Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Dvorci Vojvodine

Ići dole

Lepljiva Dvorci Vojvodine

Počalji od vivijen taj Ned 10 Okt - 21:01:25


Dvorci Vojvodine Fantast%200009

ДВОРЦИ У ВОЈВОДИНИ, КУЛТУРНО ДОБРО И СВЕДОЦИ МИНУЛИХ ВРЕМЕНА
О сјају и пролазности
Још у тим барокним и класицистичким дворанама одјекују раскошна балска музика, звекет накита и потпетица, жагор на много језика. Ту се на пријеме долазило чак из Беча, Пеште и Београда, игране су легендарне карташке партије, пуцано у јабуку на глави једне грофице, плакало се за женама и коњима. Лаза Костић је ту ”са дна живота” певао Ленки Дунђерски, Франц Лист у деветој години имао први јавни наступ, краљица Марија Карађорђевић долазила у породичне посете са синовима Петром, Андрејом и Томиславом... У некима од њих данас су музеји, библиотеке, школе, хотели, а неки су, на жалост, потпуно напуштени

Пише: Хелена Дуковић
Фотографије: Драган Боснић


Стари војвођански дворци су попут времешних лепотица које, упркос борама, плене грациозношћу и отменошћу. Осим што су велелепне, ове грађевине изузетне вредности су најживописнији сведоци некадашњег живота, богатства, али и краха својих чувених власника. Сваки је прича за себе, пуна легендарног, бајковитог, али и историјског. На њима су приређивани балови, служено је најбоље вино, даме су поносно шетале своју бечку тоалету, а господа на картама губила читаве иметке, па чак и своје жене.
Грађени су од XVIII до почетка XX века, у стилском распону од барока до класицима. По угледу на сличне дворце у Аустро-Угарској и у другим европским монархијама, подизали су их имућни земљопоседници, барони, грофови, генерали и остали финансијски моћници, на поседима које су углавном добијали на поклон од бечког двора за војне заслуге. Лепоту тих здања употпуњују пространи уређени паркови. Од 28 двораца, колико их има у Војводини, најлепши и најпознатији су ”Фантаст” код Новог Бечеја, затим дворци у Челареву, Кулпину, Ечки... О њиховом значају сведочи и податак да су означени као културна добра, са статусом споменика културе од изузетног значаја. Неки су претворени у музеје, библиотеке, школе или хотеле, али има и оних који су потпуно напуштени.

СНАГОМ ЗАБРАЊЕНЕ ЉУБАВИ

Најлепши дворци и летњиковци тога доба у Војводини били су у власништву најимућнијих породица, међу којима предњаче Дунђерски. Потичу из Гацка у Херцеговини. Легенда каже да је Аврам Дунђер крајем XVII века, радећи као надничар, ископао ћуп злата. Његов син Гедеон, Геца, за тај новац купио је имање код Бечеја. Међутим, обогатили су се захваљујући Гедеоновом сину Лазару Дунђерском (1833-1917), који је трговао житом и другом робом. Новац је затим улагао у земљу, купујући имања од мађарске властеле. У његовом власништву је било 42.000 јутара земље. Породични хроничар Трива Милитар записао је да је Лазар устајао пре зоре, лично надгледао радове и давао упутства при обради земље. На прелазу између два века ојачао је и као индустријалац. Градио је и куповао фабрике, млинове, подигао и две пиваре. Његови синови Гедеон и Ђорђе наставили су очевим стопама, док им читав иметак после Другог светског рата није одузет (”национализован”).
Најпознатији и архитектонски најспецифичнији војвођански дворац је ”Фантаст”, удаљен је 12 километара од Бечеја. Сазидао га је 1915. Богдан Дунђерски. Имао је 2.600 јутара земље, али пољопривреда није била његова страст, него коњи, карте и (наравно) жене. Због ексцентричног живота, овај окорели нежења и боем ушао је у многе приче, а најчувеније су везана управо за ”Фантаст”. Ово славно здање, са предивним парком, базеном и кулом са које је посматрао своје имање, изградио је да би ту могао да приређује балове и дружи се са најзначајнијим људима тога доба.
Иако је могао да има било коју девојку, Богдан се заљубио у црнокосу лепотицу Мару, жену свог ковача. Како није могао или није хтео њоме да се ожени, саградио јој је кућу поред дворца, да би му увек била у близини. Ни њеном мужу није остао дужан. У Србобрану му је отворио ковачку радњу.
Поред дворца, Богдан је подигао и Капелу светог Ђорђа, коју је осликао знаменити Урош Предић, иначе породични пријатељ Дунђерских. По Богдановој жељи, што је куриозитет овог иконостаса, уметник је Богородици дао Марин лик. Богдан Дунђерски је сахрањен управо у тој капели, а једини наследник имања је, опет по његовој изричитој жељи, Матица српска.
Данас је ”Фантаст” ексклузиван хотел, а у винском подруму се налази ресторан.

ПОВЕСНИЦА КУЛПИНСКИХ ДВОРАЦА

У Кулпину, двадесетак километара од Новог Сада, налазе се два дворца, један поред другог, окружени прелепим парком и реновираним помоћним зградама. Иако се не зна тачна година њихове изградње, помињу се још 1745. када их је царица Марија Терезија доделила племићкој породици Стратимировић за ратне заслуге. Наиме, Богић Вучковић Стратимировић је 1737. у родној Херцеговини са браћом подигао устанак, помажући аустријску војску у рату против Турака. Као израз царске захвалности, Стратимировићи су по доласку у Бачку, најпре примили племићку титулу, а онда им је припао Кулпин. Њиховој лози припада и чувени Стеван Стратимировић, који се 1784. замонашио, да би шест година касније постао карловачки митрополит. Изданак те аристократске породице је и генерал Ђорђе Стратимировић, велики дипломата који је на Мајској скупштини 1848. изабран за председника Српског главног одбора.
Међутим, Стратимировићи су значајно осиромашили, па су били приморани да продају посед. Тако је дворац у Кулпину 1863. добио нове власнике – мађарску племићку породицу Маћаша Шемзе. Ни они нису дуго уживали у лепоти овог здања, већ су га двадесет шест година касније, из истих разлога као Стратимировићи, продали Лазару Дунђерском. Он је оба дворца купио за свог старијег сина Ђорђа, који је баш био дипломирао пољопривреду, па је имање претворио у огледно добро.
Међу мештанима Кулпина Ђорђе је упамћен као вредан домаћин, који је унапредио пољопривреду на овим просторима. Будући да се оженио рођаком владарске породице Карађорђевић, чести гости кулпинског дворца били су и краљица Марија са синовима, принчевима Петром, Андрејем и Томиславом. Стилски и временски, обе грађевине припадају епохи класицизма. Велики дворац је данашњи изглед добио после рестаурације 1912, по пројекту архитекте Момчила Тапавице.
Кулпински дворци су окружени велелепним парком који се простире на четири хектара, једним од најлепших радова пејзажне архитектуре код нас. С предње стране негован је француски парк, с уређеним цветним лејама и шишаном живом оградом. Са задње стране дворца, према дубини имања, простире се енглески парк са широким ливадама, стазама за јахање и асиметрично распоређеним примерцима дрвећа и другог зеленила. Парк красе борови, јеле, липе и колоније кестена, али и неке егзотичне врсте дрвећа. Тиса, стара око 120 година, међу мештанима позната и као широка јела, у Кулпин је донесена чак из Аргентине.

SANTA MARIA DELLA SALUTE

Дворац у Челареву је још је једно изузетно здање за које су везане бројне легенде. Ту, надомак Бачке Паланке, саградио га је 1798. Леополд Марфи, угледни правник и племић из Бачке. Међутим, 1819. купује га велепоседник и индустријалац Јосиф Полимбергер и девет година касније даје у мираз ћерки Каролини (Шарлоти) која се удала за племића Николу Безередија. Нови власник, упамћен као велики доброчинитељ, у почетку је живео са својом породицом у старом дворцу, али је одлучио да изгради већу зграду. Планове је направио бечки архитекта чије име није познато, а зидање дворца је отпочело у пролеће 1834. Зграда је завршена 1837. године (тај датум, римским цифрама, истакнут је на зачељу дворца).
О унутрашњости дворца после изградње се мало зна. У неким списима наводи се да је зграда била осликана фрескама. Око здања је парк, уређен у стилу енглеских вртова, толико леп да се о њему причало по целој Угарској.
И овај дворац је дошао у посед Дунђерских. Безередијев син Бела продао га је 1882. Лазару Дунђерском. Управо ту почиње надалеко позната прича о љубави остарелог песника Лазе Костића и младе лепотице Ленке Дунђерски. Управо у дворцу у Челареву Ленка и Лаза су се упознали и проводили највише времена заједно, а песник, иначе породични пријатељ, у дворцу је имао чак и своју собу. Свестан огромне разлике у годинама Лаза је туговао. После изненадне Ленкине смрти, скрхан болом, оженио се дугогодишњом вереницом Јулом Паланачки, коју није волео. Ленки у спомен, написао је једну од најлепших песама српског језика, Santa Maria della Salute, у којој тражи опрост за своје грешне мисли:
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
...
Опрости мени грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

ГРОФИЦА НА ТАЛОНУ

У близини Новог Бечеја је дворац-летњиковац грофа Ивана Ивановића који је у мираз донела старија кћерка Лазара Дунђерског, Емилија. Окружен је великим парком, а у подруму је постојала куглана. И данас на некадашње раскошне балове подсећају прилази за кочије са обе стране главног улаза.
Међутим, дворац је ушао у причу пре свега због раскалашног живота његовог власника, грофа Ивановића. Једном је, веле, на картама изгубио не само посед, већ и своју жену Емилију. Да би гротескно било зачињено и страшним, добитник је предложио да гроф из пушке гађа јабуку на глави супруге. Ако погоди јабуку, а не главу, све добија назад. Гроф, иако пијан, успео је да поврати изгубљено имање, али не и Емилију. Никада му није опростила ту срамоту и заувек га је напустила.
Стари карташки сто – на ком су улози били дворац, имање и жена – и данас се налази у дворцу.

***

Музеј
У великом дворцу у Кулпину данас је Пољопривредни музеј. Основан је 1993. као једина музејска установа у земљи за изучавање аграрне прошлости. Цео комплекс је под заштитом државе, као споменик културе. Осим два дворца, ту су и ковачница, коњушница и житни магацин. Реконструкцијом житног магацина, музеј је добио јединствени изложбени и галеријски простор.

***

Инквизитор и Фантаст
Колико је Богдан Дунђерски волео коње сведочи и податак да је по једном дао име своме дворцу. Његов коњ Фантаст је 1932. на београдском хиподрому, као трогодишње грло, победио у све три трке и освојио све титуле. Када је угинуо, Богдан га је сахранио на свом имању, на којем ће и будућем дворцу име дати по ату.
Ипак, од преко хиљаду коња у својој ергели, највише је волео Инквизитора. Само га је он јахао и на њему обилазио имање. Када је и овај његов љубимац угинуо, сахранио га је уз ограду ергеле и подигао му споменик у облику потковице.

***

Први наступ Франца Листа
У селу Ечка код Зрењанина налази се дворац-каштел породице Лукач. Богати јерменски трговац стоком Ђорђе Лукач имање је добио од Марије Терезије, а његов син Лазар Јанош на имању је направио пивару и ергелу са 150 коња. Зграда ”Каштела” у свом данашњем облику настала је 1820. Записано је да је на свечаном отварању дворца гостима свирао тада деветогодишњи Франц Лист, коме је то био први јавни наступ.

***

Седамдесет два
Спремајући се да се отиснемо на овај пут, разастрли смо пред собом мапу са уцртаним дворцима у Војводини. И са својим извесним предзнањем, остали смо изненађени густином те мреже. Не бејасмо лењи, па смо избројали – има их, што би се рекло регистрованих, 72!
Детаљније информације и фотографије можете погледати на више веб-портала, на пример на [You must be registered and logged in to see this link.]

Dvorci Vojvodine >dvorac%20u%20kulpinu%20456

Dvorci Vojvodine >dvorac%20cortanovci%20456

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60334
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Dvorac Damaskin

Počalji od Zaga taj Uto 12 Okt - 14:23:44

Stogodišnji ili možda dvestogodišnji park sa više zaista retkih stabala sa dvorcem u svom centru i jezerom poznatim pod nazivom "Ribnjak", svedoci su prošlih vremena. Po zvaničnim podacima na osnovu kojih je hajdučički dvorac zajedno sa parkom stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture sagrađen je 1911. godine. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio ga u miraz svojoj ćerki Olgi. Po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu vršačkog muzeja Feliksu Milekeru dvorac je sagrađen početkom 19 veka. Po pisnju profesora Rapoša prvobitno naselje se usled poplava seli 1824. godine na današnju lokaciju bliže vlastelinskom dvorcu. Isti autor dalje navodi da je osnivač sela Ištvan Damaskin krajem 19. veka tačnije 1890. godine, svoje imanje zajedno sa dvorcem, parkom, vinogradom, voćnjakom i šumom prodao za 960.000 zlatnika porodici Dunđerski. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptecija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Zgrada dvorca je smeštena u prostranom parku na kilometar udaljenosti od puta za Vršac. Građen je kao rezidencijalni objekat za stanovanje i ima sva obeležija koja to potvrđuju. Istureni klasicistički portik glavne fasade ime četiri dorska stuba koji nose jednostavan timpanon sa kružnim otvorom za ventilaciju. Stepeništem i kolskim prilazom, preko trema, ulazi se kroz polukružna dvokrilna vrata u centralni hol i prostranu svečanu salu. Iz svečane dvorane, ukrašene frizom i štuko dekoracijom, izlazi se na veliku terasu na suprotnoj strani. Na portiku sa parkovske strane ima šest dorskih stubova koji drže timpanon bez ukrasa. U krovnoj konstrukciji su naglašeni bočni rizaliti dvorišne fasade. Pilastri na fasadama prate unutrašnji raspored prostorija. Ispod celog objekta se proteže podrum zasveden sa pruskim svodom. Masivno krovište je pokriveno biber crepom, a potkrovni friz je bogato profilisan. Park koji okružuje objekat je dobro očuvan i nosi obeležija stručno projektovanog parka sa negovanim rastinjem. Nakon nacionalizacije, 1945. godine, imanje je dato na upravljanje poljoprivrednom dobru u sastavu "Agrobanata". Voćnjaka i vinograda danas više nema, ali dvorac, park sa jezerom i šumom i dalje su tu. Objekat se koristi kao sedište administracije PDP "Hajdučica", a zgrada je u odličnom stanju. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda dvorca Damaskin:

Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene sa radom. Svaki put kada bi uzeo kičicu ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka. Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči kičicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima, nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta, nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je uzgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog, već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san. (tekst preuzet sa [You must be registered and logged in to see this link.]

Dvorac nije otvoren za posetioce!

[You must be registered and logged in to see this link.]





[You must be registered and logged in to see this link.]

-----------------------------------------------------------------------------------
U životu je jednako loše obeležen svaki put, ali ponekad je potrebno ići u pravcu koji se čini najmanje prohodan i najmanje siguran....
Dvorci Vojvodine Bc9 [You must be registered and logged in to see this link.]
Zaga
Zaga
Šefica Grupe TNT
Šefica Grupe TNT

http://marezato.hpage.com
Srbija

Grad : Niš
Browser : Firefox
Broj Postova : 1829
Broj Poena : 25886
Reputacija : 1344
Datum upisa : 24.12.2009
Datum rođenja : 21.05.1973
Godine Starosti : 47
Pol : Ženski Zodijak : Bik Bizon

Zanimanje : svašta nešto
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Dvorac Fantast

Počalji od Zaga taj Uto 12 Okt - 14:30:12



Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast" koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast" koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo" zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav" što u prevodu znači „Lek za ljubav" zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Priča o prijateljstvu Bogdana Dunđerskog i Uroša Predića...

Legenda:

Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje". On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

Dvorac je otvoren za posetioce!



Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Dvorac Kraja Paja- Kaštel

Počalji od Zaga taj Sre 13 Okt - 10:59:05

Dvorac, poznatiji kao Kaštel, nalazi se u centru Bačke Topole pored katoličke Katedrale. Sagrađen je 1806. godine za barona Kraj Pala, kao zgrada namenjena za stanovanje njegove porodice. Objekat je koncipiran kao slobodno stojeća proznobarokna spratna zgrada sa glavnom fasadom i ulazom prema ulici. Dvorac je pravougaone osnove, a na zadnjoj strani se nalazi manji aneks sa sporednim ulazom. Na prednjoj fasadi je naglašen srednji rizalit u malterskoj plastici, sa terasom i ogradom od kovanog gvožđa, karakterističnom za ovaj period. Takođe na prednjoj fasadi se uviđa pravilan ritam prozorskih osa i veliki ulazni portal sa lučnim otvorom koji je naglašen kamenim dovratnikom. Na imanju Krajovih je izgrađena i katolička Katedrala, najvišlja u jugoistočnoj Evropi, a druga po visini u Evropi. U temelje je ugrađeno srce Kraja Pala koji je poginuo u Pešti, koje je iz Pešte doneto u srebrnoj kutiji. Na Katedrali se nalazi i ploča sa posvetom Kraju Palu koji je finasirao izgradnju iste. Na ploči piše "POČIVAJ MEĐU SVOJIMA". Dvorac je u dobrom stanju i u njemu se nalazi Galerija i Zavičajni muzej. Zgrada je proglašena za spomenik kulture. Zgrada je obnovljena i zaštićena 1993. godine.

Legenda o porodici Krajevih:

Legenda kaže da je na porodicu Krajevih bila bačena strašna kletva. Nakon pogibije vojskovođe Kraja Pala u Pešti, njegov sin takođe vojskovođa je odlučio da napusti vojsku da ga ista sudbina ne bi zadesila. Vratio se u kući svojoj majci, sestri, ženi i sinu u topli dom. Međutim vojnička krv mu nije dala da napusti oružije pa je odlučio da krene u lov. Seo je u kočije sa svojim omiljenim lovačkim psom i krenuo. Dok je putovao ka lovištu igrao se sa psom koji je šapom zakačio oroz puške, i puška je opalila. Na vrh godine dana od pogibije Kraja Pala poginuo je i njegov sin, pod sumljivim okolnostima. Pod sumljivim okolnostima jer se zna da je bio vojskovođa za primer, kome se ovakve dve greške nisu smele dogoditi, da drži ne zakočenu pušku i da je povrh toga okrene prema sebi. Za razliku od oca i dede Kraj Pal najmlađi nije voleo oružije već konje, bio je najbolji i najmlađi jahač u to doba. Nije bilo takvog protivnika koji je sa svojim konjem mogao da ga prestigne. Na jednoj trci njegov konj se pred sam cilj u poslednjoj krivini sapleo i pao, ne srećom na svoga mladog gazdu i usmrtio ga. Za samo tri godine, strašna kletva je sustigla tri Kraja Pala, a povrh svega ugašena im je loza.
Dvorac je otvoren za posetioce!

[You must be registered and logged in to see this link.]




[You must be registered and logged in to see this link.]

-----------------------------------------------------------------------------------
U životu je jednako loše obeležen svaki put, ali ponekad je potrebno ići u pravcu koji se čini najmanje prohodan i najmanje siguran....
Dvorci Vojvodine Bc9 [You must be registered and logged in to see this link.]
Zaga
Zaga
Šefica Grupe TNT
Šefica Grupe TNT

http://marezato.hpage.com
Srbija

Grad : Niš
Browser : Firefox
Broj Postova : 1829
Broj Poena : 25886
Reputacija : 1344
Datum upisa : 24.12.2009
Datum rođenja : 21.05.1973
Godine Starosti : 47
Pol : Ženski Zodijak : Bik Bizon

Zanimanje : svašta nešto
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Dvorac porodice Dunđerski u Kulpinu

Počalji od Zaga taj Sre 13 Okt - 11:33:42

Oba dvorca u parku sagrađena su za plemićku porodicu Stratimirović. Porodica Stratimirović, je dala više istorijskih ličnosti: Mitropolit Stevan Stratimirović, Đorđe Stratimirović - komandant srpske vojske u revoluciji 1848/49 godine, i bila je jedna od najznačajnijih srpskih porodica u Habzburškoj monarhiji. Stratimirovići su jedna od retkih srpskih porodica koja je među prvima stekla plemstvo za vojničke zasluge u austrijskoj carevini 1745. od Marije Terezije. Jedno kratko vreme, imanje je od Stratimirovića, otkupio Matej Semzo od Kamjonike, ali posle par godina, tačnije 1889. godine imanje prodao je Lazaru Dunđerskom, koji je kao i njegov sin Đorđe znatno doprineo razvoju i modernizaciji poljoprivrede u Kulpinu. Manji dvorac je izgrađen krajem 18. veka, a veći je izgrađen polovinom 19. veka. Manji dvorac je prizemna zgrada sa visokom soklom, simetrične fasade na čijoj se sredini nalazi rizalit koji se završava trouglastim timpanonom. Sa dvorišne strane se nalazi veranda pravougaone osnove sa lučnim otvorima. Prozori i ulazna kapija su ukrašeni rešetkama i elementima od kovanog gvožđa. Veliki dvorac je dobio današnji izgled početkom 20. veka nakon promene vlasnika, kada je došao u vlaništvo Lazara Dunđerskog. Prema projektu arhitekte Momčila Tapavice, obnova i rekonstrukcija urađena je 1912. godine. Veliki dvorac je prizemna zgrada izuzetno skladnih proporcija sa karakterističnom pristupnom rampom u kojoj je smešten glavni ulaz. Sa dvorišne strane se nalazi visoki parter sa polukružnom terasom. Glavnom fasadom dominira klasicistički portik sa stepeništem, pristupnim rampama i četiri para jonskih stubova koji nose arhitrav i timpanon. Prozori su ukrašeni sa polurozetama sa figurama orlova. Inad krovnog venca se nalazi atika sa ornamentisanim pravougaonim poljima i vazama na uglovima. Sa dvorišne strane se u prizemlju nalazi petougaoni ulazni trem ozidan punim zidovima, sa kružnim otvorima na bočnim stranama. Na spratu se nalazi prostrana terasa - loža petostrane osnove pokrivena kupolom na kaneliranim stubovima. Iz prostranog hola koji predstavlja centralnu komunikacionu prostoriju iz koje se dugačkim hodnikom ulazi u sve ostale prostorije u dvorcu. Porodica Dunđerski je zadržala posed sve do zakona o nacionalizaciji 1945. godine.

U velikom dvorcu se danas nalazi poljoprivredni Muzej, u kome se nalazi i nešto rodoslova porodica Stratimirović i Dunđerski. Danas mali dvorac je pretvoren u mesnu kancelariju i kancelarije kulpinskih udruženja građana. Park oko dvoraca, kao i zgrada velikog dvorca su veoma dobro očuvani, dok je mali u lošem stanju. Oba dvorca su spomenici kulture od velikog značaja.



[You must be registered and logged in to see this link.]

-----------------------------------------------------------------------------------
U životu je jednako loše obeležen svaki put, ali ponekad je potrebno ići u pravcu koji se čini najmanje prohodan i najmanje siguran....
Dvorci Vojvodine Bc9 [You must be registered and logged in to see this link.]
Zaga
Zaga
Šefica Grupe TNT
Šefica Grupe TNT

http://marezato.hpage.com
Srbija

Grad : Niš
Browser : Firefox
Broj Postova : 1829
Broj Poena : 25886
Reputacija : 1344
Datum upisa : 24.12.2009
Datum rođenja : 21.05.1973
Godine Starosti : 47
Pol : Ženski Zodijak : Bik Bizon

Zanimanje : svašta nešto
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva DVorac Ilion, Sremski Karlovci

Počalji od Zaga taj Sre 13 Okt - 11:35:52



Palata barona Rajačića građena je u prvoj polovini XVIII veka (1836-1848), a današnji izgled dobija 1920. godine. Zgradu je baron Rajačić otkupio od porodice Mioković-Hadži i renovirao je 1856. godine po planu bečkog arhitekte Sideka. Kolska kapija predstavlja poseban objekat na kojem se ispod trouglog timpanona nalazi grb Rajačića. Iznad srednjeg prozora na spratu u središnjem delu piše: "Ilion". Dvor dvorišnom fasadom prema Železničkoj ulici gleda na nekada prelepi park, koji je danas pretvoren u travnjak. U dvorištu dvorca se nalazi česma Patrijarhovac, posvećena Bogojavljenju, a izgrađena je 1864. godine. Dvor se nalazi u ulici Patrijarha Rajačića. Osnova zgrade je u obliku velikog slova "T" čiji srednji krak nije simetričan i prekratak je u poređanju sa glavnim pravougaonim delom osnove. Fasada u prizemlju ima tri ispada, a srednji deo je krunisan krovom na šest voda i dominira fasadom.

Danas je zgrada pretvorena u Gradski muzej Sremskih Karlovaca sa etnološkom zbirkom predmeta, sobom i kuhinjom sa kraja XIX veka. Prilikom obilaska u aprilu 2007. godine muzej je bio u fazi renoviranja. Dvor je spomenik kulture od izuzetnog značaja.


[You must be registered and logged in to see this link.]

-----------------------------------------------------------------------------------
U životu je jednako loše obeležen svaki put, ali ponekad je potrebno ići u pravcu koji se čini najmanje prohodan i najmanje siguran....
Dvorci Vojvodine Bc9 [You must be registered and logged in to see this link.]
Zaga
Zaga
Šefica Grupe TNT
Šefica Grupe TNT

http://marezato.hpage.com
Srbija

Grad : Niš
Browser : Firefox
Broj Postova : 1829
Broj Poena : 25886
Reputacija : 1344
Datum upisa : 24.12.2009
Datum rođenja : 21.05.1973
Godine Starosti : 47
Pol : Ženski Zodijak : Bik Bizon

Zanimanje : svašta nešto
Moj YOUTube Video :


Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Re: Dvorci Vojvodine

Počalji od vivijen taj Sub 16 Okt - 11:31:04



Dvorac kapetanovo - Romantična legenda

Dvorci Vojvodine Kapetanovo


Kada krenete magistralnim putem Zrenjanin-Vršac, na pedesetom kilometru čim prođete mesto Konak, skrajnut s puta stoji dvorac Kapetanovo. Valja reći da ovaj dvorac spada u red građevina koje su u Vojvodini nastajale tokom XVIII, XIX i početkom XX veka. Odvojen malim putem, omeđenim drvoredom, od glavnog druma ovaj dvorac je dugo vremena bivao zaboravljen i namerno prepušten zubu vremena da ono uradi ono što ljudi čudnih ideoloških ubeđenja nisu stigli. Počeli su a na svu sreću nisu uspeli. Dvorac Kapetanovo se renovira i poprima sjaj koji mu i pripada, dobilo je status spomenika kulture od velikog značaja.

Ovaj dvorac je sagrađen pre više od jednog veka, tačnije 1904. godine a sagradio ga je ovdašnji župan Botka Bela. Sagradio ga je na svom imanju kao dokaz svog bogatstva ali i kao dokaz postojanja osećaja za lepotu. Arhitektonska rešenja ovog dvorca u velikoj meri potvrđuju njegovu lepotu. Čak i njegovo svesno guranje u zaborav nije moglo da umanji lepotu ove gra]evine. Visoka četvrtasta kula sa konzolama i isturenim cik-cak zidom, koja se vidi sa glavnog druma prkosila je vremenu i ljudima uvek mamivši pogled putnika rađajući u svakom od njih pitanje ; Kakva je to građevina koja poput usamljenog đerma stoji u sred banatske ravnice? Ovaj dvorac je zidan u duhu srednjevekovnog zamka, skromne njegove dimenzije ne umanjuju njegovu lepotu zbog čega kada ga vidite imate osećaj da ste u nekoj drugoj zemlji, takav osećaj vas obuzme upravo zbog toga što su ovakvi dvorci na prostorima Vojvodine retkost. Spoj romanike i gotike sa vidnim elementima klasicizma daju ovom dvorcu čudan i neponovljiv sjaj od kojeg vas obuzme prijatan osećaj laganog putovanja u prošlost. Pregršt, sad već uređenih, zelenih površina oko njega stvara vam osećaj da ste kročili u oazu u sred, znojem i mukom natopljene, banatske crnice. Živeo je ovaj dvorac život onako kako je tekao život i njegovih stanara i okruženja. Mirno i tiho, pomalo i mistično. Delilo je ovo zdanje društeno-istorijske i kulturne prilike kako vremena u kojem je nastalo, tako i prilika koje su dolazile i prolazile, i svaka od tih prilika je ostavila po jednu boru na njemu kao dokaz njegovog trajanja. Kao i svi dvorci, tako i ovaj ima svoju legendu koja se i danas prepričava:“ Kada je 1938. godine bankrotirao, vlasnik zamka Botka Bela nije ni slutio da će mu se žena od tuge što gubi zamak, politi benzinom i zapaliti. Legenda kaže da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka. Toga avgusta 1938. nebom su svake noći šarale zvezde repatice podsećajući na taj tužni vatromet. Legenda kaže da se svakog drugog avgusta, na svetog Iliju, noću pojavljuje u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. I danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabljama se umesto trave ponekada nađe pramen plave kose.“ Ovu legendu o dvorcu Kapetanovo mnogi znaju, prenosila se ona sa koleno na koleno, oni koji je nisu znali sad su je čuli. Skoro da je bilo došlo vreme da legenda nadživi samo zdanje. Na svu sreću legenda i dvorac će nastaviti da žive jedno s drugim.

Zato, ako vas put nanese u ove krajeve, u ovaj deo Banata, valja svratiti i pogledati ovo zdanje koje je sada odenuto novim ruhom kao dokaz našeg postojanja naše prolaznosti. Na kraju, ko zna možda će nekome i poći za rukom da u nekoj od soba ovog dvorca vidi ženu plave kose koja gleda u banatsku ravnicu ili možda međ mnoštvom cveća, koje poput venca večnosti čuva ovaj dvorac, pronađe pramen plave kose...
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60334
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Re: Dvorci Vojvodine

Počalji od vivijen taj Sub 16 Okt - 12:05:14



Dvorci Vojvodine V110998p0

Čudne su legende vezane za banatske dvorce koje se i danas prepričavaju prašnjavim sokacima okolnih banatskih sela. Malo je međutim, onih koji znaju legendu o vatrama na Svetog Iliju, tajnama Daniela, izgubljenim snovima jednog slikara...


Dvorci Vojvodine V110998p1


Jednom rečju, Vojvodina je priča o usamljenim, bajkovitim mestima nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske monarhije koja će verovatno zauvek ostati tajna

Obilazak vojvođanskih dvoraca ovoga puta započeto je posetom nekadašnjeg lovačkog zamka Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Jermenin Lukač Lazar 1781. godine. Kao što je za svaki dvorac vezana poneka priča po kojoj su prepoznatljivi, tako se i za Kaštel vezuje legenda koja svedoči o snazi i večnoj ljubavi.

Pre mnogo godina, naime, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečkoj. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine kćerke su sa zanimanjem pratile pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom vitkom, prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao lepi mladić. Od uzbuđenja, ciknula je najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.

Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. Počeo je da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi stigli i rastrgli. Devojka se nikada nije udala i živela je u zamku Ečke sve do smrti.

Kula u kojoj je stradao nesrećno zaljubljeni glumac i danas je oronula i napuštena. Nekoliko puta je do ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga, ali radovi nikada nisu započeti. I danas, velikim parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima mogu se primetiti mladi parovi. Čitavu priču zapisala je upravo najmlađa spahijina kćer.

Nakon Kaštela put dalje vodi do Hajdučice, naselja u severozapadnom delu banatske opštine Plandište, udaljeno 30 kilometara od Vršca. U malom banatskom selu smešten je prelepi dvorac Damaskin koji krije tajnu o usponu i padu čuvene porodice Dunđerski, o njihovim sudbinama, intrigama i ljubavima, o Lenki, kćerki Lazara Dunđerskog, čija je lepota inspirisala mnoge umetnike da tvore remek-dela i o malom jezeru gde je slikar Jatar zauvek izgubio svoje snove...

Srpski pesnik Laza Kostić bio je zaljubljen u Lenku Dunđerski, ali se zbog velike razlike u godinama kao i zbog poštovanja koje je gajio prema porodici Dunđerski nije usuđivao da je zaprosi. Kažu da je bila prelepa i veoma obrazovana za svoje godine. Budući da je nije mogao uzeti za ženu, Laza Kostić je predlagao svom prijatelju Nikoli Tesli da je oženi, koji mu je iz daleke Amerike pisao da je on već veren, ali s naukom.

Umrla je veoma mlada, od tuberkuloze, koja je u to vreme "kosila“ Vojvodinu. Laza se posle oženio nekom "miraždžikom“, ali Lenku, za života, nije preboleo. Svojim prijateljima je govorio da skoro svake noći sa Lenkom razgovarao u snu. Njoj je i posvetio svoju čuvenu pesmu "Santa Marija dela salute“

Dvorac Damaskin nosi ime po Ištvanu Damaskinu koji je i osnovao selo Hajdučica. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio u miraz svojoj ćerki Olgi. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptacija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Kao i Kaštel, tako i ovaj dvorac čuva legendu koja svedoči o nesrećnom slikaru Jataru i njegovim zauvek izgubljenim snovima.



Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatar, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti rad. Prošle su tri godine, a slikar nikako nije mogao da počne sa radom. Nije imao inspiraciju. Svaki put kada bi uzeo četkicu ruka bi mu otežala, a na oči mu se navlačila mrena.

Jedne noći je usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je sakupljena sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na površini i na dnu spavaju duga i zvezde. Sva ta lepota će biti tvoja, ali moraš obećati da ćeš pokloniti sve svoje snove od iduće noći, pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka“.

Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom pribor za slikanje. Zamoči četkicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da nastaju prekrasne slike. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu, ali od tada je izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, uistinu ne živi. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru i ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, nekada je uzburkano, a poneki put mirno kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika.

Na kraju, stiže se i u dvorac "Emili“ po kome je turistička agencija "Go Travel“ iz Novog Sada i nazvala ovo putešestvije. Ime je zdanje dobilo po prelepoj, plavokosoj Emili udatoj za Belu Botku, ugarskog grofa i bogatog plemića. Budući da nije mogao da joj podari ono što je najviše volela Bela je odlučio da joj pokloni zamak. Kako nije imala decu, Emili je zavolela zamak kao svoju decu... Seljani Leca su govorili da ga je privela srcu svome...Volela ga je više od života! Imala je običaj da na beloj kuli satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatrajući biroše (sluge) kako rade u polju...

Emili se brinula o svima. Bila je voljena, srećna, a opet sa nekom večnom tugom u očima... Tugovala je za decom koju nikada sa voljenim Belom nije mogla imati. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se propio, a bogatstvo stečeno porodičnim grbom i biroškim znojem na velikom imanju, polako se osipalo. Točak ruleta kazina u Vršcu i Temišvaru igrao se sudbinom Botke. Jedne večeri, odlučio je da na kocku stavi jedino što mu je ostalo - dvorac i naravno, kako to obično biva, izgubio.

Vraćajući se iz Temišvara, Bela je smišljao kako da svojoj Emili saopšti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa daleka puta Emili je istrčala pred njega da ga dočeka. Naborano Belino čelo govorilo joj je da je neka nesreća na vidiku. U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Emili je iščekivala da zlo postane dorečeno.

Za samo dva minuta, sve se promenilo. Ustala je bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti sa Belom i njenim zamkom i samo prstom nežno prešla preko slike. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule dok se noć polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se već sunce gasilo. Nekako se sve smirilo. Nemirna tišina je zavladala i odjednom, belilo je prošaralo tamu avgustovske noći. Nestala je Emili. Beživotno telo pronađeno je sutradan na zemlji kraj kule voljenog zamka.

Nedugo potom umro je i Bela, kažu od tuge za Emili. Njihovo čedo, lepi zamak Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio ćerki koja ga u miraz nosi srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu po kome se zdanje i danas naziva - Kapetanovo.

Na dan Svetog Ilije, 2. avgusta svake večeri sevne munja ka Kapetanovu. Tada se može videti beli plašt, lampa i pognuta silueta...Sutradan, seljani u žitu samo plavi pramen kose pronađu i puste ga niz prste da odleti ka Beli i toliko voljenom zamku...
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60334
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Re: Dvorci Vojvodine

Počalji od vivijen taj Sre 7 Sep - 22:41:18


ОД БАЛСКЕ ДВОРАНЕ ДО УЧИОНИЦЕ

Најлепша у целом дворцу у селу Конак била је балска дворана из које се преко терасе и степеништа силазило у раскошни и велики парк. Данас је у Данијеловом дворцу смештена основна школа „Вук Караџић”

Dvorci Vojvodine 04-01

Дворац Богдана Дунђерског крај Новог Бечеја подигнут је по угледу на европске дворце

Да ли сте чули легенду о Џекију Огњановићу? Вероватно нисте. Џеки Огњановић био је велики, црни ловачки пас који је живео у једном дворцу у Банату десетак година пре Другог светског рата. Многобројне лудорије и пустоловине везане су за овог пса. Укратко, Џеки је по свој прилици веровао да је он прави и једини господар дворца који је припадао породици његових пријатеља, двојице дечака, а некада давно барону Бајићу. Џеки се углавном понашао као човек, готово аристократски – с једном разликом: лајао је, није говорио као човек. Међутим, кад би понекад ноћу зачуо зов дивљине, у скоку од ког је застајао дах прескакао је велику капију од кованог гвожђа и одлазио „у живот”. Током тих излазака многим кокошкама би прекратио век. Зато је завршио свој необични псећи живот од метка ловца, иначе узгајивача живине.
Ако је у војвођанском дворцу један пас провео тако посебан и надасве узбудљив живот, како ли је тек било људима? Авај, безбрижни спахијски дани, слични онима које је тако дивно описао руски приповедач Николај Гогољ, вратити се више никада неће.


Летњиковци, зимски дворци и куће

Али, ко може да нам забрани да сањамо неке фантастичне снове, на пример како смо власници неког тајанственог дворца из ког посматрамо, рецимо, гуске? Можда ипак негде, можда не ни тако далеко, лежи напуштени дворац и, заједно са свим својим тајнама, чека баш нас. На подручју Војводине постоји шездесетак старих двораца. Неки су обновљени и намена им је врло практична, а неки и даље сами и заборављени пропадају у равници. Грађени су као летњиковци, зимски дворци, или као стално боравиште власника – спахија. Спахилуци су настали у 18. веку кад су аустријски владари пожелели да та добра распродају. Имања су куповали ситни племићи и богатији грађани, углавном индустријалци и трговци.
Можемо да замислимо како се живело унутар тих углавном раскошних здања. Извесно је да је било великих базена за пливање, паркова с ретким растињем из далеких крајева света, балских дворана, паркета у интарзији, скупоценог старинског намештаја, винских подрума и млекара с најфинијим сиревима који су налазили купце у удаљеним земљама, као што је на пример Америка. Да је најукусније и најбоље хране било на трпезама, то је бар лако погодити. Уосталом, мађарске куварице и кувари, који су сматрани највештијима, располагали су безмало неисцрпним, врхунским материјалом за припремање насласнијих ђаконија.
Укратко, то су била нека сасвим другачија времена. Спахије су иначе живеле безбрижније од осталог света. И богатије, разуме се. Током Другог светског рата, али и на крају рата, војвођански дворци су осиромашили. Један део је опљачкан. Њихова раскош је избледела. Поједини дворци су национализовани. Није остало много од онога што их је некада чинило дворцима. У извесним случајевима, готово ничега – осим архитектуре. И приче о њима. Неке од тих прича привукле су једног београдског зубара, страственог путописца. Његово име је Душан Видосављевић. Ни сам не уме да објасни како су приче о војвођанским дворцима побудиле његову машту. Одлучио је да неке од њих овековечи камером, али и да о сваком понешто забележи. Написао је књигу и дао јој наслов „Дворци Војводине”. То су двадесет четири кратке приче о старим дворцима у Војводини украшене фотографијама.


Некадашњи летњиковац генерала Нојхаузена у Српској Црњи сада је мотел „Каштел”.

Из Чоке на енглески двор

Dvorci Vojvodine 04-02

Некадашњи летњиковац генерала Нојхаузена у Српској Црњи сада је мотел „Каштел”.

На пример, у Чоки је у свом дворцу некада живела богата породица Марцибањи. Велепоседник Леринц Марцибањи подигао је овај дворац у класицистичком стилу. Гроф Марцибањи био је толико богат да је поседовао безмало целу Чоку, али и околину. Правио је добро вино – пре свега мерло – које је било тражено у читавој Европи. Према легенди, грофов син, познат као страствени коцкар, највише је волео да се коцка с друштвом управо у – бачви! Душан Видосављевић доноси занимљив податак који говори да се вино из некадашњег поседа грофа Марцибањија пило на свадби британског принца Чарлса и његове изабранице леди Дајане! Данас се у дворцу налази управна зграда пољопривредног добра „Чока”.
Јужно од Бачке Тополе, године 1846. гроф Арпад Фалционе одлучио је да подигне летњиковац. Легенда каже да је грофу за насеље царица Марија Терезија лично поклонила прекрасну каљеву пећ која се и данас налази у овом здању. У складу с легендама о бројним љубавним пустоловинама царице, прича се да је и гроф Фалционе био један од њених изабраника. Каљева пећ била је, дакле, нека врста љубавног дара. И зидови и врата овог летњиковца богато су украшени. У мањем делу куће налази се велика библиотека; ту је и намештај из времена грофа Арпада. Занимљиво је да су сачуване фотографије фудбалера и тенисера из 1925. године. Наиме, грофови наследници били су велики љубитељи спорта.
У селу Хајдучица, недалеко од Пландишта, 1829. године Иштван Дамаскин де Немети подигао је себи за душу дворац летњиковац. Богата породица Дунђерски купила га је седамдесетак година касније, тачније – 1901. године. Лазар Дунђерски одлучио је да здање преуреди у класицистичком стилу: уводи централно грејање и гради купатила. Међутим, дворац није остао у поседу Дунђерских. Купио га је београдски индустријалац Влада Илић. Иначе, улаз дворца украшавају четири стуба у дорском стилу; кроз двокрилна велика врата улази се у предворје, одатле у свечану дворану одакле се излазило у некада велелепни парк. Индустријалац Илић трудио се да из белог света донесе најлепше растиње. Парк је некада красио и велики базен за купање у коме су уживали његови власници. Данас је у дворцу у Хајдучици, како пише Душан Видосављевић, смештена зграда пољопривредног предузећа „Хајдучица”.


И струја и грејање

Зимски дворац Ладислава Данијела у селу Конак пројектовала је 1827. године жена: њено име је Ана Шилер. Ова велика кућа за одмор (димензија педесет два с двадесет пет метара) имала је властиту котларницу за централно грејање и струју из агрегата. Посебно је занимљиво да се водило рачуна да у винском подруму буде стална температура. Најлепша у целој кући била је балска дворана из које се преко терасе и степеништа силазило у раскошни и велики парк. И овај дворац се допао београдском индустријалцу Влади Илићу који га је купио уочи Другог светског рата да би ту боравио. Данас је у Данијеловом дворцу смештена основна школа „Вук Караџић”.
Некадашњи дворци нису само предузећа и школе. У Српској Црњи налази се Нојхаузенов дворац који је данас мотел „Каштел”. У њему често одседају ловци из Италије. Дворац носи назив по свом власнику, немачком генералу Нојхаузену који је уочи Другог светског рата био немачки конзул у Београду. Ово имање немачки генерал добио је лично од потоњег нацистичког злочинца Хермана Геринга. Летњиковац је завршен 1943. године, а пројектовао га је руски емигрант Пеђа Бера.

Златни гутљај крокана

На Бисерном острву, јужно од Новог Бечеја, налазе се два дворца. Један је подигао племић Гедаон Рохонци. Једноставних, готово скромних линија, дворац Рохонци служио је породици као летњиковац. На Бисерном острву, Рохонци је почео да производи вино крокан. Од почетка је било јасно да ће крокан бити нешто посебно. Наиме, Рохонци је крокан правио од винове лозе донете из Алжира! А та лоза успевала је (осим у Алжиру) само на војвођанском тлу. У вину крокану уживали су и цар Фрањо Јосиф и генерал Шарл де Гол, као и комунистичке вође Стаљин и Тито. Један поред другог, у селу Кулпин, у близини Бачког Петровца, налазе се два дворца, некада власништво породице Стратимировић. Село Кулпин Стратимировићи су добили на поклон од Марије Терезије. Али не само село, већ и племићку титулу у знак захвалности због учешћа у борби против Турака. Није познато које године су дворци подигнути, али је извесно да су 1863. године продати мађарском племићу Семзеу. Двадесетак година касније (1889) Лаза Дунђерски одлучио је да већи дворац купи за свог сина Ђорђа. Данашњи изглед здања потиче из 1912. кад је обновљен по пројекту Момчила Тапавице.
Вероватно најпознатији од свих двораца које у својој монографији помиње Душан Видосављевић јесте Фантаст, бечејски дворац породице Дунђерски. Подигнут је поред пута за Бачку Тополу 1923. године по угледу на дворце европских богаташа. Стога и јесте мешавина најразличитијих стилова. Поред дворца је велики базен. За тај базен везују се многе занимљиве приче. Власник је базен понекад пунио млеком како би се у њему купале припаднице лепшег пола из ове угледне породице. У велелепном парку подигнута је 1923. године и капела у којој је Богдан Дунђерски сахрањен. Иконостас у овој капели осликао је један од наших највећих сликара – Урош Предић.

[You must be registered and logged in to see this link.]
vivijen
vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 60334
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 66
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Lepljiva Re: Dvorci Vojvodine

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu