Ciji je Bog?

Тешко је доконати како да се разреши питање спора око тога чији је Бог, односно који од, да тако кажемо, „дистрибутера“ има ексклузивно право на лиценцу за дистрибуцију овог занимљивог спиритуалног производа. А није да то питање није за решавање, гледајући на шта се свет направио када је комунизам самоубиством доделио победу либералном капитализму, а централизована економија устукнула пред слободнијим концептом, заснованом искључиво на бесконачном штампању пара без покрића у Вашингтону.
Елем, пошто се на преласку између два миленијума десио назови „крај историје“ (Фукојама), сада су нам као колико-толико препознатљиве а супротстављене идеологије преостале само оне које обећавају да ће се после овоземаљског живота десити некакав нови комад егзистенције, спецификован различито од стране различитих тумачитеља ове транзиције. Понукан идејом да тих претпостављених „пост-живота“ може бити заправо јако много, амерички научник и писац Дејвид Иглмен објавио је књигу „Сум“ (Постојим), у којој се налази барем 40 различитих и бескрајно забавних приступа томе шта се све са нама може десити када умремо. После објављивања ове књиге Иглман је поставио и „Посибилијанизам“ (термин који се у Југо-сфери може превести и као Мождаличанство, Мождаславље или Мождаслам...) као алтернативу досадашњем гледању на ове ствари, рекавши: „Ја сам отворен према свим идејама за које немамо никаквих могућности да их тестирамо.“
Овај гломазни и бескрајно обилазни увод послужиће да саставимо један релативно широки оквир за догађаје који су чинили нервозним оне емотивније вернике, атеисте и агностике на подручју суверене, међународно признате и целовите Републике Србије, а одвијале су се на истом таквом делу њене територије, делу који познајемо као Косово и Метохију. У неке од тамошњих манастира привремено се и релативно насилним путем уселио доскорашњи владика, кога је са тог положаја релативно недавно и одозго сменило одскорашње црквено руководство. Владика је одржао литургију-две, уз присуство извесног броја верника који га подржавају у настојању да функцију задржи, а онда је са Косова протеран уз помоћ тамошње полиције, чији је етнички састав, да парафразирамо некакво трапаво црквено саопштење, био чист. Протеривање су, дакле, извршили Срби који раде као запослени у полицији приштинских власти, да преведемо шта је писало у саопштењу.
И ето теренске изведбе питања са почетка овог текста. Чији је Бог? Да верујући читалац не би разумео ово питање као још један камен бачен на цркву из кругова блиских онима који то ових дана радо и без пардона раде, питање ћемо поспешити увиђањем једне политичке правилности која с времена на време потресе СПЦ. Сваки пут кад треба да се повуче нека нова граница српске државе, а било је тих случајева онолико откад та држава постоји, питање „Чији је бог?“ се постави, на овај или онај начин. аутокефална македонска црква и непризната црногорска православна црква имале су и те како везе са статусом граница Србије у Титовој и Милошевићевој Југославији. А гле, сукоб око Епископије рашко-призренске догађа се у тренуцима када незанемарљива количина светских сила мисли да се Србија граничи са Македонијом јужно од Прешева, али не и јужно од Урошевца. Па се, накнадном памећу гледано, могло и предвидети да ће случај ове епископије, а не случај овог владике, бити проблем за решавање – како ових дана, тако и у наредним годинама и деценијама. Па га ваља и решавати, ваљда.
Радо би се, дакле, могао препоручити Посибилијанизам као приступ проблемима који се наваљују на леђа свакој цркви чија држава и нација имају проблема са идентитетом. Ако се већ мора одговарати на питање „Чији је Бог?“, а посебно кад то питање постављају људи у истим одорама, са истом паством, са истим обредима и са истим начином на који се крсте, учинимо то макар на забаван начин: нека могућности буде много више, ако већ не може да буде само једна. Дејвид Иглмен је на тај начин направио светски књижевни и донекле филозофски хит, те је учинио нешто чега га, колико можемо да наслутимо, није срамота.
А срамота је осећање уз које се много теже одговара на питање „Чији је Бог?“
Аутор је сатиричар, писац и маркетиншки стручњак

Воја Жанетић[You must be registered and logged in to see this link.]

Nas - Srbski narod kaze : "djavo nikad ne spava"


A Sveti Oci kazu : "vrag sile nema"



Duznost Pravoslavnih hriscana je, da po uzoru i zapovesti Gospoda Isusa Hrista, vole i prastaju svojim neprijateljima, a koliko u tome uspevaju, to je stvar shvatanja vere Pravoslavne i stvar samog licnog verovanja svakog coveka.Jer ta zapovest nije data radi zapovesti, vec da bi samom coveku, koji prasta i voli bilo bolje u zivotu, a svako ko je to i osetio u sopstvenom zivotu zna kakvo je to osecanje u dusi i u srcu kad volis i prastas.

Ovo govorim onima koji veruju, mada oni to dobro znaju, bezboznicima i ateistima ne pada mi na pamet da se obracam!

Medjutim, prastanje svojim neprijateljima odnosi se samo na licne neprijatelje coveka, ali ako se neko drzne da ustane na veru i Gospoda, duzni smo, ako smo Pravoslavni hriscani, da je zastupamo i branimo i svojom cascu i svojim zivotom - to upravo i cini vladika Artemije, a posto "djavo nikad ne spava", desava se ono sto se desava i zato i imamo ovakve tekstove i sve ostalo.

Ali, Pravoslavni hriscani dobro znaju, da se sve dogadja po Bozjem dopustenju i da ce sve sto se dogadja trajati samo dotle dokle je Bog rekao


A Bog je Bog sviju onih koji veruju u Njega!

Sta tu nije jasno?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svi znaju sta predstavlja ova ikona, koja deluje asimetricno, ali to sigurno nije

Da, u pravu ste. Naisla sam na ovaj tekst i postavila ga sa razlogom da vidim sta ljudi misle o tome.

Ma ljudi ne znaju kako da prezive, samo im fale gej parade i podmukli provokatorski tekstovi po pitanju vere i to sada kad nam se komada i rasparcava zemlja, unistava istorija i duh rodoljublja ovog napacenog naroda, sada kada su kao vrhunac svega napali nisko i satanski na veru Pravoslavnu, zar sada neko treba da se pita - ciji je Bog...

Ja licno tako nesto ne mogu da podrzim, a i bojala bih se da se poigravam sa Bogom. Bog nije i ne moze da bude TEMA!

Bog je moj - jer verujem u njega, a ciji je jos, to svako u srcu treba da zna

Zao mi je ako sam Vas ovim tekstom uvredila, nije mi bila namera, zaista.
Interesovalo me je kakav nam primer daje doskorasnji vladika, da li tako treba sutra da se ponasaju i nasa deca?
Mislim da ne....