Pravoslavlje i ekumenizam

ЖИЧКА БЕСЕДА СВЕТОГА САВЕ
О ПРАВОЈ ВЕРИ

Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму



1. О животу светог Нектарија, а нарочито о датуму његовог блаженог упокојења 1920. године, више пута је истицано од стране претходних говорника. Исто тако познато је да да је „Екуменизам", у своме данашњем облику и појимању, настао знатно доцније, конкретно 1948. године као ССЦ (Светски савет цркава). Имајући те две чињеиице у виду, наша тема могла би изгледатк мало анахрона. Па ипак није тако. Одбор ове прославе, који је предложио и овако формулисао ову тему, свакако је имао разлога за то.
И заиста, ако Екуменизам, у правом смислу те речи. и није постојао у време светог Нектарија, постојали су његови корени, њсгове претече, према којима је свети Нектарије итекако заузимао свој став, или боље рећи, понављао је у себи став ранијих светих Отаца Цркве, од којих се он ни по чему није хтео разликовати, чиме је и постао један од њих. Тај став светог Нектарија према претходницима Екуменизма, па и према Екуменизму начелно, расмотрићемо доцније, пошто најпре погледамо развојни пут Екуменизма од самих његових зачетака.
Први облик Екуменизма јесте онај папски и римокатолички, који је вековима користио Унију као средство за постизање јединства хришћана, наравно, безуспешно, иако је то коштало Православну Цркву многих страдања и невоља кроз хиљадугодишњу историју. Та врста Екуменизма је тема за себе коју би сада заобишли.
Други вид Екуменизма, много опаснији и пагубнији, родио се у крилу Протестантизма, али са истнм циљем - сједињења хришћана и „цркава", но без јединства у вери и истини. Овај Екуменизам као ССЦ и јесте предмет нашег излагања.

2. Појам Екуменизма изражава се данас појмом ,,Светског савета цркава". И само име његово показује сву јеретичност ове псевдо-црквене организације. У учењу хришћанске вере постоје многе истине које су добиле у догматским дефиницијама од стране светих Отаца Цркве на Васел.енским Саборима један одређени израз, који не трпи различита поимања. Тако су свети Оци II Васељенског Сабора одржаног у Цариграду 381. године формулисали догму вере у ЈЕДНУ, СВЕТУ. САБОРНУ (КЛТОЛИЧАНСКУ) И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, а не у ,,МНОГЕ" (цркве), од којих би неки облик „савета" или „јединства", или неки облик „над-цркве" могао произаћи.
Црква је Једна и католичанска и у њој је сабрана (отуда и - Саборна) заједно сва Истина,, сва Благодат, све што је Господ Христос донео са Собом на земљу, предао и оставио људима ради њиховог спасења. Она је Једна и Саборна јер сабира у себи све оне који желе спасење у једно унутрашње јединство, у Тело Богочовека Христа.
Тако, сама идеја једног „савета" (или „савеза"), или „сједињења" цркава јесте немогућа, недопустива и неприхватљива за савест сваког православца, а камо ли за једног Светитеља. Онај ко би имао супротно мишљење, како би могао бити Светитељ? И заиста, којег „светитеља" имају од великих екумениста? Ни једног!

3. Историја Екуменизма као ССЦ има своју предисторију. Као појава, Екуменизам не садржи ништа ново: ради се о старој идеји, која је оживљена у задњих, одприлике, 100 година. Годинама и деценијама људи пишу, дискутују и говоре о екуменизму тако да можемо да кажемо да се ради о једном веома компликованом проблему.
Пре свега, Екуменизам је једна еклисиолошка јерес, јер први његов напад усмерен је против самих темеља Православне вере, против свете Цркве, у настојању да је промени (Цркву) у једну екуменску организацију, лишену богочовечанске благодати Тела Христовог, крчећи тако пут за појаву антихриста.
Темељи савременог Екуменизма постављени су већ крајем прошлога века 1897. године на Ламбетској Конференцији, која је, као прво, формулисала један догматски МИНИМУМ, који је имао за циљ очекивано екуменско уједињење (унију) „хрпшћанских" цркава. Овај догматски минимум долази од идеје да сједињење треба тражити у Светом Писму (а не и у Светом Предању), у Символу Никео-Цариградском, и у две свете Тајне: крштењу и Еварисгији. Као друго, утврђен је принцип толеранције у односу на учења других „цркава" и спремност за увођење „компромиса љубави". И као треће „откриће" Ламбетске Конференције бвла је добро позната „теорија грана" (branch theory), која на неки начин изједначава све „цркве". Ово зло семе, чим је посејано, брзо је никло и разрасло се невероватно, као и сваки коров.
Са стране Православних у развоју екумснског покрета допринеле су много две циркуларне посланице Васељенског Патријарха Јоакима III. Прва 1902. год. упућена поглаварима сестринских Православних Цркава, дотиче теме односа Православних Цркава између себе, према римокатолицима и протестантима, као и питање календара. Одговори на ову посланицу сестринских Православних Цркава, и повратни одговор Велике (Цариградске) Цркве (1902 -1904.), заокружују ову преписку, која представља први званични текст Васељенске Патријаршије у односима са другим Православним Црквама.
Друга енциклика „свим Црквама Христовим" (дакле, и неправославним) послата 1920. год. пружа претпоставке за очекивану сарадњу „међу различитим црквама" и за „подгревање хришћанске љубави", као и пројекат од 11 тачака за њено остварење у пракси.
У овом периоду (од 1904. - 1920.) много се говорило о промени црквеног календара, проблему који је узнемиравао и светог Нектарија. Наш Светитељ је сматрао односну промену за једно велико зло, али је истовремено, пре свога упокојења, дао савет Игуманији Ксенији да, ако се случајно деси ова промена календара, његов манастир на Егини нек следи званичну Цркву, што се заиста, и десило.
Овде треба још једном подвући да првобитне организације које су претходиле ССЦ, као „Међународна мисионарска конференција" (Единбург 1910.), Светско удружење за ширење међународног пријатељства преко цркава (1914.), покрет „Живот и дело" и др. биле су чисто протестантске творевине. Нажалост, од 1922. год. Православни почињу активно да учествују на разним конференцијама и скуповима екуменског карактера, припремајући тако Прву Генералну Скупштину ССЦ у Амстердаму 1948. године. На том скупу било је присутно доста представника Православних Цркава, као Патријаршија: Цариградске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Архиепископија Кипарске и Грчке, као и Руске Митрополије за Северну Америку (сада позната као „Православна Црква Америке"). Одбиле су, међутим, да учествују на том скупу Цркве Источних Земаља „иза гвоздене завесе", које су чак и осудиле ССЦ као јерес. То је био први пут у историји екуменског покрета да се Православље по питању односа према њему показало подељено. Интересантно је поменути да је и римокатоличка црква имала негативан став, забранивши учешће римокатолика и као посматрача.
Она ни до данас није постала „званично" чланица Екуменског покрета, сачувавши своју доследност, иако у пракси итекако међусобно много шурују.
Међутим, ова ревност појединих Православних Цркава за заштиту божанских истина Цркве, није дуго трајала. Период неодлучности и колебања трајао је негде до 1965. године, када видимо да су све Православне Цркве постале органски делови ССЦ, па међу њима и Српска Православна Црква, иако међу последњима. Посебно после заседања централне Комисије ССЦ 1959. г. на Родосу, Православни између себе просто су се такмичили ко ће од њих бити већи екумениста, ко ће учинити већи компромис, уступак или попуштање неправославнима, све у име неке „љубави", која је много чешће и више била лицемерје и користољубље, него истинска јеванђелска љубав,
Од 1961. год. православни екуменисти (ако су та два појма уопште спојива међусобно), почели су да сазивају читав низ конференција и скупова са циљем да реализују своје екумеиистичке програме и циљеве. Тако, 1964. г. сазвана је иа Родосу III Свеправославна Конференција, где је донешена одлука за успостављање дијалога са јеретицима (свих врста) „на равној основи", и свака помесна Православна Црква задужена је да одржава посебне „сестринске односе" са јеретицима. Главни вођа свих ових екуменистичких замки био је Васељенски Патријарх Атинагора, који је започео сталне сусрете са Папом, „извршио" узајамно скидање Анатема из 1054 године, реализовао заједничке молитве (насупрот светим Канониима) и тд. Затим, његови наследници и помоћници до данас, држе се истога пута, превазилазећи у компромисима и снисхођењу чак и самог Атинагору.
Други представници осталих помесних Православних Цкава, делују такође сагласно са овим екуменским програмом, тако да њихови поступци немају ништа заједничко са учењем и деловањем светих Отаца и са свештеним Канонима Христове Цркве. Међе које су поставили Оци наши нарушене су од стране такозваних „православних екумениста"; границе између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара уклоњене су.
Све ово, по светом Старцу оцу Јустину Поповићу, представља Јудинску издају Православља, страшну издају Господа нашег Исуса Христа и целокупне Цркве Његове. Да је то заиста, тако, довољно је погледати Епископско исповедање вере пред хиротонију, и упоредити га са праксом савремених поборника екуменизма.
У том исповедању, онај који се хиротонише за Епископа, свечано изјављује пред Богом, Анђелима и људима: „Примам богонадахнуте списе и учења старијих и новијих светих Отаца Цркве Христове, који су сагласни Јеванђељу и учењу светих Апостола... Оне пак који друкчије, а не православно мисле о хришћанској вери, одбацујем као туђе - мислеће Христовој Цркви, као кваритеље Истине Божје и упропаститеље спасења људи... Све јересиначалнике, и њихове једномишљеике одбацујем и анатемишем и јасно и гласно говорим: Свима јеретицима анатема!" (Ср. Гал. 1. .
И још додаје: „Примам и прихватам Светих Седам Васељенских Сабора и све Помесне Саборе које свети Оци прихватише и потврдише... Исповедам све одредбе ПРАВЕ ВЕРЕ које су они изложили. Примам и све свештене Каноне које саставише свети Оци и предадоше их Цркви... Изјављујем да све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда, то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања... А све што она осуђује и одбацује као учење туђе Јеванђељу, то и ја одбацујем...".
Ко дакле, од савремених православних екумениста може с правом да понови речи светих Васељенских Сабора, који своје догматске одлуке скоро редовно почињу формулом: „Следујући Светим Оцима..." или: „по учењу Светих Отаца..." итд.? Када је на VII Васељенском Сабору прочитан Никео-цариградски Символ вере, Оци Сабора су изјавили: „Сви ми тако верујемо, сви тако исто мислимо, и сви се сагласно потнисујемо... То је вера Апостолска, вера Отачка, вера Православна, вера која утврди Васељену... Ми следујемо древној одлуци Цркве да чувамо одредбе светих Отаца. Тако мислити ми смо научени и утврђени светим Оцима нашим и њиховим богопреданим учењем".
По светом Максиму Исповеднику, „Црква признаје за истините и свете оне Саборе, који показаше да су њени истински догмати истинити". Слично говори и свети Кирило Александријски: „Сви који имају здрав смисао (=ум), старају се следовати учењу светих Отаца", јер се по светом Апостолу „само са свима Светима може разумети шта је ширина и дужина и дубина и висина премудрости и разума Божијег, и познати љубав Христова, која превазилази свако знање" (Еф. 3, 18 - 19: Рим. 11, 33).
У свим битним питањима вере и побожности потпуно се слажу сви свети Оци. „Отац не противуречи Оцима, јер су сви они били заједничари једнога Духа", вели свети Јован Дамаскин.
Ваистину, нема ни једног светог Оца који би се сложио са ставовима и праксом савремених екумениста, и који би благословио све оно што се радило у Камбери (1991), што се потписало у Баламанду (1993), што се видело у Риму (1995), и где све не. Више је него очигледно да ни свети Нектарије, без обзира иа сву његову толерантност и трпељивост, нити би тако нешто чинио, нити би то благословио. Напротив! Ма колико да је он био човек љубави за све људе, што је несумњиво, ипак је најпре био човек православне вере и православног става. Сам он то исповеда говорећи: ,,Епископ треба да увек остане у моралним принципима Јеванђеља и никада да их не напушта или да их преступа тобоже због догматских разлика".
Шта значи ово, ако ие понављање, само на други начин, онога што је рекао свети Максим Исповедник, говорећи: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све - како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и немилосрдан. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних који се држе те заблуде“ (РG 91, 465 С).
Овде треба подвући један моменат који увек има велику важност за Цркву, а посебно у наше време. У почетку наведеног места, свети Максим саветује личним примером, говорећи да се он не радује мучењу јеретика, него се напротив радује и заједнички весели њиховом обраћењу. Није рекао Светитељ да се он, као и Црква Божија, радују напредовању у постизању јединства са јеретицима, него се радују њиховом обраћању. Јер само обраћање од заблуде ка истини и од таме ка светлости, може да им обезбеди вечно спасење. Управо и једино то, за светог Максима, има јединствену и вечну вредност. Свети Отац не познаје компромис са јеретицима, не ради на уједињењу са њима него на поновном присаједињењу њих Једној и Јединој Цркви Божјој, која чува своје јединство у јединству праве и спасоносне вере.
Сличан став према јеретицима, дакле и према Екуменизму као свејереси, имао је и свети Нектарије, као и сви свети Оци кроз векове.
Савремени „православни екуменисти". који мисле, говоре или раде супротно светим Оцима, шта заједничко имају са њима? Нека сами о томе озбиљно промисле.



Предавање изговорено 23. октобра 1996. године на “Међуправославном богословском-научном скупу“ одржаном на острву Егини у манастиру Свете Тројице, чији је ктитор сам свети Нектарије, а поводом 150 година његовог рођења. Општа тема скупа била је: „СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ – ДУХОВНИ, МОНАШКИ И ЦРКВЕНИ ВОЂА“. Скуп је трајао три дана (21 – 23. октобра), на коме је узело учешћа 25 предавача, и велики број слушалаца (око 300 душа). Сав рад скупа преношен је директно преко радио станице пирејске Митрополије, те је могао да га прати половина Грчке. Предавања су праћена и адекватном дискусијом у којој је учествовао велики број присутних. Међу предавачима, поред Грчке, биле су заступљене следеће Православне Цркве: Српска, Руска, Бугарска и Румунска.
[2] После завршетка овог предавања развила се веома жучна дискусија, која је трајала преко сат времена. У њој су узели учешћа многи од учесника скупа и јасно се диференцирали: ко је за следовање светим Оцима, а ко – за пагубни пут Екуменизма.

[You must be registered and logged in to see this link.]

KANONI SVETIH VASELjENSKIH SABORA O JERESI


‘’Veoma me žalosti činjenica da su zapostavljena pravila Otaca i što je u mnogome zaboravljena strogost u Crkvi. Plašim se da će, malo po malo, ako se nastavi sa takvim nemarom, da će doći do velike pometnje u crkvenim poslovima'’.

(Iz Prve kanonske poslanice Svetog Vasilija Velikoga horepiskopima).

10. pravilo Sv. Apostola

Koji se zajedno sa odlučenim, ma bilo i u kući, bude molio, neka se odluči.

11. pravilo Sv. Apostola

Klirik, koji se bude molio zajedno sa svrgnutim klirikom, neka se svrgne i on.

45. pravilo Sv. Apostola

Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak dopusti, kao kliricima, da što rade, neka se svrgne.

64. pravilo Sv. Apostola

Ako koji klirik ili svetovnjak pođe u sinagogu Judejsku ili jeretičku da se moli, neka bude svrgnut i odlučen.

71. pravilo Sv. Apostola

Ako koji hrišćanin prinese ulja u svetilište neznabožačko, ili u judejsku sinagogu, ili pali sveće, kada su praznici jeretički, neka se odluči.

9. pravilo Kartagenskog sabora

Ako koji episkop ili prezviter primi u opštenje one, koji su zaslužno zbog svojih prestupa bili isključeni iz Crkve, mora i on potpasti onakvoj istoj osudi…

Kanonski odgovor sv. Timoteja Aleksandrijskog br. 9

Na pitanje da li može jedan klirik da se moli u prisustvu arijanaca ili drugih jeretika, ili mu to ništa ne škodi, kad se on moli ili čini prinos.

Odgovor:

Na božanstvenome prinosu đakon prije vremena celivanja kazuje:'’Koji ste van opštenja, odlazite'’, ne sveju dakle prisustvovati, osim ako obećaju da će se pokajati i da će ostaviti jeres.

32. pravilo Laodikijskog Sabora

Ne treba primati jeretičkih blagoslova, jer su oni više zloslovlja nego li blagoslov.

33. pravilo Laodikijskog Sabora

S jereticima ili raskolnicima ne sme se zajedno moliti.

34. pravilo Laodikijskog Sabora

Nijedan hrišćanin ne sme ostavljati mučenike Hristove i obraćati se lažnim mučenicima, tj. jeretičkima, ili koji su prije jeretici bili, jer su ovi daleki od Boga. Neka su dakle anatema, koji se k njima obraćaju.

38. pravilo Laodikijskog Sabora

Ne sme se praznovati zajedno sa neznabošcima, niti opštiti u njihovom bezbožju.

6. pravilo Laodikijskog Sabora

Ne može se dopuštati jereticima, koji ostaju uporni u jeresi da ulaze u dom Božiji.

10. pravilo Laodikijskoga Sabora

Koji Crkvi pripadaju, ne smeju ravnodušno ženiti svoju decu sa jereticima.

72. pravilo Trulskog (šestog Vaseljenskog) Sabora

Neka ne bude dopušteno čoveku pravoslavnome da se sjedini sa ženom jeretičkom, niti ženi pravoslavnoj da se venča sa čovekom jeretikom, a ako se otkrije da je ko tako što učinio, brak neka se smatra ne valjanim i nezakonita sveza neka se razvrgne, jer ne treba da se meša ono, što se ne može mešati, niti sastavljati sa ovcom vuka, ni sa Hristovim udelom nasledstvo jeretika; a ko prestupi ovo, što smo mi ustanovili neka se odluči…

5. pravilo Sv. Vasilija Velikog

Jeretike, koji se pri kraju života kaju, treba primati, ali primati ih, razume se, ne bez razbora, nego ispitavši, da li pokazuju pravo pokajanje, i da li mogu predstaviti plodove, koji svedoče o njihovom staranju da se spasu.

1. pravilo Kartagenskog Sabora

Oni koji su kršteni od jeretika treba da se ponovo krste da bi bili primljeni u Crkvu.

15. kanon Svetog Konstantinopoljskog (dvokratnog) Sabora

A oni, koji se odeljuju od opštenja sa svojim episkopom zbog kakve jeresi, koja je od svetih sabora, ili od Otaca osuđena, to jest kad on javno propoveda jeres i otvoreno o njoj u crkvi uči, takvi ne samo što neće podleći kazni po pravilima za to, što su prije sabornoga razbora odelili se od takvoga episkopa, nego će naprotiv biti zaslužni časti koja pravoslavnima pristoji. Jer oni nisu osudili episkope, nego nazoviepiskope i nazoviučitelje, niti su raskolom porušili jedinstvo Crkve, nego naprotiv pohitali su da oslobode Crkvu od raskola i razdeljenja.

46. pravilo sv. Nikifora Ispovednika

U crkve koje su osnovali jeretici, napominjemo da se može ući samo po nuždi, i to kao u prostu kuću, i samo kada se položi krst na sredinu može se tu i pevati; ali u oltar se ne sme ulaziti, niti kaditi niti se moliti, niti paliti kandilo ili sveću.

Jeretici su svi, koji uče protivno pravoslavnoj veri, bilo da su oni odavna ili od skora odlučeni od Crkve, bilo da slede staroj ili nekoj novoj jeresi.

(Zonara, Tumačenje 2. Vas. 6, At.sint.2,182)

Učenje (jeretičko) protivno pravoslavnoj veri ne mora se u ostalom ticati osnove pravoslavnog verovanja, pa da se dotični smatra jeretikom, nego je dosta da on greši i u samo nekom dogmatu i već je jeretik. Pod imenom jeretik podrazumevaju se i oni koji prizivaju i ispovedaju našu tajnu ali greše tek u nekim pitanjima učenja pravoslavnog i u tome drugačije misli od pravoslavnih.

(Zonara, Tumačenje 14. pravila, IV Vaseljenskog sabora)


PRIREĐIVAČ: BRANIČEVSKI REVNITELj;

preuzeto sa: agh20.com; 19.01.2008

Pouke Svetih Otaca protiv jeresi ekumenizma.


Nikada se nećemo odreći tebe, voljeno Pravoslavlje! Nikada te nećemo izdati, blagočešće otaca! Nikada te nećemo ostaviti, majko pobožnosti! U tebi smo rođeni, u tebi živimo i u tebi ćemo umreti. A ako vremena to budu tražila i hiljade puta umrećemo za tebe. (blaženi Josif Vrijenije)

Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrišćanstva i za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi sa papizmom na čelu. A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: svejeres. (Pravoslavna Crkva i Ekumenizam, o. Justin Popović, Solun 1974.g.)

Zaveštavam ti tvrdo, sine moj, i zaklinjem te da se sa svim silama svojim držiš Svete Istočne Crkve, kao majke koja te je rodila… I sve protivnike Svete Crkve odbaci od sebe, i nakvog prijateljskog opštenja nemoj imati sa njima, jer su neprijatelji Božiji (Otačko zaveštanje, SPB 1893.g.)

Ja ne želim da se jeretici muče, niti se radujem njihovom zlu, - Bože sačuvaj! - nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćenju. Jer šta može vernima biti milije nego da vide da se rasturena čeda Božja saberu u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost više ceni nego čovekoljublje. Naprotiv, savetujem da treba sa pažnjom i iskustvom činiti i tvoriti dobro svima ljudima, i svima biti sve kako je kome potrebno. Pritom, jedino želim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego čovekomržnjom i otpadanjem od božanske ljubavi kada neko potpomaže jeretičku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drže te zablude. (Sv. Maksim Ispovednik)

Evo čemu nas uči prvo pravilo Svetog Vasilija Velikog. Crkva je jedinstvena i jedna i samo ona ima svu punotu blagodatnih darova Svetoga Duha. Ko god i na kakav god način odstupi od crkve – u jeres, u raskol, u samovoljno zborište, on gubi pričasnost blagodati Božjoj. Nema Hrišćanstva, niti Hrista; nema blagodati, niti Istine; nema života, nema spasenja – ničega nema bez crkve, i sve to jeste samo u jednoj jedinoj crkvi. (Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki) u svom delu ,,Nema hrišćanstva bez crkve”)

Mi stojimo u borbi za naše zajedničko Predanje, za bogatstvo zdrave vere koju smo primili od Otaca. (Sv. Vasilije Veliki, poslanica 243)

Oni koji se nalaze van Crkve (jeretici), mogli bi se spasiti samo u slučaju da se spasao neko od onih koji su se nalazili van Nojevog kovčega. (Sv. Kiprijan Kartagenski)

Gde su sada oni koji nas optužuju zbog naše agresivnosti prema jereticima?! Gde su sada oni koji kažu da između nas nema ništa različito, već da razlike bivaju zbog vlastoljublja?! Neka poslušaju Sv. Apostola Pavla, koji govori, da Jevanđelje izmeniše oni, koji i u najmanjem uvode novotarije. (Sv. Jovan Zlatousti)

Ljubi Boga onako kako je On zapovedio da Ga ljubimo, a ne onako kako samoobmanuti fantazeri misle da ga ljube. (Sv. Ignjatije Brjančaninov)

Gospod je sigurnim i tačnim obeležjima označio one koji Ga ljube i one što nemaju ljubavi ka Njemu. „Ako Me neko ljubi, riječ moju držaće. Ko Me ne ljubi, riječi moje ne drži”.(Jn.14,23-24) (Sv. Ignjatije Brjančaninov)

Kvarenje Vaseljenske vere jeste opšta propast. (Sv. Marko Efeski)

O pričešću jeretika:

Neustrašivi Ispovednik bogočovečanskih istina pravoslavnih objavljuje svima ljudima u svima svetovima: „Pričešće od jeretika - otuđuje od Boga i predaje đavolu”. U Evharistiji: „hleb jeretički i nije telo hristovo”. „Kakva je razlika između svetlosti i tame, takva je i između pravoslavnog Pričešća i jeretičkog. Pravoslavno prosvećuje, jeretičko pomračuje; jedno sjedinjuje sa Hristom, drugo - sa đavolom; jedno oživljuje dušu, a drugo - ubija”. „Pričešće iz jeretičkih ruku jeste otrov, a ne prost hleb”. (ava Justin Popović „Pravoslavlje i ekumenizam”)

Tako verujemo; u tom ispovedanju vere se krstismo; i njime reč Istine pobedi i uništi svaku jeres. One koji tako veruju mi smatramo za braću i oce i sunaslednike nebeskog građanstva. A ako neko, osim ovog sveštenog Simvola koji ispočetka dođe do nas od blaženih i svetih Otaca naših, drzne se da sastavlja neko drugo izloženje vere i nazove ga Simvolom vere, ukravši dostojanstvo ispovedanja onih bogonadahnutih muževa i davši ga svojim sopstvenim izmišljotinama, pa to istakne vernima ili onima koji se obraćaju od neke jeresi kao opštu nauku, te se na taj način drzne da lažnim rečima, ili dodavanjima, ili oduzimanjima, unakazi star-inu ovog sveštenog i česnog Simvola, takvoga i mi podvrgavamo potpunom raščinjenju, ako je neko od sveštenih lica, a ako je laik — predajemo ga anatemi, shodno već pre nas izrečenom sudu od svetih Vaseljenskih Sabora”. (Sabor u Carigradu 879.g.)

Imajući nesumnjivom mišlju i čistotom vere utemeljenu u dubini uma česnu i božansku nauku Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, i primajući i čuvajući neobmanljivim rasuđivanjem sveštene naredbe i kanonske odredbe Njegovih svetih Učenika i Apostola, a takođe naj iskrenijim i nepokolebljivim verovanjem poštujući i držeći ne promenjenu i nepovređenu propoved i kanonske odredbe svetih Sedam Vaseljenskih Sabora, koji su svi nadahnućem jednog i istog Duha Svetog bili rukovođeni i pokretani, mi odbacujemo sve one koje su i oni izgnali iz Crkve, a prihvatamo i kao dostojne primanja smatramo one kojima oni, kao jednovernima i učiteljima pobožnosti, odavahu dužnu čast i pravedno poštovanje. Verujući tako tome i to propovedajući, mi i umom i rečima primamo i svima glasno i jasno objavljujemo Simvol najsigurnije Hrišćanske vere koji je počev od početka do nas došao od Otaca; ništa ne oduzimajući, ništa ne dodajući, ništa ne ulepšavajući, ništa ne izvrćući. Jer i oduzimanje i dodavanje, pri nepojavljivanju nikakve jeresi od lukavstva ćavoljeg, dovodi do preziranja onoga što nije za preziranje i predstavlja neopravdanu uvredu Ocima. (Sabor u Carigradu 879.g.)

Sabori su osudili one koji nisu poslušali Crkvu, nego su se držali mišljenja suprotnih njenom učenju. Ja ne izražavam svoje mišljenje, ne uvodim ništa novou Crkvu, niti branim ikakve zablude. Ja čvrsto čuvam učenje koje je Crkva, primivši od Hrista našega Spasa oduvek čuvala i čuva… A ko će oklevetati ili oboriti Njegovo učenje? Ako ja stojim čvrsto u ovom učenju i ne želim da ga odbacim, ko se usuđuje da mi sudi kao jeretiku? Prvo morate suditi učenju koje ja branim; ali pošto je ono primljeno jednoglasno kao sveto i pravoslavno, kako onda da ja zaslužujem osudu? (Sv. Marko Efeski).

Kako mogu biti u Katoličanskoj Crkvi, oni koji su odbacili apostolsku veru, i postali izumitelji novih zlih dela, oni koji su ostavili božanske reči Pisma, a ljudske obmane proglasili novom mudrošću. Štaviše, oni koji su ostavili veru bogomdanu ne mogu se nazivati ni hrišćanima. (Sv.Atanasije Veliki, PG t. 27 kol. 152C)

Dokaz da čovek ne voli Boga i Hrista Njegovog je taj, da on ne ispunjava Njegove zapovesti. (Sv. Vasilije Veliki)

Ko primi grigorijanski (papski) kalendar - da bude odlučen od boga. (Patrijarh Kirilo,okr.poslanica 1756.g.)

Neka snagu imaju otački kanoni i zakoni blagočestivih careva, a ne astronomi. (Patrijarh Jeremija II)

Ko god ne sledi običajima Crkve koji su utvrđeni na Vaseljenskim Saborima, i svetoj Pashi i kalendaru koji nam oni određuju da sledimo, nego hoće da se ravna po novoizmišljeno pashaliji i njenom kalendaru papinih bezbožnih astronoma i protiveći im se (običajima Crkve) želi da odbaci i oskvrni dogmate i običaje Crkve koje smo nasledili od našin Otaca, neka bude na takvoga ANATEMA i neka bude odlučen od Crkve i zajednice vernih.” (Sabor u Carigradu iz 1583, patrijarh Jeremija carigradski, Silvester patrijarh aleksandrijski, Sofronije patrijarh jerusalimski i brojni drugi saborski oci.)

Svi koji se drznu da naruše odluku Svetog i Velikog Sabora Nikejskog, sabranog u prisustvu najblagočestivijeg i najbogoljubivijeg Cara Konstantina, o svetom prazniku spasiteljne Pashe, da budu odlučeni od opštenja i izvrgnuti iz Crkve, nastave li da se uporno protive ovoj dobroj ustanovi. I ovo je rečeno za mirjane. A ako se neki od predstojnika Crkve, episkop, prezviter ili đakon, posle ove zapovesti usudi, razvraćajući narod i uznemirujući crkve, izdvojiti se i sa judejima svetkovati Pashu - takvoga Sveti Sabor već od sada osuđuje kao tuđeg Crkvi, jer ne samo da je bio uzrokom greha samome sebi nego i uzrokom rastrojstva i razvraćenja mnogih. I ne samo njih Sabor svrgava od sveštenodejstva, nego i sve koji se drznu da opšte s takvima posle njihovog svrgavanja. A svrgnuti se imaju lišiti i spoljašnje časti koja im je pripadala po sveštenom pravilu i Božijem sveštenstvu.

Mi držimo veru Katoličanske (Saborne) Crkve, koju Gospod dade, Apostoli propovediše, Oci očuvaše. Jer je na njoj Crkva osnovana, i ko otpadne od nje, taj nije hrišćanin niti se može nazivati hrišćaninom.
(Sv.Atanasije Veliki, Ad Serapionem 1,28: RG t.26. kol. 593S-596A)

Jer nije moguće potpuno učiti reč istine ako neko misli da ima pravu veru, a ne rukovodi se božanskim kanonima.
(Sv.Teodor Studit, Pismo I,30 (RG 99:1005D))

Sv. Marko Evgenik upozorava verne da se čuvaju lažnih pastira koji gaze predanja otačka:

„Bežite, dakle, od njih, braćo i od svakog opštenja sa njima. Takvi su lažni apostoli, lukavi poslenici prerušeni u apostole Hristove, što nije čudo, jer se i sam Satana prerušava u anđela svetlosti. Nije onda, dakle, nikakvo čudo što se njegove sluge pretvaraju kao sluge pravednosti, čiji će kraj biti po delima njihovim… No kako vam je svetim apostolima određeno, stojte držeći predanja koja ste primili kako pisana tako i nepisana!..”

(„Zbornik pravila Svetih Apostola, Vaseljenskih i Pomjesnih Sabora i Svetih Otaca”, prevod. dr.Nikodim Milaš, Novi Sad 1886.G.)

Hodeći nezabludivim i živonosnim putem, iskopajmo oko koje nas sablažnjava, ne telesno već umno. Ako se, naime, episkop ili prezviter, koji su oči Crkve, neblagočestivo ponašaju (u ovom slučaju se misli na jeres) i sablažnjavaju narod, treba se izdvojiti od njih. Bolje se, dakle, bez njih okupljati u nekom molitvenom domu nego li sa njima biti vrgnut kao sa Anom i Kajafom u geenu ognjenu.
(Sveti Atanasije Veliki)

Biće pitani episkopi i za njihov način života i za njihovu pastvu. Tražiće se od njih odgovor za razumne ovce, koje su primili od arhipastira Hrista. Ako se zbog njihove nemarnosti izgubila neka ovca, krv njena tražiće se od njih (= episkopa). Slično i sveštenici daće odgovor za svoje parohije. Isto tako svaki vernik daće odgovor za dom svoj, za svoju ženu i decu i za sluge i sluškinje svoje, da li ih je podizao „u vaspitanju i nauci Gospodnjoj” kao što poručuje Apostol (Ef. 6, 4).
(prepodobni Jefrem Sirin, Preuzeto iz časopisa Sv.Knez Lazar br.2,1998.god.)

Teško onima koji poklanjaju pažnju duhovima prevare i učenjima demonskim, jer će sa njima biti osuđeni u drugom životu… . Teško onima koji prljaju svetu veru jeretičkim učenjima i onima koji se druže sa jereticima… Pomračiće se njihov um i proliće gorke suze, kada čuju onu bolnu odluku „Idite od mene, prokleti, u oganj večni” (Mt. 25, 41). (prepodobni Jefrem Sirin, Preuzeto iz časopisa Sv.Knez Lazar br.2,1998.god.)

Danas cilj neprijatelja ljudskog roda nije samo da odvoji verne od puta spasenja kojim ga vodi Crkva Hristova, već da stvori vlastitu „Crkvu Hristovu”, i da pretvori samo Telo Hristovo u jednu „ekumensku” organizaciju, kako bi na taj način pripremio dolazak svog izabranika - Antihrista… (Jeromonah Serafim Rouz, ‘’The Orthodox Word'’, No 5 (70) Sept-Oct. 1976 - „The Royal Path / True Orthodoxy in an age of Apostasy”)

Oni koji su se udaljili od blagočešća i ostavili otačke i pravoverne dogmate naše vere i zajedničkog Predanja Crkve, pavši i skrenuvši u novotarije i tuđe ideje kao i (druge) nepravoslavne običaje, i koji krivotvoriše i oskvrniše istinu blagočešća, takvi više nisu niti se mogu nazivati istinskim hrišćanima, već se kao nepravoslavni i inovatori odsecaju i odeljuju od hrišćanske i crkvene zajednice i izbacuju iz sveštenog tora, kao zaražene ovce i satruleli udovi, te podležu krajnjim i najvećim crkvenim kaznama, i budući potpuno otuđeni od božanske blagodati sa đavolom na večni pakao bivaju osuđeni.
(Sabor u Konstantinopolju iz 1724. g., kojim je predsedavao carigradski patrijarh Jeremija III, Mansi t.37, kol. 209)

Ako i najmanje oštetiš pečat na carskoj novčanici, cela novčanica postaje falsifikat. Tako isto ako zdravu veru i u nečemu najmanje izmeniš cela biva oskvrnjena i postaje gora umesto bolja. Gde su sada oni koji nas optužuju za agresivnost zbog našeg stava prema jereticima? Gde su sada oni koji kažu da među nama nema ništa različito, već da razlike bivaju zbog vlastoljublja. Neka poslušaju Pavla koji govori da Evanđelje izmeniše oni koji i u najmanjem uvode novotarije.
(Sveti Jovan Zlatousti RG 1.61 sol. 622)

Valja uvek izbegavati ona društva i ljude koji su zaraženi bezverjem (jeresima ili drugim porocima), da se ne bismo zarazili njihovom bolešću i postradali, jer Sveto Pismo kaže: „S prepodobnim ćeš prepodoban biti… i s neposlušnim ćeš se razvratiti”. (Sveti Makarije Optinski)

SSC je jeretički, humanistički i čovekopoklonički sabor koji se sastoji od 263 jeresi, a svaka od njih je duhovna smrt. Ova organizacija ništa drugo do oživljenje bezbožnog čovekopokloništva - idolatrije.

‘’Jer koji opšti sa odlučenim od opštenja, kaže se, neka i sam bude odlučen” (kanon II Antiohijskog sabora). I božanstveni Zlatoust, tumačeći reči: „Ako vam ko propoveda Evanđelje drukčije nego što primiste, neka bude anatema” , govori: „Nije rekao (Apostol); ako bi vam objavili nešto suprotno ili sve izvrtali, nego: ako vam blagoveste i nešto maleno mimo onoga što ste primili, ili bi nešto (slučajno) izmenili, - anatema da bude”. (Sv. Marko Efeski)

Potrebna je ikonomija, tamo gde se ne prestupa zakon. (Sv.Jovan Zlatousti)

Javno otpadanje od vere i znak gordosti jeste: ili odricati nešto iz napisanoga, ili uvoditi nešto iz ne napisanoga. Jer Gospod naš Isus Hristos govori: „Ovce moje glas moj slušaju”, i pre toga veli: „a za tuđinom ne idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glasa tuđega” (Jn. 10, 3-4). (Sv. Vasilije Veliki)

Ako se neki čine kao da ispovedaju zdravu veru, no opšte sa drugačije mislećima (sa jereticima), takve ako posle opomene ne prestanu, ne samo da ih ne treba imati u opštenju, nego ih ni braćom ne nazivati. (Sv. Vasilije Veliki)

Svaki koji govori mimo onoga što je ustanovljeno, makar bio i verodostojan, makar i postio, makar i bio devstvenik, makar i čuda činio, makar i prorokovao, neka ti bude kao vuk u ovčijoj koži, pošto radi na propasti ovaca. (Sv.Ignjatije Bogonosac)

I šta treba mnogo govoriti? Svi Učitelji Crkve, svi Sabori i sva Božanska Pisma savetuju nas da bežimo od drugačije mislećih (jeretika) i da izbegavamo opštenje sa njima. (Sv.Marko Efeski)

Čujete li, oni su se ne samo udaljili obredima već i dogmatima, koji su strani pravoslavlju. A sve što je strano pravoslavnima, to je jeretičko i shodno kanonima, oni su dužni da budu oglašeni (katihumeni), i miropomazani kao takvi. Otkuda oni odjednom pred nama kao pravoslavni, oni koji su toliko vremena i od tolikih Otaca i Učitelja osuđeni kao jeretici? I šta ih je učinilo tako ravnodušnim k pravoslavlju? Istinu govoreći, zlato i taština, tome su uzrok. Uprkos svemu, to ih nije učinilo pravoslavnim. Ako neko od vas postane podoban njima, taj će se podvrgnuti udelu jeretika. (Sv.Marko Efeski)

Bežite dakle, braćo od njih i od opštenja sa njima. Takvi su lažni apostoli, prepredeni delatelji, prerušeni u Apostole Hristove. To nije ni čudo jer se sam Satana prvobražava u anđela svetlosti. Nije dakle za čudo, kad i sluge njegove, prerušavaju se u sluge pravednosti, ali svršetak (kraj) će im biti po delima njihovim. (Sv.Marko Efeski)

I opet: „Ako vam i mi, ili anđeo sa neba blagovesti drugačije, anatema da bude” . Mudro se pazite da ne bi ko, „čak i , Anđeo sa neba”, obmanuo vas papskim prvenstvom. Ako bi čak ljubljeni učenik došao vama i govorio ovo učenje, u kuću ga ne primajte, i ne pozdravljate ga, jer onaj, ko bude takvoga pozdravljao, on opšti sa njegovim zlim delima. Držite čuvajući čvrsto to što vam je zapoveđeno od Svetih Apostola, bilo kroz predanje primljeno pismeno ili nepisano, da vas ne pokrene sa vašeg temelja nečasna obmana. (Sv.Marko Efeski)

„Pazite se od lažnih proroka koji vam dolaze u ovčijoj koži a unutra su vuci grabljivi” (Mt. 7,15). Zatim Čovjekoljubac, učeći nas kako da ih poznajemo i da se od njih sačuvamo nepovrijeđeno dodaje: „Po plodovima njihovim poznaćete ih.” Lažnim prorocima naziva On lažne učitelje, tj. jeretike… (Sv. Maksim Ispovednik)

Božanstveni Apostol Pavle u poslanici Galatima kliče: „Ako vam ko javi Jevanđelje drugačije nego što primiste makar bio i angel sa neba blagovjestvujući, proklet da bude!” (Gal. 1, . Isti Apostol istima govori: „Ako se obrezujete, Hristos vam neće ništa koristiti”. Iako su Galati sve pravilno bili sačuvali i krštenje i ispovedanje hrišćanske Vjere i sav crkveni ustav i sav poredak, pošto su primili po predanju Mojsijevom, obrezanje i neke druge običaje Jevreja, Apostoli ih odbacuju, govoreći: „Odvojiste se od Hrista vi koji sebe Zakonom opravdavate i od blagodati otpadoste” (Gal. 5, 4). (Sv. Maksim Ispovednik)

Apostol Pavle zapovijeda nam, da se klonimo od ljudi povrijeđenih jeresju, a ne da tražimo sjedinjenje sa njima govoreći: „Čovjeka jeretika po prvom i drugom savjetovanju, kloni se, znajući da se takav izopačio, i da griješi - samoga je sebe osudio”. (Titu 3,10-11) (Sv. Amvrosije Optinski)

Intercommunio opštenje sa jereticima u svetim tajnama, naročito u svetoj Evharistiji, to je najbezočnije izdajstvo Gospoda Hrista, izdajstvo judinsko i pritom izdajstvo vascele Crkve Hristove… (Pravoslavna Crkva i Ekumenizam, Ava Justin)

Bog je Tvorac sviju ljudi. A Bog je Otac samo onih ljudi koji veruju u Sina Božjega i u sinovstvo. „Koji se god odriče Sina, taj ni Oca nema, a ko priznaje Sina, taj ima i Oca”. (1Jn. 2,23) - Svi su ljudi stvorenja Božja i potencijalno sinovi Božji. Ali istinski su sinovi Božiji „oni koji Ga primiše i kojima se dade vlast da se nazovu sinovi Božji, koji veruju u ime Njegovo, koji se ne rodiše od krvi… nego od Boga” (Jn. 1,12-13). Ova razlika između hrišćana i nehrišćana, tj. između rođenih i stvorenih mora se naročito isticati u naše vreme vulgarne propagande da su sve vere jednake, snižujući planinu u doline, a ne dižući doline u visinu planine.” (Sv. Vladika Nikolaj)

Osećamo duboki nemir već više godina zbog svojevrsne izdaje koju primećujemo od strane nekih autokefalnih Pomesnih Pravoslavnih Crkava kao i nekih pojedinih jerarha… ako se oni koji su skrenuli sa puta istine ne isprave, na kraju ćemo biti prisiljeni da zauzmemo zvaničan stav o tome pitanju” (Sabor dvadeset svetogorskih manastira,
„The Orthodox Word'’, br. 595, 24. feb. 1984.g)

Naglasili smo da je ono što nas posebno uznemirava odstupanje od pravoslavne eklisiologije, posebno stavovi da druge „crkve” takođe čine Jednu, Svetu, Katoličansku i Apostolsku Crkvu, i da rimokatolici nisu jeretici. Otuda i indirektno priznanje njihovih tajni… Pored toga smo tražili da se vodi računa u obraćanju papi i drugim nepravoslavnim velikodostnojnicima i da se uz dužnu pristojnost ne ignorišu razlike koje postoje u veri, zatim da ne sme biti celiva mira sa nepravoslavnim kliricima na vozglas „Ljubimo jedni druge…” na božanskoj liturgiji, da se ne smeju održavati zajedničke molitve u odeždama niti da nepravoslavni blagosiljaju pravoslavn verni narod i propovedaju u vreme liturgije u pravoslavnim Crkvama. („The Orthodox Word”, br. 800, 26. avg. 1988.g.)

Onima koji Crkvu Hristovu napadaju mudrovanjem da je ona podeljena na takozvane grane koje se razlikuju učenjem i načinom života, i onima koji tvrde da Crkva ne postoji na vidljiv način, negoće nastati u budućnosti kad se sve grane ili sekte ili čak religije ujedine u jedno telo, i onima koji ne razlikuju istinsko sveštenstvo i tajne Crkve od jeretičkih, nego vele da su krštenje i pričešće jeretika dovoljni za njihovo spasenje, i onima koji opšte sa gorepomenutim jereticima, ili pomažu ili brane njigovu novu jeres ekumenizma pod izgovorom bratske ljubavi ili kao put sjedinjenja odeljenih Hrišćana: ANATEMA!!
(ANATEMA PROTIV EKUMENIZMA, Sabor Ruske Zagr. Crkve, Orthodox Life, 1983.g.)

Stvari vere ne dopuštaju ikonomiju. To je isto kao kada bi kazao: “Odseci sebi glavu, pa idi kuda hoćeš,,.

Nikada O! čoveče ono što je Crkveno ne rešava se kompromisima…I ne postoji nešto srednje između Istine i laži! (sv.Marko Efeski)

„Svi učitelji Crkve, svi Sabori i sve Božanstveno Pismo, opominju nas da bežimo od onih koji se drže stranih učenja i da se odvojimo od opštenja sa njima.” - Sveti Marko Ispovednik Efeski (Ispovedanje Vere, 13.304)

„Velikim glasom, Sveti Jovan Zlatousti objavio je da su ne samo jeretici, nego i oni koji imaju opštenje sa njima, neprijatelji Božji.” - Sveti Teodor Ispovednik Studitski (Pismo Igumanu Teofilu, PG 99; 1049).

Čuvanje istinskih kanona je dužnost svakog čoveka koji se pažljivo odnosi prema svojim (crkvenim) obavezama: Ali, pre svega onih koji su Božijim Promislom prizvani da rukovode drugima.” (Sveti Fotije, carigradski patrijarh)

Istinski je pravoslavan samo onaj ko i umom i srcem prima sve ono čemu uči Sveta Pravoslavna Crkva i koji se smireno saginje pred njenim autoritetom. A ko odbacuje autoritet Svete Pravoslavne Crkve i prenebregava njena Božanstvena učenja, sveštena pravila i ustanove, nadahnute Duhom Svetim – taj se protivi Duhu Svetom i potpada pod strašnu kaznu koju je izrekao Sam Božanstveni Utemeljivač Crkve, Gospod naš Isus Hristos.

,,Ako (ko) ni Crkvu ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mat.18,7).”

,,Kao što već rekosmo” – uči nas sveti Apostol - ,,i sada opet velim: ako vam ko propoveda Evanđelje drugačije nego što primiste, anatema da bude!” (Gal.1,9) (Arhiepiskop Averkije, Sveta Revnost, str.84.)

Pamtimo, bratijo, da gde je laž, ma u kojem vidu se javljala i ma kakvom se blagovidnošću prikrivala, tamo nema istinske crkve. Tamo je laži crkva! Jer crkva Hristova je stub i tvrđava Istine.

Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao premudri (Ef.5,15)!
(Arhiepiskop Averkije Džordanvilski)

Iz Božićne poslanice patrijarha Pavla i Sv. Arh. Sabora SPC 1998. god.

… Zato vam, braćo i sestre, stavljamo na srce i dušu potrebu da čuvamo jedinstvo Crkve Hristove, jedinstvo Duha svezom mira, jedno telo, jedan Duh, jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje (v. Ef. 4, 3-5 ). Tom jedinstvu Crkve uvek se suprostavljao, i sada suprostavlja, greh u čoveku – osobito gordost i samoljublje. Gordost izvrće veru, stvara jeresi i raskole. U gordome nema ni vere, ni ljubavi. Čuvajmo se da nas zbog kakvih interesa prolaznog sveta, zli ljudi ne uvuku u jeres, greh protiv istine, i raskol; greh protiv ljubavi i jedinstva Crkve i naroda. Shvatamo da je ne samo od jeretika, nego i od raskolnika odstupio Duh Sveti, te ne samo jeretici nego i raskolnici ne mogu imati spasenje. Tu istinu izrazio je u trećem veku Sv. mučenik Kiprijan kartaginski : ‘’ Kome Crkva nije mati, Bog mu ne može biti Otac ‘’; a blaženi Avgustin: ‘’ raskolnici mogu imati veru u Svetu Trojicu, imati Sveto pismo, i tajne, ali ne spasenje ‘’. Spasenja van Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve nema, jer je Hristos rekao da će osnovati Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati ( v. Mt. 16, 18) ; a Sveti apostol Pavle, da je Crkva stub i tvrđava istine ( v. Tim. 3, 15 ). Da nas novorođeni Spasitelj sačuva od gordosti, od jeresi i raskola, i svih greha, da bi svagda bili jedno u Njemu, i spasavali se u jedinstvu sa svima Pravoslavnim u svetu. Imajmo u vidu da ne prosto sloga, nego jedina sveta sloga Srbina spasava.

PRIREĐIVAČ: BRANIČEVSKI REVNITELj; Januar 2008

izvor: agh20.com

[You must be registered and logged in to see this link.]

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ





Сабравши се у свештеној обитељи манастира Сопоћани, а руковођени бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје Цркве, обраћамо се са молитвеним вапајем Светом Архијерејском сабору Српске Православне цркве.



1. Подсећамо Сабор на одлуку донету 1997. о иступању из свејеретичког Светског савеза " цркава" због тога што је он подложан све већој секуларизацији, бављењу дневном светском политиком, окренут религиозном синкретизму. Такође, ССЦ има чланице које уводе нове обичаје у праксу туђу хришћанском предању Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупине "и "пасторине "); толерише у својим редовима заједнице које легализују противприродни блуд ( хомосексуализам и лезбејство). Екумено-санкристички дух преноси се и на поједине православне кругове, па су постале честе молитве И богослужења са инославним, што доводи до озбиљних поларизација међу помесним православним црквама и саблазни у православном народу. ( На пример, код нас има све више тзв. " старокалендараца" који, позивајући се на молитвено општење са инославнима присутно у појединим епархијама СПЦ, тврде да је наша Црква постала безблагодатна).



2. Због свега овога безусловно тражимо да се што пре изврши одлука СА Сабора о иступању наше Цркве из ССЦ. Неодржива је као неистинита тврдња да ми то не можемо учинити, осим у заједници са осталим помесним Црквама, обзиром да је свака црква понаособ у ССЦ ушла. Такође, није истина (како је тврђено на солунском скупу православних Цркава оджаном 1998.) да је учешће православних у екуменском покрету засновано на Светом Предању. (Нетачност ове тврдње доказује и образложење одлуке наших архијереја о иступању из ССЦ, дато 1997.) Неодложност и правоваљаност решења о изласку из загрљаја женевске свејереси потрвђује и чињеница да су Јерусалимска, Грузијска и Бугарска црква ССЦ напустиле, а Московска патријаршија се повукла у статус посматрача.



3. Тражимо такође да се однос са римокатолицизмом ( који сви Свети Оци и учитељи Цркве, од Фотија Великог преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не " сестринском црквом") врати у нормалне оквире разговора о неопходном, а да се престане са било каквим молитвеним општењем са римокатолицима и папом римским под изговором " братске љубави." У овом општењу најдаље је отишао епископ шабачко - ваљевки господин Лаврентије, који се са 36 својих свештеника у августу 2000. поклонио римском папи, тражећи његов благослов. Његови свештеници су на православном антиминсу служили у бенедиктанском самостану у фиренци у коме је 1439. потписана срамна флорентијска унија, што је догађај без преседана у новијој историји СПЦ. Оправдано очекујемо да ће Архијерејски Сабор, следујући Светим оцима, испитати повод који је довео до саблажњавања верујућег народа. Противимо се финансирању СПЦ од стране инославних заједница које је често условљено " противуслугама" у области компромиса по питањима вере.



4. Свим силама се противимо често најављиваном папином доласку у посету Светосавској Србској Цркви. У случају да се та несрећа ипак догоди (што не дао Бог) и да дође човек који је покренуо распад Југославије меморандумом државама КЕБС од 26.11. 1991., благосиљао бомбардовање Срба у Републици Српској и прогласио блажеим Павелићевог духовног оца Алојза Степинца, народ ће, као и 1937., у доба антиконкордатске борбе, умети да брани своје духовно достојанство.



5. Настојавамо да се зауставе извесне тенденције ка увођењу новог календара у нашу Цркву. Треба да останемо верни Светоотачком календару који је у цркви присутан вековима, а потврђен је многим одлукама помесних сабора. Питање календара није пиртање науке него питање канонског празновања Васкрса, очувања богослужбеног круга и постова Цркве, што би било поремећено увођењем новог календара. То би неминовно довело до великог раскола и нашој Цркви што се већ десило у свим оним помесним Црквама које су увеле нови календар. Сматрамо да је најбоља потврда православног календара као иконе времена силазак благодатног огња на Велику Суботу у Јерусалиму.



6. Очекујемо да се у СПЦ покрене унутарцрквени дијалог о свим питањима духовног живота и богословња. Недостатак дијалога доводи до унутрашњих подела на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању. Одбијање овиг дијалога би значило превиђање духовних потреба највећег дела Цркве.



Због свега овога забринути и ожалошћени стањем у коме се наша Мајка Црква нашла тражимо и вапијемо нашим архијерејима да нас чују и услише. На питање којим путем треба ићи, одговарамо речима Светог владике Николаја: " Наш је одговор јасан и заснован на светом јеванђељу и на историјској судбини нашег народа. Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тог пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге стране пропаст кривиоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, који је православна Морална снага и духовно весеље. Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове.. то је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувиће голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету урадио своју цркву и био као једна породица Божија, И сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божију. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестанрског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која право слави Бога - да запаја и сбнажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божију породицу и да весели народ као децу Божију небеским весељем. Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве. Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опсаност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај "непоменик" , коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона," ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује."



Молимо се Светим Србима, од светога Саве до владике Николаја да нас умудре на путу верности Господу нашем Исусу Христу.





Просећи молитве Светог Архијерејског Сабора,

остајемо са синовском оданошћу.



У манастиру Сопоћани

8/21.2.2001



Следе потписници Апела - преко 250 свештених лица,
монаха, монахиња...



[You must be registered and logged in to see this link.]

Poziv na opreznost - zamka se moze izbeci

Mnogi konzervativni hriscanski teolozi skrecu paznju vodjama i vernicima Crkve da budu oprezni kad stvaraju bliske odnose sa ekumenizmom. Ovi budni i zabrinuti strazari pojavljuju se u svim crkvama: Katolickoj, Pravoslavnoj i protestantskim crkvama. U pismu “Opreznost” izneta je ostra i direktna izjava pravoslavnih teologa:
“Ukratko receno, ekumenizam je obadvoje pokret i eklezioloska jeres... Glavno mesto dato je dijalogu, iako je malo ploda doneo taj beskrajni dijalog modernog ekumenskog pokreta... Glavna organizacija koja propagira ovu ekumensku jeres je Svetski savez crkava... Duznost je cele Crkve, carskog svestenstva vernika, ne samo da bude oprezna u vezi sa ovim predmetom, vec da jasno i otvoreno govore protiv rusenja nase tradicije da bi je sacuvali... Vreme je doslo za sve verne pravoslavne hriscane da govore.” (Ecumenism Awarness, p. 1.2)

Anatema protiv ekumenizma
Koncil vladika Ruske pravoslavne crkve izvan Rusije izdao je saopstenje koje su potpisale sve vladike: “Onima koji napadaju Hristovu crkvu, koji uce da je ona podeljena na grane koje se razlikuju u doktrini i nacinu zivota ili da ne postoji vidljiva Crkva, ali ce u buduce biti osnovana kad sve grane ili sekte, denominacije i religije budu ujedinjene u jedno telo, i koji ne razlikuju svestenstvo i tajne Crkve od onih jeretickih, vec kazu da krstenje i euharistija jeretika vode spasenju; oni koji imaju pricest sa jereticima ili koji ih brane, sire ili brane njihovu ekumensku jeres pod izgovorom bratske ljubavi ili pretpostavimo ujedinjenja odvojenih hriscana, ANATEMA!” (Isto, str. 2,3)
“Poboznim svestenicima i vernom narodu kazem”, pise dr Konstantin Kavernosi: “Zapamtite i duboko urezite u razum reci apostola Pavla: ’Braco, stojte i drzite uredbe kojima se nauciste recju ili iz poslanica nasih’.” (2. Solunjanima 2,15) (Concerning Images, 3,41)

Stetan efekat ekumenizma na nase svedocenje
“Pravoslavni ne ocekuju da se drugi hriscani obrate u pravoslavlje, u istoriji i kulturnoj realnosti, proslosti i sadasnjosti i postanu clanovi Pravoslavne crkve.” (Ecumenism Awerness, p. 5)
Opisujuci Generalnu skupstinu Svetskog saveza crkava 1991. godine u Kamberi, u dokumentu: Od ekumenizma do pokreta ’novog veka’... kaze se: “Bogosluzenje su poceli Aboridzani, polu goli i pokriveni blatom dok su igrali na podijumu sto je jasno izgledalo kao paganski ritual, dok su drugi urlali kao zveri praveci uzasnu buku pomocu nekakvih cevi. To je trajalo nekoliko minuta. Onda su nastupili pravoslavni (navode se imena patrijaraha, episkopa, vladika i svestenika)... Onda su sledili jeretici iz celoga sveta... Ne mogu dovoljno da naglasim da je to bilo bogosluzenje Svetskog saveza crkava i izraz jedinstva duha... Onda je srpski pravoslavni svestenik dirigovao ekumenskom horu od osamdeset osoba. Posle toga sledila je propoved, pravi humor. Posebno mesto dato je istocnom misticizmu. Za sve vreme pravoslavna delegacija bila je prisutna, a cesto je igrala i glavnu ulogu. Pravoslavni svestenici isli su iza zene pastora po imenu Lize.
Aboridzani su zapalili vatru i prineli tamjen. Nekad je bilo hriscanskih mucenika koji su umirali mucenickom smrcu zato sto nisu hteli da prodju kroz dim ciscenja. Kad sam to video bio sam sokiran. Bilo mi je potpuno jasno da je Svetski savez crkava potpuno skrenuo od hriscanskog cilja, pretezno protestantskog jedinstva; koji sada ima pred sobom agendu ujedinjenja svih religija sveta. To je sotonski sikretizam (gde se dve religije ujedinjuju protiv trece). Na kraju je zena korejanski pastor pozvala osamnaest zlih duhova.” (From Ecumenism to New Age, p. 1,2)
Pisac ovoga clanka zali sto je Svetski savez crkava odustao od prvobitnog cilja i sto uporno vodi narod na klizav put. On posebno zali sto su se ugledni pravoslavni svestenici i crkveni dostojanstvenici pomesali sa liberalnim protestantima koji u svoju sredinu danas primaju sve, ciji pastori su i zene; a posebno sto su se umesali medju Aboridzane koji su na bogosluzenju sprovodili paganske obrede. Govoreci o odlukama koje su donesene na ovoj skupstini, u izvestaju se navodi da su ih "ucinili pravoslavni ekumenisti. Nikakav koncil pre toga nije bio sazvan da se unapred prodiskutuje o tako vaznim odlukama i da resimo da li da ih usvojimo ili ne. Pravoslavni ekumenisti su svoju odluku odmah stavili u praksu. To je tipicna taktika pravoslavnih ekumenista, oni rade na projektima koje bi najpre trebalo izneti na koncilu, ali oni potpuno zanemaruju principe Pravoslavne crkve... Pravoslavni ekumenisti izabrali su ova teoloska cudovista koja su potpuno jereticka." (Isto, str. 3)
“Pravoslavni ekumenisti uporno sprovode ’dijalog ljubavi’ sa krivovercima, ali odbijaju da govore sa onima u Crkvi koji se ne slazu sa njihovim rusilackim i zavodnickim aktivnostima. Oni ’vole’ krivoverce laznom ’ljubavi’ (zato sto ne govore istinu), a preziru svoju bracu i sestre koji se ne slazu sa njihovim delima i pozivaju ih na odgovornost za prestup protiv Svetog Trojstva... Braco, stanimo na stranu vere i tradicije Crkve, ne uklanjajmo medjase koje su uspostavili nasi sveti oci niti dozvolimo onima koji hoce da ruse gradjevinu Svete Katolicke i apostolske crkve Bozje.” (Isto, str. 3) Ovo jasno ukazuje na veliku zabrinutost mnogih vernih pastira u Crkvi zbog stetnog uticaja ekumenskog jedinstva preko koga se u hriscanstvo uvode mnogobozacki obicaji sto ce poveremeno potpuno odvojiti vernike od temeljnih istina spasenja.

Upozorenje sa sastanka u Atini
U martu 1995. godine odrzan je u Atini treci sastanak - Pravoslavna opreznost. Na ovom sastanku raspravljano je o negativnim posledicama ekumenskog uticaja na pravoslavlje. Ono sto pravoslavni teolozi vide kao proble je:
Papstvo se otvara prema drugim religijama
“Posle Drugog vatikanskog koncila, Rim je pokazao “novu otvorenost” prema nekatolicima i drugim religijama. Papa putuje po svetu da propoveda novi sinkretizam (spajanjem dva protivnika protiv trecega). Rimokatolicizam priznao je kao mogucnost da obogati hriscanstvo razlicitim kulturama... Ali da li je to moguce kad su razlicite kulture vezane za mnogobostvo, panteizam i druge elemente? U sustini papa propoveda da je nedovoljno spasenje u Hristu Isusu posto nalazi odgovore o spasenju u spisima Indusa Mahatme Gandija. Za vreme svoje posete Indiji papa je rekao: ’Indija ima mnogo da da svetu u pravcu razumevanja istine svoga postojanja... Ja sledim spise Mahatme Gandija. Ja u njima nalazim odgovore, za mene odgovore, odgovore hriscanima svugde; temeljne odgovore’.”
Iz drugih izjava i papinih dela jasno je da on misli da Indija, a posebno Gandi, nudi ’novu viziju’, a to je ono sto zeli novo drustvo globalnoga mira”. Za vreme svoje posete Indiji, pred velikim mnostvom, na Gandijevom grobu papa je izjavio: “I nasledje Mahatme Gandija jos uvek nam govori. I danas kao hodocasnik mira dosao sam ovde da ukazem postovanje Mahatmi Gandiju, isceljitelju covecanstva. Mahatma Gandi je rekao da ako ljudi i zene prionu za istinu sa posebnim postovanjem svakog ljudskog bica, ma kakve razlike bile medju njima, novi svetski poredak i civilizacija ljubavi mogu se postici. Neka nas Bog blagoslovi i vodi kad se zalazemo da zajedno radimo u izgradnji sveta mira. Neka Gandi zivi vecno!... Neka istina miroljubljivosti zivi vecno!” (A Raport on Video 2: The Roll of The Vatican... p. 1)
Papa je pozvao sve prisutne da se mole za mir. Hriscani su se molili Bogu, muslimani Alahu, budisti Budi, Indusi mnogim bogovima. Da li je moguce da ovakve molitve budu uslisene i donesu mir?
Pravoslavni konzervativci zale sto su se neki od njihovih svestenika, vladika, episkopa i patrijaraha pomesali s mnogoboscima. “Pravoslavni su stavljeni na istu visinu”, tvrde oni, “sa celim spektrom hriscanske jeresi i nehriscanskih religija. Nase cisto pravoslavlje neopisivo je ponizeno kroz pravoslavne ekumeniste.” (Isto, str. 2)
Za vreme procesije na ekumenskim sastancima, predstavnici razlicitih religija isli su u svojim nosnjama i sa svojim natpisima, a svaki od njih je nostio svetnjak sa mnogo sveca. “Mnogo sveca, jedan svetnjak. Pravi sinkretizam. A sta je sa jedinom Svetloscu, sa Recima Isusa Hrista? Kakvu zajednicu ima videlo sa tamom?” (Isto, str. 3)
U Cikagu odrzana je Druga svetska konferencija religija 1993. godine na kojoj je bilo prisutnih sest hiljada predstavnika koji su zastupali 250 razlicitih religija. Ponovo su pravoslavni bili iznenadjeni. “Sekretar Rimokatolicke crkve objavio je viziju nove civilizacije, medjutim, nije to bila crkva, vec Vavilonska kula. Njegova svetost Dalaj Lama, ispred vise od trideset hiljada slusalaca, rekao je sa postovanjem religioznog pluralizma:
“Jedna religija ne moze zadovoljiti milione ljudi... Moramo prihvatiti razlicite religije i to ce biti mnogo bolje za celo covecanstvo... Duhovni pluralizam i duhovna harmonija su vrlo znacajni. Medjutim, pitanje je da li je to moguce? Moj odgovor je definitnivno da, da, da! Tako do kraja, manje ili vise, sve religije su iste, sve one pomazu covecanstvu.” (Isto, str. 3.4) Posle toga Dalaj Lama je najavio svoj program o razmeni hriscanskih i budistickih monaha da bi time potpomogao svoju viziju.
Na skupstini u Kamberi, tri Aboridzanke posle predstave mnogobozackog kulta ociscenja, unele su i sveto Jevandjelje. Kad se sve ovo uzme u obzir, priblizavanje mnogobostvu i primanje svih vrsta magicnih jeresi u ekumenski pokret, nije nikakva iznimka ili cudo sto mnogi konzervativni hriscani ostro podizu svoj glas protiv zabluda koje se brzim tempom uvode u crkvu.

Savremeni ekumenizam je prevara
U clanku “Savremeni ekumenizam je prevara,” konzervativni katolici pozivaju vernike i vodje Crkve na opreznost i otpor liberalnom pokretu koji preti da unisti Crkvu. "Skrecemo paznju vernim katolicima na opasnost koja preti ’skupocenom biseru;’ vasoj svetoj katolickoj veri od liberalnog duha naseg vremena..." Ekumenski pokret je usmeren prema ujedinjenju Crkava u jednu Crkvu, jedno telo, ali ne i drzanje istih verskih nacela... On osvetljava ono u cemu se slazemo, a prikriva ono sto nas deli... Drugi vatikanski koncil mnogo je rekao o ekumenizumu, ali nikad nije dao definiciju ove reci...
Kad je Katolicka crkva bila pozvana da posalje delegaciju na ekumensku konferenciju Vera i poredak 1919. godine, Sveta stolica uctivo je odbila poziv. Papa Benedikt XV objasnio je da iako je njegova zelja da bude jedno stado i jedan pastir, nemoguce je za Katolicku crkvu da se udruzi sa drugima u potrazi za jedinstvom... Ne samo da je to uzaludno, vec opasno pa cak i sramno za katolicke vernike da ucestvuju u trazenju jedinstva na ovakav nacin.” Kako to da je onaj papa smatrao velikim promasajem za katolike da ucestvuju u ekumenskom pokretu, a danasnji papa suprotno proslom, poziva katolike da uloze napore u postizanju ekumenskog jedinstva?
Koji od njih gresi, bivsi ili sadasnji papa?
Isticuci vrednost zauzimanja proslih papa da ocuvaju cistotu crkvenog ucenja, konzervativni katolici smatraju da je “sinteza svih krivoverja koja je bila osudjivana i uspesno dovedena pod kontrolu zauzimanjem pape Pija X ponovo ozivela kao sto je Sveti Pije X objavio, potajno uvedena u krilo crkve”.
Odani katolici uporedjuju Crkvu sa brzom rekom koja ima svoje korito, obale i odredjeni pravac kretanja, sa ekumenizmom koji lici na baru ustajale vode koja se siri u neodredjenom pravcu gde god joj se otvori prostor i nema odredjenog pravca niti stremi ikakvome cilju. Kad su upitali jednog biskupa zasto su izjave o ekumenizmu Drugog vatikanskog koncila tako nejasne, on je odgovorio: “Upotrebili smo nejasne termine za vreme koncila, ali znamo kako cemo ih posle protumaciti.”
Ekumenizam stavlja sve religije sveta na istu visinu i tvrdi da sve religije vode ljude Bogu. On predstavlja Boga kao veliku planinu kojom kruze mnogi putevi i staze i sve vode do istog vrha. Svako je slobodan da bira put koji god hoce, Bogu je svejedno kojim ce putom neko stici; medjutim, to nije tako. Ovo misljenje suprotstavlja se temelju Hristovog Jevandjelja.
“Kad katolik dobije bacil ekumenizma u svoj krvotok, infekcija vodi duhovnoj bolesti i smrti. Najpre postane nemaran za svoj katolicizam; pridruzi se bogosluzenju sa osobama laznih religija i na kraju napusti pravu Hristovu crkvu.”

Zasto je ekumenizam prevara?
U spomenutom clanku dat je i odgovor: “Moderni ekumenizam je prevara zbog njegovih laznih principa... On jedino radi na rusenju Katolicke crkve.”
“Ekumenizam ce umanjiti katolicku istinu zbog ekumenskog jedinstva. Ucinice da ostavimo ljude u njihovim gresima i priznati da su sve religije, dobre ili lose, jednaki putevi koji vode Bogu. Ekumenizam, dakle, prihvata lazni i opasni princip koji zanemaruje Hristovu vest i njegovu pravu crkvu... Crkva gubi svoju ulogu kao ucitelj covecanstva. “Idite i naucite,” pretvara u: “idite i pregovarajte.”
“Nasuprot istini koju je Bog otkrio covecanstvu, postoji spoljno jedinstvo u kome nema jedinstva istine, a u tom slucaju i nema jedinstva vec lazni dijalog.”
“Odgovorni u nasoj svetoj Crkvi zrtvovali su njeno jedinstvo na oltar ekumenizma sto je dovelo do ozbiljnog cepanja Crkve u ime jedinstva do stepena gde nalazimo od ekstremnog konzervatizma do krajnjeg liberalizma... Ekumenizam je jedinstvo na racun katolicizma.’ (Moderni ekumenizam je prevara)

Ekumenizam - izdaja Jevandjelja
Pod ovim naslovom nalazi se izjava baptista koji su protiv katolicko-evangelistickog spajanja. “Dokumenat, “Katolici i evangelisti zajedno: hriscanska misija treceg milenijuma”, tvrdi da su svi katolici hriscani, drze istu veru kao i evangelisti i da su nasa braca i sestre u Hristu. Ako je tako, onda je reformacija bila tragicna pogreska koju svi treba da odbacimo. Hiljadu godina pre reformacije uvek je bilo grupa evandjeoskih hriscana izvan Katolicke crkve, od kojih su milioni poklani zato sto su slusali Sveto pismo umesto Rima... Oni su shvatili da crkva nije iznosila istinu i da oni i njihovi prijatenji nisu bili spaseni vec izgubljeni. Oni su poceli propovedati spasenje miloscu kroz veru umesto katolickog laznog jevandjelja sakramentalnih rituala i dela. Zbog toga su bili iskljuceni, a hiljade njih muceni.
To je nase nasledje danasnjih evandjeoskih hriscana koji sada odbacuju ovaj dokumenat (Katolici i evangelisti zajedno). Od nas se zahteva da verujemo da su reformatori bili prevareni, da su kao i katolici danas bili spaseni samo to nisu znali... Pozvani smo da se uzdrzimo od propovedanja Jevadjelja onima kojima je neophodno potrebno i da pretpostavimo da su vec spaseni, medjutim, nasa doktrina zabrawuje takvu sigurnost... Sada misionari moraju da napuste katolicke zemlje kao sto su Spanija, Italija i one u latinskoj Americi. Takva je strasna primena navedenog dokumenata.”
(Gatway Babtist Church, Ekumenizam izdaja Jevandjelja) (Vidi: Ekumenizam - resenje ili promasaj, str. 193-197)

Bugarska pravoslavna crkva odvojila se od Svetskog saveza crkava
Posle obimne kritike o radu, stilu i organizaciji Svetskog saveza crkava, Bugarska pravoslavna crkva, donela je odluku da se odvoji od ovog Saveza.
Svetski savez crkava, u toku pedeset godina napornog rada okupio je 339 hriscanskih crkava: protestante, pravoslavne i anglikance, a Katolicka crkva nije clan ovog Saveza. Poslednjih nekoliko godina pravoslavni su se osecali zapostavljenim dok su liberalni protestanti sve vise dominirali. Ortodoksni pravoslavni sablaznjavaju se sto u ekumenskim crkvama sve vise preovladavaju liberalni koncepti: rukopolozenje zena za pastoralnu sluzbu, primanje homoseksualaca u crkvu, za svestenike, pa cak i vencanjem osoba istog pola u crkvi, smernice ekumenista prema ujedinjenju hriscana sa nehrscanima itd.
Posle pada komunizma, u istocnu Evropu usli su ekumenisti i protiv usvojenog pravila “zajednickog svedocenja” poceli evangelizirati i pokrstavati pravoslavne. Ovo je sve dovelo do zakljucka da su pravoslavni prevareni i da se hitno nesto mora uciniti da se zastiti pravoslavlje. Gruzijska pravoslavna crkva bila je medju prvima koja je otkazala clanstvo Svetskom savezu crkava, a Bugarska sledi njen primer. Ove crkve nisu jedine. Sve pravoslavne crkve preispituju svoje odnose sa ekumenskim pokretom, a posebno Ruska i Srpska pravoslavna crkva.
Bugarska pravoslavna crkva donela je odluku o odvajanju jos u aprilu, a 22. jula 1998. godine Sinod crkve u Sofiji potvrdio je ovu odluku. Predstavnik bugarske Pravoslavne crkve izjavio je da je 87 odsto pravoslavnih u Bugarskoj glasalo za odvajanje od Svetskog zaveza crkava. Sve ovo pokazuje da je pitanje ekumenizma goruce pitanje koje sve vise zabrinjava vernike svih crkava.
Bilo je najavljeno da ce se u isto vreme sa Bugarskom crkvom odvojiti i Poljska pravoslavna crkva koja broji vise od pola miliona vernika; medjutim, posle duge i teske diskusije, Poljska crkva, ipak je odlucila da do daljega ostane, ali se saznaje da i ta odluka stoji na nestabilnom temelju. “Nijedna Pravoslavna crkva nece napustiti izazov trazenja hriscanstog jedinstva”, rekao je poljski arhiepiskop Jeremiaz. “Fanatici koji uzaludno propovedaju svoje odbacivanje ekumenizma motivisani su posebnim interesima, a oni ne predstavljaju pravoslavlje.”
Odavno je bilo predvidjeno da ce Svetski savez crkava izgubiti autoritet i privremenu ulogu ciji cilj je da postepeno pripremi protestante i pravoslavne za spajanje sa Vatikanom. Kad njegova privremena uloga bude zavrsena, trebalo bi samo da nestane, a svoju ulogu da prepusti drugome. Ne treba da nas iznenadjuje sto sve vodi do toga da papa ponovo preuzme vlast nad svim crkvama. To je ono sto je apostol Jovan prorekao da ce se “rana smrtna isceliti”. (Otkrivenje 13,3.) “I poklonise joj se svi koji zive na zemlji.” “I ucini da zemlja i koji zive na njoj poklone se prvoj zveri kojoj se isceli rana smrtna.” (stih 12) ( Vidi: Ekumenizam - resenje ili promasaj I, str. 40-72) Svedoci smo da se dragocena biblijska prorocanstva ispunjavaju pred nasim ocima, zato ne smemo biti neodlucni i malodusni. Svecani trenutak je upravo pred nama kada treba da donesemo sudbonosnu odluku.
Poljski arhiepiskom Jeremiaz izrazio je svoju zabrinutost nadajuci se da druge pravoslavne crkve, Srpska i Ruska crkva nece slediti primere Gruzijske i Bugarske pravoslavne crkve. Mitropolit Poljske pravoslavne crkve Sava Voda izjavio je da ce Poljska pravoslavna crkva pokazati solidarnost sa drugim pravoslavnim crkvama u Rusiji, Srbiji, Grckoj i drugima.
“Da li ce neko iz dobrih ili losih razloga napustiti Svetski savez crkava, to svakako povecava zabrinutost”, rekao je dr Peter Boutenef. “Nadamo se da to nece dovesti do serijskog povlacenja (pravoslavnih crkava), ali zvono na uzbunu zvoni sve jace.”
“Zategnuti odnosi izmedju pravoslavnih crkava i Svetskog saveza crkava postoje decenijama,” rekaom je Cetsis, “ali odnosi su se u poslednje vreme znatno pogorsali. To nije zato sto su novi elementi Svetskog saveza crkava izasli na povrsinu, vec zato sto se situacija u prvoslavnim crkvama promenila.”
Sa velikim interesovanjem primljena je vest vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I da ce se 2003. godine odrzati Sinod pravoslavnih crkava u svetu ciji ce zadatak biti da ujedini pravoslavne crkve koje treba da donesu zajednicku i konacnu odluku da li ce i one koje do tada ostanu clanice Svetskog saveza crkava pridruziti se ostalim crkvama i doneti konacno resenje da li ostaju u Savezu ili ce se sve zajedno odvojiti.
“Postoji velika opasnost da hriscanstvo postane prostitutka”, rekao je dr Bejerhaus. “Hriscanstvo nevesta (Crkva) cuva svoju cednost, cistotu i neukaljanu prvu ljubav za Isusa Hrista i odbija da slusa glasove nasega vremena.” (Dr Byerhous, Vers Une Religion Mondiale? P. 42)
“Crkva se neosetno predala duhu vremena i prilagodila svoja bogosluzenja savremenim prohtevima... Sve vise se gube granice koje odvajaju pobozne od bezboznih, a revni ljudi sa obeju strana trude se da sasvim uklone razlike izmedju nacina njihovog postojanja i njihovih zabluda.” (Kosmicki konflikt, str. 317)
“Isti uzroci imaju uvek iste posledice. Onaj koji namerno ugusuje osecanje svoje duznosti zato sto ono smeta njegovim naklonostima, konacno ce izgubiti moc da razlikuje istinu od zablude. Razum slabi, savest otupi, srce otvrdne, dusa se odvoji od Boga. Gde se omalovazava i prezire vest bozanske istine, onde ce crkva biti zavijena u tamu; vera i ljubav hladne, nastaje otudjenost i razdor.” (Isto, str. 311)
Apostol Jovan sa tugom je izgovorio reci: “Pade, pade Vavilon grad veliki; jer otrovnim vinom bluda svojega napoji sve narode.” (Otkrivenje “Za Vavilon se kaze da je ’mati bludnicama’. Njenim kcerima moramo smatrati one crkve koje se drze njene nauke i predanja i slede njen primer, jer zrtvuju istinu i Bozja nacela da bi stupili u nezakonitu vezu sa svetom. Vest u Otkrivenju 14. poglavlju, koja objavljuje pad Vavilona, mora da se odnosi na verske zajednice koje su nekad bile ciste, pa su se pokvarile. Kako posle ove vesti sledi opomena o sudu, znaci da se ona mora objaviti u poslednjim danima.” (Isto, str. 314)
“Duh prilagodavanja svetu prozima sve hriscanske crkve.” (Isto, str. 318)
“Na podrucju vere je tolika zbrka i nesloga da narod vise ne zna u sta da veruje kao istinu. Odgovornost za nepokajanost sveta lezi na crkvi... Tek kad nastupi ovakvo stanje, i kad se u celom hriscanstvu ostvari ujedinjenje crkve sa svetom, onda ce pad Vavilona biti potpun.” (Isto, str.319)
“Svi oni koji zanemaruju Bozju rec (Bibliju) i teze za svetskom udobnoscu da se ne bi razlikovali od sveta, prihvatice, umesto istine, krivoverstvo dostojno osude. Oni koji hotimice odbacuju istinu prihvatice svaki oblik zablude koji se uopste moze zamisliti... Posto su nam date takve opomene, treba da budemo oprezni kakve nauke primamo.” (Isto, str. 426)
“U Reci Bozjoj otkrivaju se sotonine zamke kao i sredstva kojima ih mozemo uspesno izbeci.” (Isto, str, 431)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Pravoslavlje i ekumenska vecina

Pravoslavno ucesce u ekumenskom pokretu nema nikakav uticaj na liberalnu vecinu. Kad su pravoslavni bili pozvani u clanstvo Svetskog saveza crkava isticano je da je to izvanredna prilika da medju drugim Crkvama posvedoce svoje pravoslavlje. Medjutim, posle nekoliko decenija ucestvovanja u ovom pokretu, pravoslavni su dosli do zakljucka da njihovo prisustvo u Savezu crkava nema nikakav pozitivni uticaj na liberalnu vecinu. U vecini slucajeva predlozi pravoslavnih delegacija nisu usvajani, osim u slucaju gde nije bilo drugog izlaza.

Ekumensko odstupanje od prvobitnog cilja
Osnivaci Svetskog saveza crkava bili su protestanti, a cilj im je bio da se ujedine zbog bolje saradnje u propovedanju Jevandjelja svetu. Osnova zajednickog verovanja bila je Biblija. Priznavali su Isusa Hrista kao Spasitelja, Sina covecijega, Sina Bozjeg i Boga. Medjutim, u ekumenskom pokretu dogodile su se velike promene.
Patrijarh iz Konstantinopolja 1920. poslao je enciklicko pismo: “Svim Hristovim crkvama gde god se nalaze...” Kriticari su se odmah pitali da li je ovim pismom patrijarh priznao da su i druge crkve prave crkve, dok je pravoslavlje oduvek ucilo da je ono jedina prava Crkva? Ovo pismo je otvorilo vrata pravoslavlja uticaju drugih Crkava, iako ono nije jedino.
Devet pravoslavnih crkava ucestvovalo je u konferenciji Vera i red u Lozani. Ubrzo posle toga, medju ekumenistima, pojavila su se nova misljenja o crkvenoj dogmi. Pocelo se tvrditi da nijedna Crkva nema potpunu istinu, sto je uznemirilo mnoge, a pogotovo pravoslavne koji veruju suprotno tome. Ubrzo se od ucesnika u ekumenizmu zahtevalo da se vise ne oslanjaju na ono sto njihova Crkva veruje, vec da se oslone na zajednicko misljenje vecine.

Pravoslavlje je iznevereno
Pravoslavni su najzad shvatili da se nove smernice ekumenskog pokreta menjaju svakog dana i poceli su da se pitati gde ce nas sve ove promene odvesti. Jos je 1979. godine, Aleksandar Semanan dao svoje zapazanje i upozorenje: “Vazan cinilac pravoslavnog ucesca u ekumenskom pokretu i posle toliko vekova potpune odvojenosti izmedju pravoslavlja i Zapada; je upravo da pravoslavnima nije dat izbor, vec od samog pocetka bili su odredjeni, ne samo da sede na odredjenom mestu, vec je i njihova uloga i funkcija bila odredjena. Ovo odredjivanje bilo je zasnovano na zapadnoj teologiji i eklezioloskoj pretpostavki koji su zasnovani na poreklu ekumenske ideje.
Mi smo se prikljucili pokretu, usli u debatu, uzeli ucesca u istrazivanju ciji su osnovni tremini unapred bili odredjeni, koje smo mi prihvatili kao cinjenice. Cak i pre nego sto smo mogli da shvatimo, bili smo uhvaceni u vazno zapadno razmimoilazenje - katolika protiv protestanata, horizontalnih protiv vertikalnih, autoriteta protiv slobode, hijerarhijsko protiv kongregacionalnog. Bili smo ucinjeni predstavnicima i nosiocima stavova i pozicija koje smo tesko prepoznali kao nase i koji su duboko strani nasoj tradiciji.” (Alexandar Schamenann, Church, World and Mission, p. 200-201)
Prema ovom tekstu pravoslavlje je nespremno uvuceno u ekumenski pokret; prikljucilo se vec ustaljenom i unapred predestiniranom koritu reke cije su obale bile ucvrscene i tok usmeren. Pravoslavna delegacija koja je ucestvovala u studijskoj konferenciji Vera i red izjavila je: “Za nas je jedinstvo problem, problem je povratka punini vere i reda, punoj vernosti Svetom pismu i tradiciji i poslusnosti volji Bozjoj ’da svi jedno budu’.” (Arhiepiskop Iakovos) Problem se nalazi u tome sto pravoslavni misle da to vec imaju.
Godine 1961. Ruska pravoslavna crkva prikljucila se Svetskom savezu crkava. Tako je vecina pravoslavnih crkava postala deo Saveza. Pre stupanja u clanstvo, patrijarh iz Moskve postavio je uslove Savezu da se nikad nista ne sme reci o verskim progonstvima u Sovjetskom Savezu. Patrijarh je cak negirao da postoje verska ugnjetavanja u njegovoj zemlji. On je kasnije igrao i glavnu ulogu u uspostavljanju prijateljskih odnosa izmedju Ruske pravoslavne crkve i Vatikana.
Situacija u Svetskom savezu crkava pocela je da se naglo pogorsava onda kada je rasformiran Internacionalni misionarski koncil ciju ulogu je preuzeo Savez. Od tada je naglo poceo da se menja stav ekumenista prema misiji Crkve u svetu. Sve vise je preovladavalo liberalno misljenje: da ne postoji jedna, apostolska, prava Crkva koja cuva cistotu vere i istine.
Izmisljena je nova teorija o crkvi kao drvetu sa mnogo grana - mnoge crkve, a sve predstavljaju deo jedne celine. Ovo je ocigledno uzbudilo pravoslavne koji imaju drugaciju dogmu o crkvi. Od pravoslavnih se ocekivalo da izmene svoje misljenje i ucenje o dogmi Crkve. Jedno pitanje je bilo da li je Crkva cuvar i tvrdjava istine ili skup mnogobrojnih, razlicitih i suprotnih misljenja, koja se stalno menjaju.
Na skupstini Svetskog saveza crkava 1963. godine data je cudna izjava: “Bilo bi nerazumno za prave vernike da zahtevaju da je cela istina njima otkrivena i da je jedino oni poseduju.” (Macris, op. cit. p. 42) Kriticari su odmah izjavili da ova izjava nije biblijska niti se slaze sa hriscnskom teologijom. Ova izjava je potpuno suprotna onoj koju je isti govornik dao pre cetiri godine: “Istina koja uvek treba da se pamti u svim ekumenskim krugovima je da ne postoje crkve, vec jedna, a ona je vise nego sto je posvedocena crkvenom istorijom. Teorija o Crkvi i granama... fragmentarna teorija da postoji podela u Crkvi je neosnovana.” Kakva velika razlika se pojavila samo za cetiri godine! Ako je Crkva “stub istine” (1. Timotiju 3,16), ovo je veliko odstupanje od temeljnih istina.
Patrijarh Nikodim je jos 1969. u svom govoru na Skupstini Svetskog saveza crkava u Upsali izrazio svoju zabrinutost da ce glas pravoslavlja uvek biti nadvladan vecinom razlicitih grupa, pretezno protestantskih.
Mnogi pravoslavni teolozi predlagali su da se jedinstvo hriscana gradi na jedinstvu vere, vere koju su hriscani u pocetku drzali, cistu, nepomesanu sa mnogobozackim obicajima - vere Apostolske crkve prvoga veka posle Hrista. Ovo je bio izvanredan predlog, ali na njega savremeni ekumenisti koji imaju suprotne ciljeve nisu obracali paznju.
Za pravoslavne i katolike najznacajniji je susret patrijarha Atenagore i pape Pavla VI odrzan januara 1964. godine u Jerusalimu. To je pocetak katolicko - pravoslavnog ekumenizma. Patrijarh Atenagora objasnio je cilj ovog pokusaja: “Da izgradimo prijateljske odnose sa rimokatolickim crkvama kao i sa ostalim hriscanskim crkvama. Uprkos mnogim preprekama posli smo ovome cilju noseci u mislima zajednicko ucenje i tradiciju koji zajedno, vezu crkve i imaju svoje poreklo u prvom veku jedne i ujedinjene Hristove crkve.” (Isto, str. 63)
Iako mnogi kritikuju patrijarha Atenagoru zbog samovoljne odluke priblizavanja katolicima, on je imao dobre ideje s kojima bi se slozio svaki teolog, medjutim niko nije prihvatio njegovu ideju. Profesor Nisiotis, u svom govoru u Nju Delhiju, osvrnuo se na Atenagorin govor da je patrijarh govorio o staroj, ujedinjenoj Hriscanskoj crkvi kao onoj koja je isto ucenje i obicaje vezala zajedno. Ako je prva Crkva bila ujedinjena, a danasnja podeljena, onda je cela pravoslavna ekleziologija srusena izjavom ekumenaskog patrijarha.
Sedmog decembra 1965. godine objavljeno je da je anatema iz 1054. godine skinuta. Sizma i razlozi zbog kojih je doslo do podele izme|u Istoka i Zapada ostaju, ali skinuta je anatema kao znak dobre volje dveju Crkava.
Godine 1975. arhimadrit Ciril Argenti postavio je pitanje: “Zasto smo mi razdvojeni?... Ako nismo ujedinjeni, mi nismo Crkva.” (Christian Unitu, p. 346) Tako je pravoslavni svestenik na ekumenskom skupu objavio protestantsku ekleziologiju. Crkva se ne zasniva na odnosima koje ima sa drugim zajednicama, vec na steni istine, steni Isusa Hrista, bez obzira na to kakavi ce njeni odnosi biti sa drugim zajednicama. “Savremeni dijalog ljubavi”, rekao je Justin Popovic, “koji uzima oblik gole sentimentalnosti je odricanje onoga sto vodi posvecelju duha i vere u istini. Srz ljubavi je istina; prava ljubav voli i cuva istinu.”
Sto je vreme vise odmicalo, ekumenski pokret bio je sve vise izlozen promenama. Pod uticajem “oslobodilacke” teologije, da bi ugodili pokretu zena, poceli su cak da izbegavju i zamenicu muskog roda za Boga, a za Isusa gotovo uvek upotrebljavaju titulu Sin coveciji, a ne Sin Boziji, drugo lice Bozanstva, Spasitelj i Bog. Naglasavaju samo njegovu ljudsku prirodu, svakako zato da se ne bi zamerili Jevrejima, muslimanima i mnogoboscima.
Da bi pridobili mnogobosce i zene, dali su korejskoj zeni da govori na skupstini Svetskog saveza crkava u Kamberi, koja je istakla neprocenjivu ulogu duhova u medjusobnom pomirenju delegata i Crkava. Generalni sekretar Svetskog saveza crkava, Emilio Kastro, javno je kritikovao pravoslavne sto su zbog njih na Skupstini morali da imaju dve vrste pricesca, jednu za pravoslavne a drugu za protestante. (Lyles, Jean Caffy, The Christian Century, March 13 1991, p. 286)
Godine 1991. pravoslavni u SAD poceli su da smanjuju svoje ucesce u ekumenskim aktivnostima, jer su bili suoceni sa sve vecim promenama.
Godine 1994. Ruska pravoslavna crkva pocela je da preispituje svoje odnose prema Svetskom savezu crkava.
Pre pedeset godina, katolici, pravoslavni i protestanti sa ponosom su govorili o svojoj veri isticuci Isusa Hrista, nazivajuci Ga svojim Spasiteljem, Sinom Bozjim i Bogom; sto je bilo prihvaceno kao osnova ucenja Svetskog saveza crkava. Danas, ako se spomene ime Isusa Hrista, onda je to samo Sin coveciji, Ucitelj i Propovednik iz Galileje. Ovo jasno pokazuje da se istice samo Hristova ljudska priroda, a zapostavlja bozanska.
Ekumenisti su pripremili i novi engleski prevod Biblije u kome su namerno ublazeni mnogi izrazi. Na primer u Psalmu 1,1: umesto “blago coveku koji ne ide na vece bezboznicko i na putu gresnickom ne stoji, i u drustvu nevaljalih ljudi ne sedi”; preveli su: “Blago coveku koji ne hoda u savetu gresnih ili stoji na putu gresnika.” Ovo je samo jedan primer, a ima ih na stotine. Sve se prepravlja ili ulepsava, a sa puta se uklanja sve sto bi moglo da smeta organskom jednistvu sa drugim religijama i ideologijama.
Pravoslavni su dosli do toga zakljucka da se pitaju: “Zasto smo deo te mnozine koja se svakoga dana sve vise odvaja od istine? Zasto se jos uvek drzimo tog drustva koje je tako nestabilno? Da li smo Hristova crkva ili nismo? Ima li pravoslavlje istinu? Ekumenski pokret negativno odgovara na ova pitanja.” (About, HTM. P.30)


[You must be registered and logged in to see this link.]

Zasto je kompromis poguban?

U vreme osnivanja hriscanstva, sotona je sa svojim sledbenicima ucinio sve sto je mogao da spreci njegovo sirenje i napredak. Najpre je zapretio progonstvima, nasiljem i krvoprolicem. Podstrekao je cara Iroda da pogubi Jovana Krstitelja, uticao na Jevreje da odbace Isusa Hrista, da Ga osude kao buntovnika i neprijatelja naroda i predaju Rimljanima da ga razapnu. Sudiji Pilatu zamracio je um da pristane na ociglednu prevaru i osudi pravednika na smrt raspecem.
Stefana su obili kamenjem, Jakova je Irod pogubio. Apostola Petra obesili su u Rimu, a Pavlu glavu odsekli. Nije bilo dovoljno svedoka ni istoricara da zapisu sve nepravde, nasilja i zlocine koji su izvrseni nad postenim i plemenitim ljudima, ali zato mnogobrojni izvestaji, sacuvani do nasih dana, otkrivaju neopisivo neprijateljstvo sotone i njegovih pristalica prema Isusu Hristu i Njegovim sledbenicima. Pravo je cudo da je za vreme ovih strasnih progonstava, uprkos nevoljama i pretnjama, hriscanstvo ipak napredovalo i svakog dana novi vernici dolazili su pod zastavu krsta. Cvrstina i vernost odanih hriscana bili su najjace svedocanstvo njihovim neprijateljima, oni su cak i svojim prividnim porazom pobedjivali.

Lukavstvo umesto nasilja
Posto je nasilje imalo samo prividan uspeh, sotona je sa svojim pristalicama promenio taktiku, umesto nasilja primenio je lukavsto. Najpre je uticao na idolopoklonike da prihvate deo hriscanske vere, da bi na taj nacin usli u Crkvu da bi iznutra uspesnije mogli da ruse njenu nauku. U pocetku cetvrtog veka ovo je dostiglo vrhunac kada je car Konstantin dao slobodu hriscanima. Hriscanstvo je tada postalo popularno i napredno, da su hiljade poluobracenih mnogobozaca usle u Crkvu sa motivom iskrenog primanja hriscanske vere, ali su sa sobom doneli i svoje mnogobozacke bogove i obicaje.
Najopasnije po hriscanstvo bio je kompromis sa mnogobozcima. “Mi smo odbacile neke od svojih verovanja”, tvrdili su mnogobosci, “ucinite to isto i vi, imacemo mir i ziveti zajedno kao prava braca.” Crkvi je tada zapretila veca opasnost od krivoverja nego od svih zestokih progonstava. Neki hriscani izjavili su da ne dolazi u obzir nikakav kompromis izmedju istine i zablude i da ce po svaku cenu do kraja ostati verni Bogu, dok su drugi, mira radi, bili spremni na popustanje, pregovore i ustupke. Ni oni nisu imali nameru da podju u otpad, vec su se nadali da ce, kad se udruze sa poluobracenim mnogoboscima, lakse uticati na njih i pridobiti ih da odbace ostale zablude i potpuno prihvate Hristovu nauku. Dakle, i oni su imali dobre namere, medjutim, hriscani nisu uspeli da potpuno obrate poluobracene mnogobosce, koji su opet dobronamerno, uneli promene u hriscanstvo i poveli ga putem otpada. Navescemo smao nekoliko takvih primera:
Kada su Spanci zauzeli Juznu Ameriku, ne samo da su stanovnistu nametnuli svoju kulturu i prisvojili njihove posede, vec su im nametnuli i svoju religiju. Kada su pokorili Inke nametnuli su im katolicizam.
Medjutim, visi stalez Inka odbijao je da prihvati stranu religiju. Inke su verovali u mnoge bogove, a glavni bog im je bio bog Sunca. I njihovi vladari imali su titulu bozanstva. Da bi smanjili otpor domorodaca, katolici su pribegli kompromisu tako sto su njihovog najpostovanijeg vodju (boga) proglasili svecem. Tako je mnogobostvo preneseno u hriscanstvo samo pod drugim imenom. Slicno su ucinili i misionari koji su nasim precima doneli hriscanstvo. Srbi se nikako nisu mogli odreci svojih domacih bogova. Da bi umanjili otpor, svestenici su im savetovali da ih sacuvaju samo su im dali drugo ime; tako je nastala i krsna slava. (Vidi: Ekumenizam- resenje ili promasaj I, str. 244-250)
Kada su pomrli oni koji su se drzali starih medja i cistote Hristove nauke, vecina je pristala na kompromis - da se vise ne drzi strogo svoga verovanja i tako je polako doslo do sjedinjenja izmedju poluobracenih mnogobozaca i vernih i odanih hriscana. Zato danas u mnogim crkvama imamo razne obicaje i verovanja, koje nisu imali prvi hriscani i koji su u suprotnosti sa Svetim pismom. Ovi hriscani, koji su lukavstvom zavedeni s pravoga puta, imali su dobre namere, ali kasno, a mozda i nikad, nisu doznali da su bili prevareni. Medjutim, poplave zabluda niko vise nije mogao zaustaviti.
Mnogi hriscani danas vide mnogobrojne zablude koje su iz neznabostva donete u Crkvu, ali nemaju snage da ustanu protiv onoga sto drugi smatraju svetinjom i drze umesto istine. Jedino temeljitim proucavanjem Svetoga pisma mozemo otkriti te zablude. Unosenjem mnogobozackog krivoverja sam sotona je usao u Crkvu i iznutra nastavio svoje rusilacko delo. Sukob izmedju male grupe vernih i odanih hriscana i mnozine postajao je sve veci tako da je mnozina, koja je posla putem kopromisa i popustanja, pocela progoniti i unistavati malu grupu odanih vernika. Neprijateljstvo medju ovim grupama narocito se pokazalo u odvajanju i osnivanju zasebnih grupa i crkava. Rezultat ovih promena je u tome da u hriscanstvu danas postoje sva zla koja se nalaze i u nehriscanskom svetu. Jedni hriscani po Svetom pismu svetkuju Subotu, drugi po tradiciji Nedelju, a treci nijedan dan. Mogu li svi biti u pravu? Sigurno ne! Jedino po Svetome pismu mozemo da odlucimo koja je od ovih triju grupa u pravu.
Svi vidimo da su podele u hriscanstvu stetne i opasne. Medjutim, kao da nismo naucili pouku iz proslosti - kompromis i ustupci u Crkvi vode u potpuni otpad od istine i doprinose propasti hriscanstva. Ali, hriscani opet ponavljaju gresku svojih predaka, otvaraju se uticaju mnogobostva, i umesto da oni privuku mnogobosce, mnogobosci ce hriscane odvesti na siroki put.
Danasnje smernice prema kojima se krece hriscanstvo mnogo su opasnije od onih iz proslosti. Istorija se ponavlja pred nasim ocima. Slicno hriscanima iz proslih vekova, koji su verovali da ce poluobracene mnogobosce svojim uticajem dovesti do potpunog obracenja i prihvatanja cele istine, ali u tome su se prevarili, da su se polako prilagodili mnogobozackim verovanjima; tako i danasnji ekumenisti zamisljaju da kad se udruze sa njima da ce oni postepeno prihvatiti celu istinu. Medjutim, ovo je kobna zamka. Nemoguce je opisati stetu koju ce pretrpeti hriscanstvo stupanjem u ekumensku zajednicu sa svetskeim pluralizmom. Ovo je zalosna slika. Kako je nisko pala vecina hriscana koja je spremna da zagrle zablude svetskih religija. Preko proroka Isaije Gospod je rekao: “Ja sam Gospod Bog tvoj koji te ucim da bi napredovao, vodim te putem kojim treba da ides.” (Isaija 48,17)
Sigurni put izbavljenja jasno je opisan u Svetom pismu koje je danas pristupacno svakom iskrenom istrazivacu istine. Bog je dao dovoljno sposobnosti svakom coveku da sam pomocu Svetog pisma moze da otkrije put spasenja. Nema napretka i blagostanja na putu neverstva i otpada. To je tragicna prevara. Zato poslusajmo Bozji savet: “Izadjite iz Vavilona, bezite od Haldejaca.” (stih 20) Iskreni istrazivaci Biblije nece biti zavedeni. Kako je u proslosti bilo vernih i odanih hriscana koji se nisu dali zavesti mnogobrojnim obmanama, vec su i dalje, iako pod teskim okolnostima, ostali verni Bogu i odani istini, tako ce i danas biti onih koji ce, uprkos globalnog otpada vecine, do kraja ostati verni Bogu i braniti istinu koja ce na kraju ipak pobediti.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Епископ Артемије

Српска Црква против екуменизма
Научни скуп "Екуменизам – настанак, очекивања, негирања"
20 - 24. септембра 2004, Солун

Екуменизам је чедо 20. века. Рођен је на његовом почетку. Негде средином века доживео је метаморфозу у Светски савет цркава. А крајем века, био је на издисају, јер је жестоко негиран. Нажалост, преживео је ту кризу, и наставио да узнемирава Цркву Божију и у 21. веку.
Овај научни скуп о Екуменизму, по нашем скромном мишљењу, веома је закаснио, али не и безнадежно. Стога благодаримо Богу, као и свима који су се потрудили да до овог еминентног скупа дође, како би се питање Екуменизма размотрило са разних аспеката, што би требало да буде од велике помоћи, како свим помесним Православним Црквама, тако и црквеној пуноћи и сваком вернику, да заузме правилан однос према овој, не само најновијој, него и најопаснијој еклисиолошкој јереси, коју стога наш познати теолог о. Јустин Поповић и назива – "СВЕЈЕРЕС", јер она у себи обухвата све кроз историју Цркве познате јереси.
О Цркви "Једној, Светој, Католичанској и Апостолској ", Цркви Православној, као и о самом појму "ЕКУМЕНИЗМА", било је и биће много говора на овом цењеном скупу. Стога се ми у нашем излагању нећемо на тим појмовима посебно задржавати.
Оно о чему треба ми да говоримо јесте питање: да ли је, колика је и на који начин Српска Православна Црква против Екуменизма; кроз кога и на који начин се то противљење пројављивало или се и данас пројављује.
Болна је чињеница сазнање да ни једна помесна Црква Православна није остала неокаљана и неупрљана екуменистичком заразом. Нека више, нека мање. Али је исто тако утешна и охрабрујућа чињеница да је у свакој помесној Цркви Православној било и има оних светлих и светих примера, појединаца или група, који се активно противе, усменом и писаном речју, надирању Екуменизма у православну пуноћу [1]. Можда таквих није много, можда међусобно нису довољно повезани и обједињени у један заједнички одбрамбени фронт, али је сигурно да су сви они најпре сједињени са Главом Цркве Господом Исусом Христом са свим Светитељима и Ревнитељима Цркве Православне који се кроз векове трудише и борише за чистоту вере Православне, па кроз њих и преко њих и међусобно. То може бити он "Мало Стадо за које рече Господ у Свом Еванђељу, да "би воља Оца Небескога да му да царство".

У Српској Православној Цркви први и најдоследнији борац против Екуменизма био је и остао блаженоупокојени отац Јустин Поповић, који је својим примером, својим речима и својим делима одушевљавао и надахњивао многе да га следе. Свој богословско-православни став о Екуменизму о. Јустин је сажето изразио у широко познатој књизи "Православна Црква Екуменизам", штампана најпре у Солуну 1974. године. У тој својој књизи о. Јустин је дао сажету али свеобухватну дефиницију Екуменизма. По њему, "Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име: свејерес" (Н. д. стр. 145). Отац Јустин је сматрао да ће најбоље показати сву настраност и наказност екуменизма, какав се у наше време појављује, ако га огледамо у огледалу једине Истините Цркве Христове. И он је то учинио изложивши у наглавнијим и најкраћим потезима учење Православне Цркве о Истинитој Цркви Христовој, Цркви апостолско-светоотачкој, светопредањској. Само ако се има право и пуно познање науке Христове, могуће је лако уочити и препознати сва лажна и јеретичка учења.
О настанку, пак, Екуменизма као покрета за сједињење хришћана, његовом историјском путу и развоју, као и могућим замкама у које су упадали, и даље упадају, многи православни хри-шћани, па и знатан број црквеног клира, међу којима и добар број епископа, описао је и систематски изложио јеромонах Сава Јањић, сабрат манастира Дечана, у својој књизи "Екуменизам и време апостасије", Призрен 1995. године. Тамо се екуменизам јасно дефинише пре свега као "еклисиолошка јерес, која има за циљ да "Тело Христово (Цркву) претвори у једну 'екуменску' организацију", ударајући на сам корен православне вере – њену Цркву (стр. 7). Екуменизам, по о. Сави, уствари жели да самовласно "коригује богочовечанско учење Господа Христа, сводећи га на ниво социјалне, хуманистичке и пацифистичке идеје, покушавајући да и самога Христа замени обезбоженим и секуларизованим европским човеком (исто).
Због свог јасног антиекуменског става, књига о. Саве била је од многих нападана па и забрањивана да се продаје у црквеним књижарама, али нико није ни покушао, а камоли успео да било шта из изложенога у књизи демантује и оспори.
Ипак, у новије време, главни носилац борбе и отпора према екуменизму у Српској Православној Цркви, био је и остао часопис Епархије рашко-призренске "Свети кнез Лазар", који излази већ 12 година. Часопис будно прати сва екуменска збивања, доноси коментаре, чланке, осврте и ставове свих оних којима је чистота вере и православља примарна ствар у животу, чак важнија и од самог живота. Ту су објављивани текстови реаговања и преводи писама, одлука и сведочења светогорских манастира по разним поводима. Кад год би се на пољу богословског дијалога православних са неправославнима, или пак у домену практичног "екуменисања" прекорачиле границе чиме би чистота и неповредивост православне вере и Цркве били доведени у питање, проговарао је глас савести, најпре монаха са Свете Горе, а онда и појединих богослова и теолога из Солуна, Атине, или других помесних Православних Цркава. "Св. кнез Лазар" би такве осврте, апеле, протесте доносио на својим страницама, што је у многоме доприносило јачању отпора екуменизму у крилу Српске Православне Цркве. Такви текстови су били: поводом одлука у Баламанду, које је Свештена општина Свете Горе крајем 1993. упутила Његовој Светости Васељенском Патријарху, г. Вартоломеју; па Извештај Комисије Свештене општине Свете Горе о дијалогу између православних и противхалкидоњана, одржан у Шамбезију новембра 1993. године, и многи други.
Сличних осврта и опомена је било и од појединаца или група из саме Српске Православне Цркве. Вредан је помена текст искушеника-монаха Илије под насловом "Нешто горе и од екуменизма", где износи стравично сведочанство екуменских молитава православних, римокатолика и муслимана почетком 1992. године у Босни и Херцеговини. У вези са тим је и наш кратки осврт "Бог се не да ружити у коме указујемо да таква врста гажења светоотачког предања и канона Свете Православне Цркве, води директно, по Божјем допуштењу, у међуетничке сукобе и крвопролиће.
Питање екуменизма и односа Српске Православне Цркве према истоме, као и питање чланства СПЦ у Светском савету цркава, била је тих година честа тема за дискусију и на Светом архијерејском сабору. Покретач и инспиратор тих разговора најчешће смо били Ми са нашим представкама, као и чланци објављивани у нашем часопису "Свети кнез Лазар" . Управо то је и био разлог да смо крајем 1994. године добили одлуку Светог архијерејског синода (бр. 3128 од 17. новембра 1994. године), да за Свети архијерејски сабор припремимо и поднесемо кратак преглед историје ССЦ, као и питање укључења у њега Српске Православне Цркве. Извршавајући, дакле ту одлуку Св. Синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. поднели следећи извештај из кога се, надамо се, јасно види и наш лични став према ССЦ као и према екуменизму. Тај извештај гласи:

АНЕКС ПРЕДАВАЊУ:

Извршавајући, дакле, ту одлуку Светог синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. године, поднели исцрпан извештај у коме смо објаснили најпре неодрживост самог назива "Светски савет цркава", будући да су Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматили веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у "МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав "савет" или "савез што би била нека "НАДЦРКВА".
Потом смо укратко изнели историјат настанка ССЦ 1948. године, показавши да он своје корене има у модерној јереси – свејереси која се назива Екуменизам, који је поникао у крилу протестантизма при крају 19. века, и за потребе истога. Тек касније, тај покрет и његове антицрквене идеје (као што је "Теорија грана – Branch Theory") постепено бивају усвајане и прихватане од појединих помесних Православних Цркава које се укључују у ССЦ и постају њен "ОРГАНСКИ" део.
Српска Православна Црква дуго је одолевала том искушењу екуменизма, да би најзад и она 1965. године постала чланица ССЦ, и трудећи се да ниучему не заостане за примером раније учлањених помесних Православних Цркава, узимајући активног учешћа у свим екуменским дијалозима и активностима, без обзира колико то било у супротности са светоотачким Предањем и прописима Канона Цркве Православне.
Резимирајући свој извештај, на крају смо предложили Светском архијерејском сабору СПЦ да у току тог свог заседања донесе неопозиву ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних међуцрквених организација (као КЕК и др.), и да сходно томе прекине праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама. То учинити, образложили смо, из следећих разлога:

1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:"Човека јеретика, после првог и другог саветовања, клони се".
2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили.
3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.
4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве, коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и изналажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима.

Стварање ССЦ

1. У самом називу "Светски савет цркава" садржана је сва јерес ове псевдоцрквене организације. Јер Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматише веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у "МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав "савет или "савез, што би била нека "НАД-ЦРКВА".
Црква је једна и саборна, и у њој је сабрана сва истина, сва благодат, све оно што је Бог собом донео на земљу и даровао људима, и оставио међу људима да се њиме спасавају. Она је једна и саборна јер сабира све оне који желе спасење, у једну целину, у тело Христа Богочовека. Отуда и сама идеја "савета" или "савеза" цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека.
2. Историја Светског савета цркава има своју предисторију у модерној јереси – свејереси која се назива ЕКУМЕНИЗАМ. Феномен Екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је пре свега еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну "екуменску организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу.
Темељи Екуменизма ударену су још крајем 19. века, управо 1897. године на Конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу су формулисани основни принципи будуће екуменске уније хришћанских "цркава". Ова Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Ту минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никео-цариградски символ вере и само две свете тајне – Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. Принцип толерантности према учењу других "цркава" и спремност на компромис љубави. Трећи изум Ламбетске конференције јесте чувена Теорија ГРАНА (Branch Theory), која полази од тврдње да је Христова Црква као једно разгранато дрво, чије су гране међусобно равноправне и само заједнички представљају манифестацију ЈЕДНЕ Цркве.
Зло семе једном посејано, нагло се разрасло. Већ почетком 20. века, 1910. год. У Единбургу је, у организацији протестантских "цркава" одржана "Светска мисионарска конференција" на којој је одлучено да се организује светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства. Истовремено са овим покретом деловао је и покрет "Живот и рад" чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у питањима практичног живота. Од ова два, искључиво протестантска покрета, ствара се њиховим уједињењем 1948. године на Првој генералној скупштини у Амстердаму "Светски савет цркава" са седиштем у Женеви. На тој скупштини биле су присутне, нажалост, и неке Православне Цркве, као: Цариградска патријаршија, Кипарска архиепископија, Грчка архиепископија и руска Митрополија у Америци (данас – Православна Црква у Америци).
3. Православље, нажалост, није дуго одолевало овом искушењу модернизма и секуларизма, него је брзо њиме инфицирано. Од стране Православних Цркава, прва је учинила уступак екуменизму Цариградска Патријаршија, још у јануару 1920. године својом Енцикликом "Свим црквама Христовим". У њој се не само помесне Православне Цркве називају "Црквама", већ је тај назив сасвим равноправно, по први пут, придодат и разним јеретичким конфесијама.
Тако, на самом почетку те несретне Енциклике се каже: "...међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима..." Енциклика, даље, апелује да треба радити на "припреми и омогућавању потпуног јединства"; разне јеретичке групе назива "Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу" и које су нам "санаследници и сателесници обећања Божјих у Христу" (Еф. 3,5). Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје НОВИ (Григоријански) Календар "ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ "Цркава", што је ускоро Цариградска Патријаршија (а касније и још неке помесне Православне Цркве) и учинила, плативши то скупом ценом (унутрашњим расколом у Цркви и народу).
Друге Православне Цркве су једно време одолевале овом опаком искушењу. Нарочитго је Московска Патријаршија показивала извесне знаке опрезности према екуменизму. О томе сведочи и сабор (САВЕТОВАЊЕ) епископа Помесних Православних Цркава одржан у Москви од 8. до 18. јула 1948. године, а поводом петстогодишњице проглашења аутокефалности Руске Православне Цркве. На том Сабору су представници александријске, антиохијске, руске, српске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехословачке и албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и у ССЦ, који је управо био формиран, осудивши га као јерес.
4. Ова ревност Православних у одстојавању Истине Божије о Цркви, нажалост, није дуго трајала. Само четири године након формирања Светског савета цркава, Цариградски патријарх Атинагора издао је 1952. године Енциклику којом позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском савету цркава. Иако су разлози за такав позив били сасвим банални и нецрквени (рецимо: "приближавање народа и нација", у циљу "суочавања са великим проблемима садашњице"), поједине Православне Цркве још исте те 1952. године хитају да се укључе у ССЦ. Цариградска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ у Женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ састаје се на Родосу са представницима свих Православних Цркава, од када је практично Екуменизам ушао међу зидове Православља и почео, попут рака, изнутра да га разједа. После Родоса, Православни се просто такмиче међусобно ко ће се показати већим екуменистом.
Православни екуменисти су почев од 1961. године сазивали низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. Тако је 1964. године одржана Трећа конференција на Родосу, где је одлучено да се воде "дијалози" са јеретицима "на равноправној основи", као и да свака помесна Православна Црква негује самостално "братске односе" са јеретицима. Коловођа у свим овим екуменским играма био је Цариградски патријарх Атинагора, који је започео серију сусрета са римским Папом, међусобно скидање анатеме из 1054. године, заједничке молитве итд. А касније су то чинили његови наследници и њихови сарадници, као што су Јаковос амерички, Стилијанос аустралијски, Дамаскин женевски и многи други.
Тај рад на екуменском плану прате и неконтролисане изјаве појединих представника Православних Цркава, не само оних са Цариградског трона, које немају ништа заједничко са ставовима и учењем Светих Отаца. Померене су међе које поставише Оци наши између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара. Основни задатак свих тих излива сентименталне (у суштини обострано лицемерне) љубави која се у тим изјавама тобоже пројављује, јесте да се код православних хришћана развије свест о томе да су са неправославнима браћа у Христу, и чланови једне и истинске Цркве Христове.
То се говорило у сусретима, на конференцијама, штампало у часописима и књигама, преношено преко радија и телевизије. И све то требало је да доведе до "заједничке Чаше", до заједничког причешћа (intercommunio), које и јесте основни циљ такозваног "дијалога љубави" . А то је, по оцу Јустину Поповићу, "најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове".

Приступ СПЦ Светском савету цркава

По угледу на остале помесне Православне Цркве, а посебно на Цариградску патријаршију, и Српска Православна Црква, од самог почетка трудила се да "ухвати корак" са временом. Иако формално још није била члан ССЦ, она је почела да тесно и често контактира са тим "савезом јереси", како би рекао отац Јустин, да прима у званичне посете представнике ССЦ, најпре лица задужена за слање међуцрквене помоћи, као г. Тобхијаса, Масквела, гђицу Мајхофер, па до генералног секретара Висерта Хуфта.
Истина, Српска Црква није имала званичног представника – посматрача на Другој Конференцији ССЦ у Еванстону у Америци, али је зато на Трећој Скупштини у Њу Делхију 1961. године имала своју трочлану делегацију (којој је на челу био Епископ Висарион). На овој скупштини дошло је до суштинског заокрета по питању учешћа Православних помесних Цркава. Изгледа, под притиском комунистичке совјетске власти, Московска Патријаршија, а са њоме и Цркве у свим сателитским земљама, листом су се учланиле у ССЦ. Тада су се учланиле: Московска Патријаршија, Грузијска Патријаршија, Румунска Патријаршија, Бугарска Патријаршија, Пољска Архиепископија и Чехословачка Архиепископија.
Српска Црква постала је члан ССЦ на "мала врата", помало нечасно. Наиме, у посету СПЦ је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Српска Црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената, који би били догматски и канонски неосновани. Тадашњи Свети синод (не, дакле, Сабор) СПЦ са Патријархом Германом на челу, одлучио је да се и Српска Црква учлани. То је прихваћено и озваничено на заседању Централног одбора ССЦ негде у Африци 1965. године.
Од тада па надаље Српска Црква је, као и естале помесне Православне Цркве, постала ОРГАНСКИ део ССЦ. Узимали смо учешћа преко званичних представника (епископа или теолога) на свим каснијим анамблејама, конференцијама, симпосионима, састанцима, молитвеном седминама и свему оном што је ССЦ падало на памет, а на шта смо ми беспоговорно пристајали. Резултат тог учешћа била је извесна материјална помоћ, коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентских стипендија, или извесним новчаних прилога за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде Богословског факултета. Те мрвице материјалних добара плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом Предању Цркве Православне.
Присуство наших (и уопште православних) представника на разноразним екуменским скуповима нема канонског оправдања. Нисмо тамо ишли да смело, отворено и непоколебљиво исповедамо вечну и неизменљиву истину православне вере и Цркве, него да правимо конмпромисе, и пристајемо, мањевише, на све оне одлуке и формулације које нам неправославни понуде.Тако се стигло и до Баламанда, и до Шамбезија, и до Асизија, што све скупа представља неверство и издају свете Православне вере.
За све то време падања и пропадања у сваком погледу Цркве Светога Саве, једино се чуо глас оца Јустина Ћелијског, који је био и остао будна и непроменљива савест СПЦ. Он, дубоко осећајући и литургијски преживљавајући дух апостолске и светоотачке истине, писао је поводом екуменских "подвига" патријарха Атинагоре: "А патријарх цариградски? Он својим неопапистичким понашањем, својим речима и делима, саблажњава већ деценијама православне савести одричући јединствену и свеспасоносну истину Православне Цркве и вере, признавајући римског врховног првосвештеника са свом његовом демонском гордошћу..."
Ове речи јасно изражавају један зрео, искрен и светоотачки став према патријарху-јеретику, као и прецизну дијагнозу основних намера Цариграда, које наследници патријарха Атинагоре све до данас спроводе на очиглед и прећутно одобравање званичника осталих Православних Цркава.
Шта ли би тек данас рекао отац Јустин? Једино што је добро у читавој овој ствари, то је што наши званични представници и учесници на разним екуменским скуповима, по повратку отуда ништа не пишу и не објављују у црквеној штампи, што би тровало православни народ. Често и ми архијереји на Сабору сакупљени, остајемо ускраћени за званичне извештаје од браће архијереја, као наших представника, што је сматрам, недопустиво.
Имајући у виду све напред речено с једне стране, и вечно и непогрешиво еванђелско мерило "да се свако дрво по плодовима својим познаје" с друге стране, јасно је као сунце шта нам ваља чинити. Још на овом сабору донети ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и др.), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама.

То учинити из ових ралога:
1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:"Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се".
2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили.
3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.
4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и налажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима.

Након две године од овог нашег извештаја, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве на свом мајско-јунском заседању 1997. године донео је одлуку да Српска Црква иступи из ССЦ, односно одлучено је да Српска Црква не буде више органски члан ове организације. У образложењу ове одлуке је констатовано да је Светски савет цркава настао као израз жеље, нарочито расцепканог протестантског света (почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне Цркве су, свака на свој начин, као што смо видели, особито после 1920. године редовно учествовале у тзв. Екуменском покрету, ради остваривања Христове заповести "да сви једно буду" .
У почетку су на пољу екуменизма учествовали виђени богослови Православне Цркве, као што су свети владика Николај Жички, Епископ бачки Иринеј (Ћирић), Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић), Протј. Георгије Флоровски, Димитрије Станилоје и др. Они су у свакој прилици сведочили вечну истину и став православног богословља, да "без јединства у вери нема и не може бити јединства у Цркви као богочовечанском организму Христовом" . На свим екуменским сусретима и ансамблејама они су издвајали у посебне закључке своје православне ставове и одлуке. Тек касније, од формирања ССЦ, од тог принципа се постепено одступало, и православни представници су се све више утапали у заједничке (у суштини неправославне) закључке и одлуке.
На то посебно указује образложење изнето на Сабору СПЦ којима је објашњена и образложена одлука о иступању из ССЦ. Таква одлука је донета:
Са разлога што је ССЦ почео да занемарује у свом делању онај изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства Цркве;
Са разлога што је овај Савет почео да добија природу "НАД-ЦРКВЕ" и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога деловања за Православље неприхватљиву англиканску "теорију грана", у новије време називану теорију "хришћанских традиција", по којој се "традиције" неких од протестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом веку) изједначавају и сматрају равноправним са живим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена;
Са разлога што је ССЦ под све већим утицајем секуларизма;
Са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква увек бива надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;
Са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне светске политике;
Са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примењивано – религиозног синкретизма;
Са разлога што неке, и то најзначајније (нпр. Англиканска црква) чланице ССЦ, наместо да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике – уводе нове "црквене" обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупине и "пасторине"), стварајући радикално нови поредак, еклисиологију и морал у "цркви";
Са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд овенчавање истополних лица – лезбејки и хомосексуалаца), што је "срамно и чути";
Са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су постала честа заједничка причешћивања и молитвена општења са неправославнима, којом се праксом негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи, негативно се одражава на саму Цркву);
Са разлога што ОРГАНСКО чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!);
Са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, сведок верни и чуварка (заједно са осталим Помесним Православним Црквама) – вере и етоса Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ; и отказивање да буде ОРГАНСКИ члан ове организације (што су учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради "на јединству свих" и да сарађује са свима, на раду са ССЦ на хуманитарном пољу, као и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност и заједништво међу народима и државама у свету.
С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском Патријарху и свима поглаварима помесних Цркава Православних, са предлогом и захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности".
Нажалост, последњи ставови ове одлуке Сабора СПЦ, анулирали су све оне напред изнете јаке разлоге за коначни и трајни прекид чланства и сарадње са ССЦ, што се убрзо и показало.
Ускоро је одржано "Солунско саветовање" представника свих Православних Цркава, чији су "закључци" спречили Српску Православну Цркву да изврши своју одлуку из 1997. године и напусти ССЦ. Као да је циљ тог "саветовања" и био да разводни и обеснажи одлуку СПЦ. И заиста, већ идуће 1998. године Сабор Српске Цркве пружио је нови одговор на поменуто питање. Тај други одговор, по тумачењу православног канонисте г.Ж. Которанина, "није богословски, него политички" . Он се састоји, прво, у неспремности Сабора да заштити своју прошлогодишњу одлуку од фалсификовања, негирања и неизвршавања исте и, друго, у усвајању Солунских закључака као и у отпослању делегације Српске Цркве у Хараре на заседање Скупштине ССЦ. Суштина, пак, Солунских закључака састоји се у тражењу радикалне реорганизације тог Савета, која ни до данас и након седам година, нија уследила. Тако су и ти "закључци остали "мртво слово на папиру". Нити се ССЦ у било чему реорганизовао и постао ближи Православној Цркви Христовој, нити је иједна Помесна Православна Црква (па ни Српска), због тога иступила из чланства у ССЦ. А разлози и образложења за прекид чланства у њему (изнети у одлуци Сабора СПЦ), и даље су на снази, као, нажалост, и штетне еклисолошке последице које из тог чланства проистичу.
Тако је другим одговором Сабор Српске Православне Цркве, напустивши своју ранију одлуку (из 1997. године) и њено образложење, наставио и продужио своје ОРГАНСКО учешће као равноправни члан Светског савета цркава, водећи себе и своју паству путем погибли. Просто, напросто, даље чланство Српске Цркве у ССЦ није нити може бити богоугодно. Последице тога већ осећа народ и држава. Најодговорнији у Телу Цркве (Епископи) заобилажењем догмата и кршењем канона призивају Божији гнев на себе и на стадо своје. Неприхватљив је за православну савест јеретички концепт "еванђелског екуменизма" – Еванђеља без Христа, спасења без Цркве.
Утешно је што је у Српској Православној Цркви и после недоследности које је показао Свети архијерејски сабор, и даље било и има оних који се са тим нису помирили, који и даље отворено и смело иступају против наказног екуменизма, као и против оних који га подржавају, излажући се често и отвореном гоњењу од стране појединих Епископа. Вредно је овде поменути нека имена, у српском народу добро позната. Поред цитираног Жељка Которанина, ту је Родољуб Лазић, Миодраг Петровић, Владимир Димитријевић, свештеник Бобан Миленковић и др. Нарочито су у противљењу екуменизму "у пракси" доследни и одважни монаси у скоро свим Епархијама СПЦ.
Општи глас свих бораца за чистоту вере и верност Цркви Православној зазвучао је у СПЦ са "Сопоћанског скупа"који је одржан у фебруару 2001. године. Са тог скупа монаштва, свештенства и верних чеда Цркве Православне, руковођених бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје мајке Цркве, упућен је АПЕЛ – МОЛБА Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве, да:
Неодложно изврши своју одлуку из 1997. године о иступању наше Цркве из ССЦ, указујући да је свака Помесна Црква власна да сама донесе и изврши такву одлуку, јер су се појединачно и учлањавале. Никакви закључци Солунског саветовања томе не могу и не смеју бити сметња;
Ревидира свој однос према римокатолицизму, који сви Свети Оци и Учитељи Цркве, од Фотија Великог, преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не "сестринском црквом", те да се прекине свако молитвено општење са римокатолицима и папом римским под изговором "братске љубави";
Да се ни под каквим условима не прихвати често најављивани папин долазак у посету Српској Цркви; да се зауставе извесне тенденције (које се често наслућују) ка увођењу новог календара у нашу Цркву, јер би такав покушај довео до великог раскола у нашој Цркви, као што се десило и у свим помесним Црквама које су увеле нови календар;
Да се у Српској Православној Цркви покрене унутарцрквени дијалог о свим спорним питањима духовног живота и богословља, јер управо недостатак добронамерног дијалога доводи до унутрашњих подела у народу на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању.
На крају, Сопоћански скуп, завршава свој Апел цитирајући речи светог владике Николаја, о потреби ревности и будности у борби за спасење своје душе. "...Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу Цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. јер онај "непоменик", коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио "ваплоћење у форми закона" (мисли на Конкордат из 1937. године), ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује".
На крају бих завршио ово своје излагање молитвеном жељом, да овај наш Солунски симпосион буде збор ТРУБАЧА који ће својим сведочењем и својом ревношћу разбудити успаване савести представника свих помесних Православних Цркава, да све скупа, или свака појединачно, следујући свој унутрашњи зов, иступе из Светског савета цркава, прекину молитвено и практично учествовање у јереси екуменизма, те тиме посведоче пред лицем целога света да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква била је, јесте и биће Црква Православна, да изван ње нема Цркве, и да без Цркве и јединства са Црквом нема ни спасења. То ће бити једино истинско служење ближњему, истинска љубав према свима неправославним или инославним људима и народима савременог света, јер по оцу Јустину: "Само је оно права љубав која ближњему осигурава живот вечни".

[You must be registered and logged in to see this link.]

Татјана Васиљевна Грачова

Ко спрема Осми Васељенски Сабор?

Данас постоји озбиљна опасност и чак узнемиреност у вези са тим што се Православној Цркви вештачки намеће дух рушилачког либерализма.

За ту бојазан постоје озбиљни разлози, јер иде активна припрема такозваног великог Свештеног сабора Православне Цркве.

Поборници екуменизма се поново залажу за сазивање Осмог Васељенског сабора.

Није тајна да се припрема за тај сабор већ одавно води.

Још је 1961. године на острву Родос, на иницијативу Лењиградског митрополита Никодима, који је тада предводио Одељење спољних црквених односа Московске Патријаршије, било сазвано такозвано Свеправославно саветовање, на коме су присуствовали екуменистички настројени представници Помесних Цркава

Свеправославно предсаборско саветовање други пут је одржано 1976. године и већ није скривало да је његов циљ припрема Осмог Васељенског сабора.

Али, оваплотити у живот своју машту сазива Осмог Васељенског, који је у првом реду неопходан екуменистима за утврђење своје јереси, није пошло за руком епископу Никодиму због његове изненадне смрти 5. септембра 1978, приликом посете римском папи Јовану Павлу I. По екуменистичкој традицији папа је прочитао посмртно слово митрополиту Никодиму и одржали су му опело у католичком храму.

Околности смрти митрополита Никодима били су дубоко симболични – он је био велики поштовалац католичке „цркве“, своју докторску дисертацију посветио је Јовану XXIII a свако своје путовање у Рим доживљавао је као „поклоњење апостолском престолу“.

По својим религиозним погледима митрополит Никодим је јавно нагињао католицизму. На пример, он се јавно усхићавао католичким храмовима, тврдећи да су они, као бајаги уистину велики, за разлику од наших, мање пространих, православних храмова. Публиковано је доста личних сведочења о служењу митроплоита Никодима „приватних миса“ по латинском обреду.

Заслугама митрополита Никодима 1969. године, одлуком Светог Синода РПЦ МП, католицима је дозвољено да приступају светим тајнама. Али је ускоро та скандалозна одлука укинута.

Треба рећи да са симболичном смрћу митрополита Никодима није престала да постоји јерес екуменизма у РПЦ, коју је он проповедао и наметао, пошто је он иза себе оставио плејаду својих ученика, које је успео рукоположити у свештенички чин и поставити их на руководеће положаје.

А идеал и главна машта митрополита је било „уједињење са великом црквом Запада“ путем провођења Осмог Васељенског сабора.

А септембра 1991. године на швајцарском саветовању „Православне цркве и Светски Савет Цркава“ Васељенски патријарх Вартоломеј (Архондонис) заједно са руководством ОВС РПЦ донели су заједничку изјаву о томе да је за „православно учешће у екуменистичком тражењу јединства хришћана неопходно постојано очишћење Православља“. Опростите, од чега то треба „очистити“ свето, непогрешиво Православље? У шестој глави своје масонске дисертације Вартоломеј директно говори о неопходности стварања „нових канона“...

До средине XIX века у Православној Цркви није се чак ни спомињао Осми Васељенски сабор, иако је и до тада положај Цркве био веома озбиљан (пад Латина - 1054 године), Флорентинска унија (1453. године), Лутерове реформе (1521. године) и слично. Тек са проникнућем протестантских погледа у православно вероучење, изникла је мисао о његовом сазивању... Православни богослови тога времена су говорили не о немогућности већ о одсуству неопходности тога сазива, пошто је задатак Васељенских Сабора – разобличавање изниклих јереси. А пошто су Латини, протестанти и слични секташи осуђени одредбама седам Васељенских сабора, онда за сазивање Осмог сабора нема никакве неопходности.

Слично и сада, екуменистички настројена јерархија је одлучила да је наступио погодан моменат за обнову неуспешног покушаја да се сазове и проведе Осми Васељенски сабор.

Његова припрема данас тече пуном паром. Активно се воде предизборни сусрети и преговори. Васељенски патријарх Вартоломеј је издвојио 10 тема за разматрање.

1) Православна дијаспора. Одређење јурисдикције православних заједница ван националних граница.

2) Процедура признања статуса црквене аутокефалије.

3) Процедура признања црквене аутономије.

4) Диптих. Правила узајамног канонског признавања Православних Цркава.

5) Успостављање заједничког календара празника.

6) Правила и препреке за вршење свете тајне брака.

7) Питање поста у савременом свету.

9) Веза са другим хришћанским конфесијама.

9) Екуменистички покрет

10) Допринос Православља у учвршћењу хришћанских идеала света, братства и слободе.

Одмах изниче питање: а зар све то није решено на претходних седам Васељенских сабора и треба ли због њиховог решавања сазивати нови Осми Васељенски сабор?

Поводом тога можемо навести речи Светог Преподобног Јустина Поповића: „Историјска реалност је очигледна: свети и Богом сазивани Сабори светих отаца увек су имали пред собом један или највише два-три питања, оштро постављена због јереси и раскола, које су извраћале Православну веру, раздирале Цркву и озбиљно претиле спасењу људских душа, спасењу православног народа Божијег и све Божије творевине. Зато су Васељенски сабори увек имали христолошки карактер, то јест њихова централна тема - једина тема и главна благовест – је увек био Богочовек Исус Христос и наше спасење у Њему“.

Тако су Васељенски сабори чували чистоту и исправност вере, зато су и питања на њима разматрана, била догматска. Предстојећи Осми Васељнски сабор на дневном реду нема догматских питања која нису решена на предходним саборима.

Провођење Осмог Васељенског сабора било би корисно за православне само у једном случају: кад би на њему била донета правилна еклисиолошка оцена и осуда јереси екуменизма, која спрема долазак антихриста.

Али таква тема се неће покретати зато што је циљ таквог сабора - озакоњење те јереси свејереси како ју је назвао Преподобни Јустин Поповић. И спремају га екуменисти да би оправдали своје вероодступништво, своја издајничка дејства у односу на Православну веру.

Они се надају да на том „сабору“ већином гласова промене каноне који сметају да се поруши преграда између учења Православне Цркве и псеудохришћанских конфесија. А затим, опирући се на ауторитет Осмог Васељенског сабора, православни натерају да под изговором послушања подчине и испуне њихову вољу, која ће бити усмерена на уједињење свих религија у једну религију Новог светског поретка.

Што се тиче прве четири тачке, све оне су разматране на Седам Васељенских сабора и Свети Оци су донели одлуке које ми треба само да испуњавамо. Упркос томе, претензије Константинопољског Патријархата да управља православним народима по шаблончићу латинске конфесије, су више него очигледна.

Пета тачка је такође била разматрана још на Првом Васељенском сабору у Никеји и свим православним је заповеђено да се држе месецослова у складу са Јулијанским календаром. Међутим, екуменисти теже да уведу нови календар, истоветан са латинским.

Шесту тачку Вартоломеј је унео због обнављања новотарстава: женидбе епископа и двојеженство код свештеника.

Седма тачка – ослабљење поста од стране екумениста, упркос одредбама Седам Васељенских сабора.

Последње три тачке нису ништа друго него учвршћење јереси екуменизма.

Из горе набројаних тачака апсолутно је јасно да за православне нема никакве потребе за сазивањем сабора, али тај сабор је неопходан екуменистима због утврђења њихових јеретичких погледа и задобијања њиховог ауторитетног статуса.

Екуменизам је нова религија у којој се потиру све границе у вероисповедању, што је неопходно због зацарења антихриста. Можемо рећи да је екуменизам антихришћанска вера. Као што о њој пише преподобни Јустин: „Екуменизам је заједнички назив за лажну цркву Западне Европе. Њено заједничко име је – свејерес“.

Испада да је главни циљ „сабора“ озакоњење а не осуда раширене јереси екуменизма. Зато су присталице тог лажног учења тако активирале своју делатност и журе да спроведу такозвани свеправославни сабор.

Од 9. до 17. децембра 2009. године у православном центру Консантинопољског Патријархата у Шамбезију (Швајцарска) протекло је заседање Међуправославне припремне комисије, која је сазвана са циљем даље разраде питања дневног реда Осмог Васељенског сабора. Окупљени јерарси су известили о томе да они већ разматрају последње питање (http://sobor8.ru/23dec-09-telegramma.html). Но при том, подаци о „Осмом Васељенском“ су доста оскудни и ствара се утисак да то они пажљиво прећуткују. Зато многи чак и не претпостављају да ће врло брзо бити принуђени да устану пред грубом чињеницом изругивања Православне Вере, издаје предања, Светоотачког учења, рушења канона. Хајде да се обратимо пророчанствима Светих Отаца о долазећем Осмом Васељенском сабору:

Преподобни Кукша (Величко): „Последња времена наступају. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом „свети“. Али то ће бити тај фамозни „осми сабор, који ће бити збориште безбожника“. На њему ће се све вере сјединити у једну. Затим ће бити укинути сви постови, монаштво ће бити потпуно уништено, епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској цркви. Будите пажљиви. Трудите се да посећујете Божије храмове док су они још наши. Ускоро се туда неће моћи ићи, све ће се изменити. Само иабрани то виде. Људи ће бити натерани да иду у цркву али ми не треба да идемо тамо ни у ком случају. Молим вас, стојте у Православној вери до краја ваших дана и спасавајте се!“

Архиепископ Теофан Полтавски: „О Осмом Васељенском сабору ја још ништа не знам. Могу само поновити речи Светог Теодора Студита: „Није свако сабрање епископа сабор, него само сабрање епископа у Истини“. Истински Васељенски сабор не зависи од броја на њему окупљених епископа, већ од тога да ли ће он мудровати или учити православно. Ако одступи од Истине он неће бити Васељенски, без обзира што он себе зове Васељенским. Познати „разбојнички сабор“ био је својевремено многобројнији од многих Васељенских сабора па ипак није био признат за Васељенски већ је добио назив разбојничког сабора“!... (Служба светим оцима Седмог Васељенског сабора, октобар, 11 дан, Богородичин по шестој песми канонима светим оцима).

Архимандрит Јован Крестјанкин, Псково-Печерски манастир: „Чувајте завете који су били дати предходницима сада узнесеног на патријаршијски престол Алексеја. Прво. Да код нас буде стари календар! Други ми не можемо прихватити. Друго. Да ми будемо строго Православни. Ми се никада према инославним нисмо односили непријатно. У нас је савест чиста по том питању. Али ми смо ишли по строго зацртаном путу! Како су наши претходници тако и ми, који сада из дан у дан улазимо у надземаљски свет, позивамо вас да чувате пуноћу Православља. Треће. Да се свето чува црквенословенски језик. Четврто. Неке сада страшно плаши Осми Васељенски сабор. Немојте се толико тиме оптерећивати, само спокојно верујте у Бога, јер је ушавши у вечност патријарх (Пимен) рекао у личном разговору са мном, да ако буде на очекиваном Осмом Васељенском сабору било шта несагласно са осталих седам сабора, ми та правила не прихватамо. То је његово завештање и мада речено у приватној беседи ја вам га већ понављам други или трећи пут ради мирне савести, јер ја сам задавао та питања и ја сам добио одговор на њих. И зато мене сада то не оптерећује: ни брзина времена, ни избори, ни то што је било. Све се то може обухватити једним појмом: ми живимо у апокалиптичним временима. И зато <...> Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се. Све да вам буде у љубави (1 Кор. 16, 13-14).

Преподобни Серафим Саровски: „Доћи ће време кад ће се под изговором црквеног и хришћанског прогреса, да би се угодило потребама овога света изменити и изврнути канони и догмати (учења) Свете Цркве, заборављајући да они имају начела Самог Господа Исуса Христа, који је научио и давно указао Својим ученицима, Светим Апостолима, о стварњу Цркве Христове и њеним правилима...

Тешко ономе који једну реч избаци или придода. Наша Црква нема никаквих порока; тешко ономе ко се дрзне да унесе било какве промене у Богослужења и каноне те Цркве, која јесте „стуб и тврђава Истине“ и о којој је Сам Спаситељ рекао да јој чак ни врата пакла неће одолети; то јест да ће она остати неизмењена до краја – до другог доласка. Свака жеља да се унесу као бајаги усавршене измене и правила и учења Свете Цркве, јесте јерес, жеља да се створи посебна црква по измишљању разума људскога, одступање од заповести Духа Светога и то и јесте хула на Духа Светога, која се никада неће опростити“.

Правило 2. Шестог Васељенског сабора гласи: „ Никоме да не буде дозвољено да горе назначена правила Апостола, Васељенских и помесних сабора и Светих Отаца мења или замењује или осим предложених правила примењује друге, са лажним насловима, састављања неких људи који су се дрзнули трговати са истином“. А саборско дело тог истог сабора гласи: „Трипут анатема за свако новотарство и рад против црквеног Предања и учења и правила Светих и блажене памјати Отаца. Анатема ако ко наруши било које записано или незаписано Предање Цркве“.

„Овде је ум који има мудрост. Седам глава то је седам гора (то је седам Васељенских сабора) на којима жена седи (то је света Православна Црква) (Откр. 17, 9). Она нема нужде у прибављању или одбацивању, јер број седам јесте број пуноће“. (јеромонах Павел Лебедев).

На тај начин, ми треба да знамо да ће провођење Осмог Васељенског сабора чинити део специјалне операције на успостављању Новог светског поретка, где се развија делатност у религиозном пространству.

Супротстављати се сваком злом уништењу, да би истинску и предату од Светих Отаца Православну веру нашу сачували у чистоћи, ништа не додајући и ништа не одузимајући.

Одломак из Књиге Т. В. Грачове: „Када власт није од Бога“

Превео са руског за „Борбу за веру“:

Ранко Гојковић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Свети Анатолије Оптински (Млађи)

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: "По плодовима ћете их познати", тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо ''не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту'', као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.

Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су - смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: ''Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским''. (Мт. 10,3).

Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: "Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити." Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ - голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:''Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота'' (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

Архимандрит Алипије Кастаљски–Бороздин

СВЕДОЧЕЊЕ ИСТИНЕ: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ АПОСТАСИЈЕ

Седми Пленум Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве, Московска духовна академија, 19–20. фебруар 2001. године

Током последњих десетлећа у многим земљама света почела је општа нумерација људи. Готово трећина становништва наше планете, око 100 држава већ је захваћено нумерацијом. Владе ових земаља не жале средства за стварање скупих аутоматизованих система за прикупљање подробних информација о јавном и приватном животу људи. Је ли то случајност? Наравно, не. Назив овог процеса је глобализација.

Глобализација је антихришћанска идеологија стварања "новог светског поретка" с једним владајућим наднационалним центром. Према замислима његових градитеља, ова планетарна држава створена на рушевинама постојећих држава треба да има јединствену религију, јединствену културу, јединствени економски и политички простор.

У целини глобализација претпоставља:

1) стварање јединствене универзалне религије на основу елемената традиционалних вероисповести;

2) стварање јединствене надкултуре на основу срушених самосвојних култура: европске, америчке, исламске, источних и других култура;

3) стварање јединствене цивилизације без поделе на државе;

4) стварање јединственог планетарног етноса путем асимилације свих постојећих народа;

5) стварање јединственог трговинско–финансијског система кроз гутање економија независних држава. Организовање глобалног компјутерског евидентирања људи и робе.

Глобализациони процеси се остварују под вођством финансијско–политичке елите развијених земаља. Постојање оваквог једног наддржавног центра данас потврђују идеолози глобализације у нашој земљи. Тако на пример, генерални директор информационе аналитичке агенције при Управи за послове председника Руске Федерације Александар Игнатов пише: "Кључни чинилац који утиче на савремене глобализационе процесе јесте делатност Светске владе... Ова наддржавна структура ефикасно игра улогу штаба 'новог светског поретка'. У свом раду ова организација се оријентише на интересе малобројне елите уједињене етничким сродством и иницијацијом (то јест, посвећењем) у ложама деструктивне усмерености." ("Независне новине" од 7. септембра 2000). По речима Дејвида Рокфелера, "наднационална власт интелектуалне елите и светских банкара далеко је важнија него право народа на самоопредељење, право којег смо се вековима придржавали" (Говор на заседању Билдербершког клуба у јуну 1991).

Према замисли архитеката "новог светског поретка", "религија будућности" неће уопште бити православна вера, па чак ни хришћанска религија већ синтеза светских вероисповести (хришћанства, ислама, јудаизма, будизма и хиндуизма).

Идеолози глобализације непрестано говоре о "постхришћанском свету". Они сматрају да је хришћанство престарело, да је отишло у историјску прошлост. У новом миленијуму настаје "нова ера" и "нови свет", време нових синкретичких религија типа "Њу ејџ" (Ново доба). То је широки, окултни неопагански покрет који је упио у себе елементе хришћанства, јудаизма и ислама, али у његовом темељу се налази источњачки мистицизам. По својој суштини "Њу ејџ" је дубоко непријатељски хришћанству. Присталице овог покрета очекују долазак антихриста, долазак који, по њиховом мишљењу, треба да се догоди почетком трећег хиљадулећа, када зодијачки знак "Риба" (ICQUS – символ Христа) буде замењен знаком Водолије (символ антихриста).

(А. Дворкин, Наука о сектама, Нижњи Новгород, 2000, стр. 621, 627).

У планетарној држави у којој ће се пропагирати псеудорелигија, православни ће бити сумњива и гоњена мањина.

Апостол Павле пише да ће у последња времена људи одступити од истина хришћанске вере и да ће водити неморалан живот (2 Сол. 2, 3). Један од основних задатака глобализације јесте рушење самосвојних култура и стварање јединствене масовне културе. Није случајно то што се последњих година у Русији, као и у многим другим земљама, преко информативних средстава и система образовања плански остварује пропаганда насиља, разврaта, цинизма, култа богатства и уживања. На тај начин, формира се грађанин "новог света" без части и савести. Људи оваквог типа не могу бити патриоти и браниоци своје Отаџбине.

Осамдесетих година 20. века је директор Светске здравствене организације при ОУН изјавио: "Да бисмо дошли до стварања јединствене светске владе неопходно је ослободити људе њихове индивидуалности, њихове везаности за породицу, националног патриотизма и религије коју исповедају". На тај начин, он предлаже да се разруше Богом установљени темељи људске цивилизације: религија, државност, породица и осећање патриотизма, и да се од човека направи космополит лишен корена и духовних вредности.

Један од истакнутих пропагатора глобализације, Жак Атали, лични саветник Франсоа Митерана, бившег председника Француске, у својој програмској књизи "Линија хоризонта" тврди да настаје трећа ера – "ера новца", када "новац буде одређивао закон", а човек се буде доживљавао као роба. Он слика следећу злокобну слику живота у планетарној држави: "Највиши облик новог живота биће 'номадство'." Под номадима Жак Атали подразумева друштво људи лишених осећања Отаџбине, тла, предачке вере, људи који живе за потрошњу, забаве и представе које им нуде телевизијски и видео екран. "Номади ће се регулисати кроз компјутерске мреже у глобалним размерама. Сваки номад имаће специјалну магнетну картицу са свим подацима о њему и, пре свега, о висини новца који поседује. И тешко ономе ко буде био без новца и ко прети светском поретку!" Притисак на човека ће бити такав да ће му преостати само један избор: "или да се уклопи у друштво, или да буде из њега избачен..." Пред нама је ужасна слика компјутерског концентрационог логора где је човек обезличен и немоћан пред системом.

А ево чиме Русији прети глобализација. Према изјави америчког теоретичара мондијализма С. Хантингтона, Русија је "земља која је предодређена за распад". То значи да су јој предодредили да постане арена најсуровијих сукоба и противречности који треба да доведу до комадања руског простора и до уласка његових различитих компонената у нове политичке блокове (Черемњаков, "Мондијализам Путеви антихриста у савременом свету и међународним односима").

Бивши премијер Велике Британије Мејџор је цинично одредио судбину нашег народа: "Задатак Русије је... да обезбеди ресурсима успешне земље. Али за то јој је потребно свега 50–60 милиона људи." (Руска федерација данас, бр. 22, 2000, стр. 28). То јест, планира се да се остави свега једна трећина становништва наше земље која би служила интересима Запада.

Данас, по мишљењу Игнатова, "Русија објективно учествује у процесима глобализације али субјективно није спремна за то, што јој не дозвољава да заузме достојно место међу лидерима..." По његовим речима, Русија треба да постане један од лидера "новог светског поретка", обезбедивши свом народу и својој елити достојно место у даљој историји човечанства. Како каже Игнатов, "ако се не можемо борити против струје, треба да јој се ставимо на чело".

Утицајан положај господина Игнатова у државном апарату земље омогућава нам да претпоставимо да је овакво гледиште стварна стратегија новог руског руководства. У том случају, први корак у остварењу овог програма јесте додељивање грађанима Русије личних идентификационих бројева. Ради лакшег управљања људима заиста је неопходно да сваки човек планетарног система буде нумерисан тако да све његове радње у друштву могу бити контролисане уз помоћ специјалних уређаја за праћење (скенера, смарт–картица, мобилних телефона, електронских чипова итд.). Добивши број, човек пристаје на то да се о њему почне скупљати електронски досије о различитим областима његовог живота, и он ће следити правила игре које му понуде оснивачи глобалног система.

Упоредо с додељивањем личних бројева, пре око пет година руководство Русије је донело одлуку да оствари пројект тоталне електронске регистрације грађана, пројект који је данас добио назив "Државни регистар становништва Руске Федерације" (АС ГРН). Већ је створена "вишефункционална паметна карта" која је у стању да контролише човеков живот и рад по многим параметрима, рачунајући ту и оне који се тичу његовог личног живота. Главни циљ пројекта АС ГРН је сабирање актуелизованих информација о становништву земље; при томе се код властодржаца јавља могућност да манипулишу грађанима по свом нахођењу и без било каквих ограничења. На пример, да одређују параметре социјално–економског развоја на различитим територијама, да контролишу и управљају демографском ситуацијом и миграционим токовима. На пример, под изговором борбе против криминала да до најситнијих појединости знају приходе, стамбене и социјалне прилике живота грађана (К. Гордејев, Аналитички запис АЦ "Света Русија").

Сличан пројекат од регионалног значаја је "Московска карта". Овај пројект је почео да се остварује од 1998. године у складу са одлуком московске градске владе. На крају је требало да буде створена електронска картица с личним кодом власника. У информативном блоку ће бити забележено социјално и имовинско стање грађанина: све врсте својине, социјални положај, здравствено стање, међусобни односи са структурама власти. Помоћу ове картице Московљани ће моћи да врше било која плаћања и да добијају новчане уплате на својим рачунима. То значи да ће се помоћу ове картице скупљати све најважније информације о човеку. Ниједна радња која се обави уз помоћ картице неће се моћи сакрити од свевидећег ока московске владе и финансијско–банкарских структура, "твораца обрачунске картице" (А. Ваљенков, "Српски крст", бр. 34, 2000). Све то у будућности може обезбедити неограничену владавину малобројној елити над осталим делом друштва, који ће бити у потпуности или готово у потпуности обесправљен.

Познато је да у разради поменутих пројеката који могу бити искоришћени за тоталитарну контролу човека активно учествују страни стручњаци и експерти, на пример, они из транснационалне фирме ORACLE, једне од главних твораца система базе података за Пентагон и Шенгенску зону. Коришћено програмско снабдевање потпуно је ускладиво са европским и постоји могућност преношења података у иностранство. Одатле следи закључак да су Русију увукли у глобализационе програме.

Првојерарси Православних Цркава су у Витлејему (7. јануара 2000), а затим и на Архијерејском сабору у Москви (13–16. августа 2000) одредили свој став по питању глобализације на следећи начин: "Мирољубиво заједничко живљење разних култура не треба постизати путем претапања специфичних особина култура у котлу нивелишуће и монополистичке глобализације" (Обраћање патријараха, стр. 9). "Недопустиво је да преко глобализације ограничени број људи концентрише у својим рукама светску власт и богатство. Такође је недопустиво да народи којима припадају готово три четвртине становништва Земље буду бачени на руб светске цивилизације. Црква протестује против духовне и културне експанзије која прети тоталном унификацијом. Залажемо се за такво уређење света које би почивало на начелима праведности и једнакости људи пред Богом, уређење које би искључивало гушење њихове воље од стране националних и глобалних центара политичког, економског и информационог утицаја" (Архијерејски сабор, "Социјална концепција Цркве").

Православни руски народ је свестан погубности глобализације чији је први корак додељивање личних бројева а затим и електронских докумената с јединственим личним бројем. Данас би било неопходно да Руска Православна Црква дигне свој глас у одбрану својих верника. Треба замолити владу Руске Федерације да се одрекне глобализационих програма, како оних опасних за Русију, тако и тоталитарних облика евиденције, који ограничавају слободу грађана и погађају религиозна осећања верника. Треба замолити органе државне власти Руске Федерације да по примеру Украјине и Белорусије пруже становништву Русије могућност да из религиозних убеђења не прихвати личне бројеве и електронске документе који садрже кодиране идентификаторе личности.

Са руског: Зоран Буљугић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Srpska pravoslavna crkva i Svetski savez crkava

Protestanti su 1948. godine osnovali Svetski savez crkava. Od pravoslavnih Crkava prikljucele su mu se samo Carigradska patrijarsija, Kiparska i Grcka arhiepiskopija. Srpska pravoslavna crkva prikljucila se tek 1965. Patrijarh German 1968. izabran je za predsednika Svetskog saveza crkava.
Za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Svetski savez crkava zamerio se Pravoslavnoj crkvi. Jedan od pravoslavnih teologa izjavio je: »Jedno vreme dobijao se utisak da Srpska pravoslavna crkva nije clan Svetskog saveza crkava nego da su to rimokatolicke crkve, pa sta vise, i muslimanska zajednica, jer se o svima njima pisalo sa vise simpatije nego o svojoj crkvi clanici.«
Druga grupa teologa Srpske pravoslavne crkve tvrdi da je Svetski savez crkava ipak ulozio truda da ublazi kritiku zapada o nasilju u Bosni. Ovo je dovelo do podele medju pravoslavnim vodjama i teolozima pa zbog toga jedna grupa predlaze da Srpska pravoslavna crkva izadje iz Svetskog saveza crkava, a druga da i dalje ostane u njemu.
Mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije, predvodnik grupe koja smatra da Srpska pravoslavna crkva treba da izadje iz Svetskog saveza crkava, tvrdi da je »Pravoslavna crkva ciste duse htela da ulozi svu svoju snagu i vekovno iskustvo u prevazilazenju raskola u hriscanstvu, ali pored najbolje volje ne moze da pomogne, jer stvari jos dublje idu u propast«.
Antiohijski patrijarh Ignjatije, zastupnik onih koji se zalazu da Pravoslavna crkva ostane u Svetskom savezu crkava, upozorava da »Pravoslavlju, ako se ne otvori za moderna vremena«, preti opasnost da postane »nacionalni muzej, nekakva ukrasena divna grobnica, koju je vreme prekrilo zaboravom. Ako ne usledi neko otvaranje, mi pravoslavni necemo imati sta da kazemo ljudima milenijuma u koji cemo uskoro uci.« Pitanje je, dakle, da li Srpska pravoslavna crkva prepoznaje »znake vremena«?
Da li su dovoljan razlog »otkrivenja« da Svetski savez crkava okuplja »sve nehriscanske paganske religije, cak i sataniste«, a zanemaruje dogmatske rasprave i verska pitanja? Oni koji su da Srpska pravoslavna crkva istupi iz Svetskog saveza crkava smatraju da to jeste jedan od dovoljnih razloga, a branitelji da nije. Krajem maja 1997. godine, Gruzijska pravoslavna crkva istupila je iz Svetskog saveza crkava. Sledece godine isto je ucinila i Bugarska pravoslavna crkva. Ocekuje se da ce uskoro Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom zasedawu resiti ovaj problem odlukom da li Srpska pravoslavna crkva ostaje u Svetskom savezu crkava ili ne.
Zanimljiva je ova rasprava, a jos znacajnija bice konacna odluka. Svi vidimo da sto vreme vise odmice da se ekumenizam sve vise odvaja od hriscanskog temelja i priblizava nehriscanskom svetu. Ako posmatramo buducnost kroz prizmu biblijskih prorocanstava, mozemo unapred predvideti da ce oni koji se zalazu da ocuvaju cistotu Crkve u vecini izgubiti, jer mali je broj onih koji ce do kraja ostati na temeljima istine. Zapamtimo da vecina nikad nije bila na Gospodnjoj strani, pa ipak, iako sa manjinom, Bog ce pobediti. »I poklonise joj se svi koji zive na zemlji«, pise apostol Jovan, »kojima imena nisu zapisana u zivotnoj knjizi Jagnjeta koje je zaklano od postanja sveta.« (Otkrivenje 13,


[You must be registered and logged in to see this link.]

Papin apel istocnim Crkvama

Papa Jovan Pavle II 2. maja 1995. godine uputio je apostolsko pismo istocnim Crkvama. Znacajno je sa kakvim se postovanjem papa obraca pravoslavnim vernicima: “Postovana braco, dragi sinovi i kceri Crkve.” Ovim papa na samom pocetku daje do znanja da su pravoslavni, iako odvojeni od Rima i podeljeni u nekoliko samostalnih Crkava, ipak deo Rimske crkve.
“Svetlost sa Istoka obasjala je univerzalnu Crkvu, pojavom Isusa Hrista”, nastavio je papa. “Ova svetlost inspirisala je papu Leona XIII da uputi pismo sa ciljem da ponovo uspostavi jedinstvo medju svim hriscanima Istoka i ja zelim da posaljem Katolickoj crkvi isti apel... Mi verujemo da je tradicija istocnih Crkava deo nasledja Hristove crkve...Vernici Katolicke crkve latinske tradicije takodje moraju da se upoznaju sa tim bogatstvom, i da nastoje, zajedno sa papom, strpljivim zauzimnjem da se potpuni “crkveni katolicizam ponovo obnovi u Crkvi i svetu”.
Papa, sin slovenskog naroda, posebno je dirnut pozivom naroda kome su dosla dva sveta brata Cirilo i Metodije. Oni su bili slavni primer apostola jedinstva... Moje misli se obracaju nasoj braci i sestrama istocnih Crkava sa zeljom da zajedno trazimo snagu odgovora na pitanje koje savremeni covek postavlja na svim stranama sveta... Mi imamo skoro sve zajednicko, a iznad svega, imamo zajednicki jezik za jedinstvo... Ne mozemo doci pred Hrista, Gospoda istorije, razjedinjeni kao sto smo bili na pocetku drugog milenijuma. Ova podela mora da ustupi mesto priblizavanju i harmoniji; rane na putu hriscanskog jedinstva moraju da se zalece.” (Apostolsko pismo, str. 2.3)
“Na ovoj stazi obozavanja, oni koji su stvoreni ‘najslicniji Bogu’ miloscu i dobrotom na putu dobra idu pred nama: mucenici i sveci, i Marija Devica iznad svih zauzima posebno mesto medju njima. Od nje je izasao izdanak Jesejev.” (Pismo, str. 4)
“Proslo je trideset godina odkako su biskupi Katolicke crkve na zasedanju koncila u prisustvu mnoge brace iz drugih Crkava i verskih grupa, slusali glas Duha koji je izlio svetlost duboke istine o prirodi Crkve, pokazujuci da su svi vernici u Crkvi blizi nego sto mogu zamisliti, svi putujemo prema jednom Gospodu, svi smo poduprti istom miloscu... Zajedno smo delili nasu zabrinutost, zajedno smo pozvani na jedinstvo medju nasim Crkvama i mir u svetu.” (Pismo, str. 14)
“Ozbiljan je greh naseg razdvajanja. Ja osecam potrebu povecanja nase zajednicke otvorenosti Duhu, koji nas poziva na pregovore, da priznamo i primimo jedni druge sa bratskim postovanjem, da ucinimo nove, junacke pokusaje koji ce biti u stanju da otkriju svako iskusenje povrataka unazad. Osecam potrebu da idemo dalje od stepena zajednistva koje smo postigli.” (Pismo)
“Ne mozemo zaboraviti da je jedinstvo Rima i Konstantinopolja, uprkos teskocama, prevladalo za svo vreme prvog milenijuma... Kada je na Veliki petak, njegova svetost Vartolomej I patrijarh iz Konstantinopolja uputio svoje razmisljanje Crkvi u Rimu u znak krsta, ja sam podsetio na ovo zajednistvo u nedavnom iskustvu mucenistva: ’Ujedinjeni smo na ovim mucenicima iz Rima... Ujedinjeni smo uprkos zivotnoj pozadini ovih mucenika, nikako ne mozemo promasiti da budemo ujedinjeni.” (Pismo, str. 15)
“U pogledu nase reciprocne odvojenosti od euharistije, osecamo svoje siromastvo i potrebu da ucinimo sve sto mozemo da taj dan dodje, kada cemo zajedno uzeti isti hleb i isto vino.” (Isto, str. 16)
“Danas znamo da je moguce ostvariti jedinstvo kroz Bozju ljubav, jedino ako Crkve zele zajedno, sa potpunim postovanjem svake tradicije i potrebne autonomije. Znamo da se to moze ostvariti jedino na osnovi ljubavi Crkava koje sve vise osecaju da su pozvane da pokazu jednu Hristovu crkvu, rodjenu od jednog krstenja i jedne euharistije, i koje zele da budu sestre. Kao sto sam vise puta rekao: Hristova Crkva je jedna. Ako postoje podele, one moraju da budu pobedjene, ali Crkva je jedna; Hristova Crkva izmedju Istoka i Zapada moze samo da bude jedna i ujedinjena.”(Pismo, str. 17)
“Osecam da Bozji poziv da radimo na svaki nacin da svaki vernik u Crkvi svedoci svoju veru zajedno na osnovu principa, posebno na teritoriji na kojoj deca Katolicke crkve - Latinske i Istocne - i deca Pravoslavnih crkava zive zajedno u velikom broju.” (Pismo, str. 19)
Papa je pozvao svestenike Katolicke i Pravoslavne crkve, da u mestima u kojima nema svestenika jedne Crkve da svestenik druge Crkve sluzi pravoslavnima i katolicima.
“Na zavrsetku ovoga pisma, moje misli usmerene su mojoj dragoj braci i sestrama, patrijarsima, biskupima, svestenicima i djakonima, kaludjerima i kaludjericama, ljudima i zenama iz Istocnih crkava. Na pragu treceg milenijuma, svi mi slusamo poziv... Mi smo oduzeli svetu prednost zajednickog svedocenja koje je mozda moglo izbeci mnoge tragedije i cak promeniti tok istorije... Eho Jevandjelja - reci koje ne obeshrabruju - jos uvek snazno uticu, jedino su oslabljene nasom odvojenosti. Hristos poziva, ali coveku je tesko da cuje njegov glas zato sto smo propustili da govorimo istim akordom... Neka Gospod skrati vreme i udaljenost. Neka nam Hristos skoro pomogne da otkrijemo, da uprkos tolikih vekova udaljenosti, bili smo vrlo blizu, jer smo mozda i nesvesno, isli zajedno jednom Gospodu i jedni prema drugima. Neka narod treceg milenijuma bude u stanju da uziva u ovom otkricu, najzad ostvarenom u reci harmonije koju objavljuju braca i sestre koji vole jedni druge, i zahvaljuju jedni drugima na bratstvu koje izmenjuju. Tako cemo se predati Gospodu cistim rukama pomirenja, a ljudi u svetu imace jos jedan nacin da veruju i nadaju se. Sa ovim zeljama dajem svoj blagoslov svima.” (Pismo strana 21)

Ko moze ucestvovati u katolickoj euharistiji?
Vernik Metodisticke crkve, Skat, ima veliko postovanje prema Katolickoj crkvi i hteo je da ucestvuje u euharistiji (pricesti) u Katolickoj crkvi, medjutim, bilo mu je zabranjeno. Zasto? Skat se obratio katolickom teologu za objasnjenje. Otac Mateo je odgovorio: “Drugi vatikanski koncil u dekretu o ekumenizmu uci: ’Svi koji su opravdani verom udruzeni su u Hristu; i iz dobrog razloga prihvaceni su kao braca i sestre, deca Katolicke crkve’.” (Broj 3)
“Sluzba sakramenata je delo proslavljanja zajednistva, oznacavajuci jedinstvo vere, ucesce odvojene brace sa katolicima, a posebno u sakramentu euharistije, pokore, i miropomazanja bolesnika, je zabranjeno.” Ukratko, euharistija, po nasem verovanju, je znak jedinstva koje vec postoji medju nama.” (Father Mateo, Comunion only for Catholics)
Ako je samo katolicima dozvoljen pristup euharistiji, pod kojim uslovima se pravoslavni pozivaju na jednistvo sa katolicima i ucesce u zajednickoj euharistiji? Znaci li da pravoslavni treba najpre da prihvate katolicko ucenje, pa tek onda da mogu ucestvovati u zajednickoj euharistiji koja im se nudi?
“Kroz jedinstvo sa Rimom, poslusnoscu rimskom biskupu, papi, garantovano je puno jedinstvo u crkvi koju je Hristos osnovao na Petru. Sveti otac je jemac jedinstva, svetosti, katolicanstva i apostolstva koji su zagarantovani... Svi hriscani, Jevreji, muslimani, ili bilo koja rasa ljudi su nasa braca i sestre, pozvani su u puninu crkvenih blagoslova. Bio bi to pogresan ekumenizam koji ne bi ulozio truda da svi ljudi udju u potpuno katolicko jednistvo, u Crkvu koju je osnovao Isus Hristos.” (Isto, str. 2)

Papa i ekumenizam
Papa Jovan Pavle II 30. maja 1998. uputio je enciklicko pismo u kome je sluzbeno izjavio, da on licno i Katolicka crkva potpuno se posvecuju naporima za jacanje ekumenizma - trazenja jedinstva medju Crkvama.
Govoreci o svojoj ulozi u ekumenizmu, papa je naglasio da je on Petrov naslednik, sto ga cini “prvim slugom jedinstva Crkve”. Ovo je uzbudilo vodje mnogih Crkava, a posebno protestante i pravoslavne koji su se odvojili od Rima zbog papine supremacije. Neki protestanti koji su zaboravili zasto su njihovi ocevi umirali braneci istinu; odusevili su se papinom izjavom o ekumenizmu, ali mnogi su izrazili svoje negodovanje i nezadovoljstvo, posebno zato sto papa jos uvek insistira da je Petrov naslednik i jedina glava Crkve.
U pismu papa naglasava da je zadatak ekumenizma ogroman zadatak koji ne mozemo odbaciti i “koji ja sam ne mogu nositi”. Papa je zatim pozvao, “crkvene vodje i njihove teologe da pridju sa mnom zajedno bratskom dijalogu, dijalogu u kome cemo odbaciti nekorisne sukobe iz proslosti.”
“Duznost je Petrovog naslednika”, podvukao je papa, “da podseti na propise o zajednickom dobru Crkve, ako bi bilo onih koji bi u teznji za licnim interesima dosli u iskusenje da ih zanemare. Duznost rimskog biskupa je da ukori, upozori, i na vreme izjavi da ta ili ova misljenja koja kruze ne slazu se sa jedinstvom vere.”
Ima li pravo papa da presudi sta je “jedinstvo vere” i sta je suprotno tome? Ako je on Petrov naslednik zasto se ne ugleda na Petra, koji nije uzeo vlast u svoje ruke, vec kad se pojavio problem pozvao je apostole, staresine sa vernicima Crkve, zajedno razgovarali, saslusali sve i poslali zajednicku odluku crkvama. (Vidi: Dela 15,22-25) Hristos u svojoj Crkvi nije predao vlast nijednom coveku, vec celoj Crkvi. Samovoljnim i prisilnim uzdizanjem papstva iznad Crkve, navuklo je u proslosti veliko prokletstvo na Crkvu, mnoge sukobe, razdvajanja i podele; medjutim, prema sadasnjoj izjavi papstvo se jos uvek drzi istih principa i zabluda, a poziva odvojene Crkve u jedinstvo. Papstvo se nikad nece promeniti. “Papska crkva nikad nece odstupiti od svoga zahteva na nepogresivost. Ona smatra da je imala pravo u svemu kada je progonila one koji su odbacivali njene dogme... Katolicizam kao sistem nije ni danas blizi Hristovom Jevandjelju nego sto je bio ma u kom ranijem odseku svoje istorije... On se sluzi svim silama da prosiri svoj uticaj i poveca svoju silu; on se priprema za zestoku i odlucnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da ponovo uspostavi progonstvo i srusi sve sto je protestantizam sagradio.” (Kosmicki konflikt, str. 456-457)
“Rimska se crkva sada pokazuje svetu kao miroljubiva; ona pokusava da opravda izvestaje o svojim surovostima. Obukla se u oblicje poboznosti, ali se nije promenila. Svako nacelo kojim se papstvo rukovodilo u proslim vekovima, postoji i danas. Ona se jos uvek drzi nauke koja je uvedena u mracnom srednjem veku.” (Isto, str. 462)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ocajni poziv ekumenskom patrijarhu

Posle obostranog skidanja anateme iz 1054. godine izmedju Vatikana i Konstantinopolja, mnogi medju katolicima i pravoslavnima bili su odusevljeni, dok je sa obe strane bilo i negodovanja i kritike. Medju prvim i mozda najostrijim bio je arhimadrit Filoteos Zervakos, iguman longovardskog manastira. Njegova poslanica nazvana je: Ocajnicki poziv ekumenskom patrijarhu (Atenagori).
“Vec ranije sam zeleo da vam pisem Vasa svetosti zbog Vaseg brzog i nepromisljenog dijaloga prema jedinstvu Istocne Pravoslavne crkve sa djavolsko naucenim papstvom... Pozurili ste brzim korakom i ropskim umom ispunjenju vase prve sumnjive odluke - koja je, prema laznom jedinstvu sa laznim - nepogresivim papom, koji Vas je pozvao kao nekoga ko je na pogresnom putu, da se vrati papinom toru...
Vidite, Vasa svetosti, kako u neslozi vukovi hvataju i razgone ovce Vaseg stada koje Vam je Gospod poverio i za koje je prolio krv svoju. A Vi se ne brinete za ovce. Vi se jedino brinete da po svaku cenu uspostavite prijateljstvo i jedinstvo sa njim i za svoje licno, a svoje stado predajete papi. Medjutim, pazite, Vasa svetosti, jer dobre i racionalne ovce Hristovog stada nece Vas slediti, po reci Gospodnjoj: ’A za tudjinom nece da idu, nego beze od njega, jer ne poznaju glasa tudjega.’ (Jovan 10,5) Oni koji ce Vas slediti su oni koji su izvan tora Hristova, to su papisti, luterani, kalvinisti. ’A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruje u mene,’ rekao je Isus, ’bolje bi mu bilo da mu se obesi kamen vodenicni o vratu njegovu i da potone u dubinu morsku.’ (Matej 18,6) Onda, Vasa svetosti, kakva ce biti kazna za Vas greh? Jer niste sablaznili jednoga od najmanjih - vec mirijade velikih - episkopa, svestenika, monaha svestenika, kaludjera, teologa, oboje, ljudi i zena... Pre svega Vas je posao da uspostavite jedinstvo i mir Pravoslavne crkve, koja je doslovno uzdrmana ovim novotarijama...
Papisti i bez ikakve promene nastavljaju u svojoj zloj doktrini i arbitrazi. Dok danas kategoricno izjavljuju da ’jedinstvo hriscanstva ne znaci nista drugo vec pokornost Rimu, jedinom Hristovom zameniku na zemlji’ i da ’primat i nepogresivost nisu eklezioloske odluke koje Crkva moze ponistiti, vec dogma koju niko ne moze pomeriti.’ (Catholic, the Roman Chatolic Newspaper of Athens, Oct. 16, 1963); i jos vise ’Katolicka crkva nije spremna da zrtvuje nijednu od svojih istina’ - radije receno zabluda...
Jedinstvo kome teze obe strane ne moze biti pravo jedinstvo, niti ono koje je stabilno i trajno, zato sto se ne temelji na jedinstvu doktrine.
Posto je jasno da unutrasnje (doktrinarno) jedinstvo nije moguce, i spoljno jedinstvo je nemoguce... Ovo spoljno jednistvo, koje se temelji na verskim razlikama, rezultat je laznog jedinstva i konfuzije u Crkvi... ‘
Sv. Nektarius je rekao: “Uslovi jednistva pokazuju da je ono pod ovim uslovima nemoguce, zato sto nema dodirnih tacaka. Svako od drugoga trazi nesto vise ili manje nego samo odricanje od principa na kojima je utemeljena cela gradjevina Crkve. S jedne strane Rimska crkva osnovana je na papstvu, a s druge strane Istocna crkva osnovana je na ekumenskim koncilima. Zbog toga je jednistvo nemoguce, jer zahteva rusenje obeju Crkava....
Istocna crkva zahteva da se papa sa zapadnim Crkvama vrati u njeno krilo, odricuci se svog proslog zivota, i da joj se vrati u pokajanju... Da bi se postiglo jedinstvo, bilo bi neophodno da se odstrane glavni uzroci odvajanja. Ovaj zahtev bice zadovoljen, kad se papa odrekne svoga puta, a ne dok tolerise ove zablude koje su ukorenjene u Crkvi. Sve dotle dok glavni uzroci podele ostaju takvi kakvi jesu, Crkve uporno idu svojim putevima i jedinstvo je nemoguce. Da bi se uspostavilo, jedinstvo mora da se osigura na principima istine. Bez toga svaki napor je uzaludan.” (An Historical Study Concerning the Causes of the Schism, p. 9)
Neka bude jedinstvo, Vasa svetosti, ali na nacin na koji to Hristos zeli: daleko od svakog svetovnog razloga i bilo kakvog kompromisa...
Izmedju dva razlicita ucenja, ne postoji pravi put kompromisa. Iz toga razloga oni koji propovedaju srednji put kompromisa i uce da ne postoji nista stabilno, definitivno i sigurno, vec kao licemeri misle na svoje medjusobno misljenje, takvo jedinstvo mora da se izbegne.
Nemojte reci Vasa svetosti, da nastavljamo samo spoljno priblizavanje i jedinstvo zajednickog fronta ljubavi protiv gladi, nesrece, ateizma, komunizma i rata, jer jedinstvo najpre treba da bude pobeda istine, a onda trijumf ljubavi koja izvire iz jednistvene istine...
Sto vise proucavamo situaciju koja je formirana za deset vekova sizme i potpune odvojenosti, to ukazuje da cinjenice nisu tako jednostavne da bismo sa vise dijaloga na hodnicima Lateranske palate mogli ostvariti dugoocekivano jednistvo... Ako Rimska crkva nastavi uporno da se drzi papinih principa i dalje bude pokusavala da prosiri svoju vlast iznad svih ekumena, gutajuci i asimilujuci sve, bila bi prava ludost od nas pravoslavnih da zapocnemo razgovore sa ljudima koji nemaju nameru da se pomaknu sa svoje pozicije - cak nimalo - vec naprotiv pokazuju tendencije da progutaju sve druge crkve. Zdravo, neiskvareno i slavno pravoslavlje odbija takve predloge i uzaludne diskusije.
Vasa svetosti, Vi cepate Crkvu i delite pravoslavlje jos vise nego sto je podeljeno. Zasto biste primorali oce Svete gore, ili pet od deset metropolita Grcke, da sutra podele Crkvu da bi je sacuvali od jedinstva koje nije dozvoljeno? Sta mislite da ste postigli svojim jedinstvom sa rimskim biskupom koje je protiv svetoga kanona? Najjednostavnije, ojacali ste latinsku poziciju podele. Sta je ucinio Vas melodramski pozdrav izdaleka, Vas zagrljaj i sta su postigli Vasi protivkanoski pokloni? Preciznije, povecali su opasnost da upozore verne da ce od sada papine jeresi biti otvorenije. Dijalog, zajednicka molitva, primanje poklona i liberalnih novotarija, neoprostivi su prema pravoslavnim propisima...
Vasa svetosti, nemojte nas voditi u gresno papstvo i ne planirajte da nas uvucete u Vavilon... Nemojte, zato sto cete naici na otpor. Slava Bogu, u ovoj zemlji mucenistva postoji ljubav pravoslavlja i duh otpora.
Pravoslavna misao, kao valovi okeana probudice se i potopiti Vas camac u njegovoj trci prema papskom antihristovom jedinstvu, sa super jeretickim papstvom... Necemo tolerisati izdaju!...
Bog je uklonio izdajnike... Bezite od novotarija kao da ih je djavo izmislio. Ostanite na svetim kanonima. Ako u njima ostanete bicete spaseni, imacete mir, ali ako ih ne poslusate, mucicete se u mukama i imacete veciti rat medju sobom...
Vasa svetosti, objavite opasnost u kojoj se nalazimo, onda kad pristupate dijalogu sa tvrdoglavim jereticima. A od nas se zahteva da budemo budni... Vasa svetosti, sto se desilo ono je proslo. ’Ljudsko je gresiti; a uporno nastavljanje je sotonsko.’ Ispravite pogresku! Imajte samilosti prema ranjenim hriscanskim vernicima... Prekinite vise sa skandalom, jer put koji ste izabrali, iako ce vas dovesti do jedinstva sa rimokatolicima, izazvace jos vecu podelu u pravoslavnom svetu, jer bez sumnje Vasa duhovna deca, radije ce izabrati vernost pravoslavlju umesto ekumenske ideje kompromisnog jedinstva sa nepravoslavnima bez njihove pune saglasnosti u istini.”
(Letter of Metropolitan Filaret to Patriarch Athenagora)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Зашто страда владика Артемије у наше дане?




Истински следбеник Аве Јустина



На гробу Аве Јустина


Ако страда зато што је непослушан Цркви онда је то крајње неправедно и непоштено образложење. Владика Артемије са пуним правом одбија да порушене Светиње обнављају исти они који су изметом својим поганили рушевине њене. Човечно је и његово непослушање *институцији* по коме он очински брижно одбија да пошаље свештеника и нејач његову у ове "обновљене" и етнички-чисте Парохије препуне крвожедних и србожедних "парохијана"... Заиста је малено и незнатно непослушање његово наспрам многих других у Телу Христовоме. И заиста, ако ли се у кажњавањима Артемија пројектује непогрешна Црквена правда, какву ли тек онда суспензију и казну заслужује онај епископ који мимо свих Црквених одлука скрнави поредак богослужења и народ Христов слуђује и какав ли тек прогон заслужаје онај епископ који ни "комарчаке савести" више нема те се јавно и парадно моли са латино-јеретицима на саблазан свенародну и на жалост свенебеску (ср. Ава Јустин, 45. Ап. правило, Хум. екуменизам)? Заиста, у кажњавањима непослушног Артемија нема никакве правде и никаквог права сем "римског права" чија се пунота пројавила и сав свој уметнички израз објавила у шпанским ломачама и гиљотинама, у јасеновачким казаматима и фратрима...

Да ли он можда страда због среброљубља, луксузних станова, неимарске похлепе и неке му косовске уживанције? О, колико је само лажи и сплетки произвео овај "извор близак Патријаршији" и колике је блажене венце оплео око главе кроткога Артемија. Наравно да ту ничега истинитог нема, но чак и да има, зар би он тада био заисти једини среброљубиви и финансијски сумњиви епископ у Цркви Светосавској? Да ли су заиста сви остали толико беспрекорни у подвигу и подобију Христовоме? И чиме ли су дошли само на Косово беструјно, на Косово безводно, на Косово безмирно, ови ненадани ревизори, ови ревнитељи монашке части и поштења? Да ли табанима светога патријарха Павла? Да ли трабантима? Да ли москвичима? Да ли носећи тешке крстове поста, подвига и сиротиње Христове? ... О. заиста, заиста само наиван може да поверује да су све оне клеро-медијске сплетке истините. И само безумник може да помисли да владика Артемије живи у некој удобности, расипништву и стицању у логору косовскоме у коме је свака ноћ питање живота или смрти. И заиста, само безочник нема очију да види у какавом благостању и луксузу, у какавом подвигу спорта и разоноде живе многи епископи данашњи.

Лукаво је и бесрамно скретање теме на оца Симеона (секретара епископа Артемија) који је, тобож, посвађао Теодосија и Артемија. Лукаво је и бесрамно поред исповести госпође Косаре Гавриловић у којој она обелодањује праву природу сукоба:

"Синод већ дуже времена покушава то да учини (=да смени Артемија). Владика је у више наврата оптуживан за финансијске малверзације без икаквих стварних доказа. У јесен 2004. покушали су да га прогласе лудим. Чак су и мене покушали да убеде да је оболео од озбиљне душевне болести. Тада јеромонах а данас Владика Аустралије и Новог Зеланда, Иринеј Добријевић, и Викарни Епископ Теодосије липљански, звали су ме телефоном и тражили да се сретнемо како би ми подробно објаснили душевно стање Владике Артемија. До тог сусрета никада није дошло. Мене нису убедили, а не верујем да су били успешнији ни код других."

Но шта то има, браћо моја, овај владика а да гонитељи његови немају? Шта има толико непослушно, толико неподобно, толико неваљало па мирна Бачка из гробова окречених тако бесовито режи и кидише на јагње ово косовско? Шта има толико битно па се цела екумена уротила против њега несретника? Има, браћо, он, заиста има нечега нарочитог и јединственог у бићу своме и епархији својој и манастирима својим. Има Предивног Господа Христа и Спаса нашега, има Светлост света (Јн.12) коју свет наново омрзе и наново разапе у дане наше. Има ваплоћену Љубав коју апостолски искрено и јустински силовито љуби.

Има ваплоћену Истину од које никако не одступа и коју је исповедио у три големе свеске и у њима осветлио сву таму новодобске догматике (=философије живота), таму која је и народом и науком и теологијом сасвим овладала и сасвим их помрачила. Ове светлеће томове његове већ годинама нико не жели озбиљно да разматра, нико да усвоји, нико да примени, нико да поган новотеошку уклони, јер - шта је сва ова `артија његова, шта света и апостолска вера, шта Предање, шта Светлост, наспрам сјаја латинског злата, наспрам протестанке луде љубави човечје, наспрам помрачене Европе и научно-митолошких идола њених, наспрам романтичног уједињења смртоносца и осмрћеног човека, наспрам "живота који не може да чека" вечно небитије своје.



*О, Господе Христе, Ти који сваку тајну срца човечијег познајеш, Ти који сву муку и тугу чеда Твога Артемија у Вечности сабираш, Ти Који му венац мучеништва у ове дане тмине и помрачине припремиш. Дај му снаге, дај му наде, дај му вере да отрпи све прогоне ове, да отрпи све латино-аријанске шибе и линчовања и да Тебе који си Почетак и Крај на крају тмине ове угледа и да Тебе, Светлости у вечности вечно загрли! Амин!*



Жељко Петровић

[You must be registered and logged in to see this link.]

ТРЕБА ЛИ ДА СЕ СРБИ ПОКЛОНЕ ПАПИ

О КОМЕ ЈЕ РЕЧ?

Реч је о владики Лаврентију (Трифуновићу), оном дивном Лаврентију јеромонаху који је путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о “ цвећу са босанских планина,“ о душама православних из србске Босне; реч је о владики Лаврентију, који је, са толико мере и укуса, уређивао новине србске Патријаршије, “ ПРАВОСЛАВЉЕ,“ у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божијом, реч је о оном владики који је отишао у Немачку, све своје силе уложио да организује црквени живот тамошњих Срба; и, наравно, наравно, - реч је о оном човеку који, са свом љубављу и са свом хришћанском и отаxбинском одговорношћу, припрема сабрана дела Светог Николаја Жичког, и у свом Химелстиру их, скупљајући марку по марку, довијајући се како је знао и умео, штампа у дивном издању које се илегално уноси у Србију и чита (не чита: гута) међу Србима који стењу под Титовом тиранијом. Због тога и владика Лаврентије трпи прогоне, али не посустаје, спреман и да пострада да би се србски Златоуст вратио своме роду. Да, о таквом човеку је реч - добром по души, драгом свом народу, кога и његови свештеници воле; и зато овај текст, текст који следи требало би да буде плач о владики Лаврентију. И свако ко га чита, неће погрешити; и свако ко пролије сузу, молећи се Господу за владику Лаврентија, неће погрешити.

А ЗАШТО ПЛАКАТИ?

Зато што је владика шабачко- ваљевски, од свог доласка на катедру у коме почивају два највећа светилника србска, владика Николај и Отац Јустин, по свему судећи настављајући праксу коју је започео док се у Химелстиру дружио са римокатолицима и протестантима, све више губећи православну ревност и трезваност, да би данас, на крају 20 века и почетку трећег миленијума, постао човек који се најискреније обраћа римском папи као добротвору српског народа. Обраћа се тако оном римском папи који је канонизовао Степинца, папи који је тиме пљунуо на све србске жртве усташког ножа и прекрштавања.

Како је до свега тога дошло? Којим је редом све ово кренуло?

ХРОНОЛОГИЈА НЕСРЕЋЕ

Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на “ молитве за мир,“ које папа организује у Асизију, не само са претставницима разних хришћанских конфесија, него и са претставницима ислама и јудизма, па чак и са многобошцима -индуистима, будистима, индијанским шаманима. А отац Јустин, велики ћелиски исповедник, наводећи 45. Апостолско правило, које забрањује епископу, свештенику и ђакону молитву са јеретицима, под претњом одлучења од Цркве, каже да је оно “јасно и за комарчеву савест (“ Православна црква и екуменизам”). Али, очито, владика Лаврентије те речи није сматрао обавезним за себе, па је хитао и хита у Асизи, код “светог “ Фрање Асишког. После једног од таквих скупова, 1994., он је радио Ватикану исказао своју “ заветну жељу.“ Рекао је ( а пренела “ Јавност” од 24 септембра 1994. да је “ и Београд спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу 11, али не сад, док траје ембарго.“ У својој епархији, владика се редовно дружио са надбискупом франце Перком, и присуствовао мисама које је дотични служио у католичкој цркви у Ваљеву. За своју задужбину, Соко - град, примао је, без икаквих дилема, прилоге римокатолика, а намерио је да овај манастир буде седиште екуменског покрета.

Али, владика се није дружио само са римокатолицима. Он је отишао тако далеко да је успоставио добре односе и са секташима - пентакосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од светоотачке православне вере, и привели их себи, на тај начин их заувек оутђујући од спасења и вечног живота. У пролеће 1998., док су се поједини представници Србске Цркве али и других институција, трудили да јавност упозоре на опасност од секташког разарања нашег духовног бића, владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентакосталне брошуре КЊИГА ЖИВОТА, у којој се, по протестанском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио “топло и од срца,“ а истакао да иста “ може идеално да послужи и као уxбеник веронауке.“ На питање новинара “ Данас“ (25 мај 1998) зашто је то учино, с обзиром да је јавност ову књигу прогласила секташком и да су неки који су је делили због ње добили батине од незадовољних грађана владика је одговорио: “ КЊИГУ ЖИВОТА“ прочитао сам од А до Ш и нема ничега “ неправославног“, нити секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ (подвачење наше, Б.Д.)...Није важно ко штампа књиге и публикације, већ шта у њима пише.” Да ли је баш тако? Пре свега, у књизи се не налази само препричавање еванђелских штива, него и читав низ убогих новопротестанских молитава типа: “ Драги Боже, схватам да има много ствари везаних за моју будућност које не могу да контролишем. Помози ми да дневно живим са сазнањем да ће то како живим данас утицати на моју будућност. Верујем да ћеш се бринути за моје сутра и своје поуздање полажем у твоје руке;“ или :” Боже, потребан ми је пријатељ на кога увек могу да рачунам. У Библији си рекао да ћеш увек бити наш пријатељ и да нас никад нећеш напустити. Хоћеш ли да будеш онај пријатељ који ми је очајнички потребан?. Хвала ти, Исусе, за сигурност тога обећања.” Да ли то треба да наша деца уче на веронауци, уместо “Царе небески “, “Богородице Дјево,“ Исусове молитве, тропара и кондака? Уз то, чак и да у књизи нема ничег секташког ( а има), уопште није свеједно од кога сведочење долази. Господ Исус Христос није дозвољавао демонима да Га називају Сином Божијим, јер, како веле Оци, није хтео да се истина проповеда нечистим устима злог духа (лк. 4,41).Апостол Павле је из жене - гатаре истерао погађачког духа, иако је он апостоле називао слугама Бога вишњега и позивао људе да их слушају (Д. Ап. 16,16-18). То не значи, наравно, да су пентакосталци “ демони“ – они су људи у духовној заблуди, људи за чије се обраћање треба молити Богу и проповедати им реч истине; истовремено, они раде посао зла - наводе многе да напуштају Православну Цркву, и тако их односе са пута спасења

Његова сарадња са разним верским групацијама (читај: сектама) наставила се. Половином јуна јуна 1998. (пишу о томе “ Политика Експрес “ и “ Република“ 192-193/1998), са благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом “ међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба.“ скуп је био затворен за јавност. Поред два претставника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су ту И ПЕНТАКОСТАЛЦИ И КРИШНАИСТИ (следбеници секте “ Каре Кришна“, која је у свету позната по својим скандалима). Скуп је водио извесни пастор Дејвид Стил, чији је циљ био да толеранцији поучи “ нетолерантне“ Балканце. (Најтолерантнији су на скупу испали - пентакосталци. Наравно. Они су “ маде ин У.С.А.”). Хаде да човек разуме дијалог са римокатолицима, лутеранима, јеврејима, муслиманима - они су традиционално присутни на нашем простору, и са њима има о чему да се прича кад су основне вредности културе у питању. Али са кришнаистима, и то са благословом православног владике? У априлу 2000 године владика Лаврентије је постао покровитељ извесног Међурелигијског центра, у коме су, поред римокатолика и муслимана, ПЕНТАКОСТАЛЦИ И СУБОТАРИ ( АДВЕНТИСТИ)! Почетком коловоза ( пише лист београдских римокатолика “ Благовест“) 2000. године у манастиру Светог Николе - Соко код Љубовије владика Лаврентије је “ благословио“ скуп под насловом “ Бог је један“, на коме је реферат поднео и вођа домаћих суботара - Радиша Антић, декан њиховог Теолошког факултета у Београду. Суботаре као протестантску конфесију не признају ни немачки лутерани, али су зато добродошли у задужбину владике Лаврентија.

Наравно, ипак је најважнија сарадња са римокатолицима. На почетку прославе “ свете Ане, заштитнице шабачке жупе.“ године 2000. учествовао је, пише октобарски број “ Благовести“, и “ шабачко - ваљевски епископ Лаврентије у пратњи особног тајника/../ На слављу је судјеловао и шабачки православни црквени збор “Свети Јован Богослов”, који је отпевао “ Оче наш“, и на крају мисе и “ многолетствије“, те на латинском складбу “ Аве Марија“, што је било примљено са великим задовољством”. Владика Лаврентије је“ похвалио рад шабачког жупника Ћиролама Јакобучија“ за кога је рекао да је “ ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЕРНИКА, НЕГО ЈА“ ( ако је заиста тако, то је страшно!)

Но, најстрашније од свега, нешто због чега је духовно уздрхтала Небеска Србија је поклоњење римском папи, које је епископ Лаврентије организовао за своје свештенике 19 и 20 августа 2000 године (усред Великогоспојинског поста), а за време римокатоличког Јубилеја младих који су из целог света дошли да се са папом састану. Октобарски и децембарски број “ Благовести“, београдског католичког листа за 2000 донео је подробан опис догађаја, па се наслањамо на тај опис, ништа не препричавајући. Жупник Драго из Ваљева у “ Благовести“ за октобар пише следеће: “ Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубиларног сусрета са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко - ваљевске епархије којима су се у Риму придружили и монсињор Станислав Хочевар и владика Лаврентије Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој надбискупији у задње време./../ Док смо чекали у недељу поподне на доазак Папе да би започели свету Мису на пољима Тор Вергате, један је италијански свештеник рекао некима од православних свештеника: “ Зашто не чинимо једну цркву?“ А један од њих одговорио: “ Зато смо и ту. Осећала је се дубока жеља да будемо једно, сватко чувајући своју традицију.“ На “ ходочашћу“ је било и младих Срба ( да ли преведених у римокатолицизам, не знамо!). Један од њих, Мирољуб, у “ Благовести“ за децембар 2000. Каже: “ био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше епархије, који су на позив дон Ћиролама били на сусрету са Папом.“ (А причало се пре но што су свештеници отишли, да се иде само на “ туристичко“ путовање по Италији. У ствари, папа је хтео свим младим римокатолицима света да покаже како му се клањају и Срби, ито србски свештеници, да би доказао како његова “ благодет и сила намесника Христовог на земљи“ и “ непогрешивог екс катедра по питањима вере“ привлачи и те упорне Србе који стално остају у својој “ источној шизми.“) Свештеници шабачко- ваљевске епархије имали су низ “ плодоносних“ екуменских сусрета -у Трсту су срели бискупа Равињанија, у Фиренци ( тамо где је Свети Марко Ефески својим животом бранио Православље против уније) кардинала Пјованелија, а затим, на крају, као круну свог “ходочашћа” видели су римског папу, у његовој резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: “ Ваша светости, ја и свештеници из моје дијацезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали ДА НАС ПРИМИТЕ И БЛАГОСЛОВИТЕ (подвлачење наше, В.Д. – дакле, Ишло се на ПАПИН БЛАГОСЛОВ). Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском народу, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијацези имамо ваша два свештеника дон Ћиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА (подвачење наше.нап.аут) што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевира који достојно наставља мисију свог претходника франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу.” Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклоњење србских свештеника. Он им се обратио директно на србском, па тек онда на италијанском, да га разуме и остала паства. Папа је рекао: “ Моју реч сада управљам вама, драги свештеници србске Православне Цркве из Шабачко - ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам Вас и вашег владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову блаженству Павлу. Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом србском народу који се у овом тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице наших верника у којима живите и делујете као саслужитељу у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за царство Божије. Вашој отаxбини Србији желим да успе у савлађивању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајамно уважење са суседним земљама.“ После ове беседе, папа је сваком свештенику даровао по бронзану медаљу свог јубилеја.

Овај папа је заиста имао разлога да ликује. Он је папа који је разбио бившу Југославију, као што је, по признању Михаила Горбачова, радио и на рушењу Совјетског Савеза, то јест велике и јаке Русије. ( а Југославија је, под својим рушевинама, сакрила, можда за увек, наду да ће Срби на Балкану живети у једној држави, а не у крвавим, Титовом руком цртаним, авнојевским границама). Како каже наш познати историчар геноцига, Милан Булајић: “ Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - света Столица, меморандумом државама КЕБЦ-а 26 новембра 1991.; договорена је на састанку папе Јована Павла 11 са немачким министром Х.Д. Геншпером 29 новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића, 23. Децембра 1991.“ Папин претходник Пио Х11, примио је у аудијенцију, др. Анту Павелића, 18 маја 1941,; а Иван Павао 11 је примио врховника Хрватске, др. Фрању Туђмана, 25 наја 1991. У јануару 1992. Патријарх Павле је папи писао да је, тиме што је први признао сецесију Хрватске и Словеније, као шеф цркве и државе, “ двоструко одговоран пред Богом и пред историјом.” Тада је патријарх Павле папи рекао да је признањем сецесије “ преузео и одговорност за сваку сузу српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља. У јесен 1995. кад је требало бомбардовати Србе у Босни, папа се ставио на Клинтонову страну, и затражио да се објави “ рат рату“ (то јест босанским Србима). Коначно, у јесен 1998., папа долази у Хрватску и на свечаној миси, којој присуствује и Фрањо Туђман (који је, захваљујући Милошевићевој политици, организовао изгон Срба из Крајине, Лике, Кордуна, са Баније, из Западне Славоније), проглашава Алојза Степинца, војног викара усташке војске, за “ блаженика“ и “ мученика вере,“ чиме Степинац постаје државотворни светац Хрватске - оно што је Свети Сава за Србе. Таквом папи је отишао Лаврентије, са својим свештеницима, да тражи благослов. (Касније, 25 јануара 2001. ишао је опет у Рим, на “ молитву за мир.“)

Дрхтала је од тога небеска Србија. Задрхтао је Свети Симеон, кога је отац Завида крстио по православном чину, не признајући прво, пимокатоличко крштење над Немањом обављено; задрхтао је Свети Сава, који је папине следбенике звао “ богумилима,“ и трудио се да од њих огради србску земљу, уврштавајући у своје “ законоправило“ спис о латинској јереси; задрхтао је Свети краљ Милутин, који се против паписта и унијата Михаила Палеолога борио; задрхтао је Свети Висарион Сарај, од паписта умучен у Румунији; задрхтали су новомученици владике Петар, Платон, Сава и Доситеј, свештеници Ђорђе и Бранко са старцем Вукашином јасеновачким, који је архијерејски сабор СПЦ канонизовао 2000. године као побијене од усташа због вере православне и имена србскопг, задрхтели су и они други, не избројани, пострадали од Степинчевог духовног сина Анте Павелића; задрхтали су и свети светлосници шабачко - ваљевске епархије, Владика Николај и Отац Јустин; да, Владика Николај, који је написао службу “ Ђердан од мерxана“ у славу Срба од папиних крижара побијених у 11 светском рату, службу у којој каже да су усташе за своју “ ревност у злу, добро знану свима,/похвале добили из пакла и Рима;“ да, задрхтао је и отац Јустин Ћелијски, који је у својој књизи “ Православна Црква и екуменизам“ написао да су три највећа пада у историји рода људског били пад Адамов ( отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад папин ( проглашавање себе, на 1 ватиканском концилу, Богом - “непогрешивим по питањима вере).“ Да ли је неко осетио тај дрхтај Небеске Србије? Да ли је неко заплакао због тог ужаса и јада? Тешко. Мало је данас срца која плачу Бога ради.

ШТА ДА СЕ РАДИ?

Заиста, шта? Има ли наде да се сва та несрећа заустави? Има. Сваки православни верник дужан је да у борби за Православље учествује свим својим бићем, јер је то основа нашег спасења. Према томе, сваки верник ( пре свега из шабачко - вањевске епархије) треба да се моли Христу да владики Лаврентију, доброг и драгог владику Лаврентија, призове Себи, Љубави која је Истина, да би владика видео да Христос на земљи не може имати намеснике, и да је страшно да се епископ Светосавске Цркве са својим свештенством клања “ намеснику Христовом на земљи.“ Сваки верник треба да се моли Богу и за свештенике који су се папи поклонили, да им Господ дарује покајање пред Њим и пред Небеском Србијом. И свако, свако, свако треба и може да пише епископу Лаврентију, и да га моли, преклиње, да куми и богоради, да он престане са својим “ екуменизмом,” који није ништа друго до гажење светих канона цркве Православне. Не значи то да ми не треба добросуседски да живимо са римокатолицима или да, не дај Боже, треба да их мрзимо због њихове вере; не значи то да с њима не можемо да разговарамо. Али, молити се са њима, клањати се папи - зар је то достојно православног Србина? Зар је то пут ка спасењу, и нашем и њиховом? Зар папи који је Степинца у светачник увео да се поклоне Срби, и то владика са свештеницима? Осим тога, зар са суботарима и пентакосталцима водити “дијалоге“ и практично их сматрати духовно равноправним са православцима? О, треба молити владику Лаврентија, треба кумити и богорадити - да се врати Владики Николају и Оцу Јустину, да се врати себи и својој младости, да му се опет радујемо као када је брао “ цвеће са босанских планина.“ Надамо се да ће му у томе помоћи и његова сабраћа - арјијереји, који ће га такође умолити за тај повратак.

Читаоче, опрости писцу ових редова - од срца и срцем је писао, и, пред Богом сведочи - са једном једином жељом: да останемо на путу Христа, Бога нашег, и Светог Саве, сина Његовог по благодати!



ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ава ЈУСТИН ПОПОВИЋ



СТРАШНИ СУД НАД БОГОМ

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него – данас; никада мање Бога на земљи него – данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се срце зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је - распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име, ако не ђаво? Но шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо, разапели нису. А ми смо Га разапели! – Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали га из тела свог, из душе, из града свог.

У зеници душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икада био добар, кад је могао Христа разапети?

- Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме: оптимист си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се что си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

- Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог Петка, - није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће бити несумљиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни Суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га за 30 сребника. Христа са 30 сребрника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен страшни суд бад Богом. Никада невинијег осуђеника; никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад. ''Ад всесмехливи'' уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божије. Исмејан је данас Онај Који се никад смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

(...) Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незелазни Велики Петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну – благосиљај; кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се смиреношћу; са грубошћу бори се – кроткошћу; са мржњом бори се – љубављу; са увредом бори се – праштањем; са клетвом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдања води у – васкресење. Ми смо на том путу; на једином путу који завршава васкресењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добрим, ако се не гневимо кад нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурни на путу који завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда кад нас распињу Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: ''Оче, опрости им, јер не знају шта раде''. – Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРОТЕСТ СВЕТОГОРСКИХ МАНАСТИРА

Монаси свих двадесет манастира Свете Горе упутили су заједничко писмо протеста поводом посете поглавара Грчке православне цркве архиепископа Христодула Ватикану. У писму се између осталог каже : ” Са болом изјављујемо да Света Гора не одобрава заједничке молитве, учешће у литургији и другим богослужењима, чиме се ствара утисак да Православна црква прима римокатолике као пуноправну цркву.” Представници свих 20 манастира у писму још кажу да напори папе Бенедикта у смислу побољшања односа између римокатолика и Православне цркве могу да носе некакву корист од светског значаја, али укључују догађања која су у супротности са основима православног делања.

Светогорски монаси су због посете папе Цариградској патријаршији и поглавара Грчке цркве архиепископа Христодула Ватикану изразили протест писмом које обљављују грчка средства информисања. Сви Светогорски манастири протестују због тога што су папу у Цариградској патријаршији примили као законитог епископа Рима, што је папа присуствовао на православној литургији не као посматрач него у свештеничкој одежди, и таквим начином узео непосредно учешће у црквеној служби. Такође, папа је заједно са православним клиром на литургији читао молитву “Оче наш” и са Цариградским патријархом разменио целиве мира које врше свештеници за време свете тајне евхаристије. Како се каже у том писму, то није ништа друго него заједничка молитва коју забрањују свети канони, а све се то одиграва иако папизам нимало није одступио од својих јеретичких учења и политике. Светогорци још истичу да таква демонстрација “јединства” православаца и католика замућује лик Православне цркве као једине истините, и да ствара претпоставке за нове расколе и поделе међу верујућима

[You must be registered and logged in to see this link.]

Владика Артемије на путу Господњем


Живимо у апокалиптичном времену, времену апостазије. ‘’Цивилизација’’ је заратила са Божанским. Све вечне вредности се немилосрдно газе и затиру, обесвећују се свете речи и света дела апостолска, разграђује се Црква Христова и темељи јој се урушавају. ‘’Свејерес’’, како је велики Божији угодник авва Јустин назвао ововремено зло, шири се и прождире безверне и у вери раслабљене. А таквих у Срба, чак и у Српској Православној цркви, није мало. Заборавили су страшну реч која стоји у Светом писму ‘’проклет човек који се узда у човека’’, и настављају путем патријарха Германа који је отпадање од Светосавља и чланство у Светском савету цркава објашњавао и оправдавао речима: ‘’Дрво се на дрво наслања, а човек на човека’’.


Поставља се питање да ли је реч о различитом схватању вере или о нечем другом.
Одговор је једноставан, не може бити једноставнији. По питању вере нема компромиса. Постоје само доследни у вери и они који то нису. Постоје они који следе речи апостола Павла ‘’Угледајте се на мене, као ја на Христа’’ и они који су спремни на одступања од вере, на снисхођења и свакојака попуштања с циљем да компромисом остваре неке тренутне, овоземаљске циљеве. Иако им они најчешће измичу они не посустају, уверени да ће се докопати неког од својих приземних циљева. Такви људи, па били они и црквени великодостојници, снижавањем духовних идеала и циљева и прилагођавајући их себи и себи сличнима, срљају из заблуде у заблуду. Истовремено, праве ненадокнадиву штету српском националном духу и јединству из кога народ црпи снагу и тако раслабљују многе, посебно оне који још нису снажно узрасли у вери.


‘’Повлађивање некоме да остане у својој заблуди није љубав, него човекомржња’’, исповедао је св. Максим Исповедник. Повлађивање слабостима води ка духовној пропасти.
Трновит је, узак и тежак пут Господњи.На њему остају само они којима је једини циљ онај који је Господ оставио: ‘’Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески’’. Тежњом ка савршенству, усмеравањем свих својих моћи ка своме усавршавању у врлинама, циљ је до кога стижу само одабрани. Сви морамо тежити томе, и кад знамо да је напор велики и жртва огромна. И кад нам изгледа да нам је циљ недоступан.
Свеколико страдање Срба у двадесетом веку, страдање верних и Господу оданих, најискренијих и најпреданијих вери правој, вери православној, позива на озбиљно размишљање и на снажно делање. Свети Теодор Студит питао је: ‘’Камење ће завикати, а ти, зар да останеш нијем и незаинтересован?’’


Ћутањем и неактивношћу дајемо подстрек снагама разарања праотачке вере које воде путевима беспућа и безнађа. Ћутање по питању очувања суштине српског православног националног бића, ћутање по питању скрнављења и уништавања духовности је погубно. Сваки прави хришћанин, Православац и Светосавац је увек спреман на жртву за Истину, јер га воде и снаже речи св. Апостола Павла ‘’Сваки који хоће побожно да живи, биће гоњен’’.
Изворно Хришћанство почива на љубави и спремности да се страдањем и мучеништвом победи смрт. Православље и Светосавље следи тај мученички пут праведника носећи свој крст и за њега страдајући. Највећи праведници рођени су у Православљу, страдањем за Христа и Истину.


Тамо где су највеће светиње, тамо су и највећа искушења. Није случајно српски народ вечита мета оних којима Бог није отац, није случајно срце и душа Србинова, свето и заветно Косово и Метохија вечита мета оних који су од Христа отпали. И оних који данас отпадају, заборављајући да је ‘’душа скупља од тела, као што је тело скупље од одела’’.


Крстоносни владика Артемије, храбро и неодступно води своје верно стадо исповедајући Христа на месту највећих људских страдања. Заједно страдају за ‘’крст часни и слободу златну’’, за те вечне идеале који симболизују узвишене јеванђеоске вредности и представљају суштину српског поимања вечних вредности за које треба живети, и за које, ако затреба, треба и умрети.


Часно носи свој крст часни владика Артемије. И, славећи Христа и непрекидно му се молећи, одолева наш владика страшним насртајима који стижу са свих страна. Окружен верним и побожним Србима, најстаменијим делом српскога народа, корача прави српски владика

путем којим пролазе само изабрани, победиоци смрти.
Велике су и неравноправне битке владике Артемија. Као Давида и Голијата. Али, зар цар Константин није крстом победио моћнога противника?.... Зна наш владика да се будућност не решава огњем и мачем, него снагом духа и смело предводи своја духовна чеда снажен Божанском благодаћу. И, као свети ратник, војује савремени косовски мученик, владика Артемије многе бојеве ‘’за крст часни и слободу златну’’.


Посебно су тешка и неочекивана неразумевања са браћом архијерејима, па чак и необјашњиви напади и претње у време потписивања срамног Меморандума о разумевању, у време срамног притиска на владику Артемија да повуче тужбе против сила зла које нису заштитиле српско духовно и материјално благо од уништавања, и од шиптарских хорди које белосветски безбожници подржавају и помажу. Није мали број примера када су се, супротно староставним канонима, директно супротстављали надлежном архијереју, епископу Артемију, идући тако далеко да директно позивају свештенство и монаштво да откажу послушност свом надлежном архијереју. То је само јасно показало двоструке аршине митрополита црногорско-приморског који говорећи о непоштовању световног права и проблемима у својој митрополији каже: ‘’Није нам ни на крај памети да овакве поступке толеришемо’’, истовремено очекујући да се толеришу његови неканонски поступци, као и поступци његових ‘’штићеника’’, посебно владике липљанског Теодосија према владики Артемију. Види верни народ. Види и зна ко је са Христом. И за њим иде. И Господ види...
Свима је постало јасно да је овде реч о борби против ‘’доследног исповедања вере’’, о борби за очување наше свете православне вере и о борби за превагу земаљског над небеским, о приземној борби ‘’за власт’’, о очигледном ‘’паду у јерес’’. Тако и поступци неких представника садашње и духовне и световне српске власти којима желе да омаловаже надлежног епископа и директно угрожавају неприкосновеност његове духовне власти у епархији рашко-призренској и косовско-метохијској чиме јачају непријатеље и помажу им да нам отму Косово и Метохију.


Близина Господа је у директној узрочно-последичној вези са искушењима и страдањем. Што је страдање веће, Господу смо ближи. И близином својом Он нас снажи на путу којим нас је повео.Тако, свакодневно косовско страдање снажи владику рашко-призренског и косовско-метохијског, Артемија. И јача његову истрајност и сигурност у исправност пута који следи. Мучеништво за веру увек изнедри Божијег угодника који својим молитвама чува свој народ. Благотворне молитве наших светитеља наша су снага и узданица. Благотворне молитве наших архијереја који неодступно бране свету православну веру наша су нада и узданица. И ми се непрекидно за њих молимо Господу.
У свеопштем дробљењу српског националног бића и његовог светосавског духа, у својеврсном разједању унутрашњег, духовног ткива, посебно је болно сазнање да је много празних речи ‘’браће у Христу’’, које дела демантују.
Строго поштовање хијерархије и вековног црквеног поретка налаже највишима по рангу највећу одговорност и пред људима и пред Богом. Строго поштовање канона и неповредивост црквеног поретка услови су очувања и опстанка изворног Христовог учења. И очувања божанског у људима.
Владика Артемије као огњени стуб стоји усред свих савремених бура и олуја ‘’ сав изграђен од светосавског духа и светости, од светосавског идеализма и практичности’’...
Ученик авве Јустина који смело своју веру исповеда, своју дужност врши, као и његов бесмртни учитељ:




‘’ - кроз временско води народ бесмртном и вечном,
- народну душу и народне идеале прилагођава не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности,
- не повија се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стоји за народне светосавске идеале и светиње.’’




Господа молимо да ововременом мученицима косовско-метохијским и добром пастиру њиховом помогне у настојањима да земаљским делима достигну царство небеско.
Господа молимо да уразуми оне који странпутицама кренуше и поведоше своју паству у бездно.
Господа молимо да грешнима који се покају опрости, јер знамо да ‘’ Господ неће да ко погине, него да сви дођу у
покајање.’’

Горица Тркуља
У граду св. Великомученика Прокопија
На Велики Четвртак, 2008.г.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Куда жури деспот са Цетиња?



Постојао је један, мислим да се звао Драган, музичар из мог комшилука у Беогрду. Био је изузетно драг човек, а који је на виолини био просто виртоуз. Али металне инструмнте није у опште волео. Каже он, труба има метални звук и једино је добра за металну хладну забаву, за војничко буђење, чак не и за успављивање, и да прати војнички корак. Тешко би се двоје младих могли заљубити поред тонова које труба отпушта јер мелодија трубе не може да произведе психозу љубави и заљубљености. - Говорио је он.

Дакле, љубав, та чаробна реч за коју Свети Апостол Павле рече овако: Ако човечије и анђеоске језике говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони (па и звоно нам шаље металне тонове и мелодију) или прапорац који звечи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје не раздражује се, не мисли о злу , не радује се неправди, а радује се истни. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. (Св. Апостол Павле; Посланица Римљанима. 13 (1,4, 5, 6, 7)

Истина је ово велика, поручио бих и сам свој својој сабраћи у Христу, и свом и целокупном васколиком Српству. Читао сам и слушао сам тог Деспота са Цетиња, тог уклетог Амфилохија ,,митрополита'' кога називају разним надимицима од Амфилоквија, и Раздорића, па све до митропрофита, који се Ватиканској душегубној тамници продао за 100,000 долара. Слушао сам га, и читао сам га, и увек ме баш како Свети Апостол Павле рече, све то његово одводи на пут на којем, једино се може чути, управо један тупи прапорац који звечи. Често се и сам питам да ли је он, и они који су у његовом окружењу испуњени Духом Светијем? И што се више питам све више долазим до закључка да њиховом душом Дух Свети не влада, већ неки наопаки Демон, се у такве уселио. Јер се љубав не радује неправди. Љубав не завиди, нити се горди, нити се надима, нити чини оно што не пристоји, никако не мисли о злу.

Завист, гордост, надменост, непристојност, неправда, зло. То су осећаји којима је испуњен Ристо који је само захваљујући комунизму постао владика, па му вероватно зато неки приписују да је он чак и пуковник удбе својевремено био. Ако би то било тачно, онда моја би констатација била. ,,Па није ни чудо што је пропала, када су и такви у њој пуковали, да не кажем паковали, другима зло и неправде.'' А када завиист, гордост, непристојност, неправда и надменуст испуне нечија осећања, онда, давно су то наши стари уочили и говорили, да такви осећаји помуте размум, потпуно га затаме и замагле тако да помућени разум није у стању да сагледа и раздвоји истину од лажи, неправду од правде. Замућен разум не може да дприноси добру него злу. А злобом је испуњен Ристо Радовић, што ако би истине било да је својевремено пуковао у злогласној удби, онда се он лажно како онда, тако и данас представља као Амфилохије. Зато, ја док Ристо не докаже своим делима, јер он за сада чини само недела и неправду га светачким именом звати нећу и не могу. У даљем тексту овога излагања биће он и остати обичан несташни Ристо, злобни Раздорић. Који још није превазишао своје детињасте манире, и још није одрастао да се као човек, испуњен величином и лепотом љубави понаша.

Растрчао се и распричао се ових дана Ристо, по читавом Беогрдау, цела чаршија бруји о томе како он прети: Пензионисаћу га! Рашчинићу га! Кога? Видећемо мало касније.

Свака организација, свака институција у којој владају, љубав, слога првелика тежња ка узвишеним добрима, у којој су родољубље и патриотизам основни мотиви, би била више него презадовољна да у своим редовима има и таквог људског дива, такву стремност и кроткост какав је Владика Артемије. Кога због своје борбе ради спасења и очувања Српства на Косову, неки с правом прозваше Косовским мучеником. Ето Владику Артемија називају мучеником, а Ристу Раздорићем и митропрофитом. Да ли још треба да коментаришемо?

И, ето томе Великомученику са Косова тај Ристо, за кога веле да је пуковао својевремено, прети пензијом и рашчињењем.

Али, стан де море мало са Цетиња Ристо, и ми коње за трку имамо. Па да те на првом месту упитамо. А ко си ти да рашчињаваш, и пензионисеш како се теби ћефнуло? Знамо ми да си ти од Језуитске школе изучаво, али ми с друге стране Јадрна смо неке школе учили. Нисмо језуитске, али и ми знамо да они уче да треба чекати да падне мрак, па жртви тек тада ногом стати за врат, јер се веле Језуити тада ништа не види. У тој тами и помрчини Језуитској изродила су се многа зла, једно од њих и митропрофит наравно. Али њихово је дело и оно оргијање по Међугорју, од чега се језуитска тамница добро потресала. Па чак и да имаш Ристо ту моћ да рашчињаваш како се теби прохте, ускоро, нећеш моћи уточиште да нађеш међу својим менторима, који су те сваком злу научили. Јер ми са ове друге стране Јадранскога мора смо изучили једну другу школу, ону која вели: ''Да тиранству теба ногом стати за врат, и научити га да познаје право. Јер је то људска дужност најсветија.'' Људима који су душу продали злу, којима разум је замагљен осећањима, такви су наравно тирани, па сада Ристо нека добро размисли. Модерном тиранству слаби утицај, па уз помоћ Свевишњу неко ће једног дана испунити и ову људску дужност најсветију.

Ипак боље је било, па чак и у Језуитској јазбини окруженој зидинама Ватикана, изучавати и научити српску народну мудрост, него њихову злобу и поквареност. Веле, оно у истину, ја не знам да ли је и то тачно, да је док је Ристо изучавао Језуитску технику у Ватикану, тамо љубав водио са једном Италијанком. Ништа необично подметнули му. Али не треба да би, изненади да би ово и могла да буде истинита тврдња. Јер само жене имају ту моћ да мушкарца заглупе и преведу га у своју веру. Тако неки умеју веру да продају за вечеру. Бискуп Ристо је мало више од таквих одскочио. Продо човек веру за једну мини сукњу.

Знамо ми Ристо Радовићу да у Београду има много расрбљених Црногораца. Има тамо Тадића који су произвели имењаке Јељцинове, Борисе. Знамо ми да се и један злобни прапорац који звечи увукао и уклопио у ту јазбину, која Ристу хоће да прогура за патријарха. Ово патријарха, намерно написаха малим словом, да се зна ако би Ристо постао питријарх, онда би он био мањи од Шћепана Малог. А Шћепан је био и лажни наравно. Не дај Боже великога зла нама Србима, али ако и до тога дође да патријарх, постане прапорац који звечи, нека Ристо зна да и поред тога Српству неће бити крај. Српство се не надима, као надмени Ристо, оно живи кроз векове, у љубави коју му у наслеђе нису оставили они што су некад пуковали, и паковали, него великани. Од те велике љубави својих великана Српство живи, кроз векове. Мали ће бити патријарх Ристо да поруши једну тако велику грађевину. Има нас хвала Богу, још и данас живих који смо то велико дело, коме мали патријарси као што је расрбљени Црногорац Ристо, желе да нашкоде, да га бранимо, и да нека мали патријарси, добро знају да ћемо га баш ако устреба, и за инат њима одбранити.

Нисам као други, противник да се на место постојећег патријарха, који је трајно непособон бира нови. Таква су и правила, јер када је неко трајно неспособан, онда такав није у стању да своју дужност обавља ваљано, па како правила налажу ништа није лоше у томе таквога сменити, са дужности. Управо како прошле ноћи ми рече један честити прота. Знате брате – вели он, парохија, је једна ћелија која преко Епархиија до Патријаршије чини заједно са народом целу Цркву. Ако се свештеник разболи, и постане трајно неспособан да обавља своју дужност. Хоћемо ли чекати да он умре, а то наравно може да потраје, да би народ добио новог свештеника? Наравно прота је у праву, а позвао сам га да разговарамо зато што је он и велики познавалац канона. У истину ово правило опет важи за оне којима разум није замућен осећањима. Јер то правило не важи за рецимо овде у канади владику Ђоку. Он из парохија тера здраве и способне свештенике, и парохије оставља без богослужбеног реда и поретка.

За мене није спорано да ли, или не треба бирати новог Патријарха. За мене је нешто друго спорно. Видех ових дана фотографију два расрбљена Црногорца, онога Христифора Ковачевића, који води порекло из истог места одакле и стричеубица Саво Ковачевић, и нарвно Ристу, како опслужују у храму светог Саве на Врачару. Много ми је та слика некако запала за око.

Обојица њих своим делима сведоче да су велики србомрсци. Онај Ковачевић пре неколико недеља испсова у Детроиту хор Винсдорске Цркве што су на јехтенијама одпевавали на српском. Нешто му је много мрзак српски језик и та реч српски. То и не чуди. Кућа Ковачевића је својевремено била јатак брату стричеубице Саве, који је оставио био жену и четворо деце, да би прешао океан како би у Америци проповедао нехришћанску ''љубав'' марксизам. Па како онда таквима који су од истог порекала одакле су стричеубице било шта што је српско може бити мило и драго?

А овај други расрбљени Ристо, изадао је писмену наредбу свим потчињенима, у целој митрополији, коју је присвоио за себе, да ни у једном службеном документу не сме да се спомине реч српска. И ето такав сада кидише на трон Патријарха. Зашто баш сада и куда заправо жури Деспот Радовић? Наравно да је деспот, само такви који се деспотски понашају, кажу да ће по свом ћефу да пензионишу и разчињавају.

Могао је он и раније да призна да је Павле трајно неспособан, и могао је да тражи избор Патријарха, много раније. Зашто он то чини баш сада? Неки сматрају да је постао нестрпљив, и да хоће да тестира своје деспоство. Па ако прође и зајаши онда све је у реду. Ако не, онда и онако је присвоио митрополију у Црној Гори, па ће, већ је себе прогласио, као и лажни цар Шћепна, лажним Архиепископм, отићи тамо и митрополију одвојити од српске цркве. Какав је бездушник, он то може да учини, сасвим лако. И има ту некаве истине.

Али ипак не. Бискуп Ристо сада жури пошто су наравно расрбљени тандем Борис Јуниор и Ивица Дачић консолидовали власт у својим рукама. Зато је Павле који се жали, да му је на ВМА, осећај као да је у затвору. У то несумњам за онога који је младост провео у манастиру, за њега наравно ВМА мора да је као највећи затвор. Управо баш ради консолидације власти, Павла су тамо, по наређењима ментора утамничили. Та ЕУтопија сада диктира услове, и она тражи да јој у сусрет изађу Еутопјеци кијих се као бубашваба доста запатило и у смаом Епископату. Дакле, њихови ментори, који су их довели ту где јесу сда, траже против услугу. Павла је мимо његове воље на модерни ''манастир'' ВМА спаковао бискуп Ристо. Није он то чинио без разлога. Правило је да оболелог монаха негују монахиње у манастиру, а не незнабошци на незнабожачкој ВМА. Мене овај феномен више брине, него да ли ће на предстојећем сабору изабрати новог Патријарха.

Па зато ако има оних који се још увек питају одакле смелост и толика дрскост деспота Раздорића? Најсимплифистичнији одговор би био. Одговор треба тражити у пројектима, лажних империја и импорујума. Треба разгрнити фекалије, наравно пошто се човек добро заштити санитарном опремом, а ја бих препоручио дуплу дозу СО2 у заштитној маски, около реке Потомак, треба се добро пошприцати матичњаком, па ући у осињак, не то је стршљеновик, у Бриселу. И наравно принаћи да се отуда се наређује, а бивши пуковници смо и једино зању да извршавају наређења, да се као и ово Косовски Великомученик протера са Косова.

Не претим, само опомињем. Хајде покушајте!

Јанко Бојић

[You must be registered and logged in to see this link.]

Умримо на путу за Јерусалим


Комунизам је слудео и упропастио много наших људи и таман кад се народ почео трезнити од те заблуде дочекују га у цркви неозбиљни неки свештеници и владике и трују новим заблудама о животу.



Не проповедају о покајању, посту, не раде на духовној и моралној обнови народа, него проповедају широки пут пропасти: ‘’једи пиј и весели се'’ и све то Бог прашта. ‘’Сви у Рај'’. Неће сви у Рај. Нећемо, ако се не опаметимо и нерадимо онако како је Свети Сава учио и делао. Један број наших црквених јереја и архијереја је усвојио погрешна учења.


Демагошки сваком ко уочава да то што они раде и уче није оно што пише у нашим Веронаукама и Богослужбеним књигама говоре да нисмо ми дужни тиме да се бавимо. Ми смо неуки и пре свега лаици. То мора да се решава одозго. Па то значи да би ми још требало да седимо под Турцима, јер су нам убили Цара Лазара, и нико није сем њега надлежан да покрене рат против Турака.


Испада да ни Карађорђе није био надлежан да дигне устанак против Турака, јер је званично у Србији власт била Турска. Па они, који су перјанице промене у црквеном поретку су се ишколовали у страним земљама, задојили антисрбством и изгубили љубав према Православљу, а и да не помињемо Светосавље. На пример замислите да се православни усавршава у Риму. Па како ће он то да научи и буде доктор Богопознања, кад су свети оци проклели Латинску јерес. Проблем је ту и настао. Неки су се и лично развратили и престали да верују, па су тако у паду почели да наговарају и друге да тако треба.


Навешћу дивно расуђивање господина Жељка Которанина, који о том новом и старом поретку у Богослужењу каже:


‘’Дакле, прво: нема старог и новог служења свете Литургије! Па макар старо звали и традиционално. Ради се о законитом служењу свете Литургије. Оно је законито, прво, зато што је освештано вековном употребом, а друго, зато што је Свети Сабор већ одредио да се у нашој Цркви има служити у складу са вековним начином служења. Такво служење је у складу са црквеним, значи Божијим Законом.


Друго, ново служење није никакво ново, него је то беззаконо служење. Беззаконо, прво, зато што је супротно одлуци Сабора, а друго, зато што је унело у нашу цркву раздор у богослужбеном јединству, а тиме и оно, што би отац Петар рекао: злу крв, односно свађу, односно поделе. И то је, једном речју, беззакоње.


А залагати се за јединство, мир, љубав међу хришћанима на тај начин што се тражи јединство, дакле црквена саборност, између законитог и беззаконитог, је потпуни промашај. У Цркви законито има ваљаност, а беззакоње у Цркви никада није имало ваљаност. И шта може ујединити законито и беззакоње? Ништа! ‘’


Наши епископи су заједно са дипломама и докторатима донели и туђе обичаје.(на пример из Грчке) Можда они сви и нису неправославни, али су туђи и ми се боримо да у Србији буде Србско тако нам Бог помогао. Отуда верујући народ се организује у богомољачка братства око угледних и моралних људи и почиње да брани своје цркве и манастире. Недозвољава тим рушитељима закона да спроводе самовољу и измишљају нешто што никада у Цркви није било.


Организује се омладина око организације ‘’Образ'’, организују се у удружењу ‘’Законоправило'’ и организују се по целој Србији у свим угроженим епархијама Богомољачка братства при свим храмовима и манастирима. Неће се дозвиолити да наше дивне светиње, зидане од наших дедова и владара падну у руке овим безаконицима, а да се ми под шљивама молимо Богу, јер су многи од њих преко ноћи окренули све наопако.


Са београдског факултета изаћи ће и излазе чудни свештеници и још чуднији вероучитељи, њих више не рукополажу озбиљне владике, веронауку предају по неправославним уџбеницима они сиротани, које су већ упропастили недоучени учитељи. По сајтовима ће их рекламирати, а већ их и рекламирају и протежирати навијачи и следбеници, који су ко зна каквим тајним везама са њима спојени, јер се другачије неможе објаснити овако нелогично, неразумно, слепо, замрачено расуђивање и гледање на проблематику. Сви говоре о јединству. Да не дође до раскола у СПЦ. Па како да дође до јединства када група епископа већ трећи пут потврђене одлуке Сабора СПЦ, неће да спроведе. Бог не слуша молитве непослушних и то се и у пракси види. Народ бежи из њихових цркава. Прелази много километара за молитве и Свето Причешће тражећи где се служи на традиционалан односно законит начин.


Питам се, питам ове заблуделе епископе и свештенике:


- Како нећете да радите за добро Срба и Православља, па ви добро знате све, а због нечег нећете да поставите ствари на ноге. Ухватили сте се теорије врдања, па кад вас неко притера чињеницама уза зид, а ви уместо да следујући логику промените мишљење, ви навалите да етикетирате, или приказујете себе ученим. Ви добро знате који су људи стварно пуни знања. Они који су имали Богопознања. Па апостоли су били рибари, а не доктори наука, што не искључује могућност и њима да буду свети људи, али вама се ако овако продужите то сигурно неће десити. Постаните поштени у погледу расуђивања. Не могу да верујем у такав ментални склоп. Да ли ви уопште верујете у Страшни суд? Нек вам је Бог на помоћи. Нека је и нама Бог на помоћи. Боримо се за добро. На то увек имамо право и обавезу. Следимо причу оца Јулијана покојног игумана манастира Студеница која почиње овако:


Решио мали мрав да иде на поклоњење светињама у Јерусалим. Ту своју намеру објави свим животињама на једном великом животињском збору. Запрепасте се сви од реда. Па како је која дохватила реч, а прво су говориле велике животиње, крену да га коре и грде. –Баш си ти, тако мали и слабашан,решио да идеш за Јерусалим. Ми, велики и снажни, неусуђујемо се да кренемо. Па знаш ли ти колико је мора и гора до тамо. Па колико је опасности. Ређали су се дискутанти читавог дана, а мали мрав је покушавао да добије реч, али како је био мали и најмањи на сабору никако није успевао. По неко га примети, па се још јаче брецну на њега:


-Гле ти њега толика брда и планине, а он ће све то да пређе. Када дође вече и сви су већ су говорили; дозволише и малом мраву да каже нешто.


-Ето, ја знам да сам мали и најмањи од свих вас. Знам да има много опасности на том путу и да је много мора и гора до тамо. Ја знам да је Јерусалим далеко. Али ја хоћу да умрем на путу за Јерусалим.


Ми драга браћо и сестре незнамо да ли ћемо дочекати коначну победу Добра у свом животу. Али ми треба да се боримо за ту победу, а смрт да нас затекне на томе путу. Тада ћемо стати пред нашег Бога Правде .


Ми треба да умремо сваки у свом животу на своме путу за Јерусалим. Амин.




Теодул прости, 05.12.2008

[You must be registered and logged in to see this link.]

П Р А В О С Л А В Љ Е

И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ КОД НАС



Сви проблеми који притискају и муче српски народ у целини, истовремено су и проблеми Српске Православне Цркве. А то су, пре свега, последице вишедеценијске владавине комунизма на овим просторима и посебно ових задњих година ратовања и страдања на свим просторима на којима живи, посебно на Косову и Метохији. Те последице су видљиве на свим сегментима народног живота: биолошком (рапидно се топимо, нестајемо), економском (свенародна беда и сиромаштво, уништење економске базе), душевном (психичка раслабљеност и неуротичност) и духовном (практични атеизам и богоотуђеност), пројављеном као индиферентизам, екуменизам и глобализам.

Што се пак тиче чисто црквених проблема у ужем смислу речи, сматрамо да је то жеља и настојање већине црквених служитеља (од највише до најниже јерархије) да се по свим питањима живота прати светски тренд, губећи често из вида канонске принципе и правила која су Свети Оци установили и која у цркви важе као мерило живота и понашања кроз векове. Отуда често пута разлике, па и размимоилажења у ставовима, мишљењу и понашању међу појединим великодостојницима СПЦ, па и шире – међу представницима Православља у целини, што се онда негативно одражава на живот верника и њихов однос како према Цркви, тако и према своме личном спасењу.

Иако изгледа да се данашња наша тема, бар према наслову, односи искључиво на проблеме у нашој помесној СПЦ, није могуће проблематику Православља и савремених изазова не посматрати у ширем, свеправославном светлу. Јер све православне помесне Цркве сачињавају једну Православну Цркву, која је Једна, Света, Саборна (= Католичанска) и Апостолска Црква Символа Вере. Православље утврђује ову увереност на основу непрекидног, континуираног постојања те саме вере и живота по вери кроз векове што и представља Православно Предање. Ово Предање не треба схватити као један статички чинилац или просто као једну историјску датост, него као динамичан факт, као једно непрекидно живо и животворно присуство Светога Духа у животу Цркве.

Питање Предања увек је било, а поготову данас, јесте питање живота и смрти, вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије Православне. То питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај зато што се и апостолат Цркве у Свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, несумњиво, важније од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна беспућа савремених питања и изазова, од којих да поменемо само нека која данас прете да разоре и изопаче све елементе Вере Православне креирајући живот савременог човека на другим вредностима који су потпуно туђи духу Православног Предања.

На све те савремене ИЗАЗОВЕ: Индиферентизам, Екуменизам и Глобализам, као и разне друге јалове дијалоге и друштвене болести савремене нам епохе, савршено би се могле применити речи светог Василија Великог, да су се у њој „све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале“.

Управо о тим „изазовима“ који данас стоје пред Православном Црквом у целини, а посебно овде код нас, и треба да говоримо вечерас и овде. Шта значи, пак, сама реч „изазов“? Оно што за појединца, за сваког верника, сваког човека представља искушење, то на ширем плану, када је у питању народ или Црква – јесте изазов. Искушење је, најкраће речено, скуп околности у којима човек, појединац може, по слабости својој, да падне у неки грех. Зато се и молимо свакодневно Оцу своме Небеском „и не уведи нас у искушење“, јер смо свесни својих слабости да, можда, у моменту искушења не бисмо одолели греху. Исто тако, као заједница, као народ, као Црква, знамо и осећамо да је савременим изазовима, уколико се у њих упустимо, тешко одолети и своју Веру Православну очувати чистом и неупрљаном. Дакле, изазов би био свако искушење које угрожава Православље на ширем (свеопштем) плану.

Такви изазови данас за наш народ (а и шире за све народе) су углавном три, из којих сви остали извиру. То су:



1. Индиферентизам,

2. Екуменизам,

3. Глобализам.



Погледајмо сваки од њих понаособ.



ИНДИФЕРЕНТИЗАМ, у суштини изражава и показује недостатак воље за разликовање појмова у основним вредностима вере и морала. Супротно овом стању је – фанатизам, као пренаглашавање вредности једног елемента (неке небите ствари) на рачун целине.

Индиферентизам као недостатак интересовања за наше лино спасење осуђује сам Господ на више места у своме Еванђељу (види: Мт. 13, 24-30; 22, 1-17), као рецимо у својим речима: „Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно“ (Лк. 19, 41-42). Такође, апостол народа свети Павле пише у посланици Јеврејима: „Како ћемо побећи не маривши за толико спасење“(Јевр. 2, 3). Још више су карактеристичне речи пророка Илије за индиферентност људи према вери: „Докле ћете храмати на обе ноге? Ако је Господ Бог, идите за Њим, ако је Ваал, идите за њим“ (III Цар. 18, 21). Или, како опомињуће говори св. Јован Богослов: „О, да си студен или врућ! Тако будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 15-16).

Отуда произилази да је индиферентност велико зло са сваке стране. Ово зло овладава када се пројављује у пределима вере и морала, особито у вишим круговима или у већини народа. Управо то зло индиферентизма ухватило је дубоког корена у животу нашег народа нарочито у прошлом, 20 веку. Узроци су, нема сумње многи, али нам се чини да је то у највећој мери последица вишедеценијског утицаја комунизма, атеизма и материјализма. Та болест се пројављује у свим сферама народног живота када је у питању однос према вери и Цркви Православној. Набројаћемо само неке сегменте индиферентизма: однос према посту (грех не улази на уста), посећивању богослужења (црквеност), одсуство појма о греху, и посебно небрига о своме спсасењу. Вера се код многих своди на: „Има нешто“, али то као да се њега не тиче. Није му стало да сазна шта је то „нешто“. Једноставно живимо као и они који не верују у Бога. Брига за материјално, пролазно окупира цело наше биће. У загробни живот се углавном не верује. Често се чује у нашем народу: „Дај ти мени да једем и пијем док сам жив, а кад умрем,баци ме где хоћеш“.

Када је пак морал у питању, познато је да индиферентизам као болест захвата најпре највише слојеве друштва (грађанске средине), па се онда попут епидемије и помодарства преноси у широке народне масе. Село је до скора било имуно на утицај градске средине, али са појавом мас-медија, а нарочито под утицајем комунистичке идеологије и обезбожене просвете у школама, изгубило је ту отпорност, те се по злу и неморалу мало где разликује од града. Обесхрабрујућа је појава да има људи који, живећи у средини једне људске заједнице која се непрекидно креће (тече), остају хладни као камен и инертни као парче дрвета у води, ношено таласима тамо и овамо, тј. све се креће око њих, а они остају инертни.

Ако се индиферентизам у питањима вере може окарактерисати као једно од највећих зала, онда се слично томе може окарактерисати и његова супротност – фанатизам, који је исто тако погубан када је вера и спасење у питању. Отуда, православац је дужан да изграђује у себи средњи, царски пут, здраву црквену свест, ослобађајући се истоврмено како мржње према некоме, тако и предубеђења према нечему. Зато је свети Максим Исповедник у праву када каже да је „врлина средина између две крајности“.

Други, не мање пагубан изазов који стоји данас пред Црквом Православном, и пред сваком православном душом, јесте



ЕКУМЕНИЗАМ као природно чедо индиферентизма. Индиферентизам је у многоме код православних људи ослабио ревност за питања вере и спасења, за традиционалне вредности, за узвишене идеале. На тако припремљеној подлози лако је пустила корен друга бољка на телу Православља звана Екуменизам који настоји да избрише и уклони разлике између светлости и таме, између Христа и Велијара, између Православне Вере и разних јеретичких учења, између Цркве Православне и постојећих хришанских деноминација које су по суштини јереси, али се по инерцији називају црквама, и тд.

Отуда, Екуменизам као појам који означава покрет за међусобно приближавање и коначно уједињење разних хришћанских цркава, није православни појам. Јер Православље исповеда и проповеда веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, и као такво не познаје и не признаје постојање више хришћанских цркава, иако се и код нас појам „црква“ по инерцији или навици користи за од Цркве отпале и издвојене хришћанске деноминације, као што су римокатолици, протестанти (разних фела), англиканци и др.

Тај покрет Екуменизма своје зачетке у савременом поимању има на почетцима 20 века, а родио се у протестантској средини. То је заиста био изазов и искушење и за саме Православне Цркве тога времена, које су кроз непосредне контакте и неопрезне изјаве појединих црквених великодостојника, постепено губиле осећај сопственог индетитета. У кокетирању са екуменистима предњачила је Цариградска Патријаршија, како тада тако и данас. Остале помесне Православне Цркве су је следиле. Временом се стигло до ССЦ, чији је „органски члан постала и Православна Црква“ кроз своје високе представнике. У жаргону се временом одељене јеретичке групе хришћана од православних почеле називати „сестринским црквама“, па се стигло до „теорије грана“, па до „два плућна крила“, међуцрквеног дијалога, заједничких молитава и тд.

Зло семе једном посејано, ухватило је корена и брзо се разрасло. Почетни екуменизам, сада већ познат као Светски савет цркава, постао је модерна хришћанска јерес, или како га назива свети отац Јустин Ћелијски, свејерес. Феномен екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је, пре свега, еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере – на Свету Цркву Православну, настојећи да је претвори у једну „екуменску“ организацију, лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремјући тиме пут самом Антихристу.

Иако је екуменизам ухватио дубоког корена, иако су се многи „православни“ активно упрегли у његова кола и активно у њему учествују, ипак циљ који је екуменизам поставио себи - уједињење свих хришћана, још је и сувише далеко и не може се назрети на видику. У православним народима постоји јак отпор екуменском покрету, који се испољава на различите начине. Протагонисти екуменизма виде да ће тај процес упознавања и приближавања разних хришћанских група потрајати, а да је коначни циљ – њихово пуно уједињење, крајње неизвестан. Ко ће га дочекати? А њима се жури. Стога су недавно и кренули са новим пројектом, новим изазовом који се зове



ГЛОБАЛИЗАМ. Тачно по пророчким речима светог Јован Богослова: „Зло друго прође; ево зло треће иде брзо“ (Откр. 11, 14). Светски моћници и творци Новог светског поретка, увидевши да је пут екуменизма спор и дуг да би се избрисале разлике које вековима постоје како између различитих хришћанских деноминација, тако и између различитих религија (хришћанства, ислама, јудаизма, будизма...), те да је због тога циљ – стварање светске религије која би одговарала једној светској влади (као припреме за Антихриста), крајње неизвестан, пронашли су, према њиховом мишљењу, нешто ефикасније. Тај нови изум зове се управо глобализам.

Глобализам се не базира на прозелитизму (превођење верника, милом или силом, из једне религије у другу), што је био омиљени метод римокатолицизма кроз векове, нити на екуменизму (превиђање или заборављање разлика међу верама ради приближавања и уједињења). Глобализам, коме само име говори о његовој суштини, односи се на све, тежи да постане светска религија без Бога. Зато од својих „апостола“ очекује и захтева као први корак, не да се одрекну досадашње своје вере, нације и сл., него да их презру, исмеју, попљују. Сваки своје вредности и величине, своје националне хероје, традицију, светиње. Своје, а не туђе. Омаловажавање и пљување по туђим вредностима ствара деобу, раздор и сукобе, а пљување по својим – парадоксално, води приближавању и уједињењу. Јер то је управо оно што ће глобалисте из свих народа и религија приближити и ујединити. Неће више постојати ништа што их раздваја, што их разликује једне од других. Глобализам за почетак не захтева ни од кога да кида демонстративно са тим својим (досадашњим) вредностима и институцијама у којима појединци заузимају неке (често високе) положаје. Он не ствара своје институције, не зида посебне богомоље, јер би то опет водило у деобу и раздвајање, што је противно циљу самог глобализма.

Реч „глобализам“ означава не институцију, већ – идеологију коју велике западне државе покушавају да наметну целоме свету. Присталице и промотери глобализма се препознају по томе што у јавном своме деловању афирмишу схватања и идеје карактеристичне за глобализам.

Ниједна до сада позната идеологија или религија није примењива и прихватљива за цео свет. Отуда и нејединство света. А управо оно, то јединство, је неопходно онима који маштају и желе да успоставе владавину над целим светом. Да би у томе успели, потребна им је светска религија која би надишла и заменила све до сада познате религије. Они су свесни да ни једну од постојећих религија није могуће наметнути свима. Отуда се и родила идеја да их све треба заменити нечим општим, глобалним, нечим што би ујединило свет. То управо и јесте глобализам. Глобализам не настоји да подржи и пропагира једну од постојећих религија и њене вредности, него да омаловажи, унизи, попљује и одбаци сваку религију. То је, пак, задатак који нико не може одрадити деловањем споља, него само изнутра сваке од њих. Зато је циљ носиоца глобализма да у сваком народу, у свакој религији нађу „своје“ људе, своје присталице који ће тај посао одрадити.

Без обзира из кога народа потицали, којој вери и религији до сада припадали, присталице глобализма имају задатак да релативизују, а затим и да сатанизују своју прошлост: своје претке, националне и верске вредности, величине, идеале. Своје, а не туђе. И ето их на домаку циља. Када се сви одрекну, релативизују и сатанизују своје вредности, своје величине, своје светиње које су их до сада разликовале и одвајале од осталих, биће међусобно уједињени. Више неће постојати ништа што их међусобно дели, нешто по чему се разликују од осталих.

Глобализам, дакле, представља некакву средњу вредност, подједнако удаљену од свих до сада постојећих, и стога подједнако неприхватљиву како за православне хришћане тако и за хришћанске јеретике, за муслимане, за будисте, па чак – и за атеисте. Оно што екуменизам није успео, то глобализму, као млађем брату, полази за руком. И као што у животу бива, да се млађи брат угледа на старијега, да га подражава и имитира, тако и овде. Чудно, али истинито, екуменисти су свуда, па и код нас, постали први и најватренији заговорници глобализма и његових идеја, које покушавају да засаде у наш народ

Када је, пак, реч о моралном плану, по глобализму, све је допуштено. Не важе више никакве забране, греси, обзири. Само је забрањено сумњати и дирати у идеале самог глобализма. Отуда и ауторитети који су постављали те моралне принципе – више се не поштују, чак ни Свето Писмо, ни Господ Христос, а камо ли свети Апостоли, свети Оци... За глобалисте чак не важе ни обични грађански закони, Устави и све оно што нас одваја или чини другачијим од осталих. Све се то качи мачку на реп. Закони су добри само уколико и док служе глобализму. Зато међу глобалистима постоји изванредна и беспрекорна синхронизација и координација до које се стиже и која се негује у дијалогу водећих личности међусобно признатих институција.

Сви договори, смернице, заповести, принципи глобализма су веома конспиративни. Они су невидљиви за обичне смртнике. Нема јавних ансамблеја, конференција, делегација као у екуменизму. Глобализам још увек нема ни своје институције преко којих би ширио и пропагирао свој утицај. Глобализам се користи постојећим државним или црквеним институцијама, кроз њих делује и намеће своје ставове. Присталице глобализма остају на својим високим положајима у својим институцијама, јер тако могу да буду најефикаснији у негирању традиционалних вредности цењених и поштованих од народа. У томе им помаже раније стечени ауторитет док су били прави представници тих институција.

За пропагирање нових идеја глобализма, његови носиоци и мисионари успели су да медије јавног информисања ставе под своју пуну контролу. Преко медија се најуспешније мења јавно мњење на одређеној територији или у одређеном кругу људи, чиме се, уствари, уноси збрка и подела у сваку заједницу националну или верску, јер се традиционалисти кроз медије приказују тендециозно као ретроградни, назадни, незнавени и конзервативни, док глобалисти, као напредни, стварају слику да је већина на њиховој страни.

Ради постизања свога коначног циља, глобалисти су у стању да се повремено, када то интереси захтевају, привремено повуку, застану у свом наступу, да учине неки компромис, да покажу флексибилност. То показује да та нова религија, будући да нема Бога, природно нема ни своје мученике, јер глобалисти просто не желе да умиру за своју веру. Уместо тога за њих је највиши идеал забава, разонода, игра, разбибрига, чиме највише добијају на масовности, јер народу је од вајкада било стало до „хлеба и игара“. Поготову за народ који је кроз индиферентизам и екуменизам (као припремне фазе) удаљен од истинских вредности вере Православне чиме је изгубио моћ да разликује духове „да ли су од Бога“.

На крају, шта остаје нама православнима у овим временима и у овим условима? Остаје нам да, као верна чеда Цркве Православне, још више пригрлимо наше традиционалне вредности, да следимо наше славне и свете претке који нам оставише пример како треба живети у овоме свету да бисмо постали достојни грађани Царства Христовога у другоме свету. Пред нама је Свети ускршњи Пост, време које је Света Црква одредила да више живимо о небу него о хлебу, да више мислимо на Бога него на богаство, да више бринемо о потреби душе него тела. Да се држимо свете Вере Православне и да живимо по тој Вери, држећи и испуњавајући свете и спасоносне заповести Божије. Јер само кроз лично и живо интересовање за основне проблеме живота који муче сваког човека, особито младог, на које управо Православље у свом изворном поимању, као вечно Еванђеље Христово, даје праве и спасоносне одговоре, моћи ћемо безбедно да прођемо између савремених „Сцила и Харибди“ и избегнемо све пагубне изазове нашег времена о којима смо до сада говорили.

+ Епископ АРТЕМИЈЕ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Не дам душу моје деце, владикама јересоначалницима!





‘’ Многу јерес у разна времена и раздобља Ђаво измисли и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересоначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере коју ми проклињемо и са њима оне које измислише зле догмате и гнушамо се сваке нечастиве јереси.'’ - Свети Сава -

Да неупућеног читаоца одмах уведем у тему; реч је о јереси владике Игнатија браничевског (и његових истомишљеника), коју он већ десетак година предајући на Богословском факултету шири вербално предајући и трујући младе будуће свештенике и делујуђи у том правцу у својој епархији у пракси, где је такве рукополагао са само једном намером, да бројчано сведе на минимум старе свештенике Светосавце. Хвала Богу да је ипак предата тужба Сабору СПЦ и то од стране епископа Артемија, дакле први пут у историји СПЦ поднета је тужба против једног србског епископа за јерес. Сада се већ види да се ствар не решава брзо, јер велика штета је учињена, зло се ужилило, па се неради само о њему једном, већ изгледа да и комисија која то треба да испита, треба неку комисију да њу испита. Видећемо.

Овакво стање није одувек. Последњих година је деловање епископа професора (новотараца, екумениста, реформиста), модерног правца, постало агресивно, дрско, нестидеће у србској мученичкој земљи, па ме тим пре брине ослабљена или готово изостала реакција најпре студената, који су увек били носиоци борбе за Истину. Знамо да је било покушаја да се томе одупру, али зар су сада тако заплашени, да ништа не предузимају против менталне реформе, која се примењује и која је: брисање националног и духовног кода, која је уништавање личности менталним насиљем. Незнам. Они имају слободну вољу, могу да се слажу са таквим учењем, да аплаудирају, могу да устану и окрену леђа у знак протеста таквим јеретичким предавачима и отворено им покажу да они нису ‘’Ментоли'’, да имају свој мозак. Да им можда напишу на табли: ‘’Ви волите новац, а не Христа.'’Могу све то, то је њихова слобода (ако је уопште имају), али ако и нечине тако барем сам сигуран да знају да ту нешто није у реду.

Да нешто није у реду зна и дете из четвртог разреда основне школе, а пошто је то моје дете, онда је и ова проблематика и моја ствар.

Моја ћеркица ми је донела уџбеник веронауке, који је одобрио и уредио владика Игнатије и питала да ли је та књига у реду. Када сам је прегледао видео сам да је то нека чудна другачија деформисана и реформисана све друго само не и Веронаука.
‘’Духовна наука'’, није игра речи, нити реч безумља мисли људских, него је то проповедана Света Вера Божја, на којој су основани Свети Чинови у Христу Господу нашем о коме пророци Светим Духом прорекоше, апостоли научише, мученици исповедише-доказаше, сви свети сачуваше и преподобни оци наши беспрекорно одржаше.

Свети Сава, Светосавље. То је духовна наука-Веронаука коју ће моја деца да уче, а не ова ватиканска-јеретичка. То је разлог зашто сам ја одлучио (двоумио сам се да повучем децу са Веронауке), да моја деца наставе да уче Веронауку. Нисам могао да изневерим све оне мученике, који дадоше животе да сачувају своју Веру Светосавску. Зар да поклекнем пред једном јеретичком књигом владике Игнатија, а који ми је већ узео цркву где сам као дете одлазио, где сам се венчао и крстио децу, а он дошо однекуд туђ и туђег духа, постављен одозго да нас свали у блато, да оскрнави честити трон пожаревачких озбиљних блаженопочивших епископа. Ни по коју цену недам душе моје деце. За њихово спасење морам да се борим. Набавио сам књиге Веронауке за четврти разред основне школе из банатске епархије са благословом владике Никанора, а ћерки сам рекао да носи Вероучитељу, а ону коју смо платили и добили преко школе од владике Игнатија да баци. Тако је и било.Тада сам решио да поведем акцију да се за следећу годину потрудим да сва деца добију добре књиге из банатске епархије. Вероучитељ је прихватио књигу, коју му је моја ћерка показала и он јој је рекао да ће јој и он дозволити,јер неће да се свађа са њеним оцем.
Што се тиче овог мог проблема могло би се закључити да је ту крај приче, али није. Ја ово нисам писао ради приче о мојој деци, него због других родитеља, да се пробуде и обрате пажњу шта им деца уче из веронауке и да их подстакнем да се заинтересују и како сам се ја за то заинтересовао.

Пре неколико година у манастиру Рукумији набавио сам једну књижицу која се бавила реформом школства (а која је изашла из жичке епархије). Прочитавши ту књижицу увидео сам да ситуацију рефореме у СПЦ паралелно прати и реформа школства на факултетима, основним и средњим школама. Није се радило стварно о нечему новом и уистину бољем, радило се о менталној реформи (моделирању менталног склопа), која долази из Ватикана, Америке, Европе, а она може бити само оваква.

Ево једног примера: У једној школи дат је задатак основцима да напишу рад на тему ‘’Шта би Свети Сава рекао данас?'’ Један од одговора био је овакав: ‘’Свети Сава је свемирским бродом стигао на овај свет у црквеној народној ношњи од које су се сви плашили, јер је личио на Нинџу. Ја сам га позвао у кафић на пиће и пицу, где се Свети Сава чудио свему и завидео данашњим људима и деци на таквој храни, компјутерима, покер апаратима, сателитским програмима и изјавио да он да је све то имао никада не би отишао у манастир.'’Овај текст је написан пре 7-8 година и указује да су ти туђи интереси (Ватикана, Америке, Европе) дубоко ушли у наше институције, јер борба Ватикана се на томе заснива ‘’Увући се у њихове институцуије(мисле на наше ) и борити се против њих.'’ Увући се у СПЦ и борити се против ње. Доказа за ову тврдњу имамо пуно на основу јавног деловања многих црквених великодостојника.

На пример: Митрополит Амфилохије (члан европске експертске групе за развој), је забранио да се у Црној Гори помиње Србска Православна Црква, него да би се додворио Ватикану, само Православна Црква. Такође се исти на митингу у Подгорици против признавања Косова као независне дежаве не каже да је Косово Србскон него Црногорско,док му народ све време кличе:- Косово је Србија.Имамо пример владике Григорија, који у више наврата позива генерала Ратка Младића и Караџића да се предају ‘’најправеднијем суду- Хашком суду.'’, јер у супротном чине штету Србији, или владика аустралијски Иринеј Добријевић, који каже да је Србија и Србски народ на себе преузео бреме злочина века, пред којим се згражава јавност у свету, да су Срби убили кнеза Михајла Обреновића, да Србија носи печат и других убистава, да су Срби на најгори начин обележили почетак 20. века. Има још много таквих примера. Али када овако говоре владике који претендују на трон србског Патријарха, онда вам је јасно и зашто је Веронаука таква каква је. Кажу да је похваљена од стране свих поглавара верских у Србији. Можете мислити колико је православна. Када тај антисрбски став уђе у медије, онда све најгоре слушате против свога народа у својој земљи; када продру владу, онда из ње причају против Србије, када уђу у школе, онда децу раздетињују, разчовечују; једном речју обезбожују.

Закључио сам да су овакав образовни систем смислили веома интелигентни људи за интересе Ватикана, Америке и Европе.Смислили су исто као Марксизам, Фашизам или вирус Сиде. Све је то из исте радионице и то треба схватити крајње озбиљно, како би смо знали од чега и како да себе и своју децу бранимо. Ово што раде нашој деци у школама покушали су у Русији још у предшколском узрасту и у основним школама( цео програм финансирао је Сорош). Деци прешколског узраста говорено је да су Руси-њихови очеви, ‘’примитивни, недемократски, који ни по чему не могу да се мере са развијеним и прекрасним западом'’. У основним школама су Руску историју, културу, књижевност и све што је национално, окретали против Руса(што се сада управо ради у Србији). На сву срећу Руси су врло брзо прочитали ове реформе и изјурили их из Русије.

Зато родитељи одговорност за развој обликовање и духовни развој вашег детета несмете заобилазити, већ је морате преузети и надзирати стално контролисати развој свога детета у свим фазама његовог моралног, интелектуалног и духовног узрастања. То се може постићи са Божијом помоћу и трудом на успостављању родитељског ауторитета. Ми неможемо за сада да утичемо и на погрешна учења која наша деца морају да изучавају(срамну и нетачну Дарвинову теорију, накарадну националну историју и др), али можемо и морамо да се боримо да им све те погрешне ствари код куће избацујемо из мозга, учећи их Истини, морамо да се боримо за спасење њихове душе.

Морају да уче Светосавску Веронауку, јер незаборавимо: Просвета има исти корен као ‘’светлост'’ или ‘’светост'’, светлост вечности и светост живота које је код нас хвала Богу на почетку наших путева и једно и друго било сједињено у Светом Сави. Од ове наше борбе зависе многа поколења у будућности. Ако не будемо будни и активни, осакатиће нам читаве генерације у у будућности, а треба и да почујемо савет Светог Владике Николаја који каже:

‘’Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају као да су победиоци, а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз онога који је давно, давно рекао -Ја победих свијет (Јн.16,33)”

Зато ми имамо само један прави пут-пут Светосавља, који је темељ чврст и увек актуелан и не застарева јер почива на Истини. Мислим да иако изгледа тешко и запуштено бојно поље одбрана Истине је лакша, јер почива на јаким и јасним темељима. Погрешна учења и јереси које су се намножиле кроз учење владике Игнатија и његових истомишљеника немогу се никако одбранити, јер моја вера је заснована на доказима и чињеницама, а они измишљају чињенице да би подржали своју јертичку веру. Амин.


Верољуб Браничевски, 27.11.2008

[You must be registered and logged in to see this link.]

Грачаничка звона звоне у Шишатовцу




Свемилостиви Господ наш уочи Видовдана умио је благо заталасане падине Фрушке горе, да чисте као суза праведника, у недра своја приме нове српске изгнанике, и највећег мученика овога времена, ‘’умировљеног ‘’ – одстрањеног - обесправљеног владику рашко-призренског и косовко-метохијског, владику нашег преосвећеног, Артемија... Распетог, још живог. Да сведочи још једно свеколико српско страдање, и своје мучеништво да угради у ђердан мученика косовских... Да сведочи каква је ‘’густа магла паднала, на тој ми равно Косово море, ‘’ да сведочи како ‘’ништа се живо не види, море’’... И не само на Косову, већ по васцелим Српским земљама, расцепканим, разједињеним и окупираним ...

Као да сузе Господње хоће да расквасе и размекшају јад који се накупио и запекао у људима који у колонама пристижу у светињу некада раскошне лепоте, светињу - стециште интелектуалне елите 19. века, рушену до темеља, запуштену, па обнављану, а никад потпуно обновљену... Светињу чији су бели, огољени зидови и монументални облици и контуре испрани муком и сузама невино пострадалих, и који су остављени да се на њима испишу житија нових мученика и страдалника за Веру Православну.

У ваздуху лебде измешане до непрепознатљивости туга и радост. Туга због изгона, због непогрешивог осећаја страшне неправде који као камен притиска срца верних. И радост због сусрета са највећим духовником овога времена, са оним који је, после Светога Саве, српском роду љубављу и духом породио најбројнију породицу Богослужитеља и Богоугодника који су ‘’светлост свету и со земљи’’, који животима својим заветованим Богу, сведоче бескрајну Љубав детињу према Оцу своме. Као што је бескрајна и Љубав наша према Оцу нашем Небескоме.

Као што је некада на овоме месту Вук Караџић забележио најбоље и најлепше јуначке песме, тако је верни народ данас почео овде да љубављу и вером исписује најлепше молитве Господу за спасење страдалнога српског рода и свога прогоњеног духовног пастира и његове духовне деце која не пристају да поред живога Оца буду духовни сирочићи.

Ово место је постало принудно боравиште владике који је својим делима и страдањима надрастао све своје савременике-саплеменике и многе великане из рода нашега.

У временима када се под сваковрсним недаћама Српски род згрчио, чекајући следећи ударац, када су нехајност и незаинтересованост за духовно стање нације узеле маха заменивши острашћеност безбожничког режима, у Шишатовцу се уочи Видовдана окупило мноштво људи који јасно распознају Добро од зла и Светлост од таме, људи који разликују Праву веру од мешавине и збрке свакојаких ‘’вера’’ које су се размахале светом и прете да једину Светлост угасе.

Дошли смо, са многих страна и прешли многе километре да се напијемо на кладенцу чисте вере, да душе своје освежимо и испунимо Божанским миром који Света Литургија оставља у нама.

На велику жалост верних, све је мање цркви у којима се служи Света Литургија како су нам Свети Оци предали, већ се изменама наше свето Православље уводи у ‘’свејерес’’ како је говорио св. Јустин Ћелијски. Зато је сада овде духовна жеђ израженија, а духовна радост већа. Зато су манастири све више места где верни долазе... Манастири - вековни чувари вере, духовни међаши који бране да се вера скрнави, да се ‘’старе међе’’ померају...

Храм који својим величином задивљује испуњен је верним народом као никад досад. На улазу стоје они који нису успели на време да уђу у цркву.

Благодат Божија спушта се на све нас, и сви као један узносимо молитве Господу. Владика Артемије и данас служи своме Господу, служи Свету Литургију - на радост и духовно окрепљење присутних. Више стотина верних и мноштво монаха и монахиња, сједињени Вером у Господа, сједињени патњом праведника једногласно узносе молитве Богу ... Радост молитве и благодат која се излива на присутне, скоро да се и физички може осетити. Ваздижу нас и узвисују на дотад недоживљене висине ... Душе наше извијају се и стреме ка Господу...

Владика беседи. Речи одзвањају и неизбрисиво се урезују у свест свих нас: ‘’ ...да бисмо сачували Веру Православну која даје смисао целом нашем животу, нашим страдањима, нашим успесима и нашим неуспесима, јер та Вера Православна је једина која даје смисао животу људскоме, јер том вером ми се спасавамо од греха, смрти и ђавола. Зато је Господ дошао у овај свет да нам покаже пут, браћо и сестре, како да из овога света, из ове долине плача стигнемо у своју небеску отаџбину, у царство Христа Бога нашега...’’
Понавља наш владика речи светог Јована Златоустог кога је ондашњи црквени режим и режим злочинаца расчинио и прогнао, а данашња га Црква прославља као једног од Света Три Јерарха: ‘’Слава Богу за све ‘’...

Док стојим у мноштву народа, на тренутак ме мисли однесу у туђину, где сам први пут осетила да се потпуно стапам са верним народом, да сам једно са њима док се молитвом Богу обраћам... Само тамо и данас овде осећам једнодушје које нераскидиво везује... И тамо сам стајала међу изгнаницима из земље, међу саплеменицима прогнаним због борбе за краља и Отаџбину, због вере у Господа, међу браћом и сестрама који на безбожје нису могли пристати. И тамо сам стајала међу светосавцима који су за веру спремни живот свој да положе... И заједно са њима осећала силу и неправду којом моћни владари овога света вековима убијају душу српскога народа...

И тамо сазнала за једног, по налогу Јосипа Броза расчињеног, владику Дионисија на чијем је гробу патријарх Павле одржао опело, и за једног обесправљеног српског владику, владику Дамаскина, који је, као професор Призренске Богословије гасио пожар у Пећкој Патријаршији, када су је, 1980.г. Шиптари запалили.

Тамо сам сазнала за многе неправде и патње које трпе изгнаници. И саосећала са њима, као што и данас сву неправду осећам...

Вечита Српска коб прогонства и изгона наставља се и сваки пут бива жешћа, јача, болнија...

Колоне прогнаника и изгнаника вековима су, са чемерног, но Богом спасаваног Косова и Метохије, пристизале у питомину сремску, банатску и војвођанску да им незацељиве ране топлином и љубављу умије и очисти...да покуша да их извида. Изгони и прогони трају... Кроз векове. Како онда, тако и данас...

Двадесети век је за Србе највеће стратиште и страдалиште... Уништавају нас и физички и духовно. Затиру.
Двадесет први век наставља убилачку мисију над Српством и чојством и човештвом... мисли су које ме данима опседају... а потврде стижу свакодневно...

Непрегледна маса верних прилази да узме нафору и да пољуби свету десницу владикину. Гледам благ осмех и љубав којом владика зрачи, којом свакога ко му прилази благосиља... Господе, сачувај нам владику, и монаштво наше, и нас недостојне ...

Богоумилним гласом сестара и духовним песмама ублажава се бол од дубоких рана прогоном и неправдом створених.

У великој, новоопремљеној гостопримници дочекују нас благим осмесима млади монаси којима је Господ даровао прилику да буду на услузи владики Артемију и верном народу.

Окрепљених душа приступамо телесном окрепљењу. Има нас из свих крајева. Различитих акцената, но истом вером задојених.

Владика опет беседи. Тајац. Свако жели да чује речи владикине и да их у срцу своме заувек понесе...

Онда почиње песма. О Косову, о страдању. Сузе тешке као олово падају из очију владикиних и из очију монаха који су пошли у прогонство за својим духовним оцем, јер не могу да га се одрекну. Сузе које не могу да сперу грч неверице због неправде и силовитости удараца које трпе. Мушке сузе које стоје као сведочење Истине на скамењеним лицима духовника, и само појачавају очеличену истрајност на путу Господњем... Народ грца у сузама. Пева. И плаче. Болно и пркосно. Плаче. Јеца.

Господе, спаси нас, помилуј нас...

И сви знамо и осећамо да су Светосавље, Косово и Метохија и жеђ за Правдом и Истином укорењени сувише дубоко у српском народу да ће одолети и овој пошасти која нас је напала. Само боли. Ужасно. Јер долази од рођених. По крви и роду најближих...

Умилни гласови монахиња, сестара и браће извијају се у незаборав који у срцу остаје:

‘’на тој ми равно Косово мори

ништа се живо не види

до једно дрво високо...

Под њим ми седи владика мори

Под њим ми седи владика.

Кол’ко је сунце на небо мори,

Кол’ко је сунце на небо

Тол’ко је срце његово мори,

Тол’ко је срце његово.

У њег’ је стало Косово мори

У њег’ је стало Косово.’’

И, као ниска најлепших бисера нижу се песме љубави према роду и према Богу нашем. Песме које прослављају светитеље и мученике, које чувају косовски завет. И онда стари монах из Црне Реке запева, а верни народ га прати. Дирљиво и поучно. Јединствена лекција о духовности и патриотизму. Богу захваљујемо за овако богато уздарје којим нас уочи Видовдана награди.

Из сузних очију присутних чита се:

‘’Поносни смо што смо Срби, што смо потомци светих Немањића, што нам је у срцу Косовски завет, што волимо своју Цркву, и свој народ и своју земљу. И што, волећи своје, не мрзимо друге, јер смо прави Хришћани, Светосавци, Срби, какви су били сви наши преци и, уз Божију помоћ, каква ће бити и сва наша поколења.

Иако не спадамо у велике народе по броју, наш живот и наша историја представљају проживљено Јеванђеље, јединствено дело неисказане хармоније и красоте. Тиме се поносимо, за ту Истину смо страдали и данас страдамо...

У Бога верујемо... али у људе не можемо веровати...’’

Из сузних очију излива се љубав.

И видимо владику Артемија како оживљава Црну Реку и ствара духовну кошницу монаштва, како испуњава монашким богоугодним животом опустеле манастирске зидине и темеље, како васксава Веру нашу свету, како је у срца усађује да никад не усахне... Видим владику како расчишћава и поново васпоставља темеље духовном препороду...

... како неуморно путује по свету ширећи истину о страдању свога народа,... како неустрашиво говори истину и смело гледа у очи злочинцима пред којима дрхти свет, ...како подиже светиње вековима замрле и како их пуни Божијим угодницима ...

И видим недостојне који му завиде на Божијем дару и духовној снази.

Видим владику како се витешки бори за свој народ и како витешки страда у славу Божију, како венац мученички достојанствено носи ...

И видим владику како говори док сви други ћуте о ‘’Шиптарском геноциду над Србима у 20. веку’’, док говори о уништеним светињама које отимају и име српско затиру...

Видим владику како држи опело косовским јунацима, како проповеда... како љубављу и Вером у Господа препорађа свет око себе.

Видим владику како достојанствено подноси страдање које му је св. Јустин прорекао ‘’пострадаћеш од својих школских другова...’’ Видим владику и његово верно монаштво како као свети ратници Христови чувају свето Православље...

И мноштво верног народа како се Богу за њих моли...

На многаја љета, владико Артемије!



Нека је слава Богу за све!



Горица Тркуља

На Видовдан,

2010. Лета Господњег



Извор: СРПСКЕ НОВИНЕ - Торонто

[You must be registered and logged in to see this link.]