Gambija

Република Гамбија је држава у западној Африци. На западу излази на Атлантски океан, док је на копну потпуно окружена територијем Сенегала. Земља прати доњи ток реке Гамбије и протеже се око 320 km у смеру исток-запад, а ширина у смеру север-југ не прелази 50 km. Гамбија је површином најмања држава континенталне Африке.

Гамбија је настала као британско колонијално упориште на атлантској обали западне Африке којом је доминирала Француска. Иако се након независности очекивало зближавање, па и уједињење земље са бившим француским Сенегалом, планирана конфедерација није заживела. Етнички, Гамбија је заједница више народа међу којима су најбројнији Мандинка, Фулани и Волоф.

Привреда се још увек темељи на пољопривреди са кикирикијем као главним извозним производом. БДП је у 2004. био 1.800 долара по становнику.

Први писани извори са простора данашње Гамбије долазе од арапских трговаца у деветом и десетом веку. 1066. године припадници Текрура, краљевине смештеној на реци Сенегал су били први људи са територије данашње Гамбије који су примили ислам. Муслимански трговци успостављају транссахарске трговачке путеве за робове, злато и слоновачу. Почетком 14. века највећи део данашње Гамбије припада Царству Малија. Португалци долазе средином 15. века и стварају свој економски утицај.

1588. године предендент на португалски престол Антонио, продаје ексклузивна трговачка права на реци Гамбији енглеским трговцима, што бива потврђено од стране краљице Елизабете Прве. 1618. године Џејмс Први даје искључиво право британској компанији за трговање са Гамбијом и Златном обалом (данашњом Ганом). Између 1651. и 1661. године неки делови Гамбије били су под Курландијом и њеним владаром Јакобом Кетлером који је био пољски вазал.

Крајем 17. века и током 18., Британија и Француска желеле су доминацију над подручјима око река Сенегал и Гамбија. 1783. године Версајским уговором река Гамбија припада Великој Британији, али Француска добија енклаву Алберду на северној обали реке која ће ипак 1857. припасти Британцима.

Три милиона људи је претворено у робове са ових протора током три века. Није познато колико су робова узели арапски трговци пре трансатлантских трговања робовима. Многе од њих други Африканци су продавали Европљанима. Неки су продавани због дугова, а остали су били просто киднаповани и служили су у Европи све до проширивања тржишта на Источне Анде и северну Америку у 18. веку. 1807. године трговину робовима Британија прекида, али то не успева у Гамбији и отвара војну пошту у Батрусту (данашњи Банџул) 1816. године. Наредних година Банџул је био под управом британског гувернера-генерала у Сијера Леонеу. 1888, Гамбија постаје одвојени колонијални ентитет.

1889. године споразумом са Француском створене су данашње границе, и Гамбија постаје британска краљевска колонија где Банџул добија статус административног центра, а остали део постаје протекторат. Гамбија је добила своје институције 1901. и прераста у самоуправу. 1906. укида се робовласништво.

Током Другог светског рата, гамбијска војска бори се против савезника у Бурми. Банџул је служио као ваздушна и бродска лука Војсци САД.

После Другог светског рата уследиле су уставне реформе. После избора 1962., Гамбија остварује потпуну самоуправу, а 18. фебруара 1965. и независност као суверена уставна монархија у оквиру Комонвелта. Убрзо потом, влада расписује референдум на коме су се грађани изјаснили желе ли да изабрани председник замени монарха (енглески краљицу Елизабету Другу) на челу државе. Референдум је пропао, али 24. априла 1970. године, после другог референдума, Гамбија постаје република у оквору Комонвелта са премијером Сером Давдом Каирабом Џаваром (Sir Dawda Kairaba Jawara).

Гамбијом је владао председник Џавара у пет мандата. Стабилност Гамбије бива нарушена покушајем државног удара 1981., под вођством Кукоија Самбе Сањанга (Kukoi Samba Sanyang). После недељу дана насиља и неколико хиљада жртава, Џавара из Лондона тражи помоћ од суседног Сенегала чија војска улази у Гамбију и гуши побуњенички покрет.

После покушаја државног удара и помоћи сенегалске војске, Гамбија и Сенегал 1982. потписују Уговор о конфедерацији. Тако настаје Конфедерација Сенегамбија која има циљ да уједини војске и економије две државе. Гамбија напушта конфедерацију 1989.

Јула 1994. Привремени владајући савет оружаних снага (ПВСОС) организују војни пуч, свргавају Џавару с власти и забрањују деловање опозиције. Поручник Јаија А. Џ. Џ. Џаме (Yahya A.J.J. Jammeh), председавајући ПВСОС-а, долази на чело државе. ОСПВС доноси план о преласку на демократску цивилну власт. Привремена независна изборна комисија (ПНИК) је основана 1996. да би спровела изборе.

ПНИК је преименована у Независну изборну комисију (НИК) 1997. године. НИК врши регистрацију бирача и у бирачки списак и организује изборе и референдуме. Крајем 2001. и почетком 2002., Гамбија одржава изборе на свим нивоима које су страни посматрачи оцелини слободним, поштеним и транспарентним, али уз одређене неправилности. Јаија Џаме (Yahya Jammeh) је изабран за председника Гамбије што представља његов наставак владавине са места првог човека револуционе војске током државног удара. За председника је изабран други пут 21. децембра 2001.

ПВСОС има велику већину у Народној скупштини Гамбије, а најјача опозициона партија је Уједињена демократска партија (УДП) која је бојкотовала последње парламентарне изборе.

Пре војног пуча 1994., Гамбија је била једна од најстаријих вишепартијских демократских држава у Африци. Сваких пет година одржавани су слободни избори. После пуча свим дотадашњим члановима партије свргнутог председника Џаваре, Народне напредне партије (ННП), било је забрањено политичко деловање све до јула 2001.

На председничким изборима 1996. године, пензионисани поручник Јаија Џаме је добио 56% гласова. На изборима 18. октобра 2001, Џаме је добио 53% гласова, а имао је четири противкандидата. Привремени влдајући савет оружаних снага (ПВСОС) добијају велику већину у Народној скупштини Гамбије после парламентарних избора у јануару 2002., а главна опозициона партија Уједињена демократска партија (УДП) је бојкотовала изборе.

21. и 22. марта 2006., тензије у земљи изазвале су председничке изборе. Џаме је и тад победио испред коалиције опозиционих партија. Планиран је војни пуч који је откривен. Председник Џаме је био принуђен да се врати са путовања из Мауританије, а многи осумњичени официри су ухапшени. Највиши генерали и остали војни заповедници су напустили земљу. Део јавности сматра да је војни пуч измишљен како би се повећала популарност власти.
Гамбија је мала држава чија се граница уклапа око доњег тока реке Гамбије. Највећа ширина Гамбије је око 48 km са укупном површином од 11.300 km². Садашње границе дефинисане су 1889. године после споразума Велике Британије и Француске. Гамбија је практично енклава Сенегала и најмања је држава Африке.

Гамбија има слободну тржишну економију која се ослања на традиционалну пољопривреду и на свој историјски производ кикирики. Кикирики се извози у великим количина преко лука на океану. Увоз се обавња уз мале обавезе и минималне административне поступке. Уз то, туризам је у Гамбији једна од најзначјаних привредних грана.

Пољопривреда ствара 29% БДП-а и упошљава 75% радне снаге. У пољопривреди производња кикирикија је 6,9% БДП-а, осталих усева 8,3%, стоке 5,3%, рибе 1,8% и дрва 0,5%. Индустрија ствара 12% БДП-а, а остали фабрички производи су (сапун, пића и одећа). Услуге имају удела од 19% бруто друштвеног производа.

Велика Британија и остале државе ЕУ (Немачка, Фрацуска, Холандија, Белгија) су главни спољнотрговински партнери са 60% увоза, уз Азију са 23%. Спољнотрговинска размена са Обалом Слоноваче и осталим афричким државама је 17%. 11% извоза, а 14,6% увоза остварује са САД-ом.
Национална валута Гамбије је гамбијски даласи. 1 даласи једнак је 100 бутута. Даласи је уведен 1971. године, заменивши гамбијску фунту по курсу 1 фунта = 5 даласија, тј. 1 даласи = 0,2 фунте = 4 шилинга.

У Гамбији живи велики број етничких група. Те групе углавном функционишу на принципима племенских обичаја са сопственим језиком и традицијом. Највеће је племе Мандинка, а остала мања су племена Фула, Волоф, Џола и Сонинке. Око 3.500 становника Гамбије су европског и либанског порекла.

У верској структури, муслимани доминирају са 90% становништва. Међу хришћанима постоји неколико деноминација.

Више од 63% становништва Гамбије живи у руралним срединама (1993). Све више младих одлази у градове у потрази за послом, а попис из 2003. показује да се разлика између руралних и урбаних средина све више смањује.

Енглески језик је једини службени језик у Гамбији. Становници говоре многим другим језицима, као што су:

* Мандинка (Нигер-конгоанска група, манде језик) — 453 500 људи (2002);
* Фула (Нигер-конгоанска група, атлантска група, северна група, сенегамбијски језик, фула-волоф) — 262 550 људи (2002);
* Волоф (Нигер-конгоанска група, атлантска група, северна група, сенегамбијски језик, фула-волоф) — 165 000 људи (2002) на западном, јужном и централном делу;
* Сонинке (Нигер-конгоанска група, манде језици) — 66 175 људи (2002) на југоисточној страни;
* Диола-фоњи (Нигер-конгоанска група, атлантска група, северна група, бак, диола) — 59 650 људи (2002) највише на западу;
* Серер-син (Нигер-конгоанска група, атлантска група, северна група, сенегамбијски језици, серер) — 28 360 људи (2002) на северозападној страни;
* Мандак (Нигер-конгоанска група, атлантска група, северна група, бак, мандаку-пепел) — 19 250 људи (2002) на западној и северној страни;
* Манинка (Нигер-конгоанска група, манде језик, источна подела) — 12 600 људи (2004) на источној страни


[You must be registered and logged in to see this link.]