Megamarket - vrhunac savremenog zivota

Мегамаркет – врхунац савременог живота
Пише: Остоја Симетић
уторак, 25 јануар 2011 21:29




Појава супер, мега и хипер маркета још је чвршће укоренила потрошачки менталитет у душу ововременог Србина. Иако су у питању само велике самопослуге, код нашег света, ови храмови бесмислених куповина са непрегледним полицама и витринама уместо иконостаса, изазивају псеудорелигијско осећање, од ког зависи срећа и несрећа у сваком тренутку егзистенције. Ако имате довољно за пуна колица срећни сте, у противном, туга и јад.
Посматрач у било ком од ових објеката масовне куповине, могао би се изненадити изгледом купаца. Навикнут на радњу иза ћошка, где се скокне по хлеб, павлаку и новине, у папучама и обичној мајици, човек који се затекао у хипер, ултра, гига маркету, запрепастио би се видећи стотине људи обучених у своју најбољу гардеробу, како поносно у жичана колица убацују најновији шампон с уљем авокада и активним перлама који гарантује раст нове косе (чуди ме да Зидан и Брус Вилис нису чули за њега) и вакумираних 165 грама, танко сеченог кулена по цени за коју у Кулпину можете добити пола киле те кобасице. Жене нашминкане и исфениране, у вртоглавим штиклама, често иза великих сунчаних наочара, иако прозора нема, а мушкарци глатко избријани у новим кошуљама. Кошуље су често розе, а преко рамена је танани џемперчић, рукавима везан на грудима. Док, тако природно, бирају бутељку првокласног црвеног вина (пошто су им деде и прадеде из Бољевца, Стапара, Шавника и Медине били истакнути сомелијери с краја ХIХ и почетка ХХ века) бљесне им дебели, четвртасти часовник, као сунце, топлог летњег дана.

Мегамаркет је заменио корзо. Уместо у позориште, данас одлазимо у хиперсамоуслугу да бисмо видели и били виђени. Свако ко је неко купује бразилски орах и пистаће. Наравно, не онако сељачки, на мерење у ринфузи, него у финим фолијама, из којих је истиснут ваздух, у количини не већој од 85 грама. Овде се одмеравамо с осталом рајом. Ту се јасно види ко је човек, а ко купује јефтину четкицу за зубе. Док се руља тиска око витрине с месом, отмени млади пар, нешто даље, купује већ печену ћуретину, у стиропорској посуди, коју ће својим, на лизниг купљеним кућним љубимцем, по могућности с алу фелнама и нископрофилним гумама, још врућу однети на стилски сто у својој ретко коришћеној кухињи, без обзира што у њој постоји и уградна рерна, али и микроталасна. Упутимо ли се даље, уочићемо мужа и жену у касним тридесетим, како одабирају онај најтврђи и најнеукуснији хлеб, јер су чули да га кркају енглески ловци у грофовији Витшајр. Они плићих буђелара, задовољавају се куповином Кока Коле Зиро или жилета са 18 оштрица и специјалним крилцима који савшено затежу кожу, па се избријавање врши без њене иритације. Ако већ не могу да купе стан или пристојан ауто, могу се задавити рајским колачем и налокати се Корона пива, право из Мексика. Одлазак у куповину, тако обичних ствари, какве су храна и хигијенске потрепштине, постаје једнако свечан у главама и срцима, људи заражених потрошачким вирусом, колико и Лазаревићев први одлазак с оцем на јутрење. Као што прави хришћани, пред Васкршњу литургију, брижљиво облаче своје најбоље одело и озарена лица слушају службу, радујући се беседи Св. Јована Златоуста, од мултинационалних компанија и њихових маркетиншких служби побеђен потрошач, пресрећно одлази у супермаркет како би тамо утукао половину крваво стечене плате, купујући осећај достојанства који проистиче из могућности да се купи увозни зачин за пуњену паприку или дигитални фото апарат.

Уместо читањем, дружењем, љубављу... поражени, слуђени појединац непоптребном куповином себи гради осећај задовољства и људског достојанства. Рекламе нам стварају осећај ускраћености ако се истог тренутка не дочепамо средства за чишћење с честицама еукалиптусовог уља које масноћу уклањају и у хладној води, без обзира што смо још прошле седмице купили гел с концентрованим активним састојцима алоја вере, што га је исти произвођач промовисао као савршенство кућне хемије. Ако немамо новац за жељене куповине, падамо у очај и мизерно се осећамо. Чим капне платица, ето нас у гига продавници. Она нам је и излазак и теферич. Мења нам и цркву и позориште. Ту шетамо, егленишемо с познаницима, а уместо у концертној дворани, музику слушамо с мегамаркетског разгласног система.

Док смо куповали по бакалницама у суседству, нисмо ни знали колико нам је неопходна сушена папаја, нити смо сањали како благотворно на нас утиче помело, убран зелен у југоисточној Азији пре неколико месеци. Шта да вам причам о алгама, лигњама и дагњама?! Хипер самоуслуге су нас коначно опасуљиле и увеле у Европу. Сад ни наш човек не може замислити свој живот без шкарпине, шкампа и ораде. Терпана и деверику једу само сељаци. Ми отмени, крљамо само шан пјер. Евентуално бранцин. Сви обожавамо плодове мора, иако смо одрасли на плодовима тора1!

Ако се хипер маркет нађе у склопу неког већег објекта, рецимо шопинг мола, срећи никад краја. Колико ли скочимо у сопственим очима кад се коридором прошетамо с папирном кесом на којој пише Дизел или Черути. Раније смо у таквим штаницлама вукли парадајз с пијаце. Ништа није тако свето као посета радњи с Паћоти ципелама. Онај ко купује у Гесу, зна зашто живи. Уопште не схватам зашто би ико, ко је имало кул, ишао у обичан биоскоп, кад може исти филм да гледа дупло скупље уз кесицу кокица од 200 РСД у синеплексу. Тако се еманципује. То је Европа. Треба схватити да је форма далеко важнија од суштине, а што неки тамо калуђери и пискарала мисле да има нешто прече од оброка у суши бару на врх шопинг мола, тако ме заболе! Па, зар може ишта више пријати модерном човеку, ослобођеном руралног наслеђа, од залогаја пресне рибе умотане у морске алге? Да нисам у праву, не би сaтима све столице у ресторанима брзе хране у центрима за куповину на Новом Београду биле попуњене, без обзира што микрочаша сокића кошта 150 динара. Заиста живиш само ако специјално сечени помфрит заливаш шејком док чекаш на свој пилећи бургер и средњу салату. Све друго је празно, непотребно и глупо. Нарочито осећања. Осим оних везаних за куповину! Зашто да идем на трибине о националном интересу или књижевне вечери, кад могу то време посветити шпартању по рафовима с колекцијама Бенетон и Трусарди? Шта то има у књигама, што нема у хипермаркету? Ако ми је баш до читања, па купићу Стори, да видим где ће Сека летовати ове сезоне. То је много важније него у којој се бањи коцкају код оног Достојевског.

Није крив само комшија који лети у супер радњу. Највише је крива држава. Она не образује своје становништво, већ га у спрези с трговцима, учи, да срећу не може досећи ако не троши и не купује. С друге стране, стандард нам сурово крешу већ деценијама, па је испаћеном јаднику преостало само да купи 4 рајчице у сред зиме кад им време није, што његов ћаћа у Подгори није ни сањао, па да осети срећу. Нисмо у стању да видимо Париз, али јесмо у могућности да посетимо шопинг сити. Тамо ћемо излечити болесну душу, кад купимо хладно цеђено уље, а ови сељобери из улице користе обично. Кад прелијем фету маслиновим уљем и ситном мирођијом, на врху сам света.

Што каже Милан Гутовић, не знам што сам вам све ово испричао, али ваљда неће да шкоди. Надам се да ће неком бити корисно. Можда прочита неки државни чиновник, па дошапне колегама да би ваљало покренути кампању за породицу и пријатељство, а не за инстант кредите и седмодневно летовање на отплату због којег ропћемо наредне три године. То би било сјајно, али свакако, некад наручим песму само за своју душу, некад напишем текст.

Напомене:

1. Пошалица на рачун ове врсте помодара коју сам чуо од господина Милана Тривуновића, познатог футошког боема.


[You must be registered and logged in to see this link.]