Manastrir Sv. Jovana-iznad Gornjeg Matejevca-Niš

Манастир Св. Јована налази се северно од села Горњи Матејевац, на истуреној заравни испод брда Бели Врх са једне, и Теменог Врха са друге стране. До манастира се стиже узаном, око 1,5км дугом пробојницом, коју је начинио поток звани Калуђере. Манастирски комплекс чини црква посвећена Св. Јовану Крститељу и конак већих размера подигнут почетком овога века.

Манастир помињу турски пописи из 1498, 1516 и 1564. године, али као већ опустео. Ипак, 1597. године, захваљујући запису на маргини књиге овде писане (сада у Свиници - Банија), сазнајемо у каквој је атмосфери, у време епископа Георгија, овде написан псалтир:
Црква Св. Јована је једнобродна трикохална грађевина са мањом припратом на западној страни. Засведена је подужним полуобличастим сводом који се ослања на бочне прислоњене лукове подупрте и ојачане масивним пиластрима. У зиду између наоса и припрате налази се велики лучно обликован улазни отвор замишљен као репрезентативни портал, изнад кога је двопојасна лунета. У цркву, чија се спољашност огледа у елегантном прелазу од лукова певница у лук апсиде, улази се са западне стране. Пластична декорација западне фасаде начињена је угледањем на стару Латинску цркву из прве половине XI века. Дворедни кровни венац, лепо и зналачки профилисан, простире се око целе цркве. Прозорски отвори су тамо где их треба и очекивати.

Црква је око једног метра укопана у тло. Подне површине наоса и припрате покривене су брижљиво клесаним и педантно слаганим каменим плочама. За часну трпезу послужио је антички стуб.
Судећи по начину зидања, архаичном облику тролиста и историјским околностима, манастир Св. Јована настао је у првој половини XI столећа, и представља значајну потврду о распрострањености трикохалних цркава на Балкану. Великој обнови крајем XVI века припадају више зоне зидних маса, као и троделни свод уобичајен код оријенталне архитектуре. То је време када је дозидана припрата. Нешто доцније, у првим деценијама XVII века црква је живописана. Од првобитног живописа данас је видљива једино композиција Imago pietatis - мртав Христ у гробу. Последњим интервенцијама из 1835. године, у време митрополита Калиника, извршена је општа консолидација објекта, пластична обрада западне фасаде по угледу на оближњу Латинску цркву, израда прозора, портала и подних површина наоса и припрате.
Још касније, 1869. године, преко старог живописа с почетка XVII века, исликан је нови од стране путујуће зографске дружине, о чему сведочи натпис изнад улаза у наос. И иконостас је из тог времена. Његових 46 икона и олтарске двери у дуборезној пластици са флоралним орнаментима, представљају значајно остварење наше уметности из XIX века.