Kalina - Velika Boginja Slovena

КАЛИНА – ВИЛА ИЗВОРКИЊА
(потрага за Великом богињом - мајком Словена)


Доскора се сматрало да је митологија Словена изгубљена и заборављена. Међутим, као свако знање, и митови су оставили неке трагове, у народном стваралаштву, у именима река, планина, градова, села, извора, језера, у појединим речима језика, па, пратећи те дискретне трагове, може се стићи до изворишта мита. Тачније, понекад може, понекад лакше или теже а понекад никако. И што је најгоре, што највише фрустрира истраживача, никада се не може бити сасвим сигуран да су сви трагови прегледани и да ништа није промакло пажњи.

Истражујући митологију Словена, мора се много и опширно причати са људима, јер, народ каже да „сви знају све“. Ово је, наравно, само условно тачно, јер, када многим људима поставите једно исто питање и сакупите све што многи људи знају (или мисле да знају) о том питању, сакупићете сигурно нешто знања, али и много заблуда. Колекција заблуда ће свакако бити значајно већа од колекције знања, али то не сме никако да Вас обесхрабри, када сакупљате грађу за митове. Јер, мит је чудна супстанца. У једном временском периоду мит представља драгоцено, свето знање које значајно утиче на живот заједнице људи, формира понашање, начин живота, схватања доброг и лепог. Међутим, када се околности промене, па неки други митови постану актуелни, претходни мит почиње да представља заблуду, чак лаж, светогрђе, постаје крајње непожељан у заједници и мора се потиснути по сваку цену. Тако, митови полако нестају из сећања. Има, међутим, људи који се тешко прилагођавају новинама, који сматрају да стара знања треба чувати по сваку цену, а та цена је понекад и веома висока, све до цене живота.

Наравно да су се такви људи досетили да та стара знања морају чувати у различитим скривалицама, маскирана, шифрована, преобучена у ново рухо које је модерно у владајућем времену. Старим знањима се додају нови детаљи како она не би била препозната као стара и проскрибована, мењају се имена ликова и дају савременија. Јунаци старих прича, уместо старих богова, постају нове личности из актуелне епохе, тако настале ситне нелогичности коригују се „у ходу“. Тако, временом, прича се криви под теретом нових наслага, до једног тренутка када више не може да издржи притисак, те се распадне. У том тренутку, старо знање се може реконструисати тек делимично. Али, не треба одустати, јер можда негде постоје боље сачуване приче.
Често и заблуда има велику вредност у истраживању митова, може представљати веома логичан путоказ ка истини.

Тако, ова књига и нема друге намере осим да прича приче, те да причањем прича покуша да утврди, ко је била та дама из наслова, каква је била, чиме се бавила, ко су чланови њене породице, куда се кретала, ко ју је волео и поштовао, а ко не. Веома је могуће да ће ова потрага попримити међународне размере, да ће у њој учествовати много људи, много књига на различитим језицима и веома много прича. Пратићемо трагове госпође Калине упорно, доследно, трудићемо се да нам ништа не промакне.

КАЛИНА И КАЛИНОВИЦА


Крећемо од Београда ка југу, путем према Нишу, друм је „широк, прав, царски“ како је рекао Бора Станко-вић, српски писац. Након пређених око две стотине километара, стићи ћемо до Алексинца, ту ћемо напустити цар-ски, широки друм и скренути лево, према истоку, у правцу Соко Бање. Након петнаестак километара, проћи ћемо кроз село Бован. Ту морамо застати да се подсетимо, да су наши преци статуе својих богова правили од дрвета. Са доласком хришћанства, хришћански мисионари су те статуе богова погрдно звали балванима, а места где су се налазиле бал-ваништима, баванишима, што је дало имена многим топонимима у Србији са именима Баваниште, Болваниште, Балаван, Болван, Бован. Име овог лепог села кроз које прола-зимо говори нам да је ту било светилиште неког паганског божанства, највероватније на месту данашње цркве, која се налази на ливади поред бистре воде реке Моравице, на ободу старе шуме. Име реке Моравице, говори нам да је вода била посвећена Морани, богињи смрти. У селу Бован, нема ниједног места чије би име асоцирало на Калину, па због тога, настављамо даље, према Соко Бањи, путујући кроз клисуру реке, до котлине у којој се Бања налази. Треба напоменути да је Соко Бања веома старо насеље, да је постојало у време Римљана, те да је, уз Гамзиградску Бању, најстарија бања у Србији. У време Римљана звала се Балнеа, а до деветнаестог века звала се просто, Бања.

На самом уласку у Соко Бању, сазнаћемо да се предграђе кроз које пролазимо назива Требич. Опет, морамо застати, да би се подсетили, да је још стари француски истраживач митологије, Луј Леже, утврдио да ТРЕБ на старим словенским језицима значи жртва, те да топоними који садрже ову реч означавају места старих, паганских жртвеника, а где је жртвеник свакако је било и неко светилиште. Ту пролази речица Градашница, лева притока Моравице. На левој обали Градашнице, према легенди коју је забележио Феликс Каниц у деветнаестом веку, налазе се рушевине Татомировог града, по чему се цео брежуљак зове Татомиров град. Из народних песама знамо да је Татомир био син Дели Радивоја, под чијим се именом сакрио РАДГОСТ, старо словенско божанство. (Радгост се у народном литерарном стваралаштву појављује и као Раде неимар или као Раде кириџија, то је божанство које персонификује божју помоћ, изасланик богова.) Ово нам дозвољава да претпоставимо да је баш његово светилиште било ту, где се сада налази Требич. To нам индиректно потврђује сазнање да Сокобањци, као своју месну славу славе светога Арханђела средином лета, те да је свети aрханђел Михајло један од ретких живих светаца, јер није смртно биће већ анђео. Са друге стране, Радгост је једино старо словенско соларно божанство за које није забележено да је икада умрло, за разлику од свих осталих који на зимску краткодневицу умиру, да би на пролеће поново оживели. Али, како ни у овом крају нема топонима чије би име подсећало на име даме коју тражимо, крећемо даље.

Већ знамо да, ако тражимо женска божанства треба да следимо трагове воде. До ове тачке следили смо Мораву, потом Моравицу, наставићемо да следимо Градашницу. Ту пут постаје напорнији, даље се не може аутомобилом, мора се пешке. Идући узводно, уз Градашницу, долазимо до водопада Рипаљке, којим се воде Градашнице сурвавају у амбис дубок око 25 метара, што Рипаљку чини највишим водопадом у Србији. Водопад је окружен пећинама, терен је крашки, кречњачки, а само неке од тих пећина су сасвим истражене. Стрмом стазом пењемо се уз литицу водопада, потом настављамо даље, узбрдо, уз планину Озрен. Иза нас остаје водопад Рипаљка, а са његове десне стране стрма, висока стена коју овдашњи људи називају девојачком, са леве стране, нешто навише иза нас, остаје највећа пећина на Озрену. Ту Градашница прима своју притоку, са два извора, која, формирајући најпре један леп слап, праве језерце, из језера излази поток, који се улива у Градашницу. Ово помињемо, јер је проф. Сретен Петровић, у својој књизи о српској митологији , уочио на више места у Србији сличан распоред топонима који се односе на „девојачко камење“, пећине и изворе, по правилу са „митским“ именима.

Име планине Озрен, веома омиљено код Јужних Словена, њиме су назвали неколико планина, означава место са лепим видиком јер стара словенска реч ЗРЕТИ значи видети, те се у језику сачувала у речи прозрети, зрцало, прозор и сл. Ако је ЗРЕТИ исто што и ВИДЕТИ, да ли је сас-вим бесмислено ако име ОЗРЕНА доведемо у везу са именом ВИДА, врховног паганског божанства наших предака? За право нам даје Вук Караџић лично, у свом часопису „Даница“ за 1828. годину, где побраја села „наије Бањске“, и Соко Бању зове „Бања под Видином“, из чега јасно закљу-чујемо да је старо име планине Озрен било ВИДИН. У истом часопису, управо поменуто село Бован, помиње се под именом Болван. Изгледа да се на ове топониме односи народна песма:

Играло коло под Видин,
Пусти ме мајко да видим.
„Ето ти оца, иди с’ њим.“
„Нека ми оца, нећу с’ њим...“

Можда се на овај Видин односе „Видин капије“ на Београдској, (Калемегданској) и Нишкој тврђави, а не на онај град Видин у Бугарској као што се, углавном, мисли. Ако се ова планина звала по врховном богу старих Словена, свакако је треба детаљније истражити.
Постоји доказ да је Краљевић Марко посетио тај крај, налази се при крају песме „Марко Краљевић и вила“:

Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову, селу великоме,
Па одоше крајини Видинској...

Ово би, отприлике значило да су прешли Тимок негде код данашњег Књажевца, и ту ушли у данашњу сокобањску општину. Да је у питању бугарски град Видин, не би прелазили Тимок, већ Дунав.
Толико о Видин-планини, Бањи под Видином, колу под Видином и посети Краљевића Марка Крајини видинској.

Треба добро истражити и остале планине истога имена. Међутим, ми не тражимо Вида већ Калину, па зато идемо даље, уз бистру воду Градашнице, до њеног извора КАЛИНОВИЦЕ. То је први траг даме коју тражимо.
Калиновица је извор речице Градашнице. Налази се у шуми коју чине граб и липа, мада има и неколико борова - граб и липа су аутохтони, борове су посадили људи. Дрвеће прави дубоку хладовину, усред те хладовине налази се извор кристалне воде, испод стене. Место је скривено, заклоњено, већина туриста који посете Соко Бању никада га не открију. Када вас ту неко доведе, некако осетите да је то место посебно, специјално, да се ту осећате лепо, озарено, чак свечано. Једноставно, морате да застанете или да сед-нете на зелену траву, да се освежите водом извора, да ослушнете песме птица које једине ремете савршену тишину, да упијете савршенство места и тренутка.

О Калиновици, Сокобањци причају многе занимљиве приче. Кажу да је вода Калиновице понекад лековита, али не увек. Биће лековита онда када неко тврдоглаво тврди да је то немогуће. Помињу старог професора из Београда, који је ту дошао у пратњи колега и своје супруге, која је такође била у годинама, и који се слатко насмејао на причу о повременој лековитости извора, да би девет месеци касније постао отац краснога дечака кога никако нису очекивали ни он, а ни његова супруга, сматрајући да је у њиховим годинама тако нешто потпуно немогуће.

Друга прича која се може чути је, да је Калиновица на неки начин света вода, те да би био тежак грех ако би је неко, макар и нехотице загадио. Ако би неко пљунуо у њену воду, свакако би имао значајне тешкоће са здрављем, сасвим сигурно би добио „водену болест“, што би подразумевало „воду у плућима“, „воду у плућној марамици“, тешке отоке ногу, или бар „воду у колену“.

Трећа прича забрањује да се изворска вода Калиновице пије директно, устима, за шта би било потребно да се нагнете над извор, јер се може десити да вас неко биће, које живи у њему ухвати за браду, или за крагну од кошуље, кравату или косу, да вас повуче и удави у извору.
Трагови ове забране очували су се и у народним пес-мама - ову налазимо међу „Вилиним пјесмама“ Вукове збирке:

Кад би знала мушка глава
Што је ником воде с' напит',
Нигда не би ником пила.

Сам Вук Караџић даје објашњење да „ником“ значи „ничице“ то јест „лежећи потрбушке“, мада он ову забрану тумачи другачије него Сокобањци, сматрајући да у том положају човек не види добро шта пије, па може са водом попити и какву нечистоћу. Сокобањци пак сматрају да је човек у том положају „ником“ прилично беспомоћан, те изложен на милост и немилост бићу које чува извор.
Е, то је већ нешто, то биће би морала да буде КАЛИНА, ЈЕР, ЗАШТО БИ СЕ ИНАЧЕ ИЗВОР ЗВАО ОНАКО КАКО СЕ ЗОВЕ?

Сокобањци кажу да Калина воли да јој се на стени поред извора остави венчић цвећа, или да се у извор убаци новчић, а воли понекад и да јој се отпева песма, али само ако сте сигурни да можете лепо да је отпевате. Тада ће се одобровољити и њена вода може постати лековита.
Да ли у књигама има неког трага о томе? Да ли је дама коју тражимо оставила писане трагове?
Мораћемо да се одшетамо са извора Калиновице и да посетимо библиотеку.


ТРАГОВИ КАЛИНЕ У БИБЛИОТЕЦИ

Словенска митологија - енциклопедијски речник не помиње Калину. У том, иначе веома обимном делу, о нашој дами нема баш ничег. Помиње се само да на Андријев дан, девојке месе обредну медену погачу КАЛИТУ, коју каче на канап који виси о греди у кући, потом око ње играју игру. Јашући на жарачу, покушавају да одгризу комад слатке погаче, при чему је строго забрањено додирнути погачу руком. Уколико неко прекрши ову забрану, вођа игре ће га намазати чађу која је већ припремљена у те сврхе. Сматра се да ће се девојка која прва успе да одгризе комад погаче, прва удати. Мислим да ова прича, без обзира на сличност назива Калине и калите, нема никакве везе са дамом коју тражимо. У овој књизи се каже само да је калина „несретно дрво“ за које ниједан младожења не би требало да везује коња. Такође се помиње и улога гранчица калине у неком руском свадбеном ритуалу, који није детаљније описан.

Већ друга, слична књига, Српски митолошки речник , даје кратак опис Калине - то је „демонско биће које доноси болест, и име једне од ала. Истовремено се верује да има моћ да одстрани болест и помогне у лечењу“. У истој књизи, наведено је да су КАЛИНАРКЕ девојке које у селу Сиринићу, од Игњатијевдана до Божића изводе игру сличну краљичкој или лазаричкој, обилазе куће у селу и певају разне песме. Две од њих су маскиране у старце са брадама, једна је одевена и накићена као невеста са кудељом за појасом, прате је још четири до шест девојака. Да ли Калинарке најављују рођење божанског детета (Божића) и да ли „невеста“ представља будућу Божју невесту, у пратњи „стараца“, својих свештеника, те да ли је могуће да је КАЛИНА ТА ПАГАНСКА БОЖЈА НЕВЕСТА, А КАЛИНАРКЕ ЊЕНЕ СВЕШТЕНИЦЕ? Једно је јасно - ове две приче су у оштрој против-речности. Прва даје могућност да је наша дама демонско биће, демон болести, ала (која, додуше, може и да уклони болест кад јој се тако хоће), друга даје могућност да је Калина високо на лествици хијерархије паганског словенског пантеона, да је она у директној вези са врховним соларним божанством, које се у лику КОЛЕДА рађа на први дан пуног месеца, после краткодневице.

Кад се мало боље размисли, види се да та супротност и није тако оштра, ако се те две приче временски раз-двоје. Тако долазимо до следећег закључка: најпре је важила друга прича, а када су се околности промениле доласком хришћанства, личност која је била божанска невеста, губи своје вернике и поштоваоце, те је могла да постане демон болести. Тако је једно „свето знање“ постало заблуда и „светогрђе“. Ако мало дубље загледамо у ове приче, видећемо да Калина, у својој трансформацији од божанске невесте до демона болести, але, задржава своју јурисдикцију над водом, јер се зна да але обитавају у водама, најчешће језерима, али и изворима. Она такође задржава и своју светост јер још увек може да лечи, али, обзиром да је понижена и увређена то не чини, већ чини супротно - доноси болести. У паганству, наравно, не важи оно хришћанско „ко тебе каменом, ти њега хлебом“. Пагански богови, а нарочито богиње, су милостиви али и окрутни и осветољубиви.

Да би се ствар још више компликовала, овде мора да се каже да досадашња истраживања словенских митова показују да је име мајке божанског детета, које се рађа на први дан пуног месеца, након зимске краткодневице, код Руса утврђено као ЗЕМУН, словенска Богиња земље, о којој је опширно писао Александар Асов у својим књигама , те да нам име града у близини Београда и име села Земуника, као и постојање неколико топонима сличног имена у Бугарској, говоре да би исто име богиња могла да носи и у јужним словенским земљама. Зашто би божанска невеста, Калина са својим свештеницама, најављивала рођење божанског детета? Изгледа да ћемо морати још много да трагамо да бисмо разрешили ове дилеме.

Оно што је издржало пробе векова, мора бити квалитет. Који је то највећи квалитет, највеће и најлепше достигнуће духовности наших предака, које је издржало све пробе векова? Одговор може бити само један: НАРОДНО ЛИТЕРАРНО СТВАРАЛАШТВО. Ту би, свакако, наша неухватљива дама морала да остави неке трагове. И јесте, оставила је много трагова, а Вук Караџић се побринуо да нам ти трагови буду доступни.

Што Морава мутна тече, ај вај,
Мутна тече свако вече?
Да ли паша коња јаше,
Ил старице платно беле?
Нити паша коња јаше,
Нит старице платно беле,
Већ с' купају две сестрице,
Магдалена и КАЛИНА.
Магдалена препливала,
Калина се утопила.
„Магдалена, мила сестро,
Не говори нашој мајци,
Да сам јој се утопила,
Већ да сам се удомила.
Бистра вода-младожења,
До два брега-два девера,
Две рибице-јетрвице,
Ситан песак-све сватови.“

Тако смо сазнали како је наша драга Калина доспела у везу са водом - она се заправо, венчала са водом. Сличност глагола удавити се са глаголом удати се излази из оквира ове приче, на ту тему постоји много шала и досетки. О овој свадби има још трагова у народном лирском стваралаштву:

Извор вода извирала, Калино,
Калин', вилин', вито перо, зелено.
Кад је текла, где се дела? Калино,
Калин', вилин', вито перо, зелено.
Попили је трудни коњи, Калино,
Калин', вилин', вито перо, зелено.
Били су ми по девојку, Калино,
Калин', вилин', вито перо зелено.
А каква је та девојка, Калино,
Калин',вилин', вито перо, зелено?
Леполика та девојка, Калино,
Калин', вилин', вито перо, зелено.
Јес' деверу до рамена, Калино,
Ал' са момком равна раста.

У овој песми, неко ко није представљен, прича Вили изворкињи, Калини, о свадби која се десила, а уморни сватовски коњи попили сву воду извора, па је извор пресушио.
Иста Калина се помиње и у следећој лирској народној песми:

Калину мајка удала
У тешку кућу џелевску.

Калина жути и бледи.
Калину мајка питује:
„Што си ми жута и бледа?“

„У велик сам ја терета:
Кад први петли запоју,
Сто брава овце помузем;
Кад други петли запоју,
Сто брава козе помузем.
Кад бела зора зазори,
Ја девет краве помузем;
Кад јарко сунце изгреје,
Дванаест слуге испратим.“

Калини мајка говори:
„Ајд' ћеро, да те разудам.“

Калина њојзи казује:
„Не могу, мајке, не могу,
Мен' ће се друшке насмеју:
Не беше кадра Калина,
Џелевску кућу да слуша,
Џелевско благо да носи,
Дванаест врсте дуката,
Тринаест бела талира!“

У овој песми стварно „врви“ од митске садржине. Калина се удала у богату, господску кућу. Ту јој следује тежак рад и много одговорности, кад запевају први петли, мора да помузе сто оваца. Овде морамо да се подсетимо да је петао митска животиња, посвећена соларном божанству, петао најављује сунце и приноси се на жртву соларним боговима, јер припада њима. Овца је такође симбол жртве, сто оваца подсећа на хекатомбу, ритуалну жртву сто бикова код Старих Грка. Краве које Калина треба да помузе пре беле зоре појављују се у мистичном, савршеном броју девет, који означава друштво богова и божјих синова, три тројства. Крава је, истовремено, териоморфни лик важних матријарх-алних божанстава, свуда у индоевропском миту, код Старих Словена, света крава Земун, мајка богова, један од ликова Велике тројне богиње матријархата. Она је истовремено богиња Месеца, па свакако влада пре беле зоре, то јест, пре него што се сунце појави. Када се сунце појави, Калина испраћа на рад дванаест слугу, дванаест сати сунчаног дана. Дванаест врста жутих дуката које Калина треба да носи симболишу дванаест месеци соларне године. Тринаест белих (сребрних) талира на њеном накиту симболишу тринаест лунарних месеци, који, када им се дода још један дан, сачињавају годину. Чини се да нам ова песма даје један веома битан сигнал. Народни песник нам кроз њу, можда, поручује да је сунчани календар, када су соларни богови завладали, а који има дванаест месеци, потиснуо лунарни, матријархални, који је имао тринаест лунарних месеци и везивао се за владавину тројне ВЕЛИКЕ БЕЛЕ БОГИЊЕ, матријархата свих Индоевропљана. Да ли нам и ова песма даје скривену поруку да је наша госпођа Калина веома старо, матријархално божанство? Као што видите, наша по-трага постаје све тежа, доноси све више питања а мало одговора.

Знамо, наравно, да је током неколико последњих столећа старе ере, патријархат победио, соларна божанства су победила лунарна (која су истовремено и хтонска, земаљска, женска), те да је, убрзо потом, хришћанство сменило старе богове, утврдило патријархални вредносни сис-тем и довело га на крајњу консеквенцу. Победу соларног божанства над матријархалним, хтонским, налазимо дивно описану у народној песми „Марко Краљевић и Вила бродарица“ :

„Гором језди Краљевићу Марко,
Гором језди а гору проклиње:
„Чарна горо, не зеленила се,
Кад у теби 'ладне воде нема,
Ладне воде ни дебела 'лада.
У мешини понестало вина,
Пак је мени додијала жеђа,
Те ја морам коња да закољем,
Да с' напијем крви од коњица!“
Беседи му из горице вила:
„Не кољ' коња Краљевићу Марко,
Не кољ' коња, не чини зулума,
Не пиј крви, не погани тела,
Веће пођи мало у напредак,
Пак ћеш наћи извор воду хладну
И на води Вилу бродарицу.
Ма је вила на води заспала,
Ти се пази да је пробудиш,
Јер је врло скупа бродарина.“
Пође Марко мало у напредак,
Пак он нађе извор воду 'ладну,
И на води успавану вилу.
Па с' он напи и напоји Шарца,
Пак он пође низ гору зелену.
Ал се трже вила иза санка,
Позна вила да се вода пила,
Пак отиде у гору зелену,
Те ухвати трогоца јелена,
Једном га је гујом зауздала,
Са другом га гујом пристегнула,
А трећом га гујом ошибује.
Па достиже Краљевића Марка,
Те беседи Бродарица вила:
„Стани Марко, плати бродарину!“
Ал' беседи Краљевићу Марко:
„Ил' ћеш вило гроша ил' дуката?“
Беседи му Бродарица вила:
„Нећу, Марко, гроша ни дуката,
Веће 'оћу очи твоје чарне
И од Шарца ноге до кичица!“
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он потеже лака шестоперца,
Те удари Бродарицу вилу.
Како ју је лако ударио,
Са земљом је црном саставио.
Оде Марко гором, певајући,
Оста вила ногом мицајући.“

Према резултатима досадашњих истраживања, Марко Краљевић је персонификација Перуна, бога грома, његов топуз шестопер представља гром. Победивши Вилу изворкињу, то јест, женско божанство које влада изворима, Перун је успоставио своју власт над изворима, што нам јасно показује чињеница да многи извори на Балкану носе његово име. Ово, видели смо по извору Калиновици, никако не важи баш за све изворе, Вила бродарица је понегде сачу-вала свој посед. У Источној Србији постоји место Кална, које свакако може бити Кал'на, то јест, Калина. На обронцима Цера, постоји манастир Каона, ми знамо да у српском језику постоји веома непостојано слово и глас Л, па Каона може да буде и Кална, Кал'на и Калина, тим пре што је овај ма-настир подигнут поред веома лепог извора, у шуми. На Косову и Метохији постоји место Клина, што опет може бити К'лина, то јест Калина. Ако су ове претпоставке тачне, онда су имена ових топонима веома стара. И у Босни постоји место Калиновик, чије име јасно сугерише везу са Калином. У Истри постоји речица Калина, североисточно од Сплита постоји варошица Калина, истоимена варошица постоји и у источмој Босни. Постоји и Калник (Кал'ник). У народу постоји и женско име Калина, веома често код Влахиња у у Источној Србији, а постоје и бројне породице са презименом Калинић или Каленић. Постоји и манастир Каленић , што је вероватно модификација од Калинић. Очигледно, госпођа Калина је била значајна особа, како изгледа и веома значајна, јер је оставила много трагова о свом боравку на Балкану. За сада, можемо да кажемо да је Калина вила изворкиња, владарица извора. Она чува своје изворе веома строго, пази да се не загаде, строго кажњава оне који почине тај грех, шаљући на њих водену болест. Међутим, она има и друго своје лице, ако јој се да поклон, убаци новчић у извор, остави на извору венчић, или јој се отпева песма, она може воду извора учинити лековитом. Прва прича коју можемо да претпоставимо, каже да је она некада била млада девојка, коју је уграбио владар вода - Водени цар, за кога се она удала. Тако, она постаје невеста, а свака се невеста дарује, па је то разлог због кога се ова дама разнежи кад јој се отпева песма или подари дар. Међутим, игра Калинарки уочи Божића, као и распрострањеност њеног имена, а и она песма о удаји Калине у „тешку кућу џелевску“ сугерише да је у најстаријим временима Калина имала још већи значај, те се може довести у везу са Великом белом матријархалном богињом.

Сада, неки строг читалац ставиће следећу примедбу: како знамо да поменути топоними, лична имена и презимена, воде порекло баш од Калине, Виле изворкиње, а не од калине, биљке? Јер, стварно, постоји биљка са тим именом, и расте у овом делу Европе, то је жбунаста, зимзелена биљка са перастим, наспрамним листовима и БЕЛИМ цветовима у виду метличасте цвасти. Користи се за живе ограде, ЖИВИЦЕ. Биљка има и плодове, ситне бобице, црвене или црне боје, које нису ни лековите нити јестиве. Први аргумент је - да је мала вероватноћа да калинарке учествују у обреду у част једне биљке, макар и зимзелене. Други аргумент би био да се народне песме не певају биљкама, мада, мора се признати да су женска лична имена често „биљна“ - има много жена које се зову Малина, Ружа, Дуња, Вишња, Дафина... Некако се чини да је вероватније биљка калина добила име према вили Калини, а не обратно, па би једна лепа, зимзелена биљка белих цветова (опет боја Беле богиње) била још један траг даме коју тражимо. Њен лист је оно „Калин', вилин(о) вито перо зелено...“ из народне песме. Указује нам се још један траг: ако је Калина исто што и ЖИВИЦА , не можемо а да се не сетимо веома важног женског божанства словенског пантеона, богиње ЖИВЕ, господарице живе воде небеске (кише) и живе ватре небеске (муње). Жива је трећа, идеална супруга Дабога, једног од четири ипостаса врховног бога Вида, са којим је родила Рујана, змајевитог Бога огња, чувара небеских двери и кућног огњишта, по коме се цео златиборски крај раније звао Рујно. Живица је деминутив од Жива, што оставља могућност да се ради о млађој сестри Живиној, или о кћери Живиној; постоји и трећа могућност, да су Жива и Живица иста особа, што би значило да су Жива и Калина иста особа. Оно што им је свакако заједничко, то је свакако јурисдикција над водом, Калинина над земаљском, хтонском а Живина над оном која пада са неба. Обе воде су у јасној функцији плодности, што опет намеће везу са Великом белом богињом. Та дама, Велика бела богиња, се некако стално „гура“ у овај текст, некако, исувише често се веза са њом намеће у нашем истраживању.

Међутим, присуство Велике матријархалне богиње код Словена на Балкану није логично.
Ако би било тачно да су Словени населили Балкан тек у шестом веку, када је њихово друштво већ увелико би-ло устројено на начелима патријархата, они су тада већ чврсто веровали у Вида и његова четири лика, Велеса, Дабога, Коледа и Перуна; такође су поштовали Јулу-Црно-бога, Радгоста, Рујана и Јарилу, као моћна, мушка, соларна божанства. Прастара, матријархална божанства су већ уве-лико била покорена и поудавана за богове, или једноставно побеђена и развлашћена. Другим речима, у шестом веку је Краљевић Марко (Перун) већ био давно победио Вилу брод-арицу, ударивши је својим топузом, те преузео власт над изворима и, наравно, звао се својим правим именом. У то време, свето знање о богињама матријархата је већ постало светогрђе, чије је чување било опасно. Зашто је онда, неко ризиковао и „донео“ старо, проскрибовано знање из старе постојбине у нову земљу - на Балкан? Да ли је могуће друго решење, да је Калина ту већ била, да ју је ту поставио неки старији народ, сродан Словенима а аутохтон на Балкану, народ који је ту, на балканском тлу проживео свој матријархат, оставио трагове својих матријархалних божанстава, које су онда Словени само препознали као своје? Знамо да су Словени на Балкану затекли Илире и Трачане, те да су се стопили са тим народима. Знамо, такође, да се то стапање одиграло веома брзо, за пар векова, јер већ у раном средњем веку, историја више не помиње ни Илире ни Трачане. Знамо, такође, да се асимилација балканских Словена није догодила за пуних пет векова турске владавине, па се са правом питамо како су Илири и Трачани асимило-вани за непуна три века.

Наравно, могуће је да су Словени донели неке болес-ти на које је локално становништво било неотпорно, те их је покосила епидемија, као што се догодило са домородач-ким индијанским становништвом кишних шума Јужне Амер-ике око реке Амазон, које је масовно помрло од овчијих богиња. То је свакако могуће, али до сада археологија није пронашла неке масовне гробнице из тог периода. Могуће је да су их десетковали Хуни и Авари, па су Словени затекли готово пусту земљу у коју су дошли, али то би опет наме-тало постојање масовних гробница из тог периода, којих, једноставно, нема.

Постоји народна бајка - „Чудновата длака“ у којој се говоро о оцу који је толико сиромашан да не може да прехрани своју бројну децу, и који чак размишља да их лиши живота, да не би гледао како умиру од глади. Једне ноћи дође му у сан неко дете, и рече му да ће сутра ујутро под својим јастуком наћи везену мараму, црвени комад одеће и огледало. Те ствари треба да узме и да их однесе на извор речице, где ће наћи прелепу младу девојку, без одеће, дуге смеђе косе. Никако не сме пред њом да проговори јер ће га зачарати - треба некако да побиште њену косу и нађе црвену длаку, која је драгоцена. Човек све уради како треба, нађе црвену длаку и откине је, када га девојка појури, он јој баца један по један предмет који је нашао под јастуком, што њој одвлачи пажњу, те не успе да га стигне. Испоставља се да је длака чаробна, те да је у њој некакав запис о старом, заборављеном знању; знање је драгоцено, дакле скупо, и ето срећном човеку прилике да обезбеди своју породицу продавши га цару.

Оно што у овој бајци одмах примећујемо то је да девојка живи на извору, и да очигледно има божанске моћи. У њеном присуству потребно је ћутање, а ћутање је код Словена, заједно са голотом, увек било везано за ри-туално поштовање њихових божанстава. Девојка је очигледно божанско биће, она има и свој божански посед, извор бистре воде КАЛИНОВИЦУ(?) и чаробну длаку косе, у којој се налазе драгоцена знања. Длака је црвена, чиме јасно асоцира на Аријаднину нит из грчког мита, а асоцира и на веома танке (црвене) нити којима покушавамо да изаткамо прадавну причу. Јурисдикција над извором нас упућује да би то могла да буде Калина, и то Калина пре не-го што је побеђена и деградирана.

Можемо ли сада да замислимо нашег претка, Старог Словена, који лагано са својом породицом напредује од Саве и Дунава, према југу, Моравском долином (Морава се тада звала Марго), да би, код данашњег Алексинца, скренуо на исток, долином Моравице (за коју не знамо како се тада звала). Када је стигао до сокобањске котлине, сигурно је срео некога од домородачког становништва, јер је Соко Бања, која се тада звала Балнеа, насељено место још од доба Римљана, а можда и од раније, јер се њени лековити термални извори користе од давних времена. Одлучивши да се ту насели, повео је своју стоку на испашу у планину, на Озрен, (тада је решио да је убудуће зове Видин) уз реку Градашницу и дошао до њеног извора. Тај извор је и тада морао бити леп као и сада, јер се сигурно није много променио у међувремену. Зашто би га наш предак назвао Калиновицом, а не Перуновицом или Деваниним извором (по њој је назвао суседну планину, Девицу), или пак, именом неког важнијег божанства своје актуелне паганске вере? Ово већ постаје монотоно, наше истраживање и даље доноси много више питања него одговора.

Хајде да потражимо Калину на истоку Балкана, код Бугара, где је био центар Тракије, а потом да је потражимо на западу Балкана, код Словенаца и Хрвата, где је било више Илира. Али, пре свега, да је потражимо код Келта, јер су и они били ту, на Балкану, оставили своје бројне трагове, да би, под налетом Дачана од којих су изгубили рат, отишли на запад, до Француске и Британије. Тамо, на западу Европе, они сада интензивно проучавају своју митологију и о томе пишу лепе књиге...



Kalina