Vremeplov

Pre vise od nedelju dana dopisnik Nedeljnih svetskih vesti Dzordz Sanford nestao je posle odlaska u „Oblast 51”, tajnu vazduhoplovnu bazu u kojoj se, po misljenju mnogih poklonika teorije zavere, cuvaju prizemljeni NLO. Sanfordova porodica i prijatelji su posumnjali u najgore, ali se on nedavno pojavio u Las Vegasu. Bio je zbunjen, dehidrirao i - po nalazu lekara - na silu drogiran. Iako mu se pamcenje nije potpuno povratilo, on se seca dovoljno stvari koje bacaju potpuno novo svetlo na misteriju „Zone 51”. Evo njegove price:
„U ultra-tajnoj vojnoj bazi ‘Zona 51’ se ne cuvaju NLO, vec vremenska masina. Znam, jer sam video!”
Ovo su reci dopisnika Nedeljnih svetskih vesti Dzordza Sanforda, koji se oporavlja u bolnici, posto je izveo jedan od najvecih novinarskih podviga svih vremena. Pre nego sto ga je vojna policija u bazi uhapsila, Sanford je usao u veliku zgradu i video prizor koji je licio na scenu iz filma „Zvezdana kapija”.
„Na desetine tehnicara se muvalo oko ogromnog cilindra koji je licio na tunel, iznutra oblozen necim sto je licilo na talasaste ploce (slika br. 41). Mislim da je dugacak oko 600 metara. Poceo sam brzo da fotografisem minijaturnim spijunskim fotoaparatom, koji mi je bio sakriven u kopci od kaisa.” Dok je fotografisao, ploce su pocele da se krecu, tunel da se brzo okrece, a u centru je pocela da se formira plava svetlost. „Zatim sam, zapanjen, video kako covek, obucen u nekakvo specijalno odelo, ulazi u tunel, polazi prema svetlosti i - nestaje.”
Na osnovu Sanfordovih fotografija, strucnjaci su identifikovali ovaj ure|aj. „Bez sumnje je da se ovaj ure|aj koristi za eksperimentisanje sa putovanjem kroz vreme”, izjavio je dr Mel Vudhim, profesor teorijske fizike na univerzitetu u Kembridzu, Masacusets.
„Sanford i njegov kolega Vins Sardi su, preuzimajuci ogroman rizik, uspeli da se usunjaju u ‘Zonu 51’, u noci 21. decembra 1998, iako je u nju pristup civilima najstroze zabranjen. Sardi je uspeo da se vrati sa fotografijama, ali Sanforda je uhvatila vojna policija - i bojali smo se da ga vise necemo videti. Ali, u spletu
neverovatnih okolnosti, Sanforda su ipak pustili. Prona|en je 30. decembra i to sa uglavnom sacuvanim pamcenjem, uprkos trudu vojnih vlasti. Ono sto siledzije iz vazduhoplovstva ne znaju je da su i Sanford i Sardi, pre nego sto su krenuli na zadatak, bili na tretmanu kod hipnotizera koga je unajmila redakcija ‘Nedeljnih
svetskih vesti’, upravo zbog ovakvih stvari”, rekao je urednik novina.
„Pre nego sto su me pustili, vojni policajci su me napumpali drogama. Na osnovu tragova u krvi doktori su ustanovili da su mi dali ‘koktel’ natrijum -pentotala i neke droge od koje covek postaje podlozniji hipnozi.
Secam se nekog starijeg uniformisanog coveka kako me ubada iglom, gleda u oci i nare|uje da zaboravim to sto sam video.
Nas urednik Ed Klonc je insistirao na tome da nam se da post-hipnoticko nare|enje da ignorisemo sva buduca nare|enja koja bi nam neko dao pod hipnozom. Tada smo Vins i ja smatrali da je to gubljenje vremena, ali sada mi je drago sto smo to uradili”, kaze Sanford. „Ubrzo posto sam pusten, pamcenje je pocelo da mi se vraca”.
Kad je dr Vudhim video fotografije, odmah je znao o cemu se radi. „Ure|aj koji je video Sanford neverovatno lici na Tiplerov cilindar, masinu za koju se dosad smatralo da postoji samo na papiru, i koja je projektovana da omoguci putovanje kroz vreme”, kaze on. „Naucnici su je zamislili jos tokom sedamdesetih, ali
nikome nije padalo na pamet da bi to moglo da se napravi u ovom veku, zbog mnogih tehnickih problema.
Teoretski, kad se velika cilindricna masa dovoljno brzo okrece oko lucnog oblika, stvara se vremenska rupa.
Smatra se da taj luk tada postaje ‘vremenska kapija’.”
Dr Vudhim priznaje da nema pojma za sta vlada koristi „vremensku kapiju”. „To cete morati da pitate Vazduhoplovstvo”, porucio je on. („^udo”)
KO: U poslednje vreme, na svetlost dana neprestano izlaze najraznovrsnije „najvece tajne ovog sveta”. To se, naravno, cini namerno, a namera je sto brze rusenje vere u Boga, jer je vremena ostalo malo!
Ako Amerika i druge drzave ogromne sume novca ulazu u ovako sulude prevare, podrazumeva se da one jos vece prevare odavno cine kroz skole, univerzitete i „verske” organizacije. Koliko se drzavnog novca, dakle, svakodnevno trosi samo na to da bi se ljudima porusila vera u Boga? Ako americka (i ne samo americka) vlada
ljudima ovakvo zlo cini u miru, sta ce tek uciniti kad krene svetski rat?
* „Kameleon”. Americki vojni strucnjaci stvorili su novo mocno oruzje za borbu na kopnu - tenk koji se ne cuje i ne vidi! „Kameleon”, kako je popularno nazvan, opremljen je fiber-optickim kablovima koji kamufliraju naoruzano vozilo verno „preslikavajuci” boje iz okruzenja. Za manje od pet sekundi tenk moze da
se „stopi” sa okruzenjem tako da ga je apsolutno ne moguce uociti (slika br. 42). Tako|e, nijedan radar ne moze da ga registruje. Napravljen je od specijalnog materijala koji apsorbuje radarske signale umesto da ih reflektuje.
Posto ni ovo nije bilo dovoljno ekspertima koji su ga konstruisali, u tenk su ugra|eni posebni propeleri, tako tihi da niko ne moze da ih cuje. Izvori u Pentagonu kazu da ce „Kameleon” biti spreman za upotrebu do jula 1999. godine. Iz istih izvora tako|e stize vest da ce novi tenk doziveti „promociju” u Iraku ili Iranu, zemljama gde je nevidljivost najveca prednost.
„Ovi tenkovi mogu da se uklope u bilo kakvo okruzenje. Ipak, njihova osnovna namena jeste za borbena dejstva u pustinji”, kaze vodeci strucnjak u oblasti naoruzanja Endrju Mekdoner. „Najveca prednost ‘Kameleona’ je u njegovoj nevidljivosti. Neprijatelj nece moci da zna kada mu se nase trupe priblizavaju, sve
do momenta naseg napada. Onda ce, razumljivo, biti kasno da bilo sta preduzmu (ovaj ‘strucnjak’ nije objasnio sta bi neko uopste mogao da preduzme ako ne vidi napadaca - p.a). Posmatrao sam ‘Kameleon’ na delu i, iako je to bila samo proba, zadivljen sam njegovim mogucnostima”, kaze Mekdoner. „Najimpresivnija je brzina
kojom ova grdosija od 60 tona moze da nestane ispred vasih ociju. ‘Kameleon’ je vidljiv sve dok operater ne pritisne prekidac na kontrolnoj tabli. Istog momenta tenk pocinje da nestaje. Za tren oka je potpuno nevidljiv.”
Vesti o „Kameleonu” procurile su u javnost, pa su tako stigle i do Sadama Huseina, a obavesteni ljudi kazu da je iracki vo|a „vrlo zabrinut”.
„Husein vrlo dobro zna da sa tehnologijom koju posedujemo mozemo lako da ga unistimo, ovoga puta potpuno, za razliku od 1991. godine. Znajuci za to, on okleva da preduzme nove napade na Kuvajt i zato je u poslednjem trenutku ipak prihvatio da dozvoli pristup americkim inspektorima za oruzje.” („Zona sumraka”)
KO: Tenk nije kamufliran, vec dematerijalizovan. Sa nestankom tenka, naravno, nestaje i njegova posada.
Sa njegovim ponovnim pojavljivanjem, pojavljuje se i njena „zamena” - demoni. Sta sve oni mogu uciniti, pogotovu u toku rata, suvisno je objasnjavati.

[You must be registered and logged in to see this link.]

First Time Machine

Vremeplov: napravljena skica
vremenske mašine


Novo viđenje vremenske mašine će možda omogućiti budućim generacijama put u prošlost, predviđa novo otkriće!

Za razliku od dosadašnjih predstava vremeplova, ovaj novi koncept ne zahteva egzotičnu, teorijsku formu materije. Ipak, ova nova ideja zahteva tehnologiju daleko napredniju od bilo čega danas postojećeg, i velika pitanja čekaju odgovore, a naročito ona koja se tiču sumnje da će se ikada moći napraviti dovoljno stabilna mašina za put u prošlost.

Izučavaoci vremeplova uglavnom ispituju gravitaciju, koja se bitno povećava kako se materija savija u prostor-vremenu. Proučavanje putovanja kroz vreme se zasniva na savijanju prostora i vremena i to tako da se vremenske linije vraćaju, formirajući krivu koja je tehnički poznata kao “zatvorena vremenska kriva”.

“Znamo da se savijanje ne dešava stalno u vremenu, ali želimo da stvorimo uslove za toliko jako savijanje koje bi moglo stvoriti posebnu formu gde linijie čine zatvorene krive, poput karika”, kaže teorijski fizičar Amos Ori iz Technion-Israel Institute of Technology u Haifi. “Mi pokušavamo da uvidimo da li je moguće manipulisati razvojem prostor-vremena na takav način.”

Mnogi naučnici su skeptični. Recimo, vremeplov je često smatran nemogućim bez egzotičnog vida materije sa takozvanim “negativnim energetskim nabojem”. Takva materija ima čudne osobine, uključujući i osobinu kretanja u suprotnom smeru od normalne materije kada se na nju deluje silom. Takva materija bi teoretski mogla da postoji, ali čak i tada bi mogla da bude prisutna u količini premaloj za konstrukciju vremenske mašine.

Najnovije Orijevo istraživanje ukazuje na to da je vremeplov moguć i bez egzotične materije, eliminišući na taj način prepreku u izgradnji stroja. Delo ovog naučnika počinje da skicom rupe u obliku toroidalne komore (oblika prstena) u sferi normalne materije.

“Ovde govorimo o zatvorenim vremenskim lukovima, a najjednostavniji vid zatvorenog luka jeste krug, zbog čega na skici i jeste predstavljena rupa u vidu zatvorenog prstena”, Ori objašnjava.

Unutar ovog prstenastog vakuuma, prostor-vreme bi mogli da se savijaju sami od sebe uz pomoć usmerenog gravitacionog polja koje bi stvorilo zatvorenu vremensku krivu. Da bi se vratio u prošlost, putnik bi morao da se munjevito kreće ukrug unutar torusa, idući svakim krugom sve dublje u prošlost.

“Mašina je prostor-vreme samo po sebi”, rekao je Ori. “Kada bismo stvorili prostor sa sličnom iskrivljenošću u svemiru, koja bi omogućila vremenskim linijama da se same zatvaraju, to bi omogućilo budućim generacijama da nas posete u ovom vremenu.”

Ori je istakao jedno značajno ograničenje ove naprave – “ne može se koristiti za putovanje u vreme pre stvaranja vremenske mašine”.

Ipak, mnogo drugih prepreka je još na putu. Gravitaciona polja, potrebna da stvore zatvorene prostor-vreme linije, bi morala biti izuzetno jaka, “u meri gde već možemo govoriti o crnoj rupi”, izjavljuje Ori. “Mi danas nemamo načina za stvaranje tako jakih gravitacionih polja, još manje načina za upravljanje istima.”

Čak i da je tehnički moguće danas napraviti vremenski stroj, gravitaciona polja bi morala biti tretirana na veoma osobit, pedantan način, kaže Or ii dodaje da njegova računica predviđa da bilo koja vremenska mašina bi bila veoma nestabilna, u smislu da “najmanja devijacija bi značila neuspelo putovanje. Treba da ispitamo problem stabilnosti vremeplova.”

Teorijski fizičar Ken Olum sa Tufts University univerziteta u Medfordu, koji nije učestvovao u studiji, je bio sumnjičav po pitanju kako ovaj novi model tvrdi da je moguće zaobići primarne teoretske pretpostavke vremeplova.

Međutim, Olum dodaje: “Važno je ukoliko je tačno – da zaista postoji neka vrsta otvora. Stoga treba veoma pažljivo proučiti ovu teoriju.” Svrha ovog rada, dodaje, jeste “proširiti granice onog što je moguće, šta je to što zapravo možemo, a šta ono što zapravo ne možemo.”

[You must be registered and logged in to see this link.]

Putovanje kroz vrijeme

Razjasnimo prvo značenje pojma "putovanje kroz vrijeme":

Kroz vrijeme zapravo ne možemo ne putovati u smislu da ćemo iz vremenske točke koju zovemo "srijeda" neizbježno doputovati u kasniju vremensku točku, "četvrtak". To se ipak ne običava nazivati "putovanjem kroz vrijeme", već se taj izraz obično odnosi na mogućnost povratka u prošlost ili, ponekad, i na mogućnost ubrzanog puta u budućnost.

Teorija prostora i vremena

Današnja fizika promatra prostor i vrijeme skoro isključivo u okviru Einsteinove teorije relativnosti - teorije koja daje precizan i nedvosmislen opis makroskopskih svojstava prostora i vremena. S druge strane, pouzdano znamo da Einsteinova teorija ne opisuje ispravno mikroskopska svojstva prostora i vremena, na udaljenostima mnogo manjim od atoma. Tamo je valja zamijeniti tzv. teorijom kvantne gravitacije koja usprkos velikom trudu fizičara još uvijek ne postoji. (Jedan od pristupa kvantnoj gravitaciji je i teorija struna o kojoj smo već pisali u "Fizici svemira".)

To je nesretna okolnost jer se ispostavlja da konačan odgovor na pitanje da li je moguće putovati u prošlost nije moguće dati bez poznavanja te potpunije teorije prostora i vremena. Ovo ipak ne sprečava fizičare da spekuliraju o mogućnosti puta kroz vrijeme u okviru prirodnih zakona koji su im trenutno poznati. Neke od tih spekulacija donosimo na slijedećim stranicama.

Relativistički blizanci

Protok vremena ovisi o gibanju promatrača

U specijalnoj teoriji relativnosti prostor i vrijeme gube svoju apsolutnu prirodu kakvu imaju u Newtonovoj klasičnoj mehanici, te postaju jedinstveni četverodimenzionalni entitet zvan prostor-vrijeme.

Kao posljedica toga, protok vremena počinje ovisiti o gibanju promatrača. Poznat je slučaj blizanaca od kojih jedan putuje velikom brzinom kroz galaktiku i nakon povratka na Zemlju ustanovljava da je njegov brat ostario mnogo više od njega. Takve pojave se svakodnevno primjećuju u fizičarskim eksperimentima i zaista nema nikakve sumnje da je u određenoj mjeri moguće kontrolirati gibanje kroz vrijeme. Stvari međutim postaju krajnje problematične kad se upitamo da li je moguće otputovati u prošlost.

Specijalna teorija relativnosti sugerira matematičku mogućnost: gibanje brže od svjetlosti bi omogućilo gibanje u prošlost. Međutim, ista teorija apsolutno zabranjuje takvo gibanje i sasvim je sigurno da je nemoguće putovati u prošlost utrkujući se sa zrakom svjetlosti.
Svjetlosni stožac
Uzmimo neki događaj u prostor-vremenu i postavimo ga u ishodište koordinatnog sustava. (Na donjoj slici prostor ima samo dvije dimenzije od kojih je jedna označena osi "x", a druga je okomita na nju i na ekran. Vrijeme je treća dimenzija označena pomoću osi "t". Stvarno prostor-vrijeme ima još jednu prostornu dimenziju, os "z", koja je na donjoj slici silom prilika zanemarena.). Zrake svjetlosti emitirane ili apsorbirane u tom događaju (crvena strelica) opisuju tzv. svjetlosni stožac. Sav utjecaj našeg događaja (iz ishodišta) i gibanje mase i energije (plava strelica) ograničeno je na taj stožac i ne može izaći iz njega jer se ne može gibati brže od svjetlosti.

Kao posljedica toga, gibanjem u ravnom prostor-vremenu se ne može doći u u donji poluprostor tj. u prošlost.


Petlje u prostor-vremenu

Ono što nam preostaje jest iskoristiti činjenicu da prostor-vrijeme usljed gravitacijskog djelovanja mase i energije može biti zakrivljeno. U specijalnim okolnostima zakrivljenje bi moglo biti takvo da materija, gibajući se [sporije od svjetlosti] po neobičnoj petlji u prostor-vremenu, završi u svojoj vlastitoj prošlosti. Takve petlje se stručno nazivaju "zatvorene petlje vremenskog tipa", ali riječ je naprosto o dijelu prostor-vremena koji funkcionira kao vremeplov. Ključno je pitanje da li je u prirodi zaista moguće postojanje takvih petlji? Ako jest, da li je moguće umjetno manipulirati prostor-vremenom tako da načinimo vremeplov?

Cilindrično prostor-vrijeme
Prostor-vrijeme bi moglo u načelu imati oblik cilindra. U tom slučaju moguće je dospjeti u vlastitu prošlost, a da se nijednom ne prekrši pravilo o gibanju isključivo unutar svjetlosnog stošca.

(Usput, imajte na umu da se to pravilo primjenjuje tako da nakon što ste se malo pomakli morate konstruirati novi stožac s vašim novim položajem kao ishodištem.)


Crvotočine

Jedan od načina konstrukcije vremeplova je uporaba svemirskih crvotočina. Crvotočine su cijevi koje povezuju udaljene točke prostora tako da put kroz njih može biti mnogo kraći nego put kroz normalni prostor. U načelu, crvotočina bi mogla biti takva da nam omogući put na drugi kraj galaktike za svega par sekundi, dok svjetlost putujući kroz normalni prostor do tamo treba tisuće godina. I premda smo se sa svjetlošću utrkivali nesportski upotrijebivši prečicu kroz crvotočinu rezultat se računa tj. ispada da smo efektivno putovali brže od svjetlosti i teorija relativnosti pokazuje da takvu crvotočinu [ako se njeni krajevi stave u relativno gibanje] možemo iskoristiti kao vremeplov i možemo se vratiti s drugog kraja galaktike prije nego smo uopće krenuli na put.

Ostaje pitanje da li je postojanje crvotočina u skladu sa svim poznatim zakonima fizike i ako jest da li bismo ih mogli konstruirati kad bismo raspolagali dovoljno naprednom tehnologijom.

Na primjer, naivni pokušaj konstrukcije crvotočine nekakvim "rezanjem i lijepljenjem" prostora je vrlo težak jer implicira određene beskonačnosti u točki reza. Jedna od ideja za prevladavanje ovakvih "konstrukcijskih" problema se zasniva na činjenici da ono malo što znamo o gravitaciji u mikro-svijetu sugerira da prostor-vrijeme mikroskopski gledano nije kontinuirano već neka vrsta pjene prepune mikroskopskih crvotočina. Možda bi izvanredno napredna tehnologija mogla omogućiti da se neka od tih mikro-crvotočina uzme i "napuhne" do kozmičkih razmjera.
Crvotočina
Crvotočina spaja dva udaljena dijela prostora. Tako je moguće od točke A do točke B doći kraćim putem kroz crvotočinu (crvena linija) brže nego što svjetlost obavi put kroz normalni prostor (crna crtkana linija).
[Crvotočina]


Egzotična tvar

Crvotočina u prostor-vremenu se obično vrlo brzo steže i puca prije negoli bilo što može proći kroz nju. Da bi se ona učinila dovoljno stabilnom da može poslužiti kao vremeplov, nužno je ojačati je tzv. egzotičnom tvari. Ta tvar ima neobična svojstva: njena masa je negativna i ponaša se, grubo govoreći, antigravitacijski. Problem je da takvu tvar nismo nikad vidjeli u prirodi i ne znamo da li je njeno postojanje uopće dopušteno zakonima fizike.

Jedna od indicija da egzotična tvar nije samo san ambicioznih konstruktora vremeplova dolazi nam iz astronomskih promatranja koja posljednjih godina snažno ukazuju na to da je čitav svemir prožet nečim što se u žargonu naziva "tamna energija" koja se ponaša upravo kao i egzotična tvar - tjera svojim antigravitacijskim ponašanjem svemir na ubrzano širenje.

[Ova tamna energija je razmjerno novo otkriće posljednjih godina i različita je od misteriozne tamne tvari koja već tridesetak godina zaokuplja fizičare. Tamna tvar ima obična gravitacijska svojstva i pozitivnu energiju.]

S druge strane, moguće je da ova svemirska tamna energija nije u pravom smislu neka tvar od koje bi bilo moguće načiniti vremeplov već samo specijalno svojstvo vakuuma. [Slična je situacija s običnom energijom vakuuma, poznatom iz tzv. Casimirovog efekta, za koju znamo da postoji, ali je ne možemo iskoristiti u praktične svrhe poput grijanja vode u bojleru.]

Važna uloga egzotične tvari je dodatno istaknuta istraživanjima koja pokazuju da je bilo kakva konstrukcija vremeplova, pomoću crvotočina ili bilo kako drugačije, nemoguća bez takve tvari.

[Jedina iznimka su eventualni prirodni vremeplovi koji postoje oduvijek ili se beskonačno protežu kroz prostor, poput tzv. Gödelovog svemira ili Gottovog sustava dvije kozmičke strune.]
Kvantna gravitacija i slutnja o zaštiti vremenskog uređenja

Pri konstrukciji vremeplova nailazimo i na probleme izazvane kruženjem energije u vremenskoj petlji. Kako jedan te isti foton [preciznije, riječ je o virtualnim fotonima iz kvantnih fluktuacija vakuuma] kruži on se višestruko superponira i zbraja sa samim sobom te u datoj točki prostor-vremena energija postaje enormno velika i uništava vremeplov čim isti nastane. Neke grube poluklasične-polukvantnomehaničke analize sugeriraju da je ovakvo ponašanje generičko tj. da prirodni zakoni sprečavaju nastanak zatvorenih vremenskih petlji. To nije dokazana činjenica već samo slutnja koju je Hawking nazvao slutnja o zaštiti vremenskog uređenja (chronological protection conjecture).

Kauzalnost i paradoks samoubojstva

Ukoliko zanemarimo fizikalne probleme pri konstrukciji vremeplova, ostaje nam pitanje da li je postojanje vremeplova u sukobu s elementarnom logikom. Klasičan je prigovor mogućnosti putovanja kroz vrijeme paradoks samoubojstva. Pretpostavimo da se temponaut vrati u prošlost i ubije samog sebe dok je još bio dijete. No onda on neće ni odrasti, a kamoli ući u vremeplov i ubiti se. Logička kontradikcija je očita i pitanje je kako priroda može spriječiti takvu situaciju, a da svejedno dopusti putovanje kroz vrijeme.

Primjetimo najprije da nam se tu umiješalo pitanje da li čovjek u životu postupa po svojoj slobodnoj volji ili je on samo dio velikog svemirskog mehanizma pa je svaki naš čin, uključujući ulazak u vremeplov i ubijanje samog sebe određen zakonima fizike i početnim uvjetima u trenutku nastanka svemira. Kako bi izbjegli zadiranje u to kompleksno filozofsko pitanje znanstvenici se ograničavaju na analizu maksimalno jednostavnih mehaničkih sustava. Tako se na primjer pitaju što se događa ako instaliramo vremeplov na bilijarski stol i pošaljemo bilijarsku kuglu u prošlost upravo tako da nakon izlaska iz vremeplova udari i skrene samu sebe s putanje prema vremeplovu. To je paradoks skoro ekvivalentan paradoksu samoubojstva, ali kojeg je moguće egzaktno opisati jednadžbama fizike.

Analize pokazuju da uvijek postoji konzistentno rješenje situacije. U primjeru s bilijarom kugla može uz iste početne uvjete samo okrznuti samu sebe i malo se skrenuti s putanje tako da nakon prolaska kroz vremeplov ne dođe do čeonog sudara već samo do spomenutog okrznuća i kontradikcija nestaje.
Bilijar i put kroz vrijeme
Vremeplov je u oba slučaja predstavljen područjima IN i OUT. Sve ono što uđe u IN izađe dva sata ranije iz OUT i to, ovog primjera radi, sa smjerom impulsa zakrenutim za 120 lučnih stupnjeva.

Lijeva strana: Kugla kreće prema vremeplovu IN u 1:00 h (1.). Kugla ulazi u vremeplov (2.) i izlazi iz njega dva sata ranije (3.). Kugla u 2:00 udara u svoju mlađu varijantu (4.), odbije je s putanje i tako sprečava njen originalni upad u vremeplov. Imamo kontradikciju: kugla i jest i nije ušla u vremeplov.

Desna strana: Kugla kreće prema vremeplovu IN u 1:00 h (1.) s identičnim početnim uvjetima kao u lijevom slučaju. U 2:00 biva okrznuta (2.) i malo skrenuta s putanje. Kugla ulazi u vremeplov (3.) i izlazi iz njega dva sata ranije (4.) sa smjerom gibanja malo zakrenutim nego u lijevom slučaju. Kugla u 2:00 udara u svoju mlađu varijantu (5.), ali budući da joj je smjer gibanja malo drugačiji ona je ne odbije sasvim s putanje već je samo malo skreće, baš kao što smo vidjeli u (2.). Sve je konzistentno.
[Bilijar]

Multiverzum

Drugačiji pristup ovakvim logičkim problemima je putem takozvane ideje multiverzuma. Riječ je o neobičnoj mogućnosti da se svemir u svakom trenutku rascjepljuje na mnoštvo svemira i svaka mogućnost se realizira u nekom od paralelnih svemira. U nekima od tih svemira Thuram je pao preko one lopte i Hrvatska je prvak svijeta u nogometu, a u nekima od svemira naš samoubojica je zaista uspio u svojem naumu i ubio se. Kontradikcije nema jer on ne mora preživjeti u svakom svemiru. Ovo može zvučati kao znanstvena fantastika, ali mnogi ugledni fizičari ozbiljno shvaćaju ovakve ideje koje su zapravo inspirirane neobičnim svojstvima kvantne mehanike.

Multiverzum
Naš temponaut se rađa (1.), odrasta (2.), ulazi u vremeplov (3.), putuje unatrag u vremenu (crvena crtkana linija) i izvršava samoubojstvo (2.). Samoubojstvo je uspješno, ali samo u paralelnim svemirima A i B.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Strijela vremena

Problemi koje vidimo u putovanju u prošlost su dobrim dijelom ukorijenjeni u našem osobnom razlikovanju prošlosti i budućnosti, uzroka i posljedica. Međutim, to je u mnogome samo manifestacija naše psihološke strijele vremena, a manje opće svojstvo prirode. Svi mikro-zakoni su (efektivno) invarijantni na inverziju toka vremena, a time i na zamjenu uloga uzroka i posljedica. (Jedino drugi zakon termodinamike jasno sugerira smjer toka vremena.) To znači da još uvijek ne razumijemo sasvim sve aspekte kauzalnosti u prirodi, niti ne znamo pravo porijeklo razlike između vremena i prostora.

DA Li JE MOGUĆE PUTOVANJE KROZ VREME

Možda je to vaš najveći san, ali je za većinu naučnika putovanje kroz vreme, najgora noćna mora. Za ovo postoji jednostavan razlog. lako zakoni prirode dozvoljavaju postojanje vremenskih mašina, time se narušava princip kauzalnosti - osnovna pretpostavka po kojoj uzrok mora da prethodi posledici. Problem je u tome što još uvek niko nije ponudio definitivno objašnjenje zbog čega vremenska mašina ne bi mogla da se napravi. Najbolji dosadašnji razlog dao je Stiven Hoking, koji nagoveštava da, jednostavno rečeno, svemir ima svog ugrađenog "policajca" za vreme. Ipak, kako u zakonima fizike nema vidljivih policajaca, teorija o čuvanju hronologije ostaje želja fizičara koji mogu da drže palčeve i nadaju se najboljem.

Ali, to bi se moglo promeniti. Nekoliko nezavisnih grupa istraživača tvrde da su najzad pronašli "dugu ruku" protekcije hronologije. Tokom prošle godine pojavio se spektar novih pristupa problemu putovanja kroz vreme. lako se međusobno razlikuju, ovi pristupi imaju nešto zajedničko: koriste teoriju stringova, vodećeg kandidata za "teoriju svega". Sa stringovima deluje da bi rupa oko putovanja kroz vreme mogla biti konačno zatvorena.

Fizičari ne bi morali da brinu o putovanju kroz vreme, da nije najpoznatijeg među njima. Kada je Albert Ajnštajn usavršio svoju teoriju relativiteta 1915. godine, nesvesno je otvorio vrata za narušavanje hronologije. Pre nego što se njegova teorija pojavila, takva rešenja su bila nezamisliva. U Njutnovom univerzumu pravac vremena je po definiciji apsolutan i nepromenljiv. Čak i neke Ajnštajnove ranije teorije podržavaju protok vremena u jednom pravcu. Ali teorija relativiteta uključuje Ajnštajnovu teoriju po kojoj je gravitacija rezultat krivljenja materije vremena i prostora i ona je sasvim druga priča. Za razliku od ranijih teorija ona ne počinje pretpostavljenim globalnim vremenskim okvirom već samo nudi pravila za to kako se vreme percepira u lokalnim okolnostima.

Zbog svoje globalnosti, generalni relativitet ne nameće dodatne pretpostavke o prirodi prostora i vremena kao celini. Na primer, kosmolozi ne mogu znati da li je svemir beskonačan samo na osnovu čitanja Ajnštajnovih jednačina. Potrebne su dodatne informacije kako bi se odredilo da li se svemir širi u beskonačnost ili se povija ka sebi. Slično, samo zbog toga što se čini da vreme teče u jednom pravcu u našem delu svemira, u teoriji relativiteta se nigde ne kaže eksplicitno da se ono, negde drugde, ne ponaša drugačije. Neka rešenja u Ajnštajnovim jednačinama dovode do "zatvorenih vremenskih krivih", neprekinutih putanja kroz prostor-vreme koje dozvoljavaju vraćanje nazad u vreme i susretanje sa ranijim verzijama nas samih. Ovo uznemiruje fizičare.

Postoje najmanje dva razloga za nelagodnost ukoliko je putovanje unazad moguće. Prvi je čuveni paradoks "pretka". Po ovom scenariju, putnik kroz vreme odlazi unazad i ubija direktnog pretka, sprečavajući okolnosti koje bi dovele do njegovog rođenja. Naučna-fantastika je prepuna ovakvih paradoksalnih scenarija u kojima došljak iz budućnosti menja istoriju.

Drugi problem je jednako zbunjujuć paradoks. Zamislite da vam je neko ispričao najsmešniji vic koji ste ikada čuli a vi se vratite nedelju dana unazad i ispričate štos na nekoj zabavi.

Naravno, vic zaživi i prepričava se, sve dok ne dođe ponovo do vas, nedelju dana kasnije i tako započne novi krug. Pitanje je odakle je vic došao?

U prvom slučaju, posledica eliminiše svoj uzrok; dok u drugom slučaju, posledica postaje svoj uzrok. Fizički uslovi koji dozvoljavaju ovakvim situacijama da se dogode postoje kao rešenja na Ajnštajnove jednačine.

Zatvorene vremenske krive naravno nije lako proizvesti ili koristiti. Ako je putovanje kroz vreme moguće, moglo bi biti dostupno samo uz tehnologiju koja je daleko naprednija od civilizacije XXI veka. Ali, poenta nije u tome: poenta je da nam teorija relativiteta ne isključuje putovanje kroz vreme, već samo da je to jedan izuzetno težak i skup proces. Da li je onda Hokingova teorija pogrešna? Da li je putovanje kroz vreme samo tehnički izazov a ne fundamentalna nemogućnost?

Zainteresovani fizičari interpretiraju stav teorije relativiteta prema putovanju kroz vreme kao znak njene nedovršenosti. Ajnštajnova teorija nas može samo donekle dovesti, a bolja teorija je potrebna kako bi se objasnilo kako se fizika nastavlja odatle. Teorija relativiteta je teorija gravitacije, ali postoji još sila koje upravljaju svetom, poput elektromagnetne. Kada budemo razumeli kako su sve ove sile objedinjene, otkrićemo daje putovanje kroz vreme neodrživo u toj novoj teoriji.

Danas se sve sile osim gravitacije razumeju uz pomoć kvantne mehanike. Decenijama su fizičari težili da objedine kvantnu mehaniku sa relativitetom kako bi stvorili teoriju "kvantne gravitacije". Najbolji kandidat za to je, sada teorija stringova.

Teorija stringova je multidimenzionalni način objašnjenja svemira. Zbog toga što je kauzalnost njen osnovni deo, mnogi fizičari očekuju da će teorija stringova eksplicitno isključiti putovanje kroz vreme. Ako je naše uobičajeno poimanje hronologije utkano u naš univerzum, onda bi hronologija trebalo da bude zaštićena u teoriji stringova.

Petr Horava, profesor na Kalifomijskom univerzitetu u Berkliju je rešio da posveti svoja predavanja iz kursa o teoriji stringova rešavanju problema zaštite hronologije. On je sa svojim studentima radio na jednom primeru iz 1949. godine; tada je matematičar Kurt Gedel našao rešenje za Ajnštajnove jednačine po kojima se univerzum niti širi niti smanjuje, već se neprekidno rotira. Jedna od posledica života u ovakvom univerzumu bila bi da je moguće, krećući se u pravom smeru, stići na početak vašeg puta. Zapravo, svaka tačka u Gedelovom rotirajućem univerzumu leži na zatvorenoj vremenskoj krivoj.

Horavina grupa je želela da ispita te krive uz pomoć holografskog principa, koji omogućuje da se informacije prisutne u određenoj zapremini ili prostoru, mogu predstaviti na površini ili "holografskom skrinu". Prema holografskom principu, ono što mi vidimo kao stvarno, zapravo je projekcija iz dvodimenzionalnog holograma.

Na njihovo iznenađenje, identifikovali su problem vremenskog putovanja u Gedelovom univerzumu. Otkrili su da vremenske krive ne mogu biti pristupačne posmatraču i da ne mogu biti predmet eksperimenata. Na neki način, Horava nagoveštava da holografski ekran razdvaja stvarnost i iluziju, sa zatvorenim vremenskim krivama koje padaju na stranu iluzije.

Putovanje kroz vreme: naučna činjenica ili naučna fantastika?

vreme

Vreme

Kada fizičari žele da uzbude ljude za njihovu nauku, oni obično kreću od kosmologije ili fizike čestica. Tamo uvek postoji nešto uzbudljivo da se kaže o svemiru ili potrazi za novim česticama u Velikom Hadronskom Kolajderu (LHC). Naravno, daleko više je uzbudljivo pokušati učiniti elektromagnetizam ili termodinamiku zanimljvim.

Pa da li uvođenje teme kao što je putovanje kroz vreme malo podseća u uvod u naučnu fantastiku? Ja ne bih raspravljao. U stvari, ja mislim da je to odličan način prelaska preko nekih osnovnih ideja iza Ajnštajnovih teorija relativnosti (da, postoje dve teorije). Jedni mogu da počnu sa postavljanjem prostih još uvek emotivnih pitanja: da li je putovanje kroz vreme moguće? Svako, ko je gledao film poput Terminatora ili je fan Dr Who-a može brinuti o konceptu putovanja kroz vreme da, dok je zabavno razmatrati, je samo besmislica za koju nema mesta u pravoj nauci. Kako god, ne samo da zakoni fizike dozvoljavaju putovanje kroz vreme, nego je to i dokazano u mnogim eksperimentima.

Naravno trebao bih da kvalifikujem ovu hrabru izjavu ukazivanjem da je putovanje kroz vreme u budućnost zapravo ostvarivo. Putovanje u prošlost je mnogo više komplikovano, i verovatno je nemoguće. Ono što je fascinantno, premda, je to da time još nije ovladano. Moj cilj u ovom članku je da objasnim razliku između dva smera putovanja u vremenu i da pokažem kako teorija relativnosti tera fizičare da napuste uobičajeno gledište o samoj prirodi vremena.

Isak Njutn

Isak Njutn

Isak Njutn: uobičajeni pristup?

Dok Isak Njutn nije kompletirao svoj rad na zakonima kretanja 1687. godine, definicija vremena je razmatrana kao domen filozofije više nego nauke. Kako god, kada je Njutn opisao kako se tela kreću pod uticajem sila, vreme je bilo integralni deo njegovog matematičkog opisa realnosti, od kada sva kreatanja i promene iziskuju predstavu o vremenu da bi sve to imalo smisla. Njutn je video vreme kao apsolutno i nepopustljivo; opisao je to kao da postoji kompletno izvan prostora i da je nezavisno od svih procesa koji se odigravaju unutrar prostora. Ovo je još uvek gledište koje mnogi od nas imaju, mi mislimo da vreme protiče konstantnom brzinom, kao da je postojao imaginaran kosmički časovnik koji je označavao sekunde, sate i godine u skladu sa našim osećanjima o protoku vremena. Mi nemamo uticaja na brzinu proticanja I ne možemo ga ubrzati ili usporiti. Mi osećamo da znamo šta je to vreme – ali neko zapravo to ne zna. Najbolja definicija koju imamo je više smešna, reći nešto poput “vreme je prirodni način zaustavljanja da se sve dešava odjednom!” ili “vreme protiče konstantnom brzinom od jedne sekunde svake sekunde”. Šta to na Zemlji uopšte znači?

Da li je Njutn bio u pravu? Da li apsolutno vreme stvarno postoji? Albert Ajnštajn je pokazao da ne postoji.
Albert Ajnštajn

Albert Ajnštajn



Albert Ajnštajn: revolucionar

1905. godine, Ajnštajn je otkrio, kroz svoje učenje o prirodi svetlosti, da vreme i prostori nisu nezavisni ali su intimno povezani. Njegove ideje su postale poznate kao specijalna teorija relativnosti, koja je nagoveštavala revoluciju u fizici. Pokazao je kako i zašto stara shvatanja o prostoru i vremenu moraju biti zamenjena sa novim nepoznatim konceptima. Jednostavno, relativistička teorija udružuje vreme sa tri dimenzije prostora u nešto nazvano prostor-vreme. Odatle dolazi ideja vemena kao četvrte dimenzije

U 1915. godini, deset godina nakon njegovog rada na specijalnoj relativnosti, Ajnštajn je kompletirao njegovu teoriju gravitacije, poznatu kao opštu teoriju relativnosti. Široko cenjena kao najlepša naučna teorija ikad otkrivena, opisuje kako gravitacioni efekti materiju utiču na prostor-vreme. Ovo je vodilo do mnogih uzbudljivih predviđanja koja su se naknadno pokazala tačnim, kao što je rođenje Univerzuma u Velikom prasku (Big Bang) i postojanju crnih rupa.

Ali hajde da se vratimo na temu specijalne relativnosti. Ajnštajn je pokazao da za sve (ili svakog) ko putuje brzinama približnim svetlosti – impresivnih 300 000 kilometara po sekundu – vreme književno rečeno ide mnogo sporije. Pri brzini približnoj brzini svetlosti kojom se sat kreće, sporije će se kazaljke kretati posmatrano od strane posmatrača koji uveličano gleda prošlost. Dan – danas, sporije proticanje vremena je potvrđeno rutinski, u akceleratorima čestica, kao što je postrojenje CERN-a u Švajcarskojw1. Mnogi studenti fizike dobijaju šane da vide ovaj efekat u laboratoriji posmatranjem određenog tipa sub-atomskih čestia nazvanih mioni. w2




Image courtesy of Matjaz Boncina / iStockphoto

Razmotrimo prost primer sa brojevima. Atletičar trči 100 metara tačno 10 sekundi, sudeći po pouzdanom i visoko tačnom merenju vremena sudija. Ukoliko bi on, kako god, nosio njegovu veoma tačnu štopericu sa sobom, onda, bi vreme za njega teklo veoma sporo, njeogv sat bi pokazivao vreme od 9.999999999995 sekundi. Naravno, ovo je približno 10 sekundi pa mi tako nikada ne znamo razliku. Kako god, naučnici rutinski imaju potrebu da izmere vremena sa ovom vrstom tačnosti. Razlika između satova atletičara i sudije je samo pet pikosekundi; to je tako mala vremenska razlika zato što atletičar kreće mnogo sporije nego svetlost.

Ovo je u stvari veoma dovitljiv koncept. Ako ljudi znaju bilo šta o teoriji relativnosti, to bi stremilo stalnom isticanju da su sva kretanja relativna. Zato što sat trkača ide mnogo sporije, otuda beleženje kraćeg vremena? Ako je svo kretanje relativno, onda mi bi mi bili u mogućnosti da raspravljamo da je zapravo traka ta koja se kreća relativno u odnosu na trkača. Pa bi trebalo da sudijina strana trake ide sporije. Ovo je istinito, ali u stvarnosti situacija nije kompletno simetrična. Za jednu stvar, trkač mora da ubrza ili uspori i njegova promena u brzini utiče na brzinu kojom njegovo vreme teče, relativno onom od sudija. Drugi način razumevanja zašto štoperica trkača očitava brže vreme je to, za njega, rastojanje koje on mora da pretrči je u stvari neznatno manje nego 100 metara. Ovo je druga posledica teorije relativnosti: rastojanja su kraća kada se krećete veoma brzo.

Visoko-brzinsko kretanje: putovanje kroz vreme u budućnost



Image courtesy of James Group Studios / iStockphoto


Kao što ovaj početak pomalo čudno zvuči, mogli bismo dobro ispitati kako je sve to povezano za putovanjem kroz vreme. Ideja vremena koje usporava daje nam, pomalo literarno, značenje putovanja kroz vreme u budućnost. Ako biste putovali oko naše galaksije u raketi, približno brzini svetlosti za, recimo, četiri godine, vi biste bili šokirani kada biste se vratili na Zemlju. Ako vaš zidni kalendar kaže da ste otišli januara 2005. godine i da ste se vratili jaunara 2009. godine, onda u zavisnosti od vaše tačne brzine i kako je zapetljana vaša putanja oko zvezda bila, da je na Zemlji 2045. godina i da su dostigli 40 godina starosti! Oni bi takođe bili jednako šokirani videvši vas koliko ste mladi iako ste tolike godine bili odsutni.

Unutar rakete, četiri godine su prošle dok su Zemaljski časovi odskočili za 40 godina. Ovo znači da biste, za sve namere i svrhe, otskočili 36 godina u budućnost.

Ovaj efekat je proveren i potvrđen mnogo puta u različitim eksperimentima sa ekstremno visokim stepenom tačnosti. 1971. godine, J. C. Hafele i Ričard E. Keating su postavili četiri visoko tačna atomska časovnika na mlazni avion i leteli su s njima prema istoku oko Zemlje. Nakon povratka aviona, časovnici su upoređeni sa referentnim atomskim časovnicima u Mornaričkoj opservatoriji američke vojske: putujući časovnici su bili delić sekunde iza uporednih časovnika(Hafele & Keating, 1972a, 1972b)w3. Čak iako je avion imao brzinu do 1000 kilometara po času, brzina svetlosti je milion puta veća od ove, otud veoma mala i donekle neimpresivna razlika između dve grupe časovnika. Uprkos tome, ta ralzika je realna i časovnici su tačno tako da mi nemamo sumnje u njiova očitavanja ili zaključke koje izvodimo iz njih.

Putovanje kroz vreme u prošlost?

Putovanje kroz vreme do prošlosti, izgleda, da je mnogo teže. Mnogim ljudima, će možda doći kao iznenađenje da putovanje napred u vremenu je mnogo lakše, nego putovanje nazad. Ako išta, možete misliti da je misao o putovanju u budućnost mnogo smešnija. Prošlost može izgledai nedostupna, ali na kraju makar se dogodila. Budućnost na drugoj strani, se nije još dogodila. Kako možemo posetiti vreme u kome se ništa još nije desilo? Kako god, putovanje kroz vreme u budućnost velikim brzinama kretanja ne zahteva da budućost bude sprema “tamo negde” i čeka na nas. Šta to znači da se mi krećemo izvan svačijeg vremenskog okvira u jedan u kome vreme teče sporije. Dok smo mi u ovom stanju, vreme izvan otkucava mnogo brže i budućnost se otkriva pri velikim brzinama. Kada se pridružimo našim orginalnim vremenskim okvirima, mi ćemo dostići budućnost mnogo brže nego bilo ko drugi.

U drugu ruku, postoji mnogo šokantnih primera kako smešne stvari bi bile ako bi putovanje u prošlost bilo moguće. Na primer, šta ako odete nazad kroz vreme, u prošlu godinu na primer, da ubijete sebe mnogo mlađeg. Šta bi se onda desilo? Da li biste prosto nestali iz postojanja kao što se mladji vi skljokao na tlo? Ako biste preminuli prošle godine, ko bi vas ubio? Znam da ovo zvuči malo morbidno, ali je ovo poznat paradoks. Mislite o ovome. Izgleda da vi ne možete ubiti mlađeg sebe zato što morate preživeti pokušaj ubistva da biste postali ubica. Stvar koju treba zapamtiti o putovanju kroz vreme u prošlost je ta da vam je dozvoljeno petljanje sa istorijom sve dok stvari ispadnu kao što treba da ispadnu. Ne možete menjati prošlost.

U suštini, postoje dva načina vraćanja u prošlost. Jedan je kretanje unazad kroz vreme, tokom kojeg kazaljke vašeg sata se kreću u suprotnom smeru. Ovo zahteva kretanje brže od brzine svetlosti, što je po teoriji relativnosti nemoguće, pa stoga nije vrsta putovanja kroz vreme o kome ću raspravljati ovde. Drugi način je putovanjem koje vam izgleda kao putovanje unapred u vremenu (vaš sat se kreće napred) ali kretanjem kroz zakrivljenu putanju prostor-vremena koja vas vodi u vašu prošlost (izgleda kao petlja na roler kosteru). Takva petlja u fizici je poznata kao zatvorena kriva vremena i bila je predmet intenzivnog teoretskog istraživanja tokom prošlog veka. Možda iznenađujuće, bila je poznato pola veka da Ajnštajnova jednačina opšte relativnosti dozvoljava takvo zatvorenu vremensku krivu: Američki matematičar Kurt Gedel je pokazao 1949. godine da je ova vrsta putovanja u prošlost teoretski moguća.



Image courtesy of Frank Ramspott / iStockphoto

Pa čemu onda sva ta nervoza? Putovanje u budućnost je već rađeno i putovanje u prošlost, iako teško, nije zabranjeno teorijom. Na šta onda čekamo? Zašto još nismo napravili vremensku mašinu? Problem je u tome, delom iz činjenice da zatvorene vremenske krive u prostor-vremenu je veoma teško stvoriti, i ne razumemo ih baš teoretski. Kao stvari stoje na početku 21. veka, opšta relativnost nam kaže da ne možemo ovladati putovanjem kroz vreme, ali mnogi fizičari se nadaju da bolje razumevanje uključene matematike može eventualnvoditi do zaključka da su vremenske petlje nemoguće.

U ovom trenutku, ne možemo vladati mogućnošću da prirodno stvorena vremenska mašina postoji negde u Univerzumu. Teoretski to je moguće za prostor vreme da bude jako zakrivljeno u prisustvu jakog gravitacionog polja koje, pod određenim specijalnim uslovima, je stvorila vremensku petlju. Ako bismo se spotakli preko neke celine, poznatije kao crvotočina, tokom budućih svermirskih letova to nam može obezbediti stalnu vezu sa prošlošću.

Za sad, najbolji način da rešimo postojanje vremenskih petlji jeste da pitamo gde su svi putnici iz budućnosti. Ako buduća generacija ikada uspe u pravljenju vremenskih mašina onda sigurno će mnogo ljudi hteti da poseti 21. vek i mi bismo videli ove posetioce među nama danas. Da održim debatu živom, ispod je pet mogućih razloga zašto mi ne možemo da očekujemo da vidimo posetioce iz bilo kog vremena:

1. Putovanja kroz vreme je zabranjeno nekim još neotkrivenim zakonom fizike. Fizičari se nadaju da će otkriti novu teoriju koja je iza opšte teorije relativnosti i koja objašanjava zašto su vremenske petlje zabranjene. Mi već imamo dva moguća kandidata za tu teoriju, poznatiju kao teoriju superstruna i teoriju membrana. Ali nijedna nije još dovoljno razumljiva.
2. Ne postoje prirodne vremenske mašine kao što su crvotoline, pa je onda jedini način za putovanje nazad izgradanja jedne. Ali to nas vraća samo do trenutka kada je mašina bila uključena (jer bi to bio najraniji momenat u vremenu kojem mašina može pristupiti). Pa stoga mi ne možemo videti bilo kog putnika korz vreme iz budućnosti zato što mašina još uvek nije izumljena.
3. Prirodna vremenska mašina postoji i ljudi je koriste da bi putovali nazad u 21. vek, ali – ideja shvaćena ozbiljno od strane mnogih teoretskih fizičara – naš univerzum je samo jedan od beskonačnog broja paralelnih univerzuma. Stoga vremenska mašina gura posetioca u paralelni svet. Postoji mnogo tih univerzuma, a naš univerzum je jedan od onih koji još nisu imali sreće da budu posećeni. Ako niste ubeđeni ovim razlozima, onda vas mogu zainteresovati u još običnih mogućnosti:
4. Očekivati da vidite vremenskog posetioca među nama pretpostavlja da oni žele da posete naš vek. Možda za njih, postoje mnogo lepši i sigurniji periodi za posetu.
5. Vremenski posetioci su među nama, ali oni čuvaju svoj identitet od nas!

Ako bih bio kladioničar, rekao bih da će se putovanje u prošlost uskoro pokazati i nemogućim čak i u teoriji. Odlazak u budućnst, u jednu ruku, samo zahteva da izgradimo dovoljno brzu raketu. Pazite se, čak, i da dosegnete budućnost, nema povratka nazad.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Velsovo putovanje sa Teslom



Pre tri godine, pišući knjigu o H. G. Velsu, Ronald Rajt pominje neobičnu vezu između Velsa, Tesle i izvesne Tanje Čerenkove kojoj je Tesla bio neka vrsta mentora. Navodno, Čerenkova je po Teslinoj preporuci pomagala Velsu da razume princip funkcionisanja vremeplova. Eventualno, uspela je da stvori jednu vremensku mašinu, da otputuje, uz najavu - po Velsovom testamentu - da će se početkom XXI veka vratiti!
Vels je, navodno, još 1946. godine, ostavio oporuku, otvorenu 21. decembra 1999. godine, u kojoj se navodi da bi tako nešto stvarno trebalo da se dogodi!
Pre četiri godine, prema autoru jedne knjige o Velsu, Ronaldu Rajtu (Ronald Wright) pronađen je, navodno, vrlo zanimljiv tekst, potpisan rukom Herberta Džordža Velsa (H. G. Wells), autora više knjiga prevedenih i kod nas. Pismo je izazvalo izuzetnu pažnju jer se odnosi na njegova istraživanja o mogućnostima putovanja kroz vreme, pre nego što će objaviti rukopis "Vremeplova" (Time Machine), 1895.godine, a potom i o jednom neobičnom događaju, nekoliko godina kasnije. U to vreme je, u više navrata kontaktirao sa Teslom koji će ga uputiti da se, sa njegovom preporukom, obrati mladoj ruskoj naučnici u Londonu, gde je i Vels živeo. Vels je pomno pratio njena istraživanja, zaljubio se u devojku i konačno, prisustvovao trenutku kada je uspela da dovrši mašinu i otputuje u neko drugo vreme!
Pred početak putovanja, Velsu je čvrsto obećala da će po povratku ispričati svoje doživljaje, pa je on odlučio da ostavi pismo-testament i tako devojci stvori dokaz o istinitosti događaja, ukoliko zaista odluči da se bilo kome poveri. Svog prijatelja, kome je pismo posebno upućeno, zamolio je da, u trenutku njenog povratka, kontroliše mesto odakle je Čerenkova krenula na put.


Pismo počinje preporukom: "OTVORITI 21. DECEMBRA 1999.GODINE Svima kojih se to tiče:

Ne znam na koji način će se Ijudi međusobno oslovljavati 1999. godine, zato ću početi pismo bez uobičajenih formalnosti. Želeo bih da ovaj dokument dođe u ruke nekog ko je poznavao moje delo.

Tebi je poznata moja naučna i romantična priča "Vremeplov", u kojoj putnik uspeva da napravi uredaj i otputuje u budućnost. Ali, ukoliko se moj putnik još nije vratio (a molim se Bogu, u koga ne verujem, da jeste) i ako vremeplov već nije postao stvarnost, siguran sam da niko stariji od 12 godina neće verovati da je tako nešto uopšte moguće.

Pisao sam gospodinu Nikoli Tesli u Americi, vrlo poznatom zbog svog otkrića rotacionog magnetnog polja, naizmenične struje i drugih pronalazaka u oblasti elektriciteta i radijacije. Tesla je bio genije i vizionar kome ništa nije bilo nemoguće i neostvarivo. Planirao je, na primer, bežični prenos energije na ogromne razdaljine, a jednom je govorio kako bi mogao da osvetli čitavu planetu i ostvari komunikaciju sa stanovnicima Marsa, za koje je verovao da postoje i da su izvor signala koje su primali njegovi uređaji. Pretpostavljao sam da će ga moja ideja zainteresovati.

Veliki čovek mi je sa kurtoaznim poštovanjem odgovorio, ali me je za dalja istraživanja uputio na svoju štićenicu, mladu ženu, Tatjanu Čerenkovu, za koju me je uveravao da je briljantan um, predodređena da jednog dana prevaziđe i njega samog. "Već sada", pisao mi je svojim ekstravagntnim engleskim, "zašla je u teritorije u koje ni ja još nisam stupio, već vidim kako njena svetlost baca senku na moj nejaki um. Predviđam da će ova mlada žena zapanjiti civilizaciju svojim otkrićima."

Ipak, Čerenkova i ja smo počeli da se dopisujemo. Ispričala mi je mnogo više nego što sam ja želeo da znam o teorijama o vremenu, električnom polju, gravitaciji, elektromagnetnim talasima, i sličnim stvarima. Za moju fantastičnu priču to su bili i suvišni detalji, tako da na kraju nisam smatrao da je potrebno čak ni da pomenem njenu pomoć u pripremanju rukopisa. Međutim, kada je knjiga objavljena, poslao sam joj potpisan primerak knjige, a jadna devojka - tada je imala samo dvadeset tri godine - odgovorila mi je sa najdubljim poštovanjem i divljenjem.

Kada je Tesla doputovao u London, 1897. godine, dve godine pošto je "Vremeplov" objavljen, sa sobom je doveo i Tatjanu. Sa Tatjanom sam se dogovorio da se nađemo. Ja sam se tada venčao svojom drugom ženom, Ami Ketrin Robins. lako još uvek "do ušiju" zaljubljen, nisam mogao da odolim Tatjaninim čarima. Tako je postala i moja Ijubavnica. Iznajmio sam joj malu kuću u Bromton roudu i na svaki način joj pomagao da nastavi istraživanja koja su krenula ka novom i neželjenom pravcu.

Bila je, čak toliko uverena da je strahovala da bi neko mogao da je pretekne. U početku mi se činilo daje projekat čista ludost - više posledica njene vezanosti za mene i odsustva Tesline podrške i oslonca. Nije me, dakle, posebno interesovao, ali ona lično me je i dalje zanimala, pa sam joj pomagao i davao novac. Teslajojje omogućio podršku lorda Rejleja (Rayleigh) i drugih u Kraljevskom društvu, pričajući o njoj kao o novoj Mariji Kiri, što je, uistinu, i izgledalo da jeste. Dali su joj laboratoriju i omogućili usluge mašinista i tehničara.

Na izvestan način, neprimetno sam i ja bio uvučen u projekat. Dok sve ovo pišem, čovek je već pustio sa lanca sile atoma i usmerio ih prema sopstvenoj rasi. Izgleda da još niko nije bio svestan da postoji i drugi put do energije atoma, vrlo jednostavan put sa samo nekoliko namotaja žice, ćupova i elektrolita sa dodatkom jednog retkog elementa.Ona je pronašla taj jednostavan energetski izvor, koji će iskoristiti za pokretanje uređaja kome je dala ime "generator polja za vremensko izmeštanje" - njen vremeplov. S obzirom da sam znao gde vodi takav pronalazak, sve do sada sam o tome ćutao, ali sada, u nadi daje onajoš živa, moram da prekinem zavet.

Naravno, ja nisam naročito verovao u njen uspeh. Moj jedini motiv je bio da sa njom provedem što više vremena. Ova idila me je okupirala jednom ili dva puta nedeljno, više od godinu dana. Ali, posle više od petnaest meseci neminovno se dogodilo: umorio sam se sa Tanjom i njenim generatorima. Počeo sam da se povlačim i glavom i srcem. Ipak, povremeno smo se vidali, a poslednji put to je bilo pred Novu godinu, 1899. godine.

Bilo je rano popodne. Tanja me je telefonom pozvala da hitno dođem. Kada sam stigao, bila je vidno uzbuđena, oči su joj blistale, gotovo je drhtala. "Uspela sam", rekla je, "generator polja je završen. Danas će se otisnuti na svoj medeni mesec. Sa ovom mašinom može se otputovati u raniju fazu postojanja. Danas te napuštam H.G. Vraćam se u svoju mladost i nevinost.«

Tog čudnog popodneva rekla mi je da polazak planira 31. decembra 1900. Ako uspe, vratila bi se za trenutak za poslednji pozdrav, a onda bi otputovala u 31. decembar 1897. godine, njenu prvu zimu u Londonu, kada smo bili samo kolege. Zatim je nameravala da uništi vremeplov i time okonča projekat. Kasnije bi saTeslom, u Njujorku, pokušala da sve detaljno naučno analizira. Podsetio sam je da je sama govorila da je nemoguća regresija u vremenu. Nasmešila se, kao neko ko zna veliku tajnu.

"Više ne verujem u to. Vreme nije konstanta kao što sam nekada verovala. Njegovo kretanje nije linearno. Putovanje prostorom utiče na zakrivljenost vremena. Vreme zavisi od brzine i putanje. Moguće je, čak, da stigneš negde i pre nego što si završio odlazak (to su, 2000. godine, potvrdili naučnici u Firenci i Prinstonu, aTeslajoš 1900. godine - prim. aut.)".

Tek sada vidim da je ona predvidela neke od zaključaka koje će Ajnštajn objaviti tek 1905. godine. Ali u to doba, tako nešto se smatralo budalastim. Mislio sam da joj je potreban odmor, ali ona nije htela ni da čuje. Nagovarao sam je da pošalje praznu mašinu ili da u nju stavi psa. Rekla mi je da bi pre dozvolila da je odmah ubijem. Uveravala me je da ne treba da brinem. Mašina je imala i autonomni sistem koji je garantovao sigurnost u slučaju da operator unese pogrešne podatke o pravcu kretanja. Ona sama ga je podesila da se, u bilo kom slučaju, vrati na polazno mesto, tačno za sto godina. Verovala je da će do tog vremena nauka već toliko napredovati da će Ijudi bez čuđenja i panike moći da prihvate njen povratak. Ipak, i dalje su mi kroz glavu prolazile svakojake ideje kako da je sprečim da otputuje. Na kraju, shvatio sam da ne mogu ništa da učinim.

Mašina je radila ili, datako kažem, uspela je da nestane, ali se nije vratila iako sam čekao do ranog jutra. Ni posle godinu dana ništa se nije dogodilo. Pisao sam i gospodinu Tesli i obavestio ga da je Čerenkova nestala bez traga. Zamolio sam ga da mi javi ako stupi u vezu sa njim, ali ni to se nije dogodilo.

Sada već pola veka nosim taj teret odgovornosti za njenu sudbinu. Znam da ću uskoro umreti. Kada bih objavio čitavu priču, rekli bi da je to siguran znak potonuća mog zdravog razuma. Zbog toga sam odlučio da ovako postupim.

Otidi u ulicu Midnapore Mews, broj 26, SW3, ili što je moguće bliže tom mestu, ukoliko više zgrada ne postoji (znam samo da je preživela rat). Budi tamo najkasnije do 6 sati popodne i budi spreman da ostaneš do zore. S obzirom da 1900. godina nije bila prestupna, izračunao sam da bi trebalo da se vrati prvih meseci XXI veka. Možda ćeš pomisliti da sam lud, ali te molim da učiniš to što ti tražim i da spaseš devojku koju sam tako ružno zloupotrebio.

H. G. W.r 13 HanoverTerrace,
ŠpotpisĆ

P.S. Ne treba da govorim koliko bi se tvoj napor isplatio ukoliko se devojka vrati. Pa čak i ako vremeplovi više nisu tajna, mašina bi predstavljala dragocen eksponat u muzeju istorije nauke".

U zaglavlju pisma, u formi testamenta, stoji logotip advokatske kancelarije Riddle and Barclay, Solicitors and Commissioners for Oaths, St John's Wood. Pismo ima potpis Herberta Džordža Velsa i nosi datum: maj, 2,1946. Njegova autentičnost do danas nije potvrđena.

Aleksandar Milinković

[You must be registered and logged in to see this link.]

DA Li JE MOGUĆE PUTOVANJE KROZ VREME


Možda je to vaš najveći san, ali je za većinu naučnika putovanje kroz vreme, najgora noćna mora. Za ovo postoji jednostavan razlog. lako zakoni prirode dozvoljavaju postojanje vremenskih mašina, time se narušava princip kauzalnosti - osnovna pretpostavka po kojoj uzrok mora da prethodi posledici. Problem je u tome što još uvek niko nije ponudio definitivno objašnjenje zbog čega vremenska mašina ne bi mogla da se napravi. Najbolji dosadašnji razlog dao je Stiven Hoking, koji nagoveštava da, jednostavno rečeno, svemir ima svog ugrađenog "policajca" za vreme. Ipak, kako u zakonima fizike nema vidljivih policajaca, teorija o čuvanju hronologije ostaje želja fizičara koji mogu da drže palčeve i nadaju se najboljem.

Ali, to bi se moglo promeniti. Nekoliko nezavisnih grupa istraživača tvrde da su najzad pronašli "dugu ruku" protekcije hronologije. Tokom prošle godine pojavio se spektar novih pristupa problemu putovanja kroz vreme. lako se međusobno razlikuju, ovi pristupi imaju nešto zajedničko: koriste teoriju stringova, vodećeg kandidata za "teoriju svega". Sa stringovima deluje da bi rupa oko putovanja kroz vreme mogla biti konačno zatvorena.

Fizičari ne bi morali da brinu o putovanju kroz vreme, da nije najpoznatijeg među njima. Kada je Albert Ajnštajn usavršio svoju teoriju relativiteta 1915. godine, nesvesno je otvorio vrata za narušavanje hronologije. Pre nego što se njegova teorija pojavila, takva rešenja su bila nezamisliva. U Njutnovom univerzumu pravac vremena je po definiciji apsolutan i nepromenljiv. Čak i neke Ajnštajnove ranije teorije podržavaju protok vremena u jednom pravcu. Ali teorija relativiteta uključuje Ajnštajnovu teoriju po kojoj je gravitacija rezultat krivljenja materije vremena i prostora i ona je sasvim druga priča. Za razliku od ranijih teorija ona ne počinje pretpostavljenim globalnim vremenskim okvirom već samo nudi pravila za to kako se vreme percepira u lokalnim okolnostima.

Zbog svoje globalnosti, generalni relativitet ne nameće dodatne pretpostavke o prirodi prostora i vremena kao celini. Na primer, kosmolozi ne mogu znati da li je svemir beskonačan samo na osnovu čitanja Ajnštajnovih jednačina. Potrebne su dodatne informacije kako bi se odredilo da li se svemir širi u beskonačnost ili se povija ka sebi. Slično, samo zbog toga što se čini da vreme teče u jednom pravcu u našem delu svemira, u teoriji relativiteta se nigde ne kaže eksplicitno da se ono, negde drugde, ne ponaša drugačije. Neka rešenja u Ajnštajnovim jednačinama dovode do "zatvorenih vremenskih krivih", neprekinutih putanja kroz prostor-vreme koje dozvoljavaju vraćanje nazad u vreme i susretanje sa ranijim verzijama nas samih. Ovo uznemiruje fizičare.

Postoje najmanje dva razloga za nelagodnost ukoliko je putovanje unazad moguće. Prvi je čuveni paradoks "pretka". Po ovom scenariju, putnik kroz vreme odlazi unazad i ubija direktnog pretka, sprečavajući okolnosti koje bi dovele do njegovog rođenja. Naučna-fantastika je prepuna ovakvih paradoksalnih scenarija u kojima došljak iz budućnosti menja istoriju.

Drugi problem je jednako zbunjujuć paradoks. Zamislite da vam je neko ispričao najsmešniji vic koji ste ikada čuli a vi se vratite nedelju dana unazad i ispričate štos na nekoj zabavi.

Naravno, vic zaživi i prepričava se, sve dok ne dođe ponovo do vas, nedelju dana kasnije i tako započne novi krug. Pitanje je odakle je vic došao?

U prvom slučaju, posledica eliminiše svoj uzrok; dok u drugom slučaju, posledica postaje svoj uzrok. Fizički uslovi koji dozvoljavaju ovakvim situacijama da se dogode postoje kao rešenja na Ajnštajnove jednačine.

Zatvorene vremenske krive naravno nije lako proizvesti ili koristiti. Ako je putovanje kroz vreme moguće, moglo bi biti dostupno samo uz tehnologiju koja je daleko naprednija od civilizacije XXI veka. Ali, poenta nije u tome: poenta je da nam teorija relativiteta ne isključuje putovanje kroz vreme, već samo da je to jedan izuzetno težak i skup proces. Da li je onda Hokingova teorija pogrešna? Da li je putovanje kroz vreme samo tehnički izazov a ne fundamentalna nemogućnost?

Zainteresovani fizičari interpretiraju stav teorije relativiteta prema putovanju kroz vreme kao znak njene nedovršenosti. Ajnštajnova teorija nas može samo donekle dovesti, a bolja teorija je potrebna kako bi se objasnilo kako se fizika nastavlja odatle. Teorija relativiteta je teorija gravitacije, ali postoji još sila koje upravljaju svetom, poput elektromagnetne. Kada budemo razumeli kako su sve ove sile objedinjene, otkrićemo daje putovanje kroz vreme neodrživo u toj novoj teoriji.

Danas se sve sile osim gravitacije razumeju uz pomoć kvantne mehanike. Decenijama su fizičari težili da objedine kvantnu mehaniku sa relativitetom kako bi stvorili teoriju "kvantne gravitacije". Najbolji kandidat za to je, sada teorija stringova.

Teorija stringova je multidimenzionalni način objašnjenja svemira. Zbog toga što je kauzalnost njen osnovni deo, mnogi fizičari očekuju da će teorija stringova eksplicitno isključiti putovanje kroz vreme. Ako je naše uobičajeno poimanje hronologije utkano u naš univerzum, onda bi hronologija trebalo da bude zaštićena u teoriji stringova.

Petr Horava, profesor na Kalifomijskom univerzitetu u Berkliju je rešio da posveti svoja predavanja iz kursa o teoriji stringova rešavanju problema zaštite hronologije. On je sa svojim studentima radio na jednom primeru iz 1949. godine; tada je matematičar Kurt Gedel našao rešenje za Ajnštajnove jednačine po kojima se univerzum niti širi niti smanjuje, već se neprekidno rotira. Jedna od posledica života u ovakvom univerzumu bila bi da je moguće, krećući se u pravom smeru, stići na početak vašeg puta. Zapravo, svaka tačka u Gedelovom rotirajućem univerzumu leži na zatvorenoj vremenskoj krivoj.

Horavina grupa je želela da ispita te krive uz pomoć holografskog principa, koji omogućuje da se informacije prisutne u određenoj zapremini ili prostoru, mogu predstaviti na površini ili "holografskom skrinu". Prema holografskom principu, ono što mi vidimo kao stvarno, zapravo je projekcija iz dvodimenzionalnog holograma.

Na njihovo iznenađenje, identifikovali su problem vremenskog putovanja u Gedelovom univerzumu. Otkrili su da vremenske krive ne mogu biti pristupačne posmatraču i da ne mogu biti predmet eksperimenata. Na neki način, Horava nagoveštava da holografski ekran razdvaja stvarnost i iluziju, sa zatvorenim vremenskim krivama koje padaju na stranu iluzije.

Horava upozorava da je rezultat ograničen. Za početak, holografija je nova tehnika i još uvek se ne razume dovoljno, tako da nije previše korisna u kompleksnijim situacijama. Rezultat Gedelovog univerzumaje primenljiv samo na posmatrače koji ne ubrzavaju kroz prostor. Ali njihova otkrića pronalaze način za nošenje sa posebnom vrstom vremenske mašine korišćenjem teorije stringova.

Naravno da postoje druge vremenske mašine sa kojima se treba nositi. Među ostalim rešenjima je petodimenzionalna rotirajuća crna rupa poznata kao BMPV crna rupa. One mogu postati vremenske mašine, ali samo ako se okreću dovoljno brzo. One su supergravitacione crne rupe koje su odgovor na Ker-Njumanove crne rupe, koje su poznate kao vremenske mašine u teoriji relativiteta. Lisa Dajson, jedan od Horavinih studenata, zapitala se kako bi bilo napraviti takav objekat i zavrteti ga na odgovarajuću brzinu. Koristed samo papir i olovku ona je postavila zadatak pred kojim bi bogovi zadrhtali - konstruisanje petodimenzionalne crne rupe ni iz čega.

Kako se to radi? I nije tako teško, kaže Dajson; sličnoje konstruisanju obične crne rupe. Započne se praznim prostorom, potom se dodaje materija sa svih strana, sve dok je ne bude dovoljno u odgovarajuće malom regionu, i formiraće se crna rupa. Isto tako se i BMPV crna rupa pravi od konstituenata koji se unose iz beskonačne razdaljine. Ali umesto obične materije, potrebni konstituenti su gravitacioni talasi i D-brane. D-brane potiču iz teorije stringovai najlakše se razumeju kao multidimenzionalne membrane ili "hiperpovršine" koje ispunjavaju desetodimenzionalni vreme-prostor.

Nakon što je izvršila ove proračune, ona je otkrila interesantni fenomen. U trenutku spajanja, u kome je cma rupa na putu da postane vremenska mašina, materija se više ne ponaša po planu. Umesto da se sve konverzira u istom trenutku, sistem formira oklop od gravitona sa D-branama unutra. Nikakva matematička manipulacija ih ne može naterati da se približe. Krajnji rezultat ovoga je da se brzina obrtanja BMPV crne rupe nikada ne uveća kako bi napravila upotrebljivu zatvorenu vremensku krivu.

Rezultati Lise Dajson nagoveštavaju da načinom na koji D-brane i gravitoni utiču jedni na druge, i prostorom koji okupiraju, stvaraju prepreku za putovanje kroz vreme oko BMPV cmih rupa. "To je kao da pokušavate da napravite poslednji delić vaše vremenske mašine i postoji sila koja vam zaustavlja ruku" - kaže Dajsonova.

Kao i kod Horavine grupe, rezultat Dajsonove je primenljiv samo na specifične situacije: ne može biti uzet kao univerzalni dokaz za Hokingovu teoriju o hronologiji. S druge strane, ipak potvrđuje da teorija stringova može pomoći u otpisivanju postojanja neke vrste vremenskih mašina koje generalni relativitet dozvoljava.

Zbog toga što teorija stringova nije kompletna, novi načini za prevazilaženje problema, poput hronologije, nastavljaju da se javljaju. Da li je ovo početak kraja za put kroz vreme? Teoretičari su još oprezni u objavljivanju njegovog kraja. Veliki broj teoretičara stringova bio bi srećan kada bismo našli konkretni mehanizam koji jednostavno ne dozvoljava bilo kakve zatvorene vremenske krive. S druge strane, možda u nekim situacijama one i postoje i moramo se izboriti sa svim paradoksima i problemima koje one donose.

Čak i neki od radnika na ovoj teoriji se, poput pisaca naučne fantastike, razočaravaju na pomisao o nemogućnosti putovanja kroz vreme.

[You must be registered and logged in to see this link.]

GOSPODARI VREMENA


Putovanje kroz vreme, onakvo kakvim ga predstavlja većina pisaca naučne fantastike dozvolilo bi put u bilo koji trenutak prošlosti ili budućnosti. Ako bi neka napredna civilizacija napravila vremeplov, milenijumima daleko, oni bi se mogli vratiti u naše vreme i podeliti sa nama znanje koje su razvijali hiljadama godina. Ipak, još se niko nije pojavio i vodeći fizičari, poput Stivena Hokinga, pitaju se "ukoliko je put kroz vreme stvarno moguć, gde su onda svi ti putnici?"

Odgovor leži u razlici između naučnih činjenica i naučne fantastike. Dok je tehnologiia potrebna za sastavljanje vremeplova vekovima daleko, ništa što je poznato današnjim zakonima fizike to ne sprečava. To, međutim, ne znači da ćemo moći da putujemo unazad koliko nam se prohte. Ne bi se moglo putovati u vreme pre nego što je mašina napravljena. Ovo ograničenje je neizbežna posledica fizički ostvarivih vremeplova.

Ako želimo da putujemo kroz vreme, moramo ga kontrolisati, oblikovati ga prema našim željama. Ajnštajn je shvatio da su vreme i prostorpovezani u jednu savitljivu celinu poa nazivom prostorvreme. Putovanje kroz vreme zahteva distorziju vremena i prostora kako bi se stvorila putanja kroz vreme.

Kako to funkcioniše: Prostor-vreme se može zamisliti kao gumena traka. Ravnaje, sve dok se nešto teško, poput kugle za kuglanje, spusti na sredinu. Dodatna težina savija traku. Ova distorzija je osnova za sva razmišljanja o putovanju kroz vreme. Takođe, vreme doživljava distorziju ukoliko se putuje kroz prostor brzinom bliskoj brzini svetlosti. Pametnim korišćenjem ova dva efekta, fizičari su osmislili različite načine za put kroz vreme koji uključuju crne rupe ili kosmičke stringove.

Fizička ostvarivost vremeplova je neka vrsta "kvake 22". Svaki objekat koji okružuje iskrivljeni prostor-vreme je izuzetno opasan, poput vira koji bi zauvek odneo suludog putnika. Tako su fizičari pokušali da stvore teoretski prihvatljiv vremeplov koji ne bi bio toliko opasan. Polazna tačka im je bila crna rupa.

Crne rupe su poznate po usisavanju svega oko sebe, uključujući i svetlost i to nikada ne puštaju od sebe. Ali one, takođe, savijaju okolni prostor-vreme. Crna rupa je beskrajno gusta, što znači da uvlači materiju prostor-vremena i cepa je, pri čemu se stvara "džep" sa malom rupom na dnu.

Mnogi su se pitali šta je sa druge strane ove rupe. Ajnštajn i njegov kolega Natan Rozen su 1935. godine razvni ideiu prema kojoj se malena rupa na dnu crne rupe može povezati sa drugom, tako povezujući dva različita dela prostor-vremena kroz jedan uzak kanal. Taj Ajnštajn-Rozen most izgleda kao crna rupa povezana sa svojim odrazom u ogledalu.

Ovaj most je danas poznat pod nazivom "wormhole". Problem je što je kanal koji se stvara minijaturan, manji je od jezgra jednog atoma i otvoren je samo delić sekunde. Čak ni svetlost ne bi imala dovoljno vremena da ga pređe. Zbog ovog i drugih problema, Ajnštajn-Rozenov mostje mnogo godina smatran kao geometrijski kuriozitet koji se nikada ne bi mogao koristiti. To se donekle promenilo u osamdesetim godinama kada je pronađen bolji način za upotrebu warmhola kao vremeplova.

[You must be registered and logged in to see this link.]