Krstaški pohodi od XI - XIII veka

Krstaški ratovi

Krstaški ratovi naziv je za niz vojnih pohoda od XI. do XIII veka kojima je bio cilj "osloboditi" Jerusalim i Svetu zemlju od islamske vladavine.

Krstaški ratovi predstavljaju niz ratova koje su hrišćani zapadne i srednje Evrope pod uticajem papa vodili od kraja XI do druge polovine XIII veka protiv Seldžuka, Fatimida i drugih islamskih dinastija i država za oslobođenje svetih mesta u Palestini, posebno Hristovog groba u Jerusalimu, iz ruku muslimana. Ti su ratovi započeli u doba kada je Katolička crkva, s papom na čelu, nastojala ostvariti duhovnu i svetovnu prevlast u hrišćanskom svetu. Na crkvenim saborima u Pjaćenci i Klermonu 1095. g. Papa Urban II pozvao je na rat protiv muslimana za oslobođenje Jerusalima, obećavši sudionicima oprost od svakoga greha, pri čemu će ubijanje, pljačka, osvajanje novih poseda biti u potpunosti prihvatljivi, jer će žrtve svega toga biti nevernici koji bolje ni ne zaslužuju. Papin poziv, kao i žarko propovedanje zanesenjaka, npr. francuskog redovnika-augustinca Petra Pustinjaka, bili su dočekani s velikim poletom i oduševljenjem, i to zbog više razloga. Premda je u XI veku u Evropi počelo razdoblje opšte demografske, gospodarske i političke obnove, niži društveni slojevi su proživljavali teško gospodarsko stanje i glad, a 1095.-96. evropske zemlje je zahvatila pobliže nepoznata epidemija (verovatno kuga), pa je pokušaj bega iz takve stvarnosti bio sasvim razumljiv. Gospodarsko stanje je bilo dodatno otežano jer su Seldžuci i Fatimidi kočili trgovinu maloazijskog i severnoafričkog prostora s hrišćanskom Evropom. Značajnu ulogu u pokretanju ratova imala je i zamisao o zaštiti mnogobrojnih hodočasnika na putu u Svetu zemlju od nasilja i samovolje bliskoistočnih mesnih moćnika. Od rata protiv islamskog Istoka svi su očekivali koristi: verski gorljivi pojedinci - mesto u raju, velikaši - nove velike posede, seljaci - oslobođenje od lične zavisnosti, a svi sudionici plen od pljačke. U raznim delovima Francuske, Nemačke i Italije na tisuće naivnih vitezova i kmetova počinju se okupljati na ratni pohod, stavljaju na svoje tunike veliki crveni krst i odlaze u 200-godišnji rat za oslobađanje navodnog Isusovog groba, krećući se ispred glavnine, ubijajući Jevreje i pljačkajući i izazivajući nemire kud god bi stigli.

Hronologija

1096. - 1099. Prvi krstaški rat
1147. - 1149. Drugi krstaški rat
1189. - 1192. Treći krstaški rat
1202. - 1204. Četvrti krstaški rat
1209. - 1229. Albižanski rat
1212. Dečiji krstaški rat
1217. - 1221. Peti krstaški rat
1228. - 1229. Šesti krstaški rat
1248. - 1254. Sedmi krstaški rat
1270. Osmi krstaški rat
1271. Deveti krstaški rat

Zanimljivosti

Putovanje iz Evrope u Jerusalim bilo je dugotrajno i opasno pa su mnogi krstaši putem umrli. Oni koji su se vratili u Evropu, doneli su iz Palestine dragocenu svilu i začine, ali i mnoga znanja iz matematike i astronomije.

Sultan Saladin (1137.-1193.) bio je vođa muslimanske vojske. Vrstan zapovednik, sultan Egipta i Sirije, uzdigao je Egipat do jednog od najmoćnijih područja Srednjeg istoka.

Omiljeni engleski kralj Ričard I (vladavina od 1189.-1199.) bio je poznat pod imenom Ričard Lavljeg Srca. On je sudelovao u trećem krstaškom pohodu i pritom zauzeo lučki grad Akon. Na povratku zarobio ga je austrijski vojvoda Leopold i tražio visoku otkupninu.

Godine 1213. započeo je tragičan krstaški pohod u kojem su hiljade hrišćanske dece pešice krenule iz Evrope prema Jerusalimu. Većina ih je putem pomrla od gladi, a neki su prodati u roblje.



Viteški red


Jovanovci - Jovanovci (Hospitalci,Malteški vitezovi) su viteški red osnovan 1070 godine u Jerusalimu,po okončanju Prvog krstaškog rata.

Tevtonci - Tevtonski red (Nemački: Deutscher Orden) bio je nemački krstaški vojni red pod okriljem rimokatoličke crkve stvoren krajem 12. veka u Akri, Palestini.

Templari - Prvi viteški red, Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, je osnovan1118,



Prvi krstaški rat

Prvi krstaški rat trajao je od 1096. do 1099. godine i pokrenuo ga je papa Urban II sa ciljem oslobođenja hristovog groba i oslobađanja svetog grada Jerusalima od vlasti nevernika (muslimana). Krstaši su tokom pohoda osvojili Jerusalim i još neke gradove (Edesa i Antiohija). Na temeljima vojnih uspeha stvorene su prve krstaške države, a u samom Jerusalimu su stvoreni prvi viteški redovi. Ovo je jedini krstaški rat (a bilo ih je posle još nekoliko) koji je ispunio zadati cilj, oslobađanje Jerusalima.

Preduslovi za rat
Vizantija je tokom 1071. godine zadobila dva teška udarca, Normani su zauzeli Bari (poslednji posed na Apeninskom poluostrvu), dok su Turci Seldžuci nakon bitke kod Mancikerta zauzeli teritorije na prostoru Male Azije, pa je vizantijski car Aleksije I Komnin (1081.-1118.) bio prinuđen da potraži pomoć u Evropi koju nije gledao blagonaklono. Na njegov poziv se odazvao papa Urban II koji je bio zabrinut za sveto mesto (Jerusalim). Saziva 1095. godine koncil u Klermonu kojem prisustvuje oko 200 biskupa, kneževa i plemića. Odlučeno je da se krene u oslobađanje svetog mesta.



Tok rata
Prvi krstaški rat nije vodio nijedan kralj već vojvode. Najznačajnije vojvode i njihovi putevi prema Carigradu su:

Gotfrid Bujonski - sa vojskom se kretao duž Dunava, kroz Ugarsku i Srbiju
Rejmond Tuluški i Igo - preko Alpa, kroz severnu Italiju i Dalmaciju
Boemund Tarentski - preko Jadranskog mora od Apulije do Drača pa kopnenim putem do Carigrada

U proleće 1097. stižu u Carigrad gde se trebaju izvršiti pripreme za dalje delovanje. Komnin je tražio da krstaši polože zakletvu da će Vizantiji predati sve oblasti koje joj u osnovi i pripadaju. Isprva su se nećkali da bi na kraju ipak položili tzv. Zakletvu vernosti i odanosti. Dugo su opsedali Nikeju a na kraju je garnizon predao ne njima nego Komninu. Uspeli su da osvoje Antiohiju (tu su se pokazale slabosti krstaša - nespremni, većina kao da je pošla u avanturu). 7. juna 1097. počela je opsada Jerusalima koja je trajala 4 sedmice. U pomoć su stigli Đenovljani sa spravama za opsadu. Nakon pada, u Jerusalimu je tri dana vladao potpuni haos - pljačkanje i ubijanje na sve strane. Međutim, trebalo je organizovati osvojeni deo. Igo je postavljen za upravitelja tzv. Jerusalimske kraljevine dok je Bujonskom pripala titula čuvara groba Gospodnjeg, a njegovi naslednici su uzimali titulu kralja. Formirane su kneževina Antiohija i 2 grofovije (Edesa i Tripoli) na feudalnoj osnovi. U ovom periodu veliki broj stanovništva se doseljava iz Evrope kako bi zaradio, a verski cilj se brzo gubi.

Značajno je istaći i formiranje viteško-monaških redova čiji članovi imaju obavezu braniti krstaške države. Najznačajniji su:

Templari - nosili bele odore sa crvenim krstom
Jovanovci (hospitalici) - imali crne odore sa belim krstom
Petar Pustinjak (1050.-1115.)
Tevtonci

Drugi krstaški rat

Drugi krstaški rat trajao je od 1147. do 1149.godine i pokrenulo ga je tursko osvajanje Edese i cele istoimene grofovije.
Krstaši su pokušali da osvoje Damask,ali u tome nisu uspeli i ceo pohod se završio potpunim neuspehom.

Početak i tok rata

Krstaške države nastale u I krstaškom ratu postojale su do 1144. kada je pod tursku vlast pala grofovija Edesa. Taj pad je dosta uzdrmao Evropu a tadašnji papa Evgenije II je smatrao da treba organizovati krstašku vojsku i vratiti izgubljene teritorije.

U vojsci koja je oformljena su pored vojnika krstaša učestvovali i pripadnici monaškog reda Cistericiti. Vladari koji su prihvatili ideju o ratu su bili nemačko-rimski car Konrad III i francuski kralj Luj VII. Međutim, odnosi između njih dvojice su bili dosta zategnuti (nisu se mogli dogovoriti o dejstvovanju niti o podeli teritorija kojih u osnovi nije bilo), tako da su se vratli kući.
U međuvremenu, u Egiptu jača Saladin koji je na sebe preuzeo ulogu da vrati krstaške države u okvire islamskih. 1187. osvaja Jerusalim i bio je manje okrutan u odnosu na hrišćane. Dao im je mogućnost da otkupe svoju slobodu a ostale je ponižavao tako što su morali da vuku crkveno zvono blatnjavim ulicama Jerusalima.

Treći krstaški rat

Treći krstaški rat trajao je od 1189. do 1192. godine i pokrenulo ga je Saladinovo osvajanje Jerusalima 1187.godine.
Krstaši nisu uspeli da osvoje Jerusalim i pohod se okončao dogovorom da Jerusalimskoj kraljevini ostane obala od Tira do Jope i da hrišćani imaju slobodan poristup Jerusalimu.

Tok rata

Pad Jerusalima je izazavao burne reakcije u Evropi. Papa Grgur VIII izdaje bulu kojom poziva na krstaški pohod.

Odazivaju se vladari: nemački car Fridrih Barbarosa, francuski kralj Filip Avgust i engleski kralj Henri II.

Barbarosa je sazvao sabor u Majncu gde su se dogovarali oko pohoda. Međutim, sam Fridrih nije dočekao sukobe jer se utopio u rečici Salefu u koji je pao verovatno zbog srčanog udara. I engleski kralj umire a nasleđuje ga njegov sin Ričard (Lavlje srce). Odnosi između Filipa i Ričarda su bili dosta zategnuti zbog težnje Engleza da budu vladari u Francuskoj (pitanje Normandije).

Krstaši uspevaju zauzeti Antiohiju, a Saladin se povlači sa vojskom u Jerusalim. Pri opsadi su se pokazale suprotnosti između dvojice vladara jer su obojica hteli da budu glavnokomandujući. Dok je Ričard osvajao, Filip je igrao šah. Dok Filip osvaja, Ričarda boli glava. Filip odlučuje da napusti pohod i vrati se u Francusku tako da na istorijskoj pozornici ostaju dva vrlo sposobna vladara koja su se međusobno izuzetno poštovali i koji su cenili viteške tradicije (kada je Ričardov konj slomio nogu, Saladin mu je poslao novog).

Njih dvojica su se sastali i postigli su sporazum 1192. po kojem krstaši mogu posećivati Sveto mesto ali bez oružja. Ričard se vraća u Englesku jer su se odnosi sa Francuskom znatno pogoršali. Kada se vratio 1193. godine, Saladin umire ali to nije kraj premoći islama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Četvrti krstaški rat

Četvrti krstaški rat trajao je od 1202. do 1204. godine i pokrenut je da bi se osvojio Egipat.
Krstaši su zbog nedostatka novca pristali da prvo za Mletačku republiku zauzme Zadar,da bi kasnije prvo za Aleksija Anđela,a potom za sebe osvojili Carigrad i srušili Vizantiju.

Tok rata

Pozivu pape Inoćentije III nije se odazvao niko od evropskih monarha,već samo franački,flandrijski i italijanski velikaši,tako da je na čelo pohoda postavljen Bonifacije Monferatski kao jedan od najvećih vlastelina.
vizantijski dužd i tast Stefana Nemanjića, Enriko Dandolo, prvo skreće krstaše da osvoje Zadar,a potom krstaši pristaju da za novčanu naknadu povrate presto Isaku i Aleksiju Anđelu,što im polazi za rukom u julu 1203. godine. Kada nisu dobili obećane pare krstaši se na Dandolov nagovor okreću protiv Vizantije i 1204. dolazi do osvajanja i pljačkanja Carigrada, što predstavlja najveće pljačkanje u srednjem veku, kao i masakriranje domaćeg stanovništva.

Osniva se krstaška država na tlu Vizantije, tzv. Latinsko carstvo. Ono je obuhvatalo današnju Grčku i evropsku Tursku, kao mali deo Male Azije preko puta Carigrada. Vizantiji preostaje Albanija i zapadna Turska, ali dolazi do podele: Albanija i deo zapadne Grčke (Epir) postaje tzv. Epirska despotovina, dok zapadna Mala Azija (Turska) skoro do Ankare postaje Nikejsko carstvo. Treći deo je mali primorski deo na severu današnje Turske, sa gradom Trapezuntom(današnji Trabzon) - tzv. Trapezuntsko carstvo.



Ulazak krstaša u Carigrad“(1840), Ežen Delakroa

Katarski krstaški rat

Katarski krstaški rat ili Albižanski pohod (1209. - 1229.) predstavljao je rat, koji je započela Katolička crkva protiv katara ili patarena u Langdoku na jugu Francuske. Katarsko verovanje je smatrano za jeres. Stepen nasilja prema katarima je bio ekstremno velik, čak i prema srednjovekovnim standardima. Na početku rata krstaši su pobili celi jedan grad Bezijer od 10.000 stanovnika. Kasnije su spaljivali i žive i mrtve katare.

Crkva je ponudila to područje severnofrancuskim plemićima i kralju Francuske, koji su delovali kao katolički plaćenici. Teritorija Francuske tim ratom postaje gotovo duplo veća. Francuska je dobila područja, koja su imala bliže kulturne i jezičke veze sa Katalonijom nego sa Francuskom.

Katarski krstaški rat je imao veliki značaj u uspostavljanju srednjevekovne inkvizicije.

Poreklo
Katolička crkva je imala problema sa jeretičkim učenjima, ali uglavnom se radilo o manjim grupama ili lokalizovanim sektama. Katari su postali veliki i popularan masovni pokret raširen po celom regionu. Većina južne Francuske postala je otvoreno katarska, a katarsko učenje se širilo u druga područja. Katarsko i druga jeretička učenja tog doba pojavljuju se u gradovima i mestima novih urbanizovanih područja. Nije bilo nimalo slučajno da katari potiču iz južne Francuske, koja je bila jedno od najgušće naseljenih područja Evrope u to vreme.

Katari su bili najbrojniji u regionu Langdok, koje se nalazi na zapadnom mediteranskom delu Francuske. Tada je Langdok bio deo Katalonsko-Aragonske konfederacije Aragonskog kraljevstva. Zvali su se i Albižani, jer je pokret bio prisutan oko grada Albi. Politička kontrola u Langndoku je bila podeljena između lokalnih plemića i gradskih saveta. Pre krstaškog rata područje je bilo na visokom kulturnom nivou.


Papa Inoćentije III pokušava da prisili Katare da odbace jeres

Sveti Dominik predsedava inkvizicijom protiv KataraKada je došao na vlast 1198. papa Inoćentije III pokušao je da spreči širenje katara. Najpre je pokušao mirnim metodama da ih prisili da odbace jeretičko učenje. Poslao je sveštenike da prekrste katare, ali nije bilo gotovo nikakvog uspeha. Lokalno plemstvo je štitilo katare, kao i lokalni biskupi. Papa je 1204. suspendovao lokalne biskupe i postavio je papske legate. Papa traži 1206. podršku plemića, a plemiće koji štite katare papa


Posle ubistva papskog legata papa poziva u krstaški rat protiv katara
Moćni grof i najvažniji plemić toga područja Rejmond VI Tuluški odbija da pruži podršku u iskorenivanju katara, pa je ekskomuniciran maja 1207. Papa je pozvao francuskog kralja Filipa II Avgusta da deluje protiv plemića, koji štite katare. Kralj je u to doba bio zauzet jednom drugom bitkom te nije reagovao. Grof Rejmond VI Tuluški sreće se januara 1208. sa papskim legatom Pjerom d Kastelnom i posle svađe papski legat je ubijen.

Papa je odmah izdao proglas, kojim je pozvao u krstaški rat protiv Langdoka. Papa nudi jeretičku zemlju svakome ko se priključi krstaškom ratu. Mnogo plemstva severne Francuske se pridružuje krstaškom ratu privučeni atraktivnom ponudom zemlje plemstva sa juga.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Krstaški rat
Krstaški rat se može podeliti u nekoliko faza.

Prva faza (1209. - 1215.) - serija velikih uspeha krstaša u Langdoku

Druga faza (1215. - 1225.) - serijom pobuna krstaši su uglavnom izgubili ono što su osvojili

Treća faza (1225. - 1229.) - usledile su intervencije francuskih kraljeva i područje je osvojeno

Posle kraja krstaškog rata inkvizicija je imala mnogo posla, a bilo je još pobuna do 1255.


Početni uspesi krstaša
Do sredine 1209. skupilo se oko 10.000 krstaša u Lionu i krenuli su prema jugu. Rejmond VI Tuluški je uvideo da postoji velika opasnost i obećava da će dejstvovati protiv katara, pa više nije ekskomuniciran. Krstaši su krenuli prema Montpeljeu i zemlji Rejmunda de Trenkavela. Krstaši su prvenstveno hteli da udare u centar katarstva oko Albija i Karkasona. Rejmond Trenkavela je isto pokušao da se dodvori krstašima, ali nije uspeo pa je pobegao u Karkason da pripremi obranu.


Krstaši ubijaju celi grad od oko 10.000 ljudi
U julu krstaši zauzimaju malo selo Servijan. Bezijer su opkolili 21. jula 1209. i tražili su da grad preda katare. Kad su stanovnici Bezijera to odbili krstaši sledeći dan zauzimaju Bezijer i ubijaju sve stanovništvo. Verovalo se da je u Bezijeru bilo oko 500 katara, a krstaši su pobili 7.000 - 20.000 stanovnika Bezijera. Krstaši su pitali papskog legata, glavnog sveštenika cistercističkog reda, kako da razlikuju katare od ostalih.

Papski legat je rekao: „Sve ih pobijte, a Bog će svoje prepoznati.“

Tako su celi grad pobili, a vest se proširila.

Krstaši zauzimaju Karkason i proteruju stanovništvo bez odeće
Sledeća meta je bio grad Karkason. Karkason je bio dobro utvrđen grad, ali bio je prepun izbeglica. Krstaši su stigli pred grad 1. avgusta 1209. Stavili su grad pod opsadu, a 7. avgusta su odsekli dovod vode do grada. Rejmond Trenkavela je pokušao da pregovara , ali ga zarobljavaju. Karkason se predao 15. avgusta 1209. Stanovništvo grada nije ubijano, nego su proterani goli iz grada.

Simon Monfor preuzima komandu nad krstašima i dobija kontrolu nad područjem oko Karkasona, Albija i Bezijera. Posle Karkasona predaju se mnogi gradovi bez borbe. Albi, Kastelnodar, Kastr, Fanžo, Limo, Lombr i Montreal su pali tokom jeseni. Neki gradovi su se ubrzo ponovo pobunili.



Tvrđava Karkason

Borbe tokom 1211. i 1212. i Katari oslobađaju veliki deo provincije Tuluz
Rejmond VI Tuluški i još nekoliko plemića napuštaju savez sa krstašima, jer su užasnuti njihovim postupcima. Rejmond VI Tuluški je ponovo ekskomuniciran. Ponavljaju se borbe oko Lastura, a Pjer Kabare se predao. U maju 1211. krstaši zauzimaju jedan zamak kraj Montreala i tu vešaju vitezove i pale nekoliko stotina katara. Nakon zauzimanja Monferana tokom juna, krstaši su krenuli prema Tuluzu. Krstaši su opsedali grad, pa su ostali bez snabdevanja i povukli se.

Rejmond VI Tuluški je time bio ohrabren, pa je krenuo na vođu krstaša Simona Monfora u septembru 1211. Monfor se izvukao iz opsade, ali Rejmond VI Tuluški posle toga oslobađa grad za gradom i oslobodio je tako 30 gradova. Tokom 1212. pobunjenici su oslobodili veliki deo provincije Tuluz.

1213. i 1214.
Petar II Aragonski dolazi iz Katalonije da pomogne Tuluzu protiv krstaša. Opsedao je jedan grad i septembra 1213. poginuo je pri opsadi, a vojska mu se posle toga razbežala. To je bio težak udarac za katare. Tokom 1214. postaje još gore za njih. Papa je ponudio francuskom kralju Filipu II Avgustu zemlju od Rejmonda VI Tuluškog i time ga zainteresirao za rat.

Filip II Avgust je pobedio, a Rejmond VI Tuluški je pobegao u Englesku. Krstaši su napredovali tokom 1214, a 1215. zauzimaju Tuluz. Tuluz je poklonjen Simonu Monforu, ali on ga predaje francuskom kralju Filipu II u aprilu 1216.

Pobune i uspesi pobunjenika 1216. - 1225.
Rejmond VI Tuluški vratio se sa svojim sinom u aprilu 1216. i uspeva da podigne veliku vojsku nezadovoljnih gradova. Zauzimaju Boker posle tri meseca opsade. Simon Monfor nije uspeo da spreči pad Bokera. Simon Monfor guši pobunu u Tuluzu, pa kreće zapadno u nameri da zauzme Bigor, u čemu ne uspeva. U septembru 1217. Rejmond VI Tuluški oslobađa Tuluz, dok je Simon Monfor bio zauzet na drugim mestima. Monfor pokušava bezuspešno da povrati Tuluz, a ubijen je u junu 1218.

Krstaška vojska je bila u neredu, pa predaju komandu francuskom kralju Filipu II Avgustu, kojega najviše brine Tuluz, mnogo više od jeresi. Papa Inoćentije III je umro jula 1216. Sukob je ušao u mirniji period do 1219, iako je bilo akcija. Krstaši su zauzeli Mermand 3. juna 1219. nakon duge opsade, ali nikako nisu uspevali da zauzmu Tuluz. Osim toga krstaši su gubili gradove. Rejmond VI Tuluški i njegov sin Rejmond VII Tuluški nastavili su sa pobedama i tokom 1221.

Rejmond VI Tuluški je umro 1222, pa je njegov sin postao vođa otpora. Francuski kralj Filip II Avgust je umro 1223, a nasledio ga je Luj VIII. Amori Monfor je napustio Karkason i pobegao, a sin Rejmoda Trenkavele vratio se iz progonstva i to područje smatra svojim. Amori Monfor nudi područje Langdoka francuskom kralju Luju VIII, a ovaj prihvata ponudu.


Intervencija francuskog kralja
U novembru 1225. ekskomuniciran je Rejmond VII Tuluški kao i njegov otac pre toga. Francuski kralj Luj VIII predvodio je novi krstaški pohod u junu 1226, a gradovi i dvorci su se predavali bez otpora. Avinjon je bio nominalno pod vlašću nemačkog cara i tek nakon tri meseca opsade Luj VIII ga je zauzeo. Luj VIII je umro novembra 1226. i nasledio ga je dete kralj Luj IX. Kraljica je dozvolila nastavak krstaškog rata. Labeked je osvojen 1227, a Varej i Tuluz 1228.

Kraljica je ponudila Rejmondu VII Tuluškom sporazum po kome bi on postao vladar Tuluza, ali bi morao

da se bori protiv katara,
vrati svu crkvenu imovinu,
preda svoje zamkove i
uništi odbrambene zidove Tuluza

Rejmond VII Tuluški se složio i potpisao je sporazum aprila 1229. Međutim kraljica je prekršila obećanje, pa je Rejmond VII Tuluški zarobljen, bičevan i zakratko utamničen.

Inkvizicija
Langedok je došao čvrsto pod kontrolu kralja. U Tuluzu se osniva Inkvizicija u novembru 1229, pa počinje proces čišćenja područja od jeresi i preostalih katarskih uporišta. Pod papom Grgurom IX inkvizicija je dobila gotovo neograničena ovlašćenja za suzbijanje jeretika.

Nemilosrdna kampanja počinje 1233. palenjem živih ili mrtvih katara, gde god bi ih našli. Mnogi su se opirali, pobegli su u nekoliko tvrđava u Fenujedu ili Monseguru. Ili ponovo počinju pobunama. Katari uspevaju da 1235. isteraju inkviziciju iz Albija, Narbona i Tuluza. Rejmund Trenkavela je predvodio ustanike 1240, ali je poražen kod Karkasona, pa je pobegao u Montreal, u kome su ga kraljevske snage opsedale. Predaje se i dozvoljava mu se prolaz do Aragona.

Rejmond VII Tuluški pokušava sa pobunom 1242. u isto vreme kad je bila invazija Engleza. Nakon engleskog povlačenja Rejmond dobija amnestiju od kralja.

Katarska uporišta su padala. Pejrepertuz je pao 1240, a Monsegur je bio 9 meseci pod opsadom i konačno je pao marta 1244. Mala tvrđava Keribus je bila zanemarena sve do augusta 1255, kada je pala. Poslednje katare je inkvizicija spalila 1321.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tvrđava Montesur je pala tek 1244.

Dečiji krstaški rat

Dečji krstaški rat bio je 1212. godine. "Budući da nas Bog vidi kao grešnike, kakvi jesmo, neće nam pružiti svoju moćnu ruku i pomoći razbiti nevernike. Zato ćemo u rat poslati nevinu decu. Dobri Bog, uz Duha Svetoga, milostivog Isusa i njegovu bezgriješnu Majku, te ostale Svece, smilovaće se na tu decu i, kao u dobra stara biblijska vremena, napraviti čudo i poraziti mrske bezbožnike." Djeca su navodno ukrcana na 7 brodova i poslata u oslobađanje Svete zemlje. Većina ih nije ni došla do tamo, podavili su se, a ostatak je pao u ropstvo.


Dečiji krstaški pohod“(XIX vek),Gistav Dore

Peti krstaški rat

Peti krstaški rat je 1217. godine poveo mađarski kralj Andrija II Arpad protiv egipatskog sultana. Krstaši su osvojili Damietu, ali su se vrlo brzo nakon toga vratili natrag.


Šesti krstaški rat

Šesti krstaški rat je trajao od 1228. do 1229.godine.Poveo ga je sveti rimski car Fridrih II Hoenštaufen da bi oslobodio Jerusalim.On je zaključio ugovor i desetogodišnje primirije sa sultanom El Kamelom prema kome je Jerusalimska kraljevina dobila nazad Vitlejem,Nazaret,primorje od Sidona do Jope i ceo Jerusalim osim Kupole nad Stenom,sa tim da nije smeo da zida bedeme oko grada.Turci ponovo osvajaju Jerusalim 1244. godine.


Sedmi krstaški rat


Luj IX napada Damijetu

Sedmi krstaški rat trajao je od 1248. do 1254. godine i predvodio ga je francuski kralj Luj IX Sveti protiv Egipta.Krstaši su osvojili Damijetu,ali Luj biva zarobljen u bici kod Mansure,blizu Kaira,čime je pohod okonačan,a on se oslobodio plaćanjem visokog otkupa.

Osmi krstaški rat

Osmi krstaški rat pokrenuo je od 1270. godine protiv Tunisa francuski kralj Luj IX Sveti sa ciljem dobijanja podrške za krstaške pohode.Vrlo brzo po stupanju na afričko tle Luj umire od kuge sa rečju Jerusalim na usnama,a veći deo vojske poboljeva.Vođstvo preuzima njegov brat Karlo I Anžujski,koji nakon opsade grada Tunisa sklapa mirovni ugovor o slobodnoj trgovini i dozvolu naseljavanja i kretanja za monahe.


Deveti krstaški rat

Deveti krstaški rat tokom 1271. i 1272. godine je nastavak VIII pohoda i bio je uperen protiv egipatskog sultana Bajbara i njegovog pokušaja da uništi preostale krstaške zemlje.Na čelu pohoda je stajao engleski princ Edvard koji je uspeo da spreči i odloži za dve decenije konačni krah krstaških zemalja koji se desio 1291. godine padom Akre poslednjeg uporišta i prestonice Jerusalimskog kraljevstva.


Edvard III ubija napadača“(XIX vek),Gistav Dore

» OPUS DEI «
- НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА -

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ињасио Лојола
Први Генерал и оснивач Реда > Opus Dei<

Ред језуита познат је и као Друштво Исусоваца и на њиховом амблему се налазе слова ИХС и негују култ Сунца.

То је милитантна организација у оквиру римоцентричне папске "цркве", устројена као војска са чиновима.
Главни у Реду је Генерал и он је заправо Црни Папа, стварни владар Ватикана.



Први Генерал и оснивач Реда је шпански свештеник Ињасио Лојола, који је 1534. за време владавине Папе Павла III сматрао да се против јереси (све већег броја присталица протестантизма) "црква" мора борити прикривеним и насилним методама.

Познати "Илумбрадос" језуита био је и злогласни Франсис Борџија. Језуити су пуно постили тако да су им лица била испијена. Да ли су то чинили зато да им се оцртава лобања, њихов заштитни знак?

Иако многи и данас верују да су они само део римокатоличке цркве са својим специфичним учењем, њихова историјска улога је далеко мрачнија и многим људима непозната.
Лојола је иначе и оснивач првих Илумината (Илумбрадоса).

ТАЈНА ЗАКЛЕТВА УЗ КАМУ

Језуите посебно повезује њихова специфична заклетва коју мора да положи сваки језуитски искушеник када ступа у одређени чин.
Он тада клечи на црвеном крсту пред надређеним у Реду.
Испред њега су две заставе: позната жуто-бела застава папства и црна застава која има каму са две оштрице и црвени крст изнад лобање са две укрштене кости.
То је застава језуитског реда, тврди Алберто Ривера.

Приликом полагања заклетве надређени даје новом искушенику мали црни крст са распећем који искушеник мора да притисне на своје срце и тада му надређени пружа каму. Искушеник прихвата оштрицу каме и притиска врх у правцу свог срца. Надређени му тада, држећи дршку каме, говори следеће речи:

"Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе."

(Значи ли ово спремност ученика да постане највећи "јеретик", међу највећим јеретицима-Јеврејима, али и највећим фарисејима. Занимљиво је овде додати и да данашњи Мосад, који су основали циниоисти, има мото: "Путем преваре ти ћеш ратовати". Тактика коју Израел тако примењује су такозвана "фалсе флаг" операције. Тако је Мосад стајао иза бројних терористичких напада које су одмах вешто приписване некој другој страни, углавном исламским терористима. Један такав напад је, по многима, и рушење кула СТЦ-а у Њујорку.)
Исту тактику политичког обмањивања примењују данашњи неоконзервативци (следбеници циониста), који се називају Јеврејима, а заправо су пореклом Хазари који мрзе Русију (која се проширила на рачун њихове уништене Хазарије). Занимљиво је и што је по тврдњама неких историчара холокауст и слање баш ових "Јевреја" у концентрационе логоре, спречило њихову потпуну националну и верску асимилацију, те су након Другог светског рата национално још више хомогенизовани и тако у великм броју (немајући више где) пресељени у Израел. Наравно, богаташка елита није ни искусила конц-логоре и није имала потребе да тражи уточиште у древној Јудеји, са којом већина никакве везе и није имала. Али ту је сада ционистичка војска од милион резервиста и њени генерали.)

Погледајмо даље заклетву:

"Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе међу народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш ономе за кога би могао бити повезан.
Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва средства".

(Занимљиво је овде подсетити се дешавања у бившој Југославији 1989. где су "из чиста мира" настајали етнички сукоби међу народима и верама и увек исто захтевање "независне државе". Нису се сви ови захтеви догодили ођедном већ сукцесивно, тако да је "независно Косово" остављено за пред крај. Сам крај је резервисан за Војводину и Санџак. Данас је практично свака земља бивше СФРЈ постала "независна или неовисна" и "демократска" , а заправо под протекторатом глобалне олигархије и управу локалних тајкуна (мафијашког типа) углавном криминалног карактера. Под протекторатом је и "независна дежела" Словенија која је већ увучена у ЕУ (такозвани Четврти Рајх).

"Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да будеш 'сав пртљаг свим људима' за добро папе, чије смо слуге до своје смрти.

Примио си све инструкције пре него си посто искушеник, и служио си као помоћник, исповедник и свештеник, али ниси био окружен са свим неопходним да би командовао армијом Лојоле у служби папе. Мораш служити одговарајуће време као средсво и извршилац наређење својих надређених. Нико овде не може командовати ко није себе благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни један човек не може бити спасен…"
…

ТАЈНА МИСИЈА У ЗНАКУ СУНЦА?

О тајној мисији језуита у круцијалним догађајима који су претходили Првом и Другом светском рату буквално сликовито сведочење може се видети у стрипу издавача Џ.Чика. Он је стрип направио на основу истините исповести одбеглог језуите, др Алберта Ривере. Неки се могу бесплатно преузети овде.

Напоменимо само укратко да су по сведочењу др Ривере њему пренета нека знања и информације које су биле најчуваније тајна Ватикана и које се у историјским књигама нису помињале. Његов главни учитељ је био немачки језуита кардинал Августин Беа, конфесор папе Пија XИИ и председавајући Римокатоличког Екуменског Покрета. Једна од тајни коју је он "одао" свом ученику Ривери је језуитско прикривено учешће у стварању две паклене идеологије: са једне стране то је био немачки нацизам (као и претходно фашизам у Италији који је забранио све друге конфесије осим римокатличке), а са друге атеистички комунизам, како би се збацио са власти највећи заштитник источне ортодоксне цркве- руски цар. Ако је циљ био да се у међусобном сукобу физички уништи што више јеретика, задатак је успешно обављен. У Другом светском рату, где су сукобљени "верници " и "неверници" , поред великог броја убијених Јевреја (данас се настоји извршити ревизија о тачном броју), страдало је и два милиона Немаца (највише протестаната) и 20 милиона Руса (православаца) и нешто мање других јеретика (Енглеза) и пагана (Цигана). Ту су, наравно и Срби.

Зато Ривера каже да су у праву сви они протестанти који су тврдили да је католичка црква "Мајка проституције и гнусности на Земљи", те да Јованово Откривење (глава 17) не описује древни Вавилон, већ садашњи Ватикан.

У књизи светог Августина "Божији град" из 420. године у оригиналу написаном на латинском језику каже се да је папа одређен да ВЛАДА СВЕТОМ. Ово је из каснијих преписа и превода намењених јавности намерно избачено. Тако у оригиналу наводно пише следеће: "ОН (папа) је Сунце, владар Универзума. Месец (владар Земље) одражава његов сјај. Земља - то су СВИ људи који се клањају пред њим."

У време Августина папа је називан "само" Бискупом Рима.

Ривера још додаје да Сатана седи управо у самом врху Ватикана, те да је највише био шокиран када је на руци једног шпанског језуите високог ранга видео прстен са масонским обележјем и када је сазнао да је исти био и члан шпанске комунистичке партије. Такође је сазнао да је језуита Генерал у блиским везама са Илуминатима у Лондону (да ли су то били њихови банкари Ротшилди?)

Ривера открива и да неки свештеници језуити са напором прихватају ове лажи немајући другог излаза осим ове службе.

Занимљив је и Риверин опис крсташког похода (почео 1096.) на Јевреје (Јудејце) који су живели у изгнанству у Европи. Тада су побијене читаве јеврејске насеобине, док су жене масовно силоване. Њихова тако рођена деца, без очева, била су крштена као римокатолици, да би онда када су одрасла силом натерана да иду на ходочашће у Јерусалим. Тамо су, међутим, на превару продата Арапима као робље у замену за злато.

Подсетимо да су управо језуити творци усташког покрета у Хрватској 1941. као и вероватни идеолошки творци косовског отцепљења од Србије. Новинар и публициста Грег Сзyмански тврди да скреценица УЦК (Усхтриа Цлириматаре Косовес) заправо знаци "Устасха оф Цроатиа оператинг ин Косово"

Књига "Опус Деи" др. Смиље Аврамов документовано и детаљно разоткрива многе лажи католичке цркве.

» OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА
Проф. Др Смиља Аврамов



Стр. 27:

Да би обезбедио апсолутну власт , Рим је прибегао фалсификовању докумената под називом «Donatio Constantini» по коме је, наводно, цар Константин доделио папи поседе заједно са императорски знамењем.
У фалсификованом документу се наводи: «Ми наређујемо и прописујемо да Силвестер и његови наследници управљају над четири главна провинцијска седишта: Антиохијом, Александријом, Константинопољем и Јерусалимом, као и над свим црквама Божјим у целом свету».
Његова аутентичност коначно је оспорена на сабору у Базелу 1433., када је због злоупотребе Рима религиозни револт унутар римокатоличке цркве достигао врхунац. И поред тога што је фалсификат доказан, Рим није одустао од својих амбиција.


Стр. 32:

Аустро-угарска царевина оцењена је од Св. Столице као најпоузданији савезник римокатоличанства против малих националних држава.
Папа је истовремено повео борбу против масонерије, јер су се преносиле вести да је пад папске државе део масонске завере. Борба двеју транснационалних организација, папства и масонерије, има своју подужу историју; отпочела је одмах након институционализације масонског покрета 1717. Папа Климент XII својом булом «In Eminenti» из 1738. осудио је «перверзно удруживање» масона, а чланови масонских ложа у ватиканској држави били су изложени прогону. И папа Лео XIII у енциклици «Humanum Genus» из 1884., изрекао је натежу осуду масонерије због њеног инсистирања на секуларизацији школског система и строгој одвојености цркве и државе.

На хоризонту Ватикана појавили су се нови непријатељи. Две енциклике папе Леона XIII «Quod Apostolici Muneris» из 1878. и «Rerum Novarum» из 1891. посвећене су борби против комунизма који је папа назвао «највећим злом свих времена».

Папа Пије X подржао је ултиматум Беча Србији и изразио наду да ће Аустроугарска ићи до краја у обрачуну са Србијом. Зажалио је што је Аустрија пропустила да на време «егземларно казни свог опасног подунавског суседа».

Римокатолицизам је био значајан интрумент Централних сила. Пресудну улогу имале су банкарске ватиканско-немачке везе, реко којих је највећим делом и финансиран рат. Не изненађује да је Ватикан доживео пораз Аустро-угарске као свој сопствени, али се ни тад није предавао. Био је одлучан противник формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.


Стр. 34:

Звучи невероватно да је Св. Столица дочекала Октобарску револуцију и бољшевички систем у Русији као своју нову шансу. Још у првим данима револуције Ватикан је успоставио тајне везе са Лењином, за кога је религија била прагматички фактор. Уз његову сагласност у Русију је ушло на стотине мисионара.

Писмени споразум између Св. Столице и СССР закључен 12. марта 1922., значио је «de facto» признање бољшевичке владе.
Дан пре потписивања овог споразума совјетска влада пружила је Ватикану низ концесија једностраним актом. Тајним меморандумом оформљен је финансијски конзорцијум, који је реализован преко «Немачке источне банке AG» у Берлину.
Крајем марта 1922. Римска курија обезбедила је 1.500.000 лира помоћи СССР, а католичка америчка организација «ARA» додатно милион $. Мисионари језуитског реда организовали су у Москви кухиње и дневно делили 40.000 топлих оброка. На улазима су стајале велике табле са натписом:

Католическаь Миссиь Помощи в России
Римскии папа = Русском народу

Почетком 1922. Ватикан је упутио писмо Друштву народа, захтевајући да се становишту пружи помоћ а већ септембра 1924. у русију је стигла нова група мисионара. По забелешкама сестре Лава Троцког, објављеним након смрти В.И. Лењина 1924., Лењин се определио за успоставање дипломатских односа са Ватиканом али га је у томе спречила смрт. У односу на религију, Лењинов период остаће забележен као најапсурднија појава. На хиљаде православних свештеника је убијено, на стотине цркава уништено, а истовремено дате су посебне бенефиције Римокатоличкој цркви.

Свој религиозно мисионарски рад, у ствари прозелитски, Ватикан је прикривао хуманитарном акцијом. Те везе двеју политичких и идеолошких супротстављених страна трајале су до 08. априла 1929., када је на иницијативу Стаљина усвојен закон којим је забрањено удруживање верника и рад верских организација. Ватикан је био принуђен да повуче своје мисионаре из СССР, али ни тада није дигао руке од њега.
У Риму је 1929 основан институт «Russicum» са задатком да образује свештенике за «специфичне» мисије у СССР и да их упути тамо када за то дође време. Доласком Горбачова на власт мисионари из «Russicum» кренули су у акцију.

Суочена са новим геополитичким окружењем Св. Столица је била принђена да из темеља мења стратегију. Креатор нове политике био је папа Пие XI. Према замислима папе у новим условима ослонац обнове католичке државе не треба тражити у државама него у католичким масама. На иницијативу Пиа XI у западноевропскм државама дошло је до стварања политичких, хришћанско демократских странака, које постају нов канал за инфилтрацију Ватикана у политички живот појдиних држава. Нешто касније, такође на иницијативу Пиа XI, доћи ће до формирања католичких покрета на најширој основи који делују и данас.

Дипломатска активност Ватикана била је концентрисана на пораженим джавама, којима је папа понудио своје услуге.
Са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца званични преговори отпочели су 1925. године али је исход био трагичан.

Први нацрт конкрората жестоко је напао вођа хрватске опозиције у Народној скупштини Стјепан Радић , уз образложење да «не одговара интересима хрватског народа». Уследила је организована кампања против Београда, напад на југословенску организацију «СОКОЛ». Преговори су прекинути; обновљени су на иницијативу краља Александра 1933. Окончани су после убиства краља; текст Конкордата потписан је 25.јула 1935. године, а 5. новембра 1936. достављен на ратификацију Народној скупштини.

Међутим, Св. Архијерејски сабор Српске праволавне цркве изјаснио се против нацрта, уз образложење да нарушава равноправност цркава, да Римокатоличкој цркви признаје привилегован статус, како имају само државне религије. До ратификације Конкордата није дошло. Односи Ватикана и Београда су се заоштрили, а затим су пренети и на национални терен, што је имало фаталне последице по српско становништво у Хрватској 1941 године.

У међувремену, изненада, под мистериозним околностима, умро је Паријарх српски господин Варнава +.



Стр. 38:

Све до успостављања система конклава као колегијалног изборног тела, римски бискупи именовали су своје наследнике, а потврђивао их је император. Настојећи да избор резервише искључиво за цркву, папа Никола II издао је 1061. изборни декрет по коме папу бирају кардинали независно од држава. Међутим, тај систем почео је да функционише тек у XIII веку.

Ватикан је и моћна економска сила, укључена у светске економске и финансијске токове. За тај сектор делатности установљена је посебна администрација. Ватикан је акумулирао своје богатство кроз векове путем поклона владара, системом пореза и такса, прихода са огромних поседа у власништву цркве. Након нестанка папске државе, папа је дошао до закључка да духовну моћ може обезбедити само финансијском независношћу. Идеју папе Леона XIIII да некадашњу територијалну власт надомести «менаџментом» у сфери економије и финансија, прихватио је и даље разрадио његов наследник папа Пие XI. Ту леже корени савременог банкарског система Ватикана, који је у току 100 година израстао у моћног финансијског гиганта, који само у Италији покрива готово половину финансијског тржишта. Данас је тешко пронаћи индустријску грану у којој није инвестиран ватикански капитал; заступан је у телекомуникацијама, у металургији, прехрамбеној индустрији, туризму, робним кућама, изградњи стамбених насеља, хидроцентрала, метроа итд, па чак и у «Riviera Casino» у Сан Рему.


Стр. 39:

Ватикански капитал инвестиран је не само у Италији, него широм света, на свим континентима. Налази се, на пример, у америчким компанијама «American Anaconda Copper Company», «Sinclair Oil Company», «Ciffic Gas and Electric», «Denver Joint Stok Land Bank» итд.
Ватикан је акционар са значајним улозима, понегде преовлађујућим, у низу банака на територији Италије и ван ње, нпр.: «Banco di Roma», «Banco di Santo Spirito», «Banco Cattolica del Veneto» итд.

Не сме се испустити из вида да су и издаци Ватикана огромни.Ватикан има и неколико каритативних организација, које делују на планетарном нивоу, као што је нпр.: «Caritas internationalis», «Misereor» итд.

2. НОВЕ ИНИЦИЈАТИВЕ


Стр. 41:

Између два светска рата Ватикан је био на страни нацизма и фашизма. Наследник Пиа XI, Пие XII (1939-1958) подарио је свој «очински благослов» Франку 02.04.1939. Одобрио је агресију Италије на Етиопију и Италије на Албанију 1939. Подржао немачку инвазију Чехословачке, поздравио је проглашење «независне Словачке». «Програм мира» који је лансирао Пие XII 1939. садржаво је отворен напад на «версајски диктат» и био снажно антируски обојен. Те две одрднице нашле су своје мсто у енциклици «Summi Pontificatus» од 27. октобра 1939. година.

Св. Столица заложила је сав свој ауторитет да спречи улазак САД у рат против сила осовине.
После пада Стаљинграда дипломатски напора ишли су у двоструком правцу: с једне стране, да се ублаже захтеве САД и Британије о безусловној капитулацији сила осовине, и да се, са друге стране, припреми терен за формирање антикомунистичког фронта.

Стр. 42:

Њујоршки надбискуп Франсис Спелман је водио детаљне разговоре у Ваткану од 18. фебруара до 3. марта 1943. о будућности Европе у целини. У разовору је разматрано и питање спасавања «Независне државе Хрватске», како би се обезбедила чврста позиција католичанства према Истоку. На протестну ноту краљевске владе Југославије у Лондону, Министарство иностраних послова САД дало је уверавања влади да је у питању приватна посета. Међутим, Ваткан се свесрдно ангажовао на спасавању усташа, да би у датом тренутку, почетком хладног рата, усташку политику вешто укључио у антикомунистички покрет Запада. Павелић, један од највећих ратних злочинаца XX века , са 500 католичких свештеника напустио је Хрватску и «пацовским каналима» стигао у Рим, где му је пружен први азил у зидинама Ватикана. Умро је 26. децембра 1954. у Мадриду, након што је примио «свето причешће и лични благослов” папе Пиа XII.

У оба светска рата Ватикан ће се наћи на страни поражених, али тиме није умањена његова борбеност.


Стр. 43:

Пратећи рађање антиколонијалног покрета у земљама Трећег света, Пие XII је већ фебруара 1946. именовао 2/3 кардинала из различитих земаља света, а 1953. повећао је тај број са још 24. Италијани, који су донедавно доминирали Колегијумом сада су чинили мање од 1/3 укупног броја.

Прве идеје о потреби уједињења западне Европе потекле су од Пиа XII. О томе је водио дуге разговоре са Фрајнхарном фон Ваицекером, који је све до капитулације Немачке 1945. био њен амбасадор при Св. Столици. У Италији је нашао снажан ослонац у Демохришћанској странци на челу са Де Гасперијем, у Француској у Народно-републиканском покрету, иза кога је у целости стајао Ватикан.

И поред непобитних историјских чињеница о сарадњи са Силама осовине, папа Пие XII у енциклици «Sacra Vergente Anno» од 07.07.1952. покушао је да убеди свет како Св. Столица није била на страни ниједне ратујуће стране.
Није никаква случјност да је уовор о Европској економској заједници потписан у «вечном граду» Риму 25.03.1957. уз благослов папе Пиа XII.


Стр. 47:

Карол Војтила, Краковски надбискуп, до тада непознат ширем кругу римокатоличког клера запажен је по његовом борбеном ставу и супротстављању реформској струји. За Војтилу црква је «чувар Божје истине». На захтев реформске групе да се отвори дијалог са некатолицима, Карол Војтила и остали пољски бискупи одговорили су позитивно, али под условом, да дијалог буде успостављен тек након што се изричито призна да је црква, истина део друштва, али изнад њега.

Папа Јован XXIII умро је 03.06.1963. не дочекавши исход реформе цркве којој је посветио сав свој ћивот. Наследио га је кардинал милански Монтини који је на дан свог избора 31.06.1963. узео име Павлом VI.
Помно је пратио излагање Војтиле и примио га у «приватну» посету 30.11.1964, а тек 13.12.1965. примио је пољског кардинала Вишинског. Папа Павле VI био је био дубоко разочаран пољским црквеним великодостоницима.

Стр. 51:

Укинута је анатема из 1954. у виду заједничке изјаве папе Павла VI и цариградског патријарха Антигоре, која је истовремено прочитана у Риму и Цариграду.

Председник синода РПЦ изван Русије, митрополит Филарет, изразио је први протест «због самовољног скидања анатеме» и назвао је тај чин «компромитованим јединством». Рим се није покајао ни за једну своју грешку.
Ако је судити по чланку који се појавио у «Гласнику» СПЦ 1965., СПЦ је имала резерисан став према помрењу. У чланку се наглашава да је СПЦ са радошћу примила акт помирења. «После 9 векова издвојености и потпуне отуђености једне цркве од друге, у овом времену оне пружају руке једна другој одлучујући да од сада иду стазом јединства... Ми имамо заједничко порекло, истог Господа који је глава Цркве». Али се затим додаје да је јединство везано за питање унутрашње обнове Римокатоличке цркве, те да је метод дијалог пут који води коначном решењу.

Избор новог папе у условима непревазиђених подела унутар кардиналског колегијума није био лак. По први пут унутар изборне процедуре на захтев америчких бискупа објављене су неформалне консултације. У њима је учествовао и један број лаика. У штампи су са појавила различита имена кардинала који би могли бити кандидати за папу. Међу њима било је и име Карола Војтиле, али и кардинала Албина Лучијана, који је у трећем кругу гласања у конклави изабран за папу 26.08.1978.. Спојио је у свом имену имена двају претходних папа Јована XXIII и Павла VI, да би симболично исказао своје везивање за политику својих претходника.


Стр. 52:

Ступио је на папски трон под називом Јован Павле I . То је први папа у историји римокатоличанства који је устоличен без традиционалног крунидбеног церемонилала. На папском трону остао је само 33 дана. Умро је изненада и сахрањен је без аутопсије. У јавности је широко прихваћена теза да се радило о убиству, тј. тровању. Поводом смрти папе Јована Павла I помињу се личности из италијанске мафије, али и везе појединих кардинала са масонском ложом «П-2». Његова смрт остала је мистерија до данашњег дана.

3. ПЛАНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА ПАПЕ ЈОВАНА ПАВЛА II


Стр. 58:

Историјат тајних контаката између Ватикана и Вашингтона описао је врло детаљно Лофтус, високи службеник америчког Министарства правде, и сам учесник у тој игри. По његовим речима одмах по окончању Другог светског рата оформљен је «Ватиканско-британско-амерички антикомнистички конзорцијум» који је окупио најокорелије ратне злочинце Осовинских сила и њихових сателита и трансформисао их у «борца за слободу», у нове крсташке ратника. Директор CIA Ален Далс упутио је Вилијама Кејсија у Лондон како би потпомогао функционисање «пацовских канала». САД су оформиле посебну службу (МИ-6), утврдиле посебну квоту за улазак тих лица у земљу, која су одмах по уласку била додељена Пентагону и CIA. Писац даље наводи да је папа Пие XII са својим сарадницима «координирао најтајнијом и најсрамнијом операцијом у историји Ватикана... Британци су оформили посебну масонску ложу међу емигрантима, у коју су били укључени најеминентнији лидери Балкана». За избегле усташе изграђени су војни и терористички центри. «Отац Крунослав Драгановић, секретар братства Св. Јеронима у Риму» био је хрватски представник у «Intermariumu» . Тако се називала група која је руководила операцијом на линији Рим-Лондон-Вашингтон, а на њеном челу је био Словенац Миха Клек, бивши члан југословнске краљевске владе у Лондону.

Доласком Регана у Белу кућу, Кејси је именован за директора CIA.Ништа мање значајну улогу није имао ни генерал Верон Волтерс дугогодишњи заменик CIA, који је школован на језуитском универзитету.Кејси је упоставио лични контакт са Јованом Павлом II после његове прве посете Варшави. Од тада до распада Источног блока одржавали су интензиван контакт, а састајали су се најмање двапут годишње. Односи су неговани и проширивани на друге личности и институције у САД.


Стр. 66:

У Римској курији путовања Јована Павла II и његов стил комуникацирања са јавношћу, наишла су на оштра реаговања, ....да не доликује «викару Исуса Христа». Папа је хладно прелазио преко свих критика које су му упућиване. Главни ослонац у том амбициозном задатку биле су милитантне католичке организације, у првом реду «Opus Dei».

Спорадични неуспеци, објективно гледано, не могу засенити успехе које је извојевао Јован Павле II. Унео је динамику у политику Ватикана, какву није забележила ова институција у последњих неколк векова. После сваке његове посете мењали су се односи између Ватикана и односне земље и подизана је улога Римокатоличке цркве у тој земљи. Успостављањем дипломатских односа ширена је мрежа католичких организација, именовани су бискупи и надбискупи без сагласности влада. Са становишта римокатолчке цркве највећи успех,несумљиво представља успоставање дипломатских односа са САД, протестантским земљама северне Европе и са бившим социјалистичким земљама.

II ДЕО
ПОЈАВА И ЕВОЛУЦИЈА «OPUS DEI»


1.КАТОЛИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У СИСТЕМУ ЦРКВЕ


Стр. 72:

Ред је основао «велики мајстор фра Герард» 1080., у време Првог крсташког рата.
Историчар Ернле Бредфорд наводи да су битке које су водили крсташи биле «тако крволочне и окрутне, да је тешко поверовати да су феудални владари и њихови следбеници имали и минимални концепт о вери у чије су име предузимане експедицје». Позиције Источне цркве у односу на «ослобођење светих места», биле су другачије. Агресивни, полуварварски народи са севера нису могли да схвате префињен и софистицирани закон византије, закључује Бредфорд.

Крсташки ратови, које Вил Дуран убраја у највећу средњовековну драму, нису успели. Јерусалим и друга света места пали су у руке муслимана. Они који су преживели масакр, кренули су ка Кипру и Родосу. Уз помоћ европских владара основали су верске заједнице са латинским обредом и ритуалом,,, мћну поморску силу и развили трговину. Када су Турци поново освојили острво 1522., прогнани витезови прешли су на острво Малту, које им је уступио хабзбуршки император Карло V као «суверени посед Малтешких витезова».

Стр. 73:

«Велики мајстор» коме је Св. Столица доделила 1620, титулу «принца» представао је значајну политичку личност у служби вере. Папа Леон XIII обновио је ред «витезова од Малте» 1879. и именовао италијана фра. Ческија за великог мајстора са седиштем организације у Риму.

Званична титула «великог мајстора» гласи: «Dei gratia Sacrae Domus Hospitalis Sancti Johannis Hierosolymitani et Militaris Ordinis Sancti Sepulchre Dominici Magister hummilis paupermque Jesu Christi Custos».

Значајне личности политичког живота биле су чланови овог реда, као нпр. председник САД Џон Кенеди, канцелар Немачке Аденауер, бивши директор CIA Кејси, Алдо Моро, итд. Данас су чланови водеће личности НАТО и EU.


Стр. 75:

Католичка акција наишла је у Хрватској и Словенији на плодан терен, јер су ту постојале католичке организације још из времена Аустро-угарске. Године 1903. основана је «Хрватска стража», 1907. «Домагој» - катлички академски клуб, 1909. «Хрватски католички ђачки савјет», 1921. «Орлови» - гимнастичка организација. Након распуштања «Орлова» и «Домагоја» 1929., већ следеће 1930. појавили су се поново «Орлови», али под именом «Крижари». По наређењу Римске курије, све ове организације требало је да буду обједињене «Католичком акцијом», којом је руководио загребачки надбискуп Бауер и његов коадјуртор Алојзије Степинац. Проглашењем НДХ чланови «Католичке акције», у то време већ 73.000 чланова, уз неколико часних изузетака, пришли су усташком покрету, учествујући у геноциду над Српским народом.

Све организацијеобухваћене «Католичком акцијом» у Хрватској, по одлуци надбискупа Алојзија Степинца, распуштене су 01.07.1945., након што је социјалистичка влада упутила захтев Степинцу да достави спискове чланова. Да би избегао расустио их је. Једино је и надаље остала у животу католичка организација «Caritas». Међутим, «Крижари» су после бекства из земље 1945., наставили орбу у иностранству, потпомогнути од стране Запада у борби против бољшевизма . Финансирани су од стране Рима и на њиховом челу налазио се секретар братства Св. Јеронима Крунослав Драгановић. По наводима Марка Лофтуса, Драгановић је организовао шпијунски центар у Трсту 1945. и прва група «Крижара», наоружана британским оружјем, убачена је у Југославију исте године. Западне обавештајне службе познавале су Драгановића као «златног свештеника», који је контролисао велик део покраденог богатства из Југославије. «У хистерији ране фазе хладног рата Ватикан је гледао на Хрватску као свој бастион на Балкану». Као лидер «Крижара» Драгановић је «одржавао изварендан контакт са својим снагама у Хрватској и имао је подршку католичке цркве». У Словенији духовни вођа «Крижара» био је бискуп Грегор Рожман. Драгановић, наводи даље Лофтус, «био је у центру ватиканске шпиунске мреже за више од три деценије и у најтешњој вези са папом Пие XII и Павлом VI. Сарађивао је са западним обавештајним службама у различитим осетљивим операцијама».

Стр. 76:

Врато се у Југославију1967., а на конференцији за штампу која је одржана у Сарајеву 15.11. исте године, изјавио је да се на тај корак одлучио «промишљено и слободно». Његов повратак био је део споразума између Ватикана и Броза. Постоје тајне, закључује Лофтус, «које је Тито понео у гроб».

Стр. 77:

Покрет «Фоколари» према званичној верзији основала је студенткиња философије у Тренту (Италија) Силвија Лубић крајем 1943., у време када се Италија нашла под ударима савезничког бомбардовања. Није се замонашила, али је променила име у Киара, што у слободном преводу значи ведрина или бистрина. Званично покрет је у Ватикану регистрован под именом «L' Opera di Maria» (Дело Маријино).

Покрет је стекао легитимитет потврдом Римске курије 01.05.1947. и укључен је у ширу акцију борба против атеизма.
У теолошком смислу суштина покрета своди се на «мистично тело Марјино» и на поставку «Богородичин аспект цркве претходио Петровском». Иако је приписана Киари, та идеја није њена; насала је и разрађена у римској курији као кооснова екуменског процеса.

Стр. 78:

Екуменизам је друга област у којој је био ангажован покрет «Фоколари» . Папа Јован XXIII позвао је Киару на разговор и поверио јој задатак да се укључи у екуменски дијалог. Већ 1968. «Фоколари» су у заједници са немачким лутеранима формирали у близини Аусбурга «Centro Ecumenico di vita», који је постао место сусрета различитих конфесија, укључујући и муслимане, па чак и атеисте; посебна пажња посвећена је православнима. Да би се учврстили и прошири контакти са православнима на свим нивоима, основан је у Регенсбургу (Немачка) центар за културну размену са православним земљама, који је испољио изузетну активност у доба распада Источног блока и у рату против Југославије.
Седиште му је у близини Рима.

Стр. 79:

Током агоније Источног блока и кризе у Југославији касних 80-тих «Фоколари» су испољили вишеструку активност.
Падом Берлинског зида покрет «Фоколари» је проширен на све земље Источне Европе.
Септембра 1998. Киара је примила престижну награду UNESCO. Посебно признање добила је од Европског парламента «за одбрану права човека», што само по себи указује на тесне везе и утицај који Ватикан има у овим телима.

«Il cammino neocatecumenale« (Пут новог крштења) основао је у Шпанији 1964. шпански артиста Кико Аргуело, иза кога је стајао мадридски надбискуп Казиморо Марчело. Седиште окрета премештено је у Рим 1968., али га Римска курија није прихватила.

Стр. 80:

Римска курија није могла да успостави контролу, па чак ни доћи до текстова које је Аргуело компоновао, јер је овај покрет био строго тајне природе.

Још крајем 1970. Аргуело је успоставио најтешњу сарадњу са тадашњим бискупом Кракова Каролом Војтилом, будућим папом. Отуда не изненађује што је покрет доживео свој процват у време понтификата папе Јована Павла II, иако је и то време Римска курија имала негативан став у односу на њега.

Стр. 81:

У Римској курији дошло је до оштрог реаговања, с обзиром на то да покрет није био канонски озакоњен. Игноришући став Курије, септембра 1990. у писму Кику Аргуелу, мимо свих канона, Јован Павле II признао је покрет као «ваљан правац за формирање одраслих католика у савременом свету», што јепојачало затегнутост између папе и Курије.

«Communione e liberazione» (Заједница и ослобођење) имао је од свог конституисања изразито политички карактер. Основао га је Дон Луиђи Ђусани 1964/65., професор догматске теологије и источне теологије на Католичком универзитету у Милану.

Стр. 82:

Политичка димензија организације тесно је повезана са основном мисијом цркве, тј. Евангелизацијом. Хришћанство мора бити уткано у сваки вид живота, наглашавао је Ђусани.

Покрет је прихваћен од стране Римске курије и 11.02.1982. подигнут је на ранг понтификалног удружења. Нешто касније стекао је консултативни статус при Економско-социјалном савету UN.

«La comunita di Sant Egidio» (Заједница Св. Еђидија) произишла је из дијалога, који су касних 60-тих година 20. века водиле мале скупине интелектуалаца једном напуштеном манастиру на периферији Рима, годинама од руководсвом једне харизматичне личности, угладног професора историје на универзитету у Риму Андреа Рикардија.

Света столица прихватила је групу и 1986. озваничила је као «Међународно удружење лаика».Манастир у коме су се сатајали обновљен је средствима италијанске владе и постао званично седиште удружења.

Приликом пријема руководећег тима удружења, 17.09.1986. , папа Јован Павле II је указао на потребу да уз рад са сиромашним, посебно са имигрантима, уследе екуменски сусрети и међурелигијски дијалог.

Поступајући у духу добијених директива, удружење је организовало 1987. сусрете у Риму, Варшави, Барију, на Малти, итд. Да се ту није расправљало о теолошким проблемима, него политичким, најбоље сведочи листа учесника, међу којима су били и генерал Јарузелски, Бутрос Гали, итд.

Стр. 83:

Организован је и сусрет хрватског надбискупа са једним српским владиком. Италијанска штампа је забележила да је државни секретар за спољне послове САД госпођа Медлин Олбрајт, приликом својих посета у Риму проводила више времена у седишту «Св. Еђидија», него у Квириналу.

Представници «Св. Еђидија» наћи ће се, «случајно» 1996. на тлу КиМ, где су основали свиј центар. Под њиховим покровитељством председник Слободан Милошевић потписао је 01.09.1996. године Споразум са Ибрахимом Руговом, о «нормализацији» школског система. Потписници Споразума нашли су за потребно да и писмено изразе «захвалност својим заједничким пријатељима, хуманитарној заједници Св. Еђидио за помоћ и подршку коју су дали у остварењу дијалога».

Стр. 84:

Делегацију «Св. Еђидија» сачињавала су три професора Понтификалног универзитета Ватикана Вићенцо Паља, Роберто Морозо и Пауло Раго, а са југословенске стране чланови преговарачког тима били су: Ратомир Вицо, Добросав Бјелетић и Горан Перчевић. Споразум је вербално постављен «изнад било какве политичке дебате», дата му је «друштвена и хуманитарна вредност». Међутим, његова суштина је политичка, са поражавајућим последицама по Србију. Председник Милошевић одрекао се дела својих суверених прерогатива и у том Споразуму појављује се само као представник српске популације, а не грађана КиМ. Признат је, у ствари, дупли легитимитет у представљању јужне српске покрајине. «Св. Еђидио» организовао је и финансирао путовања Ибрахима Ругове за Рим, Брисел, Париз и Бон.

Папа Јован Павле II после овог «успеха» «Св. Еђидија», појачао је дипломатксе акције у правцу Београда, где је упутио кардинала Жан Луиса Торана као свог личног изасланика, који је требало да пренесе његову жељу да успостави директан дијалог са патријархом Павлом+ и да заједно одрже «молитву за мир». До сусрета није дошло због противљења Светог архијерејског синода СПЦ.

Светска конференција за религију и мир (La Conference Mondiale des religiusnpour la paix) оформирала је Екуменски савет за босну, Хрватску и за КиМ. У Приштини је 02.03.1999., дакле нешто пре бомбардовања Србије, оджан «екуменски сусрет»

Стр. 85:

До Првог конгреса католичке организације су биле структуиране вертикално тј. Повезане директно са Св. Столицом, али без међусобног комуницирања. Кроз конгресе дошло је и до хоризонталног повезивања и организовања заједничких акција када се за то укаже потреба. Та стратегија дошла је до видног изражаја приликом разарања Источног блока. У целини католичке организације представљају само продужетак клерикалног утицаја Ватикана у секулатној сфери. „Opus Dei“ заузима посебно место, без преседана у историји римокатоличанства.

III DEO
«OPUS DEI» – АВАНГАРДА СВЕТЕ СТОЛИЦЕ

1.ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА

Стр. 125:

Римокатолички писци најчешће разврставају теологију у 5 (пет) основних група: 1) догматску; 2) моралну или теологију морала; 3) пасторалну; 4) аскетску; и 5) мистичну. Теологија ослобођења не уклапа се ни у једну од наведених група; у питању је критично схватање теологије, ослобођено сколастичног појмовног језика. Теологија ослобоођења бави се светом на друштвеној маргини, светом који је најближи библијском из времена Христа. У том смислу могла би се дефинисати као покушај осмишљавања савременог идентитета католичанства кроз постулате раног хришћанства.

Значајан број писаца види у теологији ослобођења само продужетак социјалне доктрине римокатоличке цркве, чије је темеље поставио папа Лео XIII 1891. у енциклици «Rerum Novarum» (Нове ствари). Католичка социјална доктрина настала је кроз отпор Свете столице политичком и економском либерализму, крајем XIX века. По схватању папе социјални проблеми произашли су из пада и напуштања религије. Враћање цркви по њему је једино решење.

Стр. 126:

Схватање папе Леа XIII оцењено је у науци као поједностављено, романтичарско виђење света. Бернс сматра да су то схватања једног «конзервативног аристократе», који је капитализам посматрао из десног, а не левог угла. Наиме, Лео XIII је по породичном пореклу припадао аристократским круговима, а његов стил живота остао је и надаље «аристократски», понекад чак «снобовски», уз величање вредности прединдустријског друштва.

При свему томе, не сме се испустити из вида једна чињеница; мада централну тачку у енциклици представља одбрана приватне својине, папа се са подједнаком жестином окомио на «тврдокорност» послодаваца и на социјалистичке идеје, тако да је и програсивно и конзервативно крило Римокатоличке цркве налазило своја упоришта у овој енциклици. Тај осредњи или трећи пут, између капитализма и социјализма, биће траса на којој ће се развијати католичка социјална доктрина, уз повремена застрањивања.
Тешка економска ситуација у свету са катастрофалним последицама, подударила се са јубилејом 40. годишњице од проглашења енциклике «Rerum Novarum», којој је Пие XI посветио енциклику под називоом «Quadragesimo anno» 1931. Критику капитализма поставио је кроз призму корпоративног система, на коме се темељила фашистичка идеологија у Италији, и са којом се папа у целости солидарисао. Његов наследник папа Пие XII био је преокупиран геополитичким проблемима и социјална доктрина потиснута је на маргине. Разлози су више него јасни; римокатолички хијерархијски врх, са својом армадом, током Другог светског рата сврстао се безрезервно на страну нацизма.

Стр. 130:

Посебну пажњу у научном опусу Гутијереза заслужује његово схватање слободе и ослобођења. Сиромашне земље, по његовим речима, не желе да имитирају богате, «нису заинтересоване да се уклопе у модел богатих земаља, поред осталих разлога, и зато што су дубоко убеђене да је стетус богатих плод неправде и насиља. Истина је да сиромашне земље покушавају да превазиђу материјалне недостатке и беду, али је то стога што желе хуманије друштво». Њихове аспирације изражава данас један нови термин « р а з в о ј «, који је у ствари преузет од економисте Јозефа Шумпетера.
Гутијерез се опредељује за схватање «развоја као тоталног друштвеног процеса», који има свој економски, социјални, политички и културни вид, а сваки од њих подразумева етичку димензију, тј. бригу за људске вредности. Другим речима, хуманистички прилаз појму «развоја»

Овакав прилаз, наглашава он, немају само писци хришћанске оријентације; слична схватања могу бити пронађена код писаца марксистичке оријентације, чија је дела темељно проучио.

Стр. 132:

Теологија ослобођења јесте нова, али је очувала континуитет у односу на традицију вере и поруке Исуса Христа.
Гутијерезов подухват је без преседана. Он је по први пут у оквиру римокатоличанства развио једну живу, целовиту егзистенцијалну теологију, тумачећи Јеванђеље у светлости конкретних животних услова.
Изузетну улогу имала је студијска група коју је у Лими основао Гутијерез под називом «Слобода и црква».

Стр. 133:

Сем истоветне стратегије примењене у Латинској Америци и на Косову, још једна веза постоји. У операцијама у Латинској Америци, у време најгорег терора, учествовао је амерички генрал, касније «мбасадор» Вилијам Вокер, који ће се наћи на КИм 1998/1999., у својству «преставника» ОЕБС. Сценариј попут оног «Рачак», по коме су Срби оптужени за масакр «над недужним Албанцима», примењивао је успешно у Латинској Америци. Језуити Латинске Америке прибавили су обиље доказа о злочинима које је Вокер лично извршио или који су почињени под његовом диригентском палицом.

Стр. 134:

Теологија ослобођења продрла је и у земље Источне Европе, давно пре распада Источног блока, и то не само у католичке средине, него и у православне.

Наиме, деморализација која је захватила широке слојеве становништва довеле је до губитка вере, колико у идеологију, толико готово исто и у религију. Отуда су теолози поставили 3 (три) основна принципа на којима су отпочели акцију на Истоку. То су: 1) афирмација слободе, 2) живот са истином и 3) превладавање страха. У СССР теологија ослобођења наишла је на подршку удружења «Отворено хришћанство», које је основано 1988. у тадашњем Лењинграду.

Римска курија у време понтификата папе Јована XXIII и Павла VI прихватила је теологију ослобођења као «варијанту на тему трећег пута», тј. система између социјализма и капитализма. Краковски надбискуп Карол Војтила, у време ступања на папски трон, имао је већ велик број објављених студија из области философије и теологије. Заузимао је и он критичан став према марксизму и капитализму, као системима којиимајузаједнички корен у унилатерализму. Имао је разумевања за социјалне реакције и изјашњавао се за социјалне реформе. За разлику од својих претходника, који су ишли у дијалог са комунистима у Италији, Јован Павле II искључивао је дијалог. Наступао је борбено, самоуверено, са позиција папске непогрешивости.

Стр. 135:

У својој трећој енциклици «Laboren Excercens» од 14.11.1981. социјалну проблематику поставио је у оквир хришћанске антропологије.
Критички се осврнуо на 2 (две) врсте материјализма: западног, у виду отрошачког друштва, и источног у виду комунистичког колективизма.

На сонову изложеног могло би се претпоставити да је папа видео решење социјалних проблема у систему који би био прагматична мешавина двају система, социјализма и капитализма, Међутим, његова размишљања нису достигла степен дубљег теоријског уобличавања. Његове речи имале су политички ефекат и доприне су окупљању радника у Пољској око покрета «Солидарност», а у земљама Трећег света око цркве.

Међутим, након закључења савеза Вашингтон-Ватикан папа је из темеља изменио свој став. Придружио се офанзиви САД против теологије ослобођења, што је било праћено медијском кампањом. «Opus Dei» у сарадњи са ЦИА ступио је раније у акцију против присталица теологије ослобођења.

По налазу професора на престижној научној установи MIT (Massachusetts Institute of Technology) Брајана Смита, чланови «Opus Dei» били су главни актери у свргавању Салвадора Аљендеа 1973. и довођењу на власт Пиночеа.
Са становишта политике САД Латинска Америка имала је приоритет у заједничким подухватима. Пентагон и CIA реално су оцениле да је Римокатоличка црква најмоћнија институционална снага у том региону и да папа има апсолутну моћ контроле над црквом и над свештенством, уз могућност примене ефикасних канонских санкија.

Стр. 136:

У писму које је упутио саветник за нацоналну безбедност Роналда Регана, Ричард Ален амбасадору САД при Светој Столици Вилијаму Вилсону, стоји: « Пренесите државном секретсру кардиналу Касаролију и осталима, да председник Реган даје највиши приоритет у радним односима са Црквом, обезбеђењу наших заједничких интереса у Централној Америци». У својим првим говорима Реган је најоштрије осудио теологију ослобођења. Хијерархијски врх католичке цркве, повео је крсташки рат, овог пута против католика. У борбаном строју нашли су сена једној страни «Opus Dei» и CIA, а на другој страни римокатоличка црква у Латинској Америци уједињена са демократским покретима. Приступили су им и комунисти.

Треба нагласити да радикални антиамериканизам није долазио толико од комуниста, колико од»радикалних националиста», који су се супротставили глобалистичкој идеологији САД, и од следбеника теологије ослобођења, који су кроз визијуХристовог жртвовања сагледали могућност свог ослобођења.

Римска курија отпочела је борбу против теологије ослобођења, дакле либералног католицизма, који је доводио у питање ауторитет Свете столице и њено право на «Magisterium», тј. на искључиво право црквене хијерархије на тумачење светих текстова. Римска курија је страховала да католичке групе у Латинској Америци не постану зачетник једне нове «народне цркве», која би се сигурно удаљила од Ватикана.

У «Рокфелеровом извештају» из 1969., који је дело Савета за иностране односе (CFR), констатовано је да се Римокатоличка црква у Латинској Америци определила «за револуционарне промене» да би се задовољила правда.
Католичке групе у Латинској Америци сврстане су у субверзивне.

Стр. 137:

CIA је тајним каналима убацивала своје људе и предузимала «прикривене операције» у појединим земљама Латинске Америке. «Opus Dei» је доводио своје чланове из других делова света у тај регион. Највиши црквени достојанствници са територије Латинске америке позивани су у Ватикан након закључења споразума Јована Павла II са регном и против њих је предузиман поступак пред Конгрегацијом за веру.

Средином 1980-тих убијено је на десетине римокатоличких свештеника у Латинској Америци.
Кардинал Рацингер префект Конгрегације за веру, упутио је марта 1983. бискупској конференцији у Перуу акт, који је у 10 тачака садржао оштру критику теорије ослобођења.
Завршна фаза у офанзиви «Opus Dei»-CIA отпочела је 1984. На својим путовањима папа Јован Павле II је у својим говорима и на затвореним састанцима са свештенством нападао је телогију ослобођења.

Стр. 138:

Нису само кажњавани и смењивани бискупи и надбискупи у Латинској Америци, него широм света, уколико је постојала сумња да пропагирају или се јавно изјашњавају у прилог теологије ослобођења.

У одбрану теологије ослобођења, а против кажњавања устали су многи теолози и истакнути интелектуалци широм света. На категоричан став Конгрегације за доктрину вере да теологија ослобођења предатавља велику опасност поставили су Св. Столици отворено питање: за кога то представља опасност и да ли је тиме угрожен ауторитет цркве.

Напади на теологију ослобођења као варијанту марксизма нису престали ни након нестанка са светске сцене СССР, иако су се њени следбеници јасно дистанцирали од револуционарне марксистичке идеологије, а у пракси водили паралелну борбу против Вашингтона и Москве, наглашавајући да је тоталитарни дух покретачка снага и Кремља и Беле куће.

Стр. 139:

Бискуп Боф је јасно предочио да следбеници теологије ослобођења у читању Библије нису полазили од идеолошких поставки. По његовим речима «бибијска религија је отворена и динамична религија, захваљујући њеном месијанском и есхатолошком карактеру».У центар својих размишљана поставили су Христа а не класе, љубав а не мржњу.

Да би могао наставити са својом делатношћу, један од највећих католичких теолога, који је објавио 65 књига из области философије религије и теологије, Леонардо Боф напустио је јуна 1992. свештенички позив и Фрањевачки ред коме је припадао.
Поричући оптужбе Римске курије, Боф је нагласио да није против хијерархије, али по њему, начин на који је црква данас организована, а тако није била раније, је извор репродуковања неправде.
Гутијерез је такође кажњен забраном јавних наступа и вршењем обреда, али је остао у свештеничком реду.

Стр. 140:

Нестанак са светске сцене СССР оцењен је у римској курији као тоталан пораз комунизма, као његова дефинитивна сахрана. На светској сцени доминантну улогу преузеле су САД, савезник Ватикана, са моделом капитализма постављеним на бази глобализма. Оба партнера развила су планетарну стратегију, код оба су била дубоко укорењена глобалистичка схватања, али и лидерске амбиције. И папа се саживео са улогом овоземаљског победника

Своју прву енциклику након нестанка Источног блока «Centesimus Annus» , посветио је, како и сам назив каже 100-годишњици борбе Римокатоличке цркве против комунизма, која је почела енцикликом Леа XIII «Rerum Novarum» из 1890.
По схватању Јована Павла II та борба тријумфално је завршена 1990. године. По слову енциклике одлучујући допринос у том процесу дала је Римокатоличка црква. Потом је свом савезнику САД пружио духовни легитимитет.

Након овако категоричног става у прилог САД, након дефинитивног обрачуна са марксизмом, понудио је свету треће решење као идеалну оријентацију за земље «у којима је дошло до тешке дезоријентације у процесуреконструкције, после пада реалног социјализма, као и за земље Трећег света које се налазе у драматичној ситуацијинеразвијености, као никада до сада, која се погоршава сваког дана. Раскорак између ових двају ставова више је него очит.

Пре свега, идеологија глобализма, са слободним тржиштем у епицентру, не познаје тећи пут, а потрошачко друштво, који је папапоповргао жестокој кририци, његов је нераздвојни део. Међутим, то није једина противрречност.

У неколико тачака у енциклици, папа провлачи идеју о томе како постоје многобројне људске потребе које «немају приступа на тржишту». Постоје многобројни колективни и индивидуални интереси који не могу бити заштићени простим механизмом тржишта, нити се уклапају у логику тржишта. Папа решење налази у интервенцији држава да заштите колективна добра. Међутим, тржиште у визури САД подразумева нестанак држава и дерегулацију, јер се само тим путем, по њима, може обезбедити истинска слобода тржишне економије.

Стр. 141:

Много критике је изречено је на рачун ове енциклике у чијој је изради учествовало око стотину стручњака, поред осталих и чувени амерички економиста Кенет Галбрајт. Неки су папу назвали највећим еквилибристом у свету. Један његов биограф, назвао га је «човеком са два лица». Други су опет енциклику описали као «шизоидну».

Неспорна је чињеница да је Римокатоличка црква, преко својих организација, одиграла кључну улогу у разарању Источног блока.

Победа над комунизмом је извојевана, али су разлике између глобалистичке идеологије и једног аутентничног хришћанства продубљене.

Очито ја да су тек након остварене победе, и Вашингтон и Ватикан схватили сву комплексност савеза у који су ушли.

У ком правцу ће се у наредном периоду кретати политика Ватикана, тешко је предвидети. Првих година XX века 77% католика живело је у Европи и САД, дакле у индустријски најразвијенијим земљама, а само 23% у земљама Трећег света. Данас је ситуација обрнута: 70% католика живи у земљама Трећег света, а само 30% у Европи и САД.

Могло би се отуда закључити да ће се будућност римокатоличанства решавати у непривилегованим и обесправљеним деловима света, па ће самим тим Св. Столица бити окренута у том правцу. Међутим, не сме се испустити из вида чињеница да Ватикан нема хомоген и јединствен идентитет.

Ватикан није само духовни центар, него пре свега моћна финансијска сила везана за финансијско тржиште Запада.

Стр. 142:

Папа Јован Павле II продужио је са тактиком балансирања. Он је улогу цркве дефинисао као сервис који нуди помоћ свима.

2. ИСТОЧНА ПОЛИТИКА ВАТИКАНА

Стр. 155:

Промене у Пољској, и последице које су одатле произишле у односу на Источу Европу, у америчкој литератури тумаче се на бази поставки «теорије домина».
Мађарска радничка партија усвојила је 07.10.1989., акт о напуштању лењинистичке идеологије и преласку на западоевропску оријентацију, што је мађарски парламент прихватио 18.10.1989. Крајем октобра поднео је оставку шеф државе и партије Источне Немачке Ерих Хонекер, а неколико дана после тога, 09.11. срушен је Берлински зид. Бугарска комунистичка партије следила је пут сличан мађарском и почетком децембра усвојила нов програм западне оријентације. Лидер Чехословачке Густав Хусак поднео је оставку 10.12., а власт у земљи преузео је лидер опозиције Вацлав Хавел. Крајме децембра 1989. пада режим у Румунији. Распуштање Варшавског пакта покренуто је на састанку шефова земаља чланица 04.12.1989., а формална одлука о томе усвојена је 01.04.1991.

У свим овим земљама процес преокрета текао је, мање-више, на исти начин уз примену истоветне стратегије као у Пољској. Одлучујућу улогу имала је осовина Ватикан-Вашингтон, уз асистенцију домаће елите. Лех Валенса, вођа покрета у Пољској, и Михаил Горбачов успех приписују, у првом реду, папи Јовану Павлу II. И у другим источоевеопским земљама Римокатоличка црква је представљала централну полугу – у Чехословачкој преко кардинала Томашека, у Мађарској преко Минденситија и Лекаја.
Француски министар спољних послова Ролан Дима изјавио је да је папа Јован Павле II одговоран за разбијање Југославије. У католичкој ревији «Веритас» папи је одато признање за ослобођење Хрватске «из двоструког ропства – србијанског и комунистичког». Међутим, Југославија се није укључила «у теорију домина», у процес промена без крви. Да ли је у питању случајност, несрећан случај околности или нешто треће?

Стр. 156:

Случајност сигурно није. Ватикан је од првих дана кризе био активно укључен у политички процес разарања Југославије. Постојали су и код његовог савезника САД сценариј о разарању Југославије, давно пре критичног тренутка.
Југославија се нашла у потпуно различитој ситуацији од оне у Пољској и другим источноевропским земљама. У критичном тренутку своје историје, Југославија није имала конституисану интелектуалну елиту, спремну да се жртвује и стави у службу Отаџбине, као што је то био случај у Пољској. .

Најквалификованији део млађе генерације који је требао да понесе терет преокрета и преузме кормило земље, масовно је напуштало земљу. Највише научне установе нису пратиле светска збивања, нити су имале припремљен алтернативни сценариј; подлегле су опортунизму. На кормилу земље нашли су се остаци Брозове номенлатуре, неспособни да схвате историјски тренутак. Ни СПЦ није дочекала спремно преокрет, подељена унутар јо од 1962-63. Највећа невоља српског народа била је у духовном и политичком сиромаштву и одсуству храбрости. .

Стр. 157:

Несумљиво да је улога осовине Ватикан-Вашингтон била од прворазредног значаја у рату који је Запад повео против Југославије, али се она не може истргнути из историјског контекста, како у односу на традиционалну непријатељску политику Ватикана према Србији, тако и у односу на унутрашњу политичку сцену: морају се процњеивати сви учесници датог процеса. Мора се водити рачуна о јп једом моменту. Ватикан у односу на Југославију, није тражио само промену система, него разарање земље.
Могло би се чак рећи да је систем био последња ствар у политичкој игри, јер су управо комунисти у Хрватској и Словенији имали главну реч у разарању земље .

Политика Ватикана према Југославији, обликована је још почетком XX века.
За Ватикан Балкан је од давнина био приоритетна мисионарска земља. Прелат Ескрива ступио је у контакт средином '60-тих са Грчком православном црквом и понудио им «заједничку хуманитарну акцију». Православни монаси убрзо су открили прозелитске циљеве и позадинску делатност «Opus Dei» и прекинули су сваки контакт са Ескривом.

Национални интереси Хрвата и Словенаца идентификовани су као религиозни. Папа се већој групи верника, предвођених надбискупом Фрањом Кухарићем, приликом њихове посете Ватикану 30.04.1979., обратио следећим речима: «Раширених руку вас грлимо и очинском љубављу примамо...»

Стр. 158:

У покушају сједињавања националних и црквених интереса пришло се чак хришћанској супкултури, наводном појавом Богородице у Мођугорју 1981. Римокатоличка црква дошла је на идеју да би обнова култа Богородице - «Marialis Cultus», могла допринети зближавању хришћанских цркава, па је та идеја постављена у оквир екуменског процеса.
Међугорје није био једини случај «појаве Богородице».

Масовна «појава» Богородице, изазвала је забринутост и полемику унутар римокатоличке хијерархије.

Противници модерне верзије «хришћанског чудотворства» видели су у томе злоупотребу религије, која убија истинску духовност и срозава ниво традиционалних светилишта посвећених Богородици, као што су Лурд или Фатима.
Конзевативно крило Цркве иступило је са тезом да «појава» представља последњу «опомену» свету пред катаклизму, која је на помолу.

Кроз Међугорје Римокатоличка црква је упутила хрватском народу поруку да га је сам Господ «предодредио» за посебне подухвате. Био је то додатни извор енергије за предстојећу борбу.

Стр. 159:

Не сме се испустити из вида ни чињеница да се око Међугорја налази неколико великих крашких јама, у којима су бацани Срби тог краја, убијани од стране усташа током II светског рата. «Појава» је тумачена и као «опроштај» за почињене злочине и охрабрење за нове.

Међугорје није у то време прихватила Римска курија, а није постојало ни јединство унутар Римокатоличке цркве у Хрватској. Дошло је до спора између фрањеваца у чијој је компетанцији било Међугорје и мостарског бискупа Павла Жанића. Међутим, папа Јован Павле II дао је Међугорју свој «очински благослов».

Антидржавна делатност Римокатоличке цркве у Хрватској ишла је у корак са акцијама које је папа предузимао у Пољској, само до 1990. са успоренијим темпом. Кључну улогу у тој фази имао је загребачки надбискуп Фрањо Кухарић. Путовао је често по Европи и Америци. Преко америчког огранка «Opus Dei» успостављене су везе са утицајним круговома, и кроз те контакте створен је моћан лоби у америчком конгресу, који ће одиграти улогу у промени политичко курса САД према Југославији.

Света Столица помагала је сецесионисте давно пре критичког тренутка. Са председником Реганом постигнут је Споразум у погледу одлука донетих у Јалти, али се САД нису изјашњавале изричито у погледу осуде версајског система и тековина I и II светског рата, на чему је инсистирао папа Јован Павле II. То је за Запад би клизав терен, пошто су одатле произилазила права и привилегије за све победничке земље у тим ратовима. Борба против комунизма био је њихов заједнички циљ, али је недостајао јасно дефинисан дугорочан политички циљ.

Стр. 160:

У говору поводом пријема дипломатског кора, акредитованог при Св. Столици, 12.01.1991., папа је дотакао питање безбедности и енергетике у свету, али и проблем «редистрибуције територија и извора енергије». Користио је готово истоветну терминологију као и Бела кућа.

Штафетну палицу прихватили су потом хрватски бискупи; 11.02.1991., у време док су се водили преговори о мирном решењу југословенске кризе, између лидера федералних јединица, обратили су се подужим писмом свету, пуном неистина и обмана. Писмо је први потписао надбискуп загребачки кардинал Кухарић, а затим следе потписи надбискупа слитског Анте Јурића, сарајевског Винка Пулића и осталих бискупа са територије некадашње Југославије.

Стр. 161:

Писмо завршава апелом за помоћ у изградњи демократије и жељом да папа посети Хрватску.
Председници Хрватске, Фрањо Туђман и Словеније, Милан Кучан успоставили су сталан контакт са црквеном хијерархијом у Риму, а ватиканске штампа развила је кампању у правцу отцепљења Словеније и Хрватске, оптужујући Србију «као последњи бастион комунизма».

Папа Јован Павле II иступио је 21.04.1991. са тезом о потреби политичких промена у Југославији, подвлачећи да су «народи Југославије различити по култури, вери, историји и језику», па јелогично да треба успоставити нове односе на бази «слободе, једнакости и правде».

Истовремено, одржан је редовни годишњи скуп Трилатералне комисије у токију (20-22.04.1991.) на коме је, поред осталог, вођена расправа о подели Европе «на римску и византијску». У извештају поднетом овом скупу (T.F.R. No – 41) наглашено је да је Византијска Европа «одвојене од Западне дубоким културним и историјским разликама». То јасно говори о чврстој повезаности и координацији политике Ватикана и Трилатералне комисије.

Прокламовање сецесије Словеније и Хрватске поздравили су први бискупи ових двеју федералних јединица, а подржала је и Римска курија. Папа је упутио писмо 28.06.1991. Стјепану Месићу, председнику Фрањи Туђману и председнику Милану Кучану, а 29. 06. изјавио да погрешно насилно «пригушивати легитимна права и аспирације народа». Стао је безрезервно на побуњенички страну, затварајући очи пред страдањем српског народа у Хратској. И не само то; осудио је «микро национализам», подразумевајући под тим легитимне захтеве српског народа у Хрватској.
Словеначки бискупи, подржавајући сецесију, оптужили су 30.06. ЈНА, односно СФРЈ «за војну агресију».

Стр. 162:

Директно укључење Римокатоличке цркве довело је до радикализације сукоба и појачаних борби. Кардинал Торан одржао је састанак са амбасадорима земаља Европске заједнице, акредитованих у Ватикану 29. јула, на коме је разрађен план даљих акција, а 5-6.08. посетио је Загреб и Београд, како бисе на лицу места упознао са ситуацијом. У Загребу је изјавио да је Југославија једна «хетерогена историјска конструкција», коју треба прилагодити новим условима иновом поретку у Европи.

Приликом посете Мађарској, папа је 17.08.1991. примио групу хрватских бискупа и том приликом изјавио: «Уверавам вас да сам близак вашим аспирацијама; доћи ћу у Хрватску».

У Римској курији разрађен је концепт који је потом преузела ЕЗ и КЕБС, да «интервенција» ових двеју организација не значи интернационализацију сукоба, нити пак мешање у унутрашње послове државе.

На ванредном састнку Комитета високих функционера КЕБС, одржаног у Прагу 03.09.1991. делегат Св. Столице бранио је напред изнети став, наглашавајући да је то «логична последица хелсиншког процеса о безбедности и сарадњи у Еврпи... у изградњи нове Европе». Монсињор је извео још једну невероватну конструкцију. По његовим речима унутрашње границе између република «нису само административне, него и историјске, међународно признате и осигуране уставом који је на снази».
Тековине комунистичке револуције за представника Св. Столице одједном постају неприкосновене историјске вредности, а комунистички устав међународноправни акт.

Став Ватикана о «праву» на интервенцију у унутрашње послове у циљу заштите «људских права» верификован је на састанку Билдерберг групе, одржаном 18.05.1992. у Евијану.

Стр. 163:

Одмах након проглашења сецесије Хрватске и Словеније, Ватикан је предузео диломатску акцију у циљу признања отцепљених република. Није се радило о тајној акцији; представници Римске курије наступали су отворено и борбено. Папа Јован Павле II упутио је писмо бискупима Хрватске 10.10.1991., дакле пре но што је објављен «Карингтонов папир».
Ни у једном акту UN, КЕБС иl

3. ЕКУМЕНИЗАМ ИЛИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ ?

Стр. 173:

Источна политика Ватикана мора бити сагледана још и из једног угла – из угла екуменизма, будући да је постављена у координатама екуменизма и евангелизације. Не би се у принципу томе могло ма шта приговорити, уолико би било речи о истинитом, добронамерном и критичном опредељењу.

Кроз цео први миленијум хришћанство је било јединствено; у другом миленијуму је дошко до поделе и то је чињеница са којом улазимо у трећи.

Било је у прошлости покушаја да се поделепревазиђу, али без успеха. Екуменски процес је злоупотребљаван у политичке сврхе, што је случај и данас. Рађање модерне верзије екуменизма везује се најчешће за Светску мисионарску конференцију, одржану 1910. у главном граду Шкотске Единбургу. Треба додати да се екуменски покрет јавио раније и то у крилу англосаксонског протестантизма. Позадина му је била политичка.

Стр. 174:

Након пропасти Царске Русије, иницијативу за екуменско окупљање покренуо је патријарх Константинопоља 1920. године.

Православље је кроз победу Октобарске револуције претрпело свој највећи историјски пораз. Патријарх Константинопоља покушао је да попуни вакум и предложио је 1920. да се формира «Лига цркава», аналогно тек створеној Лиги народа.
Покрет екуменизма кога је водила Римокатоличка црква у то време блокиран је крутим ставовима Пиа XI и Пиа XII. Екуменизам је схваћен као беспоговорно прихватање римокатолицизма са папом на челу. Пие XII у енциклици
“Ecclesia Sancta”из 1949., дозволио је разговор о вери и моралу са представницима других хришћанских цркава, под строго предвиђеним условима.

Други ватикански концил значо је известан помак у процесу приближавања хришћанских цркава, али не и решење.

Захваљујући иницијативи и залагању папе Јована XXIII, на Другом ватиканском концилу усвојен је Декрет о екуменизму «Unitatis Redintengrato», који садржи основна начела за учешће представника Римокатоличке цркве у процесу обнављања јединства свих хришћанских цркава.

Стр. 175:

Уза све то не може се оспорити чињеница да је Концил «одшкринуо» врата екуменском процесу, не у смислу «враћања», него у смислу тражења путева за измирење цркава, кроз дијалог и пасторалну сарадњу.
Папа Павле VI сусрео се са патријархом Аинагором У Јерусалиму 1967., што је имало даљи позитиван ефекат на процес екуменизма. Католичко-православна заједничка комисија за екуменски дијалог формирана је 1980. и већ исте године одржан је први састанак на Родосу.

Три хришћанске цркве: Православна, Римокатоличка и Протестанска отпочеле су нов живот, ако не у пуној толеранцији, оно свакако уз узајамно уважавање.

Распадом Источног блока точак историје враћен је уназад. Уместо тога, виртуозно је извођена хипокритска политика.
Године 1980. папа Јован Павле II прогласио је словенске апостоле Ћирила и Методија као копатроне Европе, напоредо са св. Бенедиктом, који је проглашен за патрона 1964.

Стр. 176:

У јавним наступима папа Јован Павле II се залагао за «културно и духовно јединство од Атлантика до Урала». Али све то улази у оквир једног новог типа екуменизма, вођеног не теолшким размишљањима, него политичким амбицјама. Екуменска реторика тешко је одударала од праксе.

Ватикан је здушно подржао сваки раскол у православним црквама. Према писању западне штампе, стајао је иза отцепљења тзв. Македонске цркве од СПЦ, као што данас стоји иза покушаја формирања тзв. Црногорске цркве. Своје акције Ватикан изводи прикривеним путем, путем тзв. «хуманитарне» помоћи, а понекад сасвим отворено и бескрупулозно. Тако, нпр., специјални изасланик папе Монсињор Франциско Паловинети упутио је писмо крајем децембра 1969. митрополиту црногорско-приморском господину Данилу+, чији је оригинал похрањен у архиви Митрополије, а у коме, поред осталог, стоји: «Свима је јасно да садашњи народ (Црне Горе) нема више ништа заједничког са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом..., који ето, може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Св. Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто јевољан и да уложи велика средства».

Стр. 177:

Нашао је за потребно Монсињор Паловинети да обавести Митрополита о уделу «Светог Оца код одвајања македонске цркве», о помоћи «храбрим људима у Скопљу», о њиховом настојању да се «у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру». Марта 1993. декан Католичког теолошког института у Загребу Јурај Коларић предложио је, свакако не без знања и одобрења папе, формирање аутономне «Хрватске Православне цркве». У ствари, реч је о продужетку добро познате политике Павелића из II светског рата.

У процес прерастања кризе у оружани сукоб на просторима бивше СФРЈ, Римокатоличка црква безрезервно је стала на страну паравојних формација. Оружје које је илегално убацивано у СФРЈ за те снаге из Либана, плаћено је преко Ватиканске банке.
Непријатељски став испољен је и према СПЦ. Синод СПЦ на свом ванредном заседању, одржаном од 30.11-06.12.1990., констатовао је: «Са дубоким жаљењем да је нетолерантан став једног дела Римокатоличког свештенства и индивидуенције у Југославији према

Православној цркви, довео екуменске односе у нашој земљи готово на мртву тачку...» Са наредног ванредног заседања, упућен је апел лорду Карингтону, уз протест што је само «српском народу ускраћено право на самоопредељење и на живот у једној државној заједници». Синод је предложио формирање владе националног спаса и сарадњу «свих здравих политичких и духовних снага... у овим најтежим данима новије, а можда и целокупне српске историје».

На политичкој сцени Југославије нашле су се све цркве и бројне политичке секте убачене у земљу. СПЦ огласила се последња, али као аутономна снага, упућујући критике у првом реду Влади Републике Србије и Југославије, потом међународној заједници и опозицији у земљи. Јула 1991. отворено је иступила против председника Слободана Милошевића, захтевајући његову оставку. Са ванредног заседања Синода, одржаног 16-17.01.1992., упућена је порука српском народу, а међународној заједници протест поводом признања Словеније и Хрватске.

Стр. 178:

Патријарх српски господин Павле+ одржавао је контакте са папом Јованом Павлом II посредством кардинала Жан Луј Торана, који је два пута пренео патријарху специјалну поруку папе. Први сусрет одржан је у Сремским Карловцима 07.05.1991., дакле пре сецесије, а други у Славонском Броду 24.10.1991. Са надбискупм загребачким господином Фрањом Кухарићем патријарх је одржавао непосредан контакт. На иницијативу патријарха два цкрвена великодостојника срела су се по други пут у Женеви 23.09.1992. (први пут у Сент Галену) и упутила заједнички апел ратујућим странама у циљу обустављања непријатељстава и мирног решења сукоба.
Руски патријарх господин Алексеј предузимао је са своје стране кораке како би се спречила злоупотреба религије у прозелитске циљеве. Марта 1992., вођени су у том циљу подужи разговори између представника папе кардинала Кесида и представника московског патријарха митрополита Кирила+. На жалост, односи су се и даље погоршавали.

Напади на православне цркве, посебно СПЦ, нису долазили само из рима, него и од појединих протестантских цркава са Запада, па и од Светског савета цркава.

Агресивну кампању повеле су уједињене верске и политичке снаге на Западу против Србије.

Стр. 179:

Док је према СПЦ вођена отворена, брутална офанзива, према РПЦ примењене су софистициране методе. Целокупна пропагандна машинерија Ватикана окренула се ка Русији, уз обилату финансијску помоћ бившим совјетским републикама, под етикетом «хуманитарне помоћи».

Априла 1991. папа је установио 3 (три) «Апостолске администрације» са бискупијама у Новосибирску, Карагану и у Москви. Основао је и парохије у деловима Русије где и није било католика. У знак протеста Синод РПЦ одбио је позив Ватикана да узме учешће на Европској бискупској конференцији која је одржана у Риму децембра 1991.

Стр. 180:

Са терена су и надаље стизале злоупотребљавајуће вести. Према изјави проф. Загребачког универзитета др Милорада Пупавца око 11.000 српске деце у Хрватској преведено је током 1992/93. у католичанство. Жалбе су стизале и из муслиманских средина под контролом Хрватске.

Руска дума усвојила је 14.07.1993. Закон о ограничењу уласка у земљу страних мисионара. Уследио је оштар протест папе Јована Павла II председнику Русије Борису Јељцину. Протестно писмо упутило је и 160 чланова америчког конгреса уз претњу да ће Русија бити изложена изолацији и санкцијама. Под спољнимпритиском председник Јељцин одбио је да потпише тај закон. Дума је преиспитала текст, ублажила неке форумулације, али је председник Јељцин под још тежим претњама споља одбио да стави свој потпис. Тек након трагичних догађаја, изазваних делатношћу мисионара и разних секти, откривањем шпијунских канала у којима сунесвесно били зоупотребљени верници, Јељцин је потписао Закон 19.09.1997. Патријарх московски господин Алексеј II + поздравио је усвајање Закона уз образложење да је «нужно заштитити младе Русе».

У жељи да спречи даље погоршање ситуације московски патријарх срео се на сарајевском аеродрому са патријархом српским гопсодином Павлом+ и загребачким надбискупом Фрањом Кухарићем; потписали су заједничку Декларацију за мир. Реис-ул-улема Мустафа Церић одбио је да се сретне са Руским патријархом.

Стр. 181:

Пред масовним убијањем српског народа Ватикан није само затворио очи, него је и подржао насиље равно геноциду. Звучи невероватно, да је управо у то време папа предузео нову екуменску иницијативу.
У апостолском писму «Tertio Millennio Adveniente» од 10.11.1994. папа је предложио амбициозни програм уједињења свих хришћанских цркава под жезлом Свете столице.

Пре него што је добио дефинитивну физиономију, папа је априла 1994. Меморандумом обавестио кардинале, њих 140, о својој намери да се јубилеј 2000. претвори у «чистилиште Цркве» за све њене грехе у прошлости.
Када се тим поводом састао Колегијум кардинала, 13.06.1994., пружен је отпор папској иицијативи у погледу преиспитивања прошлости и помињања злочина цркве.

У енциклици «Tertio Millennio» папа је визију за XXI век везао за Други ватикански сабор и на «мистерију Христа и његове цркве». Централна тема овог документа је екуменизам, постављен веома прецизно у пројекту који треба да се оствари кроз 3 фазе.
Прва од 1994-96., треба да буде посвећена буђењу хришћанске свести о значају јубилеја 2000.

Друга фаза, која би трајала од 1997-99. и у којој би прва година била посвећена размишљању о Христу, «божанском материнству Пресвете Богородице», а друга година «Светом духу»

Стр. 182:

Последња «фаза славља» планирана је да се одржи у Риму на «међународном еухаристичком конгресу».
У време хрватске агресије на западну Славонију 02.05.1995., у којој је убијено више од 2000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдање српског народа, нити је нашао за потребно да предузме кораке да се насиље спречи. Уместо тога, са крајњим цинизмом у апостолском писму «Orijentale Lumen» (Светлост Истока), позвао је католике и православце да убрзају процес јединства и скину са себе «грех хиљадугодишње шизме» између двеју грана хришћанства.

Стр. 183:

Тешко је објашњив став васељенског патријарха Вартоломеја I , који је пружио подршку папи Јовану Павлу II приликом њихових сусрета у Ватикану 29.06.1999., дакле нешто више од месец дана након објављивања енциклике «Ut Unum Sint» (Да сви буду једно). Више је него очито да је енциклика проткана тежњом за доминацијом, а не истинским екуменизмом. Изворном хришћанству стран је сваки облик доминације.

Поводом агресије хрватске војске на РСК и страдања српског становништва Синод СПЦ упутио је апел папи да подигне свој глас против масовног убијања Срба и протеривања на стотине хиљада, «најстрашнијег етничког чишћења» у новијој историји. Тај апел остао је без икаквог одјека.

Екуменизам је у хладном рату забележио извесне резултате; био је поред осталог, и инструмент солидарности у борби против атеизма. У постхладноратовском периоду добија друге димензије. Постао је инструмент продора на Исток, уз покушај Ватикана да успостави доминацију над православним црквама

Стр. 184:

Разорени домови и цркве, 600.000 прогнаних Срба из Хрватске , плодови су источне политике Ватикана и «екуменског» процеса.

Опус Деи и Хрвати.....


Срби су се увијек више бојали ватиканског лобија више него хрватске војске (која није ни постојала), српски медији су ударали на велика звона како је ватиканска политика непоштена и неправедна. Београд је био увјерен како ће Света Столица управљана од стране Опус Деи-а, са новоизабраним нунцијем у Загребу (Гиулио Еинауди) омогућити Загребу доток модерног оружја за обрану од напада.

Српски извори су чак наводили да отац Станислав Црнића, регионална фаца Опус Деи-ја у Хрвата, има директан приступ Туђмановом уреду. Еинауди је прије Загреба био нунциј у Цхилеу где се интензивно дружио са Адолфом Родригезом Видалом, бившим регионалним шефом чилеанског уреда Опуса, а који је унапријеђен у бискупа Лос Ангелеса у Цхилеу. За вријеме нунцијевог боравка у Чилеу четири члана Опуса су унапријеђена у бискупе. Еинауди није био само пријатељ Опуса у Хрватској већ се и редовтио виђао са Црнићом и расправљао о актуалним догађањима.

Сумња Београда је изгледала потврђена кад су дошли до података из хрватског министарства финанција - извадак из финанцијског договора између Ватикана и војног реда Малтешких витеза о посудби у износу од 2,000 милијуна на 10 година без камата. Иако је документ од 12 страница био без потписа и датума, пратећа кореспонденција (између хрватске владе и Монсигнора Роберта Цопполе, који се описао као министар Витеза Малте и посебни амбасадор) је датирана са листопадом 1990-те, 8 мјесеци прије проглашења независности Хрватске. Након што су дошли у посјед тог документа, српске новине Политика су оптужиле Ватикан да помаже у расцијепу Југославије/ Вјероватно са партизанске позиције, Политика је извијестила да је кардинал Фрањо Кухариц помагао у аранжирању кредита, а који је од Хрвата био преговаран од стране Јосипа Манолица, тадашњег премијера, замјеника Мате Бабица, министра финанција Хрвоја Сариница, и од стране савјетника француског министра финанција, Мирјане Зелен-Макса.
(издање Политике од 2. вељаце 1991).

Оно сто срби нису кужили је да је Загреб у својој жељи да изфинанцира купњу оружја извана устварио био зртва пријеваре. У ватиканском годишњаку се нигђе не спомиње име "Монсигнора" Цопполе. Витезови Малте, неугодно изненађени овим публицитетом, изјављују да је документ лажан и да је све направљено од стране Цопполе како би дигао провизију од 200.000 долара. Пријевара је откривена на вријеме и иако се Цоппола покушао извући на дипломатски имунитет јер је посједовао неколико источноеуропских путовница, завршио је у затвору у Италији. Уствари, витезови Малте имају одио против пријевара, а на чијем је целу гроф Јосе Антонио Линати, и у свом посједу имају цјелокупну повијест лажног представљања Роберта Цопполе још од седамдесетих, те су упозорили своја представништва и уреде широм свијета о лажном "Монсигнору".

Политика набраја даље да су ватикански финанцијаси стајали иза финанцирања теретне авио линије Сплит - Малта у вријеме ембарга на увоз оружја.

РУСИЈА И РИМ





XIII ВЕК

Папе Хонорије II и Гргур IX организују трговачку блокаду Новгорода. Папски легат на Прибалтику Вилхелм шаље немачке витезове и Данце на Исток. Године 1240. долази до боја са Швеђанима на Неви. Међу Швеђанима су били и бискупи. Фински историчари бискупа Тому сматрају организатором похода. У Житију светог Александра Невског Швеђане зову "Римљанима". Године 1242. ливонски "пси витезови" крећу на Русе и трпе страшан пораз на Чудском језеру. Године 1248. папа Иноценције IV предлаже Светом Александру Невском "сјединење цркава" и краљевску круну што је, наравно, одбијено. Док су Татаро - Монголи харали по руским земљама, папа Александар IV благосиља литванског кнеза Миндовича на Рат за освајање руских земаља.


XIV ВЕК

Снажна акција пољских војски против западноруских земаља. Пољски краљ Казимир осваја Галицијску Русију. Године 1361. у Лвову Казимир од Руса отима храм и претвара га у папистички. У Галичу, Перемишљу, Владимиру и Холму постављају се бискупи, при чему папа тврди да латинске катедре одувек постоје у тим градовима (мада су то били руски православни градови). На северу Русије шведски краљ Магаус 1347. ратује против Новгорода, покушавајући да Словене обраћа у латинску јерес. Папа у Скандинавији објављује "крижарски поход" против Руса.


ХV ВЕК

Покушај да се Руска Црква увуче у Флорентинску унију 1439. Године 1441-42. из Русије је протеран издајник православне вере, митрополит Исидор, који је унију потписао. Године 1472. у Јурјеву (Дерпту) католички бискуп наложио је да у реци утопе свештеника Исидора и са њима 72 човека који су одбили да прима унију.



XVI ВЕК

Године 1503. Русија ратује против Литваније због прогона православних у тој земљи. Папа Леон Х нуди 1518. великом кнезу Василију Јовановићу краљевску круну, само ако призна Флорентинску унију. Године 1525. папа Клемент VII истом кнезу шаље писмо са жељом за "сјединењем цркава". Године 1550. папа Јулије II изражава спремност да Ивана IV призна за цара ако се покори Риму. Године 1581. папа у Москву шаље језуиту Антонија Посевина са којим цар Иван IV расправља о вери. Посевин разрађује методе постепеног обраћања Русије у римокатолицизам. Године 1596. пољски краљ Сигисмунд III намеће Брест - Литовску унију, на чијем челу се налази издајник Јосафат Кунцевич, који у својој мржњи према "несједињенима" иде дотле да покојнике сахрањене по православном обреду вади из гробова и баца псима. Када га је, приликом једне од хајки на вернике Цркве од Истока, група озлојеђених православаца убила, Кунцевич је постао "мученик" папства, и као такав је и канонизован у XIX веку.


XVII ВЕК

У доба "смутног времена" Пољаци и Швеђани упадају у Русију и намећу лажног царевића Димитрија као владара Руске земље. Лажни Димитрије је примио римокатолицизам, обећавши да ће учинити све да целу земљу приведе унији са папом. После победе устанка Мињина и Пожарског и избора патријарха Филарета свака делатност Латина у Русији је до краја XVII века забрањена.


XVIII ВЕК

Године 1702. Петар Велики даје слободу инославним конфесијама пре свега због све већег прилива странаца. Од 1707. до 1719. делују језуити, које Петар Велики избацује из земље. Пропаганда римокатолицизма бива забрањена. Одбачен је предлог професора Сорбоне за "ујединење цркава".Сурови прогони православних у Пољској и Литванији. Од 1717. забрањена је градња некатоличких храмова у Пољској. Године 1772. у Русији донета је одлука по којој римокатолички свештеници не могу да испуњавају папине наредбе без одобрења руских царева.


XIX ВЕК

Године 1820. језуити, којима је царица Катарина дозволила рад, поново су протерани из Русије. За време Николаја I, римско свештенство са папом може да општи само преко царског министарства спољних послова. Године 1853 - 1856. Кримски рат (Турска против Русије) ствара могућност папистима да се ставе на страну Турака. Париски надбискуп Сибур назива Кримски рат "светим" (светим ратом против Православља). Године 1886. долази до прекида дипломатских односа са Ватиканом све до 1894. Гонитељ православних Јосафат Кунцевич канонизован је 1867.


ХХ ВЕК

Године 1905. папа Пио Х вели: "Русија је - највећи непријатељ цркве" (папске, наравно). Од 1907. паписти уводе "источни обред" - школују свештенике који ће обављати "православна" богослужења и изгледати као православни, а чији ће циљ бити унијаћење лаковерних. Године 1917. папа Бенедикт XV установљава Источни институт, који треба да припрема фратре и жупнике за мисије на Истоку. По доласку бољшевика на власт у Русији, рађају се наде у могуће унијаћење Руса. 0 томе су 1922. у Женеви преговарали бољшевички министар спољних послова Чичерин и кардинал Гаспари. Године 1925. папа Пио XI шаље на тајне преговоре о католичењу Русије монсињора Мишела д'Ербињија. Преговори пропадају. Године 1930. (тек када више није било наде на сарадњу са Стаљином и његовима), Пио XI оштро осуђује бољшевизам. Године 1948. свеправославни сусрет представника автокефалних Цркава у Москви; издато саопштење против ватиканске политике. Године 1988. - хиљадугодишњица крштења Русије, Руска Црква не упућује званичан позив Ватикану на прославу, али једна папска делегација ипак долази. Крајем 1989. Горбачов посећује папу и води с њим тајне преговоре. Као резултат, легализовано је унијатство у Галицији. У Лавовској епархији, од око 1200 православних парохија, остаје их само 40 - остале грабе унијати. Масовни терор против православних - отимање храмова, премлаћивање свештеника.


ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ XX ВЕКА

Систематско ширење римокатолцизма у Русији: организовање бискупија, отварање верских школа - и све то међу традиционално православним становништвом. Године 1996. свечано је, уз много помпе, обележена четиристогодишњица Брест - Литовске уније...

Приликом усвајања новог закона о верским заједницама 1997. године папа је од Јељцина тражио да међу традиционалне конфесије Русије (православље, ислам, јудаизам, будизам) буде увршћен и римокатолицизам. Уз то, он је у овом закону, усмереном против тоталитарних секти, видео претњу за "руски католицизам".

Русија је и даље трн у оку Ватикану: нага, боса, гладна, она је и даље Христова, и зато, још увек, несавладива. Господ ће, као и до сада, побожни руски народ водити путем Истине Своје, штитећи га од свих заблуда и лажи, па и од најотровније, иако најзаслађеније - папског "екуменизма"...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Сељачки крсташки рат представља део Првог крсташког рата. Трајао је шест месеци, од априла до октобра 1096. Познат је и под називом Народни крсташки рат. Под вођством харизматичног проповедника Петра Пустињака кренула је необучена сељачка војска у крсташки рат.

Кретали су се пљачкајући, па су се успут сукобили у Земуну, Београду и Нишу са локалним становништвом. У тим сукобима је страдало око 10.000 људи. У нестрпљивом покушају да пре доласка главне крсташке обучене војске преотму Никеју од Турака претрпели су изузетно тежак пораз. Од 20.000 сељачких крсташа преживело их је само 3.000.

Крсташке државе
Из Википедије, слободне енциклопедије



Категорија:Крсташки ратови


Крсташке државе су биле бројне феудалне државе, које су створили крсташи у Малој Азији и Светој земљи (историјској Палестини). Те крсташке државе су поново окупиране од стране исламских држава.

Крсташке државе су биле бројне феудалне државе, које су створили крсташи у Малој Азији и Светој земљи (историјској Палестини). Те крсташке државе су поново окупиране од стране исламских држава.

На Блиском истоку

Крсташке државе око 1100.

Прве четири крсташке државе формиране су одмах након Првог крсташког рата:
Грофовија Едеса прва крсташка држава створена 1098. и трајала је до 1150.
Кнежевина Антиохија (1098—1268)
Грофовија Триполи (1104—1288)
Краљевство Јерусалим , трајало је до 1291, када је пала Акра.

Краљевство Јерусалим је имало четири вазалне територије:
Кнежевина Галилеја
Грофовија Јафа и Аскалон
Вазална држава Трансјордан
Вазална држава Сидон

Јерменско краљевство Киликија потиче пре крсташких ратова, али папа Иноћентије III Киликији додељује статус краљевства. Касније је била под династијом Лузињан.

Кипар

Током трећег крсташког рата формирана је Краљевина Кипар. Ричард Лавље Срце је освојио Кипар док је био на путу према Светој земљи. Острво је постало краљевина и предано је Гију Лузињану 1192. Трајало је до 1489, када га задња краљица продаје Венецији.

У Грчкој



Током четвртог крсташког рата Византија је освојена и подељена на четири крсташке државе:
Латинско царство у Цариграду
Солунска краљевина
Ахајска кнежевина
Атинско војводство

док су на преосталим територијама створене византијске државе:
Епирска деспотовина
Трапезунтско царство
Никејско царство

Венеција је формирала војводство Наксос или војводство Архипелаг

Витезови хоспиталци (Јовановци)
Војни ред витезова хоспиталаца или Ред Светог Јована успоставили су крсташку државу на Родосу од 1310, све до 1522, када су пред Турцима побегли на Малту.
острво Кастелорико у Додеканима заузели су витезови хоспиталци 1309, али Турци су заузели 1440, од 1450. је у поседу краљевине Напуљ, а од 1635. је под Венецијом. Од 1686. је поново турски и коначно грчки од 1821. године.
Смирна (1344—1402)
Анталија (1361—1373)
Бодрум (1412—1414)
Коринт (1397—1404)
Икарија, Кос

Deca u krstaskom pohodu

Само кад се узму у обзир страшне народне невоље, разумљиви су нам такозвани дечји крсташки ратови. Била се раширила бесмислена идеја да би само безгрешна деца била у стању да чудом учине оно што одраслим грешницима није успело. 1212 г. појавило се у Француској једно пастирче Стеван, који се прогласио за божјег посланика, позваног да ослободи Јерусалим, и који је почео да међу децом проповеда крсташки рат. На његов позив одазвале су се гомиле деце. Вероватно је успеху те проповеди припомогла масовна напуштеност деце, до које је у неким крајевима Француске дошло у XIII в. због ратова. Деци се придружило доста одраслих, особито из ратом опустошених области.

Око 30.000 деце и одраслих готово без икаквог наоружања кренуло је у рат надајући се натприродној помоћи. Упркос забрани краља, који је схватао сву бесмисленост те замисли, они су кренули на југ према Марсељу. У Марсељу су се бродовласници прихватили да их превезу у Палестину. Један је део бродова разбила олуја за време пловидбе, а остале учеснике у ратном походу бродовласници су довезли у Египат и тамо продали у ропство.

Истовремено је исту такву пропаганду водио у Немачкој дечак Никола, који још није имао ни десет година, а којим је руководио његов отац, трговац робљем. За Николом је пошло око 20.000 деце. Та су деца стигла до јужне Италије, где су месне власти зауставиле даљи поход и наредиле деци да се врате у отаџбину. Већина их је на повратку пропала.