Tajna znanja

ZAŠTO SU TAJNA ZNANJA – TAJNA


"Zašto, ako su prastara znanja sačuvana, uopšteno govoreći, i ako postoji jedno znanje različito od onoga koje je karakteristično za našu nauku i filozofiju, koje ono čak možda daleko i prevazilazi, zašto je ono tako pažljivo sakriveno tj. zašto se ono nije učinilo dostupnim svima nama u smislu zajedničke imovine? Zašto oni koji poseduju ta znanja ne žele da ih puste u javni opticaj u ime jedne uspešnije borbe protiv prevare, zla i ignorancije?" : pita Uspenski (Izvod iz knjige “U potrazi za čudesnim).



Georgije Ivanovič Gurdjijev, jedan od najpoznatijih ruskih metafizičara

Gurđijev je odgovorio: "Postoje dva odgovora na to. Na prvom mestu, to znanje nije sakriveno; a na drugom mestu, ono ne može po samoj svojoj prirodi postati zajednička imovina. Prvo ćemo uzeti u obzir ovu drugu tvrdnju.

Vi ovo ne razumete, jer ne razumete to da je znanje, kao i sve ostalo u ovom sadašnjem svetu, materijalne prirode, a materija je ograničena. Znači, ukoliko je znanje materijalno, to podrazumeva da postoji jedna određena količina znanja koja nam je dostupna. Ako se ono preuzme u većim količinama na određenom mestu, recimo od strane jednog čoveka ili manje grupe ljudi, onda ono može da proizvede dobre rezultate; ukoliko se ono uzme u jednoj manjoj količini (tj. od strane svakog čoveka u nekoj većoj grupi), onda od njega nema nikakve koristi; ili ono onda čak može da donese negativne rezultate, što je obrnuto od onoga što se očekivalo.

Stoga, ako se jedna određena količina znanja raspodeli između miliona ljudi, svaki od njih će dobiti veoma malo, i ta mala količina znanja koju je dobio neće promeniti ništa ni u njegovom životu niti u njegovom poimanju stvari. "Međutim, ako su, na suprot tome, velike količine znanja koncentrisane u malom broju ljudi, onda će to znanje dati veoma velike rezultate. S te tačke gledišta mnogo više prednosti je u tome ukoliko se znanje čuva između malog broja ljudi, a ne da se ono raspršava po masama.

Kad bi znanje bilo dato svima, onda niko ne bi dobio ništa od njega. Ukoliko se ono čuva među malim brojem ljudi, onda će svaki od njih dobiti dovoljno njega, ne samo da ga čuva, nego i da poveća ono što je dobio I da prenese drugima. "Na prvi pogled ova teorija se čini nepravednom, jer se situacija u kojoj se nalaze oni kojima se to znanje uskraćuje, da bi ga drugi više dobili, čini veoma tužnom i nezasluženo težom, nego što bi ona trebala biti. Međutim, u suštini, to uopšte nije tako; i u raspodeli znanja nema ni najmanje nepravde. "Činjenica je da ogromna većina ljudi jednostavno ne želi da ima bilo kakvo znanje; oni odbijaju svoj deo tog znanja, pa čak ne uzimaju ni onu porciju koja im je dodeljena za životne potrebe.”

Iz ovog gornjeg navoda možemo razumeti da na ovoj planeti postoje najmanje dvije različite grupe ljudi, sa veoma različitom unutrašnjom orjentacijom. Kao što Gurđijev reče: "ogromna većina" odbacuje i ono malo istine što im je dostupno. Ova oblast postojanja je kontrolisana od strane onih koji kontrolišu znanje, koje sačinjava realnost ovoga sveta. Neki ljudi žele ovu ovakvu ograničenu i iluzornu realnost, koja im se prezentira; drugi teže ka jednom potpunijem razumevanju istine. Ova druga grupa je trenutno, kako se čini, u velikoj manjini. Oni koji se nalaze u potrazi za objektivnom istinom ne mogu se oslanjati na izvlačenje nekih zaključaka iz reči i ponašanja većine onih, koji su sasvim sretni sa svojim životom u iluziji.

Prvi korak na svom pohodu ka istini, čovek mora napraviti sam. Nakon što sami krenemo tim putem, onda možemo potražiti društvo onih, koji se takođe nalaze na istom putu. Mi ne možemo tražiti svoj spas izvan nas samih, nego samo uz pomoć okretanja samom sebi. Naravno, ono što se podrazumeva, to je da imamo u sebi jednu duboku želju da saznamo istinu. Ukoliko smatramo da se ona nalazi izvan nas, onda počinjemo svoju potragu za stvarnim i istinskim u spoljnom svetu.

Ovo je pogotovo očigledno u vremenima masovnog ludila, kao što su ratovi, revolucije i slično, kada se čini da ljudi iznenada izgube i ono malo zdravog razuma kojeg su imali te se preobraćaju u mašine, masovno se predajući sveobuhvatnim rušilačkim aktivnostima, drugim rečima, gubeći čak i instikt za samo-održanjem. Zahvaljujući tome, ogromne količine znanja, da tako kažemo, ostaju bez potražnje i mogu se podeliti među onima koji shvataju njegovu vrednost. "U svemu ovome nema ništa nepošteno, jer oni koji su prihvatili znanje nisu uzeli ništa što je pripadalo nekome drugom, oni nisu nikoga ni za šta oštetili; oni uzimaju samo ono što su drugi odbacili kao beskorisno i što bi u svakom slučaju bilo izgubljeno, da oni to nisu uzeli.

"Skupljanje znanja od strane jednih zavisi od odbacivanja znanja od strane drugih. "Postoje periodi u životu čovečanstva, koji se generalno podudaraju sa počecima i propašću ljudskih kultura i civilizacija, kada mase bespovratno gube racionalnost i počinju da uništavaju sve što je bilo stvoreno tokom vekova i milenijuma ljudske kulture. Takvi periodi masovnog ludila, obično praćeni sa geološkim kataklizmama, klimatskim promenama, i sličnim fenomenima planetarnog karaktera, otpuštaju ogromne količine materije znanja. Sve ovo, stvara jednu potrebu da se počne raditi na skupljanju tog znanja, koje bi u svakom drugom slučaju bilo izgubljeno.

Tako, ovaj posao na skupljanju razbacane materije znanja, često se podudara sa početkom uništenja i propasti ljudskih kultura i civilizacija.

Da li je period pred nama upravo takvo vreme propuštanja znanja od strane jednih I sakupljanja od strane drugih ljudi, videće se uskoro.

Apokrifi Nag Hamadi




Godine 1945. u pećinama Gornjeg Egipta pronađeni su spisi danas poznati kao "Knjižnica Nag Hammadi". Iako su odmah izazvali veliku pažnju stručne javnosti, do prvih prijevoda s koptskog jezika na kojem su napisani pronađeni izvornici, prošlo je niz godina. Prof. Hans Jonas, ugledni autoritet za gnosticizam, ovako je 1962. godine opisao razlog:

"Za razliku od Svitaka s Mrtvog mora, otkrivenih tih godina, gnostički nalaz iz Nag Hammadija je od početka pratilo, a to traje do dana današnjeg, uporno prokletstvo političkih prepreka, prepirke i iznad svega, akademska ljubomora i borba "tko će prije" (ovaj posljednji faktor je već prerastao u istinski cronique scandaleuse suvremenog akademskog svijeta)."

U filmskom zapletu koji se stvorio oko otkrića spisa, ispreplitale su se sudbine arapskih seljaka osvetnika, krijumčara starinama na svjetskim crnim burzama, sitnih i krupnih kriminalaca, sa sudbinama uglednih akademika, svećenika i političara. U međuvremenu, u prvih trideset godina od dana otkrića, kako je precizno zapisano u Nag Hammadi Bibliografiji profesora D. M. Scholera, o tajanstvenim spisima je napisano skoro 4.000 knjiga, edicija, članaka i prikaza objavljenih širom svijeta.

Prvu pravu priliku da se svjetskoj javnosti konačno prikaže izvorno i cjelovito duhovno blago iz Nag Hammadija izborio je prof. James. M. Robinson. On je, uz pomoć autoriteta UNESCO-a, okupio međunarodni tim stručnjaka za gnosticizam, i osigurao uvjete za prijevod svih pronađenih spisa. Rezultat njihovog dugogodišnjeg rada konačno je objavljen 1977. godine pod naslovom "The Nag Hammadi Library in English".


Uvod JAMES M. ROBINSON

1. Smisao tekstova

Knjižnica Nag Hammadi je zbirka religioznih tekstova koji se međusobno veoma razlikuju po autorstvu, mjestu i vremenu nastanka. Razlike postoje čak i u gledištima, do te mjere da se ne može smatrati da su potekli od jedne skupine ili pokreta.

Pa ipak, taj je raznoliki korpus morao sadržavati neka zajednička obilježja koja su skupljače tekstova potaknula da odaberu upravo ta djela i saberu ih u ovu zbirku. Tvorci zbirke nedvojbeno su pridonijeli tom jedinstvu, pronalazeći u tekstovima skrivena značenja koja nisu uvijek postojala u izvornih pisaca. Konačno, jedan od tekstova, Evanđelje po Tomi, započinje riječima upućenima mudrome:

"Tko nađe tumačenje ovih riječi, taj neće okusiti smrti."

Tekstovi se, stoga, mogu dvojako tumačiti: kao stvarne poruke izvornih pisaca i kao skrivene poruke proizašle iz kasnijih tumačenja.

Osnovna obilježja zbirke su otuđenje od čovječanstva u cjelini, uzdizanje idealnoga poretka koji posve nadilazi život u smislu u kojemu ga poznajemo, te način života koji se korijenito suprotstavlja uobičajenoj praksi. Taj način života uključuje odricanje od svih dobara za kojima ljudi obično žude, te žudnju za konačnim oslobođenjem. To nije agresivna revolucija, nego povlačenje iz zagađenja koje onemogućuje jasno viđenje.

Kao takva, ova zbirka ima mnogo sličnosti s prvobitnim kršćanstvom, istočnjačkom religijom i "mudrim muškarcimai ženama'' svih vremena, kao i s njihovim svjetovnim ekvivalentima današnjice, poput radikalnih pokreta koji su se iznjedrili šezdesetih godina 20. stoljeća. Odbacivanje dobara potrošačkoga društva, povlačenje u zajednice istomišljenika, daleko od gužve i užurbanosti velikih gradova, nesudjelovanje u političkim procesima, usvajanje znanja o neminovnoj propasti suvremene kulture i idealnoj, radikalnoj alternativi koja je poznata samo odabranima - sve je to, odjeveno u suvremeno ruho, stvarni izazov ukorijenjen u izvorima poput knjižnice Nag Hammadi.

Ma koliko zadivljujući i izazovni, ti su izvori često zbunjujući, te predstavljaju smetnju ne samo za pojedinca koji nije upoznat s njihovom porukom, nego i za boljega poznavatelja koji želi slijediti tračak svjetlosti koji se u njoj nazire. Jer, smisao knjižnice Nag Hammadi oskrvnuo je i fragmentirao povijesni tijek, i u takvom je obliku konačno ugledala svjetlost dana.

Skupljači ove knjižnice bili su hrišćani, a mnoge su tekstove izvorno sastavili kršćanski pisci. To i ne iznenađuje, budući da je prvobitno kršćanstvo i samo bilo radikalan pokret. Isus je pozvao na korijenito preispitivanje vrijednosti, zagovarajući kraj svijeta kakvog poznajemo i njegovu zamjenu posve novim, utopijskim životom u kojemu bi idealno imalo biti stvarno. Njegovo je stajalište bilo posve oprečno onome koje su zastupali vjerski dostojanstvenici toga doba ... nije im trebalo dugo da ga uklone. Pa ipak, Isusovi su sljedbenici nastavili njegovim putom, smatrajući ga personifikacijom konačnoga cilja. Međutim, u tom je krugu bilo onih koji su zagovarali nešto konvencionalniji način života, postupno uspostavljajući organizaciju čiji je cilj bilo održavanje reda, kontinuiteta, hijerarhije i stabilnosti. To je značilo i održavanje postojećega stanja, a zauzetost održavanjem postojećega stanja značila je odmicanje od onoga vrhunskoga cilja. Oni koji su slijedili radikalan san, smatrani su nelojalnima, te su kao takvi predstavljali prijetnju za organizaciju (Crkvu).

U Apokrifima se samo poreklo svijeta pripisivalo se strašnoj grešci, a zlo je steklo status vrhovnoga vladara, a ne uzurpatora. Jedina je nada, stoga, ležala u bijegu. Jer, ljudi, ili barem neki ljudi, u svojoj suštini nisu proizvodi toga apsurdnoga sustava, nego po svojoj prirodi pripadaju nečemu mnogo uzvišenijem. Oni su pali u zamku, pokušavajući pronaći zadovoljstvo u nemogućemu svijetu, daleko od svoga istinskoga korijena. Za neke je usredotočenost na unutarnji život, neometan vanjskim čimbenicima, postao jedini način postizanja mira i jedinstva sa Sveukupnošću, koja je sudbina čovjekove Božanske iskre.

No, knjižnica Nag Hammadi također dokumentira činjenicu da je odbacivanje bilo uzajamno. Čini se da su kršćani koji su se ondje opisivali kao "heretici" bili više nalik onima koji se obično smatraju "ortodoksnima". Otkrivenje po Petru iznosi da je Isus kritizirao glavnu struju kršćanstva:

“Oni će slaviti ime mrtvoga čovjeka, misleći da će postati čistima. No, oskrvnut će se i pasti u ime pogreške i u ruke zlog, lukavog čovjeka, te će prihvatiti višestruku dogmu i vladavinu hereze. Jer, neki će od njih oskvrnuti istinu i objaviti nauk zla. Govorit će zlo jedni protiv drugih ... No, mnogi drugi, koji se protive istini i glasnici su pogreške, svoju će pogrešku i svoj zakon okrenuti protiv mojih čistih misli, misleći da dobro i zlo potječu iz jednoga (izvora). Oni trguju mojom rječju ... Bit će i onih koji su izvan našega broja i koji se nazivaju biskupima i đakonima, kao da su svoju vlast primili od Boga. Oni se klanjaju vođama. Ti su ljudi suha korita.”

Gnosticizam je bio iskorijenjen iz kršćanstva, izuzmemo li pojavu nekoliko podzemnih gnostičkih struja i slične afinitete prisutne u srednjovjekovnom misticizmu, kao i povremene krotke odjeke u književnosti, primjerice, u engleskom romantizmu:

Naše je rođenje tek san i zaborav:
Duša koja se s nama budi,
Zvijezda našega života,
Negdje drugdje zalazi
I dolazi izdaleka.
Svijet je u nama suviše prisutan: prije i poslije,
Dobivanjem i trošenjem, propadaju naše moći.

Gnosticizam se uspio proširiti i izvan granica kršćanskoga svijeta Rimskoga Carstva. On je još uvijek prisutan na nemirnim područjima Iraka i Irana, u obliku male sekte zvane Mandejci, što prevedeno znači "znalci", odnosno, "gnostici".

Otkriće svitaka s Mrtvoga mora već je skrenulo pozornost na pluralizam teoloških orijentacija judaizma prvoga stoljeća koji je uključivao brojne međusobno različite skupine ili sljedbe. Prije otkrića svitaka s Mrtvoga mora, ESENI su, poput gnostika prije otkrića knjižnice Nag Hammadi, bili smatrani pokretom koji se, zbog nedostataku opsežnijih podataka, nije mogao ozbiljnije proučavati. Sada nam je poznato kako su Eseni bili židovska sljedba koja se odvojila od službenoga judaizma jeruzalemskoga hrama i povukla se u pustinju pokraj Wadi Qumrana. Svoju su situaciju tumačili antitezom svjetlosti i tame, istine i laži, dualizmom koji svoje podrijetlo ima u perzijskom dualizmu, da bi se potom približio gnosticizmu. Povijest gnosticizma, kako je dokumentira knjižnica Nag Hammadi, nastavlja se ondje gdje završava povijest Esena, kako je dokumentiraju svici s Mrtvoga mora.

"Većina zapisa iz tekstova uopće ne sadrži kršćanske elemente (Tri Setove stele, Alogen, Marsan, Misao Noreje); drugi sadrže tek naznake kršćanskih motiva (Zostrijan, Otkrivenje po Adamu) ili su samo naizgled kršćanski (Trimorfna Protenoja, Evanđelje po Egipćanima); samo se nekoliko tekstova (Hipostaza arhonata, Melkisedek, Apokrifno evanđelje po Ivanu) približava onome što nazivamo kršćanskom gnozom."


Preuzeto sa sajta [You must be registered and logged in to see this link.]

BHAGAVAD GITA



Iako se obično izdaje i čita kao zasebno delo, Bhagavad-gita je deo Mahabharate, sanskrtskog epa koji opisuje istoriju drevnog sveta. Mahabharata opisuje događaje koji su se odigrali pred sam početak ovog doba Kali. Na početku tog doba, pre oko pet hiljada godina, Gospodin Krišna je izložio učenje Bhagavad-gite svom prijatelju i vernom sledbeniku Arjuni. Predstavljena nam je u obliku dijaloga između Gospodina Krišne, Svevišnje Božanske Ličnosti i Njegovog bliskog prijatelja Arjune. Na bojnom polju Kurukšetre, Gospodin poučava Arjunu znanju o samospoznaji, razotkriva istinsku prirodu čoveka i sveta koji ga okružuje i govori o njegovom večnom odnosu s Bogom. Predstavljena u svoj čistoći i punoći, čitajući poruke ovog uzvišenog dela, možemo dostići savršenstvo ljudskog života. Istina koju objavljuje je univerzalna i večna, Znanje opisano u Bhagavad-goti je hiljadama godina nadahnjivala velike mislioce, teologe i filozofe istoka i zapada; (da spomenemo neke poznatije) Sokrata, Goethea, Schopenhauera, Einsteina, Junga i mnoge druge.


Šri Činmoj o Bhagavad Giti

Postoje dve večne suprotnosti: dobro i zlo. Kako je rekao Šri Krišna, kad pokvarenost dostigne vrhunac, Bog mora da se zaogrne ljudskim plaštom u obliku Avatara. Kad je Šri Krišna došao na zemlju, morao je da se nosi sa najcrnjom tamom zla, Kansom. Slično tome, u dobu Iroda, neuporedivog tiranina, bio je neophodan dolazak Hrista. Božić, rođenje Hristovo, zahtevao je ukidanje života neznanja. Đanmaštami, rođenje Krišne, slavi se širom Indije, kako bi se moglo izaći iz mora neznanje i ući u okean znanja.

Najlakši i najjednostavniji način da se shvati ideja Boga kao ličnosti jeste da se dođe u kontakt sa Avatarom i ostane pod njegovim vođstvom. Imati Avatara za Učitelja znači naći sigurnu luku za svoj životni brod. U tom pogledu, možemo da citiramo smelu Vivekanandinu izjavu: "Ni jedan čovek ne može da vidi Boga drugačije nego kroz ova Njegova ljudska ispoljavanja. Pričajte koliko želite, pokušavajte koliko želite, ali o Bogu ne možete da mislite drugačije nego kao o čoveku".



Telo podleže smrti, ali ne i duša. Telo spava, duša leti. Prisetimo se dirljivih Krišninih reči o DUŠI u ovom poglavlju Bagavad Gite:

"Kao što čovek odbacuje staro odelo da bi obukao novo, tako i stanovnik tela, duša, ostavlja za sobom istrošena tela i ulazi u nova. Duša prelazi iz tela u telo. Oružje ne može poseći dušu, vatra ne može sagoreti dušu, voda ne može potopiti dušu, vetar ne može osušiti dušu".

Sri Prabupada u Bhagavad Giti, sedmom poglavlju ,,Znanje o Apsolutu“, stih 6. kaže:

„Dve prirode su izvor svih stvorenih bića. Znaj da sam Ja i poreklo i uzrok stvaranja i uništenja svega što je materijalno i svega što je duhovno u ovom svetu,“
Pa u smislu kaže između ostalog i ovo:“Slično tome, čitava kosmička manifestacija gigantskog univerzuma se razvija zbog prisustva Nad-duše, Visnua. Tako su duh i materija, koji dolaze u dodir da bi manifestovali ovaj gigantski kosmički oblik, izvorno Gospodove dve energije. Stoga je Gospod prvobitni uzrok svega. Sičušni delić i čestica Gospoda, živo biće, može biti uzrok velikog nebodera, ili velikoga grada, ali ne može biti uzrok velikog Univerzuma. Uzrok velikog Univerzuma je velika Duša, ili Nad-duša. Krišna, Svevišnji, uzrok je i velikih i malih duša.“

Isto tako u jedanaestom poglavlju, „Kosmički oblik“, stih 36 u smislu kaže:

„Kada je Arđuna video Gospodov kosmički oblik, polubogovi su u tome uživali, ali drugi, koji su bili demoni i ateisti nisu mogli podneti da se Gospod slavi.
Pobegli su iz svog prirodnog straha od razarajučeg oblika Svevišnje Božanske Ličnosti.“
,,Bhagavad Gita''
Vodič za Zapadnjake

Poglavlje 8
Neuništivi Bog
Besmrtnost




20 „Ali iznad toga tajanstvenog, nemanifestiranog stanja u koje se sva bića raspadaju u trenutku kozmičkog sutona, postoji još jedna nemanifestirana stvarnost. To je Brahman, vrhovni Bog, kosmičko načelo koje je izvan vremena, koje ostaje čak i onda kad se i sâmo postojanje raspadne!“

22 „Jedini način da se dosegne to besmrtno stanje je ljubav, nepokolebljiva odanost samo meni, Bogu. Kao što pojedini val ne može postojati neovisno o moru, tako ni odvojena duša ne može opstati odvojena od mene, univerzalne Duše.“


Poglavlje 18
Oslobođenje uz pomoć znanja, djelovanja i ljubavi
Kako čovjek postaje savršen



56 „Nemoj se odricati sâmog djelovanja, več jedino osjećaja da si ti onaj koji nešto čini. Na taj način, iako si zaokupljen svjetovnim aktivnostima, budi samo Božji instrument. Kad se predaš Bogu, ne postoji umor zbog posla koji obavljaš.
Budući da si potpuno usredotočen na mene, vratit ćeš se k meni u vječnost.“

57 „Mentalno odbaci svaku svoju misao, i radi za mene. Znaj da sam ja tvoj najbolji prijatelj i jedino utočište. Budi odan jedino meni. Usredotoči svoj um i intelekt na mene. Jednom kad spoznaš da su tvoj um, osjetila i tijelo- i sve njihove aktivnosti Božanske, tada te napušta osječaj da ti nešto radiš, osječaj za „ja“ i „moje“. Kad se to dogodi, više ništa nije tvoja briga, već da obavljaš Božji posao samo zbog Njega. Tvoj bi jedini interes trebao biti sjediniti se s Bogom. Voleći Boga uzdižeš se od ljudskog bića, do Božanskog.“
,, BHAGAVAD GITA'' u pdf izdanju :
1. deo - [You must be registered and logged in to see this link.] ... %20deo.pdf
2. deo - [You must be registered and logged in to see this link.] ... %20deo.pdf

Planovi postojanja drevnih Egipćana



Ljudi su od najdavnijih vremena verovali u ideju o postojanju neba i različitih nefizičkih univerzuma. Koncept neba pojavljuje se u svakoj kulturi i religiji. Taj koncept, zastupljen kod Egipćana, Akađana, Asirijaca, Vavilonaca, Indijaca, Kineza, Persijanca i Grka, nije mogao proizići iz pukog racionalnog i intelektualnog sagledavanja.
Antropolog Dean Shiels je u studiji obojavljenoj 1978. godine u Journal of the Society for Psychical Research, uporedio sisteme verovanja više od 60 različitih nezapadnih kultura i otkrio da njih 54 imaju u sebi ugrađene koncepte astralnih projekcija. Po onostranim područjima putuju šamani Okeanije, Sibira, Koreje, Japana i Južne Amerike. Primera mističnih putovanja ima kod Kineza, u Vedama, tibetanskim verskim tekstovima, egipatskim hijeroglifima (lestvice po kojima se podiže duša), akadskim tekstovima iz 7. veka pre Hrista, Homerovoj Odiseji, Virgilijevoj Eneidi, Platonovoj Republici, kao i u spisima Cicerona, Silija Italika i Plutarha. Judeo-gnosčtičko-hričanska tradicija, takođe, obiliuje primerima putovanja po onostranom.

Egipatski sveštenici su bili svesni postojanja astralnog tela koga su nazivali Ka. Ostavili su zapise na zidovima hramova i zgrada koji jasno prikazuju kako Ka napušta fizičko telo. Posmrtna vantlesna putovanja glavna su tema Tekstova piramida, drevnih zapisa na zidovima egipatskih piramida koje su načinili sveštenici iz Heliopolisa na osnovu prastarog usmenog predanja u kojima su dočarali svoje vizije života posle smrti i uzdizanja božanskog faraona po nebu. Zapisani su pre više od četiri hiljada godina i tako spadaju među najstarije poznate pisane izvore. Služili su kao onostrana mapa pokojnom faraonu sa uputstvima i pomoćnim sredstvima kako bi se olakšao njegov uspon do vrhovnog božanstva. Te mape koje su sastavljali sveštenici iz Heliopolisa, deluju mistično, ali njihove poruke su praktične prirode. Sveštenici iz Heliopolisa su dobro poznavali metode kako da prethodno istraže terene onostranog kako bi svog faraona što bolje pripremili za predstojeći put i upozorili ga na očekivane opasnosti. Egipatski sveštenici su bili veliki majstori rituala i magije i verovali su da su znaju kako da ih koriste kako bi zaštitili duše umrlog na njegovom putu posle smrti. Koristili su tako, na primer, plavi lotus (prikazan na brojnim hijeroglifima), radi lakšeg ulaska u trans prilikom koga su mogli da kontaktiraju vodiče koji sa one strane života čekaju čovekovu dušu.

Najstariji tekstovi su iz piramide koju je izgradio faraon Unas (2375 - 2345. p.n.e), poslednji faraon Pete dinastije. U njima je opisano mistično posmrtno putovanje faraona Unasa tokom kojeg se faraon ukrcava u sunčanu barku, prolazi kroz različite sfere (Polja trske, Polja prinošenja žrtve, Ježero Šakala i Krivudavi vodeni put), susreće mnoga božanstva i kulminira u njegovom spajanju sa vrhovnim božanstvom Re-Atum. Po uzoru na Unasovu piramidu, unutrašnje zidove piramida faraona VI dinastije (Tetija, Pepija I, Mer-en-ra i Pepija II), krase slični tekstovi u kojima faraoni dosežu nebo penjuči se uz merdevine ili leteći kao ptice poput sokola ili guske. Sveštenici pozivaju Ozirisa i Izis da požure kako bi obelodanili smrt faraona bogovima i duhovima Severa. Tot se poziva da obelodani faraonovu smrt na Zapadu, Horus na Istoku, a Set i Neftis na Jugu. Faraonu tokom putovanja pomažu bog Shu koji drži nebeski svod. Oziris mu pridržava lestve. Horus mu nudi oko da bolje vidi. U više desetina stihova se pominje Horusovo oko koje tako predstavlja jedan od prelomnih momenata u faraonovom usponu po nebu. Faraon se stalno iznova podseća kako Horusovo oko treba odmah da stavi u usta, da ga proguta kao kolač, kako bi mu ukrasilo lice, jer jedino sa tim okom može da se suprostavi Setu, glavnoj prepreci na usponu prema nebu. Faraon mora uvek da ima na umu kako mu „Set ne može ništa“ i „kako je bolji od Seta“, „kako je njegova priroda superiornija od Seta“ i sl. Neprestano mu se skreće pažnja da se seti kako nije umro, već kako će kao živ sesti na tron Ozirisa. Ne samo što je prevazišao Seta, već i samog Ozirisa: „Postao si slavniji, postao si moćniji od njega“. Upućuje mu se poziv: „Budi se za Horusa, ustani protiv Seta!“
Nailazi na Čuvare Pragova koji mu postavljaju određena pitanja na koja mora izneti tačan odgov, kako bi od njih dobio dozvolu za prelaz u više nebeske sfere. Izis i Neftis mu dolaze u pomoć. Daju mu direkcije: „Čuvaj se jezera, hodaj prema Suncu“. Faraon je u stvari iznad svih bogova, s izuzetkom najvišeg, Re-Atuma sa kim treba da se sjedini.
Sveštenici u svojim ritualnim pesmama obraćaju se direktno bogovima: „Ozirise, ti ne možeš da vladaš nad njim, tvoj sin ne može da vlada nad njim. Horus, ti ne možeš da vladaš nad njim, tvoj otac ne može da vlada nad njim.“ Faraon se poziva da se priseti da postoje razlike između njegovog fizičkog i astralnog tela – Ka –: “O Unas, ruka tvog Ka je iza tebe…noga tvog Ka je uspred tebe, noga tvog Ka je iza tebe, ruka tvog Ka je ispred tebe.”

Tekstovi sarkofaga predstavljaju opus posmrtne literature koji je u vreme Srednjeg kraljevstva (2040-1985. p.n.e.) nadomestio tekstove piramida. Tekstovi sarkofaga se nalaze na unutrašnjoj strani sarkofaga. Počev od kraja Starog kraljevstva, večno postojanje i sticanje božanskih kvaliteta nije više bila privilegija samo vladara.
Obični Egipćani, koji su imali dovoljno sredstava da obezbede sebi sarkofag, dobili su tako ujedno mogućnost da se, poput faraona, posluže magijskim i ritualnim sredstvima, kako bi se lakše orijentisali u onostranom području posle smrti. Fokus ovih tekstova je donji svet – Duat - pod vlašću Ozirisa. Magija ispisana u unutrašnjem delu kovčega služila je pokojniku da se zaštiti od demonskih bića, izbegne “drugu smrt”, dobije blagonaklonost sudije Ozirisa i uspne do sfere Sunca.
Mnogi od ovih tekstova sarkofaga evolvirali su kasnije za vreme Novog kraljevstva u tkz. Egipatsku knjigu mrtvih za koju se verovalo da ju je napisao sam Tot, a koja je predstavljala zajednički naziv za skup magičnih formula koji je u čestim slučajevima pisan na papirusu s namenom da pokojniku olakšaju prelaz u svet mrtvih. Najlepši primerci su ukrašeni raznobojnim prikazima Ozirisovog suda sa uputstvima kako da se odgovori na pitanja što će ih pokojniku postaviti 42 božanstva tokom suđenja.
Slične tekstove i formule koristili su kasnije gnostici olakšavajući uspinjanje duša umrlih u svetove Plerome ili Svetlosti Božije. Egipatski tekstovi organizuju put pokojniku navodeći ga da se identifikuje sa sopstvenim vrlinama, i da memoriše svaku etapu puta jer ga na njima dočekuju Čuvari pragova, bez čije dozvole nije moguć dalji prelaz prema višim sferama.

U našim pokušajima da prikažemo različite rajske i paklene sfere starih Egipćana, treba imati u vidu da egipatski koncept kosmologije nije bio statičan, već da se menjao tokom višemilenijumskog trajanja egipatske civilizacije. Pored toga, različiti sveštenički krugovi, locirani u Memfisu, Tebi i Heliopolisu imali su određena razmimoilaženja po različitim verskim pitanjima.
Egipatska religija nije imala svete knjige, pa se po tom osnovu nisu mogla postići jasno utvrđena opšta pravila. Postojala je, takođe, ogromna razlika u tome kako religiji pristupaju inicirani sveštenici i običan svet. Za običnog čoveka, božanstvo je bilo nedostižno, dok hijeroglifi sa tekstova piramida već deluju kao da ih je ispisivala ruka koja je znala šta piše i to tako sigurno kao da je već imala prilike da se rukuje sa samim bogovima. Egipćani su onostrane svetove nazivali Neter-khertet, što savremeni egiptolozi najčešće prevode kao “donji svet”, dok je u stvari doslovan prevod tog termina “Svet bogova”.

Različite egipatske kosmologije se slažu u tome kako je na početku postojao mračni, tihi i statični okean, beskrajna vodena masa Nut. Nut je rodila “najvišeg boga” (alternativno sam je sebe stvorio), “oca svega”, “velikog nepoznatog”, “kralja bogova”, koji je ispred svih bogova i što živi u delu kosmosa koji se nalazi iznad manifestacije i pre stvaranja.
U Novom kraljevstvu, za njega se govorilo da je on istovremeno van prirode i unutar cele prirode. Nazivan je Amun, Re, Ptah, Khnum ili Aten, u zavisnosti od verzije koja je bila u upotrebi. Ispod njega nalazila se Trijada glavnih bogova. U slučaju sveštenika iz Tebe, to su bili Amun, Mut i Khons, u slučaju Memfisa, Ptah, Sekhmet i Nefertem, a Heliopolisa, Atum, Shu i Tefnut. Ispod Trijade, nalazi se Ogdoad koju čini kompanija od 8 bogova, na čelu sa Totom. Bogovi Ogdoada su postojali pre stvaranja sveta. Oni su stvorili iskonsko jaje iz kojeg se uz reč Tota “ispilio svet”, koji se na početku ogledao u stvaranju života, istine, reda i svetlosti. Egipćani su verovali da je Tot dao ljudima inteligenciju, jezik, medicinu i pisanje. Ra je bio personifikacija Sunca i njegove snage, a smatran je stvoriteljam svega što spada u vidljiv svet.

Egipatski tekstovi pominju preko četiri stotine bogova i boginja. Među najznačajnijim je bio Oziris, božanstvo prirode, poplave Nila, te bog podzemlja. Oziris je važio za dobrog faraona Egipta. Njegova žena Isis( Izida) je smatrana idealnom suprugom i majkom i bila je jedno od najcjenjenijih božanstva. Ozirisov brat Set bio je ljubomoran i želio je da vlada umesto njega, pa je ubio Ozirisa, raskomadao njegovo telo i bacio ga u Nil. Da bi mogao živeti na drugom svetu, bilo je potrebno pokopati celo telo, pa je Izis uz pomoć svoje sestre, Setove supruge, Neftis, uspela da sakupi sve delove njegovog tela osim falusa i da ih sastavi. Magijski je oživela Ozirisa. Od tada je Oziris bog zagrobnog života, dok je vladarski presto pripao njegovom sinu Horusu posle pobede nad Setom. Tako je Set postao bog pustinje, a Horus bog živih. Ta zbivanja simbolično ozačavaju ciklus obnavljanja prirode. Oziris, međutim, nije bio srećan u zagrobnom životu. Njegov sin Horus je zato sišao u podzemni svet, poklonio mu svoje oko, nakon čega je Oziris doživeo preporod i postao sudija podzemnog sveta - Duat.

Britanski egiptolog E. A. Wallis Budge je u knjizi Egipatski nebo i pakao, 1905. godine, sastavio najdetaljniji prikaz egipatskih onostranih područja na osnovu različitih raspoloživih izvora (prevashodno iz drevnog egipatskog teksta Knjiga Aum-Taut).
Sa one strane Zemlje gde ne dopire svetlost Sunca, nalazi se Duat. Duat je podeljen na 12 područja, po jedno za svaki noćni sat. Kada je Sunce zalazilo na Zapadu, moralo je da putuje kroz Taut, kako bi ponovo osvanulo na Istoku. Najiskrenija želja svakog pobožnog Egipćanina bila je da put od ovog sveta u drugi svet pređe poput Sunca. Naoružani magičnim rečima, amuletima i talismanima i uvereni u to da je njihov život bio ispravan, njihova duša bi ušla u Sunčani brod i krenula na put.
Sličan Duatu, postojao je i još jedan drugi podzemni svet – Amentet. Nalazio se na Zapadu, gde je područje zalazećeg sunca, zbog čega su Egipćani svoje mrtve ponekad nazivali zapadnjacima. Glavno božanstvo ovog područja, bila je boginja mrtvih Amentet (“Ona koja je sa Zapda”). Ona je bila zaštitinik umrlima. Dočekivala ih je sa hlebom i vodom, pre nego što bi ih uvela u svet mrtvih.
[You must be registered and logged in to see this link.]

HERMETIZAM



Hermetična tradicija svoje korijene vuče iz starog Egipta. Tajna predaja govori kako su Egipćani bili nasljednici ljudske civilizacije Atlantide, koja je završila svoj razvojni ciklus, te predala svjetlost znanja dalje.
Na samom početku egipatske civilizacije prvi povjesničarima poznati veliki religijski kult je bio onaj u Memphisu. Tu su nasljednici velike Atlantide imali za zadatak podignuti i izgraditi Egipat kako na zemaljskoj, tako i na suptilnim ravnima postojanja.
U to vrijeme su nastajale najčudesnije građevine u Egiptu jer je Memphis bio kult boga Ptaha, velikog graditelja, lončara i stvaraoca. Oni su bili veliki arhitekti svih egipatskih hramova, društvenog i socijalnog uređenja i osnivači škola misterija iz kojih su tada nastale ostale.
Kada je Egipat izgrađen mogla su se otvarati nova kultna središta koja su od tamo širila vječni plamen gnoze (grč. gnosis=spoznaja). Tako je u Heliopolisu nastalo središte kulta Ozirisa, božanske duhovne supstancije koja latentno postoji u svima nama. Kasnije se razvijaju i mnoga druga središta učenja o svjetlosti i univerzalnim zakonima prirode.
Egipat je imao manjih uspona i padova tokom svojih ranih dinastija, i uglavnom su se vladari pridržavali onoga što je stara škola Memphisa udarila kao temelje njihove civilizacije.
Do prve velike promjene dolazi u 18. dinastiji (oko 1350. pr. Kr.), kada na vlast u Egiptu dolazi faraon Akenaton. Rođen fizički kao hermafrodit, od djetinjstva je nosio i bolest epilepsije, pa su mu se u tim napadajima miješali božanski svjetovi s vlastitim fantazijama. Većina egiptologa smatra da je bio i homoseksulac.
Kakav god da je bio, Akenaton je jako mnogo ulagao i pogodovao razvoju umjetnosti i ekologije. No, žestoko se sukobio s Amonovim svećenstvom, nasljednicima starih tradicija, te je poremetio rad tradicionalnih Škola Misterija. Prof. Livraga kaže: "Borio se protiv misterija pretvorivši Egipat u poprište vjerskih ratova koji su zemlju toliko oslabili da je izgubila i svoje azijske granice. Amenofis IV (Akenaton) je bio dobar pjesnik, ali vrlo slab vladar, a uz to, vjerojatno i homoseksualac. U Egiptu je bilo izgrađeno više od sedamdeset piramida, a kaže se da je ovaj faraon neke od njih opljačkao i uništio zajedno s imenima koja su bila okružena ovalima povezanim uz Ključ Života, koje danas zovemo kartušama. Vladao je sedamnaest godina i izvršio samoubojstvo ili je bio otrovan čašom vina.
Prema današnjim teorijama, Smenkare je bio istinski partner ovog faraona, dok je lijepa Nefertete bila samo službena supruga. Zajedno s njim nestala je i njegova egzoterijska vjera koja je obožavala sunčev disk."
No, Egipat je ipak povratio svoj sjaj. Horemheb, general za kojeg se kaže da je primio žezlo moći iz kandža Zlatnoga sokola, obnovio je granice Egipta, a obnovljeno je i inicijatsko Amonovo bratstvo u Tebi.
Ramzes II iz 19. dinastije glasi kao jedan od najznačajnijih vladara razdoblja nove države i kasnoga razdoblja. Njega nasljeđuje velika dinastija Ramazeida koja je misterije održavala živima sve do negdje 1085. pr. Kr. Prof. Livraga kaže: "Proučavanje kripti u Dolini kraljeva otkriva razdoblje sjaja koji je postupno blijedio. Za to vrijeme svećenici u raznim hramovima žurno su prikupljali drevna učenja i skrivali mumije kraljeva u drugorazredne tajne grobnice, jer se slava Egipta bližila svome kraju. (…)
Poslije pogubnog rata s Babilonom uslijedila je perzijska vladavina – XXVII. dinastija nalazila se pod željeznom upravom Kambisa, Darija i Kserksa. Mnoge drevne ceremonije, poput one posvećene Apisu, bile su ukinute, a hramovi i knjižnice uništeni. Kanali su prestajali biti prohodni, a podvodni hramovi, kao Abidos, prestali su obavljati svoju ulogu. Broj iniciranih sveo se na nekoliko malih grupa i pravo tumačenje hijeratskih hijeroglifa počelo se zaboravljati."
Nakon toga razdoblja pojavljuje se Aleksandar Veliki koga nasljeđuje grčka uprava Egipta - Ptolomejevići. Ptolomej i njegovi nasljednici su obnavljali Egipat koliko su znali i mogli. Smatra se da je upravo preko njih baklja drevnih misterija prešla u Grčku pa kasnije i Rim. Duboko utječući na stvaranje filozofskih i misterijskih škola, poneki istaknuti Grci, poput Pitagore, putovali su i u Egipat.
No tada se pojavljuje novi snažni impuls koji će odrediti čitav ciklus i temelj civilizacije kakvu poznajemo danas.
U Galileji se pojavljuje Isus. Hermetična učenja prenose nam kako su Isusovi roditelji nakon njegova rođenja prebjegli u Egipat jer je Izrael tada bio vrlo nesigurno mjesto. Hermetična učenja navode kako je Isus u Egiptu bio uveden u najobimnija tajna znanja koja su u tome trenutku postojala, te ih prenio dalje.
Kada dolaze veliki učitelji poput Isusa ili Bude, oni tokom svog života rade unutarnju skupinu učenika, kasnijih majstora, kojima ostavljaju obimna tajna znanja, tehnike i učenja. To, između ostalog, služi tome da se, ukoliko se vanjski vid učenja uruši ili svećenstvo skrene s puta, ne zagubi onaj vrijedni plamen stvarnog znanja. Takva hermetična, dakle zatvorena skupina tada egzistira u tajnosti i prenosi znanja unutar svoga reda. Smatra se da su Rozenkrojceri takva skupina iniciranih po direktnoj liniji unutarnjeg bratstva koje je stvorio Isus. Na istoku se vjeruje da je Buda iza sebe ostavio tzv. Ashokinu skupinu koja, opet po vjerovanjima, egzistira na Tibetu.
Na Zapadu najveći pomak rozenkrojcerskih djelovanja se odvija u Renesansi, kada dolazi veliki broj visokih ruža duša. Istaknuti inicirani iz toga vremena su Leonardo da Vinci, Michelangelo i, možda i najveći među njima, Giordano Bruno. Oni i mnogi drugi svojim su učenjima i zaokretima uspjeli ukinuti mračni Srednji vijek.
Zanimljivo je da je Giordano Bruno bio u stanju crtati (ti crteži i danas postoje) ispravne odnose sazviježđa i pravilno tumačiti njihove odnose. Ako se uzme u obzir da je egzistirao i radio prije Galilea i Kopernika, a teleskop još stoljećima neće biti izmišljen, njegova znanja stvarno zapanjuju.

O Ezoternom i Duhovnom

Ezoterno i hermetično je jedna stvar.
Duhovno i rad na svijesti je druga stvar.

Duhovno se ne bavi ezoternim misterijama, ključevima, znanjima i tako dalje. Duhovni rad na sebi ide direktno u izbuđivanje vlastitog duha koji će se manifestirati u tijelu. Najljepši cvijet takvog rada meni osobno je Zen Budizam.
Nažalost, Zapad nema izgrađenu čistu duhovnu tradiciju oslobođenu kršćanske dogme, tako da je stvaran rad na sebi usko povezan sa ezoternim. No postojale su individue koje su ostvarile visoke stupnjeve prosvećenja poput Sv. Franje Asiškog, Sv. Augustina, Maister Echarta, Tier de Shardena i drugih.

Ezoterno i hermetično, s druge strane, koristi veliki broj ezoternih znanja i misterija iz raznih nasljeđa, kao na primjer egipatskog, keltskog i nordijskog, perzijskog, grčkog ili bilo kojeg drugog.
Ezoterno u sebi sadrži i duhovno, ali je pristup dolaska do pretpostavljenog cilja sasvim drugačiji. Ezoterno je u većini slučajeva vezano za razna bratstva ili pak Škole Misterija. Ono podrazumijeva i izučavanje ritualne strukture misterija, specifičnih unutarnjih i vanjskih harmoniziranja, kabalističke principe, zvijezde, elementarna bića i još mnogo, mnogo drugih stvari. Duhovno se time ne opterećuje jer suštinski za samu realizaciju bića nije bitno.

U svim hermetičnim društvima ili bratstvima postoji jedno pravilo, a glasi – da se jedan dio učenja predaje pismeno, jedan dio usmeno, a zadnji dio učenik mora sam intuicijski odraditi. Tako je i sa mnogim dijelovima prakse. Ono što piše u regularnim izvorima o samoj praksi ne mora biti i potpuno.
Kod hermetičkih i okultnih znanja učenik ne može doći do ispravnih relevantnih informacija bez autentičnog Reda ili majstora. Takav je koncept ustanovljen još od starog Egipta.


SEDAM HERMETIČKIH PRINCIPA


I. Princip mentalnosti
"SVE je UM; Svemir je Mentalan"

II. Princip suglasja
"Kako gore, tako dolje; kako dolje, tako gore."

III. Princip vibracija
"Ništa se ne odmara; sve se kreće; sve vibrira"

IV. Princip polarnosti
"Sve je Dvojno; sve ima polarnost; sve ima suprotnost polova; istovjetno i različito je jednako; suprotnosti su po prirodi iste, ali drugačije po stupnju; krajnosti se susreću; sve su istine poluistine; svi se paradoksi mogu pomiriti."

V. Princip ritma
"Sve pluta , gore-dolje; sve ima svoje plime i oseke; sve se stvari uzdižu i padaju; njihanje klatna se odražava u svemu; količina njihanja udesno je jednaka količini njihanja ulijevo; ritam sve izjednačava."

VI. Princip uzroka i posljedice
"Svaki uzrok ima svoju posljedicu; sve se dešava sukladno Zakonu; slučajnost je ime neotkrivenog zakona; postoje mnoge razine uzročnosti, ali ništa ne može izbjeći Zakonu."

VII. Princip spola
"Spol je u svemu; sve ima svoje muške i ženske principe; spol se manifestira na svim razinama."

Ovo su temeljne teze hermetične filozofije i istinska inicijacija se ne može postići bez poznavanja ovih zakona u teoriji ali i u praksi.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Odgonetnuta misterija Bafometa ?



Sam pojam Bafomet potiče iz drevnih Slovenskih i Nordijskih kultova koji su obožavali razne Bogove, između ostalog i Mitru...pa je to posle postalo Bafomitra...pa su ga Templari Kabalističkim tehnikama doterali da glasi "Bafomet", jer tako sročen, ima određena mistična značenja i Kabalistički korespondira sa nekom od esencijalnih tajni koje Templari čuvaju.

Bafomet predstavlja sjedinjenje crnog i belog, ženskog i muškog, mikrokosmosa i makrokosmosa, dobrog i zlog, pozitivnog i negativnog, predstavlja savršeni princip Uravnoteženja, i Glavni Zakon Hermetizma.
U principu, slika Bafometa ima isto značenje kao i slika Yin-Yang, samo što je detaljnija.

Ukoliko potražite malo bolju verziju slike Bafometa, na njoj se može videti da desnom rukom Bafomet pokazuje na beli mesec i da mu je na desnoj ruci napisano "solve", sto znači "razredi". Staza Leve Ruke je inače u magici - staza bele magije.
Levom rukom pokazuje na crni mesec i na njegovoj levoj ruci je ispisnao "coagula", što znači "zgusni". Staza Desne Ruke je u magici staza crne magije, i filozofiju Staze Desne Ruke su uglavnom prisvojili satanistički i crnomagijški redovi.


"Razredi i Zgusni", jedan je od osnovnih Magičkih i Hermetičkih principa Uravnoteženja, koji je deo tajnih Magičkih/Masonskih redova, poput Ordo Templi Orientis-a, Ecclesia Gnostica Catholica, Ordo Stella Matuttina, A.'.A.'. (Astrum Argentum, Velikog Belog Bratstva) i još mnogih drugih.

No, kada je došlo kasnije Hrišćanstvo, i kada je Papa zamrzeo Templare (jer neverovatna Moć i Znanje Templara više nisu bili dostupni na korišćenje Papi i Crkvi), Bafomet je od strane Crkve klasifikovan kao demon i kao oličenje samog Đavola.
Cannabis čiji je originalni naziv Sveta arapska trava, i njen derivat Hašiš koje su Templari često ritualno konzumirali, su od strane Crkve proglaseni za đavolove supstance, i zabranjeni su, i Crkva je za jedinu istinsku svetu supstancu proglasila crno vino, koje je svim snagama nastavila da promoviše kao takvo, do danas.

Crkva je pokušala da istrebi Templare ubivši na hiljade njih, i da se domogne dokumenata Templarskog Reda koji su sadržavali vrhunske tajne Univerzuma, tajnu Zavetnog Kovčega, Svetog Grala, Kamena Mudrosti, i tako dalje, no nisu uspeli u tome.
Mnogi Templari su se sakrili i spasili, u tome im je mogo pomogao Viteški Red Hospitalaca (oni koji su obučeni u bele viteške odore sa velikim crvenim krstom na grudima i na ledjima) koji je veliki broj odbeglih Templara primio u svoje naručje, a glavni oficiri i generali Reda Templara su se pobrinuli da sve najvažnije dokumente dobro sakriju.
Ti dokumenti i dan danas postoje, i Znanje iz tih dokumenata se prenosi inicijatičkim putem u Redu Templara, koji eto i dan danas postoji.

Pojam Bafomet je dešifrovan, i to pomoću Atbašove šifre. Atbašova šifra je sistem u kome poslednje slovo predstavlja prvo,a pretposlednje slovo drugo.
U rimskom pismu, ona izgleda ovako:

NORMALAN TEKST: abcdefghijklm
ŠIFROVAN TEKLST: ZYXWVUTSRQPON

NORMALAN TEKST: nopqrstuvwxyz
ŠIFROVAN TEKST: MLKJIHGFEDCBA

Atbašovu šifru je otkrio dr Hju Šonfild.
Dr Šonfild je bio jedan od izvornih istraživača koji su radili sa ,,Rukopisima sa Mrtvog mora'' i na svojoj izuzetno značajnoj knjizi o biblijskoj istoriji ,,Zavera na Pashu”. On je primenio Atbašovu šifru na neke svitke koji su inače bili nečitljivi njegovim kolegama istraživačima. Ona je korišćena da se sakriju imena u tekstovima Esena, Zadokita i Nazarena u prvom veku. U stvari, prvi su je koristili pisari iz 5. veka p.n.e. koji su pisali Knjigu proroka Jeremije. Ona je jedan od nekoliko sistema šifrovanja koji se koriste u hebrejskom jeziku.

U ,,Mesijanskom zaveštanju”; Bejđent, Li i Linkoln su napisali da dr Šonfild u ,,Esenskoj Odiseji” opisuje kako je bio fasciniran Bafometom koga su obožavali vitezovi Templari, i primenio je Atbašovu šifru na reč ,,Bafomet”. Na svoje iznenađenje, otkrio je da se reč ,,Bafomet’ pretvorila u ,,Sofia”, što na grčkom znači ,,mudrost”.
Reč ,,Bafomet” se na hebrejskom piše na sledeći način, imajući u vidu da Jevreji pišu s desna na levo:
taf)(mem)(vav)(pe)(bet)
Kad je primenio Atbašovu šifru na to, Šonfild je otkrio sledeće:
(alef)(yud)(pe)(vav)(shin)
što je grčko ,,sofia” napisano na hebrejskom s desna na levo.

,,Sofia” ne znači samo ,,mudrost”. Sofija je takođe Boginja koja bi trebalo da bude Božija nevesta. Mnogi veruju da su vitezovi Templari obožavali tu Boginju, i da je ona ustvari Eon Sofia Pistis, Božanstvo iz Gnostičkih tekstova.

[You must be registered and logged in to see this link.]

VEDE I NJIHOVA KOSMOGONIJA



Za Vede se kaže da su bez početka i bez kraja.
Zašto? Budući da su pokazane mudracima i da su ih oni vidjeli, oni su ih donijeli i dali vremenu u kome su boravili na ovoj zemlji.
Vede imaju svoju vlastitu vremensku frekvenciju, pot puno unutar i izvan zemaljskih vremenskih zona. Zbog toga se Vede nazivaju vječnima. Stog Vede prožimaju cijelu kreaci ju. Rishiji su znali važnost riječi. Oni su zašli duboko u izvorište riječi, i našli da svaka riječ ima različiti zbir zvučne i svjetlosne energije. Pronašli su da određene riječi imaju veću sposobnost zadržavanja svjetlosne ili neke druge energije. Tako, kad je riječ proizvedena, oni su mogli vidjeti ener getski uzorak koji je proizvelo svjetlo, i taj energetski tok je grubo reproduciran. Zato jezik ima sposobnost da bude snimljen ili zapisan.

Ti energetski tokovi mogu se vidjeti u slovima Sanskrita. Kad su proizveli zvuk Om, vidjeli su obrazac energije. Starim Hindusima postalo jasno da bogovi ne mogu čovjeka osloboditi neznanja niti mu pokazati put ka blaženstvu i besmrtnosti. Tko dakle zna kada je on prvotno nastao? On, prapočelo ovog postanka, je li On sve oblikovao ili nije? Onaj čije oči nadziru ovaj svijet na nebesima, On to doista zna ili možda ne zna.

Vede propisuju da za razumijevanje termina kao što su Bhagavan (Bog), Paramatma ( nad-duša; Ekspanzija Boga u srcu svakog živog biča) i Brahman (sveprožimajući bezlični aspekt Boga), aspirant (student ili duhovno iskreni tražitelj) treba postati transcendentalno situiran, spoznat. Student mora znati iz osobnog iskustva razliku između materije (jada, ego) i duha ( Brahman), kao i prirodu kako iluzije (maya) tako i vrhovnog Kreatora- kontrolora (išvara). Stoga što neke riječi, kao što su dharma ili rasa, nemaju pravog ekvivalenta u “svjetovnim” (ne-sanskrtskim) jezicima, nužnost aspiranta za dostizanjem osobnog iskustva i spoznaje postaje utoliko veća. Da bi zadobio jasno razumijevanje, duhovni sadaka na početku treba naučiti jednostavno, doslovno značenje sanskrtskih termina.. Drugim riječima, napredak je lakši ukoliko se prihvati direktno značenje izneseno u samim vedskim spisima, izbjegavaju i time indirektna ili nepotpuna značenja uspostavljena od nesavršenih svjetovnih komentatora, akademskih učenjaka, koji ne prihvaćaju vedsku duhovnu praksu u svojim osobnim životima. Vedsku literaturu nije teško shvatiti ukoliko, dakle, aspirant prihvati i vedske termine u njihovom izvornom značenju.


Rshi

Zapravo, vedska misao ne teži za informiranjem već za transformiranjem. Stari Hindusi razmišljali su o tome je li u osnovi vanjskog svijeta najprije postojalo prapočelo ili konačna stvarnost te da li uopće postoji nešto takvo u osnovi čovjeka samog. Ako postoji, jesu li te dvije stvari jednake? Na to pitanje očito stari mudraci s obala rijeka Ganges i Ind u prahistorijsko vrijeme, može primjereno odgovoriti samo putem istinskog znanja o čovjeku, univerzumu i Konačnoj Stvarnosti. Tako su oni zaokupili njihovu pažnju te stvorili predmet njihovih filozofskih sistema. Stoljećima su raspravljali o ovim problemima, na okupljanjima, sastancima, na kraljevskim dvorovima, u prirodi, skloništima, oko svetih vatri/ognjišta domaćina i u monaškom pustinjaštvu. Htjeli su doći do odgovora putem najrigoroznijeg razlučivanja. Tražili su svjetlo u dubinama meditacije. Neki, ispitujući o Prauzroku i o konačnim objašnjenjima stvari iz vanjskog svijeta, mislili su da bogovi, različiti personificirani oblici univerzalne svjesnosti, drže ključ saznanja i sreće. Tako su obožavali putem složenih rituala Sunce, Mjesec, nebo i druga božanstva te su ih nastojali udobrovoljiti s odgovarajućim postupcima. Međutim, nedugo zatim otkrili su da, kao što je sve što postoji u vremenu i prostoru osuđeno nestati, tako i bogovi također moraju umrijeti; te kao što su sva bića koja žive u vremenu i prostoru ograničena, i bogovi također moraju biti ograničeni.
Vede (vid – znati), su drevni sveti spisi Vedski spisi se ne mogu pripisati određenim licima kao što i starost tog Znanja nikada nije niti bi ikad mogla biti utvrđena. Nikada zapisane, nikada stvorene, promicale su kroz vrijeme. Zato se kaže da su Vede vječne. Većina velikih svjetskih religija odaje svoj dug odanosti određenim svetim spisima za koje vjeruju da su riječi Božje, te koja ujedno predstavljaju temelj njihovih vjerskih tradicija. Od svih su tih svetih spisa, u skladu s mišljenjem suvremenih znanstvenika Zapada, najstarije Vede Hindusa.

Problem Konačne Stvarnosti (Najviše Realnosti) ne može se riješiti proučavanjem ili posvećivanjem bilo čemu što je od vidljivog vanjskog svijeta. Drugi tragaoci usmjerili su svoju pažnju na drugačiji svijet, unutarnji svijet u čovjeku sâmom. Pomoću takvih duhovnih disciplina poput stroge samo-kontrole koncentracije, otkrili su da je kraljevstvo uma beskonačno stvarnije, zanimljivije i dublje nego li kraljevstvo grube fizičke materije. Tamo su nakon strpljivog traganja konačno otkrili ključ za nadosjetilne istine u vezi s Sebstvom te tako i s čovjekovom sudbinom i s Konačnom Stvarnošću.

Vede su univerzalne istine koje nikada neće nestati, međutim sa motrišta pojedinca, one mogu biti zaboravljene i (ponovno) otkrivene.

Ova skupina tekstova, Vede, dijeli se na dva osnovna dijela: karma kandu i jnana kandu, obredni i duhovni dio. Karma kanda u svom temelju sadrži različite žrtvene obrede i čovjekove dužnosti – dužnosti učenika, domaćina i samotnjaka. Duhovni aspekt je obuhvaćen drugim dijelom – jnana kandom, vedantom. I kao što spoznaja Boga nema ni početka, ni kraja. Tako je i stvaranje beskrajno i vječno, bez početka i bez kraja. Takva je spoznaja ono što se podrazumijeva nazivom Veda (vid – znati).
Mnoštvo su spoznaja ustanovili tzv. duhovni pronalazači – rišiji koji su zapisali određene spoznaje ali ti zapisi nisu nastali iz nastojanja njihovog uma, oni su samo bili pronalazači tj. otvoreni za to više znanje. Ti sveti mudraci pokušali su osobna iskustva neosobne Stvarnosti (Istine) pretočiti u formu riječi. Ove božanske riječi svojedobno su se prenosile uglavnom usmeno jer ih je većina ljudi mogla zapamtiti i shvatiti isprve. Usporedno s padom spiritualnog nivoa čovječanstva porasla je potreba da ova neposredna znanja budu izražena najprije simboličkim pismom, a poslije i običnim pismom kakvo je danas u upotrebi. Naime, sažeta verbalna i vizualna simbolika postala je teško probavljiva prosječnim pojedincima pa ju je trebalo razrijediti da bi koliko-toliko bila dostupna njihovim umovima.

Tekstovi veda igraju rastuču važnu ulogu na stazi evolucije. Znati znači predmet spoznaje suprotstaviti znalcu. Znanje je povezano samo sa fizičkim umom i egom. To je samo informacija, a ne mudrost. Tako znanje nije čitava stvar, i uvijek podrazumijeva dvojnost, pa stoga ne može biti stvar o sebi. Znanje je samo 1/8 čitave stvari zvane mudrost. Mudrost se ne može spoznati znanjem. Znati znanje je lako, jer je ono samo informacija, no da bi stekao mudrost, čov jek mora prodrijeti u nju. Budući da je to ljudskim napo rima nemoguće postići, kaže se da mudrost dolazi kao blje sak. Čovjek samo treba ukloniti prepreke. Do tada, dio zna nja je neznanje.

Da bi postalo ono što čovjek obožava, on to mora postati iznutra i u potpunosti, jer Boga se ne može ograničavati. Krajnje znanje ne postoji samo na razini intelekta, već na razini neizmjerljivog .

Znanje nastalo realizacijom istinske prirode Stvarnosti, odmah uništava neznanje, koje karakteriziraju pojmovi o “ja” i “moje”, kao što Sunce uklanja krivi/pogrešni smjer našeg kretanja u mraku. Vedski tekstovi nastali su zato da bi prosvijetlili ljude na raznim stupnjevima svjesnosti i raznim razinama svijesti. Svrha im je bila da svima pruže mogućnost da uz Božje vodstvo prijeđu preko mora patnji. Zbog toga ni u jednom od tih tekstova nema nikakvih spornih točaka.

Izvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

BIBLIJU JE PISAO SAVRŠENI UM



Još pre sto godina Ivan Panjin je neoborivo dokazao da Sveto pismo nije načinila ljudska inteligencija - ali zašto se o tome ćuti?

List Njujork San je krajem XIX veka dao dosta prostora o raspravi o istinitosti hrišćanstva, pa je objavio i tekst potpisan inicijalima V.R.L. koji je hrišćanstvo osuđivao i na kraju izazivao 'nekoga od šampiona hrišćanstva' da ponudi činjenice u odbranu te vere. Taj broj novina slučajno je dospeo u ruke Ivana Panjina, Rusa koji je bio nastanjen u Kanadi i bivšeg anarhiste koji se preobratio u pravog vernika. On se govinama, trpeći oskudicu, bio posvetio otkrivanju numeričkih karakteristika Biblije. Bio je doktor matematike, a jedino sredstvo su mu bili, u ono doba, olovka i papir.


Panjin je izvorne tekstove Starog zaveta - na hebrejskom i Novog zaveta - na grčkom danonoćno podvrgavao proračunima i otkrio da postoje matematičke zakonitosti koje se dosledno iskazuju u celoj Bibliji, u svakom njenom delu i u njenoj celokupnosti, a one su tako savršeno ugrađene da to, očito, nije mogao učiniti ni najveći ljudski um, a ni najmoćniji današnji računari.
Panjin je zaključio da je Biblija plod Božanskog Duha koji se iskazivao kroz zapisivače - od onih starozavetnih, pa do Isusovih apostola - i da je celina građena tako da svaki deo ima svoje mesto određeno onim što mu prethodi i onim što mu sledi. O svemu tome on je napisao i nekoliko knjiga.
Ali, pustimo Panjinu da vam sam izloži delić svog otkrića, zapravo onaj koji je obelodanio čitaocima Njujork sana. On je, naime, redakciji poslao dopis sledeće sadržine, koji je objavljen novembra 1899..

SAVRŠENI SISTEM

'Gospodine, u današnjem broju magazina 'San' gospodin V.R.L. poziva da mu se predoče neke činjenice o ispravnosti hrišćanstva. Iznosim samo neke činjenice:


1. Prvih 17 stihova Novog zaveta sadrže Hristov rodoslov. On se sastoji iz dva glavna dela: stihovi 1-11 pokrivaju period od Avrama, oca izabranog naroda, do ROPSTVA, kad su oni nestali kao nezavisan narod. Stihovi 12-17 pokrivaju period od ropstva do obećanog Spasitelja, Hrista. Ispitajmo prvi deo ovog rodoslova.
Njegov rečnik ima 49 reči ili 7x7. Ovaj broj je sam sedam (osobina 1) sedmica (osobina 2), a zbir njegovih činioca su 2 sedmice (osobina 3). Od ovih49 reči, 28 ili 4 sedmice počinju samoglasnikom, 21 ili 3 sedmice počinju suglasnikom (osobina 4).
Opet: ovih 49 reči tog račnika imaju 266 slova, ili 7x2x19. Ovaj broj je po sebi 38 sedmica (osobina 5), a zbir njegovih činilaca je 28, ili 4 sedmice (osobina 6), dok je zbir njegovih cifara 14, ili 2 semice (osobina 7). Od ovih 266 slova, štaviše, 140 ili 20 semica su samoglasnici, a 126 ili 18 sedmica su suglasnici -osobina 8.




To će reči: upravo kao što je broj reči u tom rečniku sadržalac broja 7, tako je i broj njegovih slova sadržalac broja 7, upravo kao što je zbir činilaca broja reči sadržalac broja 7, tako je i zbir činilaca broja njegovih slova sadržalac broja 7. I upravo kao što je broj reči podeljen između samoglasničkih reči i suglasničkih reči brojem 7, tako je i njihov broj slova podeljen između samoglasnika i suglasnika sedmicama.
Opet, od ovih 49 reči, 35 ili 5 sedmica javljaju se više od jednom u tom pasusu; a 14 ili 2 sedmice, javljaju se samo jednom (osobina 9); sedam njih se javlja u više od jednog oblika, a 42 ili 6 sedmica javljaju se samo u jednom obliku (osobina 10). A među delovima teksta 49 reči su podeljene ovako: 42 ili 6 sedmica su imenice, 7 nisu imenice (osobina 11). Od imenica, 35 ili 5 sedmica su vlastite imenice, a 7 su zajedničke imenice (osobina 12). Od vlastitih imenica 28 su muški preci Hrista, a 7 nisu (osobina 13)...

PRSTEN U PRSTENU

Ovo nabrajanje numeričkih fenomena ovih 11 stihova ne počinje da bude iscrpivo, ali je dovoljno pokazano da se objasni da je ovaj deo rodoslova konstruisan po jednom razrađenom planu sedmica.
Okrenimo se sad rodoslovu kao celini. Neću zamarati govoreći o svim njegovim numeričkim fenomenima - bile bi potrebne čitave stranice. Ukazaću na samo jednu osobinu. Novi zavet pisan je na grčkom jeziku. Grci nisu imali odvojene simbole za izražavanje brojeva, koje bi odgovarale našim arapskim brojevima, već umesto toga su koristili slova svoga alfabeta: upravo kao što su Jevreji, na čijem je jeziku napisan Stari zavet, koristili u istu svrhu svoja. Prema tome, 24 grčka slova predstavljaju sledeće brojeve: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 ,20, 30, 40, 50, 60, 70, 80, 90 ,100 ,200 ,300 ,400 ,500 ,600 ,700 ,800.


Svako grčko je tako jedan zbir u aritmetici, dobijen dodavanjem brojeva predstavljenih tim slovima, ili njihovim numeričkim vrednostima. Sad rečnik celog rodoslova ima 72 reči. Ako napišemo njegove numeričke vrednosti preko svake od tih 72 reči i saberemo ih, dobijamo njihov zbir 42.364 ili 6052 sedmice, distribuirane samo u sledeće alfabetske grupe:

- alfa-beta imaju 9.821 ili 1.403 sedmice
- gama-delta imaju 1.904 ili 272 sedmica
- eta-zeta imaju 3.703 ili 529 sedmica
- theta-ro imaju 19.264 ili 2.752 sedmice
- sigma-ksi imaju 7.672 ili 1.096 sedmica

Ali, numerička vrednost 10 slova korišćenih za pravljenje ovih grupa je 931, ili 7x7x19, što je sadržilac ne samo broja 7, već i 7 sedmica.
Neka gospodin V.R.L. započne da piše nekih 300 reči inteligentno kao što to čini ovaj rodoslov i reprodukuje neke numeričke fenomene slične vrste. Ako to učini za šest meseci, zaista će učiniti čudo. Pretpostavimo da je Matej napravio taj podvig za mesec dana.
2. Drugi deo ovog poglavlja, stihovi 18-25, odnosi se na rođenje Hrista. On se sastoji od 161 reči, ili 23 sedmice, koje se javljaju u 105 oblika ili 15 sedmica, sa rečnikom od 77 reči ili 11 sedmica. Ovde anđeo govori Josifu.
U skladu sa tim, od tih 77 reči, anđeo koristi 28 ili 4 sedmice. Od 105 oblika on koristi 35 ili 5 sedmica. Numerička vrednost rečnika (različitih reči) je 52.605 ili 7.515 sedmica, a formi (ukupno reči) je 65.249 ili 9.347 sedmica.
Ovo nabrajanje samo počinje takoreći da dotiče površinu numerike ovog poglavlja. Ali, ovde je naročito vredno pažnje činjenica da anđelov govor takođe ima jednu šemu sedmica, što ga čini nekom vrstom prstena u prstenu, kruga u krugu.
Ako gospodin V.R.L. može napisati sličan pasus od 161 reči sa istom šemom samo sedmica (mada ovde ima i nekoliko drugih), za neke tri godine, on će učiniti još veće čudo. Pretpostavimo da je Matej ostvario taj podvig za samo šest meseci.
BOŽANSTVENO MNOŠTVO SEDMICA



3. Drugo poglavlje Mateja govori o Isusovom detinjstvu. Njegov fond reči ima 161 reč ili 23 sedmice, sa 896 slova ili 128 sedmica, i 238 formi ili 34 sedmice. Numerička vrednost fonda reči je 123.529 ili 17.647 sedmica, formi 166.985 ili 23.855 sedmica, i tako dalje kroz stranice nabrajanja.
Ovo poglavlje ima najmanje četiri logička dela, i svaki deo pokazuje sam za sebe iste fenomene koji se nalaze u poglavlju kao celini. Tako prvih šest stihova imaju fond od 56 reči, ili 8 sedmica, i tako dalje, sve po istoj šemi sastavljenoj od semica. Tu ima nekih govora. Irod govori, mudraci govore, anđeo govori. Ali su ovde numerički fenomeni tako iskazani da, mada ima takoreći brojnih prstenova unutar prstenova i krugova unutar krugova, svaki je savršen za sebe iako formiraju sve vreme samo deo ostatka.
Ako gospodin V.R.L. može napisati poglavlje kao što je ovo, isto onako prirodno kao što Matej piše, ali sadržeći u nekih 500 reči toliko mnogo isprepletenih a ipak skladnih numeričkih osobina, u recimo preostalom delu svog života - koliko god da je on sad star, ili onome kojem se nada, ako on to uopšte ovako postigne to će biti zaista čudo nad čudima. Uzmimo da je Matej postigao taj podvig za tri godine.

4. Nema, međutim, nijednog dela od stotina onih u Jevanđelju po Mateju koji nije konstruisan na tačno isti način. Samo sa svakim dodatim pasusom teškoća takvog konstruisanja raste ne aritmetičkom, već geometrijskom progresijom, jer on uspeva da napiše sve delove tako da razvija konstantno fiksne veze sa onim što je bilo pre i sa onim što ide posle. Tako bi bilo lako pokazati da bi gospodinu V.R.L. bilo potrebno nekoliko vekova da napiše knjigu kao što je Matej. Koliko je to trebalo Mateju, pisac ne zna, ali kako je on to uspeo da uradi između Hristovog raspeća, 30. godine naše ere (njegovo jevanđelje nije moglo biti napisano ranije), i uništenja Jerusalima 70. godine (a jevanđelje nije moglo biti napisano kasnije), to neka objasne gospodin V.R.L. i njegovi istomišljenici.
Kako god bilo, Matej je to uradio i tako imamo jednog čudesnog nečuvenog književnog, matematičkog umetnika, bez premca, koji se jedva može i zamisliti. Ovo je prva činjenica o kojoj treba da razmišlja gospodin V.R.L.



SVE KNJIGE ISTE STRUKTURE

Jedna druga činjenica još je važnija. U samom prvom odeljku, rodoslovu o kojem smo govorili, reči koje se ne nalaze nigde drugde u Novom zavetu javljaju se 42 puta ili šest sedmica i imaju 126 slova, što je 7x6x3, gde su oba ova broja sadržatelji ne samo sedmica, već i 6 sedmica - da navedemo samo dve od mnogih numeričkih karakteristika ovih reči.
Ali, kako je Matej znao, kad je planirao ovu šemu za ove reči (čija je jedina karakteristika to da se ne javljaju nigde drugde u Novom zavetu), da se one neće naći u drugih 26 knjiga. Da ih neće koristiti ostalih sedam novozavetnih pisaca, osim ako ne pretpostavimo nemuguću hipotezu da se složio sa njima u pogledu tog efekta, on je morao imati pred sobom ostatak Novog zaveta kada je pisao svoju knjigu. Po svemu tome, Jevanđelje po Mateju onda je pisano poslednje.
Panjin zatim pokazuje da su sve knjige i njihovi delovi i Starog i Novog zaveta pisani po istom ovom principu, kao i da je stoga svaka od njih morala biti pisana posle ostalih 65 knjiga (što je, naravno, apsurdno), da bi mogla ispunjavati numeričke zahteve takve strukture.
Iz svega toga, kao i iz bezbroj drugih numeričkih fenomena koji se na neverovatan način provlače kroz Bibliju, Panjin naravno zaključuje da Sveto pismo ne može biti rezultat ljudskog uma, i poziva najeminentnije naučnike svog vremena da ga pobiju, čak i pred građanskim sudom koji bi utvrdio da li bi bilo koji čovek mogao napisati takvu knjigu.
Pogađate, ostao je bez protivnika, a posle toga se ni V.R.L. više nikada nije javljao. A, ako pogledamo današnjicu - zašto se o ovome ovako ćuti, to možemo samo da nagađamo.





Izvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

POREKLO POJMA GNOZA



„Osnovni principi Velike univerzalne mudrosti uvek su identični. Kako Buddha (Buda) tako i Hermes Trismegistus, Quetzalcoatl (Kecalkoatl) ili Isus iz Nazareta, veliki Kabir, itd. donose istu poruku. Svaka od ovih poruka sadrži (u sebi samoj) iste kosmičke principe celovite, impersonalne i univerzalne vrste. Korpus doktrine kojeg sada donosimo, revolucionaran je u punom smislu reči, ali sadrži iste principe koje je Buda predavao u tajnosti svojim učenicima ili one koje je Veliki Kabir Isus, takođe predavao, svojim učenicima. Korpus doktrine je isti, samo što je sada donešen u revolucionarnom obliku, u skladu sa novom Erom Vodolije.“
Samael Aun Weor. Dijalog između majstora i učenika


Znati ko je, odakle dolazi i kuda ide, bila je oduvek fundamentalna aspiracija čoveka.
Ovoj primordijalnoj potrebi odgovara Gnoza.
Uklesana u živom kamenu, na frontispisu hrama iz Delfia, stara maksima govori:
HOMO NOSCE TE IPSUM (Čoveče, spoznaj samoga sebe i spoznaćeš univerzum i Bogove.)
Od najstarijih vremena čovek je tražio da razvije svoje sposobnosti, da spozna samoga
sebe i da spozna svoju materijalnu i duhovnu sudbinu.
Stoji zabeleženo da “Veličanstvo Boga je u tome da krije misterije i čovekovo da ih
razotkrije“.
Naći, samim sobom, tačno rešenje svih tajni Prirode, nikada neće biti jeres ili
apsurdnost, s tim više što je ovo najdostojanstvenije i najuzvišenije pravo koje ima svako
ljudsko stvorenje.

Stigao je čas da se samo-istražujemo kako bi se stvarno upoznali. Živeti da bi živeli, a da ne znamo ništa o nama samima, bez da znamo ko smo, ni odakle dolazimo, niti zbog čega postojimo, ne vredi napora. Potrebno je naći odgovor na sva ova pitanja i radi toga, prijatelju istraživaču, pojavile su se gnostičke studije.

Dobro je znati da, sa etimološke tačke gledišta, reč GNOZA dolazi iz grčkog i znači SPOZNAJA; ipak, evidentno je da nije reč o nekoj običnoj spoznaji. GNOZA se odnosi na SUPERIORNU (VIŠU) MUDROST, TRANSCENDENTALNU za ljdsko biće. Ova UNIVERZALNA i ATEMPORALNA SPOZNAJA iz koje je proizišla ogromna teološka, filozofska, umetnička i simbolička sličnost velikih civilizacija iz prošlosti, predstavlja dokaz da sve imaju istu originaciju i isti izvor. „JANA“, „YANA“, „GNANA“ ili „GNOSIS“ jeste JANOVA nauka ili nauka INICIJATIČKE SPOZNAJE, nauka ENOICHIONA ili Proroka. Reč „JINA”, iz koje proizilazi termin gnoza, nije drugo nego kastiljanska pronuncija reči “GNOSIS”; pravo njeno pisanje proizilazi od persiskog i arapskog i nije “JINA”, nego “DJIN” ili “DJINN”, i tako je vidimo korišćenu od mnogih autora.
Prema tome, evidentno je da ni jedna obrazovana osoba ne bi više napravila, kao nekada davno, jednostavnu grešku da uradi da se pojave gnostičke struje iz iskjučivo duhovne sfere.
Ako je istina da trebamo uzeti u obzir u svakom gnostičkom sistemu, njegove helenističke i orijentalne elemente, uključivši Persiju, Mesopotamiju, Indiju, Tibet, Palestinu, Egipat, itd., nikada ne trebamo ignorisati gnostičke principe sadržavane i opažavane u sublimnim kultovima Nahuaša, Tolteka, Asteka, Zapoteka, Maja, Inka, Čibka, itd. iz Latinske amerike.

Tako dakle, greška je da verujemo da je GNOZA samo jedna metafizička struja uvedena u nedrima Hrišćanstva. Naprotiv, GNOZA predstavlja jedan EGZISTENCIJALAN STAV sa sopstvenim karakteristikama, sa korenima u najstarijoj, uzvišenoj i prefinjenoj ezoteričkoj aspiraciji svih naroda, čija istorija, na žalost, nije dobro poznata od strane mnogih modernih antropologa.
Otvoreno govoreći i bez zaobilaženja reći ćemo: “Gnoza je veoma prirodan funkcionalizam Savesti, ona je PHILOSOPHIA PERENNIS ET UNIVERSALIS”.


Nesumnjvo, Gnoza jeste prosvetljena spoznaja Božanskih Misterija rezervisana nekoj eliti. Reč „GNOSTICIZAM“ sadrži u svojoj gramatičkoj strukturi ideju sistema ili struja opredeljenih proučavanju Gnoze.Ovaj Gnosticizam uključuje koherentnu, jasnu, tačnu seriju osnovnih elemenata, proveravajućih neposredno mističkim iskustvom: „Prokletstvo sa naučne i filozofske tačke gledišta”, „Adam i Eva iz jevrejske Geneze”, „Prvobitni greh i izlazak iz Raja”, „Misterija Lucifer-Nahuatl”, „Svoja sopstvena Smrt”, „Kreativne Moći”, „Esencija Salvator Salvandus”, „Seksualne misterije”, „Svojstveni Hristos”, „Vatrena zmija naših Magičnih moći”, „Silaženje u Paklovima”, „Povratak u Eden”, „Luciferov poklon” ...
Samo Gnostičke doktrine koje uključuju Ontološke, Teološke i Antropološke osnove navedene u gornjim redovima, pripadaju autentičnom Gnosticizmu. PREGNOSTIČAN je onaj koji prikazuje u konkretnom, evidentnom i specifičnom obliku neki karakter koji se nalazi u određenom obliku u Gnostičkim sistemima, ali itegrišući ovaj aspekat u nekoj koncepciji potpuno odvojenoj od revolucionarnog Gnosticizma. Ovakvo razmišljenje sigurno nije gnostičko, ali je ipak gnostičko. PROTOGNOSTIČAN je ceo gnostički sistem u njegovom početnom stanju i germinativnom; dirigovani pokreti sa stavom sličnim onome koji karakteriše definisane Gnostičke struje. Pridev „GNOSTIČAN“ može i čak i treba da bude inteligentno primenjen kako konceptima koji su u bilo kom obliku povezani sa Gnozom, tako i Gnosticizmu. Termin „GNOSTICIZANTAN“, nesumnjivo, nalazi se svojim značenjem vrlo blizu do pregnostičan, jer je reč, u stvarnosti, u užem smislu u vezi sa unutrašnjim aspektima koji imaju određene sličnosti sa Univerzalnim Gnosticizmom, ali koji su integrisani u nekoj struji koja nije definisana kao Gnoza.

Izvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

ARKA ALIJANSE



Neka se razume da je Alhemija stara nauka, po kojoj je moguće pretvaranje starih metala u čisto Zlato (Olovo personaliteta u zlato duhovnosti).


"Ne zna se tačno gde se nalazila kolevka, poreklo ove milenijumske nauke. Neki su autori govorili da je poreklo Alhemije u Antičkoj Kini. Drugi, po redu, tvrde da je poreklo u Antičkom Egiptu, itd...

Sigurno je, samo uporedo sa dolaskom Gnoze, posredstvom velikog alhemičara Samael Auna Weora, mogli smo na kraju razumeti realnost i dubinu Umetnosti Transmutacija. Pre nego što su se pojavila Gnostička dela na internacionalnom tržištu, postojala je serija zamršenih tratata (rasprava) koje su predstavljale beskrajne nizove poglavlja punih najneverovatnijim blesavostima u vezi sa Alhemijom. “

U Evropi, postojali su, takoreći dobronamerni ljudi, koji su verovali u alhemiju najgoreg kvaliteta. Bilo je takvih koji su sami sebe nazivali alhemičarima. Oni su u običnim kuhinjama mešali svakojake hemijske tešnosti i sve to na svetlosti sveća…

Po njima to je bila legitimna Alhemija. Nema većeg greha od ignorancije, rekao je Samael Aun Weor. Postoje, takođe, danas u Evropi, tečajevi i šalju se, kao bojagi, studentima laboratorijske sprave: epruvete, baloni, retorte, itd., kako bi dotični praksovali, kod svojih kuća, Alhemijsku Umetnost.

“Sve su to, ljubazni ćitaoče, ismejavanja, bezgranični sarkazam koji se razvija protivu ovog napaćenog čovečanstva, od strane profana i profanatora Velike Nauke. Ahemičar nije bilo ko, rekao je Majstor Samael.

Ove je stvari, na hiljade načina, objašnjavao Avatara Sinteze u svijim delima: Savršen brak, Rasprava o Seksualnoj Alhemiji, Misterija Zlatne Cvasti, Razotkriveni Parsifal, itd., itd.”
Majstor Samael je stalno upozoravao studente Gnoze o ozbiljnom radu na polju Alhemije.

Znamo da trebamo tesati i tesati grubi kamen, radeći u Sahaja Majthuni- seksualnoj magiji. Ne treba zaboraviti da se rafinira Sakrament Rima (ROMA-AMOR), nastavljajući sa radom u Vulkanovom Usijanom Ognjištu, bez prisustva atoma infernalne bludnosti.

Podvlaći se beskonačno puta o hitnoj potrebi da se izbaci otrovni sumpor, poročna životinjska bludna vatra i da se izbegava suvi merkur, ejakulacija.

Majstor Samael je konstantno ponavljao da je Atanor (alhemijska posuda) alhemičara, jedino njegova sopstvena supruga, a ima još osoba koji misle da rade sa više žena…

Stoji zabeleženo da rad alhemičara isčekiva mnogo strpljenja i upornosti. U Hramu Visoke nauke ne možemo ući dok gazimo na antičke postulate Alhemije, čak iako imamo vrlo dobre namere.

Treba da znamo da Arka Alijanse sadrži sjajni Sveti Pehar (Gral)- ženski yoni, Sveto Koplje- muški lingam i Table Zakona, koje nas upozoravaju protiv adulteracije i fornikacije.

Antički Hijerofanti iz starih manastira su uvek znali da je Alhemija umetnost mešanja prirodnih latentnih supstancija u “Laboratorum oratorium” našeg fizičkog tela.


“VITRIOL: visita interiore terrae rectificando invenies ocultum lapidem. U prevodu na pristupnom jeziku, kaže se: poseti unutrašnjost tvoje filozofske zemlje- fizičko telo- koju popravljajući je, naći ćeš okultni kamen-radeći sa transcendentalnom seksualnošću, tešemo grubi kamen koliko i umiremo u nama samima.

Alhemičari Srednjeg veka su uvek tražili neki kamen, koji je predstavljao ključ svih kristalizacija. Mi, gnostičari, proverili smo i znamo da je ovaj ćudesan kamen isti kamen spoticanja i uzrok skandala (bruke) kojeg spominje Sveti Pavle u Svetom Pismu. Takođe je i onaj kamen koga su odbacili zidari Hrama i koji je sada stigao da bude na pravom uglu ovoga. Znamo takođe da je dotičan kamen oslonac svakog pravog hrišćanina i onaj koji će ga odbaciti videće svoju kuću- unutrašnju- uništenu, kada će se reke razliti i vetrovi besno protiv nje (kuće) duvati, jer je njegova kuća bila građena na pesku- teorije-kako zbore Jevanđelja…”

“Drugim rečima, ljubazni čitaoče, Filozofski Kamen (Kamen Mudrosti) je sačinjen od neprestane smeše Sumpora i Merkura u pećnici naših seksualnih organa.

Sumpor je erotska sila i Merkur je seminalna energija. So je sublimirani Duh sa beskonačno kombinacija gornje pomenutih elemenata. Zato je so bila nazvana: So Univerzalne Mudrosti.

Alhemijski odžak je kičmeni stub ili patrijarhalna palica. Kroz ovaj odžak uzdižu se pobednički atomi kreativne energije, volatilizirani erotskom snagom…

Dotičan odžak ima kanale koji služe da se diže pijaće zlato - seminalni entitet fekundiran seksualnom transcendentalnom vatrom- sve do destilatora, mozga.”

“Za nedostojne su sva vrata zatvorena, osim jednog, a to je iskreno kajanje…”

Voljeni čitaoče, ako ti želiš da doživiš misterije Arke Alijanse, pogledaj samoga sebe, budi sam svoj sudija i postavi pred sobom zdravi cilj: pronađi i izučavaj Gnozu.

Izvor: [You must be registered and logged in to see this link.]

ORFEJ I ORFIZAM



Orfej je bio sin Tračanina Eagra, najčuveniji pevač, svirač i pesnik.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili od muze Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna. Dok je pevao, jato ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje sakupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je i divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem pisma, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.
Po Hironovom savetu, Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu Euridiku usmrtila je otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu niti Euridikinog života opet započele da predu.

Ni vladari Podzemlja nisu odoleli ovom nenadmašnom pevaču. Oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo. Istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zauvek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u Carstvo mrtvih, ali ovog puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa, koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika, Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle.

Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: priče i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici tog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V v. pre n. e. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Taj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Orfizam

Religiozna sekta nastala u Grčkoj tokom VII ili u ranom VI veku pre n. e., u čijoj kosmogoniji, teogoniji i antropogoniji najznačajnije mesto zauzimaju Fanes, kosmički Eros i Dionis-Zagrej (v. ta imena). Mitski osnivač tog religioznog pokreta, koji je imao mnoge pristalice u južnoj Italiji i na Siciliji, bio je trački pevač, svirač i pesnik Orfej (v. to ime). Učenja orfičara bila su sadržana u poemama, koje su izgubljene. Njihova rekonstrukcija mogućna je na osnovu kraćih aluzija kod Pindara, Aristofana i Platona, kao i u različitim literarnim kompilacijama iz kasnohelenističkog i rimskog doba.

Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh. Telo je povezivano sa Titanima i smatrano zatvorom ili grobom duše koja, zbog greha, luta i strada, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Grešnici su u Podzemlju kažnjavani, a pravednici su na nebu uživali večito blaženstvo.
Na zlatnim listićima iz grobova helenističke epohe u južnoj Italiji i na Kritu ispisani su stihovi sa uputstvima duši pokojnika kako da se vlada pri stupanju u donji svet. Tu se duša predstavlja kao dete neba i zemlje, koja zahteva da pije sa Izvora sećanja. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela, nisu jeli meso, jaja i bob, niti su pili vino.
Orfičarima je, kao i Pitagori i njegovim sledbenicima pitagorejcima, bila bliska i ideja o seljenju duša (metempsihoza).

[You must be registered and logged in to see this link.]

Misterija Fulcanelli



Pariz, u postapokaliptičnim dvadesetim, je bio svetlo sveta, blještava tačka istorije. Početak kraja samog vremena.

Tu su se razvili umetnički, književni, socijalni, politički i naučni koncepti koji su praktično oblikovali ostatak veka. Od umetnika kao što su Hans Arp i Marcel Duchamp, do matematike Paul-a Dirac-a i do književne pirotehnike James Joyce-a, ideja "transformacije" je vrila ispod površine. To je bio zenit ove transformativne struje, koja je 1926. u anonimnom rukopisu - izdatom od strane male pariske izdavačke kuće, uglavnom poznate po umetničkim reizdanjima - poljuljala parisko okultno podzemlje."

Naslov ovog rukopisa je Misterije katedrala. Autor Fulcanelli je tu napisao da su najveće tajne alhemije bile otvoreno prikazane na zidovima gotičkih katedrala, pre svega na čuvenoj pariskoj katedrali Notre Dame. Mistično znanje je zaključano unutar arhitektonske plastike. Razumevanje ove simbolike je ključ otkrivanja mnogih tajni. Ova knjiga je postala veoma uticajna dok je u isto vreme bila potpuno nepoznata izvan francuskih okultnih i alhemijskih krugova. To je upravo i jedna od najčudnijih misterija koje okružuju ovu knjigu. Uzmimo za primer neke tekstove iz istorije umetnosti o gotičkim katedralama. U dosta primera alhemija se provlači kao moguće objašnjenje nejasnih hrišćanskih predstava na zidovima Notre-Dame-a. A u većini slučajeva Fulcanelli i Misterije katedrala se ne pominju uopšte kao izvor tih teorija. Da bi razumeli ovu tišinu prvo moramo razumeti Fulcanelli-ja.

Šta u stvari znamo o Fulcanelli-ju?
Postoji veoma malo biografskih informacija o ovom misterioznom čoveku, pre svega zato što su se oni koji su znali njegov identitet zavetovali da ga zaštite. Većina proređenih informacija koje su poznate, došle su iz pouzdanog izvora, jednog od nekoliko ljudi koji su znali (i štitili) njegov identitet: Eugene-a Canseliet-a.

Eugene Canseliet (rođen 1899. a umro 1982. godine) je prvi put upoznao Fulcanelli-ja još kao tinejdžer 1915. godine i nastavio da se viđa sa njim često sve do 1920. godine. Zbog ovog poznanstva i poverenja Fulcanelli mu je 1923. godine poverio njegove zapečaćene beleške za tri rukopisa (Le Mystere des Cathédrales; Les Demeures Philosophales i Finis Gloria Mundi) od kojih su dva formirala prve dve knjige u nastavku objavljene pod Fulcanelli-jevim imenom (Fulcanelli je izrazito tražio od Canseliet-a da ne objavi treći manuskript). On je bio odgovoran da se prva dva rukopisa objave kao dve knjige 1926. i 1930. godine. Canseliet-ov drugi mentor, umetnik i alhemičar Jean-Julien Champagne (rođen 1877 a umro 1932. godine) je radio ilustracije za obe knjige.

Canseliet je napisao predgovore obe knjige kao i predgovore njihovih sledećih izdanja. Upravo iz tih predgovora i saznajemo neke od pouzdanih informacija o Fulcanelli-ju. Druge informacije potiču iz drugih izvora, kao što su intervjui, koji su kasnije obavljeni sa Canseliet-om. Deluje kao da je Canseliet namerno ostavio veliki broj intrigirajućih tragova. U predgovoru prvog izdanja Misterija katedrala (u izdanju koje je prevela Mary Sworder) je napisao:

"Već dugo vremena autor ove knjige nije među nama. Ovaj čovek je nestao i ja ne mogu bez tuge da se prisetim slike ovog vrednog i mudrog Učitelja, kome dugujem sve, žaleći što je tako rano iščezao".

A u predgovoru drugog izdanja knjige (takođe u prevodu Mary Sworder) je napisao:

"Moramo sa sigurnošću reći, da je ovaj čovek iz drugog vremena, čudnog izgleda, sa svojim staromodnim manirima i neobičnim okupacijama, nenamerno privukao pažnju besposličara, radoznalih i budalastih."

Još jedna veoma zanimljiva informacija o Fulcanelli-ju je da je učestvovao u ratu između Francuske i Nemačke (1870-1871) pod komandom čuvenog arhitekte Viollett le Duc-a. Canseliet nam govori kako se Fulcanelli vratio da poseti svog bivšeg komandanta, posle rata: "Trois ans apres la malheureuse insurrection de la Commune, Fulcanelli, jeune ingénieur qui avait participé a la defense de Paris, sous les ordres de Monsieur Viollet-le-Duc, rendit visite a son lieutenantcolonel."1)

Bez obzira na to ko je on u stvari bio, teško je ne priznati ga kao čoveka neverovatne inteligencije i obrazovanja. Fulcanelli kao i Shakespeare, zaprepašćuje čitaoca svojom briljantnošću. Čak i kada je pažljivo pročitamo, otkrivamo da "misterija" katedrala nikad nije objašnjena. Na trenutke, deo velike istine proleti, otkrivajući nagoveštaj nečeg neverovatnog i onda nestane. Frustriran čitalac počinje ponovo, čitajući još pažljivije, prateći aluzije i asocijacije, pokušavajući da uhvati srž značenja koji oseća tu negde. Sve ovo na neki način čini Misterije katedrala savršenim nadrealističkim tekstom, modernom verzijom Lautreamont-ove: Chants of Maladoror-a. Deluje kao da je Fulcanelli doprineo umetničkoj evoluciji, samo što istaknuto odsustvo direktne reference govori protiv toga. Njegove ideje su prisutne i u nadrealizmu od njegovog početka postajući sve uočljivije dok je pokret sazrevao. Ipak čak ni ideja ne uspeva da objasni zanimljivu nevoljnost većine, nadrealista, istoričara umetnosti pa čak, okultista i alhemičara da se pomene značenje Fulcanelli-jevog dela.

Tišina sugeriše tajnu. Misterija katedrala je tajna alhemije u onom smislu da je alhemija prastara nauka inicijacije. Fulcanelli je birao svoje materijale pažljivo da dočara na najasniji i najdirektniji mogući način da je on stvarno znao tajnu. Bez ključa tekst ostaje nerazmljiv.

Kao i u Sufi učenju, najveće blago je sakriveno na najočiglednijem mestu. Tajna je u umetnosti. Osnovna ideja knjige, da gotičke katedrale sadrže hermetičke poruke u kamenu, je starija i potiče od romantičara Victor-a Hugo-a. U Zvonaru Bogorodičine crkve, Victor posvećuje celo poglavlje ideji da je arhitektura velika knjiga čovečanstva i da je pojava štampe označila kraj arhitektonskim knjigama. On kaže i da je gotika bila najveće dostignuće posvećenih arhitekata i da su katedrale bile izrazi slobode. "Ova sloboda dostiže velike visine," kaže Hugo, "Ponekad portal, fasade, ili cela crkva su predstavljeni u simboličkom smislu potpuno nepoznatom svom ubeđenju pa čak i neprijateljski prema crkvi. U trinaestom veku, Guillaume od Pariza a u petnaestom veku Nicholas Flamel, obojica su krivi za ove revolucionarne strane."

Fulcanelli elaborira simbolizam određenih predstava nađenih na zidovima gotičkih katedrala i tome dodaje slike dve gotičke kuće iz petnaestog veka iz Burža. Kao što su gotičke katedrale tajni udžbenici alhemijskog znanja, tako je, recimo i Misterija katedrala svojevrsno tajno sklonište enigmatskog Fulcanelli-ja. Ovde je konačno bila reč, nekoga ko je znao, reč poslednjeg pravog inicijata.

Filozofska boravišta, druga knjiga koja se pojavila 1929. godine je nekako dosta lošije prošla. Canseliet u predgovoru ove knjige ne odaje ništa senzacionalno. Ne pominje se ništa o poreklu ovog dela niti o vezi sa Misterijama katedrala. Ova knjiga prati dosta istih tema kao i u Misterijama, malo je šta novo. Boravišta nam pomažu da shvatimo da je alhemija ima veoma dubok tok tradicije, ali ipak nas ostavlja da se pitamo: šta je u stvari alhemija?


Fulcanelli je izgleda prebacio svoj fokus od laboratorijskog posla ka astralnim putevima tajanstvenog nasleđa. Interesovanje je bilo smanjeno, čak i kada je Canseliet otkrio postojanje trećeg manuskripta, Finis Gloria Mundi, 1935. godine. Do 1937. Godine Fulcanelli je bio jedino legenda okultnog Pariza dvadesetih godina a Canseliet je nastavio da piše knjige o alhemiji pod njegovim imenom. Sva nada o objavljivanju trećeg dela je nestala u depresiji i krizi kasnih tridesetih godina. Ništa se ne zna o Canseliet-ovim aktivnostima tokom rata. A ipak čudna stvar se desila. U proleće 1943. godine, privatno štampano u pedeset izdanja, masivno delo nazvano Arhitektura prirode izdato je u Parizu uz potpunu dozvolu nacističkih cenzora. Zanimljivo je pošto je delo dosta govorilo o Kabali i njenom odnosu sa učenjima kao što su tantrička joga pa i gotičkim katedralama i enigmatskim ornamentima Lallemant vile u Buržu, tako važnim za Fulcanelli-ja. Da li je to možda treći rukopis ? Kako je uspelo da prođe nacističku cenzuru? To su pitanja koja će za sada, ostati neodgovorena...

Posle rata, Fulcanelli-jeva legenda i Canseliet-ova karijera su profitirale zbog rastućeg interesovanja za sve što je okultno. Do sredine pedesetih, stanje je bilo povoljno da se ponovo izdaju Misterije i Boravišta. Ali pedesete nisu bile dvadesete i dosta stvari se promenilo, uključujući i tekst Misterija katedrala.

Ko je napisao dodatno poglavlje u drugom izdanju Misterija katedrala?

Kružni krst u Endaju

Poglavlje Kružni krst u Endaju, je možda jedno od najinteresantnijih ezoteričnih dela. Nudi dokaz da je alhemija nekako povezana sa eshatologijom i krajem sveta. Zaključak je da je "dupla katastrofa" neizbežna. Da je Canseliet znao za ovo, sigurno bi to iskoristio ili pomenuo u ranijim delima. Jedino rešenje je da je Canseliet sreo Fulcanelli-ja ponovo i dobio rukopis za to poglavlje. On tvrdi da se susreo sa njim na Pirinejima ranih pedesetih godina i da je njegov učitelj izgledao kao da ima oko pedesetak godina, iako je imao negde oko osamdeset godina 1930. godine. Šta god da se stvarno desilo, dokazi nas navode da prihvatimo da je Canseliet sreo nekoga ko je doneo apokaliptično poglavlje i rekao da se ono objavi u drugom izdanju Misterija katedrala.

Slučajni dokazi sugerišu da je stvarno postojala osoba iza Fulcanelli maske, čije je povremeno pojavljivanje izazivalo promenu i preokret u Canseliet-ovom životu.

Izdavanje druge edicije Boravišta 1959. godine je obeležilo još jednu promenu. Canseliet je otvoreno pisao o katastrofi u predgovoru tog izdanja. U toku te godine legenda je dobila još jedan preokret sa objavljivanjem prvog new age bestselera, Jutro Čarobnjaka od Pauwels-a i Bergier-a. Fulcanelli fenomen je počeo da prikazuje novi život šireći se u neočekivanom pravcu.

Bergier-a je jedno popodne 1937. godine posetio stranac, dok je radio u pariskoj labaratoriji zajedno sa Andre Helbronner-om (briljantnim fizičarem), istražujući nuklearnu fiziku. Rekao mu je: " Gospodin Andre Helbronner, čiji ste, verujem, asistent izvodi istraživanja o nuklearnoj energiji. Nalazite se na korak od uspeha zajedno sa još nekolicinom današnjih naučnika. Dozvolite mi da vas pozovem na oprez. Istraživanje koje vi i vaše kolege vršite, puno je stravičnih opasnosti, ne samo za vas nego i za čitavo čovečanstvo.Zatim je izvadio knjigu Tumačenje radijuma od Frederick Soddy-ja i pročitao sledeće: "Verujem da su u prošlosti postojale civilizacije koje su poznavale atomsku energiju i da su njenom pogrešnom primenom potpuno uništene". Bergier se usudio da postavi jedno pitanje: Možete li mi vi gospodine reći kakva je priroda vaših istraživanja? "Od mene tražite da vam u nekoliko minuta izložim hiljade godina filozofije i napore jednog celog ljudskog veka. Osim toga tražite da na običan jezik prevedem pojmove za koje takav jezik nije predviđen. No, svejedno mogu vam ovoliko reći - vi ste svesni da u današnjoj nauci uloga posmatrača dobija sve veći značaj. Relativnost, princip neodređenosti, pokazuju u kojoj meri posmatrač utiče na sve te pojave. Tajna alhemije je ovo: Postoji takav način manipulisanja materijom i energijom da je moguće proizvesti, ono što moderni naučnici zovu "polje sile". Ovo polje deluje na posmatrača i stavlja ga u privilegovan položaj viz-a-vi univerzuma. Iz te pozicije posmatrač ima pristup stvarnostima koje su vremenom, prostorom, materijom i energijom, obično skrivene od nas. To je ono što zovemo "Velikim delom."2)

Iako se ne zna ko je bio čovek koji je to rekao Bergier-u, on je smatrao da je to Fulcanelli.

I tako nama ostaje nerešiva misterija, vrhunskog alhemičara. Svaka priča o Fulcanelli-ju uvek ostavlja za sobom mnogo više pitanja nego odgovora. Ključno pitanje nije ko je on bio? Već, šta je želeo da poruči?

Fulcanelli-jeva misao ostaje vatrena i živa, zatvorena zauvek na stranicama njegovih knjiga, kao u svetilištu.

"Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi sa rasponom preduzetih istraživanja. Nije dovoljno biti studiozan, aktivan i istrajan ako vam nedostaje čvrsto načelo, konkretna osnovica, ako neumereni polet zaslepljuje razum, ako oholost tiraniše prosuživanje, ako lakomost cvate na crvenkastom iskrenju zlatne zvezde. Neprestanim uvežbavanjem sposobnosti posmatranja i zaključivanja, meditacijom, neofit će se uspinjati stepenicam koje vode do svega što je znanje. Konačno, kada uspeh kruniše mnoge marljive godine, kada njegove želje budu ispunjene, Mudrac če se, prezirući taštine ovog sveta, približiti smernima, razbaštinjenima, svima što rade, pate, bore se, očajavaju i plaču na zemlji. Bezimeni i nemi učenik večite Prirode, apostol večnog Milosrđa i ostaće veran svom zavetu tišine. "U nauci, u Dobru, Adept mora zauvek ćutati".3)
Vrlo je mogu će da je sumnja oko identiteta, kao i otpor pozitivističke nauke prema ezoteričnom nasleđu, obeshrabrivala mnoge autore da se pozivaju na Fulcanelli-ja u naučnim člancima. Smatram da je ponovna afirmacija i uključivanje njegovog opusa kao jednog od mogućih pogleda na umetnost, nešto što bi bilo u skladu sa aktuelnim otvaranjem istorije umetnosti prema širem polju vizuelne kulture i istorije kulturnih ideja.


Bibliografija:
1) La tourbe des philosophes, number 11, 1980.
2) Jutro Čarobnjaka - Pauwels i Bergier
3) Misterije Katedrala - Fulcanelli

Smaragdna tabla Hermesa Trisgemistusa
Po predanju smaragdnu tablu Hermesa Trisgemistusa, jedan od najstarijih alhemičarskih spisa, pronašao je Aleksandar Veliki u pohodu na Egipat. Istoričari sa druge strane tvrde da je njeno poreklo na istoku, pa čak i da je moguće da je nastala u Kini. Što se same table tiče Grci i Egipćani su smaragdnim pored dragog kamena nazivali i zeleni granit, jer je malo verovatno da je ¨tabla¨ ove veličine mogla da se nađe kao dragi kamen, niti da se u nju tako lako urežu slova.

Smaragdna tabla

Ovo je tačno, bez ikakvih laži, sigurno i potpuno istinito. Da ono što je inferiorno je isto kao i ono što je superiorno, i da je ono što je superiorno isto kao i ono što je inferiorno, zbog zaokruživanja čudesnosti jedne stvari. Kao što su sve stvari nastale iz jedne, namerom jedne, tako i sve stvari proizilaze iz te jedne prilagođavanjem. Zbog toga im je Otac Sunce, a Majka Mesec. Nose vetar u svojoj unutrašnjosti. I zbog toga ih gaji zemlja.
To je Otac celokupne savršenosti celog sveta. Vrlina koja proizilazi je potpuna, ako se okrene zemlji. Treba razdvojiti zemlju od vatre, osetljivo od grubog, polako, uz što potpuniju procenu. Izlazi sa zemlje ka nebesima, i ponovo zalazi ka zemlji, i prima moći superiorne i inferiorne.
Tako imate slavu celog sveta. I zato pustite da sva nesigurnost ode od vas. To je najveća duhovna moć od svih duhovnih moći, zato što će prevazići sve što je nežno i prodreti u svaku čvrstu stvar, kao što je i svet stvoren. Odatle će nastati predivna prilagođavanja, zbog čega je to način, i zbog čega sam nazvan Hermes Trostrukoveliki, noseći u sebi tri dela mudrosti celog sveta.
To što sam rekao o delovanju Sunca je celovito i završeno.


Ovaj tekst se na zapadu pojavio pod imenom Secretum Secretorum negde oko 1140. godine i zapravo je prevod Johanesa Hispalensisa arapske knjige Kitab Sir al-Asrar (u prevodu Knjige saveta kraljevima). Datum nastanka originala je nesiguran, mada se pretpostavlja da bi to moglo biti oko 800. godine. Pretpostavlja se da je najraniji period nastanka mogao biti oko 650. godine i da je knjiga definitivno završena u doba kalifata al-Mamuna. Takođe, potpuno je nesiguran period kada je Smaragdna tabla postala deo te iste knjige.

Od Hermesa do hermetike

Tekst Smaragdne table služio je vekovima alhemičarima širom starog sveta kao celovita filozofija „Velike umetnosti“ koja u sebi nosi tačnu recepturu za izradu biljnog ili mineralnog kamena (Mali opus ili Veliki opus). Oba kamena su vrlo slična po prirodi, ali i različita po stepenu dejstva.
Po rečima mnogih slavnih alhemičara izrada kamena je izuzetno jednostavan proces, ali samo tada kada su sastojci i procesi dobro proučeni i shvaćeni. I isto tako, tek pošto ste prvo stvorili Kamen u svom srcu, metaforično govoreći. Jer... stvaranje Kamena je isto što i stvaranje kosmosa.
U suštini ono što astrologija od svog samog početka vrlo dobro poznaje je osnovno Hermesovo načelo „kako je gore tako je i dole“. Ali, pored ovog, manje poznata i ništa manje bitna su i načela „sve je dobro“ i „ne postoji ništa skriveno što neće biti otkriveno“. Božanski su kvaliteti čovečije duše da prodre u suštinu svih stvari i da ih prepozna. I isto tako, vrhovni je kvalitet shvatiti da je zapravo sve što nam se u životu dešava dobro i sa nekom dubljom svrhom.

Ovo je tačno, bez ikakvih laži, sigurno i potpuno istinito. Na samom početku teksta Hermes, ili ko god da je pisao ove rečenice, uverava nas da je u pitanju nešto što je utemeljeno u istini. Interesantno je da se u svim kasnijim tekstovima od religijskih do naučnih vekovima ponavljao ovakav početak.
Da ono što je inferiorno je isto kao i ono što je superiorno, i da je ono što je superiorno isto kao i ono što je inferiorno, zbog zaokruživanja čudesnosti jedne stvari. Princip – kako je gore tako je i dole ovde se jasno iskazuje i proširuje saznanjem da su energije i više i veće istovetne onim manjim i slabijim. Suština sveta, kosmosa ili unutrašnjosti duha potpuno je istovetna svim bićima, oblicima i energijama. Realno je samo ono što je večno, a iluzorno je sve što se trenutno dešava.
Kao što su sve stvari nastale iz jedne, namerom jedne, tako i sve stvari proizilaze iz te jedne prilagođavanjem. Princip božanske energije je da kruži stalno i kroz sve. A Kamen se spravlja tako što se izdvajaju so, sumpor i živa, prečišćavaju se i ponovo kombinuju. Jednom kada je njihova moć umnogostručena ponavljanjem kruženja i upijanja završeni su i Kamen filozofa i Biljni kamen. Oba kamena su, mada Biljni kamen sa daleko slabijim moćima, sada praktično objektivi kroz koje posmatramo vrhovnu moć i inteligenciju. Oni projektuju trostruku primarnu energiju (ovde se ponovo javlja trostrukost jednog Boga ili njegova priroda u Trojstvu kako bi se to hrišćanski nazvalo) i što je potentniji sam Kamen to će i transformacija metala ili živog bića biti moćnija... Jer, pretvaranje olova u zlato ili bolesnog u zdravog i mladog, jeste neobjašnjivo logičnom umu, u suštini, iznad je linearne logike i ukazuje na božanski izvor zato što Kamen čini samo dobro, kao i Bog.
Ako bi ove rečenice tumačili alegorijski, tada bi opet bili suočeni sa činjenicom da je sva materija nastala iz jednog izvora iz Filozofskog Merkurija - Prima Materia, pri čemu se ne misli na metalični merkur ili živu, već na prvu svest i njeno kosmičko delovanje. Prima Materia je poznata i kao Veliko more iz koga je nastao sav život. I odavno je napisano da sve postojeće stvari našeg „realnog“ svemira mogu biti apsorbovane i rastvorene u Mudrom Merkuriju bez ikakvog traga.
Ako je sve nastalo iz jedne stvari, Jednog izvora, Jednog Boga, i to namerom Jednog, tada nameru možemo alhemičarski posmatrati kao sumpor, energiju Sunca, koja svojim zračenjem, a zračenje može biti čestično i/ili talasno, preplavljuje Zemlju i sva bića na njoj. Sunčevo zračenje sada može da se posmatra kao „zasejavanje“ idejama. I kao što se samo seme uklapa i adaptira na svoju okolinu dopunjujući je i obogaćujući, to isto radi i čovek i svemir, uklapajući se tako u božanski evolutivni plan.

Zbog toga im je Otac Sunce, a Majka Mesec. Sunce je muški princip, a Mesec ženski. Ali i pored toga, Sunce je izvor termonuklearnih procesa, onih u kojima se transmutiraju vodonik i helijum u teže elemente. Mi smo ostaci zvezda, ništa manje i ništa više od toga. I u našoj unutrašnjosti se odvija proces istovetan onom u zvedama. „Atman veličine palca gori u našim srcima“, kako piše u Upanišadama. Ili božiji Duh je u svima isti, kako piše u Bibliji.
Ovde se jasno vidi i veza među elementima. Otac nam je Sunce – vatra, a Majka Mesec – voda. „Radimo“ na principima 4 glavne sile u svemiru – gravitacione, elektromagnetne, jake i slabe nuklearne sile, jer Otac je Sunce. A sve se dešava u vodenoj sredini, gde se razmenjuju hranljivi sastojci, amino kiseline, katjoni bakra i gvožđa (opet priča o susretima Marsa i Venere u svakoj ćeliji), molekuli, atomi... Unutar nas važe zakoni dinamike fluida. Jer... Majka je Mesec. Mesec je Yin, Šakti, ženski princip. Probuđena od Yang principa, koji kao Otac daje implus života, ona počinje svoje kretanje, kruženje, održavanje - božanski ples. Ona je Majka. Prava i jedina.
Nose vetar u svojoj unutrašnjosti. I zbog toga ih gaji zemlja. Gaji nas Zemlja, mi jesmo materjalni, utemeljeni u fizičkom telu da bi na materjalnom planu izvršavali božanski zadatak evolucije svesti. Element je zemlja. Ali isto tako kada bi sabili sav prazan međuatomski i atomski prostor unutar nas zauzimali bi veličinu glave čiode. Mi jesmo veliki kao Bog i mi nismo ništa bez Njega, njegovog daha u nama. Intelekt nam je podaren da ga koristimo, ali u Njegovu slavu. Nosimo vetar u svojoj unutrašnjosti. Element je vazduh.

Hemijsko venčanje

Ovde se takođe jasno vidi i alhemičarski princip „hemijskog venčanja“. Svaki element jeste „ogledalo“ svog para. Vatra i voda, vazduh i zemlja. Oni moraju da budu dobro uravnoteženi jedno sa drugim, i sa polaritetom unakrst njih. To je snaga krsta u hrišćanskoj tradiciji, to je snaga dvostrukog dorje-a tantričkog i budističkog svetog „oružja“ koje je kao oružje dijamant (prodire u sve i seče sve), a kao iskustvo celokupna filozofija, astrofizika i istorija kosmosa. To je Otac celokupne savršenosti celog sveta. Vrlina koja proizilazi je potpuna, ako se okrene zemlji. Treba razdvojiti zemlju od vatre, osetljivo od grubog, polako, uz što potpuniju procenu. Izlazi sa zemlje ka nebesima, i ponovo zalazi ka zemlji, i prima moći superiorne i inferiorne.
Ako bi pogledali sa astrološke tačke gledišta situacija je naravno potpuno ista. Dobro utemeljena osoba je samo ona koja postiže sklad na osama Asc – Dsc i IC – MC i to uravnotežavajući obe ose u isto vreme.
Kada alhemičar govori o „venčanju“, on tada zapravo opisuje kreaciju Kamena. Čista ili solarna energija tada prodire u kristalnu formu, čineći pokretljivo čvrstim i čvrsto pokretljivim. Ovako se menjaju procesi unutar atoma i molekula, kao i međumolekularne veze. Na kraju, pošto je „brak“ postao savršen u smislu izmene muškog i ženskog principa – rađa se Sin ili Kamen koji u sebi nosi snagu Trojstva, energiju žene i impuls muškarca. „Jedan postaje dvoje, a dvoje postaje troje“ da citiramo Mariju Propovednicu jednu od najvažnijih predstavnika Aleksandijske škole.
I zbog toga... Tako imate slavu celog sveta. I zato pustite da sva nesigurnost ode od vas. Tu gde je znanje, razumevanje, mudrost i ljubav – nema straha, nema dvoumljenja, nema pogrešnih procena. Da, kao alhemičar imaćete svu slavu ovog sveta, samo što to niko neće znati, jer ćete imati i sve vrline ovog sveta – disciplinu, posvećenost i skromnost, sve elemente dostojanstva.
Jer, kao što dalje i piše u „Smaragdnoj tabli“ - To je najveća duhovna moć od svih duhovnih moći, zato što će prevazići sve što je nežno i prodreti u svaku čvrstu stvar, kao što je i svet stvoren. I samo se praktikovanjem vrlina i vrhunskom samodisciplinom stiže do božanskog nivoa.

Odatle će nastati predivna prilagođavanja, zbog čega je to način, i zbog čega sam nazvan Hermes Trostrukoveliki, noseći u sebi tri dela mudrosti celog sveta. Kamen se pravi kopiranjem procesa u prirodi i ubrzavanjem njene dinamike. Prava je i istinita alhemija utemeljena samo i jedino u prirodi.
A smatra se da je Hermes baš „Trostrukoveliki“ zato što je uspeo da sintetiše svoja znanja astrologije, magije i teurgije (mada kod nekih autora može da se pronađe umesto teurgije - Kabala).
Ponovo se javlja Trojstvo, koje sada možemo da tumačimo i u smislu ovladavanja nad sopstvenim telom, dušom i duhom (fizički, mentalni ili duhovni nivo).
Uobičajeno se smatra da je on otac i majstor alhemije, majstor astrologije i majstor teurgije, mada je recimo veliki naučnik Isak Njutn tumačio ove redove tako da Hermes ima vlast nad kraljevstvima minerala, biljaka i životinja (pokretnih i nepokretnih duša). Dok je Helena Blavatcka imala „teatralnije“ objašnjenje da je on zapravo univerzalno, magično sredstvo, astralno svetlo i njegova imena su Azoth, duša sveta, nebeska devica, veliki Mag...“ A Šumejker je ove redove objasnio činjenicom da je Hermes bio najveći filozof, najveći sveštenik i najveći kralj svih vremena.

To što sam rekao o delovanju Sunca je celovito i završeno.
Alhemija je prvenstveno duhovna operacija. Počinje se ispred sebe, u sebi. To je transformacija. I nema veće magije od duhovnog preobraženja. Ne postoji ništa više, ni dalje od toga. To je upravljanje Suncem, upravljanje kosmosom, upravljanje samim sobom..