Grčka Umetnost

Grčka civilizacija se formirala od 1100 – 700 godina p.n.e. Nju formiraju plemena koja se oko 1100 godine p.n.e. doseljavaju sa severa na grčko poluosrvo. Dve glavne grupe plemena čine:

Dorci – plemena koja su se naselila uglavnom na kopnu

Jonci – naseljavaju grčka ostrva i obližnju obalu Male Azije

I pored jakog osećanja srodstva i povezanosti, zasnovane na jeziku, veri i tradiciji, kao sto su npr.: četiri velike Panhelenske (Svegrčke) svečanosti, Grci su ostali podeljeni u puno malih nezavisnih polisa (grad-država).

Početna tačka grčke hronologije je 776 godina p.n.e. – osnivanje Olimpijskih igara.

Helenski narodi su u skulpturi, slikarstvu i arhitekturi stvorili tipove i oblike i vrednosti na kojima se temelji zapadna estetika. Oni su bili prvi narod u istoriji koji je opširno pisao o svojim umetnicima, a te izveštaje su revnosno sakupljali Rimljani i preneli ih nama. Mi, dakle, grčku umetnost poznajemo sa originala, pisanih izveštaja i rimskih kopija.

Periodi u grčkoj umetnosti:

1. GEOMETRIJSKI STIL (XI – VIII vek p.n.e.)
ARHAJSKI STIL (kraj VII vek p.n.e. - 480 godina p.n.e.)
STROGI STIL (480 – polovina V veka p.n.e.) – je rana faza klasičnog vajarstva
KLASIKA (polovina V – 400. godina p.n.e.)
KLASIKA (400 – 325 godina p.n.e.) – pozna klasika ili predhelenizam
6. HELENIZAM (325 - 31 godina p.n.e.)

GEOMETRIJSKI STIL

Geometrijski stil je najstariji karakteristično grčki stil u umetnosti. Mi ga poznajemo samo sa bojene grnčarije i sitne skulpture. Grnčarija je najpre bila ukrašena apstraktnilm šarama (trouglovi, šahovski ornament, koncentrični krugovi), ali oko 800-te godine p.n.e. u okviru tog geometrijskog ornamenta javljaju se životinjske i ljudske figure. Dela su slobodna, nisu vezana za arhitekturu. Rađene su figurine malih dimenzija, oblici su šematski, ksoane – skulpture od drvenog debla čija je primarna forma forma debla. Skulpture su svedene i geometrijske, glava je predstavljena kao krug, torzo kao trougao, noge su paralelne, a ruke su uz telo. Sve je rađeno bez detalja i neskladno.

Oko 700 godine p.n.e. grčka umetnost ulazi u novi period – orijentalizujući stil , koji je pod snažnim uticajem Egipta i Bliskog Istoka. Razvoju ovog stila je doprineo razvoj trgovine. Geometrijski ornament je još uvek prisutan, ali je ograničen na periferne zone amfora i vaza, a zapažamo i spiralne preplete i rozete kao nove motive. Najveće partije određene su za narativne scene, tj. figure su jasnije i dominiraju u odnosu na dekorativne elemente. Dela:

Dipilonska vaza, VIII vek p.n.e.

Amfora iz Eleuzine – oslepljenje Polifema i Gorgone, 675 – 650 godina p.n.e.

ARHAJSKI STIL

Arhajski stil je period procvata umetnosti, ne samo u grnčariji, već i u monumentalnoj arhitekturi i vajarstvu. Ovaj stil je bio viši po rangu od geometrijskog. Iako mu nedostaju glavne odlike klasičnog stila uravnoteženost i osećanje savršenog, odlikuje se svežinom.

Arhajske vaze su manje od svojih prethodnica (grnčarija nije više služila za nadgrobne spomenike). Mnogo je jače isticanje teme, a prikazani su prizori iz mitologije, legendi i života. Naročito visok umetnički nivo uočavamo među atinskim vazama (atinski stil – crne figure na crvenoj podlozi – VI vek p.n.e.). Na posuđu iz sredine šestog veka se nalazio potpis umetnika. Neke od arhajskih vaza poseduju tako karakterističan stil da se njihov umetnički rukopis može poznati i bez potpisa.

Arhajsko slikarstvo nije bilo ograničeno samo na vaze. Rađeno je i zidno slikarstvo i slike na pločama. Za arhajsko slikarstvo je karakteristična jasna ravnomerna boja, pa prema tome zidne slike se nisu razlikovale od slika na posuđu. U V veku p.n.e. grčko zidno slikarstvo dolazi do punog izraza, a dolazi do opadanja slikanja grnčarije. «stil crnih figura» (kompozicije sa crnim siluetama na crvenkastoj podlozi, detalji urezani iglom, bele dodato preko crnog da se istaknu delovi) – VI vek p.n.e.. Ovakva procedura favorizuje dekorativni i dimenzionalni efekat.

U V veku p.n.e. crne figure na crvenoj podlozi postaju crvene figure na crnoj podlozi (figure se ostavljaju crvene, pozadina se boji).

Arhajska skulptura. – Grci su radili skulpturu u mermeru, bronzi, slonovači i zlatu. Skulptura je monumentalna, slobodna ili vezana za arhitekturu. Veza između arhitekture i skulpture je tačno određena bez improvizacija. Rane grčke statue (650-625 godina p.n.e.) su tretirane ukočeno, frizure nalik na periku i pripijene odeće (ženska skulptura). Grčke statue devojke (Kore) obučene i mladića (Kurosa) nagog, su zaista slobodne skulpture.

Njihovi preci su egipatske statue, ali na egipatskim figurama nikada nema šupljina. Dotle se Grčki vajar ne boji šupljina ni najmanje, pa stoga odvaja ruke od rupa i noge jednu od druge. Dok egipatske skulpture izgledaju smirene, Grčke su napete i pune skrivenoga života. Direktan pogled njihovih ogromnih očiju pruža najrečitiji kontrast nežnom izgubljenom pogledu Egipatskih figura. Grčka statua je čudno neizdiferencirana, one nisu ni bogovi ni ljudi, već nešto između kao ideal fizičkog savršenstva i životnosti koji pripada i smrtnima i besmrtnima.

Tempo razvoja grčke statue je očigledan i tako Kuros umesto oštro uokvirenih apstraktih površina dobija zaobljene krivine. Celo telo pokazuje veću svesnost masivnih zapremina, ali i jednu novu elastičnost i bezbroj anatomskih detalja koji su dati mnogo funkcionalnije nego ranije. Tip kore je nešto promenjiviji nego tip Kurosa, mada i taj razvoj ide po istoj šemi. Dok se ranija Kora ponavlja kao odjek površine četvorougaone ploče, nova tzv. «Hera» izgleda kao oživeli stub. Isto tako nov je i mnogo organskiji način obrada kose koja pada na ramena u nekim kovrdžavim pramenovima, za razliku od pređašnje masivne krute perike. «Hera» ima mnogo prirodniji i nežniji osmeh od svih do tada viđenih. Poslednja Kora gubi svoju krutost, a dobija na kitnjastoj, preterano prefinjenoj ljupkosti, tome doprinosi i boja.

Paralelno sa gradnjom hramova javlja se i plastika vezana za arhitekturu u vidu skulpture reljefa. Pored zabata koji je sadržao narativne scene nije bilo jos puno mesta za koje su Grci smatrali pogodnim za plastiku na arhitekturi. Eventualno su stavljali slobodne skulpture na vrh i krajeve zabata, a reljef ispod zabata. Od raskošnog plastišnog dekora najjači utisak ostavlja friz. Nešto kasnije reljef na zabatima se napušta, a na njegovo mesto dolaze pojedinačne staute , «slobodne», komponovane da se uklope u zabat. Rađene su kao slobodne skulpture, ali ne stoje slobodno – možemo ih zvati «super reljef». Izražena je plemenitost duha. Visoki reljef i duboko zasečene figure dočaravaju prostor u dubinu, bliže figure su dublje izvajane. Dela:

Atička amfora iz Vulčija – Herakle davi Nemejskog lava, slika, 525 g.p.n.e, Psijaks

Dionis u čunu, 540 g.p.n.e., slika, Eksekijas

Kora, 650 g.p.n.e.

Kuros, 600 g.p.n.e.

Kuros, 525 g.p.n.e.

Moskoforos, nosač teleta, 570 g.p.n.e.

Glava Rampin, 560 g.p.n.e., prikazuje «arhajski osmeh»

Hera sa Samosa, 570 – 560 g.p.n.e.

Friz Sifinijske riznice, 530 g.p.n.e.

STROGI STIL

Krajem VI v.p.n.e. razvijaju se polis i demokratija a dolazi i do uspona i u umetnosti. VI i V v.p.n.e. predstavljaju doba razvoja filozofije, dramskih umetnosti i književnosti. Umetnici ovog doba su: Hagelades, Kritijas i Talamis. Gubi se frontalnost i simetrija, ima više fantazija. Draperija nije više tako kruta, a glava dobija lak pokret, nestaje «arhajski osmeh” – znak života, a zamenjuje ga zamišljen izraz. Život prožima celu figuru. Javlja se uravnotežena nesimetrija opuštenog prirodnog stava contrapposto (protivteža). Statua po prvi put «stoji» u punom smislu reči, tj. neusiljeno. Desna noga je isturena i njeno koljeno je niže od koljena leve noge. Ona se naziva slobodnom nogom , dok druga noga koja nosi glavni deo težine se zove angažovanom nogom. Osa tela više nije ravna nego je blago kriva u obliku slova S. Sve ove osobine su karakteristične za ranu fazu klasičnog stila iliti strogog stila. Velike slobodno postavljene statue u pokretu najvažnije su ostvarenje strogog stila. Dela:

Kritijev mladić, 480 g.p.n.e., mermer, prvi put contrapposto

Auriga (vozar), 470 g.p.n.e., bronza

Dva zabata sa Zevsovog hrama u Olimpiji, 460 g.p.n.e.

Posejdon, 460 - 450 g.p.n.e., bronza, najlepša statua u pokretu, prelaz ka klasici

KLASIKA

Grčka klasika počinje 461 g.p.n.e.. Posle pada Tiranida probija se čvrsti Dorski stil koji dovodi do stvaranja klasike V veka – novog pravca. Grčko – persijski ratovi zaustavljaju arhaiku, a posle vladavine Tiranida Perikle uvodi demokratiju 510 g.p.n.e. u Atini. Ističe se duh i telo iz čijeg odnosa proizilazi stav o lepom. Teži se ravnoteži duha i tela, spoljne manifestacije i unutrašnje sadržine.

Klasika ne prikazuje čoveka onakvim kakvim jeste, već prikazuje ideal čoveka koji je uskladio sebe spolja i iznutra, tj. svoj duh i telo. U arhaici je bila prisutna fantazija, a u klasici je pažnja usresređena na ljudsku figuru koja se analizira kroz proporciju, položaj u mirovanju, pokret i kompoziciju. Za sklad proporcija, besprekornu anatomsku čistotu, jasnoću figure kroz određen stav - kontrapost i pokret možemo reći da su osnovne karakteristike klasike. Umetnost ide ka opštem tipu, univerzalnom tipu lepote, nema ličnog izraza. Skulptura se ne zanima za portretnu umetnost, ali se javlja i specifičan način oblikovanja glave i lica.

Lepota tela iskazuje i duhovnu lepotu. Za klasičnu Grčku umetnost je karakterističan prikaz patnje (patos) koja je plemenita i uzdržana, a ne užasavajuća. Klasika teži neporemećenom miru. Hagelad koji je pripadao strogom stilu je bio učitelj Mirona, Polikleta i Fidije.

POLIKLET je pomerio stopala, prebacio težište na desnu nogu, usavršio kontraposto, utvrdio ljudske proporcije ( glava: telo=1:7 ). Napisao je delo o proporcijama – Kanon. Do detalja razradio anatomiju tela. Dela:

Doriforos (koplonoša), 450-440 g.p.n.e., uzor otelovljenja klasičnog ideala ljudske lepote

MIRON – istraživao figure u naglašenom pokretu. Delo:

Diskobol

FIDIJA, radio ženske figure koje su pokrivene draperijom kroz koju se pokazuje anatomija tela. Haljina je pripijena uz telo. Radio je u slonovači i zlatu, kao i nacrte za Partenonski friz i skulpture Partenona urasle u pozadinu. Fidijin stil dominirao je do kraja V v.p.n.e.. Dela:

Doriforos

Diskobol

Niobida na umoru, 450 - 440 g.p.n.e., prvi put patos, najstariji ženski akt kod Grka

Partenonski friz, 160m, ritnmična ljupkost kompozicije, najznačajnija grupa klasične skulpture

Hegesina stela, stapanje reljefa sa pozadinom, zbog Peloponeskog rata (431-404 g.p.n.e.) obustavljena izrada velikih skulptura

SLIKARSTVO

Slikari ovog razdoblja su bili veoma uznapredovali u osvajanju iluzionističkog prostora. Iako do danas nije sačuvano slika ni na drvetu ni na zidovima, pa tu teoriju možemo proveriti sa slika sa posuđa. Posebno su važne slike sa grupa vaza – lektijosi (krčazi za ulje) – za prinošenje žrtve na pogrebu. One imaju belu prevlaku na kojoj je slikar mogao da slika slobodno i sa istim prostornim efektima kao i njegov moderni naslednik koji se služio hartijom i perom. Grčki slikar je savladao skraćenje. Pokušao je da proširi svoju skalu boja, ali nije uspeo da senči i modeluje – na vazama.
Najpoznatiji su: Zeuksid, Eufranor, Skopas itd.