Leskovac

Лесковац је град у Јабланичком округу. Према попису из 2002. у самом Лесковцу живело је 63.185 становника, док је у некадашњој општини живело 156.252 становника. Познат је по петоречју, појави реткој у свету, која се налази у Лесковачкој котлини. Као административни центар Јабланичког округа град Лесковац има више институција у региону.

Град датира још из доба Римског царства. У средњем веку звао се Глубочица па Дубочица, а име Лесковац град је добио по шумама леске тј. лешника. Лесковац је после Другог светског рата био познат по производњи текстила.

Лесковац се налази у срцу простране и плодне лесковачке котлине (дугачке 50, а широке 45 km), на малој реци Ветерници, у подножју брда Хисар (341 m), у централном делу лесковачке котлине.

Средином општине пролази река Јужна Морава, највеће притоке и најзначајнији водотоци су: Ветерница, Јабланица, Вучјанка, Пуста Река, Рупска река. Лесковац је окружен и са три вештачка језера Брестовачко, Барје (акумулација за водоснабдевање града) и Власинско језеро.

У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком километру квадратном живи 158 становника. После Ниша, град Лесковац у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године, највећи је на југу Србије. Годишња просечна температура је 11,3 степена.

Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2250 km², која је била огранак некадашњег Панонског мора. Око котлине су планине Радан (1409 m) и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1638 m) на југу и Бабичка гора (1098 m), Селичевица (903m) и Сува планина на истоку. На северу се граничи са нишком котлином а на југу преко Грделичке клисуре са врањско-бујановачком котлином.
Саобраћај

Лесковац је саобраћајно чвориште, пруга је до Лесковца дошла 1886. године (док је пругу градио инжењер Светозар Машин у Лесковцу је неко време живела његова супруга Драга Машин, потоња краљица Србије, преудата за последњег краља из династије Обреновића Александра), пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према Скопљу, Солуну и Атини. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан аутопут Е-75, који спаја запад и север Европе са југом Европе и блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до Приштине, Пирота и Босилеграда. Лесковац је удаљен од најближег Ниша 45 km, Београда 280 km, Софије 161, Скопља 166 km, Атина 804 km.

Најстарији трагови живота у овом крају потичу из 2.000 године п. н. е. Овај крај су настањивали и живели Дарданци, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од VI и VII века га насељавају Словени. Из тих времена пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету Градац код Злокућана, у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код Грделице итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из VI века Царичин Град, а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју.

Научници тврде да се историја овога краја може сигурније пратити од XII века н.е. када је српски жупан Стефан Немања од византијског цара Манојла I Комнина добио на поклон Дубочицу (како је вековима називана ова област) и заветовао му "Теби буди у потомству твојему по теби", тако је Дубочица ушла у састав Рашке државе као самостална област. Најстарији записани помен Лесковца потиче из XIV века и тада се ово место описује као велико село. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан, је 1348 године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац.

Током 1374. године Дубочица је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. турски султан Муса оставио је пустош у овом крају. 1454. године војвода Никола Скобаљић са војском из Дубочице до ногу је потукао турску војску која је кренула у поход на Ново Брдо, неколико месеци касније на води Трепањи код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед II, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац. Од тог 16. новембра 1454. па све до 11. децембра 1877. Лесковац је био под турском влашћу.

Крајем XVIII века, Лесковац је већ центар великог Лесковачког пашалука који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи - Хисар (Крушевац) и Параћин. Француски географ Ами Буе, 1837. године пише да Лесковац има 3000 кућа: 2400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника. У време Првог српског устанка у Лесковцу је погубљен кнез Стојан, то је утицало да се велики број Лесковчана придружи Карађорђевим устаницима, на челу устаника из лесковачког краја био је Стојанов син Момир Стојановић, војвода Илија Петровић-Стреља, Никола Мандрда, Сава Дедобарски, Цветко Врановачки, Петар Џида и др. Устанак у лесковачком крају је угушен, а лесковачки Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине а у околини неколико хиљада устаника.

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија Милојева и Срндакова буна (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је резултирало осветом и прогонима.

У време владавине Турака ово место је било седиште нахије по имену Дубочица. Средином XIX века бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак "Српски Манчестер" које се данас јако ретко користи.

Лесковац до избијања Другог светског рата достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала 40% укупне југословенске текстилне индустрије), са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода.

Лесковац је 6. септембра 1944. био мета савезничког бомбардовања и том приликом је преживео велика разарања. Након ослобођења 1944., Лесковац полако почиње да стагнира у сваком погледу. Због дугогодишње погубне политике у послератном периоду, Лесковац данас је изгубио рејтинг напредног индустријског града
По легенди се сматра да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, али је дошло до његовог сушења и ту је изникла биљка леска (лешник). По њој је и насеље добило име Лесковац и то пре више од 600 година, али је у време турске владавине наденуто у Хисар од истоимене турске речи која значи тврђава.Лесковац је данас центар Јабланичког округа у чијем су саставу и општине Бојник, Медвеђа, Лебане, Власотинце и Црна Трава, као и насеља градског типа Вучје, Грделица. Иако економски озбиљно посустао, Лесковац је и даље привредни и културни центар Јабланичког округа у коме, поред великог броја основних и средњих школа, постоје две више (Економска и Текстилна) и један факултет - Технолошки, који образује студенте у саставу Нишког универзитета.

Званични језик у Лесковцу је српски језик, без обзира што пола од онога у овом граду чујете не разумете. То је лесковачки говор који припада призренско-тимочком дијалекту.

Од 155.812 становника на територији града, Срба је 147.414, Рома 6.989, Црногораца 284, Албанаца 23 и остаслих 1542. Сам град има 78.030 становника. Од тога је 36.060 млађих од 20 година, 15.353 старијих до 70, а тридесетак старијих од 90 година. Од укупног броја становника, према попису из 2002. године, у Лесковцу живи око 1000 жена више него мушкараца. Просечна густина насељености је 158 становника на km² .

Лесковац је седиште, највећи град и носилац развоја Јабланичког округа. Удаљен је од Лебана и Бојника 21 километар, од Власотинца 16 километра, Медвеђе 45 километра и Црне Траве 58 километара. Са центрима општина повезан је асфалтираним регионалним путевима.

У Лесковцу је 2. мајa 1948. године основан Народни музеј. Народни музеј у Лесковцу је имао три одељења, и то етнографско - археолошко, налазило се у згради Боре Димитријевића Пиксле, у Улици учитеља Јосифа број 6, затим народноослободилачке борбе са радничким покретом, које се налазило у улици Радоја Домановића, и Музеј текстилне индустрије оближњем селу Стројковцу.

Музеј се затим сели у нову зграду 10. маја 1974. године, чиме је отворена могућност за развој музејске делатности. Музеј данас има у свом саставу више одељења и то за археологију, историју, историју уметности, етнологију, конзервацију и израду сувенира. У склопу музеја налази се стална поставка, галерија, сала за научне скупове и стручна библиотека са преко 14.000 наслова.

Данас у састав музеја улазе и издвојени објекти: Градска кућа, Музеј текстилне индустрије у селу Стројковцу, Спомен-кућа Косте Стаменковића и археолошки локалитет Царичин град који се налази тридесет километара западно од Лесковца, близу Лебана

Јован Павловић помиње се као први учитељ у Лесковцу, и то за време Другог српског устанка. Он је држао часове само богатијим грађанима, док се као први учитељ који је радио са ђацима помиње Даскал Дача, а њега наслеђује поп Ђорђе, који је радио по манастирском методу.

У Лесковцу је од 1856. до 1868. године радио као учитељ Симеон Андон Софијанац, кога замењује најпознатији лесковачки учитељ из турског периода, Јосиф Костић. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила Ча Митина школа у којој су учитељи била Ча Мита Николић и Бата-Ђорђе Петровић. Њихови предмети су се звали: буквар, часловац, псалтир, требник и Пресад мудрости.

Ленка Крстић је пре ослобођења овог краја од Турака, основала прву женску школу у овом крају. А 1890. године почела је са радом и Ткачка школа, по одобрењу Министра народне привреде, а њен први управник био је Чех Алојз Шкарка.

Женска подружница у Лесковцу је основана 1892. године, а две године касније основана је и Женска радничка школа. У Лесковцу је на предлог Министара просвете Милана Ђ. Милићевића, основана Гимназија 1879. године. За директора је постављен Милош Милојевић на чију иницијативу је 1895. године завршена нова зграда Гимназије, једна од најлепших у Србији тога времена. Нажалост, зграда је срушена у бомбардовању 1944. године.

При Пољопривредној станици 1904. године основана је двогодишња практична школа за обуку сељака. А пет година касније, 1909. године основане су још две школе занатлијско-трговачка за калфе и празнично вечерња за неписмене младиће.

Данас у Лесковцу постоје следеће образовне установе:

Факултети и више школе:

* Технолошки факултет у Лесковцу Универзитета у Нишу
* Виша техничка текстилна школа Лесковац
* Виша економска школа Лесковац

Средње школе:

* Гимназија Лесковац
* Медицинска школа Лесковац
* Школа за текстил и дизајн
* Економска школа Лесковац
* Хемијско-технолошка школа "Божидар Ђорђевић - Кукар" Лесковац
* Пољопривредна школа Лесковац
* Трговинско-угоститељска школа Лесковац
* Техничка школа Раде Металац Лесковац
* Музичка школа Станислав Бинички Лесковац

Основне школе:

* ОШ Јосиф Костић
* ОШ Коста Стаменковић
* ОШ Петар Тасић
* ОШ Светозар Марковић
* ОШ Трајко Стаменковић
* ОШ Васа Пелагић
* ОШ Вожд Карађорђе
* ОШ Вук Караџић
* Школа за основно и средње образовање 11.октобар
* Школа за основно образовање одраслих Доситеј Обрадовић

Окосница туризма у Лесковцу је Туристичка организација Лесковац (ТОЛ), која се бави у најкраћим цртама, организацијом, развојем и унапређивањем туризма на територији општине Лесковац.
Роштиљија
У Србији је надалеко познат Лесковачки роштиљ, а Роштиљијада је манифестација по којој се препознаје Лесковац. Роштиљијада је аутентични, највећи и најпосећенији фестивал роштиља и меса у овом делу Европе. Манифестација окупља преко 300.000 посетилаца. Планира се да манифестација постепено промени концепцију, пратећи европске стандарде, а да не изгуби традиционалну концепцију. Овај фестивал организује се једном годишње почетком септембра и траје недељу дана. Роштиљијаду прати низ културно-забавних догађаја - изложбе, концерти, наменске тематске вечери...Омиљено излетиште Лесковчана, најпосећеније и најперспективније, налази се на 9km од Лесковца, погодно за спорт, рекреацију и ловни туризам.

Црквена општина Лесковац је у склопу Епархије нишке. Градска слава датира још од постанка града, тако да је заштитник града Света Тројица тачније дан духовски понедељак, тако се сваке године одржава свечана литија градом на челу са Његовим Преосвештенством Владиком Нишким Иринејем. Град Лесковац има три духовна објекта и четврти је у изградњи. Катедрални Храм или Саборна црква Свете Тројице 1931. год. њеном освештању и свечаном отварању присуствовао је краљ Александар и Његова Светост Патријарх Српски Варнава, у оквиру црквене порте налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. специфична по томе што има оџак па се и назива црква Оџаклија. Трећи храм је посвећен Светом Пророку Илији завршен и освећен 1889. год. Изградња четвртог храм а отпочела је 2005, а он је посвећен Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица.

На пар километара од Лесковца у селу Кумареву налази се црква Свете Петке, Византијска базилика из V века и самим тим најстарији је храм у лесковачком крају. Такође је важна и црква Св. Николе у приградском селу Доњем Стопању. У ове две приградске цркве сахрањивани су стари Лесковчани до 1878, када је након ослобађања од турака направљено гробље Шпитаљ у самом граду.
Знаменити Лесковчани

* Никола Скобаљић, војвода Ђурђа Бранковића, 1454. год. код Бање потукао до ногу турску војску.
* Илија Петровић Стреља, један од истакнутијих Карађорђевих војвода, вођа Лесковачког устанка из 1807.год.
* Сима Бунић, глумац, драматичар, редитељ, сценограф.
* Сретен Динић, просветитељ, публициста и књижевник.
* Михајло Николић - Сикичка, угледни трговац, председник среза Лесковачког, оснивач и управник Трговачке школе и председник Лесковачке трговачке омладине.
* Жак Конфино, књижевник, лекар и преводилац.
* Сергије Димитријевић, доктор правних наука, историограф, књижевник.
* Драгутин Ђорђевић, протојереј ставрофор, етнограф.
* Јован Јовановић, правник, публициста, демограф и антрополог.
* Миливоје Перовић, доктор правних наука, новинар и књижевник.
* Добривоје Каписазовић, песник, приповедач, драмски писац и хумориста.
* Драгољуб Трајковић, правник, историограф, хроничар, књижевник.
* Јован Поповић, сликар
* Звонко Марић, академик, физичар.
* Божидар Ђорђевић - Кукар, индустријалац и оснивач ХФИ Здравље - Actavis
* Борислав Здравковић, песник и позоришни критичар.
* Томислав Н. Цветковић, песник, приповедач и драмски писац.
* Николај Тимченко, философ и књижевни критичар.
* Миодраг Стојковић, генетичар светског гласа.
* Гмитар Обрадовић, сликар (1935-2008)
* Гојко Митић, један од најпознатијих глумаца Источне Немачке
* Тома Здравковић, певач народне музике, боем
* Љубиша Стојановић Луис, певач
* Марко Марковић, новинар и спортски коментатор
* Трајко Рајковић, један од најбољих југословенских кошаркаша
* Слобода Мићаловић, глумица
* Новица Здравковић, певач народне музике (брат Томе Здравковића)
* Миодраг М. Илић, композитор и текстописац


Izvor