Hrista radi jurodivi

Jurodivstvo je jedan od najtezih i velikih podviga hriscanskog blagocesca, koji su iz ljubavi prema Bogu i bliznjima primili ovi neobicni revnitelji blagocesca. Ti slavni izabranici Bozji, nadahnuti plamenom revnoscu i ljubavlju prema Bogu, dobrovoljno su se odricali ne toliko udobnosti i zemnih blaga, bliskog srodstva, koliko se odricahu, pri punom unutrasnjem samosaznanju – najvaznije odlike coveka – upotrebe razuma. Primivsi izgled bezumnih, a nekad i sustinski palog coveka, “ne znajuci” za pristojnost, niti za osecaj stida, dozvoljavali su sebi sablaznjujuca dela. Lisavajuci se, prividno, prostog, zdravog ljudskog smisla, otresavsi se od opsteprihvacenih obicaja, oni su pod maskom jurodivstva neretko cinili takve podvige na koje se ne resavaju ljudi koji misle biti mudrim (1 Kor. 3, 18), iz straha pred silnicima ovog sveta ili porodicnih obzira. Uzdignutih ociju, uma i srca Bogu, goreci duhom pred Njim, ovi podviznici, slicni starim prorocima, nisu se ustezali da kazu bolnu istinu u oci silnicima ovog sveta; oni su svojim recima, ili neobicnim postupcima, strasno izoblicavali i kao munja porazavali one koji su zaboravili pravdu Bozju, a kao prolecno blagotvorno sunce radovali su, obajsavali i tesili blagocestive i bogobojazljive. Cesto su se vracali medju najporocnije clanove drustva sa ciljem da ih isprave i spasu; i mnoge su vracali na put istine i dobra. Imajuci dar da predskazu buduce, oni molitvama neretko izbavljaju sugradjane od strasnih patnji, odvracaju gnev Bozji od svojih savremenika od kojih su bili vredjani i ponizavani.

Potpuno slobodni od svake zemne privezanosti, nisu imali obicno odredjeno prebivaliste, izlagali su se svim uslovima bezdomosti – i bukvalno ispunjavali zapovest Spasitelja: Ne brinite dusom svojom sta cete jesti, ili sta cete piti; ni za telo svoje, u sta cete se odenuti (Mt. 6, 25). Nego istite, najpre Carstvo Bozje i pravdu Njegovu i ovo ce vam se sve dodati (33). Ti pricasnici zvanja nebeskog (Jev. 3, 1) nisu imali prebivalista vec su trazili ono koje ce doci, jer po recima Apostola, prolazi oblicje ovog sveta. Ne saobrazavajuci se ovom veku, sav njihov zivot predstavlja odredjen otelotvoreni protest protiv neizmerne teznje ljudi ka zemnom, ka vremenim interesima, kao zivo, vidljivo upozorenje o visem cilju zivota – o onom sto je jedino potrebno (Lk. 10, 41).

Posmatrajuci nacin zivota jurodivih, cini nam se kao da su dosli iz drugog sveta, ne smatrajuci nuznim da znaju i cine ono sto po opstem misljenju, cini neophodnu prinadleznost zemaljskog zivota. Ziveci u telu bili su kao besplotni i u tudjem telu. Podobno bozanstvenom Pavlu, nadahnutom zudjenim gornjim svojim otecestvom, i oni mogu reci o sebi: da li u telu ili van tela – ne znam (2Kor. 12, 3): hrana, odeca, ziliste nisu cinili za njih sustanstvenost potreba i neophodnost zivotnog svojstva. Po nekoliko dana, ponekad i citave nedelje, nisu uzimali hranu, i samo su kusali hranu koju su im davali blagocestivi ljudi; od drugih nisu uzimali, ili su je davali drugima. Odeca im je bila staro, poderano rublje, no cesto su odbacivali i taj bedan pokrov svoje nagote. Retko su odlazili i cesto nisu bili pustani u ljudska naselja, provodeci najveci deo zivota pod otvorenim nebom – na gradskim trgovima i ulazima, oko crkava, na grobljima, ponekad i na djubristima, stradajuci od mraza, gladi, studeni i vreline i uopste stihija, i kusali su sva moguca lisavanja povezana sa skitalackim zivotom. Tako o egipatskom podvizniku, Hrista radi jurodivom Visarionu, citamo u Skitskom Otacniku: zivot prepodobnog Visariona, po recima njegovih ucenika, bio je slican zivotu kakve ptice nebeske ili ribe, ili zivotinje: jer je on citavo vreme svog zivota proveo bez uznemirenja i bez brige. Nije ga mucila tuga za domom, ni zelja da ima njivu, ni zedj za zadovoljstvima, ni gradjenje doma, ni prenosenje knjiga; uvek slobodan od telesnih briga, hraneci se nadom u buduce, utvrdjujuci se branom vere. Kao kakav zarobljenik trpeo je cas mraz i nagotu, cas suncanu jaru, uvek na otvorenom. On se kao begunac skrivao na pustinjskim dinama. Kada bi ga neko iz bratije nasao kako sedi pred vratima kao bednik koji luta po svetu, priblizujuci mu se sa sazaljenjem, govorio bi: zbog cega places? Ako ti nesto treba, dacemo ti koliko mozemo, samo udji k nama, podelicemo s tobom trpezu, okrepi se. Prepodobni Visarion je odgovorio: ne mogu ostati pod krovom dok ne nadjem svoje nasledje. Na razne nacine izgubio sam svoje imanje. Pao sam u ruke i morskim razbojnicima, i pretrpeo sam brodolom, i lisio sam se slave svoga roda, i od vaznog postao sam nevazan. Ako je brat, zaplakavsi od njegovih reci, odlazio i donosio mu komad hleba govoreci: uzmi ovo, oce, a ostalo ce ti vratiti Bog, po recima tvojim, domovinu, slavu roda i bogatstvo, to je starac jos vise plakao i gromko ridao, odgovarajuci: ne umem reci mogu li ja naci ono sto izgubivsi trazim. No, mogu jos vise potrpeti, svaki dan nalazeci se u smrtnim opasnostima, ne imajuci pokoja od bezmernih nesreca, jer mi je potrebno da okoncam tok zivota usred stal- nog lutanja.

U nasem umu Bog je polozio osnovnu crtu Svog obraza (Er. 4; 22, 23), zato odricanjem od uma, blagodatnog dara neba, sa cim se nista u vidljivom svetu ne moze uporediti, covek gubi sve ono sto cini njegovo istinsko dostojanstvo, njegovu istinsku velicinu. I pri zdravom umu, sa istinskim mudroscu kakvi su jurodivi bili, po recima Apostola: Ako neko medju vama misli da je mudar u ovom veku, neka bude lud da bi bio mudar (1. Kor. 3, 18), primiti na sebe izgled bezumnosti velika je zrtva. Tesko je i bolno videti coveka lisenog uma – bezumnog; po karakteru bezumni se ne razlikuje od nerazumne zivotinje. Ali neuporedivo je teze za srce osetljivog coveka videti jurodive. Ziveci u zajednici, oni su bili ne manje usamljeni od podviznika u pustinjskoj divljini; njihova dusa ispunjena visokim mislima, svetim cuvstvima, pod zavetom jurodivstva, do kraja zivota, najvecim delom, ostala je sakrivena za druge. Nije svako od njih nasao coveka kome je mogao otkriti svoju dusu i reci mu da on nije takav kakvim ga smatraju, da on zna Boga, i da se moli za nas.

Pustinja po preimucstvu uci postu i bdeniju, ali je duzna da u odnosu udaljavanja od iskusenja ustupi mesto jurodivstvu Hrista radi. Ko zivi u pustinji, kaze sv. Antonije Veliki, taj je slobodan od greha iskusenja: od iskusenja sluha, jezika i vida; njemu je jedino iskusenje – u srcu. Tri ucena druga, citamo u Otacniku, resila su da stupe u monastvo. Jedan od njih izabrao je da miri zavadjene, po Sv. Pismu – blazeni mirotvorci (Mt. 5, 9); drugi – da posecuje bolesne, a treci je posao u pustinju na bezmolvije. Prvi, ma koliko se trudio, nije mogao prekratiti razdor medju ljudima i sve uspokojiti. Pobedjen camotinjom posao je onome koji je sluzio bolnima i nasao i njega iznemoglog i malodusnog, i bez snage da i dalje ispoveda zapovesti. I obojica su posla da posete onoga koji je ziveo u pustinji, da bi mu ispricali ono sto im se dogodilo i zamolili ga da im kaze kakvu je on korist imao od usamljenosti. Ovaj, malo pocutavsi, izlio je vodu u posudu i rece: “Pogledajte vodu” – voda je bila mutna. Posle nekog vremena opet im rece: “Vidite, kako je voda postala prozirna”. Oni pogledase i kao u ogledalu videse svoja lica. Tako biva i sa nama, kada se neko nalazi medju ljudima – od ljudske buke i svetske sujete ne vide se svoji gresi, a kada se bezmolstvuje, posebno u pustinji, tada se jasno mogu videti svoji gresi. Za otselnika pustinja je bila otvorenom knjigom, u kojoj je on citao neizmernu velicinu Bozju; smatrana je i skolom samopoznaje, zato sto covek, ostavsi sam sa sobom, moze pazljivo i bez rasipanja pratiti pomisli koje nicu iz dubine njegove duse; pustinja je za otselnika bila i sredstvom samousavrsavanja, zato sto strasne pomisli nisu nalazile sebi zadovoljenje i na kraju su se utisavale i upokojavale. Jedan brat trazio je od starca savet: “Moje misli blude i ja se zbog toga zalostim”. “Sedi u svojoj keliji”, rece starac, “i one ce se opet sabrati”. Kada je magarica privezana, magare skakuce ovamo-onamo i opet dolazi svojoj materi. Tako i misli monaha koji ustrajno prebiva u keliji radi Boga, mada se neko vreme i rasejavaju, opet se vracaju njemu. Pri dolasku Simeona jurodivog iz pustinje u svet, u oprostajnoj potresnoj besedi Jovan, drug njegovog pustinjskog zivota, savetovao ga je: “Bdi, vozljubljeni Simeone, da ono sto je sabrala pustinja ne raspe svet; tvoje molcanije da ne rane svetske glasine, svenocna nespavanja da pogubi san, inoceska ljubomudrija da ne rastoci prelest svetska; pazi, da gledanje zena, od cega te je Bog do danas sacuvao, ne razgali tvoje celomudrije, i tvoje nesticanje da ne pokrade ljuboimjenije; tvoj post da ne razore raznovidi ukusi, a plac tvoj smehom i molitva lenoscu da se ne istrebi”. Ako je pustinja manje iskusenje za inoka u delu spasenja, tim je prirodno, veci podvig za onoga ko se spasava u svetu.

Najbolji predstavnici inocestva bili su misljenja da se i u svetu moze postici takvo savrsenstvo kakvo ne postizu i otselinici; zato one koji u svetu zive blagocestivo oni smatraju iznad onih koji se podvizavaju u pustinji, posto se prvi spasavaju u neblagoprijatnim uslovima. Tako se o Antoniju Velikom zna da je, dostigavsi visoku meru savrsenstva, priznao da je i u svetu moguce spasavati se i blagocestivo ziveti usred nemira i sablazni, i jos bolje ugoditi Bogu, nego oni koji se podvizavaju u pustinji. Jednom mu je otkriveno da u nekom gradu zivi jedan lekar koji svoju zaradu deli siromasnima i citav dan sa angelima peva trisvetu pesmu. Drugi put mu je otkriveno da nije dostigao savrsenstvo kozara iz Aleksandrije, koji je sebe smatrao gorim od svih. Sveti Oci smatrali su da i u svetu Bog ima mnogo skrivenih slugu Svojih. U moru ima mnogo opasnih mesta, a ima i mirnih. Mi, inocestvujusci plovimo po mirnoj strani mora, a mirjani po mestima opasnim, kaze prep. Sinklitikija. Mi plovimo po svetlosti sunca pravde, a oni po neprozirnoj tami. Desava se nesto suprotno, da oni koji plove po mraku i opasnosti, od straha vapiju Bogu, hrabre se i tako spasavaju brod, a mi od nerada tonemo. Takvi koji su spasavali svoj brod usred uzasnih bura zivotnog mora bili su i Hrista radi jurodivi. Njihovo stalno samoudubljenje, njihova budnost nad najtananijim pokretima unutrasnjog sveta, kojoj nije promicao ni jedan otkucaj srca, sprecavalo je sve sto bi ih skrenulo sa puta spasenja, postavsi sami oko, kao heruvimi i serafimi; a u svojoj unutrasnjoj i spoljasnjoj prirodi nista nisu culi, nikakvo kretanje nisu osecali, osim jedne misli o Bogu. Mucenici su malo vremena Hrista radi postradali, a ti si citav svoj zivot mucenicki umirao, peva Crkva o blaz. Mihajlu Klopskom.

U velikim, odlucnim trenucima zivota naprezu se dusevne sile, i u vreme velikih ispita covek cesce izlazi kao pobednik nego u malim svakodnevnim iskusenjima.

Kako su, podrazavajuci najbezumnije ljude, sacuvali duh uvek uzvisenim, okrenutim Bogu, stalno se rugajuci svetu, grlili sve savrsenom ljubavlju? Na kraju, kako da se sacuva od gordosti onaj ko podnosi toliko lisavanja i patnje, znajuci da sve to trpi nevin i da nije onakav kakvim ga drugi smatraju. To je dobrovoljno, stalno mucenistvo, to je stalni rat protiv sebe, protiv sveta i djavola.

Prvi i glavni uslov koji se trazi od svakoga u hriscanstvu jeste njegova saobraznost s ucenjem Hristovim. Ukoliko se zivot ne naslanja na taj krajeugaoni kamen, ne moze imati vaznosti i prirodnog dostajanstva. Dalje – glavni cilj Hristovog ucenja kao i citavog blagodatnog ustrojstva Crkve jeste da svi zivot imaju (Jv. 10, 10); osim toga u Carstvu Hristovom, Carstvu ljubavi, svaki clan duzan je da se stara ne toliko o sopstvenom spasenju vec i o spasenju drugih. Otuda, prirodno, izvire i pitanje: zapoveda li Slovo Bozje ovakav neobican nacin zivota koji vode Hrista radi jurodivi, i sta je jurodivstvo u stvari?

Pocetke podviznistva nalazimo jos u Starom Zavetu, kao u primerima pustinozitelja sv. Ilije, Jeliseja i drugih proroka; pred dolazak Spasitelja u svet medju Judejima koji su ziveli u Egiptu osnovana je zajednica terapeuta, ljubitelja pustinjskog bezmolvija, ali ti primeri bili su retki i, takoreci, ne smeli, zbog toga sto je podviznistvo bilo iznad prirodnog stanja starozavetnog coveka. Samo je hriscanstvo dalo podviznistvu istinski smisao, objavilo novu silu i zivotnost, suprotstavljenih duhu sveta. Najblizi primer podviznistva do dolaska Isusa Hrista predstavljaju sv. Jovan Preteca i Majka Bozja u svojoj devstvenosti, usamljenosti, bezmolvna i tudja svakom svetovnom zivotu, a temelj (podviznistvu) jeste Sam Gospod Isus Hristos, dajuci onima koji su zeljni savrsenstva u duhovnom zivotu savete o siromastvu, devstvenosti i poslusanju. Sveti Apostoli su istinski primeri Hristovog ucenja (Rim. 8, 12, 13; 1 Jv. 2, 15; 1Petr. 2, 11; Gal. 5, 24), polazuci dalju osnovu podviznistvu. Zato su posle Apostola mnogi njihovi ucenici, zeleci puno i savrseno ispunjenje Jevandjeljskih zapovesti o onome sto je jedino potrebno, odrekli sebe na udaljavanje od sujete svetovnog zivota, u devstvenosti, trudu, molitvenom podvigu, postu, bdeniju itd. Takvi se nazivaju asketama ili podviznicima. Osnivaci takvog nacina zivota bili su izvesno, sv. Pavle Tivejski i sv. Antonije , koji se, zeleci bozansko sozercanje, udaljise u skrivenija pustinjska mesta. Njihovom primeru sledovali su mnogi revnitelji podviznistva i Egipatska, Sirijska i Palestinska pustinja napunila se hiljadama otselnika, prosijavsih divnim podvizima blagocesca. Istovremeno sa otselnistvom sirilo se i opsteziteljno inocestvo, ciji je nacalnik bio prep. Pahomije , koji je sastavio i ustav za svaki rod inocestva, postavsi primerom svim opsteziteljnim obiteljima, kako Istoka tako i Zapada. Poseban autoritet tom ustavu daje i to sto je on dat sv. Pahomiju u otkrivenju od andjela odevenog u shimu. Posle sv. Vasilija Velikog pr. Kasijan (oko 390. g.) je posetio istocne manastire, gde je medju velikim podviznicima proveo oko sedam godina. Vrativsi se u domovinu (na jug Francuske) utvrdio je dva muska i zenski manastir po ugledu na istocne manastire. Kasijan je napisao manastirski ustav; u tom ustavu nalaze se i ukazi koji se mogu odnositi i na jurodivstvo: medju bratijom bice i neki gluhi, nemi, slepi i ludi. Da bi ti uspesno mogao da prebivas pod duhovnim zakonom nuzno je da drzis sledeca tri pravila. Po recima Psalmopevca: ja sam kao covek koji ne cuje i nema u ustima pravdanje (Ps. 37, 14), i ti budi slep da u drugima ne bi gledao ono sto ne sluzi tvom nazidanju… Ako te ko uvredi ili rastuzi, budi nepokretan i ne odgovaraj nista, budi nem i poj u srcu svom: cuvacu se na putevima svojim da ne gresim jezikom svojim; zauzdavacu usta svoja dok je bezboznik preda mnom (Ps. 38). I cetvrto, cime si duzan da se ukrasis, … po reci Apostola: Ako neko misli da je mudar u ovom veku, neka bude lud da bi bio mudar (1. Kor. 3, 18): ne ispituj i ne osudjuj nista od toga sto se desava, vec ispunjavaj poslusanje; smatraj svetim, spasiteljnim i mudrim ono na sta ti ukazuje zakon Bozji ili opitnost Starca.

I u Sv. Pismu nalazimo direktnih primera jurodivstva. Posebno u poslanicama ap. Pavla Korincanima jasno nam se pokazuju crte koje odlikuju ovaj podvig: mi ludi Hrista radi a vi mudri u Hristu; mi nemocni i prezreni… prizor postasmo i andjelima i ljudima. Do ovog casa podnosimo i glad i zedj i golotinju i udarce, i potucamo se. Kada nas grde, blagosiljamo; kada nas gone, trpimo; kada nas hule, molimo; postasmo kao smetliste sveta, svima smece do danas (1. Kor. 4, 9 – 13). U 11. gl. 2. posl. Korincanima, 23-27, koja je skraceno zitije Apostola, govori se o njegovom zivotu ispunjenom velikom bedom, lisavanjima i mukom; vise sam se trudio, odvise boja podneo, vise puta bio u tamnici, cesto u smrtnoj opasnosti; od Judejaca sam primio pet puta po cetrdeset manje jedan udarac, tri puta sam bio siban, jednom kamenovan, tri brodoloma pretrpeo, noc i dan proveo na morskoj pucini; cesto sam putovao, bio u opasnosti na rekama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od neznabozaca, u opasnosti u gradu, u opasnosti u pustinji, u opasnosti u moru, u opasnosti medju laznom bracom; u trudu i naporu, cesto u nespavanju, u gladovanju i zedji, cesto u postovima, u zimi i golotinji… Rec o krstu, govori ovaj blagovestnik Hristov, ludost je onima koji ginu, a sila Bozja nama koji se spasavamo. Jer je napisano: pogubicu mudrost mudrih i razum razumnih odbacicu. Gde je mudrost? Gde knjizevnik? Gde prepirac ovog veka? Zar ne pretvori Bog mudrost ovog sveta u ludost? Posto, dakle, u premudrosti Bozjoj svet mudroscu ne pozna Boga, izvoli se Bogu da ludoscu propovedi spase one koji veruju. Nego sto je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre, i sto je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake… i ono sto je nistavno da unisti ono sto jeste… (1. Kor. 1,18-28). Ako neko medju vama misli da je mudar u ovom veku, neka bude lud da bi bio mudar. Jer je mudrost ovog sveta ludost pred Bogom (1. Kor. 3, 18-19). Ali to unutrasnje ponizenje nadutog razuma ne iskljucuje i spoljasnje samoponizenje; unutrasnje, u srcu, odricanje od bogatstva, zapovedano Jevandjeljem, ne iskljucuje i spoljasnje odricanje, na koje su se resavali mnogi od svetih.

Sta je ludilo ili jurodivstvo za Hrista? To je, receno recima sv. Zlatoustog, kada mi smirujemo sopstvene pomisli, kada cistimo svoj um od spoljasnjeg ucenja da se ne bi nicim zaneo i ocistio za primanje bozanskog ucenja, kada bude potrebno da se ono primi: jer ono sto Bog otkriva to se ne ispituje, vec prima s verom.

Dejstvujuci nezavisno od Otkrivenja nas razum sudi oholo i rusiteljno, unoseci u oblast bozanskih istina takve dogadjaje koji ne pojasnjavaju, no cesto zatamnjuju tajnu otkrivenja. U svojoj nezavisnosti od otkrivenja on se javlja kao rob sopstvenog predubedjenja i zavistan od ploti. Dokaz tome je to da “stari svet” nije poznao Boga, sluzeci tvari umesto Tvorcu, sto vazi za Judeje koji su se smatrali boljima od drugih naroda. U toboznje uspehe savremenih umstvovanja u oblasti religije imamo novi dokaz, da um ako nije utvrdjen na osnovama datim od Boga, kroz Proroke i Apostole (Ef. 2, 20) ne donosi za Crkvu niceg utesnog, jer mnogi od nas zaludese u svom umstvovanju i omraca nerazumno srce nase (Rim 1, 22). Vera Hristova, kao ziva predanost Bogu svih sila duse, tvori cudesa koja prirodna mudrost ne moze ciniti.

PREPODOBNI SERAPION SINDONIT Prepodobni Serapion je bio Egipcanin, nazvan Sindonitom, jer nije nosio nista osim sindona. Znao je Sveto Pismo napamet. Nije imao ni keliju, ni stanista, vec je kao ptica nebeska ziveo bez briga, noseci samo jedno malo Jevandjelje, iduci iz mesta u mesto, i sticuci savrseno bestrasce. Cesto su ga sretali na putu kako place, i na pitanje zasto place odgovorio je: Gospodar mi je poverio svoje bogatstvo, a ja sam ga protracio i on hoce da me muci. Misleci da govori o zlatu davali su mu novac, drugi hleba, govoreci mu: uzmi brate ovo, a zbog bogatstva ne tuguj, Bog ti ga moze poslati opet. Jos kao mladic prodao je sebe nekim glumcima i ostao kod njih, propovedajuci Jevandjelje, sve dok komedijante nije odvratio od pozorista. I vrativsi im njihov novac otisao je da spasava druge. Na putu za Aleksandriju Serapion je sreo bednika koji je bez odece drhtao od zime. Mene smatraju isposnikom, medjutim, ja nosim odecu a ovaj rab Hristov gine od zime. Bicu kao ubica osudjen u dan Strasnog Suda, ako ne pokrijem golotinju njegovu… Onda je dao siromahu svoj sindon i seo nag na raskrsce drzeci u rukama Sveto Jevandjelje. Jedan poznanik je prolazio tuda i upitao ga: oce Serapione, ko te je obnazio? – Sveti podviznik ukazujuci na Jevandjelje rece: ono me je razodenulo. Potom je video nekog duznika koga su vodili u tamnicu, sazalivsi se nad njim prodao je Jevandjelje i dao mu da plati dug. Kada se vratio u keliju, ucenik ga pita: gde je Jevandjelje? Starac rece: sine moj, ono mi je govorilo prodaj imanje svoje i daj nistima… ja sam poslusao i ucinio tako, da bi za poslusanje zadobio smelost pred Bogom. U Atini je, umiruci od gladi, ispricao pricu o “Zajmodavcima” tj. srebroljublju, plotskim nasladima i crevougadjanju, smatrajuci da se poslednjeg jos nije oslobodio. Dosavsi u Lakademon odvratio je jednog poboznog coveka od manihejske jeresi posle dve godine, a potom seo na brod koji je plovio za Rim. Tamo je cuo o jednoj devstvenici koja je 25 godina zivela zatvorena i tek posle nekog vremena uspeo je da dospe do nje. Jesi li ti ziva ili mrtva? Veruj Bogu mome, da sam umrla za svet, odgovori ona. Ako hoces da me ubedis u to ucini ono sto i ja… Za umrlog kao sto si ti sve je moguce osim necasnosti – sidji i prosetaj dole. Ja nisam izlazila dvadeset godina, rece devstvenica. Nisi li rekla da si umrla za svet? … i za tebe je svejedno izaci ili ne izaci. Kada su dosli do Crkve rece: ako me hoces uveriti da si umrla, skini sa sebe svo rublje a ja cu ici pred tobom. Ako to ucinim, rece ona, mnogi ce se sablazniti i misliti da je to ludo. A sta je tebi do toga sta ce reci ljudi, jer mrtvom nije vazno napada li ga neko ili mu se smeje, vec je bezosecajan prema tome; ja ti mogu dokazati da sam umro za svet, jer ravnodusno gledam na njega, jer se ne stidim i ne sablaznjavam. Ovo je devicu naucilo smirenju i privelo jos vecem savrsenstvu. Jednom je neki pustinjak dosao Serapionu i on mu je predlozio da se pomole. Pustinjak mu je odgovorio da nije dostojan ni da dise isti vazduh s njim, nije dopustio ni da mu umije noge zbog svoje gresnosti. Serapion mu je dao pouku: sine moj, ako hoces sebi dobro ne izlazi iz kelije, budi pazljiv prema sebi i svom rukodelju. Pustinjak se ogorcio toliko da to nije mogao sakriti od starca. Nisi li malocas govorio da si gresnik, osudjivao si sebe, a sada si se razgnevio kada sam ti s ljubavlju davao savet. Ako hoces da se smiris, uci se da velikodusno podnosis uvrede i uzdrzavaj se od praznoslavlja. Pustinjak se pokajao pred starcem i otisao smiren. Prep. Serapion se upokojio u sezdesetoj godini zivota. Secanje na njega praznuje se 14. maja.

PREPODOBNI VISARION CUDOTVORAC

Prepodobni Visarion je bio rodom iz Egipta i od mladosti svetlost blagodati Bozje sijala je u njegovom srcu. Uputio se u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima, posetivsi i prep. Gerasima. Vrativsi se u Egipat zblizio se sa bogoprosvecenim Isidorom. U to vreme su mu i roditelji umrli i on je imanje svoje podelio nistima, primio monastvo i udaljio se u Skit. Njegov post bio je neobican – po nedelju-dve, pa i po cetrdeset dana nije jeo nista. U molitvi je bio neumoran, jednom je cetrdeset dana i noci prestojao bez sna i hrane, podignutih ruku ka nebu. Cetrdeset godina nije legao da spava, odece gotovo nije ni imao, i mnogo je stradao od sunca i mraza. Jednom je isao Visarion po obali mora sa svojim ucenikom Dulom. Avva, rece ucenik, jako sam zedan. Starac se pomolio i osenio krstom vodu i rekao: u ime Gospodnje, zahvati i pij. Ucenik je nasuo, i voda iz mora bila je prijatna za pice, i nalio u sud u slucaju da na putu opet ozedne. Starac videvsi to rece: zbog cega si nalio? Dula odgovori: oprosti mi, ako na putu pozelim da pijem. Tada starac rece: i sada Bog i uvek Bog. Jednom su isli nekom starcu. Ucenik rece: sunce zalazi. Starac se pomoli i rece: molim te, Gospode da zastane sunce dok ne stignem rabu Tvome, tako je i bilo. Mnogo puta je molitvom prizvao kisu; reku je prelazio kao po suvom. Svestenici nisu mogli da izgone demona iz nekog coveka; Niko ga ne moze izleciti osim avve Visariona rekose, ali on nece zbog toga doci u Crkvu. Ovako su se dogovorili: kada avva Visarion udje u Crkvu i stane na molitvu reci ce mu da probudi brata. Starac rece bratu: ustani i idi napolje – i tada izadje iz njega bes i ozdravi covek onog casa. Jednom je neki monah, zbog nekog greha poslat iz hrama. Visarion je ustao i zajedno sa njim izasao: i ja sam takodje gresan. Starac je citav zivot proveo placuci i uzdisuci iz dubine duse. Upokojio se u dubokoj starosti krajem, 5. veka. Spomen na njega praznuje se 6. juna.

SVETI SIMEON, Hrista radi jurodiv Sveti Simeon se rodio oko 522. godine, u vreme cara Justinijana, od blagorodnih roditelja. Posle 30 god. krenuo je da se pokloni casnom Krstu, a odatle je otisao u manastir sv. Gerasima, gde ga iguman Nikon obuce u sveti veliki angelski obraz. Kroz godinu dana nocu je napustio manastir i naselio se u pustinju blizu Mrtvog mora. Za 30 godina toliko se oslobodio strasti, da je plot njegova bila kao neko bezosecajno drvo, nikakve zelje nemajuci. Pre nego je izasao u svet, ponovo se poklonio Krstu i Grobu Gospodnjem, da bi njegova dela prikrio pred ljudima. Na djubristu je nasao mrtvog psa, vezao ga uzetom i vukao kroz gradska vrata. Videci ga deca su vikala: crnac jurodivi, crnac jurodivi. Drugog dana, u nedelju, nakupio je oraha, usao u crkvu i poceo orasima da gasi svece za vreme Liturgije. Hteli su da ga isteraju, ali se on popeo na amvon i gadjao zene orasima; izlazeci iz Crkve prevrnuo je sto sa hlebom, zbog cega su ga trgovci izbili do smrti. Jednom je neki trgovac hranom koji je upao u Severijevu jeres video blazenog, i ne znajuci da je on jurodiv, pozvao ga da za njega prodaje socivo i bob. Simeon je pristao. Poceo je da po volji razdaje narodu i da sam jede, citavu nedelju. Kada je gazda video sta on radi, istukao ga je i prognao. Blazeni je imao i bliske ljude pred kojima nije morao da se pretvara. Kod jednog od njih bila je sluzavka, koja je sa nekim imala tajnu vezu. Kada su je prinudili da imenuje vinovnika, ona rece da je bila sa Simeonom. Kada se to proculo, Simeon se povukao. Kada je doslo vreme porodjaja, dete nije moglo da se rodi. Tuda je prolazio Simeon. Kada su trazili da se pomoli, rekao je da se ona nece resiti bremena dok ne imenuje coveka sa kojim je ostala bremenita. Tako je i bilo, i dete se odmah javilo na svet. 588. godine predskazao je zemljotres. Nekoliko dana ranije Simeon je masuci tukao po nekim stubovima na kojima su se drzale gradjevine: cvrsto stoj, Gospod ti naredjuje; drugima: ti, niti stoj, niti padni; i u vreme zemljotresa oni stubovi kojima je rekao da stoje, ostali su, drugi su pali, a onima kojima je rekao “niti stoj, niti padni” nagnuvsi se tako stajahu. Dva dana pre smrti blazeni je otkrio o priblizavanju svoje koncine i molio je djakona Jovana da za dva dana dodje u njegovo skloniste. Posle dva dana nasli su ga ispod lezaja mrtvog. Pokojnika su nosili pored doma novoobracenog Jevreja koji je, cuvsi mnostvo preslatkih glasova, pogledao kroz prozor ali nikoga nije video osim dvojice koja su nosila telo. Andjeli su pevali i veliko blagouhanje ispunilo je vazduh. Djakon Jovan je krenuo do svetog, i ne nasavsi ga plakao je mnogo i krenuo ka grobu zeleci da ga sahrani casno na drugom mestu, a kada je otvorio grob nije nasao telo svetog. Gospod je naredio svojim andjelima da ga prenesu na drugo mesto. Upokojio se pravedni Simeon 21. jula, oko 590. godine.

PREPODOBNI TOMA,
Hrista radi jurodiv

Prep. Toma jurodiv podvizavao se u jednom od Sirijskih manastira. Zeleci da sakrije svoje zitije primio je tezak podvig jurodivstva. Jednom je Toma bio u Antiohiju zbog nabavke za svoj manastir. Ekonom antiohijske Crkve ga je osamario. Tada su svi negodovali zbog ovog postupka. Toma rece da on vise nece primati, a Atanasije nece davati. Kao i drugo i to se ispunilo. Za jedan dan Atanasije je skoncao, a Toma se preselio u vecni zivot na povratku u Dafnu. Telo su mu pogrebli na groblju za strance, sa telima drugih. Ali se tela, po sili Bozjoj, pomerise od njegovog tela na vece rastojanje. Antiohijci su o tome obavestili patrijar. Jefrema. Njegovo telo preneseno je u Antiohiju i dostojanstveno sahranjeno. Secanje na prep. Tomu Crkva slavi 24. aprila.

SVETI ANDREJ,
Hrista radi jurodiv

Blazeni Andrej je u detinjstvu bio kupljen u ropstvo od jednog konstantinopoljskog velmoze. Andrej se odlikovao lepotom, pamecu i dobrim ponasanjem. Gospodin ga je zavoleo i dao ga da uci nauke. Andrej je naucio gramatiku, grcki jezik i voleo je bogonadahnute knjige. Jednom je na molitvi Andrej zaspao. U snu je video dve vojske: na jednoj strani cete svetih, na drugoj Etiopljane koji su im predlagali megdan sa jednim uzasnim ispolinom. Zatim je video kako od gore silazi jedan prekrasan mladic, drzeci u ruci tri venca i cuo da su ti besceni venci za onoga ko pobedi Etiopljanina i sam se resio na megdan, trazeci pouku od tog mladica; to je bio sam Gospod. Pobedivsi, cuo je iz usta Nastavnika: od sada si ti nas drug i brat; budi nag i jurodivstvuj Mene radi, i dobices veliku nagradu u danu Moga Carstva. Krenuvsi za ovim glasom, Andrej je zapoceo podvig jurodivstva. Zatim je bio utvrdjen u svom podvigu vidjenjem sv. Anastasije koja je besedila sa sv. Jovanom Zlatoustim; na pitanje sv. Jovana da li ce izleciti i ovog Andreja, mucenica odgovori: lecenje njemu nije potrebno, jer njega leci Onaj, Koji mu je rekao: jurodivstvuj Mene radi. Drugi put je video ceo puk demona koji su jurili da ga ubiju, i spasao ga je sv. Jovan Bogoslov. Sledeci put je video Cara koji mu je dao da proba nesto veoma gorko i rekao da je takav mucan put onih koji ga sluze u ovom zivotu; Zatim mu je dao slatku manu: takva je hrana onih koji rade za Mene, muzestveno trpe sve do kraja. Zavrsi i ti svoj podvig, i za malo stradanje u veki vekova u zivotu beskonacnom prebivaces. Ako bi mu neko dao milostinju, on ju je delio nistima. Nije imao gde glavu da skloni. Kada je hteo da upokoji svoje mnogotrudno telo, odlazio je gde su lezali psi, ali ni oni ga nisu primali ili su sami od njega bezali.

Jedan pljackas grobova resio je da opljacka nedavno sahranjenu bogatu devicu. Na putu je sreo Andreja; sv. prozorljivac videci ga, rece mu: tako govori Duh, koji sudi onome koji otima odecu onih u grobu; neces videti sunca, neces videti dana, ni lica ljudskog; zatvorice se za tebe vrata doma tvoga i nece se otvoriti. Kada je nastupila noc, lopov je odvalio kamen i usao. Uzeo je gornju odecu i sve dragocenosti. Dobar je i hiton, pomislio je, i skinuo ga. I ostavivsi golo telo hteo je da izadje, kada se umrla pridigla kao probudjena, udarila ga po licu, i on je oslepeo. Poceo je da prosi, cesto pominjuci sv. Andreja.

Jedna zena, Varvara, s uzasom ga je videla kako blista kao ognjeni stub medju onima koji su ga gurali, udarali i vredjali. Demoni su isli za njim govoreci: nedaj Boze jos jednog ovakvog na zemlji; a za one koji su ga tukli govorili su: bezumnici, za to cete biti osudjeni u dan smrti. Andrej je kao plamen jurio na njih: Ja se molim za njih Vladiki mome da im to ne primi u greh, jer to cine po neznanju. Dok je to govorio, otvorilo se nebo i belosnezni golub s grancicom u kljunu sleteo je i rekao je svetome: primi grancicu ovu koju ti je Gospod Svedrzitelj poslao iz raja kao znak blagodati svoje, jer si ti covekoljubiv i milostiv kao On sam. Prastas onima koji te biju i molis se za njih da im se to ne uzme za greh.

Jednog monaha izlecio je srebroljublja. Kao i ap. Pavle bio je dignut do treceg neba i od Samog Gospoda cuo tri reci, koje posle nikome nije mogao reci. Njegovo poslednje vidjenje sluzilo je za ustanovljenje praznika Pokrova Presvete Bogorodice. Na svenocnom bdeniju, na sv. grobu u Vlaherni, prisutvovao je i Epifanije. Oko cetvrtog casa noci Andrej je jasno video Presvetu kako ide od carskih dveri u strasnoj pratnji Pretece i sina Groma, a mnogi sveti isli su pred Njom a ostali iza Nje, pevajuci duhovne pesme. Kada je Ona dosla do amvona, blazeni upita Epifanija: vidis li Gospodju i Vladarku sveta? On odgovori: da, duhovni oce. I dok su oni posmatrali Bogomajka prikloni kolena Svoja, moleci se mnogo sati, umivajuci suzama svoje neporocno lice. Posle molitve ona je usla u oltar i molila se u njemu za okupljeni narod. Kada je zavrsila molitvu, Svoj omofor u vidu munje skinula je sa Svoje preneporocne glave s prekrasnom casnoscu i rasprostrla ga iznad svih stojecih u hramu. Dok je tamo bila i Presveta Bogorodica vidljiv je bio i on, a kada se udaljila, nevidljiv je postao i on. Bl. Andrej upokojio se 510 . god. Secanje na njega Crkva praznuje 2. oktobra.

Prepodobni ISAKIJE ZATVORNIK

Prepodobni Isakije je primer toga da je nemoguce proci zivot bez iskusenja, i da ne moze biti takvog iskusenja koje ne bi izdrzale ljudske moci ukrepljene silom Bozjom.

Isakije je bio bogati trgovac grada Toropca. Zeleci monaski zivot sve je razdao, otisao je prep. Antoniju i ovaj ga je zamonasio. Isakije je poceo da vodi strogi zivot. Kupio je jarca, odrao mu kozu i preko vlasenice se pokrio sirovom kozom koja se na njemu osusila. Zatvorio se: njegova hrana bila je prosfora, a vodu je pio na meru; to mu je Antonije davao kroz okance kroz koju je jedva prolazila ruka. Tako je on proveo 7 godina, ne lezuci, no sedeci zakratko se predavao snu. Jednom je seo da se odmori; sveca se ugasila. Iznenada je pecina zasjala svetloscu; udjose dva svetla mladica kao sunce. Isakije, rekose oni, evo Hristos ide – poklonimu se! On nije shvatio demonsku zamku i nije se ogradio krsnim znamenjem, ni saznanjem svoje nevaznosti. Posao je i poklonio se ovom kao Hristu. Demoni zavikase: ti si nas, Isakije! Lazni hristos rece: uzmite trube, timpane i gusle i igrajte, neka i Isakije s nama igra. Izmucili su Isakija, narugali se i otisli. Antonije je to jutro po obicaju dosao, pomolio se… ali odgovora nije bilo i pomislio je da se Isakije predstavio, pa je poslao u manastir za bratiju. Razvalili su ulaz i izneli ga. Tada su primetili da je jos ziv. Iguman Teodosije rece: to je delo demonsko. Kada je Antonije morao da se povuce u Cernigov knezu Svjatoslavu, Teodosije je primio Isakija u svoju keliju i sluzio mu. Dve godine je lezao ne primajuci ni vodu ni hranu, nem i gluh. Teodosije se uporno, danonocno molio za njega. Trece godine je poceo da hoda, slusa i govori, ali kao novorodjence. U Crkvi nije hteo, pa su ga na silu odvodili. Hleb nije uzimao ako mu u ruku nisu polagali. Malo pomalo oporavljao se od strasnog potresa i ponovo posao da vodi strogi zivot, hodeci bos. Posle jutrenja pomagao je u kuhinji. Jedan od kuvara, takodje Isakije, rece blazenom: Isakije eno tamo crni gavran, idi i uzmi ga. Isakije se poklonio do zemlje, otisao i uzeo gavrana i doneo mu. Toliko je bio bezazlen.

Za vreme igumana Nikona nastanio se opet u pecini prep. Antonija, skupljao decu i oblacio ih kao monahe, zbog cega su ga tukli i iguman i njihovi roditelji.

Jedne zimske noci zalozio je pec; pec je bila losa, oganj se razgoreo i poceo da probija kroz pukotine peci. Nemajuci cime da ih zatvori stao je na otvor bosim nogama i sisao kada se pec ugasila. Na kraju je zadobio moc nad besovima: Obmanuli ste me jer nisam prozreo vase lukavstvo, sada je Gospod Isus Hristos sa mnom i molitva oca moga Teodosija i pobedicu vas. Demoni su mu cinili mnogo zla. Ti si nas, ti si se poklonio nasem vladaru. Vas gospodar neprijatelj je Hristov, a vi ste zli, odgovarao je Isakije ogradjujuci se krsnim znamenjem i oni su iscezavali. Nocu su dolazili pokusavajuci da ga zaplase: izadji Isakije ili cemo te zivog zakopati. On je odgovarao: da ste dobri dolazili bi danju, ali vi ste tama i tama je udeo vas. Osenio ih je krstom i oni su iscezavali, i opet se javljali kao medvedi, zmije i drugi gadovi: pobedio si nas, Isakije. Vi ste pobedili mene u oblicju Isusa Hrista i andjela, a sada se javljate u svom pravom oblicju gadova, zveri i zmija; vi ste bas takvi gadni i zli. Poslednja borba trajala je tri godine. Kada se razboleo preneli su ga u manastir i osmog dana se upokojio, 1090. godine, 14. februara.

BLAZENI PROKOPIJE ,
Hrista radi jurodiv, Ustjuski cudotvorac

Prokopije je bio strani trgovac i trgovao je u Novgorodu. Zadivljen ucenjem Pravoslavne Crkve odrekao se papizma, prihvatio Pravoslavlje i ostavio trgovinu. Napustivsi Hutinsku obitelj krenuo je putem jurodivstva. Odmarao se na goloj zemlji, a od nepravednika nije primao milost. Sneg je zavejao domove, a vetar i mraz bili su tako silni da su ptice padale mrtve na zemlju, a stoka i ljudi su se smrzavali. Sva vrata su mu bila zatvorena, a neki su ga oterali. Stradalac je na jednom uglu naisao na mesto gde su lezali psi, ali i psi su otisli od njega. Budi imja Gospodnje od ninje i do vijeka, rece Prokopije, drscuci celim telom, moleci Boga da primi dusu njegovu. Iznenada je osetio toplotu i pred sobom ugledao andjela sa prekrasnom grancicom u ruci: nebesni posetilac dodirnuo je grancicom Prokopijevo lice i oziveo ga.

Za velike podvige Bog je Prokopija obdario darom prozorljivosti. Jedne nedelje govorio je narodu u hramu: pokajte se, braco, od grehova svojih, inace ce grad propasti od grada ognjenog; i tako tri dana neprekidno placuci pozivao je na pokajanje. Nedelju dana posle prvog poziva nad gradom se pojavio crni oblak. Od udara gromova tresle su se zgrade. Prokopije se pred ikonom Bogorodice molio da umilostivi Sina Svoga; i sav narod se sa vapajem molio za spasenje: iz ikone je poteklo miro i u hramu se razlilo blagouhanje. U tom trenu ognjeni oblak se udaljio od grada. Na dvadeset vrsta od grada palo je zapaljeno kamenje i potpuno unistilo oblast, ali niko od ljudi nije stradao. Isteklo miro isceljivalo je bolesne. U levoj ruci nosio je tri zaraca. Primeceno je da kada ih je drzao glavom prema gore, godina je bila rodna, kada ih je obarao dole, u svemu je vladala oskudica.

Blazeni Prokopije se upokojio u starosti, 1303. godine 8. jula.

Lukavstvom jereja i djakona razorena je casovija na njegovom grobu i izbacena ikona 1547. Moskovski Sabor je utvrdio praznik bl. Prokopija.

Mnogi bolni isceljuju se kod njegovog groba. Ludi, slepi, hromi i svi proslavljuju ugodnika Bozjeg za darovano im razresenje od teskih grehova.

BLAZENI JOVAN ,
Hrista radi jurodiv, Ustjuski cudotvorac

U Puhovu od blagocestivih i vremesnih seljana Save i Marije rodio se sin Jovan. Od mladosti je vodio strogi zivot. Sredom i petkom nije jeo nista, a ostali danima samo hleb i vodu. Kada ga je mati upitala zbog cega posti tako mlad, odgovarao je: da bi se spasao od greha, jer bez njih nije niko osim Boga; necu da hranim telo da ne bi postalo moj neprijatelj. Kada je otac umro, majka se zamonasi pod imenom Natalija. Otrok Jovan je bio sa njom, molcaljiv kao i ranije.

Potom je poceo da jurodivstvuje. Svoj strogi zivot nije mogao da sakrije od ljudi. Svestenik Jovan pozeleo je da vidi sta blazeni radi nocu; i video ga je u sobi kako se uzdignutih ruku satima moli za one koji cine nepravdu. Kada je zavrsio molitvu, napunio je pec ugljem, ogradivsi se krsnim znakom sa recima: Svetlost Tvoga lica znak je na nama Gospode, legao na zazareni ugalj. Svestenik uplasen da se Jovan ne ispece utrca u sobu. Blazeni izadje iz peci i strasno pogleda radoznalca: nikome ne smes reci za ovo do moje smrti. Svestenik je dao rec i odrzao je.

Zena kneza Teodora, kneginja Marija, bolovala je sa strasnom temperaturom i poslala je slugu blazenom, da bi se on pomolio za nju. Poslani sluga nije uspeo ni da stigne do djubrista na kojem je Jovan sedeo, kada je iznenadna blazeni uzviknuo: zdravstvuj, dobri kneze Teodore s kneginjom svojom. Kada se sluga vratio, nasao je kneginju zdravu.

Blazeni Jovan se upokojio 29. maja 1494. god.

1613. Ustjug je molitvama svojih cudotvoraca bio ne samo zasticen od Poljaka, vec su potpuno potukli rimokatolicke ratnike.

PREPODOBNI MIHAJLO KLOPSKI ,
Hrista radi jurodiv, Novgorodski cudotvorac

U vreme velikog kneza Vasilija Dimitrijevica i igumana Teodosija, u leto 23. juna 1408. godine, drzano je jutrenje u Klopskoj obitelji, tada bednoj i nepoznatoj. Kada su pevali devetu pesmu kanona jeromonah Makarije je posao da okadi i svoju keliju. No u zakljucanoj keliji sedeo je covek, odeven monaski, i pri svetlosti svece pisao. Uplaseni Makarije rekao je igumanu i posle jutrenja svi su otisli do kelije i opet su nasli inoka unutra. U vreme Liturgije pevao je sa ostalima, a za trpezom je citao zitija sa dubokim razumevanjem i blagoprijatno.

Jednom, na praznik Preobrazenja, Klopsku obitelj posetio je knez Konstantin Dimitrijevic, lisen svog nasledja od velikog kneza Vasilija; posle pricesca je bio sa kneginjom na zajednickoj trpezi, na kojoj je citana istorija mnogostradalnog Jova. Knez je cuo cteca, prisao mu i sa dubokim postovanjem mu se poklonio, govoreci igumanu: to je Mihajlo Maksimovic. Zbog cega od nas skrivas svoje ime, upita iguman. Bog zna, odgovori blazeni. On je nas rodjak, rece knez. Od tada su ga jos vise postovali, ali on je poceo jos vise da jurodivstvuje.

Blazeni Mihajlo prorekao je igumanu Teodosiju: sedeces u vladicanskom dvoru, ali se prestola neces udostojiti. Tako je i bilo. 1419. godine knez Konstantin je opet bio u obitelji istuci molitve. Ne ocajavaj kneze, dgovori Mihajlo, no imaj veru u Presvetu Trojicu i sazdaj hram Zivonacalnoj Trojici i dobices ne samo nasledje vec i nebesko staniste. Pozvao je kamenoresce i sazdao hram. Na dan osvecenja vracena mu je ocevina.

U vreme suse izveo je istocnik, a u vreme gladi hranio je “pet hiljada s pet hlebova” a da se zaliha zita u ambaru nije smanjivala. Predvideo je i carevanje Ivana Vasiljevica i pad Novgoroda.

Arhiepiskopu Evtimiju, “bradatom”, sebicne naravi i opakom rekao je: za koga ti uzimas? Dozvoljavaju li pravila da ti, pastir, opljackas stado? Srebroljubivi vladika, porazen izoblicenjem, razboleo se i umro.

Knezu Semki je rekao: dovoljno bede si natovario na narod, ako se opet vratis, grob te ceka. Semka se oglusi i bi porazen. Slusaj, kneze, kako je zemlja tri puta zastenjala i zove te k sebi. Otrovali su ga njegovi bojari.

11. januara 1453. godine, tesko bolestan, iznemogao, pricestio se Sv. Tajnama, uzeo je tamjan i ugalj i vratio se u svoju keliju.

Grob nije bilo moguce iskopati jer je zemlja od mraza bila kao kamen tvrda. Iguman se setio mesta na kome je blazeni u poslednje vreme voleo da stoji, i zemlja je na tom mestu bila veoma meka. Velika isceljenja desavaju se od ovog groba onima koji sa verom pristupaju.

Sveti Blazeni NIKOLAJ KACANOV,
Hrista radi jurodiv, Novgorodski cudotvorac

Neki se dive bogatstvu, drugi hvale slavu i vlast, trecima se dopada ukusna hrana. Da li je to vredno divljenja? Sve to iscezava s ovim zivotom. Toliko je bilo bogatih i slavnih, gde su oni? Jedino je slava svetih neugasiva. Takav je bio i bl. Nikolaj Kacanov.

Rodio se od bogatih roditelja Maksima i Julijane, poznate kao pravedne. Udaljivsi se od decjih igara, utehu je nalazio u molitvi. Priljezna molitva sacuvala ga je od zlih dela i prizvala nebesku pomoc mladom Nikolaju. Da bi izbegao slavu ljudsku primio je podvig jurodivstva Hrista radi. Umrtvljujuci plot, smirivao se i predstavljao se bezumnim i gresnim; i tajno se molio za one koji su ga vredjali i tukli.

U Novgorodu je ziveo velmoza koji je duboko uvazavao blazenog i pozvao ga na pir. Kako je Bogu ugodno, tako ce biti, odgovori Nikolaj. Kada je blazeni dosao velmoze nije bio kod kuce, i sluge su pocele da ga ismevaju i biju, ne znajuci da je on pozvan. Velmoza se vratio, dosli su i gosti, i sluge su sa uzasom obavestile gospodara da su svi sudovi sa vinom odjednom prazni. Domacin se setio Nikolaja i poslao sluge da ga nadju i izmole oprostaj. Sluge su ga nasle i poklonile su mu se do zemlje molivsi oprostaj i pozvali ga u dvor. Kako je Bogu ugodno, tako ce biti, rece blazeni. Domacin je s radoscu docekao Nikolaja, posadio ga sa najuglednijim gostima, molio oprostaj i trazio blagoslov da se iznese pice. Neka bude kako hoces, odgovori blazeni. Burad su opet bila puna, a vino neuporedivo bolje nego ranije. Ne govori nikome o blagodati koju ti je poslao Bog, kaza mu blazeni, i tajno izadje iz doma.

Istovremeno s Nikolajem u Novgorodu je ziveo jurodivi Teodor. Nikolaj je ziveo na Sofijskoj strani a Teodor na Trgovackoj. Predstavljali su se kao nepomirljivi neprijatelji.

Jedan bojar je pozvao bl. Teodora kod sebe. Ali ovaj se nije slozio da dodje na stranu “zlog Nikole”. Kada je ipak presao, pred njim se pojavio bl. Nikolaj i poceo da ga grdi i bije. Jurio ga je ulicama sve do reke. Ni tu se nisu zaustavili i kao po suvom obojica potrcase. Ne uhvativsi “neprijatelja”, Nikolaj baci za njim glavicu kupusa. Nikolaj se predstavio 27. jula 1392. godine.

Mnoga iscenjena desavaju se od peska i svete vode iz njegovog groba. Prvi se od te vode izlecio neki ep. Luka koji je patio od neizlecive bolesti.

BLAZENI TEODOR,
Hrista radi jurodiv, Novgorodski cudotvorac

Blazeni Teodor se rodio u Novgorodu i u mladim godinama naucio se pismenosti i usrdno je citao Sveto Pismo i zitija svetih, strogo je postio i do zalaska sunca nista nije jeo. Po zestokom mrazu hodao je bos i polunag. Nocu je obilazio Crkve na Trgovackoj strani i molio za blagodenstvije grada, za spas od gladi, rata, medjusobne borbe, najezde… Njegov savremenik je bio bl. Nikolaj Kacanov. Blazeni su razumeli jedan drugog i oblicavali su krvave sukobe dva dela grada. Prozorljivi Teodor isao je po stogovima i vikao: “cuvajte hleb”, i zaista nastupila je glad. Drugi put je vikao na ulici: “ovde ce biti cisto; dobro je da se seje repa”, i pozar je opustosio to mesto.

Pricestivsi se Bozanskih Tajni predao je Bogu svoju cistu dusu 19. januara 1392. godine.

SVETI BLAZENI JAKOV,
Borovicki cudotvorac

Ko je bio ovaj, ugodnik Bozji, gde je ziveo i umro, ne zna se…

Prva pojava raba Bozjeg Jakova bila je neobicna. Po besnom toku nabujale reke, u svetli utorak, suprotno bujici, plivala je ogromna santa leda. Na njoj je bio drveni kovceg, grob sa otrokom u njemu. Plaseci se odgovornosti za mrtvo telo seljani su santu odgurnuli od obale. Santa nije poslusala i vratila se. Onda su je niz tok odvukli za vrstudve od Borovica. U zoru sledeceg dana bila je opet na istom mestu. I treci put su je odvukli, ali opet se pojavila na istom mestu. Posle toga, nocu, javio se mnogima u snu blazeni otrok i sa prekorom rekao: zbog cega, vi hriscani gonite mene, hriscanina, nemilosrdno. Moje ime je Jakov – kao ap. Jakov. Preblagi Bog proslavio je svog ugodnika, dade mostima njegovim da cine mnoga cudesa, i bolesti usceljuju. Secanje na pravednog Jakova praznuje se 23. oktobra.

SV. BLAZENI NIKOLAJ,
Hrista radi jurodiv, Pskovski cudotvorac

Blazeni Nikolaj je rodom iz Pskova, ali podvigom je postao gradjaninom Nebeskog Jerusalima. Druge nedelje Velikog Posta Car Ivan Grozni se smestio u selu Ljubljatovu, pet vrsta od Pskovska. Zgromivsi Novgorod, Grozni je istu sudbinu namenio i Pskovsku. Strah i uzas ovladao je svima, svuda plac i spremanje da se pobegne; svi su noci provodili na molitvi. Sledeceg jutra, 20. februara, na ulicama se ukazao neobican prizor. Po svim ulicama do Kremlja, pred svakim domom, postavljen je sto sa hlebom i solju. A pred njim svi gradjani svecano obuceni. Samo je jedan covek, bos, bezbrizno setao od stola do stola i hrabrio zitelje. Kada se carska pratnja ukazala u daljini, sva zvona dostojanstveno su zazvonila. Oni u vratima udarili su celom u zemlju pred carem. Namesnik je prineo caru hleb i so, duboko se klanjajuci. Ivan ga jarosno pogleda i odgurnu; so se rasula po snegu. Svi su pretrnuli od uzasa. Car ujaha u grad. Ceo grad je bio na kolenima. Iznenada se pred njim javio Nikola koji je na stapu, kao dete, dojahao do cara: Ivanuska, Ivanuska , kusaj hleba i soli a ne ljudske krvi. Ljutiti car naredi pratnji da ga uhvate, ali on se izgubi u masi naroda. Na stepenistu Trojickog Sabora docekao ga je iguman Kornilije. Grozni je usao u hram i odstojao moleban. Na izlasku ga je opet sreo Nikolaj i odlucno pozvao u svoju keliju. U ubogoj keliji na cistom carsavu lezalo je ogromno parce krvavog mesa. Uzmi, Ivanuska, uzmi, s poklonom ga ponudi blazeni. Ja sam hriscanin i ne jedem meso za vreme posta, rece car. Radis ti i mnogo gore, rece Nikolaj, hranis se telom i krvlju ljudskom, zaboravljjuci ne toliko post, koliko Boga. U carevoj dusi sve je zakipelo. Naredio je da se skinu crkvena zvona i otme riznica. A jurodivi mu strogim glasom rece: ne otimaj od nas, prolaznice, bezi od nas. Ako oklevas neces imati na cemu da pobegnes odavde. Car ne poverava i naredi da se zvono Svete Trojice skine. Tog casa njegov najbolji konj pade pod njim. Car uplasen odmah napusti grad.

Pravedni Nikolaj predstavio se 28. februara (7084.) 1576. godine.

SVETI BLAZENI MAKSIM ,
Hrista radi jurodiv, Moskovski cudotvorac

Vreme kada je ziveo bl. Maksim bilo je za Rusiju strasno: tatarski jaram, susa, glad i pomor gusili su bedni narod. Ljuta je zima, ali je sladak raj, govorio je blazeni, gotovo nag trceci po Moskvi: potrpimo, i bicemo ljudi; postepeno i sirovo drvo zaplamti. Za trpljenje dace Bog spasenje. Ne place bijen, place nebijen… Po bradi Avraam, po delu Ham…

Sahranjen je u Crkvi Borisa i Gljeba 11. novembra 1433. godine. Svepravedni sudija proslavio ga je mnogim cudesima…

Pomoli se ugodnice Bozji, blazeni Maksime. O nas zemlji privezanih… da nam da silu da pobedimo strasti, misli i zelje grehovne. Da zarobi nas oholi um poslusanjem vere, izbavi i daruje nam mudrost duhovnu. Da zagreje nasa srca ljubavlju k Njemu, nasem Sazdatelju i nasim bliznjima.

SVETI BLAZENI VASILIJE,
Hrista radi jurodiv, Moskovski cudotvorac

Posle usiljenih i usrdnih molitava ostarelim Jakovu i Ani rodi se sin Vasilije. Pre zaceca izabra ga Bog i pre rodjenja osveti, a od samog rodjenja znamenovao je svoje prizvanje, jer je sisao mleko samo sa desne strane, a ne sa leve.

Jedva pokriven rubljem hodao je ulicama Moskve. Ako je ljuta zima, raj je sladak, govorio je ukazujuci na cetrdeset mucenika iz Sevastijskog jezera. Noci je provodio u molitvi.

1521. godine nocu se molio pred severnim dverima Uspenjeskog hrama sa nekim poboznim ljudima za izbavljenje ruskog carstva od tatara. U hramu se cuo strasan sum, uzneo se plamen, a od ikone Vladimirske Bogorodice razlegao se glas koji je oblicavao bezakonje zitelja Moskve: topla molitva i suze blazenog potekose jos jace. Cudan oganj i sum nestadose. Tatari su rusili grad za gradom. Polja Moskve bila su spaljena, ali Tatari preplaseni vidjenjem nebrojenog mnostva strasnih ratnika oko Moskve napustise Rusiju.

23. juna 1547. dodje blazeni u manastir Vozdvizenja pred Crkvom i umilno gledase i neutesno plakase. To tajanstveno moljenje bilo je predznak strasnog pozara sledeceg jutra. I hram, domovi i dvorac velikog kneza izgorise, “metal se kao voda razlivao”.

Sveti Mitropolit Makarije i car divljahu se Vasiliju i hvalise Boga sto u njihovo vreme dade takvog muza. Tako je jednom i Vasilije pozvan u dvor kod cara, gde mu svi odase dostojnu hvalu. I kad mu svi dadose da pije, on pice triput izli kroz prozor, govoreci: ne ljuti se, care, jer ja time ugasih pozar koji besni u Novgorodu. I brzo se udalji iz palate. Car zapamtivsi dan i cas posla glasnika u Novgorod. Zitelji Novgoroda posvedocili su da su u taj cas i dan videli nagog coveka koji je ugasio pozar.

Doslo je na pamet Ivanu Groznom da sazida dvorac na Vrapcijem brdu, i dosao je car u hram misleci o okoncanju svog dela. Dosao je i Vasilije sakrivsi se od cara. Posle Liturgije upita car blazenoga: gde si bio? Tamo gde i ti, na svetoj Liturgiji. Kako te nisam video? A ja sam tebe video u hramu svetom i na nekom drugom mestu. Nigde nisam bio, rece car, osim u hramu. Nije istina, rece blazeni, video sam te kako lutas mislju po Vrapcijem brdu i gradis dvor. Zamislio se car i rekao: istinu govoris, tako je bilo; i zavoleo jos jace blazenog.

Blazeni je iduci ulicama celivao uglove nekih domova, a na druge se bacao kamenjem. Kada se u nekom domu citalo Sveto Pismo, molilo ili neko drugo pobozno delo cinilo, on je bacao kamenje odgoneci demone, da ni na uglu ne bi imali stanista. Kada je prolazio pored domova u kojim se pilo vino, pevale bezobrazne pesme, sa suzama je na uglu ljubio oteranog andjela cuvara da bi se on umolio Gospoda za njihovo spasenje.

Jednom ga je jedan dobri velmoza obukao u bundu. Videvsi ga neki nevaljalci smislise da mu je otmu. Jedan je legao kao mrtav, a drugi su molili Vasilija da nesto proda za pogreb bednika. Davno li je umro, upita Vasilije? Malocas, odgovorise oni. Blazeni bundom pokri lazova i rece: budi od sada mrtav za lukavstvo svoje i ovaj zaista osta mrtav da lezi.

Jednom je blazeni prolazio pored krcme u kojoj je jedan zli krcmar prizivao sa svakom casom demona. Blazeni je sa tugom posmatrao pijanice; za njim udje i jedan jadnik i trazio vina. Krcmar je sa zlim porivom viknuo na njega: lukavi da uzme tebe pijanicu. Cuvsi ovo nesrecnik se prekrsti, a blazeni zapljeska rukama i gromko se nasmeja: dobro, dobro si ucinio, uvek tako radi i spasces se od nevidljivog neprijatelja. Kada je krcmar prizvao lukavog demon je usao u casu, a kada se covek prekrstio demon je izasao iz vina i pobegao iz krcme.

Vest o njegovoj bolesti dosla je do cara. Sa caricom, velikom kneginjom Anastasijom, i carevicima, Jovanom i Teodorom, dosli su da posete blazenog i isprose molitve. Blazeni je Teodoru prorekao da ce biti naslednik. Sozercavajuci dolazak andjela Gospodnjih blazeni predade dusu svoju Bogu i ceo grad se napuni blagouhanjem. Car i knezevi nosili su telo blazenog, a mitropolit i arhijeriji pevali su psalme i pesme duhovne. Upokojio se blazeni 2. avgusta u 88 godini zivota. Samo tog 2. avgusta sto dvadeset bolnih dobise isceljenje; moli se preblazeni Vasilije za spasenje dusa nasih, koji slavimo tvoje uspenje.

SVETI BLAZENI JOVAN,
Hrista radi jurodiv, Moskovski cudotvorac

Nazvan Veliki Kalpak i Vodonosac, izabrao je Jovan, tezak rad u solani, gde je besplatno radio. Na neko vreme udaljio se u Rostov. Na telo svoje stavio je gvozdene verige i krst, na glavu kalpak, na prste eksere kao prstenje, a u ruci drvene brojanice. Za bezakonje i pijanstvo Bog je kaznio Rusiju, rekao mu je prep. Irinarh; dace ti Bog da poucis ljude od Istoka do Zapada.

Borisu Godunovu je rekao: umna glavo, razumi Bozja dela, Bog dugo ceka, ali jako bije.

Pre upokojenja jednom hromom coveku je stao na nogu i odmah ga iscelio. Potom je blazeni otisao na reku, skinuo verige i triput se polio vodom, spremivsi se za pogreb. Za vreme pogreba desilo se nebesko znamenje; podigla se strasna bura sa munjama i gromovima: ikone su popadale i pobile mnogo ljudi. Riznicar je u oltaru ubijen, djakona su jedva zivog izveli. Svestenika Jovana bura je podigla iznad drveca i tresnula ga o zemlji i jedva se ispovedao pre smrti. Mnogo naroda je ubijeno, drugi su ogluveli, treci strasno spaljeni. Samo Bog zna tajnu ove nebeske kazne.

Blazeni se upokojio 3. jula 1589. godine. Mosti blazenog su cudotvorne.

BLAZENI ISIDOR,
Hrista radi jurodiv, Rostovski cudotovrac

Dosao je u Rusiju iz Nemacke, ubedjen u neodrzivost rimokatolicke vere. Iz grada u grad isao je blazeni sve do Rostova, i smestio se na nekom djubristu. O, Isidore, govorio je sebi, mnogim nevoljama valja ti uci u Carstvo nebesko.

Jedan bogati trgovac zapao je u strasnu buru. Svi na brodu ocekivali su smrt. Kao i saputnici proroka Jone bacili su kocku da bi saznali teskog prestupnika, zbog koga je stradao brod. Kocka je pala na trgovca. Oni ga bacise u more i otplovise dalje, a trgovac je poceo tonuti. U tom casu pred njim se javio Isidor, hodeci po moru kao po suvom. Uhvativsi ga za ruku upitao ga: poznajes li me? I stavivsi ga na dasku krenuo za brodom; izravnavsi se sa brodom preneo ga na brod naredivsi mu da nikome ovo ne otkriva.

Na svadbi kneza Save Obolenskog s kneginjom Darijom dao je mladozenji kapu od poljskog cveca: evo tebi i arhijerejska kapa. Na porodjaju je kneginja umrla, a knez porazen gubitkom napusti svet, postrize se pod imenom Joasaf i postade arhiepiskop Rostovski.

Jednom su ga izgnali sa gozbe kneza Vladimira na kojoj je bio i arhiep. Vasijan. Kada je trebalo izneti pice, ni kapi u sudovima nije bilo. Knez je bio ocajan. Tada se pojavi blazeni drzeci u ruci prosforu, noseci je arhijereju, a koju je malocas dobio od mitropolita u sv. Sofiji u Kijevu.

Blazeni Isidor se upokojio 14. maja 1474. godine. U casu njegove koncine gradom se razlilo neobicno blagouhanje.

Posle mnogih godina koncine blazenog jednom svesteniku iz Voznesenskog hrama ushtelo se da zna u kakvom su stanju cudotovrne mosti. Kada je poceo da kopa neka strasna sila ga je odbacila da satima nije dolazio svesti. Kada se povratio molio je za oprostaj od blazenog zbog svoje drskosti i zdrav se vratio kuci.

BLAZENI JOVAN VLASATI ,
Hrista radi jurodiv, Rostovski cudotovrac

U Rostovskom hramu svestenomucenika Vlasija pocivaju mosti Jovana Vlasatog. Na grobnici leze srebrni krst i Psaltir na latinskom jeziku koji je arhiep. Dimitrije Rostovski prepovio i obnovio; toliko je sv. Dimitrije postovao blazenog. Posle koncine blazenog 3. septembra 1580. godine od njegovog groba potekla su isceljenja; jedno od njih je dobio mitrop. Kiril koji je bio lisen moci da pokrece ruke i noge, a posle isceljenja mogao je ponovo da preuzme eparhiju.

BLAZENI LAVRENTIJE,
Hrista radi jurodiv, Kaluzki cudotvorac

U domu kneza Simeona Ivanovica ziveo je rab Bozji Lavrentije. Blazeni je primao delatno ucesce u brigama i potrebama svojih sugradjana i molitvama svojim spasavao ih je od opasnosti. 1512. napadose Kalugu Agarjani, protiv kojih je ustao knez Simeon sa malom vojskom. Lavrentije u knezevskom domu iznenada zavika: dajte mi moju ostru sekiru, napadose psi kneza Simeona, da ga odbranim od pasa. I ode blazeni i bodreci ih rece: ne bojte se; i pobedi i progna knez Agarjane. Vrativsi se Lavrentije kao jurodiv rece: odbranih od pasa kneza Simeona.

10. avgusta pravedni Lavrentije se predstavio i pogreben je u hramu Rozdestva Hristova.

Isceljenja od bolesti i demona i druga posmrtna cudesa projavila su bl. Lavrentija

BLAZENI PROKOPIJE,
Hrista radi jurodiv, Vjatski cudotvorac

Iduci u polje na rad kao dvanaestogodisnji decak, udario ga je grom i on je izgubio pamet. Roditelji su se mnogo ozalostili zbog gubitka sina jedinca, ali ga je iguman Prokopije iscelio.

Sa 20 godina otisao je iz roditeljske kuce i u velikom trpljenju i cutanju prebivao je i sve trpeo. Prozorljiv dizao je bolne rukama svojim i radovao se zbog njih; a one koji ce bolesni umreti nije dirao, vec je nad njima plakao i polagao krstobrazno ruke na grudi svoje. Predskazivao je pozar zvonjenjem zvona. Kada je od cara stizao ukaz redjao je na trgu drva i tukao ih kao ljude. Jednom je u sudu s vojvode Zemcuznikova skinuo sapku i stavio je sebi na glavu. Vojvoda mu je ustupio mesto. Blazeni ga je uzeo za ruku i uveo u zatvor. Posle nekoliko dana vojvoda je uhapsen i zatvoren zbog nepravisnosti u sluzbi na sedam dana.

Jednom je blazeni dosao u dom svog duhovnika za vreme rucka, uzeo noz i nad glavom njegovog sina, isto svestenika, mahao kao da hoce da ga ubode u grudi. Svi su se prestrasili, blazeni baci noz, zagrli mladog svestenika Jovana, gorko zaplaka i ode. Kroz godinu dana rodjaci su izboli tog svestenika nozem.

Zena njegovog duhovnika patila je od zubobolje i svestenik ga je zamolio da se pomoli za njeno zdravlje. I Prokopije izvadi svoj zub i rece: uzmi. Kada je uzela u usta taj zub, muke su joj prestale.

Jedno jutro je dosao u kucu policijskog cinovnika Danila, popeo se na pec i s nje bacio dete na pod, a sam legao na ono mesto. Kada se otac vratio nasao je sina mrtvog. I kada su trebali da iznesu telo i opevaju mrtvog Prokopije sidje s peci, udalji sve iz izbe, potom uzme dete u ruke koje odmah zaplaka. Dete je poraslo – podiglo je bunu pa ga je narod bacio s mosta.

Jednom je na Liturgiji uzeo za ruku mladog pojca, poveo ga do carskih dveri i gurnuo u oltar; posle sest godina postao je svestenik, a kasnije iguman Kiprijan.

Predstavio se blazeni 21. decembra 1627. g.

Jednoj zeni Mariji Timotijevoj javila su se dva svetlonosna muza, nazivajuci jedan drugog Trifon i Prokopije, i obecali joj isceljenje.

BLAZENI SIMEON,
Jurjevecki cudotvorac

Kao veoma mlad pobegao je od rodjaka i ziveo po poljima, a ostalo vreme po neprohodnim sumama i jarugama. Neki seljaci su ga nasli u sumi, a on kao bezumnik samo je ponavljao: Simon, Simon. Seljani su se sazalili nad njim i dali ga na staranje svesteniku Josifu. Simeon je bio u svemu poslusan, radeci domace poslove i svima bez plate pomagao.

Posle 15 godina presao je u Jurjevec. Zimi je hodao bos po ledu Volge. Danju se molio na stepenistu Crkve i posecivao Bogojavljenski manastir.

Jednom je usao u dom vojvode, ali vojvoda ga je izbacio i izbio dok je blazeni nagovestavao nesrecu. Sledeceg dana zena tog vojvode je pala sa stepenista i ubila se.

Drugi put je nagovestio pozar. Silan vetar izazvao je pozar. Vojvoda je dosao da ga moli da odvrati nesrecu od grada. Blazeni udari vojvodu po obrazu, pokaza na mesto najjaceg pozara, i plamen tog casa zgasnu.

Svestenik Alipije je progutao kost koja mu je zastala u grlu. Kost je davila svestenika i pricinjavala mu neizreciv bol; i oni ocekivase skoru smrt. Blazeni ga je sreo, skocio na njega i poceo da ga davi. Od straha i boli svestenik je skoro umro. Na opste iznenadjenje iz grla je izbacio veliku kost i mnogo krvi.

Jedne jeseni kada je noc bila svetla i kada je duvao jak vetar, podizuci velike talase na Volgi, Petar Sutirev je video kako neko hoda po vodi. Presavsi Volgu, neznanik je posao ka njemu i on je prepoznao Simeona. Mir tebi, druze, rece mu blazeni. Imenom Bozjim zaklinjem te, ne govori nikome da si me video da hodam po Volgi, ili ces umesto blagoslova biti od Boga kaznjen.

Drugi put ga je jedan zitelj video kako hoda po vodi. Presavsi, rekao je ovome: cetrdeset godina posle moje smrti tamo ce biti ustrojen manastir.

Vojvoda Teodor Petlin dao je da blazenog na smrt pretuku i on je primivsi Svete Tajne predao precistu svoju dusu Gospodu, 4. novembra 1584. godine.

ХРИСТА РАДИ ЈУРОДИВИ ЈЕРОСХИМОНАХ ТЕОФИЛ,
ПОДВИЖНИК И ПРОЗОРЉИВАЦ КИЈЕВО – ПЕЧЕРСКЕ ЛАРВЕ


1.



Јер ће анђелима својим заповедити да те сачувају
на свим путевима твојим (Пс.90,11)
Искусио сам олује у дане свога пролећа
као сви орлићи који су испали из топлих гнезда,
а моја колевка је јурила ношена некад
вољом побеснелих таласа...
(О. Н. Чјумина)

У граду Махновје у Кијевској губернији и срезу, поред Цркве Рођења Богородице, живео је некада свештеник Андреј Горенковски. Октобра 1788. године, његова жена Ефросинија је родила двојицу близанаца. Старији је на крштењу добио име Тома, а млађи Калиник. Обојица су се одликовали лепотом, снагом и здрављем. У то време су људи били дубоко верујући и богобојажљиви. По обичају, који је постојао међу мајкама које су рађале децу, требало је властитим грудима дојити дете. Тако је поступила и Ефросинија. И мада је било тешко дојити близанце, срећна мајка се нипошто није сложила да децу повери туђој жени. Дојење је започело. Али, на највеће чуђење Ефросинијино, старији Тома је упорно одбијао да сиса и увек је окретао лице. Да би спасла дете смрти од глади, зачуђена мати је била принуђена да проналази свакојака средства за његову исхрану: хранила га је кромпировом кашом, куваном репом и мрквом. Све је то Тома радо прихватао. Али, тек што би његовим устима примакнули суд са прокуваним млеком, дете би гласно заплакало и окретало лице, нипошто не желећи да прихвати млечну храну.
Од првих дана ова околност је у мајчином срцу породила хладноћу према малом Томи. Уз то су се појавиле и сусетке и попадијине познанице које су, тумачећи ту појаву на свој начин и додајући разне бесмислене приче и мишљења, малог Тому готово почеле сматрати медведићем. Ефросинија је, по својој простоти и незнању, веровала тим сујеверним причама и постајала све огорченија.
- То је подмече – говорила је она.
Њега нису хтели ни да крсте у исти дан са Калиником, с обзиром да га је вештица «заменила».
Прошло је више од пола године. Испробавши разне начине да би Тому, по васпитању, учинила сличним са осталом децом и свакодневно у њему примећујући зачетке неких, за једноставну жену, несхватљивих склоности и стремљења, Ефросинија је одлучила да се заувек избави, по њеном мишљењу, наравствене грдобе. Једне вечери позвала је код себе служавку и, затворивши се од мужа, тајно са њом почела да се договара.
- Не могу више да гледам тог вампира... Не могу да га трпим у својој кући... Сутра, чим сване, узми га са собом, однеси на реку и баци у воду... Али, закуни ми се да о томе нико осим нас неће сазнати...
Служавка ју је дуго преклињала да поштеди невино дете. И, колико год да је молила, јецала и опомињала мајку на гњев Божији, озлојеђена Ефросинија је остала неумољива. Остало је да се повинује њеној вољи.
Ујутро, чим је свануло, подмићена служавка је узела дете у наручје, отрчала ка реци и, осенивши га крсним знамењем, бацила га у воду. Али, шта се догодило? Чувано Божијим промислом, дете је изронило из воде и, мирно плутајући на површини као у мекој колевци, пристало на супротну обалу. Тамо су га речни таласи избацили на земљу.
Приметивши шта се десило, служавка која је у својој души већ извршила преступ, из страха од господарице одлучи да страшни злочин доведе до краја. Превеславши реку, она је Тому узела на руке. Дете је спавало безбрижним сном. Не двоумећи се много, поново га је бацила у воду и опет постала сведок силе Божије. Таласи су понели дете према острвцету и нежно га положили на ситан песак.
Изненађена таквим непобитним чудом, жена је пребродила реку и узела дете у наручје. Уверивши се да је малишан жив и неповређен, служавка је горко заплакала сузама покајања. Одневши Тому мајци, она је гласом који се гушио од страха и узбуђења испричала све што се збило.
- Макар ме убили, нећу да давим невино дете!... Сам Бог је невиђеним чудом спасао његов живот. Тешко нама за окрутни чин убиства...
Саслушавши причу уплашене служавке, млада мајка, међутим, у неком нечовечном огорчењу није хтела да поверује њеним речима, већ је почела да је прекорева за неумесну жалост.
- Срам те било – говорила је она. – Ти жалиш тог вампира. Ако га оставимо у животу, он ће много зла починити на земљи... О, не! Пре ћу га ја својом властитом руком удавити. Не могу да гледам ту ругобу.
Са тим речима злобна Ефросинија је из руку уплашене жене зграбила Тому и брзим корацима се упутила ка реци. Недалеко од њихове куће налазила се воденица, а у близини пута није било никога. Ефросинија је пришла, потражила згодно место и, снажно замахнувши, бацила дете под сам точак. Мислећи да је дете погинуло, она се мирне савести неприметно сакрила... И гле, новог чуда! Жрвњеви који су млели одједном се зауставише, а од притиска воде се зачула неуобичајена бука.
Не знајући шта се догодило, млинар је истрчао у двориште да би видео шта се дешава. Задржани непознатом силом, точкови су дрхтали од снажног притиска воде која је ударала, пенила се и бучала... Завиривши доле, он је чуо детињи вапај, а усред самог вира угледао дете које плута. Млинар се хитро спустио доле и, сагнувши се према води, пожурио да спасе непознато дете. Тек што је извукао Тому из воде, точкови су се покренули...
Угледавши ново чудо спасења детета, сажаљива слушкиња, која је издалека пратила кретање разјарене мајке, пришла је зачуђеном воденичару и одмах му, са сузама и дрхтањем, отворено испричала све што је знала о детету и о свим чудесним пројавама Божије силе у које се сопственим очима уверила.

- Шта да радимо сада? – двоумио се воденичар. – Ако малишана вратимо мајци, она ће без оклевања поново покушати да га убије...
Бојећи се за даљу судбину од рођене мајке прогоњеног детета, они решише да о чуду које се догодило испричају лично његовом оцу.
Међутим, ни молбе, ни преклињања, чак ни претње ни батине нису могле утицати на разјарену мајку. У сталном спасавању детета Ефросинија је видела ђаволску смицалицу. Што ју је муж више убеђивао, она је бивала све тврдоглавија.
- Ја га нећу оставити у животу... То није дете... То је подмече, то је ругоба. Треба га свакако лишити живота – тврдила је сујеверна Ефросинија и још неколико пута покушавала да га убије.
Видећи како његова жена силно мрзи рођено дете, огорчени отац реши да Тому на дуже време удаљи од ње. Стога он, кришом од жене, пронађе искусну доиљу и, упутивши је у породичну тајну, предаде јој невино дете на васпитање. Немајући другог начина да Тому одржи у животу, најмљена жена је почела да га храни меким хлебом који је умакала у мед, а свакодневно је, у великој тајности, обавештавала доброг родитеља о свом штићенику.
Прошло је неколико месеци. Дете се нормално развијало и очврсло. Испоставило се да је дојиља била добронамерна жена: Тому је подизала и пазила као свог рођеног сина. Међутим, ускоро је Богу било угодно да његовог старатеља – оца позове из привременог у вечни живот. Осетивши да му се приближава смрт и забринут за даљу судбину сина, свештеник Гарјенковски је позвао к себи доброг воденичара и рекао му:
- Ти си био сведок чудесног спасења мога детета... Заклињем те именом Бога да узмеш Тому код себе... Подижи га, чувај га и не чини му нажао.
Воденичар је са радошћу прихватио предлог и као Божији благослов примио Тому у свој дом. Међутим, глас о томе шта се збило почео је да кружи по народу и један од имућних становника најближег села Махновке умолио је воденичара да му дâ дете на васпитавање.
- Ја немам деце – говорио је он – и желим да посиним тог малишана, а после моје смрти учинићу га наследником читавог свог иметка... Дај ми Тому.
Видећи његове добре намере воденичар је попустио молби упорног богаташа и без оклевања и најмањег колебања му предао малог Тому... Дечаку је било лепо да живи под гостољубивим кровом богаташа. Искрено је обасипан нежношћу и изобиљем. Временом, Тома је могао бити посињен и постати богаташ. То би се и догодило када би се људске намере увек слагале са путевима Божијег промисла. Али, Бог је судио другачије. Убрзо после Томиног преласка у нову средину, богаташ који није имао деце, добротвор и други отац младог дошљака, напрасно је преминуо.
И ето, дете које прогони судбина и које још није навршило ни три године, поново је постало сироче.
Жена преминулог богаташа је постала власник иметка свог покојног мужа. Намеравајући да се поново уда, она је пожурила да се растане са својим штићеником Томом, због чега је свештеника из села наговорила да узме дете.
- Он ми везује руке – правдала се удовица – а ви га лако можете усмерити путем који најбоље одговара његовом пореклу и будућем звању.
Свештеник је пристао и мали Тома је нашао ново уточиште. Тако се он од раног детињства упознао са духом скитачког живота. Као дошљак у овом свету, он је благовремено узео на себе крст Онога који сам у току свог земног живота није имао место где главу да склони...
Тома је код новог добротвора проживео до седме године. Нарочиту присмотру и руковођење он није имао и стога је, препуштен сам себи, морао да се меша у бучну гомилу вршњака и са њима дели дечије игре. Али, на велико чуђење свих дечака, он уопште није показивао вољу за разоноде које су уобичајене његовом узрасту. Јер, док су његови вршњаци трчали, галамили и забављали се, Тома се издвајао на страну и, изабравши неки усамљени кутак, суморно се усредсређивао, предајући се тужним размишљањима.
Навикнут на скитачки живот, осетивши у души милину прве дечачке молитве и рано се навикнувши на дуготрајан пост и уздржавање, мали Тома је почео да чврсне и да се духовно преображава. Божији храм је постао најомиљеније место необичног дечака. Он није пропуштао ни једно богослужење. Код првог ударца звона он је с великом радошћу журио на место где му је било пријатно и где се, несхватљиво и њему самом, његова душа одмарала. Тому су често пред затвореним вратима сеоске цркве затицали удубљеног у молитву и као ослобођеног од свега што га окружује у овом свету:

Научи ме, Боже, да те волим
свим умом, сваком помишљу,
да бих и душу теби посветио
и сам живот са сваким откуцајем срца.
+ + +
Научи ме да следим само
твоју милосрдну вољу.
Научи ме да никад не ропћем
на своју окрутну судбину.
+ + +
Све оне које си дошао да искупиш
својом пречистом Крвљу,
несебичном, дубоком љубављу
научи ме, Боже, да волим...

Видећи Томину затворену душу, другови су га исмејавали, тукли и правили зле шале на његов рачун. Јецајући сузама очајања, Тома би одлазио у шуму где су га понекад и после два дана проналазили пастири, причајући о њему веома необичне ствари које су многе доводиле у недоумицу. Са сузама би се тада он обраћао Богу, јер је само на небу био једини Сведок његове туге и његов вишњи Заступник. Тада је млади страдалник схватио да се људи на земљи не рађају за радост и срећу, него за патњу.
Он је сам на себи искусио сву горчину беде и сиромаштва и уверио се да:

Страдалнике свет често не чује
и сузе њихових очију не види...

Од раног детињства Тома је осетио радост помагања беднима. Одричући се свега најнужнијег, дете је све што је могло давало просјацима. Једном је Тома на улици угледао дечака обученог у неке крпе. На лицу места, не размишљајући, он је скинуо своју кошуљу и дао је сиромаху. Кући се вратио само у горњем оделу. Али, његов добротвор је другачије гледао на речено. За свој подвиг милосрђа Тома је био строго кажњен.
Кад је Тома навршио седам година, свештеник се прихватио да га описмени. Међутим, он се ускоро разболео и преминуо. И ето, смрћу доброг наставника младог скитницу је поново задесила сиротињска судбина. Горко је и неутешно Тома плакао за својим покровитељем. Није плакао стога што му је било лепо да живи код њега, већ стога што је изгубио мудрог наставника који је тек почео да му открива светлост знања и мудрост књига. Само је због тога Тома туговао и жалостио се. До свега другог није му било ни најмање стало.
После свештеникове смрти требало је наћи ново уточиште. Сматрајући да је након седам година првобитну Ефросинијину мржњу заменила нежност материнског осећања, црквењак је одлучио да Тому одведе кући. Али, колико је било његово чуђење и његов ужас када је на лицу мајке, уместо љубави и расположења, угледао пређашњу мржњу и одвратност према своме детету. У том часу Ефросинија је цепала луч. Угледавши мрског сина, јаросно је бацила секиру тако да је сечиво Томи расекло десно раме.
Црквењак је брзо зграбио Тому од зле, разјарене мајке, на брзину превио рану и одвео га натраг својој кући. Док је Томи зарашћивала рана, црквењак је случајно сазнао да у Кијеву, у Братском манастиру, међу братијом живи старац, свештеник, удовац, који је Томи био стриц. Том монаху и последњем покровитељу одвезао је добри црквењак дете које још није сасвим оздравило. Тамо је испричао старцу све што му је било познато о његовом несрећном нећаку и предао му на васпитање своје посвојче.
У Братском манастиру је тада, као и данас, постојала Духовна академија која је у то време имала ниже или такозване основне разреде. У ту академију дали су на школовање многострадално сироче. Под најближим надзором свог сродника он је ту почео да усваја мудрост књига.
Користећи стричево уточиште и оскудно парче насушног хлеба, Тома је растао са примерним владањем и напретком у учењу. Све слободно време он је посвећивао читању Божанствених Књига и усамљеној дечијој молитви. Добро се сналазећи у Псалтиру, он је одабирао омиљене Псалме, учећи их напамет и понављајући их сваки дан.
- Господе - клицао је Богу млади трудбеник-страдалник, - услиши моју молитву и мој вапај нека допре до тебе... Окружише ме небројене невоље... Срце је моје поражено и усахло као трава... Сваки дан ме нагрђују непријатељи моји, који су злобни према мени и који ме проклињу... Ја једем пепео уместо хлеба, а моје пиће је растворено сузама...
Та чиста дечија и Богу угодна молитва омекшала је најзад срце окрутне мајке и помирила је са одбаченим сином.
Тај необичан догађај збио се овако.
Поражена од Господа неизлечивом болешћу и видећи на себи гнев Божији, Ефросинија је са сузама почела да се каје због свих оних окрутности којима је прогањала свога сина. Ма где да се налазила, нигде није осећала спокојство и олакшање. Дању ју је мучила болест, а ноћу је имала ужасна виђења. У њима је видела себе као жртву Божије правичности, а свог кротког Тому како плаче и моли се за њу. Најзад је срце мајке омекшало. Схвативши своју заблуду, Ефросинија је почела са вапајима и ридањем да призива Бога, молећи га за опроштај. И Господ јој се смиловао... Кратко време пред њену смрт, Тома ју је обишао. Тада је доживео утеху да се помири са њом и добио њен благослов.
- Опрости ми, сине мој – обраћала се Томи мајка која се кајала. – Опрости ми окрутној, глупој и безумној... Ум ми је био помрачен и нисам била свесна тежине злочина који чиним... Нека на теби буде благослов Божији... Немој проклињати злу мајку и спомињи ме грешну у својим постојаним молитвама.
Са тим речима Ефросинија је чврсто притисла свог сина на груди и, прекрстивши га широким крстом, тихо испустила душу. А добри Тома је својом руком заклопио њене очи и сахранио је...

2.


Нико да не презире твоју младост,
али буди образац вернима у речи, у живљењу,
у љубави, у духу, у вери, у чистоти.
(1.Тим.4,12)
«Бог га је водио од младих дана
ка добру, скривеном стазом,
и у бури пламених страсти
Он му је био постојани водич»...



Као ученик Академије Тома је извршавао све што се од њега тражило. Међутим, он није показивао склоност да настави науке. На њих је гледао као на непоуздан начин за стицање знања које човека доводи до спознаје истинитог Бога и које чистом срцу открива тајне Божије величине. Стога је Тома, као више училиште за себе, изабрао храм Божији у коме је, предајући се читању и појању, привикао свој ум на постојану мисао на Бога и на непрекидну молитву. Од тада мисао да се замонаши није га ни за трен напуштала. Раније или касније одлучио је да ту намеру оствари...
Добри стриц није дуго остао покровитељ свога нећака. Убрзо је преминуо и Тому оставио без икаквих средстава за живот и без сигурног прибежишта. На продужетак школовања није се могло ни мислити. И тако, напустивши Академију, Тома започе сопственим радом да зарађује за живот. 1810. године је био одређен за црквењака у граду Чигирину, али је, због недостатка слуха, исте године био премештен у месташце Обухов.
Али, ни овде Тома није дуго остао. Његово срце и душу је својим правилима и законима од себе одбијао свет, који га је мрзео од самих пелена.
Жедни и топи се душа моја, говорио је Тома, за дворима Господњим (Пс.83,3).

„Дај да са прахом ходочасничких
ногу отресем земаљске окове;
дај да се у мени угаси бука
свакодневних битака и немира.“

И, омрзнувши гомилу злонамерних и нечастивих, Тома је 1812. године у самом јеку отаџбинског рата одлучио да постане искушеник у Кијево-братском манастиру.
О, каквом се неизрецивом радошћу обрадовао млади подвижник! Он се поново вратио на свето место, у мир манастира из кога је отишао две године раније. Сада, међутим, није дошао ради учења, већ ради молитве, трпљења, труда и поста... Свет више као да није постојао. Он је умро за свет и свет за њега – за свагда...
У манастиру је Тома обављао разна послушања. Радио је у пекари месећи тесто и пекући хлебове. Радио је у кухињи кувајући боршч. За кратко време су га поставили за црквењака и звонара. Ово се послушање нарочито свиђало Томи. Попевши се чим сване на звоник, он се предавао мисаоном зрењу и тајној молитви. Овде му нико није сметао: сујетни свет је лежао под његовим ногама, а пред очима се простирало само плаво небо на коме је обитавао Творац свега видљивог и невидљивог...
Тако је протекло неколико година... Повећавајући молитвене подвиге, Тома је свима служио као пример кротости, послушности, смирења, здравоумља. Свом душом желећи анђелски чин, он је стално понављао: Чезне душа моја за спасењем твојим... и закон твој је утеха моја (Пс.118,21). Иако заправо није журио да испуни жељу свога срца, с обзиром да је најпре желео да се привикне на строгост монашког устава и живота, игуман га је, приметивши његову ревност за духовне подвиге, 11. децембра 1821. године удостојио жељеног чина. На монашењу је добио име Теодорит.
Убрзо потом Теодорит је био постављен за ризничара, да би 30. септембра 1822. године, због усрдности у служби у одређеном чину као и због примерног и строгог монашког живота, био произведен и у чин јерођакона.
Нова дужност му је дала нови подстрек за даље подвиге. Приближивши се још више рукотвореном престолу Цара славе, Теодорит се свим силама трудио да подражава равноанђелски живот оних који су већ угодили Богу и сада у свој својој слави на небесима стоје близу престола Пренепорочног Јагњета, које је примило на себе грехе целог света. Иако је по манастирском правилу и по свом положају добијао мали приход од таса, он је и даље остао сурови испосник. У својој келији он није имао никакве својине. Напротив, како му је свака грамзивост била туђа, он је чак налазио могућности да ближњима чини добро. Не узимајући храну по два и три дана, он је свој део са трпезе и свој део новца давао ходочасницима, просјацима и убогима.
- Шта ме брига за тело и крв када су подложни распадању – говорио је Теодорит и још више појачавао пост.
Показујући према свима богоподражавајућу љубав, он је радо обављао послушања братије ниже по чину од себе. Узимајући на себе обавезе других са неуморном усрдношћу, служио је као купљени роб у свим манастирским послушањима, идући стопама самог Спаситеља који је говорио: Син човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт.20,28).
Шестог фебруара 1827. године Теодорит је био рукоположен за јеромонаха и уједно постављен за економа манастира. Том звању је у манастиру припадала велика част, услед чега је за многе било веома пожељно. Али, као веома одговорно и пуно брига, оно никако није одговарало душевним стремљењима свештеноинока Теодорита. И ето, да би избегао сукобљавања са људима и да би остао у потпуној усамљености, он је одмах поднео молбу да га разреше дужности. Уклањајући се од свих манастирских послушања, он је молио да му дозволе да се удаљи у пећине које је ископао преподобни Теодосије у селу Љесники. Одбијен, Теодорит је кренуо путем нарочитог подвизавања, узевши на себе велики подвиг јуродивости Христа ради. Скривајући у свом наводном безумљу велике врлине свог карактера и настављајући да се из силе у силу тајно уздиже у делу свог мукотрпног духовног усавршавања, Теодорит је следио речи великог апостола који говори: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овом веку, нека буде луд да би био мудар (1. Кор.3,19).
Њему ипак није било потребно да дуго тежи ка духовном усавршавању: Господ је већ испитао његово срце и познао његове мисли (уп. Пс.138,23). Од младости надарен смирењем и душевном чистотом и имајући чврсту веру у помоћ Бога који га је извукао из страшног рова, из мочваре пуне жабокречине и на камен поставио ноге његове, те утврдио стопе његове, Теодорит је већ могао слободно да кличе: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс.56,8 ). Тежећи ка највишим подвизима монашког живота, Теодорит је 9. децембра 1834. године примио схиму и добио име Теофил.
За обичног монаха схима је вид телесне смрти и добијања крила за одлазак у вечност. А за влаженог Теофила, који се од првих дана свога живота припремио на службу Богу, схима је постала знак савршеног одрицања од земље и пресељење духом на небо. Смрт, Суд и Царство небеско сада су заокупљали његове мисли и све време били предмет његових размишљања.