Rotšild

Bankarska dinastija Rotšild finansijsku moć i planetarni uspeh postigla je zahvaljujući blagovremenim i tačnim informacijama. Sinovi osnivača loze – Majera Amšela Rotšilda, raspršeni po celoj Evropi u drugoj polovini 18. veka, umeli su dobro da unovče ekonomske i političke vesti do kojih su stizali brže od svih ostalih. Takođe, sklapajući brakove isključivo „u krugu porodice”, osigurali su dugovečnost i lojalnost moćnoj lozi.
Priča o Rotšildima počinje u jevrejskom getu u Frankfurtu, pre više od dva veka. Slavnu bankarsku porodicu zasnovao je Majer Amšel Bauer, koji je rođen 1743. godine u porodici jevrejskih trgovaca, na čijoj je radnji bio okačen veliki crveni štit ( otud i ime porodice – crveni štit, na nemačkom rotšild ) po ugledu na simbol jevrejskih revolucionara u Istočnoj Evropi.
Na nagovor oca, Majer je nekoliko godina proveo na školovanju za rabina, ali je ubrzo postalo jasno da su mu od božije misije mnogo bliže svetovne vrednosti. Po povratku u Frankfurt posvetio se numizmatici i zahvljujući poznavanju starog kovanog novca uspostavio je korisna poznanstva sa predstavnicima aristokratije. Jedno vreme radio je u menjačnici u Hanoveru, a zatim je od ušteđevine započeo sopstveni menjački posao u rodnom gradu.
Prepoznajući značaj amblema koji je godinama krasio očevu radnju, Majer Amšel Bauer menja prezime u Rotšild. U to vreme se oženio i dobio je pet kćeri i petoricu sinova, koji će ustoličiti bankarsku imperiju Rotšildovih: Amđela, Solomona, Natana, Kalmana ( Karl ) i Jakoba ( Džejms ). Jedan od najbogatijih nemačkih kneževa upamtio je Rotšilda iz poslova otkupa starog novca, kao pouzdanog i inteligentnog poslovnog čoveka i 1801. godine mu poverava funkciju dvorskog agenta. Dodatnih zamah njegovim uspesima daje poznanstvo sa princem Vilhelmom IX od Hesena, čijom ljubaznošću je učestvovao i na skupu slobodnih zidara u Nemačkoj.
Domišljati princ zgrtao je gomile para „pozajmljivanjem” nemačkih trupa svakoj nacijij koja je to sebi mogla da priušti, a Rotšild je postao njegov lični bankar u ovim „rent-an-army” poslovima. Kada je princ Vilhelm zbog političke nestabilnosti izbegao u Dansku, ostavio je 600.000 funti ( tada je ta suma imala vrednost 3.000.000 dolara ) u Rotšildovu banku na čuvanje. Sin Natan sa ovim novcem odlazi u London, gde otvara banku i višestruko uvećava ovu sumu pozajmljujući novac vojvodi od Velingtona, koji je na taj način finansirao svoje vojne pohode.

Pored zajmova lokalnim vlastima, Rotšildi su svoje enormno bogatstvo uvećali i ilegalnom prodajom zlata, koje je trebalo da služi za osiguranje. Majerovi apetiti rastu, i on odlučuje da svom bankarskom poslu da internacionalni predznak, pozajmljujući novac državama. Osniva bankarske kuće u velikim evropskim gradovima, a na čelo svake od njih odlazi neki od sinova – Natan odlazi u London, Amšel je poslat u Frankfurt, Solomon u Beč, Karl u Napulj, a Džejms u Pariz.
Rotšildovi su se specijalizovali za „proizvodnju” novca i odgovorni su za stvaranje međunarodno povezanog tržišta, a umešali su i prste i u nastanak nacionalnih banaka mnogih evropskih država. Postoje brojne indicije da je ova porodica imala presudan uticaj na razvoj krupnih istorijskih događaja.
Rotšildi nikada nisu zaboravljali zlatno pravilo ljudske prirode: „zavadi, pa vladaj”. Nije bila retkost da finansiraju obe strane u ratnom sukobu, iz koga su po pravilu izlazili kao jedini pravi pobednici i sa ogromnim bogatstvom.
Da je Amšel Majer Rotšild odavno shvatio principe na kojima svet počiva pokazuje i sledeća njegova izjava: „Dajte mi da kontrolišem novčane tokove u zemlji i nije me briga ko pravi zakone”.
Pripadnici jedne od najbogatijih porodica na planeti voleli su da se hvale da nisu prekinuli saradnju sa svima sa kojima su poslovali od Francuske revolucije naovamo.
Drugi su svedočili o ogromnoj moći koju su Rotšildovi crpeli iz povereničkih poslova. Čuveni Oto fon Bizmark rekao je da Rotšildi slobodno mogu da se nazovu vlasnicima Nemačke. Istisnuvši Englesku nacionalnu banku na sličan način su „zagospodarili” i Ujedinjenim kraljevstvom, postajući ekskluzivni poverioci kraljevske loze i njihovih poseda. Rotšildi nikada nisu demantovali glasinu da su jedina jevrejska porodica koja poseduje papu i Vatikan. Jedan od savremenika Rotšildovih i hroničar tadašnjih zbivanja u Evopi opisao je Majera Amšela sledećim rečima: „On je Jevrejin svih bogataša i krunisanih glava sveta i nekrunisani car svih njih, zajedno sa Jevrejima, a i sa onima koji to nisu!”
Osnivač porodične imperije dobro se pobrinuo da svekoliko bogatstvo ostne u krugu porodice. Nekoliko dana pre smrti, septembra 1812. godine, napisao je testament kojim je do detalja precizirano kako će se postupati sa porodičnim bogatstvom. Prema testamentu imovinom nadalje upravljaju sinovi, a muškarci imaju pravo da učestvuju u biznisu. Svi ppodaci o porodičnom blagu i stanju na računima moraju se čuvati u strogoj tajnosti. Onaj član porodice koji se drzne da ovo pravilo prekrši biće lišen nasledstva. Nakon smrti utemeljivača loze, upravljanje poslovima preuzima izuzetno sposobni sin Natan.

Vaterlo prevara

Engleska i Francuska bile su u ratu i bitka kod Vaterloa 1815. godine bila je od presudnog značaja. Ukoliko bi komandant francuskih vojnih trupa, Napoleon Bonaparta, pobedio englesku vojsku pod vođstvom vojvode Velingtona, ništa više ne bi moglo da ga zaustavi u osvajanju čitave Evrope. Bankarima je bilo jasno koliko je ova bitka značajna, a Natan Rotšild pre svih je saznao njen ishod. Naime, Rotšildovi su već tada imali razvijenu mrežu trgovačkih agenata u najvažnijim evropskim gradovima, koji su snabdevali „bazu” podacima o mogućim previranjima na dvorovima i odnosima među državama. Rotšildovi kuriri bili su tako efikasni da su informacije o važnim događajima u pojedinim regijama stizale brže do čelnika porodice Rotšild nego do vladara čija je država u te događaje bila umešana. Znak prepoznavanja među „obaveštajcima” bila je crvena torba, koja im je ujedno omogućavala prelazak preko granica bez zadržavanja. Vesti koje su prenosili Rotšildovi glasnici „upravljale” su berzom i cene mnogih artikala formirale su se upravo na temelju ovih dragocenih informacija.
Vest o ishodu bitke kod Vaterloa bila je od neprocenjljive vrednosti. U igri su bili veliki novac i imovina, pa su Natanovi agenti sa obe strane linije fronta s velikom pažnjom pratili situaciju na terenu. Kasno poslepodne 15. juna 1815. godine Rotšildov glasnik pojurio je u Englesku sa zlata vrednom informacijom. Nakon kratke analize vesti pristiglih sa fronta, glavešina Rotšildovih kreće put londonske berze. Hladan i pronicljiv čovek, bez trunke emocija i ledenog pogleda, kako pojedini savremenici opisuju Natana Rotšilda, smireno je dao nalog svojim berzanskim agentima da počnu da prodaju engleske obveznice ( konsule ). Dok je Natan nemilice prodavao konsule, čija je vrednost iz momenta u momenat drastično opadala, na berzi je zavladao haos. Prisutni su najpre šaputali, a zatim su počeli da uzvikuju: Rotšild zna, on sigurno zna! Englezi su izgubili kod Vaterloa!
Ljudi su pohitali da se oslobode tek kupljenih «bezverednih» konsula i papirni novac zamene za srebro i zlato. Nakon nekoliko sati posmatranja ove sudbonosne trgovine, Natan Rotšild je još jednom diskretno dao znak svojim agentima, koji je ovaj put bio sasvim drukčije prirode. Kao po komandi, desetine berzanskih agenata krenulo je u kupovinu odbačenih konsula po bagatelnoj ceni. Ubrzo potom stigle su i zvanične vesti sa fronta: Engleska je pobedila kod Vaterloa. Engleskim obveznicama vrednost je vrtoglavo porasla, a bogatstvo porodice Rotšild uvećano je za oko 20 puta.
Ovoga puta Rotšildovi su čitavo carstvo držali u šaci!