Plemenitost velikih zaduzbinara

Српски владари монаси
Преподобни Симеон Мироточиви



Међу бројним српским династијама, како истиче Миле Недељковић у ''Малој српској библиотеци'', највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371;1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.

Стефан Немања, преподобни Симеон Мироточиви, оснивач српске средњовековне државе и лозе Немањића, није мученички страдао, али је, према речима светог владике Николаја, био троструки мученик: за Христа, за народ и за своју душу. И пре њега било је српских жупана и светитеља мученика. Били су Часлав, Војислав, Бодин, свети Јован Владимир и други, и сви су пропатили за свој народ. Пропатили су и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, и света Петка српска, и ко зна колико њих, али, како вели владика Николај, Немања је све њих ујединио у себи.Био је ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Имао је два крштења, два имена, два звања, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом, кад је одрастао, одбацио је латинско крштење и крстио се по православном закону. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници.

Српски аристократи од памтивека су се повлачили од света у манастире и пустиње исто као обични људи. Света Петка српска, преподобна мати Параскева, била је од племићког рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су служили Господу далеко пре Немање и Саве, али служење монашким путем, у великом стилу и са великим замахом, почело je тек од ова два светитеља.

Према речима владике Николаја, ни један православни народ није имао толико владара, који су добровољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси, својим монашким подвигом, послуже Христу. Замонашио се моћни Немања, па његов син Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Урош, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена Градачка и Јелена сестра краља Дечанског, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотице Ефимија и мајка Ангелина и њен син Максим са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи српски племићи после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси скончали. Велики број њих испунио је српске и грчке манастире у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти, него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот.

Стефан Немања постао је велики жупан 1169, а српску државу је осамосталио 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашио у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прешао у Свету Гору (манастир Ватопед). По подизању Хиландара из рушевина, умро је 13/26. фебруара 1200. године, одакле је његове свете мошти син Сава пренео у Студеницу (1208).

Био је ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа IV. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане.



Стефан Првовенчани (преподобни Симон)



Стефан Првовенчани (преподобни Симон) први је крунисани српски краљ. При крају живота се замонашио, као и његов отац и млађи брат. Умро је као монах Симон 1228. године, а тело му и данас почива у манастиру Студеници. Од 1196. до 1217. године био је рашки велики жупан, а на краљевском престолу био је од 1217. до 1227. године.Наследио га је син Радослав.

Стефан Првовенчани био је владар васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и "врло разуман и вешт приповедалац", како је о њему рекао Савин биограф Теодосије. Његово дело Живот и подвизи светог Симеона (око 1216) јесте прва наша целовита биографија, у којој је обухваћен сав Немањин живот, од рођења до смрти, као и догађаји после смрти у којима се испољила његова натприродна моћ.

Најмлађи Немањин син Растко, потоњи Свети Сава, није био ни војник, ни војвода, ни краљ, јер се добровољно одрекао од свих светских блага и почасти и пошао монашким путем – путем Јеванђеља. Оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши успону српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14/27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову.

А средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и његовог оца Стевана Првовенчаног (Светог Краља).

Краљ Урош I (монах Симеон)



Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1./14. маја 1277. године.

Четврти син краља Стевана Првовенчаног, ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава II (световно име: Предислав) замонашен је у Хиландару. Постао је епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавксог православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима када је спомен на светитеље атоске.

И краљ Драгутин је умро као монах. Мање је значајан као рашки краљ (1276-1282), али од великог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље. Предао је престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра/12. новембра под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена и обретење часних моштију Стефана Дечанског.

Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра/12. новембра. А Краљ Стефан Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стефан Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11/24. новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стефан (Урош IV, син краља Драгутина).

Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце. Цар Душан је у том погледу изузетак.

Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1423. године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЗАДУЖБИНЕ

Подизање задужбина био је веома раширен обичај међу српским владарима у средњем веку. У Немањићкој држави, почев од великог жупана Стефана Немање па све до последњег, цара Уроша, а затим у краљевини Мрњавчевића и у кнежевини Лазара Хребељановића, најзад, у деспотовини Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, сваки се владар старао да подигне бар једну велику цркву или манастир, а било их је који су могли да подигну и по десетак храмова. У XII и XIII веку само су владари и њихови најближи рођаци били у могућности да изграде себи задужбине. Манастири се издржавају од имања која су им даровали ктитори. Мисао дародавца, често записана у даровним повељама и навођена у натписима, била је искупљење грехова: светитељ коме је храм посвећен постајао је ктиторов заступник пред Христом на страшном суду.

Манастири и цркве имали су и практичну намену, и то не само ону увек присутну да шире и учвршћују веру у народу. По географском распореду, а били су подизани на најважнијим средњевековним саобраћајницама, може се закључити да су имали и политичку улогу. Неке цркве, су поред овога поменутог, имале још једну намену – представљале су храмове у епископским седиштима, црквеним управним центрима. По тој улози прославиле су се Жича и Пећ, као средишта српске архиепископије, потом и патријаршије. Најзад, многи су манастири подизани да би постали надгробне цркве својих ктитора.


[You must be registered and logged in to see this image.]


ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Задужбина великог жупана Стефана Немање, подигнута 1170/71. године. Немања је овај манастир посветио светом Георгију, у знак захвалности за избављење из тамнице. Налази се на врху једног брда у Расу, код Новог Пазара. Краљ Драгутин га је касније обновио и саградио кулу са капелом.

[You must be registered and logged in to see this image.]

СТУДЕНИЦА

Студеница је најзначајнија задужбина Стефана Немање. Налази се код Ушћа на Ибру и недостижан је градитељски узор средњевековне Србије. Манастир је изграђен између 1183. и 1195. , а живописан заслугом Светог Саве 1208/09. године. Краљ Радослав је око 1235. године доградио припрату. Студеница је посвећена Успењу Пресвете Богородице.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ХИЛАНДАР

На темељима напуштене грчке цркве, на најлепшем делу Свете Горе, налази се манастир Хиландар. Подигли су га 1198/99. године Симеон Немања и Свети Сава уз помоћ краља Стефана Првовенчаног. Хиландар је духовни и културни светионик српског народа кроз векове. На слици је Пирг (Кула) Светог Саве из 1200. године.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ЖИЧА

Задужбина краља Стефана Првовенчаног и Светог Саве. Грађена је између 1208. и 1215., а живописана око 1220. године. Налази се на путу Краљево – Матарушка Бања. Манастир Жича је био прво седиште српске архиепископије. Саборна црква је посвећена Вазнесењу Господњем.

[You must be registered and logged in to see this image.]

МИЛЕШЕВА

Задужбина краља Владислава, налази се у близини Пријепоља. Манастир је подигнут пре 1228. године и посећен Вазнесењу Господњем. Живописан је по жељи Светог Саве. Милешевска фреска “Бели Анђео” показује сву лепоту српског средњевековног сликарства. У Милешеви је од 1237. до 1594. године почивало тело Светог Саве.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Комплекс цркава, грађен преко стотину година. Цркву Светих Апостола подигао је 1230. године, по жељи Светог Саве, архиепископ Арсеније. Цркву Светог Димитрија пре 1324. године гради архиепископ Никодим, а цркву Богородице Одигитрије, мали храм Светог Николе и припрату која повезује ове три цркве, око 1330. године архиепископ Данило II.

[You must be registered and logged in to see this image.]

СОПОЋАНИ

Задужбина краља Уроша I, подигнута око 1255. године и посвећена Светој Тројици. У време цара Душана око 1340. дозидана је припрата са звоником. Црква је живописана између 1263. и 1268. године. Манастир се налази на извору Рашке, код Новог Пазара. Сопоћани су на листи светске културне баштине.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ГРАДАЦ

Задужбина краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I, налази се западно од Брвеника на Ибру. Манастир је подигнут око 1270. године, а живописан око 1275. године. Краљица је овде основала прву женску школу. Градац је посвећен Благовестима.

[You must be registered and logged in to see this image.]

МОРАЧА

Задужбина кнеза Стефана Немањића, Вукановог сина. Налази се код Колашина, изнад реке Мораче. Манастир је изграђен 1252. године и посвећен Успењу Пресвете Богородице. У Морачи се налази “Свети Илија у пустињи”, једна од најлепших фресака XIII века.

[You must be registered and logged in to see this image.]

АРИЉЕ

Задужбина краља Драгутина, подигнута пре 1295. године и посвећена светом Ахилију Лариском. Манастир је био седиште моравичких епископа. Црква је живописана 1296. године и у њој се налази највећа галерија портрета Немањића XIII века.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ПАПРАЋА

По предању, Папраћа је задужбина краља Драгутина и његових синова Урошица и Владислава II. Данашња црква је подигнута на темељима старе, почетком XVI века. Налази се код Зворника, на извору реке Спрече. Манастир Папраћа посвећен је Благовестима.

[You must be registered and logged in to see this image.]


ЦРКВА У ХИЛАНДАРУ

Данашња саборна црква у Хиландару, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, задужбина је краља Милутина. Подигнута је 1303. (или 1293. године), на темељима цркве коју су саградили Симеон Немања и Свети Сава. Спољну припрату око 1380. године доградио је кнез Лазар.

[You must be registered and logged in to see this image.]


ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ

Призренску катедралу посвећену Богородици, краљ Милутин је сазидао 1306-1307. године на остацима цркве из XIII века. Архитектонски веома успела грађевина чије језгро чини петокуполна црква уписаног крста. Црква је уписана у листу светске културне баштине.

[You must be registered and logged in to see this image.]

КРАЉЕВА ЦРКВА У СТУДЕНИЦИ

У непосредној близини саборне цркве у Студеници, задужбини Стефана Немање, налази се црква посвећена светом Јоакиму и Ани. Подигао је 1313/14. године краљ Милутин, па је позната и као “Краљева црква”. По свом градитељском складу и живопису убраја се у ред најлепших храмова срeдњег века.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ГРАЧАНИЦА

Задужбина краља Милутина, подигнута 1315. године, налази се у близини Приштине. Грачаница је једна од најочуванијих и најлепших цркава српске средњевековне архитектуре. Фреске изузетне уметничке вредности осликане су 1321/22. године. Спољна припрата цркве дозидана је 1383. године. Грачаница је посвећена Благовестима.

[You must be registered and logged in to see this image.]

БАЊСКА

Задужбина и маузолеј краља Милутина, изграђен је 1312-1316. године и посвећен Светом Стефану. После рушења у турско време, црква је претворена у џамију. Првобитно је имала богату скулптуралну декорацију. Фреске нису сачуване.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ДЕЧАНИ

Задужбина краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана, налази се испод Проклетија у Метохији. Манастир је грађен од 1327. до 1335. , а живописан од 1335. до 1350. године. Високи Дечани су једна од највећих и најраскошнијих српских цркава средњег века. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ГОРИОЧ

Манастир Гориоч, метох манастира Дечани, са црквом Светог Николе, конаком и звоником, налази се на Белој Стени изнад градића Исток. По народном предању, подигао га је краљ Стефан Дечански и посветио Светом Николи у знак захвалности што му је светитељ "огореле" очи на том месту залечио.

[You must be registered and logged in to see this image.]


СВЕТИ АРХАНГЕЛИ

У клисури реке Бистрице, 3 км југоисточно од Призрена, налази се манастир са црквом посвећеном светим арханђелима - ктоторија и маузолеј најмоћнијег српског средњевековног владара, краља, а од 1346. године цара Душана.

[You must be registered and logged in to see this image.]

МАТЕЈЧА

Високо на Скопској Црној Гори, у близини Куманова, налази се манастир Матејча. Манастир је почео да гради цар Душан, а завршили су га његова жена, царица Јелена и син, цар Урош након 1355. године. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице.

[You must be registered and logged in to see this image.]

КРКА

У далматинском залеђу, између Книна и Шибеника, налази се манастир Крка, задужбина Јелене Шубић, ћерке краља Стефана Дечанског и сестре цара Душана. Крка је духовни и културни центар православља у Далмацији, који се први пут помиње 1350. године. Црква је посвећена светом Архангелу Михаилу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

РАВАНИЦА

Задужбина кнеза Лазара, налази се у близини Ћуприје. Грађена је између 1375. и 1377., а живопис је завршен око 1387. године. Подизањем Раванице почиње нови, моравски стил у архитектури и сликарству средњевековне Србије. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ЉУБОСТИЊА

Задужбина књегиње Милице, налази се код места Трстеника. Цркву је пред Косовску битку, око 1387/88. године, у најлепшем духу моравске школе, сазидао Раде Неимар. Између 1402. и 1405. године монах Макарије је цркву живописао. Љубостиња је посвећена Успењу Пресвете Богородице.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ВЕЛИКИ МЕТЕОРИ

Задужбина светог Атанасија и Јоасафа Метеорита, последњег Немањића, сина Симеона (Синише) деспота, а касније цара српске државе у Епиру и Тесалији. Налази се на врху једне од чудесних стена у Тесалији. Манастирска црква, подигнута 1388. године на темељима старе, посвећена је Преображењу Господњем.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Србске светиње у Светој земљи




Многобројне цркве и манастири задужбине Немањића сведоци су славе и снаге средњовековне србске државе. Међутим, колико ове задужбине сведоче о материјалној моћи, још више говоре о духовној снази Срба, србске средњовјековне државе и њених владара. Ово се посебно односи на славну Немањића лозу. То је уистину света србска династија од Стефана Немање (свети Симеон), преко његовог сина Растка (светога Саве), носиоца србске просвете и културе, до светог краља Милутина и Душана Силног. Нису ови свети србски владари градили само раскошне палате; они су за своје овоземаљске владарске моћи градили цркве и манастире, градили су дворе Господу и славили име његово да би их Господ прославио у царству свом вечноме. Немањићи су можда једини владари на свету који су се одрицали свих овоземаљских богатстава поклањајући их манастирима, у које су на крају и сами одлазили у подвижниство Господу. Највећи градитељ меду Немањићима био је славни краљ Милутин, који је саградио преко четрдесет цркава и манастира широм до тада познатог света. У Светој земљи је још брат његовог свети Сава боравио и купио или саградио ван Јеруслима неколико србских светилишта. Осим Немањића, задужбине су градили и други србски великаши.

Дом тајне вечере на Сиону откупио је свети Сава 1229. године великим златом. Срби су били ктитори манастиру светог Саве Освећеног, гђе су подигли две манастирске куле са параклисима на врху. Манастир светог Ђорђа и светог Јована Богослова у Акни задужбина је светог Саве, као и манастир светог Јована Богослова на Синају. Свети Сава је био и други ктитор манастиру Часног крста. Манастир светог пророка Илије на гори Кармилу и манастир светог Николе на Тавору задужбине су првог србског патријарха Јоаникија Првог. Ове поседње две задужбине сада не постоје нити им се зна место где су биле подигнуте. Ниједна од ових задужбина данас није под јурисдикцијом Србске цркве.

Задужбина краља Милутина

Манастир светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму подигао је србски краљ Милутин Стефан Урош Други 1315. године. Подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас врло мало зна. Подигнут је после бриљантне победе србске војске у Малој Азији. О том догадају писао је Милутинов летописац, архиепископ Данило. Он у свом летопису пише да је отмени и богобојажљиви краљ Милутин своме тасту, византијском краљу Андронику
Другом, у помоћ послао елитне ратнике, коњанике који су предводени војводом Новаком Гребостеком до ногу потукли Турке. Било је то прво србско – турско одмеравање снага – катастрофално за турске ратнике. Архиепископ Данило је записао: "Срби су њихова тела секли као трску." Славећи име Господње послие ове победе, краљ Милутин је најпре подигао цркву Светих архангела, а после је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све србске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи.

Манастир је подигнут на месту на коме се архангел Михаил јавио цару и псалмопеснику Давиду.

Кад је цар Давид пребројавао народ у Израиљу и Јудеји, Бог се разгневи на њега и опомену га преко пророка и даде му три могућности за избор казне. Иако се цар покајао, морао је изабрати казну: седам година глади, три месеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао ову трећу. Страдало је седамдесет хиљада људи. Тада би знамење и свети архангел Михаило спусти мач у корице. То место је обележено сребреним стубићем у средишњем делу цркве до олтара.

У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаног у осамнаестом веку, који је пронађен пре десетак година на Синају, има да "Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа, одавно су обитавали у манастиру светог Архангела у Јерусалиму и управљали њим". То се односи на догађаје из 1533. године, што је доказ да је у првој половини шеснаестог века манастир био србски.

Наравно, кад је сасвим нестало србске државе, и кад су приходи усахнули, Грчка патријаршија у Јерусалиму је преузела србски манастир и држи га и данас. Црква светог Архангела је камено здање са сиво-бијелом куполом, усред зграда, старих и дозидиваних, рушених и преправљаних. Једна главна и једна бочна просторија, без иједног трага старине или словенског слова или предмета. Нема докумената који сведоче о томе шта је све на њој рушено и преправљано, каква је била, кад је саграђена. Ипак, то је, нема сумње, црква светих архангела Михаила и Гаврила, коју је велики краљ Милутин Стефан Урош подигао у част победе над Турцима и дао јој име крсне славе свих Немањића.

Завештање светог Саве

Велика лавра светог Саве Освећеног најзначајнији је манастир јудејске пустиње. Његова историја је дуга преко 1.500 година. Налази се у срцу пустиње измећу Витлејема и Мртвог мора. Подигнут је на стрмој западној страни Кедронске долине. Манастир је основао свети Сава Освећени 485. године и још тада је назван Велика лавра. У целом осмом веку и првој половини деветог века манастир је био у великом процвату. Тада је у њему школовано преко 150 монаха, меду којима су били највећи учитељи православља: свети Јован Дамаскин, свети Козма Мелод, свети Стефан Чудотворац и многи други. Највеће светиње овог манастира налазе се у Саборној цркви – једнобродој базилици са куполом. То је грађевина из шестог века. Унутар цркве је постављен стаклени кивот са нетрулежним моштима светог Саве Освећеног (438 – 532. године), које су успешно враћене, након много векова, 1965. године. Прва црква-пећина (нерукотворена црква) која је посвећена светом Николи установљена је 486. године од самог оснивача. Велике светиње су и испосница великог бранитеља и учитеља православља светог Јована Дамаскина, испосница светог Саве, висока кула-пирг из времена цара Јустинијана. Пре доласка у манастир свети Јован је био први министар калифа Мелеха. Свети Јован је за време иконоборца цара Лава Исавријанца писао посланице у одбрану светих икона. Цар га је због тога тужио калифу, који му је за казну одсекао десну руку. Рука је остала три дана на тргу. За то време свети Јован се непрестано молио пред иконом пресвете Богородице, која је била у његовој ћелији. Пресвета Богородица му се јавила и рекла да прислони на руку одсечени део, који је поново срастао са руком; на том месту остао му је траг као црвен конац. Поводом исцељења на икони се појавило изображење још једне шаке, које свети Јован Дамаскин опточи сребром. Према живом предању, свети Сава Освећени оставио је завештање да се после његове смрти његов жезал – патерица преда архијереју царског рода и истог имена кад буде дошао у манастир. Када је свети Сава (србски) први пут посетио овај манастир, 1229. године, ово завештање је испуњено. Жезал светог Саве Освећеног, који се налазио на зиду цркве, припао је светом Сави (србском). Овај жезал се и данас чува у светогорској ћелији која се зове Патерица. Тад је свети Сава добио и чудотворну икону пресвете Богородице тројеручице, која се и данас чува у манастиру Хиландару. Из хрисовуље царице Маре, супруге турског цара Мурата другог, кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је постојао уговор између Јерусалимске патријаршије и Србске цркве. Србски монаси су дошли у лавру светог Саве Освећеног и ослободили овај манастир од разбојника и пљачкаша. Они су тада сазидали велику кулу и у њој параклис, посвећен светом Симеуну. Када су на патријарсијски престо дошли Грци, односно патријарх Теофил, исплатили су дуг Србима за градњу куле и поставили за игумана Грка. Србски монаси су управљали лавром 130 година.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Бавећи се истраживањем задужбина Немањића у Светој земљи, В. Недомачки, користећи старе изворе, помиње казивања архимандрита Порфирија Успенског, шефа руске мисије у Јерусалиму средином XIX века, који је боравио у манастиру Светих арханђела и тврдио да су Арханђели „најлепши манастир Светог града”, да у њему има много икона, међу њима и српских, 40 ћелија и да је манастир могао да прихвати око 200 поклоника. У манастиру су се налазила трпезарија, болница, ризница и „дивна библиотека” са грчким, латинским и словенским рукописима и штампаним књигама. Све је разнето.

Недавно је (у Православној грчкој патријаршији у Јерусалиму) пронађен илуминирани рукописни „Поклоник” „смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.

Ову српску светињу у Јерусалиму даровали су потоњи српски владари - краљ Стефан Дечански и цар Душан, а за Душанове владавине први српски патријарх Јоаникије подигао је у Палестини две цркве - Светог Илије на Кармелској гори и Светог Николе на Таворској гори.

Да би, међутим, српски манастир у Јерусалиму могао да очува самосталност, морао је имати приходе. Уклештен између јерусалимских зидина и других манастирских комплекса, није имао обрадивих површина, нити метоха, па је Милутиновој задужбини цар Душан обезбедио сталан доходак. Манастиру у Јерусалиму је дарован сав приход од цркве зСветог Николе на острву Врањини у Скадарском језеру са свим њеним метосима, а свечаном Повељом, издатом 1350, манастир је добијао и 500 млетачких перпера годишње, које су Дубровчани давали за уступање Стона и Пељешца. Од тог времена у Дубровник су редовно долазили јерусалимски калуђери, који су шкртим и претерано педантним Дубровчанима морали сваки пут да донесу пуномоћје српског владара и доказ да су заиста сабраћа српског манастира у Јерусалиму.

Манастир Светих Арханђела је примао ове приходе до 1501, када је овај доходак прешао на Хиландар и Свети Павле, манастире на Светој Гори. Иако је већ током 15. века српска држава пропадала пред налетом Турака, Дубровачка република је поштовала завештање српских владара исплаћујући уговорени износ Светогорцима све до 19. века. Српски манастир у Јерусалиму се одржао, чак је 1504. био обновљен, а српски калуђери преузели су управу и над Лавром Светог Саве Освећеног, коју су држали током целог 16. и првих деценија 17. века.

У првој половини 17. века упади бедуинских племена учинили су своје. Манастир је опљачкан, страдало је његово целокупно братство и он је запустео. Некадашњи српски манастир, данас власништво јерусалимске грчке патријаршије, налази се унутар градских зидина, у северозападном делу Јерусалима (у улици Ст. Франциско бр. 9), недалеко од цркве Светог гроба, главног стецишта хришћанских хаџија.

Међу славним српским поклоницима, ову цркву су касније походили и патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић (1683), београдски митрополит Михаило (1883), патријарх Герман (1959), патријарх Павле (1994), а отац Григорије, родом из Осечине код Ваљева, сабрат грчког манастира Светог Ђорђа у Јудејској пустињи, и данас, сваког Савиндана, у некадашњој Милутиновој задужбини, одслужи литургију на српском језику.


Цитат

Поводом исцељења на икони се појавило изображење још једне шаке, које свети Јован Дамаскин опточи сребром. Према живом предању, свети Сава Освећени оставио је завештање да се после његове смрти његов жезал – патерица преда архијереју царског рода и истог имена кад буде дошао у манастир. Када је свети Сава (србски) први пут посетио овај манастир, 1229. године, ово завештање је испуњено. Жезал светог Саве Освећеног, који се налазио на зиду цркве, припао је светом Сави (србском). Овај жезал се и данас чува у светогорској ћелији која се зове Патерица. Тад је свети Сава добио и чудотворну икону пресвете Богородице тројеручице, која се и данас чува у манастиру Хиландару.


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]


Спомен Светог и благочестивог
Милутина, краља Српског

АЗЉУБЉЕНИ љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али незнам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам овима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт. 1, 1); и опет: Што год узмолите у молитви верујући, све ће вам се то дати (Мт. 21, 22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим и Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође и достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад мнотих моћних и славних на земљи.
Овако почиње своје казивање животописац благочестивих и светих краљева и архиепископа Српских, Св. архиепископ Данило,[1] који и описа животе и дела краља Српског Уроша Првог, његове супруге Свете Јелене, и светих синова њихових Милутина и Драгутина.[2]
Свети краљ Милутин беше млађи брат Св. краља Драгутина (1276.—1282. г.), кога и наследи на престолу Српске државе. О начину наслеђа овога говори се опширније у животу Св. краља Драгутина (под данашњим датумом). Драгутин је наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коња и сломио ногу, па је онда покајавши се позвао свога брата Милутина и на сабору у Дежеву 1282. године предао му власт и краљевство у Српској земљи. Сам пак он повуче се у северне крајеве своје отаџбине, где владаше са својом супругом и синовима, са престоницом у Дебрцу на реци Сави, добивши притом од своје мађарске тазбине и неке области у Срему, Мачви и Босни.
Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, ,,овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен". Беше добар пастир повереног му народа у својој области, „њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених". Све ово пак Милутин чињаше у намери „да све приведе ка истинитој вери". Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и мећу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља до Милутина беше „обузета великом теснотом и умањена", јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: ,,И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја[3] и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, а то су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства". Од овога времена град Скопље постаде престаница Српске земље.
Чувши за ове успехе Милутинове, цар Михаило крете на њега узевши у своју војску и многе друге иноплемене народе, Татаре и Турке и друге иноверце. Но Бог учини те овај издајнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрћу својом, како вели за њега биограф споменути Данило. Исти Данило још додаје: „Овај хулни цар, ђаволом наговорен, сличан је оном лукавом издајнику који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одвојивши се од вере хришћанске (то јест Православне), узе веру латинску". Међутим, по изненадној смрти цара Михаила један део његових савезника Татара продужи напад на Србију, и продре чак до Липљана и Призрена, али чудом Божјим би страховито поражен и уништен. Јер дошавши до реке зване Дрим, која беше веома набујала, они видеше на другој страни велики збег српског народа, па одлучише да пређу реку и народ опљачкају и побију. Но кад они навалише преко набујале реке, сви се скоро у њој потопише, а што их живо пређе на другу обалу они бише поражени од христоимених људи српских. И сам старешина татарски, звани Чрноглав, беше ту ухваћен и погубљен и његова глава би однета пред ноге краља Милутина.
Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благоетању.
У то време на северу од Милутинове државе, а источно од области његовог брата Драгутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски Дрман и Куделин. Они живљаху у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у Драгутинове крајеве и пљачкаху Српски народ и земљу. Тада се на позив свога брата Драгутина дигне на њих благочестиви краљ Милутин, страховито их порази и њихове крајеве дадне у наслеђе брату своме. Од овога времена Браничевска област постаде и за свагда остаде саставни део Српске земље и државе. Сам тадашњи бугарски дар Ђорђе Тертерије, таст Милутинов, који му беше дао своју кћер Ану за супругу, беше у пријатељским односима са Милутином и његовом мајком Јеленом, али не беше у пријатељству други владар бугарски у Видину, кнез Шишман, који беше у сродству са Куманцима и беше признао врховну власт татарског кана Ногаја. Љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шишман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их, те се они сви у страху и паници разбегоше. Тако не могући ништа зло учинити, Шишман би принуђен да се новуче без успеха, једино што његови дивљи Куманци том приликом спалише манастир Жичу, коју затим обновише Свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије II (1292—1309. године). Гонећи Шишмана и његову војску, краљ Милутин доспе до града Видина на Аунаву и заузе град, а сам Шишман једва се спасе бежећи чамцем преко Дунава. Затим он мољаше мир од краља Милутина, што му овај милостиво и даде, а касније даде и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који потом постаде бугарски цар (1223—30. г.). Ове победе Милутинове изазваше завист и мржњу на њега татарског кана Ногаја, као врховног господара свих бугарских крајева, и он са силном војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца крете на њега и на Србију. Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош Милутин се топло мољаше Богу, говорећи: „Добри човекољупче Господе, надо ових који Те исповедају. Ти знаш немоћ нашег смртног тела, и Сам си се у њега обукао. Због множине безакоња мојих, којима сам везан од младости моје, нисам достојан да погледам на висину Твоју, или да са смелошћу призивам свето и страшно име Твоје. Но Теби доброме и благоме предлажем душу и мисао моју, Ти ми једини помози, молитвама Пресвете Матере Твоје". Помоливши се тако усрдно и са сузама Господу, Милутин призва у помоћ и Светог Симеона и Саву, молећи их да не предају отаџбину своју у руке иноплеменика. Затим посла Ногају своје посланике да га доброразумним речима и молбама умоле да одустане од похода, обећавајући му при томе да неће више дирати у Бугарску земљу нити нападати на крајеве које Татари имају под својом влашћу. Силни кнез татарски затражи од Милутина његовог младог сина Стефана као таоца, што отац са жалошћу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и његову слободу. Млади краљевић Стефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Бог не избави отуда и врати у дом родитеља свога. Јер Бог учини да овај Ногај погине у борби са Токтајем, законитима каном „Златних Хорди" татарских (у битци код Одесе 1299. г.), те краљевић Стефан би слободан да се врати родитељу своме у Србију. Том приликом, Стефан се ожени Теодором, ћерком бугарског цара Смилца (1292—1299. г.), са којом доби сина Душана, потоњег цара Српског.[4]
Овога свога сина Стефана краљ Милутин је затим поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју, „одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што му је потребно, од малога до великога". У то пак време краљ Милутин се поново ожени, и постаде зет васељенског цара у Византији Андроника II Палеолога (1282—1328. г.). Ово би после нових победа Милутинових над грчким војскама (око 1299. годи-не), те цар Андроник склопи трајно пријатељство и сродство са краљем Српским Милутином. Млада кћи царева, принцеза Симонида (чији се дивни лик сачувао у Милутиновој и њеној задужбини Грачаници), би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и веича охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин тада доби у мираз све освојене крајеве, те тако завлада трајни мир између Срба и Грка. Но ова женидба Милутинова не би по вољи многима, како ближим тако и даљим суседима, и они почеше радити против Милутина. Уз то, у ово време би покренуто и питање Милутиновог наслеђа на српском престолу, у што би умешан и његов брат Драгутин, и Симонидина мајка царица Ирина, и такође нека српска властела. То све узнемири младога Стефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца Милутина желећи да му преузме из руку краљевску власт и престо српски. Услед свега тога у Зети наступи не мали метеж и неред, те краљ Милутин крете тамо са војском, угуши споменути неред и метеж, а син му се Стефан сам предаде у руке са синовском покорношћу. Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божјим и помоћју Светитеља Николаја би исцељен и враћен после своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи.[5]
Милутин се ускоро измири и са својим братом Драгутином, са којим имађаше иеке међусобице и сукобе, и свста браћа проведоше остатак земног живота свог у љубави и међусобном поштовању. Њиховом измирењу и љубави много допринесе и њихова света мајка краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који беше најпре игуман Хиландарски, а потом епископ Бањски и Хумски, а касније постаде и архиепископ Српски.[6] Он је лично долазио из Хиландара са својим монасима, и боравио и код краља Милутина на двору му у Скопљу, и код краља Драгутина на његовом двору у Дебрцу, и молитвама, саветима и поукама својим мудро измирио завађену браћу, што су наравно и оии обојица жарко желели и свесрдачно прихватили. Јер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак беху причесници и обновљене људске природе Новога Адама — Христа Богочовека, јер беху верни чланови Његовог богочовечанског Тела — Цркве Православне, у којој живљаху непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама.
За светог краља Милутина[7] сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. „Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав нездобиву, тиху и послушну". Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан нити без милости и хришћанске љубави. Ако је као човек и имао неких грехова својих, Христос Спаоитељ га не остави у њима, него га од њих покајањем избави. Јер истинита Светлост — Христос, вели животописац Данило, Који просвећује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Он — велики и страшни Творац све видљиве и умне природе, увек очекујући покајање свакога човека, не презре ни овога христољупца, него му просвети разум срда, и он, сетивши се грехова младости своје и дошавши у умиљење срца, поче се молити усрдно Богу, говорећи оне речи пророчке: Господе, упути ме на пут Твој, и поћи ћу по истини Твојој (Пс. 85, 11). Године моје, говораше он, као паучина прођоше, и која добра живота мота да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на Тебе, Судију праведнога? Покајање нс стекох, а тако исто ни сузе... Но Господе и Царе векова, не погуби ме са безакоњима мојим, него ли пошљи светлост Твоју и истину Твоју на прооветљење мислених очију мојих. Даруј ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се непријатељ мој не порадује због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме, но ја недостојни врло повредих заповести Тебе, Бога мога".
Овакве и многе друге речи говорећи овај благочестиви краљ, вели даље животописац Данило, предвиде своју природну смрт, и после овога одлучи се па многа богоугодна дела, у којима и сконча живот свој. „Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима. „Он постаде угодан Господу: безбројне свете цркве украшујући, и од праведних трудова својих многе милостиње ништима делећи". Не штедећи богатства свога, но узимајући као из неког неисцрпног извора, јер беше заиста богат као ретко ко у његову времену, овај блажени и светородни муж одевао је и хранио слабе и немоћне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве Божије. Ступајући на владарски краљевски престо, он се беше Богу заветовао да ће за сваку годииу колико буде владао подизати по једну цркву Богу, што се на њему заиста и обистини. Јер владајући са Богом у Српској земљи пуних четрдесет година, он заиста и подиже равно четрдесет цркава Божјих, од којих су тридесет пет или шест до данас сачуване или набројане. Али, ево како о његовом доброчинству и задужбинарству говори његов биограф свети Данило: Овај христољубиви краљ беше „Богу смеран и људима угодан, и пружаше ништима безбројне милостиње. Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите. Он заиста подражаваше праведнога Јова, и Аврама блаженог, и патријарха Јакова, јер делом беше њихов подражатељ, и изгледом њима сличан. Тако је живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име његово прочуло и било пројављено у свим околним крајевима, како источним тако и западним: Стефан Урош, превисоки и крепки и самодржавни и милостиви краљ Српски. Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближших и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима. Њих са тихошћу примајући и чинећи им милостињу, не малим милостињама испуни и сам свети град Јерусалим. Уместо злата и сребра које даваше, он прими молитве и благослове од тамошњег светог патријарха и свих осталих у том светом граду. А и свету и велику и Богом чувану Гору Атонску он испуни многим милостињама, и сазида тамо овете цркве, украси их и просветли их (то јест живописа их), и тамошње многе монахе снабде свим оним што им требаше ...
О сваком добром делу, којим би могао угодити Богу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину мспуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Богом даровано му добро и земно богатство царства свога оиа мудро и разумно расточи, и то на разновроне начине: прво даде на дар Богу, друго на подизање светих цркава, треће раздаде ништима и страним и потребитима".
По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и ногосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепо том, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара.1 Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове. „И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи или живи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом".
У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси. Милутин издаде наредбу овој ксенодохији и болници да „ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници". Уз то, он постави и достоимените људе своје у ту болницу, који ће похађати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодује, него ако што затражи да има ко да му то да. Велико мноштво болесника лежало је и лечило се у овој болници човекољубивог краља Српског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. Онда би ови исцељени одлазили радујући се, а други болници долазили би на њихово место. Осим тога, богатодарежљиви краљ је одредио да се и иа капијама светог Продрома обилно раздаје хлеб и друга храна, ради нахрањења гладних, сиротих и странаца, о којима нико друга не имађаше да се брине.
Исто тако, и у граду Солуну Милутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве Божје: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија, и то баш на месту где некада беше обављено прво рукоположење светитеља Српског Саве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краљ из темеља обнови и украси.
Затим у својој земљи овај неуморни задужбинар подиже и обнови безбројне цркве и манастире, од којих ћемо споменути само неке. Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим принооима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер свакако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени. „Обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по Божјем благовољењу". Милутии гако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену),[9] и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немаљнној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере — Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на дољем Лиму, у месту званом Ораховица он подиже још Једну цркву Христовом великомученику Георгију и другу опет цркву Христовом великомученику Никити близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потрсбностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, а са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.
Али не само у својој земљи и свом Српском народу, него и свуда по васељени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима по Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.
Уопште рекавши, вели животописац његов Данило, он свагда имаше у уму своме онај страшни час доласка Онога који је Вечан Данима, када ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато свагда чињаше милостињу за коју нико и не знађаше. Не само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљивом за друге руком чинио издашну милостињу. „Када је ноћ долазила, вели биограф Данило, који беше лични сведок свега тога, овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши притом и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и другах потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицемерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, а они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи: „Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви".
Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божја у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. То су биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем II (1292—1309. г.)[10] обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом III (1309-1316. г.)[11] украшавао и живописао. Са Савом III Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским.[12] На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни иритисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то викада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као „шизматика"), но у гоме рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.[13]
После многих трудова и подврга, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: „Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова". После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, иа дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога Краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.
Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милугинову „чудна знамења и виђења", те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и наћоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама затим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.
Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској[14] до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове „Црква Светог Краља". Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Први архиепископ и просветитељ српски био је и први јерусалимски ходочасник и утемељивач монашког живота Срба у Светој земљи.

Са оцем Стефаном Немањом, оснивачем српске државе у XII веку, у духовној једнодушности, утемељена је српска држава и црква, те је кроз начело симфоније у управљању цркве и државе оваплоћена лоза Немањића чији су владари били дародавци Јерусалима, а архиепископ Сава I и краљ Милутин међу највећим ктиторима.

Од свог првог боравка у Светој земљи, 1229. године, Свети Сава је прилагао многе драгоцености православним манастирима а, у жељи да обезбеди сигуран боравак српским монасима и поклоницима, подигао је конаке у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима.
Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тадашњем главном пристаништу палестинском, од Латина откупио цркву Св. Ђорђа, да послужи као безбедно прихватилиште монасима.

Savin drugi put do Palestine, započet 1234. u Budvi, odveo ga je preko Brindizija, Kesarije i Jafe, do Akre, gde je odseo u svom manastiru. U samom Jerusalimu boravio je duže vreme, a iz njega je odlazio dva puta da obiđe svetinje Egipta i Sinaja. Pošto je posetio sva tri istočna patrijarha - jerusalimskog, aleksandrijskog i antiohijskog, krenuo je preko Carigrada u Srbiju.
Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој грчкој лаври Светог Саве Освећеног, чији је био сабрат.

Краљ Милутин је 1312/13. године подигао манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила, унутар зидина Јерусалима, близу цркве Светог Гроба и Грчке патријаршије,
[You must be registered and logged in to see this link.] а, како стоји у Повељи цара Душана из 1350. године, Стефан Дечански, „свети краљ Урош Стефан”, храм је украсио, утврдио и даривао.
Бавећи се истраживањем задужбина Немањића у Светој земљи, В. Недомачки, користећи старе изворе, помиње казивања архимандрита Порфирија Успенског, шефа руске мисије у Јерусалиму средином XIX века, који је боравио у манастиру Светих арханђела и тврдио да су Арханђели „најлепши манастир Светог града”, да у њему имамного икона, међу њима и српских, 40 ћелија и да је манастир могао да прихвати око 200 поклоника. У манастиру су се налазила трпезарија, болница, ризница и „дивна библиотека” са грчким, латинским и словенским рукописима и штампаним књигама. Све је разнето.

Ovu srpsku svetinju u Jerusalimu darovali su potonji srpski vladari - kralj Stefan Dečanski i car Dušan, a za Dušanove vladavine prvi srpski patrijarh Joanikije podigao je u Palestini dve crkve - Svetog Ilije na Karmelskoj gori i Svetog Nikole na Tavorskoj gori.

Da bi, međutim, srpski manastir u Jerusalimu mogao da očuva samostalnost, morao je imati prihode. Uklešten između jerusalimskih zidina i drugih manastirskih kompleksa, nije imao obradivih površina, niti metoha, pa je Milutinovoj zadužbini car Dušan obezbedio stalan dohodak. Manastiru u Jerusalimu je darovan sav prihod od crkve zSvetog Nikole na ostrvu Vranjini u Skadarskom jezeru sa svim njenim metosima, a svečanom Poveljom, izdatom 1350, manastir je dobijao i 500 mletačkih perpera godišnje, koje su Dubrovčani davali za ustupanje Stona i Pelješca. Od tog vremena u Dubrovnik su redovno dolazili jerusalimski kaluđeri, koji su škrtim i preterano pedantnim Dubrovčanima morali svaki put da donesu punomoćje srpskog vladara i dokaz da su zaista sabraća srpskog manastira u Jerusalimu.

Manastir Svetih Arhanđela je primao ove prihode do 1501, kada je ovaj dohodak prešao na Hilandar i Sveti Pavle, manastire na Svetoj Gori. Iako je već tokom 15. veka srpska država propadala pred naletom Turaka, Dubrovačka republika je poštovala zaveštanje srpskih vladara isplaćujući ugovoreni iznos Svetogorcima sve do 19. veka. Srpski manastir u Jerusalimu se održao, čak je 1504. bio obnovljen, a srpski kaluđeri preuzeli su upravu i nad Lavrom Svetog Save Osvećenog, koju su držali tokom celog 16. i prvih decenija 17. veka.

U prvoj polovini 17. veka upadi beduinskih plemena učinili su svoje. Manastir je opljačkan, stradalo je njegovo celokupno bratstvo i on je zapusteo. Nekadašnji srpski manastir, danas vlasništvo jerusalimske grčke patrijaršije, nalazi se unutar gradskih zidina, u severozapadnom delu Jerusalima (u ulici St. Francisko br. 9), nedaleko od crkve Svetog groba, glavnog stecišta hrišćanskih hadžija.

Među slavnim srpskim poklonicima, ovu crkvu su kasnije pohodili i patrijarh Arsenije Treći Čarnojević (1683), beogradski mitropolit Mihailo (1883), patrijarh German (1959), patrijarh Pavle (1994), a otac Grigorije, rodom iz Osečine kod Valjeva, sabrat grčkog manastira Svetog Đorđa u Judejskoj pustinji, i danas, svakog Savindana, u nekadašnjoj Milutinovoj zadužbini, odsluži liturgiju na srpskom jeziku.


Неке од рукописних књига налазе се у библиотекама Кијевске духовне академије, Москве, Санкт Петербурга, Ватикана, манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукописни „Поклоник” „смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.
Своја поклоничка путовања у Свету земљу, многи црквени великодостојници патријарси и монаси, али и побожни грађани из свих српских земаља, описали су у својим „Дневницима”, наводећи утиске и необична сазнања и предања која су успут чули и видели – дочаравајући атмосферу Леванта и додир хришћанског и муслиманског света.

Давидов у својој књизи запажа да после крсташких похода ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са Јерусалимом као владарски дом Немањића.
Па и касније, обласни господари српских земаља, Лазаревићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи, Обреновићи, црквени прелати и монаси, али и световни људи походили су, и даривали, светилишта Јерусалима.
И у доба туркократије ишли су српски поклоници на Свети гроб, следећи Доментијанов запис о Светом Сави: „Нећу дати сна очима својим, ни покоја коленима својим, док се не поклоним местима на којима су стајале пречисте стопе Спаситеља мојега.” / Сава Српски.

Изузетно сведочанство блискости српских духовних веза са Јерусалимом у време заласка и нестанка српске државне самосталности и почетка вишевековног исламско-турског ропства, јесте појава „Никона Јерусалимца” у XV веку, славног теолога, исихасте и духовника зетскекнегиње Јелене Лазаревић-Балшић, потом супруге великог војводе Сандаља Хранића Косаче, господара Херцеговине. Никон је, за замонашену Јелену, написао „Повест о Јерусалимским црквама и местима у пустињи”, у његовом чувеном „Горичком зборнику”, насталом 1441/42. на Горици, на Скадарском језеру.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Srpske svetinje u Svetoj zemlji

Prema zivom predanju, sveti Sava Osveceni ostavio je zavjestanje da se poslije njegove smrti njegov zezal – paterica preda arhijereju carskog roda i istog imena kad bude dosao u manastir


Mnogobrojne crkve i manastiri zaduzbine Nemanjica svjedoci su slave i snage srednjovjekovne srpske drzave. Medutim, koliko ove zaduzbine svjedoce o materijalnoj moci, jos vise govore o duhovnoj snazi Srba, srpske srednjovjekovne drzave i njenih vladara. .. Najveci graditelj medu Nemanjicima bio je slavni kralj Milutin, koji je sagradio preko cetrdeset crkava i manastira sirom do tada poznatog svijeta. U Svetoj zemlji je jos brat njegovog djeda sveti Sava boravio i kupio ili sagradio van Jeruslima nekoliko srpskih svetilista. Osim Nemanjica, zaduzbine su gradili i drugi srpski velikasi.

Dom tajne vecere na Sionu otkupio je sveti Sava 1229. godine velikim zlatom. Srbi su bili ktitori manastiru svetog Save Osvecenog, gdje su podigli dvije manastirske kule sa paraklisima na vrhu.
Manastir svetog Đorđa i svetog Jovana Bogoslova u Akni zaduzbina je svetog Save, kao i manastir svetog Jovana Bogoslova na Sinaju.
Sveti Sava je bio i drugi ktitor manastiru Casnog krsta.

Manastir svetog proroka Ilije na gori Karmilu i manastir svetog Nikole na Tavoru zaduzbine su prvog srpskog patrijarha Joanikija I. Ove posljednje dvije zaduzbine sada ne postoje niti im se zna mjesto gdje su bile podignute. Nijedna od ovih zaduzbina danas nije pod jurisdikcijom Srpske crkve.

Zaduzbina kralja Milutina

Manastir svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Jerusalimu podigao je srpski kralj Milutin Stefan Uros II 1315. godine. Podizanje ovog manastira usko je vezano za jedan istorijski dogadaj o kojem se danas vrlo malo zna.
Podignut je poslije briljantne pobjede srpske vojske u Maloj Aziji. O tom dogadaju pisao je Milutinov ljetopisac, arhiepiskop Danilo. On u svom ljetopisu pise da je otmjeni i bogobojazljivi kralj Milutin svome tastu, vizantijskom kralju Androniku II, u pomoc poslao elitne ratnike, konjanike koji su predvodeni vojvodom Novakom Grebostekom do nogu potukli Turke. Bilo je to prvo srpsko – tursko odmjeravanje snaga – katastrofalno za turske ratnike.
Arhiepiskop Danilo je zapisao: "Srbi su njihova tela sekli kao trsku." Slaveci ime Gospodnje poslije ove pobjede, kralj Milutin je najprije podigao crkvu Svetih arhangela, a poslije je sagradio konake, malu bolnicu i jednu gostionicu za sve srpske i slovenske kaludere i poklonike u Svetoj zemlji.

Manastir je podignut na mjestu na kome se arhangel Mihail javio caru i psalmopjesniku Davidu.

Kad je car David prebrojavao narod u Izrailju i Judeji, Bog se razgnjevi na njega i opomenu ga preko proroka Gada i dade mu tri mogucnosti za izbor kazne. Iako se car pokajao, morao je izabrati kaznu: sedam godina gladi, tri mjeseca gonjenja od neprijatelja ili pomor stanovnistva. Car je izabrao ovu trecu. Stradalo je sedamdeset hiljada ljudi. Tada bi znamenje i sveti arhangel Mihailo spusti mac u korice. To mjesto je obiljezeno srebrenim stubicem u sredisnjem dijelu crkve do oltara.

U kodeksnom rukopisu Grka Atanasiosa Ipsilandisa, pisanog u osamnaestom vijeku, koji je pronaden prije pet godina na Sinaju, ima da "Srbi monasi, koji su bili pod jurisdikcijom peckog arhiepiskopa, odavno su obitavali u manastiru svetog Arhangela u Jerusalimu i upravljali njim". To se odnosi na dogadaje iz 1533. godine, sto je dokaz da je u prvoj polovini sesnaestog vijeka manastir bio srpski.

Naravno, kad je sasvim nestalo srpske drzave, i kad su prihodi usahnuli, Grcka patrijarsija u Jerusalimu je preuzela srpski manastir i drzi ga i danas. Crkva svetog Arhangela je kameno zdanje sa sivo-bijelom kupolom, usred zgrada, starih i dozidivanih, rusenih i prepravljanih. Jedna glavna i jedna bocna prostorija, bez ijednog traga starine ili slovenskog slova ili predmeta. Nema dokumenata koji svjedoce o tome sta je sve na njoj ruseno i prepravljano, kakva je bila, kad je sagradena. Ipak, to je, nema sumnje, crkva svetih arhangela Mihaila i Gavrila, koju je veliki kralj Milutin Stefan Uros II podigao u cast pobjede nad Turcima i dao joj ime krsne slave svih Nemanjica.

Zavjestanje svetog Save

Velika lavra svetog Save Osvecenog najznacajniji je manastir judejske pustinje. Njegova istorija je duga preko 1.500 godina. Nalazi se u srcu pustinje izmedu Vitlajema i Mrtvog mora. Podignut je na strmoj zapadnoj strani Kedronske doline. Manastir je osnovao sveti Sava Osveceni 485. godine i jos tada je nazvan Velika lavra. U cijelom osmom vijeku i prvoj polovini devetog vijeka manastir je bio u velikom procvatu. Tada je u njemu skolovano preko 150 monaha, medu kojima su bili najveci ucitelji pravoslavlja: sveti Jovan Damaskin, sveti Kozma Melod, sveti Stefan Cudotvorac i mnogi drugi. Najvece svetinje ovog manastira nalaze se u Sabornoj crkvi – jednobrodoj bazilici sa kupolom. To je gradevina iz sestog vijeka. Unutar crkve je postavljen stakleni civot sa netruleznim mostima svetog Save Osvecenog (438 – 532. godine), koje su uspjesno vracene, nakon mnogo vijekova, 1965. godine. Prva crkva-pecina (nerukotvorena crkva) koja je posvecena svetom Nikoli ustanovljena je 486. godine od samog osnivaca.

Velike svetinje su i isposnica velikog branitelja i ucitelja pravoslavlja svetog Jovana Damaskina, isposnica svetog Save, visoka kula-pirg iz vremena cara Justinijana. Prije dolaska u manastir sveti Jovan je bio prvi ministar kalifa Meleha. Sveti Jovan je za vrijeme ikonoborca cara Lava Isavrijanca pisao poslanice u odbranu svetih ikona. Car ga je zbog toga tuzio kalifu, koji mu je za kaznu odsjekao desnu ruku. Ruka je ostala tri dana na trgu. Za to vrijeme sveti Jovan se neprestano molio pred ikonom presvete Bogorodice, koja je bila u njegovoj celiji. Presveta Bogorodica mu se javila i rekla da prisloni na ruku odsjeceni dio, koji je ponovo srastao sa rukom; na tom mjestu ostao mu je trag kao crven konac. Povodom iscjeljenja na ikoni se pojavilo izobrazenje jos jedne sake, koje sveti Jovan Damaskin optoci srebrom. Prema zivom predanju, sveti Sava Osveceni ostavio je zavjestanje da se poslije njegove smrti njegov zezal – paterica preda arhijereju carskog roda i istog imena kad bude dosao u manastir.
Kada je sveti Sava (srpski) prvi put posjetio ovaj manastir, 1229. godine, ovo zavjestanje je ispunjeno. Zezal svetog Save Osvecenog, koji se nalazio na zidu crkve, pripao je svetom Savi (srpskom). Ovaj zezal se i danas cuva u svetogorskoj celiji koja se zove Paterica. Tad je sveti Sava dobio i cudotvornu ikonu presvete Bogorodice trojerucice, koja se i danas cuva u manastiru Hilandaru.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Iz hrisovulje carice Mare, supruge turskog cara Murata II, kcerke Durda Brankovica, vidi se da je postojao ugovor izmedu Jerusalimske patrijarsije i Srpske crkve. Srpski monasi su dosli u lavru svetog Save Osvecenog i oslobodili ovaj manastir od razbojnika i pljackasa. Oni su tada sazidali veliku kulu i u njoj paraklis, posvecen svetom Simeunu. Kada su na patrijarsijski presto dosli Grci, odnosno patrijarh Teofil, isplatili su dug Srbima za gradnju kule i postavili za igumana Grka. Srpski monasi su upravljali lavrom 130 godina.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ктиторска делатност светог Саве

Ктиторска делатност светог Саве обухвата његов рад на обнови и подизању бројних цркава, манастира и других верских објеката у Србији, на Светој гори, у Солуну и Палестини.

Своју ктиторску делатност Сава је започео у Ватопеду где је даривао овај грчки манастир у ком је боравио. Затим је заједно са оцем, монахом Симеоном (рашки жупан Стефан Немања), подигао манастир Хиландар на Светој гори. Поред ова два манастира Сава и Симеон су богато даровали и бројне друге светогорске манастире, пре свих Ивирон, Велику Лавру и Кареју. По повратку у Србију Сава је наставио и развио своју пређашњу делатност сарађујући притом са својим братом, великим жупаном Стефаном Немањићем. По броју подигнутих објеката Савина ктиторска делатност је доживела врхунац након што је издејствовао аутокефалност Српске цркве и током рада на њеном организовању. Такође, током своја два ходочашћа, постао је ктитор неколико цркава и манастира у Светој земљи.

У Савиној ктиторској делатности изузетно место заузимају манастири Хиладар и Жича, како због њиховог каснијег значаја тако и због чињенице да је он ове манастире из основе подигао, односно створио. Савин значај не умањује чињеница што је ове манастире подигао заједно са члановима своје породице — монахом Симеоном и Стефаном Немањићем.

Као ктитор и значајан црквени великодостојник Сава је имао прилику да значајно утиче на развој српске средњовековне уметности, пре свега у области архитектуре и црквеног сликарства.

Савина ктиторска делатност била је двоструко мотивисана: са једне стране, њени покретачи су несумњиво искрени верски занос и оданост православљу а са друге стране политички циљеви међу њима пре свега јачање положаја српске аутокефалне цркве.

Света гора
Ватопед и други светогорски манастири

Своју градитељску делатост Сава је започео у Ватопеду[1]. Још пре него што му се придружио отац, монах Симеон,
он је у Ватопеду изградио три параклиса. Први, који се налазио иза главне манастирске цркве, посветио је рођењу Богородице, други светом Јовану Златоустом и трећи преображењу Спасовом који је подигао у великом пиргу[1].
Поред тога обезбедио је неопходне оловне плоче за покривање главне манастирске цркве. Захваљујући овим прилозима Сава је добио ктиторска права у овом манастиру. Финансијска средства за ову делатност добијао је од родитеља[1].

Након Симеоновог доласка у манастир, Сава је заједно са њим дао још неколико значајних прилога Ватопеду[1],
тако да је стварно ктиторско право припадало обојици. Својим прилозима, Сава је подигао монашке келије у Ватопеду и обновио је Цркву светог Симеона Богопримца у Просфори која је била у власништву Ватопеда[2].

Иако су највише прилога дали за манастир у коме су боравили, Сава и Симеон су бринули и о неколико других светогорских светилишта. Приликом обиласка светогорских манастира они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Њихови поклони су се састојали од злата, али и драгоцених богослужбених предмета[1].
Хиландар и Карејска келија
Манастир Хиландар


Неколико месеци након што се Савин отац, Стефан Немања, сад већ монах Симеон, прикључио сину, заједнички су отпочели посао на оснивању српског манастира на Светој гори. Да би извели овакав подухват Сава и Симеон су прво морали да добију одобрење надлежних власти — светогорског протата и византијског цара. Приликом обиласка Свете горе запазили су опустели грчки манастир Хеландарион (Хиландар на српском) и одлучили су да га обнове[3]. У почетку су планирали да манастир буде
подложан Ватопеду и Сава је са том идејом крајем 1197. отпутовао у Цариград да тражи одобрење од византисјког цара Алексија III Анђела[4].
Сава је успешно обавио ову дипломатску мисију и цар је специјалним докуметном изузео Хеландарион и његову околину из јурисдикције светогорског протоса и ставио га под власт игумана Ватопеда[4]. На
основу ове цареве наредбе епископ Јерисе је, у присуству царског чиновника Лава Папагомена, предао Симеону и Сави грчки Хиладар да би га они обновили властитим средствима и под руководсковом ватопедског игумана Теостирикита[3]. Убрзо је избио сукоб између Ватопеда и
светогорске управе јер је светогорска управа сматрала да ће Ватопед исувише ојачати и да ће се уздићи изнад осталих манастира ако буде имао управу над Хиландаром[4]. Након преговора између српских монаха и прота Герасима са саветом игумана
(изузимајући ватопедског), Светогорци су одобрили Сави и Симеону да себи изаберу манастир који желе. Симеон је, током другог обиласка Свете горе, потврдио избор Хиландара чија је обнова већ била у току[3]. Јуна 1198. цар
Алексије III издао је нови документ, хрисовуљу, којим су Хиландар и светилишта у околини (такозвана Милеја) дошла под управу српских монаха.

Чим је обнова Хиландара узела маха Симеон је послао оданог монаха Методија у Србију да тражи додатна средства од великог жупана Стефана Немањића. Истовремено је Симеон пренео ктиторско право над Хиландаром на Стефана и његове наследнике. Радови на Хиландару су брзо напредовали и монашки живот је у њему организован већ половином 1198. године. За игумана је псотављен монах Методије који је активно учествовао у подизању манастира[5].

Симеон и Сава се јављају као равноправни ктитори Хиландара, а сам Сава истиче очеву предност у подизању манастира. Ипак, по свему судећи Сава је у свим битним пословима одиграо кључну улогу[6]. Податак да су Сава и
Симеон поставили првог игумана говори о њиховом изузетном угледу. Право постављања игумана црква је одобравала само изузетно заслужним ктиторима, те се ова привилегија поред осталих наводила у типику манастира.

После Симеонове смрти 13. фебруара 1199. Сава је наставио са проширењем Хиландара. У пролеће 1199. поново је путовао у Цариград како би издејствовао нове повластице за овај манастир. Новом хрисовуљом Алексије III је прво потврдио Хиладару раније привилегије, а затим му је присајединио опустели манастир Зиг и дао му је право на поседовање властите лађе за снабдевање манастира коју је ослободио плаћања дажбина[7].

Након обнављања и организовања манастира Хиландара, Сава је постао ктитор још једне монашке установе — Карејске келије (ћелије) коју је посветио светом Сави Освећеном. Организована је тако да је била довољна за издржавања двојице или тројице монаха. За Карејску келију Сава је саставио и типик чији најважнији део чине одредбе које се односе на обезбеђивање самосталности келије. Сава ју је овим одредбама изузео испод власти светогорског прота и хиландарског игумана али је истовремено обавезао Хиландар да материјално помаже келију, као да и из свог братства бира погодне личности за боравак у келији
Каракала, Ксиропотам и Филотеј
Манастир Ксиропотам


Током 1199. Сава је постао ктитор још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Разбојнички напади током друге половине 12. века нанели су велику штету овим манастирима.
Вероватно је први на удару био манастир Каракала, где су разбојници
заробили игумана са братством манастира и опљачкали све манастирске драгоцености. Монаси Велике Лавре су откупили монахе Каракале, али су потом претворили овај манастир у сопствени метох. Братство манастира
се потом обратило Сави за помоћ који је откупио манастир од Велике Лавре и снабдео га свим неопходним потрепштинама.

Савина делатност у Ксиропотаму је посебно значајна, где је подигао цркву Светих Четрдесет Мученика и наручио израду живописа.

Манастир Филотеј подигнут је почетком 11. века али је временом опустео и од 1169. губи му се сваки траг у изворима. Сава је помогао обнову манастира чиме је постао његов ктитор[9].
Цариград и Солун

У Солуну је Сава дао велики прилог манастиру Богородице Евергетиде. Приложио је бројне драгоцености и наложио је да се изврше и одређени грађевински радови на манастирској цркви. По речима Савиног биографа Доментијана, због ових прилога монаси манастира Богородице Евергетиде Симеона и Саву сматраху као своје ктиторе и бише уписани да се помињу са првим. По повратку са другог ходочашћа у Свету земљу приликом боравка у Цариграду Сава је предузео грађевинске радове на цркви Светог Андрије која је била метох манастира Богородице Евергетиде.

У важном центру православног монаштва, Солуну, Сава је био ктитор манастира Филокала у коме је боравио током својих посета Солуну.
Србија
Манастир Студеница


Ктиторска делатност Саве Немањића у Србији била је изузетно обимна и трајала је непрекидно од његовог повратка у земљу 1206. године па све до одласка 1216/17. а настављена је после његовог повратка у зиму 1219/20. године.

По повратку у Србију са моштима светог Симеона, Сава је организовао завршне радове на манастиру Студеници и поред оца и старије браће сматран је за ктитора Студенице. Као један од ктитора он је написао и типик за овај манастир. У народној традицији укорењено је мишљење да је Сава био ктитор такозваних Савиних испосница у околини Студенице.1 Изворни подаци чине традиционално мишљење готово извесним[10]. По речима
Мирјане Живојиновић, у стварању поменутих испосница свакако је дошло до изражаја Савино настојање да пренесе сваки детаљ Свете горе у своје отачаство[10].

По завршетку Студенице наредни значајан Савин подухват који је извео заједнички са својим братом, великим жупаном Стефаном, било је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче који је постао прво седиште архиепископије. Завршни радови као и израда живописа објављени су тек након Савиног повратка из Никеје где је постао архиепископ[10].

Савини биографи напомињу да је Сава у Србији подигао већи број нових цркава и обновио доста постојећих, што је свакако био део његовог рада на организовању аутокефалне српске архиепископије. Неке од ових цркава сигурно су постале центри формираних епископија 1220. године. Сава је сугурно нешто радио и у Грачаници јер краљ Милутин, који је из темеља обновио ову богомољу, у хросовуљи помиње своје прародитеље, реч којом су сви Немањићи углавном означавали светог Симеона и Саву[11].

По повратку са првог ходочашћа између 1230. и 1234. године, Сава је отпочео радове на изградњи цркве Светих апостола у Пећи. Последњи значајан храм у Србији који носи печат Савине делатности је манастир Милешева чији је главни ктитор био српски краљ и Савин братанац Владислав[11].
Палестина

Први Савин боравак у Светој земљи датује се у 1229. годину и његов циљ је био да посетама источним патријаршијама и заједничким службама уздигне и осигура положај Српске цркве. У оквиру те своје делатности Сава је тамо створио и властити манастир као уточиште будућим српским ходочасницима[12]. Сава је даље морао да уложи
сву своју диплматску вештину како би омогућио опстанак овог манастира који је био веома далеко од Србије и на попришту борби између хришћана и муслимана[11]. Дајући велики прилог у злату, Сава је прво постао члан братства
Лавре светог Саве Освећеног (Јерусалимског) да би затим повратио овом манастиру два метоха: Цркву светог Ђорђа у Акри откупио је од Латина и предао Лаври, а на другом, који се налазио на брду Сиону у Јерусалиму, подигао је свој манастир[13]. У овом манастиру Сава је подигао цркву коју је посветио светом Јовану Богослову.

За време боравка у Палестини 1229. године Сава је дао значајан прилог ивирском (грузијском) манастиру у близини Сиона. Ту је стекао ктиторско право на помињање. Исто право стекао је у још неколико палестинских цркава: у витлејемској цркви посвећеној Христовом рођењу, Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима у Витинији и такозваној Испосници Господњој. Током свој другог путовања на Блиски исток право на помињање стекао је и у александријској цркви[13]. Доментијан помиње да Сава давао мање прилоге у многим другим црквама у којима није
стекао право на помињање (Црква светог Захарије у околини Јерусалима, Богородичина црква у Назарету, све јерусалимске цркве, поједине цркве у Антиохији и Јордану).
Утицај на уметност
Архитектура
Црква манастира Студеница


Као ктитор, Сава је значајно утицао и на развој српске средњовековне архитектуре и сликарства. По речима Ђ. Бошковића, читав тринаести век, све до Милутинових освајања грчких територија на југоистоку, носи печат Савине делатности (В. Петковић, Ђ. Бошковић. Дечани, II, Београд 1941, 115—119).

Прво раздобље српске монументалне сакралне архитектуре које датира из последњих деценија 12. века има исти распоред простора почев од Цркве светог Николе код Топлице до Студенице[14]. Студеница је најзрелије и
последње дело тога раздобља. Већ у Жичи, наредном сачуваном споменику, примећују се многе новине. Војислав Кораћ наглашава да је збир нових појединости у Жичи толико значајан да је очигледно да је дошло до измена у самом програму.2 Толико велике промене могу се приписати само најутицајнијој личности из времена грађења Жиче, Сави Немањићу. Одмах после Жиче нова шема простора примењена је на низу грађевина: у Богородици Хвостанској, можда и у Цркви Светих апостола у Пећи као и у великим припратама и параклисима у Студеници и Милешеви[14]. Као трајна новина остала је пространа
припрата са параклисима. Код грађевинских решења примењених на Жичи Сава се вероватно угледао на светогорске бочне конхе намењене хоровима. Овим променама очувала се у целини структура главног, средњег дела грађевине, тј. нису значајно измењени наслеђени грађевински облици. То наглашавање веза са ранијим решењима било је важан чинилац у понашању Саве и људи из његове околине[15]. Симетричне бочне параклисе уз наос цркве су такође део
светогорских утицаја3. Дуги Савин боравак на Светој гори морао је утицати на његово духовно формирање, разумевање монашког живота као и спољних оквира те организације[15]. Три најстарија, угледна католикона
вероватно су били узор Симеону и Сави приликом обнове и изградње Хиландара а затим Сави, у појединостима, када је решавао питања о програму простора Жиче[15].

Сава је и лично учествовао у изградњи Жиче доводећи мајсторе из грчких земаља. Другу етапу изградње Жиче када су саграђени спољна припрата и и кула звоник извели су мајстори из западних крајева. Ипак порекло мајстора није имало утицаја на просторна решења. Сава учествује у изградњи са високом титулом архиепископа и његов утицај је неспоран. Новоизграђени део морао је бити усклађен са његовом замисли о новој функцији манастира као седишта архиепископије4. Спратни део спољне припрате у у Жичи очигледно је изграђен под утицајем Савиног познавања монашког живота на Атосу и великих католикона. Скупине издвојених простија на спрату, сличну првобитном решењу у Жичи, имале су лавра и Ватопед а вероватно и Ивирон[16]. Ове просторије називане су збирним именом катихумена
и имале су различите намене. Није позната првобитна намена жичке катихумене али је морала бити случна наменама катихумена у Светој гори. У делокруг савиног рада спадају свакако и решења која се односе на изградњу куле звоника[16].

Иако је Савин утицај на архитектуру најлакше спознати у односу на архитектонска решења примењена у Жичи иако се његов утицај може се приметити и код других сакралних објеката саграђених у његово време. Код грађевина подигнутих после Жиче концепција простора и програм у ширем смислу веома су слични ономе што је остварено у Жичи. Схема простора у Жичи у целини је примењена у Богородици Хвостанској[17]. И у Милешеви су се одржали
основни облици Жиче[18]. у српској историји уметности примећено је да су милешевски градитељи који су били
пореклом из западних крајева и према томе ненавикли на извођење византијских куполних склопова, веома тешко исцртали и извели средњи део грађевине, што је утицало да она у целини делује тешко и рустично. По речима Војислава Кораћа пред архитекту су очигледно постављени до појединости одређени захтеви у погледу простора. У цркви Светих Апостола у Пећи схема просторног решења образована је непосредним угледањем на Жичу. Евентуалне разлике примећују се само у детаљима у источном делу грађевине[18]. Новина у пећким апостолима су проскомидија
и ђаконикон; почевши од Милешеве за ова два одељења поново се граде посебне просторије као органски делови грађевине.

Савин утицај на програм рашког храма био је значајан и далекосежан[19]. Ипак Савиним радом није нестао нити је
битно измењен стил који је чинио суштину градитељских дела насталих у последњим деценијама 12. века.
Сликарство



Сви Савини биографи истичу Савину заинтересованост за сликарство. Живописи у важним сачуваним споменицима, Студеници и Жичи, показују значајан утицај првог српског архиепископа на развој црквеног сликарства у средњовековној Србији[20].

Богородичина црква у Студеници осликана је 1208/09. године по Савином повратку са Свете горе. Сава је непосредно руководио завршним пословима чиме је утиснуо свој печат на сликарски програм и иконографију сцена[20]. Лични Савин удео у
живописању Богородичине цркве пре свега се осећа у избору уметника, у појави натписа на српскословенском језику око светитеља и над композицијама5, прилагођавању византијске мозаичке декорације српској средини и у специфичном избору светитеља који ће се кроз сликарство посебно прослављати. У изради живописа Богородичине цркве Савин утицај био је нарочито значајан приликом одређивања изгледа целине6 а мање код појединачних решења.

Изразито личан печат у иконографским решењима присутан је код избора светитеља насликаних у доњем појасу потпуполног простора. Ту је игуман Сава изабрао оне светитеље који су најусклађенији са идеологијом куће Немaњића и његовим личним схватањима[21]. Овде су насликане две скупине светитеља — свети ратници у источном и свети пустињаци у
западном делу. Као владарска задужбина, Богородичина црква је на истакнутом месту имала насликане ликове ратника који су сматрани за помагаче у бојевима, а као угледан манастир, са строгим типиком, имао је насликане истакнуте пустињаке и подвижнике који су представљали идеале монашког живота[21]. Сава је одабрао четворицу
светитеља који уоквирују, по двојица са сваке стране, свите ратника и монаха. У питању су св. Стефан Првомученик, св. Никола, св. Јован Претеча и св. Сава Освећени[21]. Основна идеја која је допринела издвајању ове четворице
светитеља потиче из њиховог посебног поштовања у кући Немањића и лично код Саве[21]7. Све интервенције у
студеничком живопису биле су значајне за српску владарску и државну идеологију, као и за схватање црквеног сликарства[22]. Сава је, као познавалац богословља, црквеног права и византијске иконографије, био у прилици да
византијске сликарске традиције прилагоди српској средини. У каснијим споменицима његова решења ће бити различито прихваћена[22].
Фреска св. Симеона из манастира Студеница


Деценију након завршетка радова на Студеници Сава је имао прилику да утиче на сликарску декорацију Жиче. По речима Теодисија, Сава је по повратку из Никеје унајмио цариградске сликаре ради осликавања Жиче. По сликарском програму Жича је слична Студеници, тј. Сава је у Жичи даље наставио да развија своја схватања сликарске декорације[23]. Доњи појас слика у поткуполномн
простору остао је исти као и у Студеници само што је уместо св. Николе насликан Сава Јерусалимски. Патрони двојице ктитора Жиче, Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве, добили су најистакнутије место у декорацији цркве. Што се тиче поштовања ове двојице светитеља, Жича је ту донела још једну новину — уз западни део цркве биле су дозидане две бочне капеле — јужна, посвећена св. Стефану и северна, посвећена Сави Јерусалимском[24].

Савино учешће приметно је и код декорације у капели на спрату жичке куле-звоника. Ту су насликана попрсја шесторице светитеља од којих су четворица црквени оци, а двојица на јужном зиду су Сава Јерусалимски и Теодор Студит. Могуће је да је ова капела служила самом архиепископу Сави. Постављање ликова Саве Јерусалимског и Теодора Студита уз ликове великих црквених отаца у складу је са оновременим Савиним радом на црквеним законима и правилима. Тражећи узоре за устројство Српске цркве Сава је сјединио цариградска и јерусалимска правила чији су аутори Теодор Студит и Сава Јерусалимски[25].

Значајна је Савина улога и у сликарском уобличавању култа његовог оца — светог Симеона. Циклус ликовних представа из живота монаха Симеона насликан у припрати краља Радослава у Богородичиној цркви у Студеници настао је на основу Савиног списа Живот господина Симеона[26].

Савин рад на уобличавању ликовног програма рашких храмова имао је значајног утицаја на потоње српско црквено сликарство. Нека решења су се кратко одржала док су друа далеко надживела свог творца. Тако су српскословенски натписи на фрескама остлаи трајно присутни. Златна позадина на фрескама доживела је процват у 13. веку док је постепено ишчезавала тек са освитом 14. века. Циклус сцена из живота светог Симеона поновио се у Сопоћанима и Градцу. Тек од 14. века Савине идеје у црквеном градитељству и сликарству биће потиснуте новим програмима и новим решењима.

Иако је Сава уносио извесне промене, он никако није искључио српско ликовно стваралаштво из општеправославних уметничких токова[27]. Своја решења Сава је спроводио помоћу истакнутих грчких сликара, што
ће постати узор за будуће ктоторе из династије Немањића

[You must be registered and logged in to see this link.]

Za dobrobit svog naroda


"Svi umiru jednom, a veliki ljudi dva puta: prvi put kada ih nestane sa zemlje, a drugi kada propadnu njihove zadužbine". (Ivo Andrić)

Zadužbine i zadužbinarstvo imaju dugu tradiciju u srpskom narodu, kako na teritoriji današnje Srbije, tako i u svom državama i predelima gde su vekovima živeli. U znak sećanja na sve one koji su deo svog bogatstva podelili sa svojim narodom, ili su posle smrti svu svoju imovinu zaveštali na dobrobit srpskog naroda, u Skupštini grada Beograda, od 26. juna do 1. jula, organizovana je izložba pod nazivom "Zadužbine i zadužbinarstvo u tradiciji srpskog naroda", koju je u organizaciji Srpskog poslovnog kluba "Privrednik" postavila istoričarka umetnosti Gordana Gordić.

Izložba je, kako je to na otvaranju rekao Danko Đunić, predsednik kluba "Privrednik", deo projekta – stvaranje poslovnog ambijenta unutar koga je moguće nastaviti tradiciju predratnog, istoimenog Privrednog društva, koji je u 40 godina dugom periodu, do početka Drugog svetskog rata, bio poznat po školovanju zanatlija i omladine. Istovremeno, to je i najveći pojedinačni ovogodišnji projekat "Privrednika" u delu klupskih humanitarnih, društvenih aktivnosti. Značaj izložbe je veliki i zbog činjenice da je pripremljena u godini kada je započet važan posao na zakonskom uređenju oblasti zadužbinarstva i njenom usklađivanju sa evropskim vrednostima. Pomenuto je da Klub, kao pokrovitelj, ima trajne aktivnosti najviše u oblasti stipendiranja talentovanih đaka i studenata i pomoći ustanovama za brigu o deci i starim osobama.

Izložba je dala celovit presek istorije zadužbinarstva kroz zadužbine – srednjovekovne manastire, zadužbine u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu i Beogradu.

Kralj Milutin – najveći ktitor

Postoje tragovi koji ukazuju da je zadužbinara bilo i pre Nemanjića, ali tek sa njima kreće zamah čiji su rezultati vidljivi do danas. Najstarija sačuvana zadužbina je manastir Studenica, koji je 1190. godine osnovao veliki raški župan Stefan Nemanja. Nemanjići su, istovremeno, i najveći zadužbinari u istoriji srpskog naroda, od kojih je kralj Milutin ubedljivo najveći ktitor: za 40 godina vladavine, podigao je 40 zadužbina!

Nemanjići nisu zidali samo hramove, već i zgrade, mostove, bolnice. Zidali su i van granica tadašnje Srbije, najviše na Atosu – Svetoj gori. Manastir Hilandar na Atosu zajedno su 1198. godine obnovili Stefan Nemanja i njegov sin Rastko, kasnije prvi srpski arhiepiskop i svetitelj. Na mestu prve crkve, oko 1320. godine, kralj Milutin je podigao crkvu Vavedenja Bogorodice, kojoj je knez Lazar sazidao spoljnu pripratu...

Sveti Sava je obnovio i manastire Kseropotam i Filotej. Manastir Grigorijat je podigao jedan srpski monah; manastir svetog Pavla podigla su dva srpska monaha – Radonja i Antonije. Postoje zapisi da su srpski vladari, kao drugi ktitori, to jest obnovitelji mnogih manastira na Svetoj gori, "kofama donosili zlato" za manastire na Atosu.

U Solunu su svoje zadužbine imali sveti Sava i kralj Milutin.

Sveti Sava je osnovao dva manastira u Rumuniji: Zlatica i Bazjaš.

Nemanjići su crkve i manastire podizali i na Bliskom istoku, u Svetoj zemlji. Sveti Sava je, pored toga što je uz manastir svetog Krsta u Jerusalimu sagradio konake, bio i veliki ktitor Lavre sv. Save Osvećenog. Od krstaša je otkupio manastir svetog Đorđa u Akri, koji postoji i danas kao sedište grčkog mitropolita. Kralj Milutin je bogato darivao crkve i manastire u Svetoj zemlji, a u Jerusalimu je sagradio manastir svetih Arhangela Mihaila i Gavrila i uz njega bolnicu. Na Sinaju je kralj Milutin sazidao kapelicu u kojoj se i danas u bogosluženju pominje njegovo ime. Srpskih zadužbina je bilo i u Carigradu, kao što je manastir Prodrom, posvećen svetom Jovanu Krstitelju, koji je imao i bolnicu.

U srednjovekovnoj Srbiji zadužbinari su najčešće bili vladari, imućna vlastela i visoki crkveni dostojanstvenici. Iza njih su ostali mnogobrojne crkve i manastiri, kao što su manastir Žiča, zadužbina Stefana Prvovenčanog (osnovan početkom XIII veka), Manastir Mileševa, zadužbina kralja Vladislava (osnovan u trećoj deceniji XIII veka), manastir Sopoćani, zadužbina kralja Uroša I (podignut oko 1265. godine), manastir Gradac, zadužbina kraljice Jelene Anžujske, supruge kralja Uroša (podignut u poslednjoj četvrtini XIII veka), Pećka patrijaršija, zadužbina srpskih arhiepiskopa (iz XIII i XIV veka), manastir Gračanica, zadužbina kralja Milutina (sagrađen u drugoj deceniji XIV veka), manastir Dečani, iz prve polovine XIV veka, koji je kao svoju zadužbinu i mauzolej osnovao Stefan Dečanski, nakon čije je smrti radove nastavio njegov sin Dušan (iz prve polovine XIV veka), manastir Ravanica, zadužbina i mauzolej Stefana Lazarevića (iz XV veka)...

Učeni i bogati Srbi svom otečestvu

Tradicija zadužbinarstva nije potpuno prekinuta ni u vreme pet stotina godina turske vladavine. Do prave obnove, međutim, dolazi buđenjem nacionalne svesti i počecima borbe za oslobođenje od Turaka, u prvoj polovini XIX veka, da bi najveći procvat bio između 1840. i 1940. godine. Za razliku od srednjeg veka, sada su osnivači zadužbina i fondova, formiranih najčešće pri glavnim ustanovama srpske kulture, bili ljudi iz svih društvenih slojeva – uspešni veletrgovci i industrijalci, ministri, profesori, oficiri, vladike, političari…

Na velikoj listi zadužbinara među prvima je Sava Popović Tekelija, (1761–1842), plemić, trgovac, pravnik, filantrop, ktitor i dobrotvor, prvi Srbin doktor prava, predsednik Matice srpske… koji je uočio da je budućnost Srbije u uzdizanju tada nepostojeće intelektualne elite. Čim je u Pešti osnovana Matica srpska (1824), Tekelija je priložio "100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti". Potom je osnovao Zavod za školovanje srpskih studenata – Fondaciju "Tekelijanum", poklonio mu prebogatu biblioteku, a Matici srpskoj poverio starateljstvo. Njoj, odnosno srpskom narodu je pred kraj života podario sve – ogromnu ušteđevinu, imanja i kuće u Pešti i rodnom Aradu, u Rumuniji.

U Beogradu, nekolicina trgovca je podarila gradu najsjajnije bisere starog jezgra prestonice. Ale ne samo to, i ne samo oni.

Sima Andrejević Igumanov je osnovao odbor koji je preko Ministarstva inostranih dela finansirao celokupnu kulturno-prosvetnu aktivnost u Staroj Srbiji i Makedoniji – od školovanja kadrova u Beogradu do plata za učitelje, podizanja i održavanja škola i stipendiranja đaka. U rodnom Prizrenu je podigao Bogoslovsko-učiteljsku školu, a u Beogradu zadužbinu, koja je izdržavala školu. Fond Sime Igumanova je pomagao i rad srodno orijentisanog Društva sv. Save. Velika Igumanova palata na Terazijama 31, bila je vlasništvo fonda iz kojeg su finansirane dobrotvorne i prosvetne akcije.

Drugu, ne manje lepu i korisnu zgradu zaveštao je Nikola D. Kiki, u Knez Mihailovoj 50. Od njegovog legata Beogradska trgovačka omladina je podigla bolnicu "Nikole i Evgenije Kiki za siromašne i postradale trgovce" – današnja klinika za plastičnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici. Posle njegove smrti, supruga Evgenija se posvetila izvršavanju suprugove volje i podigla palatu "Kiki", Dom trgovačke omladine, na uglu Cetinjske 2 i Hilandarske 1.

Aleksa Krsmanović, sa bratom Dimitrijem, svom narodu je poklonio otmenu, neobaroknu palatu na Terazijama 34, koja je bila privremeni dvor srpskog suverena i u kojoj je prvog decembra 1918. godine proglašeno ujedinjenje srpskih zemalja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Pored Kuće Krsmanovića, gradu je poklonio i hotel "Srpska kruna", u Knez Mihailovoj 56, u kojoj je danas gradska biblioteka. Deo zadužbine su i kuće u Braće Krsmanovića 11, 12 i 17, Koste Glavinića 3 i 5, Karađorđevoj 46.

Ilija Milosavljević Kolarac i Toma Vučić Perišić su ustanovili Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu, jedan od najstarijih u Srbiji. Kolarac je pomogao stvaranje Pravne akademije u okviru Matice srpske, a testamentom 1878. godine je osnovao fond za Univerzitet Ilije M. Kolarca i Beogradu ostavio prelepu palatu na Studentskom trgu. Osnovao je i Književni fond "Ilije M. Kolarca", za nagrađivanja ćirilicom pisanih dela Srba iz svih "predela srpskih".

Najpoznatiji dobrotvor Beogradskog univerziteta je trgovac solju kapetan Miša Anastasijević koji je sagradio prelepu palatu, takođe na Studentskom trgu. Ovo zdanje je godinama bilo jednovremeno sedište Velike škole, Narodnog muzeja i Narodne biblioteke, potom Univerziteta, pa Filozofskog fakulteta, da bi danas veći deo zdanja bio namenjen Rektoratu Beogradskog univerziteta.

Luka Ćelović Trebinjac, trgovac koji je učestvovao u osnivanju Beogradske zadruge, čiji je bio i predsednik, celokupnu je imovinu, procenjenu na oko pedeset miliona dolara, ostavio Univerzitetu u Beogradu. Posedovao je ceo kvart oko Ekonomskog fakulteta u Beogradu: zgrade u Kraljevića Marka 1, Javorskoj 7 i 9, Karađorđevoj 65, Zagrebačkoj i Gavrila Principa 16, Andrićevom vencu 2. Ćelović je doprineo i estetskom uređenju Beograda – nekadašnja Savamala, prostor oko Železničke stanice, uređen je po uzoru na velike evropske gradove. On je napravio i veliki park pored Ekonomskog fakulteta, koji je u to vreme bio najlepši u Beogradu. Pored ostalog, posebnim fondom je obezbedio i rad akademskog pevačkog društva "Obilić", o kojem je brinuo od osnivanja 1884. godine.

Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, 1914. godine je osnovao Fond "Pijade – Aleksić – Pupin", iz kojeg su na Svetosavskim akademijama nagrađivani učenički dometi u književnosti, istoriji, ali i "guslarstvu s pesmama koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić". Pupin je utvrdio i fond za pomaganje crkveno-školske opštine rodnog Idvora, društva "Privrednik" i đaka poljoprivredne struke iz Vojvodine. Obezbedio je i zadužbinu za otkup srpskih umetničkih dela i izdavanje publikacija "srpskih starina" pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu.

Jedan od najvećih srpskih dobrotvora, predsednik Beogradske berze, član upravnih odbora Narodne banke i predsednik odbora Prometne banke, Beograđanin Nikola Spasić je u Prvom balkanskom ratu organizovao pomoćnu bolnicu sa svim potrebnim inventarom. Svoje luksuzne palate u samom centru grada, u Knez Mihailovoj 19, 33, 37, 47, Takovskoj 41, izložbeni salon na starom sajmu... zaveštao je u privredne i dobrotvorne svrhe. Spasićeva zadužbina, osnovana 1920, finansirala je gradnju i opremanje današnje Gradske bolnice (1935). Zadužbina je podigla još dve bolnice, jednu u Krupnju, a drugu u Kumanovu. Na Paliluli je uz osnovnu školu sazidao veliko obdanište. Velika sredstva izdvajana su za poseban Invalidski fond Sv. Đorđa u Beogradu.

Đoka Vlajković, kapetan u ruskoj i srpskoj vojsci je svu imovinu zaveštao državi Srbiji. Zgrada sa 32 stana i poslovnim prostorom u Vlajkovićevoj 5, pripala je Univerzitetu u Beogradu.

Obnova zadužbinarstva

Na spisku velikih zadužbinara u Beogradu nalaze se Milan Kujundžić Aberdar, koji je ostavio imovinu Srpskoj kraljevskoj akademiji, imućni gvožđarski trgovac Radovan Lazić iz Valjeva, koji nije želeo da se "ovekoveči" podizanjem kakve upadljive palate već je osnovao "Književni fond", Vladimir Vlajko Kalenić, koji je celokupnu imovinu zaveštao u dobrotvorne svrhe. Posebno mesto pripada Persidi Milenković, koja je trgovačkoj omladini ostavila kuću u Dobračinoj, a kuću u Zmaj Jovinoj 5 zaveštala Beogradskom univerzitetu. Darovala je i Dom za sirotinju, u Tabanovačkoj ulici, dve kuće i vilu za zbrinjavanje sirotinje i školovanje dece, a vinograd sa vilom u Rumunskoj (danas Užičkoj) poklonila je Crvenom krstu... Tu su i krunisane glave, kraljevi Milan Obrenović i Aleksandar Karađorđević, kraljica Natalija Obrenović... ali i inostrani donatori, kao što je bio Endru Karnegi, američki industrijalac škotskog porekla, iz čijeg je fonda podignuta zgrada biblioteke "Svetozar Marković"...

U Novom Sadu su Jovan i Marija Trandafil celokupnu imovinu ostavili Matici srpskoj i crkvenoj opštini, od čega je 1913. godine podignuta današnja zgrada Matice srpske. Baron Miloš Bajić, sin bogatog zemunskog trgovca i Petrije, najstarije ćerke knjaza Miloša Obrenovića, finansirao je izgradnju sadašnje gimnazije Zmaj Jovan Jovanović (sagrađena 1860). Vladika Platon Atanacković, je ostavio fondu Srpske gimnazije zgradu u kojoj se danas nalazi Srpska akademija nauka i umetnosti u Novom Sadu.

U Sremskim Karlovcima, koji su dugo bili sedište Srpske pravoslavne crkve i srpske duhovnosti uopšte, najvrednije zadužbine su ostavili Mitropolit Stefan Stratimirović (Patrijaršijski dvor, građen između 1892. i 1897), patrijarh German Anđelić (današnja zgrada Prve srpske gimnazije, podignuta 1890) i patrijarh Georgije Branković (Bogoslovski seminar, građen u toku 1900. i 1901).

Danas u Srbiji ima 110 zadužbina, od kojih je veliki broj, kako stručno kažu istoričari, neaktivan. Ove godine je započet važan posao na zakonskom uređenju ove oblasti zadužbinarstva i usklađivanju sa evropskim vrednostima.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Прибежиште целом отачеству
Свети Симеон је, након доласка на Атос, богато даривао светогорске манастире. У манастиру Ватопеду, међу ктиторима, живописан је његов лик. Осликана је и сцена његовог доласка у овај грчки манастир, где се придружио сину – монаху Сави, који је након монашког пострига у Старом Русику, 1193. године постао сабрат Ватопеда. Њихов сусрет у Ватопеду је живописао у XVI веку и Ђорђе Митрофановић на зиду трпезарије Хиландара

Пише: Мишо Вујовић


Сусрет са оцем, а од тог тренутка духовним чедом, сабратом у Христу, забележио је Свети Сава у Житију Стефана Немање:
„И он, Блажени, дође у Свету Гору другог дана месеца новембра. Богоносни и пречасни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и почашћу великом. Усели се најпре у Ватопед манастир, јер ту нађе жељено, заблудњело своје јагње (Светог Саву)... Блажени, као што овде оправда своје царство, тако и онде зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуда, и испроси у цара, кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у Светој Гори. И уз мене грешнога из Ватопеда у место то и уселисмо се...”
И Хиландар постаде колевка душе и ризница памћења.
Вечно кандило небеске и кантар овоземне Србије.
Мистична галерија тајни у чијим су светим одајама пронашле спокој све српске победе и порази. У Милутиновој цркви су прогледале Стефанове очи. Ту под трептајима Лазаревог кандила столује велика, моћна и непобедива Србија у којој, на светитељском трону, светли Обилићева жертва благородног чувства. У тој небеској станици на земљи, Вожд је целивао радовањску секиру, придижући кума са земље на скуте. Ту је мали Саша, откупивши Хиландар од Бугара, пристао уз највеће и најмоћније. Ту су сви Срби помирени, складно као у рају, успавано а живо, мотре и опомињу. Ту се одавно смрт својом узвишеном лепршавошћу руга плотној пролазности живота.
Средњевековни владари, градећи Хиландар, зидали су и јачали вертикалу свога рода. Многи су уклесали душу у свете зидове хиландарске. Највећи процват Хиландар доживљава у доба светородне лозе Немањића.
Стефан Првовенчани, Краљ Милутин, Цар Душан, Кнез Лазар, Краљ Урош… издашно су помагали ову светињу, даривајући манастир метосима, селима, шумом, ливадама, виноградима…
Хиландар постаје духовно средиште српске средњевековне државе, одужујући се отаџбини стоструко. Као први српски универзитет, вековима је отачеству недрио духовне пастире, архиепископе, писце, прве попечатеље, сликаре, философе... Скоро сви српски писци средњег века, од Светог Саве, Теодора Граматика, Теодосија, Романа, монаха Теоксита до Константина Философа, изашли су из хиландарске клупе и све што су оставили у наслеђе непроцењиви је печат тог небеског простора. Многи хиландарски средњевековни рукописи стигли су до европских колекција у Бечу, Паризу, Лондону, Москви, Петрограду…

КАНДИЛО НЕБЕСКЕ, КАНТАР ЗЕМНЕ СРБИЈЕ

Манастир је у средњем веку имао немерљиву дипломатску улогу у односима између Србије и Византије. У молитвеној смерности, уз сталну аскезу, образујући се на веома високом нивоу за то време, хиландарски монаси су оштрили своје духовне видике. Игумани су у дипломатским мисијама обављали и најделикатније послове. Нација и отачество били су изнад свега.
Свети Сава 1206. године, након повратка у Србију, постаје архимандрит Студеничке лавре. У Србији борави све до 1217. године, када се поново враћа на Свету Гору, где започиње велику мисију за добијање аутокефалности Српске архиепископије. То ће му поћи за руком две године касније, 1219, када у Никеји добија томос о аутокефалности – независности Српске архиепископије.
На повратку из Никеје навраћа у Хиландар, носећи књиге, пре свих Крмчију, на којима ће градити црквено и државно устројство. Из Хиландара први српски архиепископ одводи неколико монаха које ће хиротонисати за епископе. Први игуман Хиландара Методије постаје рашки епископ. На пастирском трону Српске архиепископије смењују се Хиландарци: Саву II, најмлађег сина Стефана Првовенчаног, на духовном престолу српског народа замењује хиландарски игуман Јоаникије, затим долази Јевстатије, који прво постаје зетски епископ...
Хиландарски игумани, осим што су се одликовали образовањем и дипломатским даром, били су одважни бранитељи ове светиње од честих насртаја пљачкашких банди с мора. Управо из тих разлога је краљ Милутин изградио два пирга (куле), Хрусију на пристаништу и „Милутинов пирг” на улазу из Савиног поља у теснац Хиландарске речице.
Почетком XIV века игуман Данило показује велику храброст и војничко умеће у одбрани од побуњених шпанских најамника. У првим деценијама XIV века игуман Данило уживао је велики углед у Светој Гори, био је пријатељ највећих духовника и теолога тог времена. Немерљива је његова улога у продору византијског духа у средњевековну Србију, у коју се и сам, по угледу на Светог Саву, враћа након боравка у Карејској испосници, негде око 1311. године. Прво постаје бањски епископ и посредник у дипломатским пословима краља Милутина, потом је столовао као хумски владика, да би 1324. постао архиепископ српски.

НА ПОЛЗУ РОДА И ОТАЏБИНЕ

Данило је у ствари родоначелник целе плејаде хиландарских игумана – државника, дипломата и архиепископа. Његов наследник у Хиландару, Никодим, који је од 1317. до 1324. био архиепископ, добио је од цара Андроника II две хрисовуље с новим земљишним поседима.
Не смемо заборавити дипломатског колоса игумана Гервасија и његову улогу сређивању затегнутих односа између Србије и Византије. Он и старац Калиник, духовник краљице Симониде, даноноћно су бдели на дворовима српске и византијске властеле опуштајући затегнута влакна између два крстоносна народа. Великом економу, како су звали игумана Гервасија, Хиландар дугује знатан део својих материјалних добара. Био је десна рука не само краљевима Милутину и Стефану Дечанском, већ и краљу Душану. Стално у мисији, успео је да издејствује велики број царских и краљевских аката. Од 146 крчких аката у XIV веку који се односе на Хиландар, 95 је из времена игумана Гервасија…
Цар Душан, склонивши се од куге на Свету Гору са царицом Јеленом и најужом свитом, придаје велики значај Хиландару, доводећи развој светиње до врхунца. Године 1355. године, пет година након Душановог уздизања Архиепископије у ранг Патријаршије, како би могао бити крунисан за цара, због чега је цариградски патријарх Калист екскомуницирао Србе, хиландарски игуман Доротеј постаје светогорски прот и успева да обнови неке повластице хиландарској братији. Доротеј је за време владавине Светом Гором успео да заштити српско монаштво и да у многоме превазиђе црквени раскол.
Још један Хиландарац, старац Исаија, имао је велику дипломатско-помиритељску мисију, посредујући са својим ученицима Никанором, Силвестером, бившим светогорским протом Теофаном и Никодимом Грком 1375. године између Српске цркве и Цариградске патријаршије, када долази до васпостављања црквеног јединства и признавања српске аутокефалне патријаршије.
Кнез Лазар пре Косовске битке наставља јачање Хиландара. Дозиђује спољну припрату хиландарској саборној цркви. Болници поклања село Јелашницу. Данас се у хиландарском архиву чува Лазарева хрисовуља оверена потврдом патријарха Спиридона.
Након Косовске битке и погибије Кнеза Лазара, долази до сукоба између Бранковића и Лазаревића. У Хиландару се налази рођени брат Вука Бранковића, монах Герасим, што Бранковићима омогућава већи утицај на манастир, али се истовремено одражава и на манастирску економију, због укидања новобрдског дохотка од стране Кнегиње Милице и Стефана Лазаревића. И Вук Бранковић је, како сведочи хрисовуља из 1393. године, даривао манастир. Бранковићи 1365. године, откупивши га од манастира Ксиропотама, обнављају запустели манастир Светога Павла. Претпоставља се да је Герасим, након Вукове смрти у турском казамату, брата сахранио у манастиру Светог Павла.
Економске прилике Хиландара се побољшавају тек након смрти Герасима Бранковића, када се поново успостављају присни односи са Лазаревићима. Деспот Стефан обнавља новобрдски доходак од 100 литара сребра годишње, повељом из 1405. године. Исте године Дубровник преузима обавезу да Хиландару годишње исплаћује 500 дуката. Један од хиландарских дародаваца је Скендер-бегов отац Иван Кастриот, коме је хиландарски игуман Атанасије за 60 фиорина уступио пирг Светог Ђорђа, у ком се склонио пред најездом Турака. Од пирга су данас остали темељи. У припрати Милутинове цркве сахрањен је Иванов син, Скендербегов брат, Репош, што потврђује српске и православне корене ове арбанашке властеле.


***

Печат моћне и усправне Србије
Први српски монаси описмењавали су се од Руса и Грка, учећи да преписују и преводе богослужбене и теолошке књиге. Хиландарски типик, првенац хиландарске књижевности, написан је 1199. године, када настаје и Карејски типик. Године 1200. Свети Сава пише Службу Светом Симеону. Доментијан ствара Житије светог Саве и Житије светог Симеона. Хиландарска библиотека се пуни књигама и Хиландар брзо почиње да предњачи у српској средњевековној књижевности, дајући цивилизацијски печат моћној и усправној Србији, данас потиснутој из памћења одрођеног потомства. Можда ће нас пренути овај данашњи хиландарски огањ.

***

Помоћ
Не заборавимо да је у току обнова у пожару тешко оштећеног манастира Хиландар, српске свете царске лавре на Светој гори! Помоћ се може упутити директно на рачун Хиландара:
BENEFICIARY CUSTOMER:
HOLY MONASTERY HILANDAR, MOUNT ATHOS, GREECE
ACCOUNT (IBAN) No: GR64 0110 8220 0000 8225 1600 068
WITH: NATIONAL BANK OF GREECE S.A., ATHENS, GREECE
SWIFT (BIC): ETHNGRAA
Детаљна упутства за остале врсте уплата: [You must be registered and logged in to see this link.]

Добротвори

НОВОСАДСКА ХРОНИКА МАРИЈЕ ТРАНДАФИЛ (1814-1883), НАЈВЕЋЕ СРПСКЕ ЗАДУЖБИНАРКЕ
Заборав једе оне који заборављају
Наследила је и великим трудом умногостручила огромно богатство. Поседовала „пола Новог Сада”. Само један дан у животу била је сиромашна и гладна. Никада не заборавивши тај дан, сав свој иметак пажљиво је завештала другима, онима за које је мислила да им је најпотребније. Помагала је градску сиротињу, децу, девојке без мираза, удовице, Цркву, националне установе, болнице... Почива у крипти Николајевске цркве, крај мужа и деце. Помене јој одавно нико не служи

Пише: Татјана Марковић


У самом срцу Новог Сада, у салону господског дома у Главној улици, седела је крај прозора госпођа Марија Трандафил и одсутним, мутним погледом гледала ретке пролазнике. Строга и усправна, механички је кретала игле за штрикање, које су некако саме од себе, волшебно, плеле чарапе и то одмах две – једну у другој. Када би неко могао да по новосадским салонима провери женске чарапе, тврдила је Марија Трандафил, показало би се да већина „ноблеса” има поцепане пете. Па када карте могу да буду у моди међу женскињем, онда ваљда могу и њене читаве чарапе.
Тако је то радила Марија Трандафил, највећа српска добротворка и задужбинарка свих времена.
Рођена је око 1814. године (у неким документима се наводи 1816), у породици Поповића у центру Новог Сада, у кући која је позната као „Kућа код иконе”. Наиме, на фасади куће, високо на спрату, била је, а и данас је, вешто израђена икона св. апостола Петра и Павла. Ови апостоли ће је, као знамење, пратити целог живота.
У новосадском листу Јавор из 1883, била је објављена Маријина кратка биографија у којој се наводи:
„Отац јој беше Ћира Поповић, занатом ћурчија, но се поглавито бавио трговањем храном. Једном приликом је истоварао у Ђуру кукуруз, те се прехладио и од тога умро у својој 27 години, где је и сахрањен. Отац јој се двапут женио. Прво је узео Тајчевићеву из Осека и то беше Маријина мати, а други пут из породице Критовчеве из Руме...”
Рано оставши без родитеља, постала је штићеница својих рођака, богате трговачке породице Хаџи Кире Николића из Осека. У то време је било уобичајено да се девојке из богатих кућа васпитавају по приватним „леровима”, где су се училе писмености из Библије, рачуну, ручним радовима, танцу, а помало и унтерхалтунгу. Поуздано се зна да је Марија била писмена и да се добро разумевала у трговачке трансакције, те да је „немецки читала са особитим разумевањем”.

НИСУ ЈЕ НИ ПИТАЛИ

По старом схватању, да је брак пре свега добар и уносан посао, њен старатељ Хаџи Кира ју је удао са непуних шеснаест година за много старијег свог деловођу Јована Трандафила, родом из Брашова.
Венчање је обављено у Осеку 31. јануара 1831, без много трошка и помпе, и то у православној цркви посвећеној апостолима Петру Павлу!
У Тридесетогодишњим угодним и неугодним успоменама 1854 – 1884. Лука Јоцић, потоњи управитељ целокупног имања Марије Трандафил, догађај је описао речима: „Нису је ни питали!”
Знатан капитал који је Марија унела у брак као мираз послужиће као основа за успешне трговачке послове које ће супруг Јован, уз помоћ Хаџи Кире Николића, предузимати наредних година. Већ 1832, Јован Трандафил је платио taxam concivlitatis и постао грађанин Новог Сада. Тако је добио могућност да ту тргује покровцима и ердељским сукном и стекне, врло брзо, богатство. Улагао га је у некретнине.
Но, новац и моћ нису донеле супружницима срећу. Једно за другим су им умирала деца, прво кћер Софија, па онда и син Коста. Од тада, несреће су надолазиле једна за другом, у таласима.
У почетку националног превирања у Угарској, и Буне 1848. под вођством Лајоша Кошута који је заговарао економску и територијалну независност Угарске из јединственог аустријског царства, као и искључиво признавање само Мађара као јединог народа, Нови Сад има значајну улогу.
Између Мађара и Срба, који су подржавали закониту монархију, отпочео је крвав рат на територији данашње Војводине. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска бомбардовала са Петроварадинске тврђаве и разорила. Град је изгубио већину становништва. Од преко 2.800 зграда и кућа остало је једва 800. И данас у центру града, у чувеној Дунавској улици, видљива су гвоздена ђулад заробљена у фасадама, као сведочанство о тим догађајима.
О томе где су се налазили Трандафилови у време Мађарске буне мало је познато. Зна се, пак, да су им у бомбардовању изгореле две куће на пијаци, те је Јован Трандафил 1851/52. дигао зајам од 30.000 форинти и употребио их као нов финансијски замајац у својој трговини.
Андра Гавриловић, у својој књизи Знаменити Срби XIX века, наводи следеће Маријине речи у вези са бомбардовањем Новог Сада:
„Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било када смо 1849. при пожару новосадском – бежали, те смо у Варадину граду при затвореним капијама морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Када се сетим тога дана, онда осетим шта су то глад и сиротиња – и зато чиним доброчинства и помажем сиротињу.”

ВОДИЛА СОПСТВЕНУ НАЦИОНАЛНУ ПОЛИТИКУ

Своје богатство Марија је доживљавала као тежак терет и искушење. После Јованове смрти 1862, морала је да води четири парнице, укључујући и спор са рођеним братом Марком Поповићем. Њени и Јованови сродници, незадовољни заједничким тестаментом брачног пара сачињеним 1860, сматрали су да она, као жена, није способна да управља сопственим добрима. Парнице су биле тешке и препуне „ниских удараца”, али је она успела да задржи контролу над целокупним капиталом.
Лука Јоцић је у својим Успоменама... забележио да је Марија често говорила:
„Камо среће да су ми жива моја деца, па ма крај њих живела у највећој сиротињи. Срећнија бих била и више радости бих имала, но што ми даје ово мртво благо, које ће и онако остати туђину.”
Утонувши у своју несрећу, спас је тражила у раду, те је двадесет година сама стицала и увећавала капитал и то на опште згражавање чаршије што се бави тако „неженским занимањем”, па још и успешније него њене мушке колеге.
Како је научила да мудро послује, тако је и делила свој капитал у добротворне сврхе: хранећи, негујући и школујући сиротињу, обезбеђујући тако физички опстанак Српчади у несигурним временима, те подижући значајна здања у која су доцније смештане институције од националног значаја, попут Матице српске.
Госпођа Марија Трандафил је водила своју сопствену националну политику, чија далековидост дуго није била схваћена од стране Срба, а изгледа ни данас! Велики део имовине, брачни пар Трандафил је завештао у добротворне сврхе још тестаментом писаним у Осеку, 24. јуна 1860. После смрти мужа, увећавши богатство неколико пута, Марија је формирала нова завештања, мењајући при том суштину заједничког тестамента, због чега су избиле додатне рођачке несугласице.
У тестаменту писаном у Новом Саду, 9. септембра 1878. по римском календару, као разлог за промену дотадашње воље наводи се:
„... Од доба када се заједнички тестамент иставио, па до данас, времена су се изменула – па су и потребе српског народа друге постале.”
Тестаментом је одређено да се од 476 јутара земље оснује Фонд за школовање сиромашних даровитих ученика и то под условом да „... деца морају бити православног восточног вероисповеданија, али без сваке разлике у народности”.
Дато је тридесет стипендија за ученике Српске велике гимназије у Новом Саду, данашње Гимназије „Јован Јовановић Змај”. Марија је дубоко била свесна потребе да се Српчад, школовањем, издигну из свог дотадашњег подређеног положаја у аустроугарском друштву и држави, те тако постану нова културна елита народа.
Даље у тестаменту дословно каже:
„Кућа на пијаци, у којој је сада трговина г. Вајса, оставља се саборној цркви новосадској. Једна кућа у Лебарској, где живи г. Јаснић, имаде се обратити на то, да се по две сироте православне вере из њеног прихода сваке године удају. Друга кућа у Лебарској улици, ‘код Сремца’, остављена је да се чисти приход у једнаким сумама на сироте немоћне удовице и три сиромаха немоћна трговца или мајстора подели. Приход од куће у Осеку иде на три болнице и то на Новосадску, Осечку и Сомборску у једнаким свотама...”

ЗА ПРАВОСЛАВНЕ СИРОТАНЕ

Њено највеће завештање је „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад” у Новом Саду. Матицу српску је овластила да у њено име подигне пространу и лепу зграду, у којој ће боравити сирота мушка деца. Према тестаменту, градња задужбине је требало да почне онда када капитал уложен у тај фонд нарасте на 300.000 форинти. Тек 1908. је изабран пројекат новосадског градитеља Момчила Тапавице. Пројекат је својим потписом оверио тадашњи председник Матице српске Антоније Хаџић. Трошкови за изградњу, са првобитних предрачуна од 397.000, попели су се на пола милиона форинти. Репрезентативна зграда, саграђена у псеудокласицистичком стилу, завршена је тек 1912. Никла је на углу Ханског плаца. Матица српска се сама уселила у ову зграду 1926, изменивши за своје потребе првобитни ентеријер зграде.
Да жеља Марије Трандафил не би била изневерена, одлучено је, уз сагласност градских власти, да се подигне нова зграда за потребе сиротишта. На задужбинском палцу од 30 јутара, на Сајлову, подигнут је комплекс зграда који су чинили: кућа за смештај деце, економска зграда и стан управитеља. Пројекат је потписао инжењер Миливој Матић, а првих дванаесторо деце је усељено 1930.
Деца из сиротишта су морала бити школована у такозваним индустријским школама, или су ишла на „немецке занате”, у то доба ретке међу Србима. Сваком питомцу је након завршене школе следовало по 500 форинти, да отпочне посао.
Према завештању, основан је и Фонд за материјалну помоћ Николајевске и Успенске цркве. Трећину чистог прихода од куће у Осеку добио је тадашњи „Убошки дом”, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе” у тадашњој Ћурчијској улици, данашња Пашићева 11, и 80 јутара првокласне земље. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, а деси ли се да, којим случајем, попадија остане удовица, имала је право на доживотно издржавање од 200 форинти годишње.
По Маријином налогу су обновљени велелепни иконостас Успенске цркве и мермерни крст који је дуго времена красио центар Новог Сада, а данас се налази у порти Саборне цркве.
За Николајевску цркву је била дубоко везана, јер су јој најближи почивали у крипти управо ове цркве. Пред крај живота је често, усамљена и очајна, вечито у црнини, сатима покушавала да у брујању звона распозна гласове своје деце. Једног дана је добила скандалозно писмо следећег садржаја:
„Српска православна црквена општина новосадска приметила је са негодовањем да Ви овомесном светом Николајевском црквом самовољно и без питања и дозволе ове општине управљате... Ова општина се услед тога налази побуђена изјавити Вам да то нити сме нити хоће даље трпети и тако да са данашњим даном кључ речене богомоље узима из ваших руку.”
Дубоко погођена поступком људи из одбора, међу којима је било и њених питомаца, Марија је вратила кључеве цркве. До краја живота није више крочила ни у црквену порту. Згрожене поступком људи из црквене општине, протестовале су угледне Новосађанке, православне Српкиње, мајке, које су упутиле оштру петицију са 100 потписа.
Након смрти Марије Трандафил, 14. октобра 1883, вредност њених завештања у непокретностима и баснословном породичном накиту је износила 700.000 форинти, што је чини највећом добротворком код Срба.
Марија Трандафил је сахрањена у крипти Николајевске цркве, поред своје деце и супруга.
Помене јој одавно нико у српском народу не служи.

***

Пола града
Данас ни многи Новосађани не знају да су куће у Змај Јовиној улици с бројевима 8, 16 и 17, Пашићевој 11, Дунавској 16 и Милетићевој 17 заправо биле власништво, а касније и задужбина Марије Трандафил. Мало је познато и каква је даља судбина ових добара, односно у чијем су власништву сада.

***

Сплетке
На весеље доконе чаршије, разљућени грамзиви рођаци ширили су приче о наводном постојању компромитујућих писама које је Марија писала извесном господину сумњиве репутације. Оваква врста трача је, касније, постала омиљени начин обрачуна новосадских малограђана са својим изузетним суграђанкама, те је тако, само двадесетак година касније, Миша Димитријевић смртно страдао од руке Јаше Томића због идентичне сплетке, коју је исплео око Милице Томић, рођене Милетићеве.

***

Спасење
За време велике глади, након Буне 1848, шест недеља је хранила сву новосадску сиротињу, без обзира на веру, што није било уобичајено у то доба, јер се свака национална или верска заједница одељено старала о својим сиромашним суграђанима. Радила је према сопственом убеђењу и дубокој потреби давања у славу Бога и за спас душе, своје и својих најмилијих.



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ (1803–1885), ВЕЛИКИ ТРГОВАЦ И ЗНАМЕНИТИ ДОБРОТВОР
Играчке дунавског капетана
Био је један од најбогатијих Срба кроз многа времена. У једном раздобљу, тргујући сољу, поседовао је имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета Србије. Позајмљивао је чак и свргнутом кнезу Милошу, од чије ће освете доцније заувек побећи из Србије. Нису му ишли од руке политика и мушка деца, али је његова трговачка флота бројала 74 брода, а његова пословна империја запошљавала је средином XIX века преко 10.000 људи! Он, у чијој велелепној задужбини је данас ректорат највећег српског универзитета, већ 122 године почива ван Србије, заборављен од „свога отечества”. Заувек?

Пише: Драгана Букумировић



Када је флота Мише Анастасијевића (24. фебруар 1803, Пореч на Дунаву — 27. јануар 1885, Букурешт) под српским заставама својевремено упловила у Београдско пристаниште, подно Калемегдана, Српске новине су о томе известиле: „Чудо невиђено!”
А почео је као сиротан од малих ногу. Изгледа да је и име, не наследивши га, стекао некако успут, на улици острвског града Пореча, на Дунаву, свог родног града. Као дете је рибарио, чувао овце, савладао буквар и рачун, био помоћник у дућану, сароар, теглио лађе уз Дунав. Првих 300 гроша зарадио је као кнежев цариник, а онда их уложио у трговину. Почео је трговином сапуном, затим стоком и јеленским роговима, а на врхунцу био је главни снабдевач Србије сољу из Влашке и Молдавије.
Кроз многе бурне и тешке године, тако радећи, стекао је толико богатство да су га у наредном веку, XX, плићем и мањем маштовитом, звали „дунавски Ротшилд” и „српски Оназис”.
Да је поред пет кћери (Јелене, Персиде, Саре, Ружице и Анке) имао бар једног сина, за којим је толико жудео, ко зна да ли би се његово благо истопило за само десетак година након његове смрти. Наследници су се трошкарили, живећи на високој нози и ниској памети, и до краја XIX века спискали и последњу пару.

НАЈТЕЖА ОД СВИХ ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Промућурни кнез Милош Обреновић, који ништа није радио случајно, 17. јула 1833. именовао је Мишу Анастасијевића за „дунавског капетана” на делу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока. Миша је срастао са Дунавом, узео га под своје! Све ћуди моћне реке је знао. Ту се родио, учио, трговао, стекао богатство. Са реком разговарао, умео да је савлада, укроти. Бродови у његовим рукама, док их је теглио Ђердапом, „постајали су лаки као играчке”. Од прве велике уштеђевине је и купио брод.
Видимо капетанов лик на једином сачуваном портрету. Сувоњав човек, густе косе и обрва, са бакенбартима и златним прстеном на кажипрсту леве руке. Одавао је кицоша. Једни га сматрали господином, други говорили: скоројевић. У сваком случају, трговац великог стила! Тајне свог карактера однео је са собом. Није се петљао у политику, а кад је једном и покушао, у зрелим годинама, одмах је пропао. Занимљив у сваком случају.
Биографски подаци су јасни: родио се 24. фебруара 1803, у граду Поречу, на дунавском острву. Родитеље није запамтио. Мајка Ружа умрла на порођају, а отац Настас тек што је дечак проходао. Од очевог имена настало је Мишино презиме, али се крсно име никада није сазнало. Остао надимак: Миша.
Јединче расло без браће и сестара. Остао би сироче да отац не беше оженио Миљу, удовицу без деце. Племенита жена чувала га као рођено дете и подигла уз велике муке.
И тако је бурни живот капетана Мише Анастасијевића почео је у тој чудној вароши насред Дунава, пограничном месту богомданом за трговину, привлачном за људе са свих страна: трговце, војнике, лађаре и разне пробисвете. У Поречу Мишиног времена цвета трговина, граде се бродови и мукотрпно Дунавом тегле... Варош је привукла и војводу Миленка Стојковића све са његовим харемом, театром, гардом и писарима.
Дечак расте у сенци турских зулума. Када османлије притисну, људи беже Дунавом, у Аустрију. Једне ноћи и Миља је у чамцу, са двогодишњим Мишом. Весла на другу обалу. У избеглиштву жена и дете остају годину дана, а када је ослобођен Београд (1806) враћају се у Пореч.
Ни богата деца се не школују, а Миша је савладао рачун и буквар. Покушао је да заради као учитељ, да описмењује децу за 10 пара, али посао му није ишао. Образовање није у моди. Нови посао је нашао код неког Динуловића, где је служио и успут учио, у дућану, вештину трговања.

КУЋА СА ЈЕЛЕНСКИМ РОГОВИМА

Миша није ни дете ни младић — напунио је четрнаесту — када је 1817. у Пореч навратио кнез Милош Обреновић и поставио за нахијског писара ученог Стефана Стефановића Тенку, а за начелника Јоксу Милосављевића. И Миша тада напредује. Именован је за цариника (ђумрукџију) на скели Добровачкој. Цењено занимање оличава власт, али и омогућава додир са виђеним људима.
Ђумрук је напустио пет година касније, са уштеђевином од 300 гроша и одмах се латио трговине. Већ прве године умногостручио је капитал на 6.000 гроша. У круг богатих тада се улазило са 4.000 гроша.
Трговац од каријере се жени. Изабраница је Христина, девојка из села Брзаски, на аустро-румунској страни Дунава, из српске куће попа Илије Урошевића. Младожења је у „мираз” добио и младиног брата Симу Урошевића, једног од Милошевих писара-секретара.
Шурак га помаже финансијски и доводи у везу са највећим трговцем у Србији тог доба, кнезом Милошем Обреновићем, преко кога се одвија сва трговина. Познанство са Милошем омогућило му је да напусти трговину „на мало” и да почне да тргује стоком.
Догађаји младом Миши Анастасијевићу иду на руку. У то време Аустрија усмерава трговину на свој терен и брани својим трговцима да прелазе у Србију. Кнез Милош је то сазнао на време. Одмах је српским трговцима забранио да прелазе код суседа, а аустријским прелазак у Србију допушта само код скела и прелаза, где се једино купује стока.
Миша Анастасијевић од сељака у унутрашњости купује стоку и тера је до скела на продају. Тргује и веома траженим роговима, волујским и јеленским, од којих су Аустријанци правили чешљеве и дугмад, што му је донело лепу зараду од 40.000 гроша. Од тих пара подигао је двоспратну кућу у Поречу, а на оџаке ставио јеленске рогове!
У каснијим селидбама Пореча и Милановца, како је било ново име града, о чему је Национална ревија писала у свом претходном броју, и кућа капетана Мише Анастасијевића је пресељавана. У данашњи Доњи Милановац, пре потапања старог града 1964, због изградње хидроелектране и акумулационог језера „Ђердап”, пренете су и куће двојице најзначајнијих Поречана. Капетан Мишин конак саграђен је као спратна грађевина, са приземљем у камену и спратом у бандуку, а кућа Стефана Стефановића Тенке као приземна. И дан-данас, када кота Ђердапског језера падне за 5 до 6 метара, изроне остаци некадашњег Милановца. Препознају се главна улица, црква, па чак и имање капетана Мише.

ДАРОВИ И ДУГОВИ

Кнез Милош је владар чврсте руке, што изазива отпор „Уставобранитеља”. Они су потпомогли да Устав из 1835. оконча Милошев монопол на трговину, учинивши је свима доступном. Такозвани „Турски устав” поделио је власт између Кнеза и Савета, али деспотска природа српског владара се томе успротивила. Милош се 1839. одрекао престола и абдицирао у корист свог старијег сина Милана. Са другим сином Михаилом отишао је у Влашку.
Огорчени противници нису дозволили свргнутом владару да било шта понесе. Ни новац за пут. Кнез се обраћа молбом дунавском капетану за позајмицу. Миша му радо даје 400 гроша. Дуго ће остати привржен Милошу Обреновићу, али не и заувек.
Откуп соли у Влашкој и Молдавији је посао века, над којим, све до абдикације, кнез Милош има монопол. Кад се повукао са власти, Миша постаје једини закупац и једини снабдевач Србије сољу. Као и кнез Милош, тада он беспоштедно гуши сваку конкуренцију. Кад су турски трговци покушали да тргују сољу, Миша их је блокирао на Ђердапу. Није им дао коње да превуку своје лађе.
Удајом својих кћери, богати трговац се уплео у политику. Све су се поудавале за значајне политичке личности. Персида се удала за Јована Маринковића, председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, Сара за Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, Ружица за Арсенија Црнојевића, потомка старе фамилије Црнојевић, велепоседника у Мађарској, а Анка за Радована Рају Дамјановића, једног од главних покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића. Ородио се и са Илијом Гарашанином, најзаслужнијим за увођење уставобранитељског режима. Мишина ћерка Јелена удала се за Васу, Гарашаниновог синовца.
По Милошевој абдикацији, капетан Миша му је још једно време привржен. Није се истицао као велики поборник Уставобранитеља. Ипак, променио је страну. Спријатељио се са Александром Карађорђевићем када је овај 1842. године дошао на престо. Богати трговац дарежљив је према двору. Приређује балове и вечере у част кнегиње Персиде.
Уз двор, помаже он и просвету и писце. Један од ретких коме је само позајмљивао новац био је Вук Стефановић Караџић. Није му учинио ни поклон. Необјашњиво за богатог човека широке руке, који даје добротворне прилоге за Народно позориште, цркве, школе... и никада не заборавља на сиромашне. Када је одлазио у Милановац, све девојке је даривао јелецима, невесте либадетима, а бабе шкуртељкама (врста горње хаљине са оковратником од самуровине и дугачким рукавима).
По завршетку Револуције 1848, поново цвета трговина. Капетан Миша је преузео откуп соли из Влашке, Молдавије и Аустрије. Захваљујући својим пријатељским везама, слободно је продавао по Србији, Бугарској, Босни и Мађарској. Он је једини закупац соли на Дунаву и Сави, од Сиска све до Сулине на Црном мору. Врхунац његове трговачке каријере потрајаће петнаестак година, све до 1865.

СМРТ У БУКУРЕШТУ

Време после Кримског рата обележено је сукобом Уставобранитеља са кнезом Александром Карађорђевићем. Међу кнежевим противницима је и зет капетана Мише Анастасијевића, Раја Дамјановић, министар унутрашњих дела и председник Врховног суда. Завереник је осуђен на дугогодишњу робију у злогласној Гургусовачкој кули, названој „српска Бастиља”.
Иако је капетан Миша све учинио да издејствује помиловање за зета, то му није пошло за руком. Раја Дамјановић је у заточеништву умро, а таст се зарекао да ће помоћи сваку акцију за свргавање кнеза са престола. У породици је имао претендента на титулу кнеза, зета Ђорђа Карађорђевића, владаревог синовца. Неки тврде да је „сањао о замени једног Карађорђевића другим Карађорђевићем”, како би његова мезимица Сара постала краљица. „Капетан Мишино здање” у Београду и зидао је желећи да то буде њихов и српски дворац.
То велелепно здање почео је да гради 1857, по пројекту чешког архитекте Јана Неволе. Пред сам почетак Светоандрејске скупштине, он је са ћерком Саром и зетом Ђорђем Карађорђевићем у тек довршеном раскошном здању примио посланике.
Миша се својим богатством супротставио лавини новца коју је кнез Милош слао у Србију да се обори Карађорђевић. Једном приликом је изјавио да га је свргавање кнеза Александра, и покушај довођења зета на престо, коштало колико и подизање раскошне палате на Великој пијаци.
На Светоандрејској скупштини Миша Анастасијевић је изабран за председника, али су уставобранитељи поражени. Одлучено је да се у Србију врате кнезови Милош и Михајло. Да би избегао освету Милоша Обреновића, дунавски капетан одлази у изгнанство. Политиком се више никада није бавио. Напустио је Београд и Србију.
Жена му је остала у Београду, а он се, кажу, препустио лагодном животу. Огромне трошкове покривала је трговина сољу. Свака му је жеља доступна, изузев једне: богати трговац нема сина. Како су године пролазиле, све више је патио што није имао мушку децу, да наставе лозу.
Полагао је извесну наду у своја два унука, кнежевиће Алексија и Божидара Карађорђевића. Узалуд. Доживео је да види да од њих неће бити ништа. Један је био космополита и монден, који се оженио Американком да би се спасао дугова, други се изгубио у музици и књижевности.
У међувремену, богати трговац је распродао сву со и спахилуци су му једини извор прихода. У Влашкој је приређивао балове, позоришне представе и организовао лов за нови краљевски пар, краља Карла и краљицу Силву. Кад није бивао у Румунији, путовао је по Европи са великом свитом родбине и пријатеља и немилице трошио. Где год би се појавио, говорили су: „Из њега цури злато!”
Нарадио се, наживео и дочекао лепу старост. Свој богати живот окончао је у 82. години, на Св. Саву, 27. јануара 1885, далеко од Србије, у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна 6. Када је заувек напустио овај свет, његова имовина вредела је 20 милиона франака у злату!
Капетан Миша Анастасијевић сахрањен је на свом имању у Клежанима, у крипти Цркве Св. Архангела, његове задужбине. Земни остаци великог добротвора нису никада пренети у Београд. Остао је да почива у Клежанима, заборављен од „свога отечества”, према којем је био тако дарежљив.
Доњи Милановац, међутим, чува успомену на славног претка. Главна улица носи име Капетан Миша, уређено је спомен здање Мишин конак, а на малом тргу је и споменик чувеном трговцу и добротвору.
Доле, низ Дунав, у пристаништу, сидре се лађе страних земаља. Никако да се завијори и застава неке наше праве, велике, моћне лађе. Ех, да је капетана Мише, на то се не би тако дуго чекало...



***

Империја
Империја Мише Анастасијевића, коју неки сматрају и првом мултинационалном компанијом код нас, почивала је на великим бројкама. Она је упошљавала 10.000 људи, имала је 23 филјале-камарашије (стоваришта за смештај соли)у разним местима на Сави и Дунаву, флоту од најмање 74 брода „соларца”, 60 бродских агенција, контролоре у Бечу и Пешти, многобројне спахилуке у Влашкој, са покретним и непокретним инвентаром и масом влашких сељака на спахилуцима.


Капетан-Мишино здање
Био је, рекосмо, један од највећих добротвора и задужбинара у српском народу. Његова највећа задужбина, у срцу Београда, по њему названа Капетан-Мишино здање, данас је зграда Ректората Београдског универзитета. Представља складну мешавину романтике, готике и ренесансе. На здању је позлаћеним словима писало: „Миша Анастасијевић своме отечеству”. Својевремено се говорило: „Велик као капетан Мишино здање”.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Наши велики добротвори – Ђорђе Вајферт

„НЕЋЕ СВЕ ШТО САМ ЈА УМРЕТИ”
„Дубоко верујем да сва моја браћа морају чинити напоре на свом усавршавању, а радећи тако, усавршавају наше друштво. Тај труд, тај богомдани дар да изграђујемо сами себе и сопствени карактер је снага у коју ја верујем”, говорио је чувени српски индустријалац и добротвор

[You must be registered and logged in to see this image.]

Немац по пореклу, свом народу, како је називао српски народ с којим је живео и радио, подарио је небројена добра. Осим великог прегалачког рада, који му је обезбедио место једног од најбогатијих људи свог доба, Ђорђе Вајферт био је велики добротвор и задужбинар, отац српске индустријализације, банкарства, али и зачетник многих рудника у Србији. Оно по чему је најпознатији било је пиво „вајферт”, које се и данас производи.
Забележено је да је за живота био и богат и сиромашан, али никада одвојен од свог народа. Градио је болнице, школе, амбуланте, радничке станове, цркве, помагао културне установе.


Брига за раднике

Ђорђе Вајферт рођен је у Панчеву 15. јуна 1850. године. Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је у то доба била део Аустроугарске царевине. Завршио је немачку основну школу и мађарску гимназију у Панчеву, а трговачку академију у Будимпешти. Породица га је потом послала у пољопривредну школу у Минхену, где је специјализовао технологију прављења пива. У међувремену, породични посао у производњи пива у Панчеву нагло се ширио, па је изграђена нова пивара на Топчидерском брду у Београду. Предата је на управљање младом Ђорђу Вајферту који се преселио у Београд и 1873. године оженио Маријом Гиснер.
Он је брзо схватио да је највећа тешкоћа у прављењу пива зависност од угља, који се користи за његову производњу. Кренуо је да тражи богата налазишта и врло брзо добио концесију на рудник угља у Костолцу. Хроничари кажу да је ова почетничка срећа пробудила у Вајферту страст за рударством. Отворио је мноштво рудника који су се, у већини случајева, показали непрофитабилним, па је 1895. године био у великим тешкоћама. Забележено је да се на „београдској калдрми” говорило – дужан као Вајферт.
Упорност и страст за копањем руде ипак су уродиле плодом. Вајфертови инжењери открили су на подручју села Бор најбогатије налазиште бакра у Европи. Током неколико година сеоце је постало велики рударски град, а Ђорђе Вајферт најбогатији човек у Србији. Назван је оцем српске рударске индустрије.
Отворио је једанаест рудника, међу којима је био и рудник живе на Авали, олова Рупље, као и злата Рукмалне. Финансијски успех с рудницима омогућио му је да прошири и пиварско предузеће, па је отворио погоне у Сремској Митровици и Нишу, а његово пиво постало је најпознатије у Србији. Забележено је да је Вајферт био у много чему испред свог времена, па и по понашању према својим радницима. Људе и градове повезивао је градећи пруге и путеве, умрежавајући тако и своје руднике с главним лукама и трговинским средиштима. Саградио је радничка насеља, школе, болнице, цркве и млинове и остало је упамћено да је био први фабрикант који је својим радницима плаћао боловање. Тврдио је да му је била жеља да оствари однос између послодавца и запосленог као у оквиру једне велике породице.
Година 1873. по много чему је била значајна за Ђорђа Вајферта. Те године постао је држављанин Србије и помагао развој државних установа после стицања независности од турске власти. Један је од оснивача Српске трговинске коморе и њен први председник, као и један од оснивача и први гувернер Народне банке Србије. Стварању централне српске финансијске установе противила се влада краља Милана Обреновића, али је Вајферт с групом српских банкара успео 1884. године да отвори централну банку, постане њен први гувернер и на том положају остане до 1926. године. Тврди се да је он поставио темеље савременог банкарства у Србији крајем 19. века. По завршетку Првог светског рата, 1919. године, гувернер Вајферт радио је на претварању Народне банке Србије у Народну банку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), као и на учвршћивању динара у стабилну европску валуту. Забележено је и да је током Првог светског рата руководио српском централном банком из Марсеја и тако сачувао ту установу, њене основне делатности и највећи део њене имовине. После рата претворио је Народну банку Србије у емисиону установу Краљевине СХС. Из Француске је помагао српској војсци на Солунском фронту, а по окончању рата вратио се у Београд и свесрдно приступио обнови престонице.
Био је вредан и у својој масонској ложи, где су га ословљавали са Брат Ђуро. Забележено је да је писао ћирилицом, па је постао познат и његов потпис. Његови савременици записали су да је дужности обављао скромно и умерено, а да је најбољи епитаф за његов живот и рад онај који гласи: „Нон омнис мориар”, односно „Неће све што сам ја умрети.”


На одру медаља за храброст

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ђорђе Вајферт није био члан ниједне политичке партије у Србији, али је учествовао у политичком животу. Током српско–турског рата 1876–1878. године био је добровољац у српској коњици, а од његовог новца који је поклонио војсци купљени су први топови за артиљеријске јединице. За показану храброст у преношењу порука између јединица под непријатељском ватром одликован је медаљом за храброст. По његовој изричитој жељи, од свих одликовања које је током живота добио, кад је умро, 1937. године, у ковчег крај његовог тела стављена је једино та медаља. У свему што је радио покушавао је, забележили су хроничари, да успостави равнотежу, па је тако у време Тимочке буне 1883. године ризиковао живот покушавајући да код краља Милана Обреновића издејствује да се смртне казне за побуњенике преиначе у казне затвора. То му је пошло за руком што је био пут за заустављање крвопролића у Србији.
Током Балканског рата 1912. године, у време велике оскудице хране у Београду, Ђорђе Вајферт платио је да се набави 60.000 векни хлеба подељених сиромашним београдским породицама. После рата основао је Фондацију свети Ђорђе, која се бавила прикупљањем новчане помоћи за ратне ветеране и војне инвалиде.
Петнаестак година раније помогао је оснивање друштва Краљ Стефан Дечански, које се бавило смештајем и образовањем глувонеме деце. До краја живота био је један од главних добротвора те установе и њен доживотни почасни председник. Заједно с Единбуршким саветом шкотских жена и Лондонским саветом шкотских жена, Вајферт је финансирао изградњу Болнице за жене и децу у Тиршовој улици у Београду. Поклонио је и земљиште за изградњу зграде тадашњег Београдског женског друштва, а доста новца издвојио је и за изградњу зграде Српске академије наука и уметности. Музеју Београда оставио је велику збирку слика, а вредну нумизматичку збирку од преко 14.000 новчића поклонио је Београдском универзитету. Ова збирка старогрчког и римског новца и данас се сматра једном од најбогатијих у свету.
Вајферт је саградио и две цркве. Реч је о римокатоличкој Цркви свете Ане у Панчеву, као и православној Цркви светог Ђорђа у Бору. Кад је Вајферт умро, католички бискуп у Панчеву није дозволио да буде сахрањен на гробљу цркве коју је саградио с обзиром на то да је био слободни зидар (масон).

ПОКЛОН УНИВЕРЗИТЕТУ

Сакупљањем старих новчића почео је да се бави Хуго Вајферт, млађи брат Ђорђа Вајферта. „Величанствено благо римских златних медаљона”, које је сакривала једна њива у Борчи, брзо се увећавало кад се у сакупљање укључио и старији брат, откупом старих новчића из доба од 239. до 256. године из околине Виминацијума. После Хугове преране смрти, у сакупљање старих новчића укључио се и отац Игњат, а после очеве смрти сва брига о ретком благу прешла је на Ђорђа Вајферта. Склоњена у бечки Доротеум, збирка је преживела Први светски рат и, по Вајфертовој жељи, 1923. године поклоњена Универзитету у Београду.
Збирка се данас налази у оригиналној посебној каси коју је за њу предвидео дародавац Вајферт.
„С примерцима монетарних емисија свих периода ковања, од антике до савременог доба, високонаучно вреднована, она је извор за решавање многих питања која поставља нумизматика”, записали су писци књиге „Добротвори београдском универзитету”.
Највећи део нумизматичке збирке поклоњене Универзитету у Београду припада римском републиканском и царском ковању, као и емисије грчких градова на Балкану, Сицилији и јужној Италији, ковање македонског краља Филипа ИИ и Александра Великог. Ту су и збирке келтског новца, такозваног рудничког новца 2. века, кованог за руднике у Горњој Мезији, Далмацији, Панонији. У збирци је и значајан фонд византијског новца од 5. века до пада Цариграда, као и примерци средњовековних фризашких пфенига и европских талир.


Љиљана Миленковић
[You must be registered and logged in to see this link.]

Наши велики добротвори – краљица Наталија Обреновић

РУДНИЦИ ЗЛАТА УНИВЕРЗИТЕТУ НА ДАР

Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8428 хектара шума и два рудника злата у околини Мајданпека, али не и наследство

[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљица Наталија

„Ја сам бивша краљица Србије Наталија Обреновић... Није хумано то што радите. Коњ је живо биће које осећа бол...” Овако је, према романсираној биографији, „грофица од Рудника”, а заправо несрећна српска краљица у прогонству, открила једном кочијашу ко је. Претходно се побунила што тај кочијаш жестоко бичује свог коња. Кад је он љутито замахнуо бичем према њој упитавши ко је она да га критикује што туче свог коња, бивша српска краљица морала је да каже ко је. До тог тренутка за све у својој околини била је грофица од Рудника која живи у католичком манастиру. Да је бивша краљица недуго после тога сазнале су и сестре из манастира Сен Дени у коме је умрла 5. маја 1941. године. Почива на гробљу Ларди поред Париза.

Од поклона само тапије и 2,5 хектара

Била је једини наследник краљевског имања после смрти свог сина Александра Обреновића, који је убијен 29. маја 1903. године заједно са супругом, краљицом Драгом. Краљица Наталија желела је имовину да поклони породици Јаковљевић, потомцима Јакова Обреновића, али како они поклон нису смели да приме будући да је у време поклона на власти била династија Карађорђевић, то је своје велико имање завештала Универзитету у Београду. Њен тестамент још није отворен.
Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8428 хектара шума и два рудника злата у околини Мајданпека, али не и наследство. „Пропали су сви покушаји да вратимо имовину Универзитета. Једино што део од око 2,5 хектара користи Шумарски факултет. Остало наследство користе ’Србијашуме’. На том земљишту имамо руднике злата Благојев камен и Света Барбара”, каже Јасмина Кабадаја, руководилац Одсека за имовину при Универзитету у Београду. На основу књиговодствене процене из 1939. године, поклон краљице Наталије београдским студентима вредео је седамнаест милиона динара. Нажалост, после Другог светског рата доживео је судбину као и многе друге задужбине. Имање је одузето 1946. године и додељено Шумском газдинству из Кучева.
Имовина коју је краљица Наталија оставила Београдском универзитету је поклон Народне скупштине Краљевине Србије из јануара 1901. године. Скупштина је „у знак народне љубави и оданости народној династији славних Обреновића” имање поклонила краљу Александру Обреновићу. После његове погибије, краљица мајка је у новембру 1923. године, као једини наследник, овластила свог адвоката да га поклони Универзитету у Београду.
Тестаментом који је и даље неотворен и велика непознаница, осим поклона Универзитету, краљица Наталија Обреновић оставила је знатну имовину и манастирима и црквама, а један део у новцу и уметничким сликама одредила је за живе потомке Јакова Обреновића, брата по мајци кнеза Милоша Обреновића. Уметничка дела налазе се у разним музејима и приватним збиркама. Сачуван је и краљичин лични дневник и он се, према неким наводима, чува у Ватикану.

Лична и породична трагедија

Наталија Обреновић рођена је 1859. године у Фиренци као Наталија Кешко. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. Кнегиња је постала 1875. године, у шеснаестој години, удајом за тадашњег кнеза Србије Милана Обреновића. Године 1882. Милан Обреновић постао је краљ, а она краљица све до 1888. године. Годину дана након доласка у Србију с кнезом Миланом добила је сина Александра, али љубав међу супружницима није цветала. Делиле су их политичке и људске разлике. Хроничари су забележили да је Милан тражио ослонац у Аустроугарској монархији, док је Наталија била привржена Русији. Њена хладноћа и његов темперамент одвели су краља у бројне љубавне пустоловине, а отворени сукоб међу супружницима настао је после једанаест година брака због Миланове љубавне везе с госпођом Насос. До званичног разлаза није дошло тако брзо, али је скандал пунио новинске ступце, а неретко имао и политичке последице. Брак је разведен 1888. године. Касније се показало да развод није био у складу с прописима, па је поништен. Краљ Милан одрекао се престола годину дана касније а, као део поравнања с владајућим радикалима и намесништвом, 1891. године краљица Наталија протерана је из Србије. Формално, али не и суштински, краљевски пар помирио се 1893. године кад се Милан обратио својој бившој супрузи за новац, а у краљевски дом примљени су поново 1894. године.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљ Милан Обреновић

У међувремену, и пре формалног, а незаконитог, окончања брака, народ је заволео младу краљицу. Бринула је и помагала око рањеника за време рата с Бугарском 1885. године. Успевала је својим утицајем да поправи многе лоше односе, да издејствује да Енглези и Ирци промене лоше мишљење о Србима, Балканцима и Србији. Народу је материјално помагала и после смрти сина и за време Првог светског рата, све до закључења мира у Версају 1918. године.
Кад је брак разведен, краљица је отпутовала у Немачку и настанила се у вили „Клементина” у Визбадену, познатом по бањи и многобројној руској колонији. Краљица је у Визбаден повела и свог малолетног сина Александра. Краљ Милан открио је њено уточиште и захтевао да му врати сина. Наталија је била непопустљива, али је у јуну 1888. године млади престолонаследник одведен из Немачке у присуству српског министра војног и шефа полиције Визбадена. Посебним возом враћен је у Србију, а краљица Наталија морала је у року од десет сати да напусти Немачку. Настанила се у Француској, у Бијарицу, у дворцу „Сашино” који је добио име по њеном једином сину.
Краљица је на пут у Бијариц позвала удовицу Драгу Машин. Заједно су путовале у Русију у посету царској породици Романов и заједно живеле у Бијарицу. Драга Машин била је дворска дама краљице Наталије, с њом је одлазила на пријеме, старала се о њеној гардероби и уређењу плаже. Притиснут унутрашњим тешкоћама, краљ Милан био је принуђен да испуни краљичин захтев и пошаље у Бијариц престолонаследника Александра. Управо на плажама Бијарица, како наводе хроничари, родила се љубав између младог престолонаследника Александра и дворске даме Драге Машин. Тврде да га је спасила од дављења.
Краљица мајка није се противила тој вези сматрајући је припремом за живот и истовремено прижељкујући синовљеву женидбу неком принцезом високог положаја. Краљ Милан је имао предлог да будућа краљица буде немачка принцеза Шамбург Липе. Кад је престолонаследник саопштио да је испросио руку Драге Луњевица-Машин, јавност није могла да прихвати чињеницу да ће будућа краљица бити дванаест година старија од супруга. Краљица Наталија јавила се из Русије оштро говорећи против Драге, називајући је блудницом и нероткињом. Министар полиције Генчић одмах је показао хрпу докумената о наводним Драгиним љубавницима. Чак се и краљ Милан побунио.

Срце је хтело да пркоси

Будући краљ био је неумољив у остварењу своје љубави. Заказао је венчање за 23. јул 1900. године и од београдског митрополита затражио благослов. Кад је митрополит одбио да да благослов да краљица Србије „постане права Српкиња”, Александар је запретио одрицањем од престола и напуштањем земље, па је стигао и изнуђени благослов. Венчање је одржано у Саборној цркви у Београду. Краљ Александар имао је на себи војну униформу са еполетама и одликовањима, а Драга Машин венчаницу од беле чипке. Венчање су обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Венчани кум био је руски цар Николај Романов. После венчања краљ је одржао свечани говор, поручивши окупљеном народу да се Србија окреће миру и благостању, као и да се прекидају блиске везе с Аустријом које је неговао његов отац.
Уместо честитке сину, краљица Наталија га се писмом јавно одрекла, а краљ Милан је из Беча поручио да његова нога више неће крочити у срамотну Србију у којој влада његов син са женом старијом од себе.
А млади краљ, осим породичних, имао је и мноштво тешкоћа у држави. Незадовољство подстакнуто његовом женидбом Драгом Машин пренело се и на политички план. Створена је завереничка група официра која је на свиреп начин погубила краља Александра и краљицу Драгу у ноћи између 29. и 30. маја 1903. године. Губитак сина јединца тешко је погодио краљицу Наталију. Повукла се из јавног живота и време проводила у поменутом католичком манастиру у Француској, узевши и католичку веру. На питање зашто је напустила православље, према неким сведочењима, краљица је одговорила: „Било је за ту одлуку више разлога. Пре свега, јер сам се потпуно разочарала у људе. Свима сам желела добро и чинила добро, а они су ми злом враћали. Мој мозак ми је наредио. Подсвест је прорадила. Срце је хтело да пркоси...” .

[You must be registered and logged in to see this link.]

Наши велики добротвори – Ђока Влајковић

Срце за војску и науку

„Као човек могу сваког минута умрети, а као војник погинути јер српска ствар ослобођења и уједињења довршена није. Зато за случај моје смрти правим овим тестаментом распоред с мојим имањем”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Речима из нашег поднаслова започео је 1878. године тестамент велики српски ратник и задужбинар Ђока Влајковић. Имао је тада четрдесет седам година и иза себе више одликовања и ратова за ослобођење Србије. Своју имовину тестаментом је оставио „Ученом друштву и Савету великошколском да заједнички решавају”. Записао је да приход од имања употребе само за оно што је за отаџбину најкорисније и најпрече и да имање не смеју продати.


Ратовао за своју и туђу домовину

Ђока Влајковић рођен је 1831. године. Према једном извору рођен је у Војводини, односно у тадашњој Аустрији, док други извор наводи да је рођен у Београду. Син је Тодора Влајковића из Призрена. У осмој години остао је без оца, а у четрнаестој и без мајке, што га је, како хроничари претпостављају, омело у даљем школовању. Познато је да је у Београду завршио основну школу и уписао лицеј. Већ у тим годинама Ђока Влајковић исказивао је љубав према војсци. Како наводе хроничари, начелник српске војске Коста Ранисављевић примио га је у војску као већ зрелог младог човека. Године 1845. тадашњи ђенералштаб упутио га је у јункерску војну школу у Русији, али нема података да ли је ту школу и похађао. Познато је да се из Русије није вратио у Србију, него је ступио у аустријску војску у којој је у октобру 1847. године произведен у чин потпоручника. Већ следеће године, за време мађарске буне, придружио се српском добровољачком одреду који је окупио Стеван Петровић Книћанин. Тај одред пружао је велику помоћ Србима у борбама против Мађара, а Ђока Влајковић посебно се истакао у борбама за одбрану Србобрана код Варадинског моста. Ту је у седамнаестој години добио и прво од многобројних одликовања – медаљу за храброст, а потом се са осталим добровољцима вратио у Србију.
За Србију је наступило мирно раздобље, али се млади војник није задовољио мирнодопском службом већ се прикључио руској војсци и главнокомандујући га је упутио у стрељачки батаљон, где је у почетку изучавао војне вештине. Те вештине помогле су му у Кримском рату, где је по завршетку добио чин капетана. У бици код Севастопоља тешко је рањен и остао без ноге, а после дугог лечења у Одеси штаб га је упутио у „батеријску кумпанију” Шчегалова у Севастопољу. Из тог рата Влајковић се вратио у Србију као пензионисани капетан руске царске војске. У Србији је у то време на власти био кнез Милош. На Влајковића се гледало с великим подозрењем и држан је далеко од војске. Поштовао је тај став и као прави пензионер обрађивао је башту.
Кад је на власт у Србији дошао кнез Михаило, Ђока Влајковић враћен је у војску као тобџијски капетан и своје велико војничко умеће и храброст исказао је приликом догађаја на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда.
О јунаштву Ђоке Влајковића у борби против Турака Нил Попов сведочио је у књизи „Србија и Турска”.
„Постављен од кнеза за капетана и назначен за заповедника најважније стратешке постаје испред града, Влајковић у присуству својих потчињених прима 19. јуна 1862. године депутацију аустријских Србаља из вароши Панчева. Депутација му је поднела позлаћену сабљу у вредности од стотину дуката са натписом: ’Храбром Ђоки Влајковићу у признавање и спомен на његово јунаштво у Београду 3. и 5. јунија 1862. године, од Србаља Панчеваца’.”
Влајковић се накратко смирио на месту управника војне болнице. Окупљао је око себе истомишљенике, а потом врло брзо постао један од првих и највреднијих чланова Уједињене омладине српске. Успоставио је и чврсту везу с црногорским кнезом Николом, али је био најватренији у пропагирању рата против Турака и освете Косова. Због тога је дошао у сукоб с намесништвом и 1869. године поднео оставку на државну службу.

Песма за капетана

Ни после одласка из државне службе Ђока Влајковић није мировао, већ је по избијању Невесињске пушке почео да окупља добровољце за устанак Срба у Босни, а српска влада му је за ту делатност дала пуномоћје. Тако је Влајковићева кућа постала штаб пун добровољаца, оружја, муниције, одеће и осталих потрепштина за војску.
Кад је Србија ушла у нови рат с Турцима 1876. године, Ђока Влајковић поново је био војник, сада у чину мајора. Храбро је предводио Подрињце и Шапчане у тешким борбама око заузимања Раче, а потом и ослобађања простора све до Бијељине. Забележено је да су му шабачки Цицварићи посветили чувену песму:
„Капетан Ђока путује, путује, Капетан Ђока путује сад Он иде у Турску”...
И док Влајковићеви саборци и добровољци такорећи не примећују да њихов командант нема ногу и да носи штулу, почиње Други српско-турски рат 1878. године. Мајор Влајковић поново окупља добровољце за борбе за Пирот, Белу Паланку, Власотинце, Грделицу, Сврљиг, Џепу и Владичин Хан. Добија чин пуковника, а по завршетку рата враћа се у Београд 1879. године, где још једном бива пензионисан „због телесне неспособности”. У његовој војној карактеристици остаје забележено да је „врло способан командант, који је имао великог утицаја на своје потчињене, врло речит, а на служби ревностан и тачан”.
Књижевник Вељко Петровић у књизи „Људи и догађаји” забележио је да је Ђока Влајковић био један од наших највећих просветних добротвора. Уз то, забележено је да је био мудар и економичан домаћин, да је од руске пензије и српске плате стекао лепо имање. Процењено је да је цео његов иметак – плацеви на данашњем Тргу Николе Пашића и на Врачару – између два светска рата вредео пет милиона динара. Цео тај иметак Ђока Влајковић тестаментом је оставио просвети. Умро је 1883. године у Београду. У његовој заоставштини налазио се и 21 орден, а међу њима била су два ордена Црвеног крста, споменице Црногорске и Севастопољске, три ордена Таковског крста различитог степена, руски орден Свете Ане, медаља за храброст , руски Крст светог Ђорђа...

Породична трагедија

У тестаменту је Ђока Влајковић, поред осталог, записао: „Моју децу препоручујем српском богу и српском народу за кога сам живео, гинуо и радио и мојим искреним пријатељима. Боже, молим ти се, излиј твоју свету милост на моја два ангела: Богољуба и Марију.”
Судбина је ипак била неумољива према Влајковићевој породици. Годину дана после смрти Ђоке Влајковића умире његов син Богољуб, коме је отац оставио највећи део имовине. Мањи део оставио је кћерки, а супрузи Александри оставио је право да доживотно користи имовину. У случају смрти сина или да се породица „ода разврату”, како је тестаментом записано, имовина би се користила за оснивање задужбина са просветном наменом. Суд је донео одлуку да његова имовина после смрти супруге Александре пређе у руке Задужбинског одсека, чиме је кћерка Марија остала без икаквих средстава. Због тога мајка Александра нуди договор Министарству просвете, прилажући лекарско уверење да је здрава, да ће живети још најмање двадесет година, а да ће за то време имање, које је обухватало данашњи Трг Николе Пашића и четири зграде, као и плац на Врачару, пропадати под њеним надзором. Да Министарство не би чекало тако дуго, она одмах нуди све у замену за један стан и 24.000 динара како би доживотно збринула кћерку и себе. Умрла је 5. јула 1910. године, како наводе хроничари, под неразјашњеним околностима, пре него што је добила одговор. У кући није било ни толико средстава да се покрију трошкови сахране. Њена кћерка Марија, удовица бившег градоначелника Земуна, живела је са својом болесном кћерком код мајке. Обе су остале без средстава за живот, па је Марија молила министра просвете за издржавање. Написала је: „Не може се и не сме веровати да ће држава дозволити да ће се кћи једног великог сина земље, који се за њу борио и гинуо и који је цело имање завештао, оставити да се потуца и бори за парче хлеба.” Умрла је 5. јануара 1911. године, само дан пошто је Министарству написала писмо. Стараоци тестамента морали су да моле Министарство просвете и црквених дела да измире трошкове сахране, а у записима из тог времена стоји да су обе смрти биле зачуђујуће за лекаре, али су значиле „добру срећу за Министарство просвете”. Маријина кћерка остала је без родбине и средстава за живот, али се више ни у документима није помињала.

Борба за наслеђе

Српска академија наука и Београдски универзитет морали су дуго да чекају да добију своју имовину коју им је оставио велики добротвор и војсковођа Ђока Влајковић. Више пута покушавали су да то издејствују од Министарства просвете, а маја 1939. године Задужбински савет Министарства просвете саопштио је да Министарство просвете наставља да управља задужбинском имовином.
„По маси покојног Ђоке Влајковића, а после смрти свих лица која су имала право на доживотно уживање његове имовине, судија Првостепеног суда за град Београд донео је решење да се имовина бившег пуковника коју је он завештао на просветне цељи, а коју је до смрти уживала удова Александра, преда Министарству просвете као задужбина покојног Ђоке Влајковића ради управљања и руковања по тестаменту. Савет сматра да господин министар просвете није надлежан да својим решењем мења судску одлуку.”
Колика је била вредност и како се користила имовина задужбине сведочи и записник са састанка председника Академије др Јована Цвијића и ректора Универзитета др Павла Поповића из 1925. године о расподели средстава у износу од 53.000 динара које им је Министарство просвете ставило на располагање за ту годину. Трећина тих средстава коришћена је за научна испитивања из области антропогеографије и социологије, друга трећина за куповину књига за Универзитетску библиотеку и трећина за потребе Студентског дома. Ваља рећи да је на крају 1939. године главница задужбине износила тадашњих 6.433.012,41 динара. Према подацима из архива САНУ, из фонда Задужбине Ђоке Влајковића новац је исплаћиван и током 1942. године. Забележено је да је за рад на Српском речнику исплаћено Хенрику Башићу 8000 динара, Сими Пандуревићу 2000 динара, Исидори Секулић 1500 динара и тако даље.

Министарство сазидало задужбину

Министарство просвете, које је управљало средствима Задужбине Ђоке Влајковића, продало је његово имање на Врачару и заменило плацеве у Влајковићевој улици са Аграрном банком, а на њиховом месту сазидало репрезентативну зграду. На њу је постављена биста Ђоке Влајковића коју је урадио вајар Марко Брежанин, а декоративни вајар сачинио је медаљон око бисте. Биста се и данас налази у улици која носи име великог задужбинара у броју пет, а зграда има назив Задужбина Ђоке Влајковића.
Кућа има површину од 1874 квадратна метра и састоји се од једног пословног простора, 32 стана и две гарсоњере. Задужбина помаже опште потребе Универзитета у Београду у области образовања и науке. Обновила је рад 1995. године, решењем републичког Министарства културе, а општина Стари град 2000. године пренела је право управљања и коришћења на становима и пословним просторијама на Задужбину, а на све то је Дирекција за имовину Србије дала сагласност августа исте године.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Од шегрта до председника задруге
Данашњи житељи Београда не само да нису сачували успомену на Луку Ћеловића, већ његов парк називају и погрдним именима

Лука Ћеловић Требињац родио се 31. октобра 1854. године, на дан Светог Луке, у селу Придворица код Требиња. О породици Ћеловић нема много сачуваних података, нити је Лука о годинама проведеним у Придворици касније причао. Познато је да су га родитељи врло рано послали у Босну да служи у трговини Јована Пишталића у Бања Луци, где је радио до 1871. године, да би потом прешао у Брчко да шегртује код стрица Јована Ћеловића. Није познато да ли је икада учио неке школе, али ако је и учио то је могла бити само основна школа и то највише један до два разреда.
Ћеловић је дошао у Београд као осамнаестогодишњак 1872. године, без игде ичега. Радио је као шегрт у галантеријској радњи Петра Радосављевића и Мите Игњатовића, а по избијању босанско-херцеговачког устанка, познатијег као „Невесињска пушка”, вратио се у Херцеговину, где је као добровољац учествовао у борбама код Qубиња, Стоца и Утве. У једној од тих битака лакше је рањен у ногу, а 1876. године, одмах пошто је Србија објавила рат Турцима, вратио се у Београд заједно с добровољцима из Херцеговине и учествовао у оба српско-турска рата. По завршетку рата 1878. године почео је самостално да се бави трговином. Трговао је житом, шљивама и осталом храном. Иако без искуства и најосновнијег знања, захваљујући природној бистрини и упорности Ћеловић је брзо постигао успех, па 1882. године учествује у оснивању Београдске задруге, а пет година касније постаје њен председник.

Коцкарима укидао кредит

Задруга је основана као завод за удеонице и била је намењена малим и средњим трговцима, занатлијама и чиновницима. Пет година сваки удеоничар улагао је недељно свега по један динар, с тим што је камату добијао тек након уложених десет динара. Поред давања повољних кредита, Задруга је основала и одељење за осигурање, а помогла је и оснивање Српског бродарског друштва и кланице, и више пута давала је зајам Београдској општини и држави. После Првог светског рата кад је материјално ојачала, Београдска задруга је отворила филијале у Скопљу и Задру.
Савременици су причали да је Ћеловић имао обичај да залази у београдске кафане и да посматра како се људи понашају. Уколико би видео некога да се коцка у велики новац, сутрадан би му укидао кредит у Београдској задрузи и враћао удеонице.
Ћеловић је схватао и колико је велики значај банака за привредни развој земље, те је 1912. године изабран за члана Управног одбора Народне банке Србије. Током ратних година Народна банка евакуисана је најпре у Крушевац, затим у Солун и напослетку у Марсељ. На целом том путу трезор банке пратио је Лука Ћеловић, заједно са Ђорђем Вајфертом и Марком Стојановићем. Све вредности и драгоцености Народне банке, као и имовина Београдске задруге коју је Ћеловић такође носио са собом, у Марсељу су смештене на сигурно, у трезор Француске банке. Тек по завршетку рата новац и драгоцености враћени су у Београд.

Београдском универзитету педесет милиона динара

Иако нешколован и једва писмен, Лука Ћеловић чврсто је веровао да је наука основа нашег будућег живота. Након Првог светског рата Светосавска прослава обележавала се и наградама које су додељиване у његово име, и то најпре за најбоље радове из техничких наука, а касније и из других области које су се проучавале на Београдском универзитету. Требињац је 1927. године основао фонд у корист Академског певачког друштва „Обилић”, а помагао је и младићима који су из родне Херцеговине долазили у Београд да покрену неки посао, за разлику од свог такође чувеног суграђанина Јована Дучића који је сиромашне младиће враћао натраг у Херцеговину с повратном картом. Дучић је, наводе хроничари, био свестан да је у кризним временима романтика могућа само у поезији.
Лука Ћеловић одвајао је доста новца за домове слепих у Земуну и Инђији, као и за заштиту слепих девојака у Београду и био је највећи добротвор Београдског универзитета. Након његове смрти нађен је тестамент из 1911. године којим сву своју имовину, више од педесет милиона динара, оставља Београдском универзитету. Нађено је и писмо о оснивању Задужбине Луке Ћеловића Требињца коју су чинили земљиште и кућа у Јаворској улици, двоспратна кућа у Улици Краљевића Марка са четири стана и четири дућана, палата на углу Карађорђеве и Загребачке улице и палата дуж Загребачке и Босанске улице (данас Гаврила Принципа). Ова зграда имала је 31 стан, 7 дућана, четири теретна лифта. У саставу задужбине била је и кућа у Добрињској (данас Андрићев венац). Сав приход од ових имања управник Требињчеве задужбине предавао је сваког месеца управи Београдског универзитета. Месечни приход 1930. године износио је чак 260.000 динара, а о коликој суми је реч говори податак да је плата министара у то време износила 5000 динара.
Из извештаја о раду види се да су захваљујући новцу из ове задужбине штампана многа научна истраживања најистакнутијих научника, додељивана је Светосавска награда од по 1000 динара студентима који су најуспешније положили дипломски испит на факултетима, а наставном кадру Универзитета омогућена су студијска путовања и усавршавања. Захваљујући Задужбини Луке Ћеловића Требињца, на Геолошком институту сређена је велика збирка корала из источне Србије и набављен је нарочити микроскоп за рад у лабораторији Минеролошко-метографског завода. Са 40.000 динара Задужбина је помогла и Универзитетску библиотеку, 4000 динара дато је Зоотехничком институту Пољопривредно-шумарског факултета за набавку фотокамере за фотомикроскопска снимања, а 10.000 динара скопском факултету. Само за издавачку делатност издвојено је из задужбинарских средстава 268.050 динара.

Први европски парк

[You must be registered and logged in to see this image.]

У једној од пет кућа из Задужбине Луке Ћеловића и данас је хотел „Бристол”.

Након Другог светског рата одредбе тестамента Луке Ћеловића полако падају у заборав иако још неке зграде у Београду носе задужбинарске ознаке. Зграда у Загребачкој улици прво је била студентски дом „14. децембар”, а 1970. године Београдски универзитет заменио је две палате из Задужбине Луке Ћеловића за неколико станова, нимало не хајући за вољу оснивача, као ни за приходе који су се захваљујући тим зградама сливали за науку и културу. Овај скромни човек који је напорним радом стекао велико богатство значајан допринос дао је и на уређењу Београда. Део Савамале, од Јаворске улице до Железничке станице, у његово време уређен је по узору на велике европске градове. Ту је некада био прљав и запуштен Мали пијац. У запуштеној и поплављеној Савамали Лука Ћеловић подигао је и породичну кућу у Улици Краљевића Марка, а учествовао је и у изградњи палате Београдске задруге, сада Завода за геолошка истраживања, и велелепног здања хотела „Бристол”. На свом имању направио је и велики парк, по узору на европске паркове, који је сваког јутра обилазио и надгледао баштована како негује и креше украсно растиње и руже донете из ко зна које земље. Данашњи житељи Београда не само што на месту некадашњег парка нису сачували успомену на Луку Ћеловића, већ његов парк називају погрдним именима .


Љиљана Миленковић

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Наши највећи добротвори
СРПСКИ НОБЕЛ
Према неким изворима, задужбинарство у Срба траје од 1183. године кад се велики рашки жупан Стефан Немања заветовао да ће саградити „храм пречисте и пренепорочне матере”. И саградио је, градећи седам година, манастир Студеницу. Према предању, била је то прва српска задужбина. Касније, највећи српски задужбинари били су трговци, опанчари, скелеxије, дућанxије...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Никола Спасић

„Задужбина је, иначе, српска реч која се првобитно изговарала задушје, што је значило за душу. Ову реч тешко је превести на друге језике а да она задржи све компоненте значења”, каже у предговору своје књиге „Даривали су свом отечеству” Мира Софронијевић.
Својим даровима српском народу, војсци, студентима, писцима, болесницима обраћали су се Илија Милосављевић Коларац, Никола Спасић, Лука Ћеловић Требињац, Миша Анастасијевић, познатији као Капетан-Миша, Сима Андрејевић Игуманов и многи други и тако остали упамћени као велики добротвори. То су представници обичног, сиромашног, српског народа којима се посрећило да уз даровитост, вредне руке, сналажљивост, срећан тренутак и прави сусрет стекну богатство које су пожелели да поделе с неким или им је у њему постало претесно. Тешко је рећи који је од њих највећи и кога посебно треба издвојити.
Бранко Бојовић, чувени архитекта урбаниста, а изнад свега заљубљеник у Београд и његову прошлост, каже да сва доброчинства поменутих задужбинара треба посматрати у миљеу у коме су живели, социолошком и културном друштвеном тренутку. Он наглашава да се некада доброчинства ових великих људи не морају мерити само по броју зграда или задужбина, већ и по тренутку у коме су настала.
Како је сваки од поменутих и оних непоменутих задужбинара на свој начин обележио своје постојање и свој поклон народу, то је тешко рећи који је од њих највећи. Ипак, издвајају се Никола Спасић и Лука Ћеловић Требињац.
Спасић је саградио болнице у Београду, Куманову, Крупњу, Дом за старе и изнемогле особе у Књажевцу, као и изложбени павиљон на Београдском сајму. Зато је фонд његове задужбине био велики готово као и Нобелов.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Задужбина Николе Спасића, подигнута у Београду 1889. године у ренесансном стилу, дело је архитекте Константина Јовановића

700 дуката за самосталност

Никола Спасић рођен је 2. новембра 1838. године у Београду и био је једини рођени Београђанин међу свим познатим добротворима. Отац га је уписао у лицеј, али су револуционарни догађаји омели тог абаxијског сина да настави школовање, те се дао на учење мумxијског, односно воскарског заната, а потом и лицитарског. Но, ниједан од тих заната није обећавао зараду, па се млади Никола придружио свом стрицу у кожарској радњи, где је изучио опанчарски занат.
Године 1864. с почетним капиталом од двеста дуката Никола жели да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна те му у помоћ притиче позајмицом од петсто дуката брат његове прве жене Лепосаве, Ђока Јовановић, трговац, некадашњи повереник капетана Мише Анастасијевића. Била је то једина позајмица у животу Николе Спасића. Ђоки Јовановићу остао је доживотно захвалан помажући му много година, све до смрти.
Тада се у Васиној улици појавила нова кожарска радња под називом „Никола С. Спасић”. За опанке се у њој чекало на ред. Ценкања с муштеријама није било, а у цену сваког пара опанака била је урачуната вредност материјала, режијски трошкови, као и вредност израде. При том, додавао се и грош зараде. Врло брзо у радњи се продавало више стотина пари опанака дневно, па је и зарада ишла између сто и двеста дуката.
Спасић је убрзо почео да тргује и платном. Дневно је куповао на хиљаде рифова платна (1 риф је 77,8 цм). Одлазио је раном зором и у најудаљенија места, али није ручао у кафанама, већ је на колима јео лепињу тврдећи да нема времена за губљење.
Као и на опанцима, и на сваком рифу платна имао је по грош зараде. Није се упуштао у трговину с иностранством. Wегове једине иностране поруxбине биле су из Земуна и Осијека. Није много ни путовао, осим до Хамбурга и Атверпена.

Ни с једном од своје три жене Никола Спасић није имао деце, а ни његов дом није се одликовао великим раскошем. Многи су му то замерали. Ипак, уживао је углед честитог и мудрог човека чије се мишљење прихватало и тражио савет.
Најдуже је у браку провео с другом женом Станком-Цајом Спасић. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и саградио породичну кућу у Кнез-Михаиловој 33. Пројекат за кућу урадио је познати београдски архитекта Коста Јовановић.

Никад и никуд уторком


У првом српско-турском рату 1876. године Никола Спасић учествовао је као редов коњаник, док је у другом направио и поклонио војсци 25.000 пари опанака. Деведесетих година 19. века кад је српска влада запала у кризу, Спасић је откупио део српског иностраног дуга. То је његова прва донација привредном развоју Србије.
Током живота Никола Спасић био је председник Берзе, председник Прометне банке и члан Управног одбора Народне банке. Своју робу продавао је само за готовину, тврдећи да на вересију треба давати или свакоме или никоме.

[You must be registered and logged in to see this image.]

„Поклон отечеству за просветне потребе” из 1863. године, Капетан-Мишино здање данас је седиште Универзитета у Београду.

Друга донација Николе Спасића било је „Ђачко склониште”, саграђено у дворишту палилулске основне школе. Било је то склониште за сиромашну децу чији су родитељи били у надници од јутра до вечери. Дао је и новчану помоћ која се исплаћивала као награда најбољим ђацима.
Зарадивши довољно, уз гесло „не мораш све да потрошиш што данас зарадиш, остави нешто и на страну, нека се нађе злу не требало”, Никола Спасић је крајем 19. века престао да ради у радњи и почео да размишља о трајној заоставштини своје имовине. Прво црквено звоно из слободне Србије Спасић је послао на југ, у Призрен. Касније их је даровао и другим местима, и то уз знатне суме новца. А као веома побожан човек поклањао је и црквене књиге, крстове и свештеничке одежде. Чудна су била путовања тих првих звона. Да Турци не би нашли и уништили звоно намењено Призрену, оно је било смештено у воловска кола прекривена сламом. На колима је све време лежала храбра старица Милка Вуловић, правећи се тешко болесна. Никола није волео да се о томе ма шта зна. Не само зато што се то морало крити, већ што је сматрао својом дужношћу да помаже свој народ.

Како су прилике на југу Србије и у Македонији бивале све теже, 1902. године основан је Главни одбор четничке организације. У том првом одбору били су др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Qуба Ковачевић. Тиме је започело ослобађање ових крајева. Сви чланови Одбора својим личним средствима учествовали су у опремању чета. Одбор се по потреби састајао у кући Луке Ћеловића, где се прикупљао новац и где је прота Новица Лазаревић, у присуству свих чланова Одбора, заклињао чете пред полазак у борбу. Прва чета кренула је у рат средином априла 1904. године. Спасић, који је на неки чудан начин био сујеверан, није се сагласио с временом поласка чете. Упорно је тражио да се помери дан. Сматрао је да важне и велике послове, а и путовања, не треба започињати у уторак. Због тога је доживљавао подсмехе. Ипак, чета је кренула у уторак и изгинула на Четрицима у сукобу с Турцима.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Из фонда који је Никола Спасић наменски основао, изграђен је 1932. године Коларчев народни универзитет.

После овог догађаја Никола Спасић засвагда се повукао из политике. И никада није полазио на пут уторком. Али је на своје последње путовање ипак отишао у уторак, 28. новембра 1916. године. Занимљиво је да су касније његови најближи, брат, супруга, сестра, три свастике и зет, умрли баш у уторак.

Захвалан Богу и српској војсци

Ратне 1912. године Никола Спасић закупио је зграду Управе монопола и ту основао помоћну болницу коју је снабдео потребним намештајем, лековима и храном која се припремала у његовој кући. Упослио је и познатог лекара, др Каценеленбогена из Немачке. У болници је радила и Драга Qочић, прва жена лекар у Србији. А он је свакодневно обилазио рањенике.
Пошто је оружје утихнуло, Спасић је све што је било у болници поклонио Црвеном крсту. За сав тај труд јавно мњење предложило га је за одликовање, што је он одбио, али је допустио да његова супруга Анастазија-Нака добије Крст милосрђа за помоћ приликом оснивања болнице и рад у њој.
Никола Спасић веома је патио због страдања своје земље и њене војске. На Накину молбу да помогне унесрећеним војницима, Спасић у писму министру просвете и црквених послова између осталог каже:
„На овом што још живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу а одмах иза Бога српској војсци. Зато хоћу да захвалим српској војсци на нашем спасењу и слави коју нам је донела на тај начин што дајем своје имање у Београду на углу улица Кнез-Михаилове и Вука Караxића број 37 као своју задужбину, као прилог Српском народном инвалидском фонду ’Свети Ђорђе’.”

Врло брзо, указом Краља Петра и, основана је Спасићева задужбина. Било је то 1915. године, кад је Никола Спасић напустио земљу и отишао на Крф, где је наредне године умро, у уторак 28. новембра. По завршетку рата сахрањен је на Топчидерском гробљу, у цркви коју је подигао као своју задужбину. Иза себе оставио је тестамент написан још 1912. године који је чуван у Народној банци.
Од извршилаца тестамента Спасић је тражио да од дела покретне имовине издвоје 350.000 динара и подигну болницу у Београду и две у Србији, тамо где је најпотребније. Тестаментом је наложена и изградња дома за изнемогле и сироте грађане с натписом „Подигао Никола Спасић”, али и куповина највећег звона за Храм светог Саве, кад буде саграђен. Наложено је, такође, да се све његове покретности, хартије од вредности, готовина и непокретности употребе за опште привредне циљеве, „с тим да се приходи издају само за речене циљеве, главница не сме да се утроши и непокретно имање не сме да се задужи и прода”.
Својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез-Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи. Родбини је завештао занемарљиво мале суме новца и то уз назнаку „једанпут за свагда”. Пријатељи и београдски адвокати саветовали су Наку Спасић да код суда тражи своје законско право, да оспори тестамент и преузме управу над Задужбином Николе Спасића. Али ова племенита и хумана жена ни у једном тренутку није посумњала у исправност одлуке свог мужа: „Спасићева жеља закон је за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу.”

[You must be registered and logged in to see this image.]

„Игуманова палата” на Теразијама у Београду заоставштина је овог трговца и црквено-просветног добротвора.

Спасићева имовина национализована

Задужбина Николе Спасића почела је да ради 4. децембра 1922. године, шест година након његове смрти, и у том тренутку располагала је хартијама од вредности – 290 акција Народне банке, 30 акција Београдске задруге, 247 акција Београдске трговачке банке, 682 акције Прометне банке, 100 акција Задруге за подизање зграда, 30 акција Црногорске банке, 50 акција Осигуравајућег друштва „Србија”, 7 акција Лесковачке удеоничке штедионице, 20 дуванских лозова. Непокретну имовину чиниле су три велике „Спасићеве куће” у најважнијем трговачком центру Београда, у Кнез-Михаиловој улици број 19, 33 и 47. У тим зградама издавало се 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије.
У Другом светском рату Задужбина Николе Спасића остала је готово неоштећена, а захваљујући новцу из тог фонда 1950. године изграђено је керамичко одељење Академије примењених уметности у Београду. Задужбина Николе Спасића ипак је поделила судбину осталих задужбина. Спасићево благо, народно власништво, потпало је под Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији и под Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта.

Љиљана Миленковић

[You must be registered and logged in to see this image.]
Сима Игуманов Андрејевић

[You must be registered and logged in to see this image.]
Илија Милосављевић Коларац

[You must be registered and logged in to see this image.]
Капетан Миша Анастасијевић

[You must be registered and logged in to see this link.]