Dvorci Vojvodine

ДВОРЦИ У ВОЈВОДИНИ, КУЛТУРНО ДОБРО И СВЕДОЦИ МИНУЛИХ ВРЕМЕНА
О сјају и пролазности
Још у тим барокним и класицистичким дворанама одјекују раскошна балска музика, звекет накита и потпетица, жагор на много језика. Ту се на пријеме долазило чак из Беча, Пеште и Београда, игране су легендарне карташке партије, пуцано у јабуку на глави једне грофице, плакало се за женама и коњима. Лаза Костић је ту ”са дна живота” певао Ленки Дунђерски, Франц Лист у деветој години имао први јавни наступ, краљица Марија Карађорђевић долазила у породичне посете са синовима Петром, Андрејом и Томиславом... У некима од њих данас су музеји, библиотеке, школе, хотели, а неки су, на жалост, потпуно напуштени

Пише: Хелена Дуковић
Фотографије: Драган Боснић


Стари војвођански дворци су попут времешних лепотица које, упркос борама, плене грациозношћу и отменошћу. Осим што су велелепне, ове грађевине изузетне вредности су најживописнији сведоци некадашњег живота, богатства, али и краха својих чувених власника. Сваки је прича за себе, пуна легендарног, бајковитог, али и историјског. На њима су приређивани балови, служено је најбоље вино, даме су поносно шетале своју бечку тоалету, а господа на картама губила читаве иметке, па чак и своје жене.
Грађени су од XVIII до почетка XX века, у стилском распону од барока до класицима. По угледу на сличне дворце у Аустро-Угарској и у другим европским монархијама, подизали су их имућни земљопоседници, барони, грофови, генерали и остали финансијски моћници, на поседима које су углавном добијали на поклон од бечког двора за војне заслуге. Лепоту тих здања употпуњују пространи уређени паркови. Од 28 двораца, колико их има у Војводини, најлепши и најпознатији су ”Фантаст” код Новог Бечеја, затим дворци у Челареву, Кулпину, Ечки... О њиховом значају сведочи и податак да су означени као културна добра, са статусом споменика културе од изузетног значаја. Неки су претворени у музеје, библиотеке, школе или хотеле, али има и оних који су потпуно напуштени.

СНАГОМ ЗАБРАЊЕНЕ ЉУБАВИ

Најлепши дворци и летњиковци тога доба у Војводини били су у власништву најимућнијих породица, међу којима предњаче Дунђерски. Потичу из Гацка у Херцеговини. Легенда каже да је Аврам Дунђер крајем XVII века, радећи као надничар, ископао ћуп злата. Његов син Гедеон, Геца, за тај новац купио је имање код Бечеја. Међутим, обогатили су се захваљујући Гедеоновом сину Лазару Дунђерском (1833-1917), који је трговао житом и другом робом. Новац је затим улагао у земљу, купујући имања од мађарске властеле. У његовом власништву је било 42.000 јутара земље. Породични хроничар Трива Милитар записао је да је Лазар устајао пре зоре, лично надгледао радове и давао упутства при обради земље. На прелазу између два века ојачао је и као индустријалац. Градио је и куповао фабрике, млинове, подигао и две пиваре. Његови синови Гедеон и Ђорђе наставили су очевим стопама, док им читав иметак после Другог светског рата није одузет (”национализован”).
Најпознатији и архитектонски најспецифичнији војвођански дворац је ”Фантаст”, удаљен је 12 километара од Бечеја. Сазидао га је 1915. Богдан Дунђерски. Имао је 2.600 јутара земље, али пољопривреда није била његова страст, него коњи, карте и (наравно) жене. Због ексцентричног живота, овај окорели нежења и боем ушао је у многе приче, а најчувеније су везана управо за ”Фантаст”. Ово славно здање, са предивним парком, базеном и кулом са које је посматрао своје имање, изградио је да би ту могао да приређује балове и дружи се са најзначајнијим људима тога доба.
Иако је могао да има било коју девојку, Богдан се заљубио у црнокосу лепотицу Мару, жену свог ковача. Како није могао или није хтео њоме да се ожени, саградио јој је кућу поред дворца, да би му увек била у близини. Ни њеном мужу није остао дужан. У Србобрану му је отворио ковачку радњу.
Поред дворца, Богдан је подигао и Капелу светог Ђорђа, коју је осликао знаменити Урош Предић, иначе породични пријатељ Дунђерских. По Богдановој жељи, што је куриозитет овог иконостаса, уметник је Богородици дао Марин лик. Богдан Дунђерски је сахрањен управо у тој капели, а једини наследник имања је, опет по његовој изричитој жељи, Матица српска.
Данас је ”Фантаст” ексклузиван хотел, а у винском подруму се налази ресторан.

ПОВЕСНИЦА КУЛПИНСКИХ ДВОРАЦА

У Кулпину, двадесетак километара од Новог Сада, налазе се два дворца, један поред другог, окружени прелепим парком и реновираним помоћним зградама. Иако се не зна тачна година њихове изградње, помињу се још 1745. када их је царица Марија Терезија доделила племићкој породици Стратимировић за ратне заслуге. Наиме, Богић Вучковић Стратимировић је 1737. у родној Херцеговини са браћом подигао устанак, помажући аустријску војску у рату против Турака. Као израз царске захвалности, Стратимировићи су по доласку у Бачку, најпре примили племићку титулу, а онда им је припао Кулпин. Њиховој лози припада и чувени Стеван Стратимировић, који се 1784. замонашио, да би шест година касније постао карловачки митрополит. Изданак те аристократске породице је и генерал Ђорђе Стратимировић, велики дипломата који је на Мајској скупштини 1848. изабран за председника Српског главног одбора.
Међутим, Стратимировићи су значајно осиромашили, па су били приморани да продају посед. Тако је дворац у Кулпину 1863. добио нове власнике – мађарску племићку породицу Маћаша Шемзе. Ни они нису дуго уживали у лепоти овог здања, већ су га двадесет шест година касније, из истих разлога као Стратимировићи, продали Лазару Дунђерском. Он је оба дворца купио за свог старијег сина Ђорђа, који је баш био дипломирао пољопривреду, па је имање претворио у огледно добро.
Међу мештанима Кулпина Ђорђе је упамћен као вредан домаћин, који је унапредио пољопривреду на овим просторима. Будући да се оженио рођаком владарске породице Карађорђевић, чести гости кулпинског дворца били су и краљица Марија са синовима, принчевима Петром, Андрејем и Томиславом. Стилски и временски, обе грађевине припадају епохи класицизма. Велики дворац је данашњи изглед добио после рестаурације 1912, по пројекту архитекте Момчила Тапавице.
Кулпински дворци су окружени велелепним парком који се простире на четири хектара, једним од најлепших радова пејзажне архитектуре код нас. С предње стране негован је француски парк, с уређеним цветним лејама и шишаном живом оградом. Са задње стране дворца, према дубини имања, простире се енглески парк са широким ливадама, стазама за јахање и асиметрично распоређеним примерцима дрвећа и другог зеленила. Парк красе борови, јеле, липе и колоније кестена, али и неке егзотичне врсте дрвећа. Тиса, стара око 120 година, међу мештанима позната и као широка јела, у Кулпин је донесена чак из Аргентине.

SANTA MARIA DELLA SALUTE

Дворац у Челареву је још је једно изузетно здање за које су везане бројне легенде. Ту, надомак Бачке Паланке, саградио га је 1798. Леополд Марфи, угледни правник и племић из Бачке. Међутим, 1819. купује га велепоседник и индустријалац Јосиф Полимбергер и девет година касније даје у мираз ћерки Каролини (Шарлоти) која се удала за племића Николу Безередија. Нови власник, упамћен као велики доброчинитељ, у почетку је живео са својом породицом у старом дворцу, али је одлучио да изгради већу зграду. Планове је направио бечки архитекта чије име није познато, а зидање дворца је отпочело у пролеће 1834. Зграда је завршена 1837. године (тај датум, римским цифрама, истакнут је на зачељу дворца).
О унутрашњости дворца после изградње се мало зна. У неким списима наводи се да је зграда била осликана фрескама. Око здања је парк, уређен у стилу енглеских вртова, толико леп да се о њему причало по целој Угарској.
И овај дворац је дошао у посед Дунђерских. Безередијев син Бела продао га је 1882. Лазару Дунђерском. Управо ту почиње надалеко позната прича о љубави остарелог песника Лазе Костића и младе лепотице Ленке Дунђерски. Управо у дворцу у Челареву Ленка и Лаза су се упознали и проводили највише времена заједно, а песник, иначе породични пријатељ, у дворцу је имао чак и своју собу. Свестан огромне разлике у годинама Лаза је туговао. После изненадне Ленкине смрти, скрхан болом, оженио се дугогодишњом вереницом Јулом Паланачки, коју није волео. Ленки у спомен, написао је једну од најлепших песама српског језика, Santa Maria della Salute, у којој тражи опрост за своје грешне мисли:
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
...
Опрости мени грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

ГРОФИЦА НА ТАЛОНУ

У близини Новог Бечеја је дворац-летњиковац грофа Ивана Ивановића који је у мираз донела старија кћерка Лазара Дунђерског, Емилија. Окружен је великим парком, а у подруму је постојала куглана. И данас на некадашње раскошне балове подсећају прилази за кочије са обе стране главног улаза.
Међутим, дворац је ушао у причу пре свега због раскалашног живота његовог власника, грофа Ивановића. Једном је, веле, на картама изгубио не само посед, већ и своју жену Емилију. Да би гротескно било зачињено и страшним, добитник је предложио да гроф из пушке гађа јабуку на глави супруге. Ако погоди јабуку, а не главу, све добија назад. Гроф, иако пијан, успео је да поврати изгубљено имање, али не и Емилију. Никада му није опростила ту срамоту и заувек га је напустила.
Стари карташки сто – на ком су улози били дворац, имање и жена – и данас се налази у дворцу.

***

Музеј
У великом дворцу у Кулпину данас је Пољопривредни музеј. Основан је 1993. као једина музејска установа у земљи за изучавање аграрне прошлости. Цео комплекс је под заштитом државе, као споменик културе. Осим два дворца, ту су и ковачница, коњушница и житни магацин. Реконструкцијом житног магацина, музеј је добио јединствени изложбени и галеријски простор.

***

Инквизитор и Фантаст
Колико је Богдан Дунђерски волео коње сведочи и податак да је по једном дао име своме дворцу. Његов коњ Фантаст је 1932. на београдском хиподрому, као трогодишње грло, победио у све три трке и освојио све титуле. Када је угинуо, Богдан га је сахранио на свом имању, на којем ће и будућем дворцу име дати по ату.
Ипак, од преко хиљаду коња у својој ергели, највише је волео Инквизитора. Само га је он јахао и на њему обилазио имање. Када је и овај његов љубимац угинуо, сахранио га је уз ограду ергеле и подигао му споменик у облику потковице.

***

Први наступ Франца Листа
У селу Ечка код Зрењанина налази се дворац-каштел породице Лукач. Богати јерменски трговац стоком Ђорђе Лукач имање је добио од Марије Терезије, а његов син Лазар Јанош на имању је направио пивару и ергелу са 150 коња. Зграда ”Каштела” у свом данашњем облику настала је 1820. Записано је да је на свечаном отварању дворца гостима свирао тада деветогодишњи Франц Лист, коме је то био први јавни наступ.

***

Седамдесет два
Спремајући се да се отиснемо на овај пут, разастрли смо пред собом мапу са уцртаним дворцима у Војводини. И са својим извесним предзнањем, остали смо изненађени густином те мреже. Не бејасмо лењи, па смо избројали – има их, што би се рекло регистрованих, 72!
Детаљније информације и фотографије можете погледати на више веб-портала, на пример на [You must be registered and logged in to see this link.]





[You must be registered and logged in to see this link.]

Stogodišnji ili možda dvestogodišnji park sa više zaista retkih stabala sa dvorcem u svom centru i jezerom poznatim pod nazivom "Ribnjak", svedoci su prošlih vremena. Po zvaničnim podacima na osnovu kojih je hajdučički dvorac zajedno sa parkom stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture sagrađen je 1911. godine. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio ga u miraz svojoj ćerki Olgi. Po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu vršačkog muzeja Feliksu Milekeru dvorac je sagrađen početkom 19 veka. Po pisnju profesora Rapoša prvobitno naselje se usled poplava seli 1824. godine na današnju lokaciju bliže vlastelinskom dvorcu. Isti autor dalje navodi da je osnivač sela Ištvan Damaskin krajem 19. veka tačnije 1890. godine, svoje imanje zajedno sa dvorcem, parkom, vinogradom, voćnjakom i šumom prodao za 960.000 zlatnika porodici Dunđerski. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptecija poslednjih vlasnika porodice Dunđerski. Zgrada dvorca je smeštena u prostranom parku na kilometar udaljenosti od puta za Vršac. Građen je kao rezidencijalni objekat za stanovanje i ima sva obeležija koja to potvrđuju. Istureni klasicistički portik glavne fasade ime četiri dorska stuba koji nose jednostavan timpanon sa kružnim otvorom za ventilaciju. Stepeništem i kolskim prilazom, preko trema, ulazi se kroz polukružna dvokrilna vrata u centralni hol i prostranu svečanu salu. Iz svečane dvorane, ukrašene frizom i štuko dekoracijom, izlazi se na veliku terasu na suprotnoj strani. Na portiku sa parkovske strane ima šest dorskih stubova koji drže timpanon bez ukrasa. U krovnoj konstrukciji su naglašeni bočni rizaliti dvorišne fasade. Pilastri na fasadama prate unutrašnji raspored prostorija. Ispod celog objekta se proteže podrum zasveden sa pruskim svodom. Masivno krovište je pokriveno biber crepom, a potkrovni friz je bogato profilisan. Park koji okružuje objekat je dobro očuvan i nosi obeležija stručno projektovanog parka sa negovanim rastinjem. Nakon nacionalizacije, 1945. godine, imanje je dato na upravljanje poljoprivrednom dobru u sastavu "Agrobanata". Voćnjaka i vinograda danas više nema, ali dvorac, park sa jezerom i šumom i dalje su tu. Objekat se koristi kao sedište administracije PDP "Hajdučica", a zgrada je u odličnom stanju. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda dvorca Damaskin:

Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan, došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene sa radom. Svaki put kada bi uzeo kičicu ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: "U meni je kondenzovana sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Kroz moje kapi dišu, a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka. Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom štafelaj. Zamoči kičicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku. Ne samo što su oblici boje na štafelaju odisali belim golubijim krilima, nego se čuo i lepet tih krila. Njegove septembarske šume ne samo da su imale sve jarke boje miholjskog leta, nego je između okvira štafelaja dopirao miris opalog jesenjeg lišća. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu. Ali od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. Mislio je da mnogo radi i da se zamara, pa zatim zapada u tvrd i dubok san bez snova. No, kako je vreme prolazilo počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je uzgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog, već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi trampljeni san. (tekst preuzet sa [You must be registered and logged in to see this link.]

Dvorac nije otvoren za posetioce!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast" koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast" koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo" zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav" što u prevodu znači „Lek za ljubav" zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Priča o prijateljstvu Bogdana Dunđerskog i Uroša Predića...

Legenda:

Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje". On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

Dvorac je otvoren za posetioce!