Njegos

П. П. Његош - Горски вијенац (чита: Данило Лазовић)

Dokumentarni film o Petru II Petroviću Njegošu, iz 1951. godine

Testamenti Petra I i Petra II Petrovića Njegoša

O kanonizaciji Njegosa

Сергеј Сокуров: Словенски Антеј



Пре неколико година, радећи на свом великом делу „Роман с Русијом“, упознах се с личношћу равном херојима антике, толико заносном, очаравајућом, усхићујућом, да је уведох у роман, као једног од главних јунака приповедања. Говорим о митрополиту Петру II Његошу, теократском владару Црне Горе 1830-1851. године. Сродство с њим чини част читавом словенству, Русима (троједним Русићима) у првом реду.

1. новембра о.г. њему се навршава 200 година. Са друговима из МГИМО, АН РФ и ЦП Русије припремамо научно-књижевни, јубиларни скуп на једном од виђенијих места у Москви.

Лично се готовећи за значајан догађај, извукао сам из свог обимног дела неколико састава мањег обима под разним насловима зарад њиховог распоређивања у периодици, већ према захтевима овог или оног издања. Овај одломак представља скраћене иначице двеју глава, у којима су описане последње године општесловенског хероја, државног градитеља и зачетника отаџбинске књижевности.

Расецање пуног ткива уметничког приповедања захтева нека појашњења. Сви његови ликови су, разуме се, романсирани, па и велики Црногорац (монах, војник, дипломата и песник). Осим стварних лица из прошлости, у приповест је уведен и измишљени лик – Димитрије Каракорић-Рус. То је син руског официра што је другу домовину нашао у Црној Гори. Димитрије од младих година служи владара као његов секретар, поверљиво лице. Појављује се, овде у људском облику, горска Вила – божанство природе из црногорске митологије. Нека читаоца, упознатог с описаним периодом историје Црне Горе, не збуњују ауторске домисли. Пред вама није научно истраживање; ово је уметничко дело, које је у пуном обиму размештено у интернет-издању „Хронос“.

*
Надахнуће га је запљускивало у валима, све чешће у моћним таласима. Он је понирао у ритам звукова, у ликове јунака из прошлости и садашњости, рођене из његове песничке уобразиље. Свагда бејаше мучан излазак из тога стања, када је то захтевало служење народу. Песник је у Петру II увек био принуђен да уступа пред државником. Но, каткад се овај последњи у њему предавао суочен са буром строфа што се рађаху у њему.

Дође време када се стихотворац збуњено обрати пријатељу-саветнику с питањем: има ли вођа народа морално право да се из личних разлога на кратко време удаљи од државних послова? Димитрије знадијаше да је песник Његош тих дана спремао за штампу „Велики триптихон“. Био му је потребан потпуни мир. Свој одговор Каракорић-Рус је обукао у форму меке, пријатељске наредбе: „Тај посао је светиња, Петре. Затвори се на неко време. Ко ће смети да те осуди? Ти си монах“.

Бојећи се да се господар не предомисли, Димитрије га у месечну ноћ, без обезбеђења, одвози на гребен планинског ланца Ловћен. Тамо је од уштеђевине владике подигнута скромна капелица-ротонда, под ниском византијском куполом и од тесаног камена. Мир у безљудном простору и окрепљујући ветар побуђују у Петру поетско расположење. Владика не беше леђима окренут Црној Гори, коју он називаше „гњијездом јуначке свободе“. Јер, где год се окренуо, свуда је Црна Гора – од Бококоторског залива до северних планина, од литица Боботовог Кука, па до острва у Скадарском језеру.

Испративши очима Димитрија, песник осети да он на планини није сам. На осојној страни ланца зачу се лак покрет, појави се бела силуета жене распуштених коса у лаким хаљинама до самих стопала, које су се вијориле на ветру. Вила, досети се Петар. „Шта ти тражиш овде, човече?“ – разлеже се улагљиви глас. – „Ходи к мени, наградићу те за смелост“. – „Благодарим, добра дјево. Али ја сам монах. И сочинитељ пјесана. Буди моја сестра, моја муза. Испричај ми што си виђела одавде у прошлим вјековима. Каква лица, каква дјела си запамтила. Ја ћу пренијети твоју причу моме народу. Испричаћу му о теби. Постаћеш знаменита, нећеш бити тако усамљена на својој гори“. – „Добро, црноришче, – одговори вила после дугог ћутања. – Пођи за мном“. И нестаде у пештери.

...Када митрополит изађе из ње, над хрбатом стојаше сунце. Доле, у измаглици, раликоваху се куле са Цетиња, кровови насеља Његуши, издвајаху се затони Бококоторског залива, врхови горских ланаца, серпентине путева у низинама, по којима попут бубица пролажаху пешаци, кочије и коњаници. Песник бејаше узрујан – размахивао је рукама, узвикивао речи, које се у лету постројаваху у ритмичке врсте. Утрчавши у капелу, добровољни отшелник изложи на налоњ папир и писаћи прибор из путничког сандучета. На првом листу, по средини, прскајући мастилом, он ужурбано нацрта: Заробљен Црногорац од виле. Тако је, уз помоћ митске деве зачета оригинална творевина српске поезије.

**

Све се не може предвидети. Некако се не мисли о томе да живот, за разлику од вина у мешини, чије се трошење може контролисати, има својство да се одједном заврши. Хладна капелица на хрбату Ловћена, ловљење рима на јесењем ветру, упоран рад над хартијом, са заборављањем на сан и храну, изазвали су кашаљ код затворника. Прегледавши прехлађеног по његовом повратку на Цетиње, доктор забринуто промрмља: „Треба да се чуваш, мој господару“.

Од свих корисних савета ово је најнеиспуњивији савет. А лекар је рачунао с тим кога он саветује. Његош је сместа заборавио на упозорење. Обољење, увређено због такве непажње, осветнички се притајило: чекај ме само! Дуго времена оно није давало вести од себе, тек се с времена на време јављало покашљавањем.

Једног од оних ретких дана кад је на границама Црне Горе и унутар ње завладала тишина, господар донесе одлуку да обиђе земљу – својим очима да види како нови чиновници и старешине извршавају одлуке митрополита и Сената, да се загледа у лица поданика. Шта је у њиховим очима? Каракорићу-Русу је заповеђено да прати владара. У престоници је да чува све и сваког остао стари сенатор Црнојевић који, веран као дадиља, имађаше свевидеће очи.

Глас о том путовању магновено облете земљу, али се сáмо путовање отегло. Кавалкади не даваше пролаза. У сваком насељу тим поводом нагиздани народ хрлио је ка путу. Не иђаху под копита како би целовали руку поглавара помесне православне Цркве; целиваху своју, клањајући се; такав је обичај. Гласне жице и барут нису жалили. Подигнуте над главама цеви оружја, ватра, дим, праскање, одјеци. Свако би да одвуче митрополита, свештенство и свиту у колибу, по правилу сиротињску, али гостољубну. Многи са гуслама, киње струну гудалом, певају – речи се не могу разабрати. Коњ под Петром приличан је јахачу – виши од осталих атова за гриву. Владика је одевен као и сви: капа, долама, кратке шалваре, чарапе, опанци, али без оружја. На поздравне узвике гомиле, на поклоне, митрополит одговара „Помага Бог“, повремено широким гестом прави крсно знамење, звучно произносећи „во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа. Амин“. Могло се учинити да владар више нема непријатеља. Њих је било, само се скриваху на скровитим местима, а и овде, под живим маскама. Кад су се заустављали на дневни одмор или конак, најпре су ишли у цркву. Њен поглавар је надевао ризу преко путничке одеће, служио молебан. Обедоваху на отвореном месту сви заједно, да се сити напричају пре кратког сна. Истим народним језиком митрополит је причао са сваким. За Димитрија Каракорића-Руса то не беше ништа ново, зато у његовом дневнику нећемо наћи одзива на речи његовог господина. Но, у то доба је по Црној Гори путовао руски етнограф Измаил Срезњевски. Осмотривши митрополита са стране, он је записао: „Зачуђује те као човек, и као владар Црногораца. Говори лепо, умно, са осећањем, са достојанством и без усиљености, и у свим речима је видна љубав према народу, исто тако као и црногорска једноставност у обраћању“.
..............................................................................................................

Последњих месеци наступи кашља почели су следовати један за другим. На омршавелом лицу митрополита избило је руменило. Једном, играјући билијар, пред очима секретара, његов Петар исхракну грудвицу крви у марамицу. Главни дворски лекар искористио је своје право да у одређеним околностима заповеда: „Без одлагања да отпутујете у Италију, господару! Имате све предзнаке јектике“.

Владар се није одмах повиновао. Он није просто живео и радио, он је служио Црној Гори. Опасност за свој живот митрополит није видео у сушици. „Моја душа је убила тело“ – чуо је Димитрије од свога господина. Па ипак се у признату земљу-лечилиште морало путовати. Али гласовита „лековита клима“ не поможе. Истина, знатижељни Црногорац не посећиваше толико модне клинике колико античке развалине, музеје и галерије слика разних италијанских градова, од Венеције и Торина до Напуља. Каракорић-Рус, који га је пратио, у дневнику је забележио да је болни господар читав сат провео пред Рафаеловим платном „Преображење“. С муком га наговорише да учини посету папи (можда се – надаху се православни, смућени од страха пред неминовним – деси чудо). Његош је у парампарчад разбио наде повереника. Он не би био с раскида да се види с папом, али не могаше пристати на понижавајућу за православног човека процедуру – да приложи усне на вериге апостола Петра. У присуству папског нунција, он рече: „Црногорци не љубе ланце. Они су рођени да их кидају“. И окренувши се према својима, изговори тоном који није допуштао поговора: „Ајдемо-те кући, вријеме је!“

Пролазећи кроз Равену, песник Петар Његош пожеле да се поклони пред Дантеовим гробом.

Кочије се зауставише пред троугаоним фронтоном. Заповедивши ађутанту да сачека пред улазом, господар уђе у гробницу и обрете се поред раскошног, мраморног саркофага. И одједном га захвати непријатно осећање, као да је постао саучесником неке ниске, за њега увредљиве обмане. Тада за леђима зачу нечије дисање. Окренуо се. Одоздо га је, изнурен од унутрашње ватре гледао јуноша суманутих очију, какве бивају у песника измучених непрестаном звоњавом рима у себи. „Не верујте им, сињор – молећиво изговори незнанац. – Овде нема великог Дантеа“. И Његош му одмах поверова: „Ђе је онда?“ – „Хајдемо-те, показаћу“. Незнанац изведе Црногорца ка путу, крај којег се уздизаше црква светог Фрање, и показа руком према њој: „Тамо, иза олтара – па се одједном узруја. – Идите тамо, ја журим, треба да запишем... Ви сте песник, сињор. Одмах сам схватио“. С тим речима јуноша се даде у бег, изазвавши подозрење ађутанта.

Иза апсиде цркве, сред жбуња и остатака немих, камених надгробника, Његош пронађе у земљу утонулу суру, испуцалу плочу. С муком разабра пет слова: Dante.

– Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити – осећајно изговори црногорски песник.

– Што... Извините, шта рекосте, ваше високопреосвештенство? – упита ађутант.

– Ја то не вама, него њему – из моје поеме „Горски вијенац“.


Митрополит, поживевши безмало тридесет осам година, као и луча његова, Пушкин, преминуо је (починуо, написаће месни хроничар) 19. октобра 1851. године. Умирући је сасвим изгубио глас. Каракорић-Рус једва је разабрао последње речи свога господина: „Жалим... не соверших... Славени... под игом, – дуга пауза, малаксало, испрекидано дисање и реченица, изговорена на руском: „Слава Тебе, Господи, показавшему нам свет!“. Та реченица ће се наћи и у завештању. И такође на руском језику.

У Русији тог дана свршени ученици Царскоселског лицеја обележаваху четрдесету годишњицу те јединствене школе универзитетског типа. Преображавалац Црне Горе њу је сматрао обрасцем за високошколске установе у својој земљи.

Петар је завештао да га сахране на врху Ловћена, у капелици над пећином, где је срео своју вилу-музу. Током монашког живота накупљених педесет тисућа рубаља оставио је за потребе свог народа.

Кад из вратница обитељи изношаху ковчег, разбеснела се непогода, какву нису памтили у тим крајевима. Као да се поновио Светски потоп: дуготрајни пљусак, непрестано севање муња, тутњава громова, од којих се тресијаху горе и осипаше цреповље с кровова, као у мајске дане. А беше позна јесен. Не беше никакве могућности да се тужни терет подигне на гору.

Наследник покојног митрополита, Данило Петровић Његош, нареди да се ковчег врати подземљу манастирске цркве. Потом учесташе хладне кише и рашири се глас да Турци тобоже, користећи се тренутком, спремају напад на престоницу. Сад су могли да искале свој гнев на хришћанима који се не покорише њиховој сили. И на остацима најнепокорнијег од свих Црногораца. На срећу, гласине се не потврдише.

Тек након четири године биће извршена предсмртна воља митрополита, у већ сасвим другој земљи – Књажевини Црној Гори. Теократски владари ће остати у аналима историје на страницама између 1697. и 1852. године. Данило Петровић Његош ће прогласити себе за књаза, и почети да својим народом управља не као монах, већ као монарх. Но, у пешачком спроводу ка врху планине Ловћен, књаз ће сматрати достојним за себе да заузме место у сенци ковчега свог претходника.

Пре изношења ковчега из вратница, њега поставише на постамент посред манастирске порте, од претходне вечери испуњене светом. Стајаху ћутке (само су молитве шуштале), непокретно, стиснуто. И као по команди се размакоше да направе пролаз стогодишњем старцу, дојахавшем на коњу из засеока Његуши. При појави оца последњег владарског митрополита, одшкринуше поклопац ковчега. Указа се жута, мумифицирана шака руке. Старац се примаче и дугим целивом припаде к руци сина, кога је он називао светим оцем. На њену срећу, мајка није надживела свог Рада, своје Сунце.

Спустише поклопац. Сад већ занавек. Патријарх рода Његоша, Томо Марков Петровић, погнуте главе се удаљи према групи спроводника у којој стајаше Каракорић-Рус. „Димитрије – тихо му се обрати црногорски дуговечник – почињем заборављат, старим... Подсјети ме, из „Горскога вијенца“... Онијех редака“. Бивши секретар без размишљања се одазва, и они што стајаху у близини, чуше: „Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити“.

Превео Драган Буковички

Извор: Руска народна линија

CRNOGORAC SVEMOGUĆEM BOGU (P.P. Njegoš)

O, Ti, bićem Beskonačni,
bez početka i bez kraja!
Početak si sam osnova
a kraj svega u Tebe je.
Ti, dubino neizmjerna,
ti, visoto nedolećna,
ti si sjajnost svoju skrio
mnogostručnim pokrivalom
Veličanstva i prostranstva!

Ti se ne daš da Te vidi
oko duše najumnije,
nit um Tebe uobrazi,
no tek počne o Teb mislit,
zanese se u beskrajnost,
sve s višega višem hodeć,
leteć željno da Te vidi,
ili sjenku barem Tvoju.

A zalud njemu muka,
po prostoru tumaranje,
kada si ga Ti stvorio
kratkovido i slijepo,
da u Tebe ne pogleda,
no se natrag mora vratit
i teskotnom svome hramu,
zaneseno, utvrđeno,
veličinom začuđeno.

Pogledam li vječnost stvarih.
Pogledam li svjetlost sunca.
Pogledam li sjajnost, hitrost.
Milionah gornjeg svoda:
Sve to mene udivljava,


Tebe kaže svemoguća,
i duša Te moja mila
više svega uzvišava,
Tebe što si više svijeh.
Tvojom riječju svu tvar krećeš,
Bog si uma, duše moje.

Ti si okean beskonačni,
a ja plovac bez vesalah,
misli su mi bura jaka:
Sa mnom čine valovanje,
nagone me naprijed plivat!
Žele štogod vidijeti;
No kako ću vidom hodit
kad u ruke vesla nemam.

Već sam dužan stojat tužan
u smrtnome čamcu malom
na sredinu okeana,
dok se prevrati čamac isti
i okean mene proždre!

Ja se zemlje car nazivam,
ja se gordim i ponosim,
jer vrh svega zemnog vladam;
Ja s prirodom često ratim,
pobjeđavam tresk gromovah,
pobjeđavam zvuk vjetrovah
i sinjega ljutost mora.

Ti, Božanstvo previsoko,
koje živiš u prostoru,
nad prostorom, pod prostorom
u svijetlim planetama,
u zrakama sjajna sunca
i u svaku malu stvarcu
nam vidimu, nevidimu!
Ti svačemu život daješ
nevidivom svojom silom.

No, ko će Te opisati,
ko li umom obuzeti?
Um si kratak dao čojku,
ne može Te ni nazreti,
a kamo li vidijeti;
Već um leti čojka slijep
po prostoru beskrajnome
tražeć svjetlo po tavnini
kako sova u mrak noći.

Al ja više sile nemam,
da izbliže Tebe vidim,
već iz stvari vidimijeh
Stvoritelja njina slavit,
i s čuđenjem velikijem,
dušom, srcem Tebe vikat:
Ti si car moj i sveg drugog,
kojega je ruka vrgla
temelj svemu vidimome.

I u koga ruku stoji
konac iste veličine!
Tebe slava beskonačna,
Tebi časti prekovječne,
neka bude i biti će
dok je svijeta i naroda!

Petar Petrović Njegoš

Besmrtni Rade Tomov

Plenio svojim izgledom, manirima, znanjem, ponašanjem, i kulturom. U cetinjskoj pustinji podigao sedište crnogorske države


KO je bio Rade Tomov Petrović - ili u monaštvu i po vladarskoj i vladičanskoj tituli nazvan Petar Drugi Petrović Njegoš?

Kako je, bez mnogo škole i formalnog obrazovanja, mogao sa samo dvadeset godina napisati pesme „Crnogorac svemogućem Bogu“ i „Crnogorac zarobljen od vile“?

Gde je izvorište tolike genijalnosti?

Koliku li je volju imao kada je tako rano došao do intelektualne i duhovne zrelosti?

Jedini odgovor na sva ova pitanja, bio je i ostao da je Rade Tomov, vladika i gospodar Crne Gore i jedan od najvećih i najdubljih umova srpske istorije, književnosti i filozofije, bio genije, prirodno rođeni talenat, od Boga nadaren čovek, s velikom sposobnošću učenja i zaključivanja i da je kao takav, bio i ostao jedna od naših najvećih tajni, koja može, ali ne mora da znači da će ikada biti do kraja rasvetljena i protumačena.

Njegoš je život posmatrao otvorenim očima, brzo učeći i temeljno se razvijajući. Život mu nije dozvoljavao da se sporo i temeljno razvija, da mu znanje odstoji, da ima prazan i neispunjen dan.

Kao da je znao, intuitivno osećao, da će kratko živeti, pa je žurio da dovrši misiju od Boga darovanu, da stvori crnogorsku državu, kao deo slobodne, kulturne i prosvećene Evrope, gde će knjiga postepeno zameniti preko neophodan mač, koja će biti ponos i dika srpskom rodu i slovenskom plemenu.

Ličnost vladara i ličnost pesnika rođene su uporedo jedna s drugom, one su srasle u jednu jedinstvenu i neraskidivu celinu, čvrsto povezanu s vremenom i prostorom. Povezanu s Lovćenom, odakle se vidi kao na dlanu čitava Crna Gora i Boka Kotorska, s Cetinjskom pustinjom, gde ničeg nije bilo značajnijeg osim mesta gde stoluju crnogorske vladike, s 19. vekom, dobom promena, oslobođenja, revolucija, sa srpskim narodom i njegovom kosovskom sudbinom, s narodnom pesmom i narodnom mudrošću.

Nikada nijedan srpski vladar, pored svih svojih obaveza i preokupacija, nije uspeo da svojim literarnim delom uzdigne do te mere svoju vladavinu kao što je učinio Njegoš.

Njegova poetika u isti mah bila je deo njegove najviše politike, kojom je stekao besmrtni glas ne samo u svom rodu nego i u istoriji svetske književne i kulturne baštine.

Vladara najmanje evropske države, još međunarodno-pravno nepriznate, rado su primali na stranim dvorovima, salonima, razgovarali su s njim ceneći njegovu erudiciju, potpuno neverovatnu za njegove godine.

Sam po sebi, on je izgledao kao nekakvo svetsko čudo. Gorostasnog stasa, neobične muške lepote, bio je idealan predstavnik svoga roda i svoje rase, koja se u to vreme sopstvenim snagama oslobađala od osmanske vlasti.

Najviše ga je impresionirao ruski car, Nikolaj Prvi, u kome je video istinskog prijatelja i zaštitnika Srba i svih Slovena na Balkanu.

Njegoš je bio interesantan i za vreme svoga života, o čemu svedoče brojni stranci koji su, naročito posle 1837. godine, masovno posećivali Crnu Goru i bili njegovi gosti. Većina njih bili su agenti i špijuni stranih zemalja i vlada kojima su slali poverljive izveštaje, ali su istovremeno mnogi od njih objavljivali i putopise o Crnoj Gori i njenom vladaru koji su štampani tokom 19. veka.

U tim putopisnim beleškama, dat je dosta povoljan sud o Njegošu i njegovoj težnji da od Crne Gore stvori modernu evropsku državu. Stranci su bili iznenađeni i fascinirani crnogorskim vladarem, najpre njegovim izgledom, zatim manirima, ponašanjem i nadasve širokim obrazovanjem i kulturom. Ruski inženjer, Jegor Petrovič Kovaljevski, koji je 1838. godine boravio na Cetinju, tvrdio je da je crnogorski vladika jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Njegoš, tada 24-godišnji mladić, tečno je govorio francuski i ruski, italijanski i pomalo nemački.

Kultura i obrazovanje nije bila samo njegova duhovna hrana i proizvod dokolice, nego i važno diplomatsko i političko oružje. On je Evropejcima, svojim delom dokazao da narod u Crnoj Gori nije puko, varvarsko, poluazijatsko pleme, kako su obično mislili, nego predstavnik stare, evropske duhovne tradicije i rase, koji traži svoju državu i svoju slobodu.

S njim, školovanje i obrazovanje u Crnoj Gori postaje deo nacionalnog zadatka svake crnogorske porodice, koja svoj ugled i svoju snagu više neće meriti puškama i posečenim turskim glavama, nego većim brojem školovanih i pametnih ljudi u bratstvu i plemenu. Ta politika naročito je postala vidna u doba njegovih naslednika, Danila i Nikole, da bi se zadržala sve do 20. veka i postala jedna od najpozitivnijih crnogorskih osobina.

Njegoš je dobro poznavao Crnu Goru i Crnogorce, znao je da svaki nagli pokret može dovesti do neželjene reakcije i krvoprolića. Iako u nekoliko navrata nije uspeo da spreči pobune protiv sebe i sopstvene vlasti, znao je na vešt i krajnje surov način da ih lokalizuje.

Dobio je pustu, besudnu zemlju, gde se ginulo i ubijalo, a ostavio je državu, malu, slabu, u povoju, ali ipak državu. Do 1837. godine on je monah, vladika, koji vlada više autoritetom nego silom, a od 1837. najveće krize njegovog života i njegove vlasti, koju je uspešno prebrodio, on postaje gospodar, punopravni svetovni vladar. Tada skida mantiju, podiže dvor i rezidenciju, piše svoja najznačajnija dela i uređuje unutrašnju upravu, gde smešta Senat, prvu školu i prvu tamnicu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Marijan MILJIĆ: NJEGOŠEVA SMRT


Okolnosti oko “potonje ure” crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša nedovoljno su poznate javnosti; istoričar Marijan Miljić na osnovu svjedočenja Njegoševih savremenika, biografa i istoričara rasvjetljava taj događaj, s posebnim osvrtom na riječi za koje se tvrdi da su ih vladičini roditelji izgovorili na njegovoj sahrani

E ćah još rad biti dvije godine živjet i vidjet ćaste kako ćah proslavit Crnu Goru

Petar II Petrović Njegoš bio je i ostao velika zagonetka ne samo neponovljivim djelom nego i svojom ličnošću, životom i smrću. I pored nespornih rezultata cijele jedne nauke - njegošologije (i ne samo njenih), Njegoševo djelo je veliki izazov ne samo za književne istoričare, teoretičare i kritičare već i za filozofe i druge naučnike i stvaraoce. Njegošev život, i pored svekolike surove realnosti u kojoj je živio, stvarao i vladao (o čemu svjedoče sačuvana dokumenta ili podaci iz literature), takođe sve više skriva koprena misterioznosti i sve više je, kako vrijeme odmiče, u svijetu legende, a ne istorije.
Povod za ovaj tekst, u stvari, jeste stopedesetogodišnjica prvog “pečatanja” “Gorskog vijenca”. Međutim, ideju sam dobio prije nekoliko godina podstaknut jednim tekstom koji bilježi riječi Njegoševih roditelja pošto je njihov sin i gospodar Crne Gore ispustio besmrtnu dušu. Skoro da nema toga koji poznaje životopis vladike Rada i njegovo djelo a da nije razmišljao o njegovoj smrti. Mnogi Crnogorci su u svom “depresivnom optimizmu” odbolovali vladičinu smrt. Međutim, ni u izvorima ni u literaturi nema mnogo podataka o smrti vladike Rada. Zaista, teško je napraviti neku “živu” rekonstrukciju “Njegoševe potonje ure”, iako je takvih pokušaja bilo. Nije lako dočarati sliku i atmosferu kada je, veliki pjesnik i gospodar Crne Gore, promijenio svijet - kada je Njegošu ispala duša! Kako se taj veliki duh, iscrpljen bolešću i brigama, praštao i rastajao od svoga svijeta, na tronu vladarskom i pjesničkom, od naroda i glavara, od roditelja i braće, od svojih djela, pred narodom koji još nije znao niti je mogao znati koga, zapravo, gubi, kakvu svoju veličinu? Kako dočarati i oživjeti sliku i atmosferu oko vladike dok umire, u času smrti i poslije toga, ono što se dešava oko njega, njemu i u njemu? Ipak, o tome su ostavili svoja sjećanja ili zabilješke ljudi iz najbliže Njegoševe okoline, oni koji su se tu zadesili ili su kasnije, po pričanju očevidaca, zabilježili smrt crnogorskog gospodara koja je bolno odjeknula i, daleko, izvan Crne Gore. O tome su pisali Njegoševi biografi i istoričari.
Pop Vuk Popović iz Risna piše, iz Kotora, Vuku Karadžiću obavještajući ga nakon desetak dana o Njegoševoj smrti, najvjerovatnije po pričanju očevidaca koji su bili na Cetinju 10/22. novembra 1851. godine: “Umrije nam vrli i divni Vladika crnogorski baš na ustavke Lučina dnevi u deset sati izjutra!”.
Uoči potonjeg dana, 19/30. oktobra, prisutnim senatorima i rođacima Njegoš je rekao: “Mila braćo moja! Evo sam vam baš došao na ždrijelo vječnoga doma! I viđu da ću umrijet, i teško žalim što ću vas ostavit, e ćah još rad biti dvije godine živjet, i vidjet ćaste kako ćah proslavit Crnu Goru, ali volja božja ne dade! Ja sam vam sveđer pričao i kaživao kuđ sam išao i šta sam vidio, šta sam radio i šta sam stekao. Ja sam sve ovo činio za dobro i poštenje naše, i koliko sam mogao, svuđe sam vi naredio i napravio da ve neće bit stid. A sad, braćo, poslušajte što ću vi najpošlje reći. Zaklinjem ve bogom i Svetom Gospođom, držite Pera za gospodara i slušajte Đorđa. Zeko neka sjedne na moju stolicu, te bude za toga. Vi živite u dogovoru i u ljubavi bratskoj, pa će tako i svi ostali Crnogorci. Ne gonite Brđane, niti ih puštite krvnicima Turcima. Ne nasrćite na ćesarevu zemlju ni na ćesareva čovjeka. Od kokoške do glave, ko ukrade ili nasilice učini u ćesarevu zemlju da se mušketa. Čuvajte se od zlijeh Turaka i š njima gledajte da u miru budete, a ne puštite bogme niko da vas tare. Držite se Rusije i slušajte Cara rusiskoga, i biće vam svako dobro. On će vam onu pomoć i unaprijed davat, ako vam je uzbasta uzdržat. Učinio sam tri testamenta: jedan je u Beču, drugi u Peterzburgu, a treći kod konsula u Dubrovniku, i ovoga pošto umrem pročitajte narodu. U Beču su sto hiljada f., u Peterzburgu sto hiljada, a kod Pera pedeset i osam hiljada, koje sam sačuvao za potrebe naše, i vi ih ne tičite bez nevolje domaće i čuda. Još vam preporučujem i amanet predajem: kad umrem, kopajte me na Lovćen kod nove crkve”.

A onda se poput hora u antičkim dramama oko vladike u jedan glas sliše glavari i narod

Po V.M.G. Medakoviću, Njegoševom ađutantu i ličnom prijatelju, (trideset godina kasnije), Vladika je osjećao da je kraj blizu, pa je 5.oktobra (po st. kalend) izgovorio sljedeće:
“Ja umirem Crnogorci! Ali mi nije ža, što još ne poživjeh barem dvije godine, to biste vidjeli, na čemu bih vas ostavio. - Ja sam živio među vama, ali me nijeste poznali: doći će vrijeme kada ćete me se sjećati i govoriti, da je Vladika dobar bio, prema drugih gorkijeh iskušenja, koja vi predstoje”. Zatim se obratio svojemu bratu Peru i bratučedu Đorđiju i rekao: “Ja hoću da me sahranite u onu crkvu na Lovćenu”. U međuvremenu, Pero i Đorđije su se zakleli da će mu ispuniti “potonju želju”, a Vladika se sam pričestio (ne i ispovijedio, nako direktno Gospodu). Dan ranije serdar Filip Đurašković, koristeći Vladičinu ljubav i prijateljstvo pita: “A da, gospodaru, kad ne bi narod šćeo Zeka na mjesto tvoje, šta ćemo onda?” “Bogme, serdaru, tada neka narod izbira drugoga”, odgovori mu Vladika. Dok je tekao ovaj razgovor prispio je sa Njeguša i vladičin otac, stari Tomo Markov. Potonjeg dana (po jednima prije pričešća, a po drugima poslije) pošto je stresao serdara Filipa, koji ga je prihvatio da ne padne, dok ne legne na “perinu Petra I” (“Vidiš, Filipe, da sam još živ i da me snaga nije ostavila”) jedino je vazda prisebni Novica Cerović, urizikao (pošto se sekretar Milaković, koji je, po dogovoru to trebalo da učini “zagrcnuo u suzama”), da zapita za potonju poruku: “Gospodaru, tebi se život krati!” Njegoš odvraća: “I prekratio se!” A onda se kao u antičkim dramama, hor ili kolo u “Gorskom vijencu”, u jedan glas sliše glavari i narod: “Oprosti nama Gospodare tvoj hljeb i so”. Vladika Rade, nepomućene svijesti, potonjim naporom prozbori: “Neka vam je prosto! I neka bog vama i svakome Crnogorcu i Srbinu, đegođ koji bio, blagoslovi i umnoži svaku dobru rabotu”. Poćutao je i dodao: “Ne zaboravite na moje riječi! Ljubite Crnu Goru i sirotinji činite pravdu!”
Posljednje Njegoševe riječi, pošto je potonji put ustao i prekrstio se, navodi i Milorad Medaković: “Preblagi Gospode Bože! Preporučujem ti moju dušu i bijedni narod crnogorski!”
I potonja molitva za Crnu Goru i narod kome je bio vladika i gospodar: “O veliki Samostvoritelju, pomozi jadnome, no junačnome crnogorskom narodu, održi ga u slozi i viteškom poštenju”. Ili, po Vuku Popoviću: “Bože i sveta trojice pomozi mi! Bože i Sveta Gospođo, predajem ti na amanet sirotnu Crnu Goru! Sveti arhanđele Mihaile, primi moju grješnu dušu!”
Prije nego je izdahnuo, gospodar Crne Gore je otvorio oči, pogledao okolo, uzeo želju od svijeta - i ostao tako sa otvorenim očima. “To se dogodilo u 10 časova izjutra 19. oktobra 1851. godine, na isti dan u koji je 21 godinu ranije na silu obukao crnu rizu i počeo da usuđuje Crnu Goru, a 11 dana prije nego je napunio 38 godina. Prvo nastaje tajac, pa onda plač. I svi plaču: glavari otvrdlih duša, rodbina, narod - sva Crna Gora.
Stvarni povod za ovaj tekst, uz pominjanu raniju zamisao, jeste jedno neobično, anonimno štivo a koje sadrži navodne riječi Njegoševih roditelja koje su uputili tek umrlom sinu i crnogorskom gospodaru. Ono se potonjih godina puno rabi i, sa nepoznatim izmjenama i varijantama često čuje. Zanimljivost ovog štiva izazovna je, prije svega, zato što njegove riječi nijesu upućene bilo kome (ili nijesu mogle biti upućene) nego svome sinu i jednom od najvećih u svekolikoj istoriji Crne Gore. I nije umro bilo ko, nego - Njegoš, jedini od Petrovića kome je Njegoš ostalo sinonim imena i prezimena. To sporno, anonimno štivo, uz određene varijacije, umetanja i stilizacije, ima uslovni naslov “Na sahrani Njegoševoj” i glasi ovako: Otac Tomo: “Pomoga bog, braćo Crnogorci. Bog dao i Sveta Trojica da ova smrt mojega sina, a vašeg gospodara bude sretna za sve nas i našu vitešku zemlju (varijanta: Crnu Goru)”.

Ivana Tomova: Treba da plaču one majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja

Ovim riječima obratio se Tomo Markov narodu, a onda sinu: “Veliki sine, diko moja, radosti mladijeh dana, snago i kreposti starosti moje, zar doživjeh da te i takvoga vidim. Vaistinu božju i smrt je lijepa, sve ti pristoji pa i smrt. U obraz bih te poljubio, ali to ne mogu, ti si u okruti vladičinskoj. Sve ti prosto bilo, sine”. Majka Ivana: “Braćo Njeguši sokolovi Crnogorci! (varijanta: i Brđani). Nije to lijepo što činite, što plačete i kukate za Vladikom. Nije se on rodio za kukanje niti se rodio za plakanje. Radio je o dobru imena našeg i srpskog, zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati”. Onda se obratila mrtvome sinu: “Ja sam bila i sada sam najsretnija majka, kada mi je bog darivao tebe, moj vazda prelijepi sine, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Ja vaistinu Božju, nikad neću za tobom zaplakati, jer kada bih to učinjela ja ne bih bila tvoja prava majka. Treba da plaču one majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti sine materinska rana, prosto ti srpsko (varijanta: crnogorsko) mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i on od tebe imatŐ šta tamo da vidi”.
Tekst nije, da je meni poznato, autorizovan niti igdje objavljen u ovom obliku, bar ne u nekoj relevantnoj publikaciji. On se, uglavnom, pamtio ili prepisivao. Nijesam jedini koji je, i pored neosporne dopadljivosti teksta i literarne ljepote, sumnjao u autentičnost riječi koje se pripisuju Njegoševim roditeljima, ocu Tomu Markovu i Ivani Tomovoj, koje su, navodno, uputili tek preminulom sinu ili prisutnim Crnogorcima. Tragajući za autentičnošću ovih riječi ili za njihovim izvorom u literaturi, konsultovao sam gotovo svu relevantnu literaturu o Njegoševu životu, pogotovo onu u kojoj se mogu naći podaci o njegovoj bolesti i bolovanju, o njegovoj “Potonjoj uri” i smrti, o tome šta se sve događalo oko blaženopočivšeg vladike, šta je sve rekao potonjih dana dok nije izdahnuo i šta su drugi rekli nakon toga. Čak ni Njegoševi savremenici, koji su se na Cetinju zadesili, pogotovo Dimitrije Milaković koji je bio uz njega, ne navode citirani tekst. Navedenog teksta nema ni kod onih koji su neposredno po smrti Vladičinoj zabilježili, po pričanju očevidaca, sve ono što se događalo prije i poslije njegove smrti. Pomenutih riječi koje se pripisuju Njegoševim roditeljiam nema ni kod poslovično pouzdanog, izuzetno obaviještenog i strogog istoričara i njegošologa Rista J. Dragićevića. Takođe potvrdu ovih riječi nijesam mogao naći ni kod njegovog sekretara M.Medakovića, Njegoševog prijatelja Lj. Nenadovića, kod J. Kovaljevskog, Vuka Popovića, Lavrova, Rovinskog ili kasnije Vladičinih biografa I. Sekulić i, osobito, umnog i nadahnutog Milovana Đilasa ili profesora Vida Latkovića. Sa manjim razlikama, gotovo svi Njegoševi biografi navode prisustvo Njegoševih roditelja neposredno po njegovoj smrti i na sahrani. Risto J. Dragićević konstatuje da je, inače, vrlo malo podataka o Njegoševim roditeljima. U pitanju je samo par uzgrednih rečenica. On navodi čak i najsitnije pomene iz literature i arhivskih dokumenata. Tomo Markov, Njegošev otac, rođeni je brat vladike Petra I a majka Ivana Tomova, sestra Laza Prorokovića, njeguškog kapetana koji nije mogao da preboli smrt svoga izuzetnog sestrića, pa je uskoro za Vladikom i umro. Svi se Njegoševi biografi slažu, bar u jednom, da su Njegoševi otac i majka doživjeli duboku starost. Po jednima, Tomo je u času Njegoševe smrti bio stogodišnjak, a Vladičina majka je bila devedesetogodišnja starica.

Na ispraćaju “mladog gospodara” okupila se sva Crna Gora, ona slobodna i ona pod tuđinom

Po drugima, Tomo je tada imao osamdeset godina, a Ivana je bila desetak godina mlađa od Toma. Po Ristu Dragićeviću, Tomo je rođen 1762. ili 1763. godine, a umro prije 1858. godine. Za Ivanu, majku Njegoševu, nema pouzdanih podataka ni o rođenju niti o smrti, čak ni o njenom grobu. Risto Dragićević misli da je Tomo Markov rijetko dolazio sa Njeguša na Cetinje, čak navodi, po podacima, i godine kada je to bilo. Kao razlog za to jedan pisac navodi riječi nekog Njegoševog bliskog rođaka: “Otkako je Rade postao vladika ... njegovi rođaci nerado dolaze njemu lično na Cetinje”. Kada je vladika Rade umirao, Tomo je došao tek 18. oktobra, znači dan uoči smrti, negdje u sumrak, po nevremenu. Umirućeg Vladiku pozdravio je riječima: “Dobar veče gospodaru! Zla mi večer”. Gospodar mu odgovori: “Dobro došao, Tomo! I milo mi je da si došao, nijesi me nikad na put spravljao, a sad hoćeš“. Njegošev otac Tomo, zabilježeno je samo još to, kada se sin kolebao - ići ili ne ići u Kotor: “Ako mi ti rečeš da idem - ići ću, ako mi ti rečeš da se ustavim - ustaviću se”. Otac je, videći u kakvom je stanju i plašeći se da ne umre na putu, bez kolebanja odgovorio: “Ustav se do sjutra, da vidimo eda se vrijeme na bolje ne okrene”. Od tada pa sve dok Njegoš nije sahranjen nema podataka da je stari Tomo više išta rekao, što ne znači da nije. Njegoševa majka je stigla s Njegušima i kad je bila blizu manastira, čula je jauk i kuknjavu - i opsjetila se: “Nije mi umro, ne! On je meni živ!” a kad ga ugleda mrtva, poviče: “Kako mi te bog ukrasio, mimo ikog, slavo moja! Ah, lele! Fala da je bogu”, pa se obrne put Pera i rekne mu: “Nemoj mi se Pero ti zaklati, neka gled majka tebe, nek se sestre s bratom kunu, da nijesu bezbratnice!”
Majka nije stigla da od sina uzme potonju želju. Ni u najvećem bolu starica Ivana ne gubi prisebnost, nije se izgubila u žalosti i nesreći. Za sve vrijeme jedino je to izgovorila Njegoševa majka, dok četvrtog dana njen sin i gospodar Crne Gore nije sahranjen pored ćivota Svetoga Petra u Cetinjskom manastiru. Nezapamćeno nevrijeme i strah od dušmana nijesu dali da se ispuni vladičina posljednja volja da bude sahranjen na Lovćenu. Na ispraćaj “mladog i nesrećnog gospodara” okupila se sva Crna Gora, ona slobodna i ona pod tuđinom, srele su se pored odra gospodara koji je vidio dalje od ostalih. Iskupili su se bratstva i plemena, tužilice, narikači, jednogrlice, razliježu se kuknjava i lelek i miješaju se bolnom zvukom manastirskih zvona, u beskrajnom pljusku kiša cetinjskih.
“Kuku nama, kruno naša!
Lele nama za vijeka!
Naš je svijet poginuo!
Sunce nam je potamjelo!
Krila su nam salomljena!”
Zabilježeno je prisustvo i Njegoševe dvije sestre, ali ne i da su nešto rekle, kao da su se očevici i hroničari dvoumili: šta priliči Njegoševim sestrama - da govore ili da ćute?
Čak ni Risto Dragićević nije mogao da navede nikakav važniji podatak ni o Njegoševim roditeljima, ni sestrama. Tomo i Ivana su se vratili na Njeguše, osamljeni, utučeni bolom, zaboravljeni, samohrani.
Da se vratimo spornom tekstu. Tragajući za autentičnošću i autorstvom navedenog teksta, na osnovu svih podataka, zaključio sam da tekst nije autentičan. Ne može se utvrditi njegovo autorstvo ali može izvor. U citiranom obliku niko od Njegoševih savremenika ni kasnije njegovih biografa ga ne navodi. Postoji jedino tekst objavljen u “Bosanskoj vili” za 1910. godinu, u svesci 7 - 8, na str. 250 - 251, pod naslovom “Roditelji Njegoševi nad njegovim mrtvačkim odrom”, koji je potpisao Tomo P. Orahovac.

Autor teksta u “Bosanskoj vili” upozorava da govori Njegoševih roditelja nijesu autentični

U napomeni stoji upozorenje čitaocu kojim se redakcija lista “Bosanska vila” ili sam Orahovac ograđuje u vezi sa autentičnošću teksta: “Mi donosimo ovaj prilog radi njegovog osnovnog fakta, i ako inače dobro vidimo neautentičnost govora i izvjesnu težnju za pozorišnim poziranjem”. Sami Orahovac, na početku teksta, kaže da opis Njegoševe majke, “njenu jaku dušu pred odrom mrtvog sina” daje “prema tradiciji”. Navodimo pretežni, najznačajniji dio teksta: “Još dok je Vladika Petar II Njegoš ležao mrtav na samrtnom odru, kad su pokojnice iz cijele Crne Gore prekrile Cetinjsko polje, došao je na Cetinje vladičin čestiti stogodišnji otac, Tomo Markov sa Njegošima, sa kojima je došla i vladičina majka devedesetogodišnja starica Ivana. Došav u Biljardu i ušav kod mrtvog sina svoga, vladike Petra II, bili su jedno i drugo prisebni i hladni, kao da to nije njihov sin, a ova njihova prisebnost izazvala je kod prisutnog naroda još veću tugu, još veću žalost, i plač takvi, kome ravna nije bilo. Stari Tomo ušav i vidjev mrtvoga sina Vladiku Rada u zlatnim odeždama i vladičinoj okruti, sa mitrom na glavi, krstom u ruci, i panagijom na prsima uskliknuo je. “Pomoga vi Bog braćo Crnogorci, dao Bog i sveta Trojica, da ova smrt mojeg sina i vašega i mog gospodara, bude srećna za sve nas i našu vitešku zemlju!” Pa se sagao i poljubio krst u ruku vladičinu govoreći: “Veliki sine, diko moja, radost mladijeh dana, snago, ponose i kreposti starosti moje i slavo roda našeg, zar doživjeh da te i takvoga vidim? Bog ti dao rajsko naselje, vaistinu Božju i smrt ti je lijepa, sve ti pristoji pa i smrt”. Za tijem se sagao, poljubio krst i ruku vladičinu govoreći: “Želio bih te i u obraz poljubiti, ali to ne mogu, ti si u okruti vladičanskoj, ti si prvosvešteno lice, sve ti prosto bilo”. Dok je stari žalio, stojeći kao stari stogodišnji bor, ovladala je bila neka tišina, plač i kolež prestao je. Tomo kao stari vitez, nije suze prolio, niti je jeknuo ili jauknuo, već je malo bolje, posmatrao, zaista prelijepoga vladiku, uzimajući želju od njega. Za tijem su Njeguši pristupili i počeli plakati i lelekati nad mrtvijem Vladikom. Između njih je izašla stara vladičina majka Ivana i rekla, ne glasom iznemogle devedesetogodišnje starice, nego glasom prave Srpkinje, glasom Crnogorke, glasom one koja je mogla roditi najljepšega čovjeka i najvišega genija, rekla je, malo potresenim, ali odvažnim i čisto zapovijedajućim glasom: “Braćo Njegoši, sokolovi crnogorski, nije to lijepo što činite, nije pravo da plačete i kukate za Vladikom. Nije on rođen za plakanje, niti je radio za kukanje. Radio je o dobru, o slavi, o veličini imena našega i srpskoga i za njim ne treba plakati no ga slaviti i gledati da idete njegovijem stopama i da radite ono i onako kako je on vazda preporučivao i narod učio. Prestanite sa plačom, plač ne mogu slušati!” pa se sagla, klekla na koljena, pomolila se Bogu, za pokoj duše njegove, za tijem je ustala, poljubila krst i ruku vladičinu govoreći: “Slava i hvala neka je Bogu i Svetoj Trojici, koja me je darovala darom mimo sve žene; ja sam bila i sada sam, najsrećnija majka, kad mi je Bog darivao tebe, moj vazda prelijepi sine. Ja sam najsrećnija majka, kad sam voljom Božjom rodila, odgojila i spremila tebe, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Ti si se odužio svakome tvome, odužio si se Bogu i narodu. Ja vaistinu Božju nikad za tobom neću plakati, kad bih to učinila, ne bih bila tvoja prava majka”.

Za riječi koje se pripisuju Tomu i Ivani ne možemo tvrditi da su ih stvarno izgovorili

“Treba da plaču i da kukaju one majke koje rađaju, nose i čuvaju izrode, izdajnike i pogani ljudske, a ja ne”. Opet se sagla i poljubila mu ruku i rekla: “Prosta ti bila materinska rana. Prosto ti bilo srpsko mlijeko. Slava neka je Bogu koji mi te dao i koji te tako lijepog uzeo, barem će i on tamo imat, što od tebe da vidi”. Opet se sagla i poljubila mu ruku. Zatijem je pristupio ruci Tomovoj i Ivaninoj njihov sin Pero, kojemu oni čestitaše smrt Vladičinu. Narod je u njih dvoje, u Ivanu i u Toma, sa čudom gledao, a Đorđije Petrović došao je i ljubeći im ruke i rekao: “Dragi moj striko i mila moja strino! Vazda sam znao da ste vi bili Bogom izabrani par ljudski, ali mi je tek sad jasno, zašto je Vladika bio takvi kao što je. Sad tek vidim da je Vladiku imao ko roditi. O, da je njemu sad ustati, da mu je vidjeti vas, svoje mile i drage roditelje, da mu je čuti vaše govore u ovome po vas i nas sve najtežem času, dopunio bi svoju pjesmu, pjesmom ocu i majci, progovorio bi onako, kako je samo on znao, umio i govorio. Blago Crnoj Gori dok su takvi očevi i majke niko nama neće nauditi, vazda će se u nas rađati pravi sokolovi, lavovi i vitezovi takvi, koji će odolijevati svijema nevoljama, mukama i oskudicama i koji će očuvati vazda slavno ime i svetu slobodu”. Pošlje ovoga svi su se udaljili, a sveštenici su ostali da redom čitaju jevanđelje i svete molitve”. Zaista, oba teksta (i onaj koji kola i ovaj iz “Bosanske vile”) su vrlo nadahnuti i ne mogu im se poreći ni literarna ljepota ni vrijednost, više su literarni nego istorični. Ako nije tekst samog Orahovca, onda je u pitanju legenda o Njegošu i njegovim roditeljima koju je narod godinama smišljao, bogatio novim sadržajima, uobličavao dok, konačno, nije zabilježena u navedenoj formi. Oba teksta nemaju vrijednost istorijskog izvora o Njegošu i njegovim roditeljima, ali nijesu ni beznačajni. Za riječi koje se pripisuju Tomu i Ivani ne možemo tvrditi da su ih stvarno izgovorili nego kao da su ih izgovorili nad odrom svoga sina. Ono što se ne slaže sa istorijskim podacima jeste, a što u ovim tekstovima stoji ili se stiče utisak, da su Tomo i Ivana, na vijest o smrti svoga sina, zajedno došli na Cetinje. U istorijskoj literaturi stoji da je Tomo na Cetinje došao 18. oktobra naveče a Ivana 19. oktobra (na Lučindan) po podne, pošto je Njegoš umro. I Tomove i Ivanine riječi, koje se uzimaju kao autentične nijesu zapisane neposredno nego naknadno. Uvaženi istoričar i poznavalac Njegoševa života, Risto J. Dragićević, nije u svom tekstu o Njegoševim roditeljima uzeo kao istinit ni tekst iz “Bosanske vile” i ne navodi ni riječ iz njega, osim podataka o godinama starosti Toma i Ivane. Sa ove distance možemo, nesumnjivo, tvrditi da je tekst iz “Bosanske vile” izvor tekstu koji se u potonje vrijeme navodi kao autentičan, čije varijante kruže po narodu. Navođenjem ovih dvaju tekstova i njihovim upoređivanjem međusobnim i sa istorijskim činjenicama, nemamo namjeru da dajemo konačni sud u pogledu autentičnosti ili njihovog autorstva, niti o njihovoj vrijednosti ili pseudovrijednosti. Sve u svemu, ovim tekstovima se ne može poreći literarna ljepota, kao ljepota legende koja krije i čuva i zrno istine, koje je više literarno nego istorijsko, ali mu je klica ista - bez obzira da li su tekstovi u čiju autentičnost sumnjamo “iz glave cijela naroda” ili nekog pojedinca koji je nadahnuto, a bezimeno progovorio narodnim ustima ili narod njegovim.

Njegoševa Kapela

"Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega" - Njegoš

Petar II Petrović Njegoš je 1845. godine (ili 1846.) na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigao crkvicu i posvetio je svome stricu svetom Petru Cetinjskom. Prilikom podizanja, a i neposredno pred smrt, Njegoš je izrazio želju da u ovoj crkvi bude i sahranjen, "na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i od kud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more," kako nam priča Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj, kasnije i državni sekretar crnogorskog knjaza Danila Petrovića Njegoša. Medaković je zabilježio i Njegoševe riječi kojima obavezuje Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu: "To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu." Njegoš je umro 19. (31) oktobra 1851, u 10 sati ujutru. Iz bojazni da bi se Turci mogli noću prikrasti na Lovćen i počivšem vladici odrubiti glavu, sahranjen je Njegoš u Cetinjskom manastiru, da bi 27. avgusta 1855. njegove kosti bile prenešene na Lovćen.

Zavjetna Njegoševa Kapela i Lovćen, bili su simboli snage Srpstva Crne Gore. Crnogorski kralj Nikola Petrović Njegoš, rekao je dopisniku francuskog Temps-a, 1913. godine: "Lovćen je Olimp srpski, spomenik podignut Božjom rukom slobodi i njezinim braniteljima, koliko je to naše slavne dinastije, podnožije je to mauzolija pepela Petra Petrovića Njegoša". Znajući za važnost i simboliku Njegoševe Kapele i Lovćena, Austrijanci su, tokom Prvog svjetskog rata, iz Bokokotorskog zaliva bombardovali ove svetinje, a nakon kapitulacije Crne Gore, okupatorski guverner Veber, po naredbi Vrhovne komande, naredio je ekshumaciju Njegoševih kostiju, kako bi se njegova Zavjetna Kapela srušila i na tom mjestu izgradio spomenik u znak austrijskog osvojenja Lovćena. Mitropolit crnogorski, Mitrofan Ban, pokušao je da u ime građana Cetinja umoli okupatora da odustane od ove namjere rekavši Veberu da je "Njegoš bio ne samo gospodar Crne Gore, već i pjesnik Srpstva, i da će taj čin tužno odjeknuti u svim srpskim sredinama". Mitropolit nije uspio. Ekshumacija je izvršena 12. avgusta 1916. Njegoševi ostaci su nakon obavljenog parastosa prenešeni u Cetinjski manastir. Njegoševa crkvica je razrušena i raspisan konkurs za izgradnju spomenika koji je sa oduševljenjem propraćen među hrvatskim nacionalistima u njihovom dubrovačkom glasilu "Prava crvena Hrvatska". Ali, ova ideja nije ostvarena. Austrija je izgubila rat, a pobjedničke srbijanske trupe ušle su u Crnu Goru. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pod dinastijom Karađorđević, stvorena je 1. decembra 1918.

Odlukom Svetog arhijerejskog sabora i Svetog sinoda Srpske pravoslavne Crkve, po predlogu mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića iz 14. novembra 1920. godine, Njegoševa Kapela imala se obnoviti. Pet godina docnije, Njegošev zavjet je po drugi put ispunjen, a izvršio ga je kralj Aleksandar Karađorđević, unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića Njegoša. Njegoševa kapela je obnovljena 10. septembra 1925, a osvećena 12. septembra. Osvećene je izvršio mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić uz asistenciju četvorice sveštenika. Kao dan svečane proslave, označen je 21. septembar 1925. Ovim povodom pristigao je na Cetinje i srpski patrijarh Dimitrije Pavlović, koji je lično odslužio Službu u pomen Njegošu. Do Ivanovih korita moglo se automobilom, a odatle su svi išli pješice. Tačno u podne, 21. septembra, na Lovćen je stigao kovčeg sa Njegoševim kostima. Kovčeg su u obnovljenu Kapelu unijeli kralj Aleksandar Karađorđević, članovi Vlade i mitropolit Gavrilo sa episkopima bitoljskim, timočkim i čehoslovačkim. Po spuštanju kovčega u sarkofag, odslužen je svečani pomen. U sarkofag su spušteni komadić svilene Njegoševe odeće nađen pri otkopavanju stare kapele i albanska spomenica koju je kralj Aleksandar skinuo sa svojih grudi. Mitropolit Gavrilo je potom kovčeg zaključao i zapečatio ga pečatom Mitropolije Crnogorsko-primorske, dok je pečat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca stavio maršal Dvora, đeneral Damjanović. Ključ je mitropolit Gavrilo predao kralju Aleksandru. Za vrijeme spuštanja poklopca na sarkofag, kralj Aleksandar je otpasovao svoju sablju, predao je kraljici Mariji, te položio na spušteni poklopac veliku srebrnu palmovu granu da bi nakon toga od kraljice uzeo sablju, izvadio je iz kora i položio na sargofag da tu prenoći. Oko groba je postavljena vojnička straža.

Obnovljena Kapela je izrađena od tesanog lovćenskog kamena donešenog iz rudnika "Zlatice". Temelj Kapele je podignut na solidnoj osnovi, u mogućnosti da se odupre zubu vremena. Sve što je ostalo od stare Kapele uzidano je u obnovljenu. Veličina i oblik stare i nove Kapele bili su isti, a prostor oko nove Kapele je nešto proširen. Oko Kapele je podignuta ograda sa stepenicama od tesanog kamena. Na vrh Kapele je postavljen krst od mermera sa Venčaca. Unutrašnjost je izrađena potpuno prema staroj Kapeli. Kapela i oltar su pokriveni pločama. Pod unutrašnje Kapele postavljen je od kamena sa Brača. Unutrašnjost Kapele je sačinjena od mermernih ploča koje imaju inicijale Petar Petrović Njegoš. U mramornoj ploči urezano je zlatnim slovima: "Mi Aleksandrar I, Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, praunuk Karađorđa Petrovića, vođe i početnika oslobođenja Srbije, unuk Kneza Aleksandra Karađorđevića, i sin Petra I velikoga oslobodioca i ujedinitelja našega naroda, i Knjeginje Zorke Petrović Njegoš, obnovismo ovaj sveti hram, koji je na Lovćenu blizu Cetinja podigao i za večnu kuću izabrao slavni naš predak Petar Petrović Njegoš, Vladika i gospodar Crne Gore, veliki rodoljub, pesnik slobode Crne Gore, poklonik, Heroju Topolskome Karađorđu besmrtnome i apostol i pesnik jedinstva našega naroda, a koji bi 1916. godine razoren u ratu za oslobođenje i ujedinjenje. Neka je mir njegovom pepelu. Njegov sveti blagoslov, neka se izlije na naš dom i narod, kroz sve vekove. Amin. Na Lovćenu, 21. 9. 1925. godine". Pri ulazu u Kapelu je ikona svetog Đorđa. U oltaru je namješten žrtvenik iz stare Kapele. U unutrašnjosti, naslikane na mramornim pločama, nalaze se ikone svetoga Petra Cetinjskog, svetoga Vasilija Ostroškog, svetoga Stefana Piperskog i svetoga Jovana Vladimira. Povrh ovih ikona je freska Gospoda Isusa Hrista. Sveti presto ostao je na istome mjestu kao u staroj Kapeli i osposobljen je za vršenje bogosluženja. Na ulazu u Kapelu, sa desne strane, postavljeni su sarkofag, pokriven jednom pločom od mermera, i kruna, izrađena od istog mermera. Ispod same krune je Njegošev lik u mozaiku. Sa strane sarkofaga je uzidan u zid kamen Njeguša i na njemu je takođe naslikan Njegošev lik. Zlatnim slovima izrađeni su citati iz Gorskog vijenca: "Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi" i "Vječna zublja, vječne pomrčine, nit dogori niti svjetlost gubi". Sproveden je i gromobran koji je Kapelu štitio od gromova. Nikola Krasnov je svoj restauratorski zadatak obnove Kapele izvršio na najvišem nivou tadašnjih znanja konzervatorske struke. Krasnov je sačuvao mjesto, osnovu, oblik i polovinu kamena stare Kapele. Kapelu je oslikao Uroš Predić.
Ni tokom Drugog svjetskog rata Njegoševa Kapela nije bila pošteđena. U aprilu 1942. okupatorska italijanska vojska je oštetila Kapelu, ali, srećom, pričinjena šteta nije bila velika. Međutim, rušenje Njegoševe Kapele do samih temelja nije bilo djelo stranaca. 1. maja 1945, u dnevnom listu "Borba", glasilu jugoslovenskih komunista, pobjednika u minulom ratu, proglašeno je postojanje "crnogorske nacije" u skladu sa ranijom odlukom KPJ o razbijanju Srpstva i Pravoslavlja kao najvećih neprijatelja Partije. Novonastala nacija morala se obračunati sa sopstvenom prošlošću, slavnom srpskom tradicijom Crne Gore, a kako je Njegoševa zavjetna Kapela bila najjasnija oznaka tradicionalne i srpske Crne Gore trebalo ju je srušiti. Početkom 1952. godine, u skladu sa odlukom Vlade NRCG, crnogorski komunisti ponudili su hrvatskom vajaru koji je živeo u SAD, Ivanu Meštroviću, da umjesto Kapele na vrhu Lovćena podigne mauzolej. Meštroviću ta ideja ni od ranije nije bila strana, jer je to predložio još 1924, ali su srpske vladike odbile njegov predlog. Ovoga puta nije bilo prepreke za Meštrovića, poznatog i po izjavama da zajednički život Srba i Hrvata nije moguć. Meštrović je odmah prionuo na posao, ali su se radovi na izgradnji mauzoleja odužili zbog loših ekonomskih uslova u Crnoj Gori, pa je čak, 1962. godine kada je Meštrović umro, izgradnja bila obustavljena na neodređeno vrijeme. Najumniji ljudi iz cijele zemlje su stali o odbranu Njegoševe Kapele, ističući da se mora poštovati vladičin zavjet. Kao kompromisno rješenje predlagano je da se mauzolej posvećen Njegošu podigne na Cetinju. Ali, decembra 1968. godine, Opštinska skupština Cetinja donijela je odluku o podizanju Njegoševog mauzoleja na Lovćenu po projektu i izradi Ivana Meštrovića. U februaru 1969, Zavod za zaštitu spomenika kulture SRCG dao je odobrenje Opštini Cetinje da "izmjesti Kapelu". Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izdao je saopštenje po kome se ne može saglasiti sa odlukom da se Njegoševa zadužbina, posvećena svetom Petru Cetinjskom, sruši, poredeći takav čin sa rušenjem Kapele u vrijeme austrijske okupacije. Međutim, Opštinska skupština Cetinja zabranila je Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se mješa u njena "Ustavom zagarantovana samoupravna prava" i donijela je jednoglasno, 18. marta 1969. godine, neopozivu odluku o podizanju mauzoleja na mjestu Kapele. Sjutradan su na Cetinju, u znak podrške odluci Skupštine opštine Cetinja organizovane demonstracije protiv Mitropolije Crnogorsko-primorske i mitropolita Danila Dajkovića. Mitropolija Crnogorsko-primorska je zatražila zaštitu od Ustavnog suda Jugoslavije koji se proglasio nenadležnim i ustupio predmet Ustavnom sudu Crne Gore. Ustavni sud Crne Gore je ocijenio da su odluke Vlade NRCG i Skupštine opštine Cetinja bile zakonite i donio je rješenje da se na drugom mjestu očuva autentičnost Njegoševe Kapele, izraživši mišljenje da Njegoševa Kapela nije hram, već nadgrobni spomenik i spomenik kulture. Livada na Ivanovim Koritima bila je mjesto gdje treba premjestiti Njegoševu Kapelu. Svetogrđe je ubrzo uslijedilo i Njegoševa zavjetna Kapela porušena je do temelja. Od 1974. godine, na njenom mjestu se nalazi djelo niske umjetničke vrijednosti, Meštrovićev mauzolej, po Meši Selimoviću - "faraonska grobnica".

[You must be registered and logged in to see this link.]

Njegoševa noć vrednija od života

Noć skuplja vijeka je ljubavna pesma Petra II Petrovića Njegoša, nastala najverovatnije 1844. godine u Perastu, gde je vladika Rade jedno vreme boravio. Savremenici su zabeležili da je u susedstvu živela devojka koja se zagledala u lepog vladiku, a i da on „ne preziraše te poglede”.Vladiku je privuklo to što nije bila „plašljiva jarebica”, kao tadašnej crnogorske devojke, već je bila „žena mlada ali soko sivi”. Ne zna se kako se ta lepotica koja je ovladala srcem crnogorskog vladara zvala, ali se njen lik provlačio i u kasnijim Njegoševim delima. Tako je, zaljubljen, vladika Rade u Perastu napisao svoju jedinu ljubavnu pesmu, koju je kasnije nosio i skrivao ispod svešteničke mantije „na strani srca”. Kada je njegov sekretar za to saznao, listić sa pesmom vladika je spalio i nad njim gorko plakao.

Tekst ove, za mnoge, najlepše ljubavne pesme, prvi put je objavljen u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio je Pavle Popović pod nazivom „Jedna nepoznata Njegoševa pesma”, uz objašnjenje da je pesmu našao u Javnoj biblioteci u Petrogradu, u rukopisima Jegora Petroviča Kovaljevskog. Ovo Njegoševo delo nađeno je u prepisu i pod naslovom Noć skuplja vijeka. U tom prepisu ne postoji drugi deo naslova Paris i Helena koji danas poznajemo.

Istorijski institut Cetinje objavio je 1956. godine Njegoševu bilježnicu. Beležnicu vladike Rada poklonila je ćerka kralja Nikole I, Ksenija Petrović, a na samom njenom kraju, na izdvojenom listu, nalazio se i tekst pesme Paris i Helena ili Noć skuplja vijeka. To je bio tekst na kome su vršene ispravke a neka tuđa ruka pesmu prilagođavala prvom delu naslova, zamenjujući „ja” sa „on”, menjajući sve iz prvog u treće lice jednine, pretvarajući ovaj lirski i erotski doživljaj u viđenje nečije, možda Parisove ljubavi, nikako Njegoševe, jer kako je i sam autor govorio svom sekretaru – „Vladika da piše pjesmu od ljubavi, ne dam!”.

Iako nije priličilo da vladika piše ljubavnu poeziju, iz sećanja Ljube Nenadovića, koji je putovao po Italiji kada i Njegoš, saznalo se kasnije da su za vladikom uzdisale mnoge otmene dame. Ni sam vladika Njegoš, iako predan obnovi i modernizaciji crnogorske države, a duhom posvećen svojim delima i zavetovan na celibat,  nije ostajao ravnodušan prema ženama. Ostalo je zapisano i svedočenje da mu je pažnju privukla i lepa i tada čuvena pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja, za koju je vladika rekao: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”.

Ipak, vladika Njegoš, imao je drugi put i ulogu i ljubavni zanosi, zabranjene maštarije pretočio je ne samo u jedinu svoju ljubavnu pesmu „Noć skuplja vijeka”, već se ženska lepota i čežnja pomaljaju i u drugim njegovim delima. Lepotica je „zamađijala” junaka Vuka Mandušića, kome se zbog nje „svijet oko glave vrti” a lepotici koju je slučajno sreo „oči gore živje od plamena, čelo je ljepše od mjeseca”. U filozofskom delu „Luča mikrokozma” kao žena predstavljena je čitava priroda.

Ljubavna pesma „Noć skuplja vijeka”, bez sumnje, predstavlja potpuno drugačiju tvorevinu od svega što je Njegoš napisao. Lirska bravura pisana u 64 šesnaesteračka stiha, koja govori o noći vrednijoj od čitavog života, nenadmašno opisuje susret dvoje mladih, jednog duhovnika, „pustinjaka”, zamišljenog mladića koji uživa u lepotama jedne primorske noći, pod „plavom lunom” i jedne „vile” koja se odnekud pojavljuje pred njim. Da li je „noć skuplja vijeka” Petra II Petrovića Njegoša izmaštana ili doživljena, danas je malo važno. Da li je vladika prekršio svoj zavet i zaista doživeo „cjeliv jedan noći cjele” sa mladom divotnicom, kojoj bi „da i sve slave” takođe nikada nećemo saznati. Njegova danas čuvena pesma dugo je čekala da bude objavljena bez tih izmena koje je tuđa ruka naknadno unosila, pretvarajući možda njegov lični doživljaj u neki apstraktni.

„Noć skuplja vijeka” prvi put prevedena na sedam jezika, pojavila se 1997.  godine, na 150 godišnjicu od štampanja Gorskog vijenca, u luksuznom, bibliofilskom izdanju kuće Interpress iz Beograda, u saradnji sa Oljom Ivanjicki, koja je tom prilikom naslikala ciklus slika posvećen Njegošu i njegovoj „Vili Peraštanki”. Ove, takođe jubilarne godine, u povodu 200 godina od rođenja Njegoša, Interpress je objavio i novo prošireno izdanje ove knjige u kojoj se pesma pored srpskog, može pročitati i doživeti i na italijanskom, engleskom, španskom, ruskom, francuskom, nemačkom, kineskom i japanskom jeziku. Pored ovog izdanja, nedavno se čulo da će se u Rusiji 200 godina od rođenja Njegoša obeležiti između ostalog i još jednim izdanjem i prevodom upravo ove, manje poznate ali svakako jedne od najlepših lirskih tvorevina vladike Petra II Petrovića Njegoša.



Olja Ivanjicki: Petar II Petrović Njegoš, Neka bude što biti ne može, 1997. iz cilusa “Noć skuplja vijeka”





Olja Ivanjicki, Njegoš u Perastu, 1997, iz ciklusa “Noć skuplja vijeka”

Његош и Ловћен

Његош, који је рођен под Ловћеном у Катунској нахији, за коју је у песми Нахије рекао: „Ти си мати српске Горе Црне”, написао је песму о поети на Гори, уствари о себи на Ловћену:


Ко је оно на високом брду –
попео се на крутој литици,
смјело сио на висину страшну
и весели са ње поглед баца,
пут пучине мора кипућега,
гледи море кâсе узљуљало,
кâвалови за валовма трче,
стењу исти са ужасном хуком
по простору немирне равнине,
устрашени Еоловим бичем
ломе своју силу непрестано
о окружне скале и брегове?
Тај ти исти бистро око бача
пут престола свемогућег Творца,
погледима таму просијеца
тê прекрила поља подуранска
како муња дебеле облаке.
Он свуд очи веселе окреће,
тражи с њима, никад не престаје,
веља дјела Творца великога
да у пјесне славу њему поју,
са тим питâи весели душу.
Оно ти је син природе – поет,
творац мали најближи Божеству;
од другије свије умни твари
он најближе са могућим Творцом
има својство те га са њим зближа,
јер он може саздати свјетове
у идејам’ високолетећим,
кâно што их Отац премогући
дјелом сазда и ево их каза.

НАРОДНИ ГУСЛАР ЂОРЂИЈЕ ЂОКО КОПРИВИЦА - НА ЛОВЋЕН МЕ БРАЋО САХРАНИТЕ

Vuk na ovcu svoje pravo ima

ka tiranin na slaba čovjeka;

al tirjanstvu stati nogom za vrat,

dovesti ga k poznaniju prava,

to je ljudska dužnost najsvetlija!



''Sve što blatnoj zemlji prinadleži, to o nebu ponjatija nema, duhovni je život na nebesi, materije u carstvu gnjilosti''


Tijelo stenje pod silom duševnom,
koleba se duša u tijelu;
more stenje pod silom nebesnom;
koleblju se u moru nebesa.
Niko srećan, a niko dovoljan;
niko miran, a niko spokojan.
Sve se čovjek bruka sa čovjekom;
gleda majmun sebe u zrcalo....


Neka bude borba neprestana,
neka bude sto biti nemoze-
nek ad prozdre, pokosi satana!
Na groblju ce iznici cvijece
za daleko neko pokoljenje.

НАРОДНИ ГУСЛАР ЂОРЂИЈЕ ЂОКО КОПРИВИЦА - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Писма из Италије (одломак)

У Риму, априла 1851.

...

Једно послеподне било смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама и брзо рече: „Ечеленца, заповедајте изаћи !“

- „Зашто?” - упита га владика зачуђено.
- „Иде”, - вели - „свети отац, и сад ће овуда да прође.”
- „Па нека га, нек иде!”- одговори владика - „он има свој пут, а ми имамо наш.”

Г. Ћурчић који је седео с нама, одмах је изашао из кола. Кочијаш, кад види да владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то свак чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици беше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: „Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорског народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика срногорски заиста неће.”

Владика је седео у колима с оне стране с које ће папа да прође и тако ја од њега не бих могао видети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима. Папа је још подалеко био. Ја рекнем владици: „Да изађем ја из кола да могу боље видети папу?”

- „Може ти бити”, - одговори ми владика.

Кад изађем, видим папину пратњу где се прикључује. Полагано сви иду ногу пред ногу. Напред, ишло је на коњима неколико оклопника, затим су наступала једна кола са четири лепа и богато окићена коња. Кола су била врло велика и сасвим отворена. У њима је папа седео сам и на обе стране благосиљао рукама, а свет се поклањао, и већи дио различите чељади, што се на тој улици десише, пао је на колена. Поред кола јахало је неколико официра са сабљама у руци. Папа је имао на глави ону малу капу што обично бискупи носе под шеширима. Он је доста стар. Лице му је пуно, округло и лепо; црте су му пуне израза и достојанства. Кад прође, опет уђосмо ми у кола и продужисмо наш пут. Владика нам смешећи се, каже: „Један од оних што иду напријед, кад је био према мени, маше ми главом за знак да изађем из кола; а ја”, вели , „њему махну два-три пута руком за знак да иде својим путем. “

Владици беше мило што је овом приликом видео папу. „Бар”, вели, „не може нам се она пословица казати: био у Риму, а није видео папу.”