Kolju nas i prodaju na komad

Видовдане мој очињи виде …
Пише: Мирослав С. Пушоња
петак, 28 јануар 2011 11:37



У земљи потонулој у беду и колонијално ропство, ма колико је „шминкала туђа рука“, постоји нешто што се не да никако сакрити. То је обамрлост њеног народа. У његовим очима може се видети сва дубина људског потонућа и неизмерна туга јер је пресахла вера и нада да ће икада доћи боље сутра.
Залуд телали оглашавају да је изграђен још један нови пешачки мост преко напуштене пруге широког колосека или хала за монтажу тек приспелих фрижидера из далеке земље Јуроније. Баш због тих и таквих вести туга и грч не попуштају, већ су све јачи. Оне им говоре да су у праву, да су поражени и да им нема спаса. Тај који им такве „подвиге“ баца у лице и зове их успесима сипа со на још незацељену живу рану. То је оно што је болније од физичкe казне, испирање мозга, слеђењем „радосних“ вести које зло казују ма колико биле добро „паковане“.

Па у чему је проблем? У структуралној неусаглашености онога што је народ хтео и добио. Имао је па изгубио радна места, власништво над јавним и природним добрима и остао без свега и стекао ропство. И све то због СЛОБОДНОГ тржишта и ЕУ, јер „ОНИ нису имали алтернативу“. Поставља се питање да ли намера ЕУ није била да све изгубимо, а да они који нас двадесет година „храбро и достојанствено“ воде ништа нису разумели или су били одвећ горди, себични и својеглави па су не знајући са ким имају посла пали у „клопку“ и попунили већ исписан сценарио.

Наш пут ка ЕУ ићи ће ипак преко Африке и Сахарске пустиње. До „обећане“ ЕУ земље стиће ће само синови робова. Нешто можемо научити и из не тако далеке прошлости. А ево како. У оно време, пре него што се појавила демократија, глобализам, слободно тржиште и NGOs царевао је колонијализам у коме владајући човек није много марио за оног другог, обесправљеног. Након војничког поробљавања он би га упрегнуо у његову „индустријску“ машину.

Пораженом је било лако да распозна ко је, да види да је поражен. Осећао се некако, у свој својој физичкој немоћи, слободан јер је знао да наспрам њега стоји његов непријатељ и непријатељ је био начисто са тим. У породици, племену и народу сви су по том питању мислили исто. Нису се делили на оне који су за и против окупатора. Колонијама је традиционално налагано да не граде индустрију, већ само да се баве производњом сировина. Један од „мудрих“ људи тога времена трезвено закључује: „Свим црнцима ће бити забрањено да ткају и лан и вуну, да преду или дрндају вуну и да производе било шта од гвожђа, осим да га лију. Такође ће бити забрањено да производе шешире, чарапе и кожу било које врсте. Ако оснују сопствену индустријску производњу, а влада (Уједињеног краљевства) касније буде имала потребу да заустави њихов напредак не можемо очекивати да ће то бити тако лако као данас.“ (1)
Ако би колоније (самосвест народа) почеле да увиђају повезаност између забране да се баве индустријом и сопственог сиромаштва у помоћ би им пристизали економисти (из Уједињеног краљевства) са својим саветима. Тако на „практичну мудрост“ једног надовезује се „мудрост“ другог „разборитог“ саветника круне која гласи: „Због тога што ће људи у колонијама ако их примами СЛОБОДНО тржиште, отворено за њихове сировине у целој Европи, учинити све што могу да произведу производе којима ће задовољити велику потрошњу коју слободна трговина може да обезбеди, МИСЛИ ће им потпуно отићи од идеје да се индустријализују, што је једина тачка по којој се наши интереси разликују од интереса колоније.“ (2)

Дивно збори овај „мудри“ човек и пре Маркса, Фројда, Јунга, Адлера. Ови потоњи мислиоци ће то касније покрити само добрим теоријама и записима из умртвљеног дома. Порука је била јасна. Да би нама било добро ЊИМА мора бити лоше! Ваљда због тога ни један српски сељак никада није ни слушао савете ових „мудрих“ људи, па никад није ни продао или не дај Боже заклао краву млекохранитељицу пре него што би набавио или одгајио млађу и лепшу што нажалост неће бити случај са његовим школованим потомцима.

Кључно питање које желим да поставим напаћеној и измученој читалачкој публици земље Србије гласи: Када би у некој индустријализованој земљи, нека влада (владе) пристала да добровољно изврши деиндустријализацију сопствене земље (отрује краву), какво би смо је могли назвати, патриотском или марионетском, напредном или назадном?

Ако бисмо је (их) назвали назадном и марионетском да ли би смо онда могли озбиљно узимати у разматрање савете странаца који нас чак спречавају да будемо у позицији Африканаца од пре 267 година ускраћујући нам право да продајемо чак и сировине преузимајући их на управљање кроз концесије или трајно и остављајући нам само голи живот као улог који полажемо на СЛОБОДНОМ тржишту роба, без финансијског и индустријског капитала, и без природних и јавних добара? Како се зову такав човек и држава који ништа немају? Напредни, не, уништени!

Свирепост савременог колонијализма се утемељила у процедурама, стандардима и TQM-у. Нема царине, али има нечег црњег од царине. Може се само увозити, али не и обрнуто, извозити. То циљано води до платног дефицита, задуживања у иностранству и елиминисања потенцијала за улагање у привреду. Крава музара ће издахнути пре него што се нова звезда појави над земљом Србијом. Раније, када је окупатор држао колонију у ропсту имао је огромне трошкове који су ишли на стајаћу војску и тако празнили царску касу па је бар по неки Србин – граничар живео лакше јер је био плаћен да чува границе царства и да повремено гуши народни гнев.

Данас су трошкови окупације минимизирани, владе оваквих народа добровољно уништавају своје поданике. Трошкови страног „фактора“ драматично су пали, а приходи расту. Он је преузео само улогу ментора – шаптача који општи са покореним стадом као надчовек, и преко својих телала и комесара саопштава ко је његов „син вољени“ и народ потом ничице пада и свој глас (ис)пушта у кутију вечне пропасти.
И све се одвија преко СЛОБОДНОГ тржишта, док гласачи добровољно дају своје гласове које касније неће моћи да опозову када их изабраници – њихов сервис или народне слуге преваре и извргну се у зле господаре. Зашто? Јер народ нема довољно милиона евра скупљених на једну камару да би покренуо судски поступак опозива превараната или нове изборе. Али гласачи већ данас могу нешто да знају: не вреди им уопште гласати све док следе једну мантру, СЛОБОДНО тржиште, јер је оно носилац колонизације. Оно је ту да домаће политичаре ослободи било какве одговорности за нестанак привреде земље над којом су распрострли своју двадесетогодишњу смртоносну паукову мрежу. Владати, а не одговарати за злочин према сопственом народу то је сан сваког душевно оболелог човека.

Можда смо ми земља која развија напредне технологије и живи од њих јер памети као што је наша кажу на далеко нема и сви нас хвале, рецимо да су наше комуникационе технологије са десетинама хиљада запослених јаче од Мотороле, или информационе технологије са исто толико запослених изнад Циска или агротехнологије или медицинска достигнућа и открића са не мањим бројем запослених или пак зелене технологије да су такве па да се о њих отима свет. Чудно је јер свега тога нема и ако сваке године, свако новорођенче земље Србије понесе неку диплому са државних факултета, јавног или приватног оснивача или утемељивача.

Дивно је то што сви хоће диплому, само куда ћемо са њима ако не на неку тек отворену обилазницу, пешачки мост или можда у монтажну халу тек отвореног погона „Велење – Словење“ па одатле сви заједно право у Kaзабланку, пардон у ЕУ.

Наздравље нам свима била ова мудрост, знање и организованост изнад и поврх свега. И на самом крају није наодмет напоменути још нешто, чисто да се зна.

Има једна земља бројно и површински мања од Србије и све ово има што ми немамо али има и једно опасно правило по коме би ономе ко би покушао да је ороби из владе, науке или привреде елиминисала све до четвртог колена, а не родољубу који би показао на преваранта и лопова. Слобода воље и генетски инжењеринг су некако повезани или ми се то само чини.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Тадић: Истражити оптужбе из Мартијевог извештаја
Пише: Лозанка Радоичић



Гора листа, жали док је зима
Мајка сина, жали док је жива

Председник Србије Борис Тадић затражио је у Стразбуру, у Савету Европе, хитну, потпуну и независну истрагу о оптужбама изнетим у извештају Дика Мартија

Пренели су сви медији.

Како је председник Тадић великодушан. И овде је хтео да покаже да су српске жртве само оне које призна СЕ. Свих ових година породице заробљених Срба траже од њега да српско правосуђе то исто уради... Да он, од надлежних српских правосудних органа, затражи истрагу. И ништа ... а породице су причале и причале, именовале починиоце злочина, молиле и представнике власти и опозиције... Никога нису гануле изјаве, тужне приче о одведеним, убијеним Србима. Сви су остали неми на сузе мајке за заробљеним, убијеним сином. Пажљиво забележене изјаве, дате Тужилаштву за ратне злочине, завршавале у фијокама изтражитеља, бар када је у питању злочин над српским жртвама.

Најзад у лику Дика Мартија стиже „спас“ и за српске жртве. Чини се да ће данас пошто је СЕ прихватио извештај Дика Мартија те жртве добити правну правду, а председник Тадић није пропустио прилику да још једном себе промовише пред СЕ преко тих истих жртава, о којима слуша од када је председник Србије.

Једна група заробљених и овога пута је изостављена. Где су војници заробљени у ратним дејствима од Кошара преко Призрена, Ђаковице, Пећи, Митровице до пута Штимље - Призрен и Суве Реке, када је 13. јуна 1999. године, по потписивању Резолуције 1244, заробљено девет војника о којима се до данас ништа незна.

Ћути српска власт и о убијеним припадницима ондашње ВЈ. Списак ни број страдалих војника никада није јавно објављен а влада Србије је основала само Комисију за нестала лица. Убијене не могу да броје, много их је а како ће после пред Европом?

Не ћути само власт. Ћути и опозиција, а највише они којима је посао да пишу о истини. Данас може да се објави вест о страдању војника само ако о томе саопшти потпарол Тужилаштва за ратне злочине. Кад осете да су у мањку јавног оглашавања они извуку по који случај и онда помпезно дају изјаве о томе да медији имају неколико дана се баве тиме.

Тако је било и 9. Марта 2009. Године када су објавили снимак од 30.септембра 1998. године са заседом терориста ОВК које је предводио Агима Рамадани, на патролу војске Југославије, који су сами терористи снимали. Приказани су и војници убијени у тој заседи. Војници који нису били предмет истраге тужилаштва већ су само послужили тужилаштву да објави вест о свом успеху да су на трагу злочину о трговини људским органима, јер је на неком папиру било написано и ими Агим Рамадани.

Сви медији су писали о томе. То је за њих била сензација као и за РТС који је објавио тај снимак сада када је то дозволило тужилаштво које је тај снимак имало пре тога више од две године. Исти тај РТС је одбио да објави исти снимак две године раније, јер је то тражила од њих мајка једног од убијених војника са 99 дана војске, припадника Нишког корпуса са локације у Нишу.

Медији су пренеле и да је Окружни суд у Нишу наставио са истрагом о убиству тих војника са забраном да се објаве имена идентификованих злочинаца, већ само иницијали са напоменом, да су двојица у КПС са високим чиновима. Почео је Окружни суд са истрагом, саслушане су породице убијених, узете изјаве осталих преживелих учесника у том нападу и ...

Ућутали су медији па ућутао и суд... а породице чекају, сада ће две године, решење суда.

Ви који сте некада престављани као седма сила и оних дана била вам отворена сва врата да би се представио успех тужилаштва, потражите одговор од суда у Нишу. Можда ће вама рећи докле су стигли са истрагом?

Лозанка Радоичић
Мајка војника, убијеног на Кошарама
30. септембра 1998. Год

УДРУЖЕЊЕ РОДИТЕЉА
„ВЕРА, НАДА, ЉУБАВ...“

ул. Поруч. Спасића и Машере 14 / 17
Тел/факс +381 11 2503 713 / 064 921 17 19
Ел. пошта [You must be registered and logged in to see this link.]

СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ… I део
Пише: УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103



НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ
ОВАЈ ПРЕВЕДЕНИ ТЕКСТ ЈЕ ДО САДА НАЈДЕТАЉНИЈИ И НАЈДОКУМЕНТОВАНИЈИ ЈАВНО ОБЈАВЉЕНИ ИЗВЕШТАЈ О МОНСТРУОЗНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА ОД СТРАНЕ ТАЧИЈЕВЕ ОВК. ИЗВЕШТАЈ САДРЖИ ДЕТАЉНЕ И ГРАФИЧКЕ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ИМЕНИМА ЈЕДНОГ БРОЈА ЖРТАВА, ИЗВРШИОЦА КРИВИЧНИХ ДЕЛА, СВЕДОКА, МЕСТА И ВРЕМЕНА ИЗВРШЕЊА ЗЛОЧИНА. МИ СМО СЕ ОВДЕ ОПРЕДЕЛИЛИ ДА ВАМ ОВАЈ ИЗВЕШТАЈ, ЗБОГ ОБИМНОСТИ, ПРЕЗЕНТУЈЕМО ИЗ ВИШЕ ДЕЛОВА:

Шаље: Емон Смит
Шеф мисије Скопље и Приштина
Број факса: 8942
Референца: РП-79-03

Прима: Патрик Лопез Терес
Шеф одељења за истраге
Факс: 8586
Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса

Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,

Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:

а) Предмет Албаније Обележен као Анекс „А“
У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити приложене накнадно.

б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК Обележен као Анекс „Б“
У прилогу је ажурирани списак

ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ) Обележен као Анекс „Ц“
У прилогу је Захтев за спровођење истраге

У потпису је: Лопез Терес
Истражно одељење Хашког Трибунала
03 новембар 2003


ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ

ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ

УКРАТКО:

Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.

Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.

Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.

Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.

Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.

ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“

Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.

СВЕДОЦИ

Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:

1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
2. Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
3. Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
5. Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
6. Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
7. Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
8. Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани у Албанију:

1. Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
2. Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
3. Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
4. Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
5. Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
6. Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
7. Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
8. Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
9. Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
10. Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.

„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.

Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.

У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.

Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“

23 ЈУЛ
„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.

Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.

По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“

АВГУСТ 2 или 3

„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“

Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СЛЕДИ НАСТАВАК...

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]
IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%
20KOSOVU.pdf

[You must be registered and logged in to see this link.]

ПРАВО НА БУНТ
Пише: Коментар "Видовдана"
понедељак, 31 јануар 2011 11:28



„Такав вид штрајка је незаконит!” упозоравају демонократске власти у Србији просветаре. Тотални штрајк је незаконит! Србија је једна од ретких земаља која има Закон о штрајку. To наслеђе смо добили од комуниста, који су водили СФРЈ. А природно је што је оно задржано у жутој Србији. У земљама које су сачувале нешто слободе из периода пре Хладног рата, тај закон није ни уведен јер је штрајк, по дефиницији, ванредно стање, побуна против послодавца. Зато је бесмислено уредити га Законом осим уколико не желите да створите привид синдикализма, што је био случај у комунизму, и што је и данас случај у ауторитарним режимима какав је (марионетски) у Србији.
Какви смо ми Срби! Док горе Блиски Исток и Северна Африка, Србија наставља да се растаче у талогу НАТО-љубаца спремних да потрују све применом Кодекс Алиментаријуса, да свакога пошаљу у Авганистан и затворе на колико им се каже. Србија се распада у трулежи поткупљивости и страшљивости вођа који зазиру од сваког носиоца пасоша ЕУ или САД. Ово све и свакога данас се односи на српски народ који трпи и коме су дати такви вођи који не смеју да погледају у своје очи јер се плаше шта ће тамо видети или онога што више тамо не могу затећи.

Док шиптарски прваци с југа Србије прете и упозоравају судове и власти због пресуде њиховим херојима који су клали, силовали, отимали, секли језике и чинили још безброј злочина, домаћи вођи страхују да помогну Дику Мартију у истрази о трговини људским органима али спремно и хитро драконски осуђују Србе за убиство једног Француза. Дрхте наши вођи од Ејупа Ганића, Илије Јуришића, Хашима Тачија али не дрхте само од српског народа чија полиција себи пуца у груди (ако је и то истина!), чији су радници све очајнији.

Српски властодршци се гаде и сатиру народ који плаћа комуналије, струју и телефон док они све распродају а сопствене рачуне не плаћају, њих заборављају и себи праштају. Заиста, од народа који на све то трпи и ћути, наизглед, они немају зашто да се плаше. Ипак су у страху. У страху су када сакупе пет хиљада полицајаца да чува највиши домет њихових вредности — промотере хомосексуализма — када не смеју да се појаве на стадиону јер им народ пева немиле стихове. Плаше се да се прошетају улицама својих градова и села без обезбеђења. Плаши се и министар војске, па нареди да се официрима одузме лично наоружање док их обилази.

Војска и полиција у Тунису и Египту полако попуштају пред буном на ненародну и противнародну власт, која је спремна да лиже скуте англосаксонским моћницима, не би ли њени носиоци заузврат могли да граде себи дворе, гомилају блага, глобе и тлаче народ. Исти ти господари из Европе и САД већ данас покушавају да наметну неку нову погубну власт у земљама чији су народи скинули апатију са својих руку и ногу и устали да се боре уместо да понизно преврћу по контејнеру, у очају краду јаја и млеко или просе за векну хлеба.

Дај Боже да постмодерни колонијалисти не успеју да створе нови модел за тлачење народа Северне Африке који се буни. А ми? Шта чинимо? Да ли се опиремо лошој власти? И да ли ћемо допустити да Запад, уз помоћ овдашњег свог апарата за масовно хипнотисање, уместо садашњег режима на чело државе доведе нову, ништа бољу, („напредну“) про-евроатлантску гарнитуру? Србији требају праве, геополитичке и економско-социјалне промене, а не тек козметички захвати! Добро размислимо ко жели и може да нам их донесе. Да ли су то људи које већ годинама, на овај или онај начин, гледамо на друштвено-политичкој сцени?

Редакција сајта „Видовдан“

[You must be registered and logged in to see this link.]

Исповест трибалног националисте
Пише: Василије Мишковић



Све чешће се чују изрази: примитивни национализам и трибални екстремизам (као и друге комбинације тих термина). Питао сам кориснике таквог политичког језика, да ми подробније објасне нашта мисле. Рекли су ми да су за њих трибални националисти они Срби који не воле НАТО, а ни не желе у ЕУ; да су то и они који су за јаку власт која би водила домаћинску политику. То су и они који се држе српске вере и обичаја и не брину се много шта ће свет због тога мислити и шта ће услед тога рећи.
УТЕМЕЉЕНИ ЕВРОСКЕПТИЗИЦАМ

Морам признати да сам онда и ја трибални националиста. Шта могу кад је то јаче од мене. Волим своје – макар то била и обична стара српска тараба – и не би га мењао ни за какав страни гламур. Признајем и да се са гнушањем односима према НАТО-у, те нисам ни неки љубитељ ЕУ. Штавише, ни не желим да се Србија нађе у тој Унији јер се бојим да би изгубила себе, своју веру, своју душу и историјску мисију. Волео би да грешим, али како време пролази, све више изгледа да су мени слични изразити евроскептици у праву.

Иако нисам подржавао милошевићевску политику типа „крени – стани“, како у рату тако и у миру, а заговарао сам енергични национални курс, одавно сам видео да се џаба надамо у некакву демократску опозицију, а нарочито ону која се потпуно окренула (продала) Западу. Постало ми је брзо јасно да ће они, ако дођу на власт, бити и гори од Милошевића.

Тако је и било. Кад се десио петооктобарски преврат, и кад су уз помоћ западних пара свргли Милошевића, није остало ни С, чак ни од дотадашње половичне српске државе и политике. Уосталом, то је свакоме ко је систематски хтео да размисли требало да буде јасно. Они што су нас бомбардовали нису рушили неког појединца, већ национални принцип.

ПОГУБНО СТРАНЧАРЕЊЕ

Морам признати да нисам ни неки верник демократије, јер видим како је у пракси, ма колико у теорији деловало прихватљиво, странчарење ојадило Србију и Србе. Нисам ја примитивни Балканци који чезне за аутократијом, већ видим да се под демократским паролама крије лоповлук тајкуна и издаја наших политичара. Ова наша тзв. демократија је оличење лагане пропасти нашег народа. Не само да је до крајности окренула власт против народа већ се, нажалост, и народ од ње покварио. Некако скоро сви гледају да се овајде на рачун других или на рачун државе, те да се убаце у неку странку и дођу до „хлеба без мотике“.

Да са начелног пређем на конкретни ниво. Морам признати да никада нисам веровао Тадићу ни његовом штићенику Јеремићу. Нисам им веровао да воде српску политику и да се боре за Косово. Од почетка ми је било јасно да је реч о пози и замајавању народа, а не о правој патриотској политици. Шта могу кад ме је тешко убедити, преко телевизије или других средстава масовне хипнозе, да су ти наши политичари наши а не оних којих су их довели на власт.

Не кажем да је њима лако. Јер страни ментори их притискају да ураде и оно што им сигурно није по вољи. Али, опет, ко их је терао да праве пакт са ђаволом? Ко их је терао да се баве политиком ако нису спремни да се носе са некрстом светским и неправдом која је ударила на српски род? Ко им је дао право да ради личне користи тргују националним интересима?

Многи су тек у септембру видели какву срамоту на власти имамо. То су тек схватили када су наши властодршци повукли резолуцију у УН и прихватили да им Америка и Европа издиктирају своју резолуцију. Тада се Србија обрукала и пред прецима и пред потомцима, али професионални квази-патриотски браниоци Јеремића, ни тада нису смогли снаге да се од њега ограде. Дубоко су ушли у воде системске корупције да би могли назад. А ми, трибални српски националисти, били смо у праву што смо говорили да од те њихове политике нема ништа. Као што ћемо, нажалост, бити у праву и када се ради о Вучићу и Николићу, за које мислимо да нису ништа бољи од Тадића и Јеремића.

ЗОВ СЛОБОДЕ

Ми „племенски“ националисти, не желимо ништа друго до слободу и правду за свој народ. Не желимо да будемо туђе слуге, да ратујемо за рачун туђина, и младе Србе драконски кажњавамо док туђе злочине над нашим народом амнестирамо, већ хоћемо да будемо своји на своме. Ми српски „племенски“ националисти верујемо да нама среће у ЕУ нема. Они нас нити желе, нити цене, а сматрају нас за примитивне Балканце које треба у тор сатерати, и претворити у евро-америчке кметове.

Убеђују нас са Запада да смо ми Срби примитивни националисти са племенском свешћу, а у то нас убеђују и њихови сорошевски пропагатори НАТО-демократије. Нажалост, томе су се прикључили и неки који се представљају као патриоте. Они се, ваљда због никада сасушених својих сорошевских корена, са висине и са гађењем односе према правим српским патриотама и националистима. Тако нас сви они заједно, домаћи и страни анти-Срби и овдашњи квази-Срби, убеђују да смо примитивци, и да ништа добро нисмо заслужили, јер смо посвећени свом народу, његовој традицији и интересима.

Ми племенски националисти нисмо веровали нити верујемо Западу, да нам жели добро, ни не верујемо нашим политичарима попут Тадића и Николића да ће бранити и одбранити националне интересе. А тзв. цивилизоване патриоте, ма колико начелно критиковали ЕУ, изгледа ипак верују у „Европу“. Скептични су према НАТО-у, али ако се баш мора, спремни су и њега да прихвате. Критикују позиционе и њима сличне опозиционе плитичаре, али са свима њима праве погодбе. Вероватно тако раде јер сматрају да принципи пролазе а корист остаје.

Срамно је то. Догод Србију воде искрени издајници или лажне патриоте неће бити изласка из ћорсокака у коме смо дуги низ деценија. Зато, будимо трибални националисти. Очито, под тим се подразумевају они који воле нашу нацију и државу. А само такви људи могу да ураде нешто добро за српски народ!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Србија у политичком и привредном ђавољем кругу
Пише: Tagescajtung



31. јануар 2011.
Град: Берлин

Србија се налази у политичком, социјалном и привредном ђавољем кругу и само је питање тренутка када ће незадовољни грађани почети да протестују, оцењује данас немачки дневник Тагесцајтунг.

Поводом штрајка просветних радника, у коментару под насловом "Нада је већ умрла" немачки дневник пише да у децембру "влада, парламент и канцеларија председника државе нису имали новца да плате рачуне за телефон, струју, грејање и друге трошкове".

"Када држава балансира на тананој граници између способности да функционише и државног банкрота, када њена егзистенција зависи од иностраних кредита и продаје још преостале 'породичне сребрнине', нема много смисла штрајковати за веће плате. Српска влада нема простора за маневрисање. Ако попусти пред учитељима, сви ће испружти руку", пише Тагесцајтунг.

На другој страни, додаје се у коментару, "све више људи сито је вегетирања на граници егзистенцијалног минимума".

"Само је питање времена када ће се стрпљиви, увиђавни грађани претворити у побуњени плебс који више није спреман да слуша", пише немачки лист.

Оцењује се да "милион људи који немају посао или који од њега не могу да живе, заједно са младима без перспективе, чине моћан потенцијал за социјалне немире".

Ти људи, наводи се, "могу лако да буду изманипулисани и довољно су очајни да би могли да наседну националистичко-социјалистичким демагозима".

Уз то долази, пише лист, и то да "већина Срба политичаре доживљава као недорасле задацима и корумпиране".

"Проблем је у томе да ни опозиција није алтернатива. Анкете показују да је најјача странка у Србији Српска напредна странка, чији се вођа од националисте и ратног хушкача преко ноћи претворио у проевропског популисту. Реч је о политичком, социјалном и привредном ђавољем кругу", закључује Тагесцајтунг.

Извор: Tagescajtung, Beta, [You must be registered and logged in to see this link.]

СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ - II део
Пише: УНМИК- ИЗВЕШТАЈ „CКX103“
уторак, 01 фебруар 2011 14:36



НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ- ОВАЈ ПРЕВЕДЕНИ ТЕКСТ ЈЕ ДО САДА НАЈДЕТАЉНИЈИ И НАЈДОКУМЕНТОВАНИЈИ ЈАВНО ОБЈАВЉЕНИ ИЗВЕШТАЈ О МОНСТРУОЗНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА ОД СТРАНЕ ТАЧИЈЕВЕ ОВК. ИЗВЕШТАЈ САДРЖИ ДЕТАЉНЕ И ГРАФИЧКЕ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ИМЕНИМА ЈЕДНОГ БРОЈА ЖРТАВА, ИЗВРШИОЦА КРИВИЧНИХ ДЕЛА, СВЕДОКА, МЕСТА И ВРЕМЕНА ИЗВРШЕЊА ЗЛОЧИНА. МИ СМО СЕ ОВДЕ ОПРЕДЕЛИЛИ ДА ВАМ ОВАЈ ИЗВЕШТАЈ, ЗБОГ ОБИМНОСТИ, ПРЕЗЕНТУЈЕМО ИЗ ВИШЕ ДЕЛОВА:
СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.

„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.

Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у „ескорт“ возилу (пратњи). Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).

У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.

Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.

Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ запомагао је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.

Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?

Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак „медицински“ мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.

Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“

Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба преводиоца). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.

После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“

Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.

„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“(ОВК) су почели да пребацују заробљене људе далеко, у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су тада читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.

Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном јединицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.

Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.

Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.

Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како идете левом страном према Албанији- ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.

Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.

Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СЛЕДИ НАСТАВАК

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]
IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%
20KOSOVU.pdf

[You must be registered and logged in to see this link.]

СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ - III део

Пише: УНМИК- ИЗВЕШТАЈ „CКX103“
четвртак, 03 фебруар 2011 12:18



НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ- ОВАЈ ПРЕВЕДЕНИ ТЕКСТ ЈЕ ДО САДА НАЈДЕТАЉНИЈИ И НАЈДОКУМЕНТОВАНИЈИ ЈАВНО ОБЈАВЉЕНИ ИЗВЕШТАЈ О МОНСТРУОЗНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА ОД СТРАНЕ ТАЧИЈЕВЕ ОВК. ИЗВЕШТАЈ САДРЖИ ДЕТАЉНЕ И ГРАФИЧКЕ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ИМЕНИМА ЈЕДНОГ БРОЈА ЖРТАВА, ИЗВРШИОЦА КРИВИЧНИХ ДЕЛА, СВЕДОКА, МЕСТА И ВРЕМЕНА ИЗВРШЕЊА ЗЛОЧИНА. МИ СМО СЕ ОВДЕ ОПРЕДЕЛИЛИ ДА ВАМ ОВАЈ ИЗВЕШТАЈ, ЗБОГ ОБИМНОСТИ, ПРЕЗЕНТУЈЕМО ИЗ ВИШЕ ДЕЛОВА:

СВЕДОК #3
Овај човек није желео да буде специфичан у опису свог удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послан најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је тамо надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.

У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.

ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ ЈЕ „ИМИЏ“ МАПЕ:

„Писмо албанском официру за везу
Прослеђена информација (некоме- нечитко)
У Тирани“
„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)
Ће се придружити у истрази, што је добро“
„Биће обезбеђена подршка“

У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.

„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“
„Та ствар је лично презентована Л.П.В.
П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“

ЛОКАЦИЈЕ МАСОВНИХ ГРОБНИЦА

Клинт:

„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом. Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.

Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.

Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Транспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела Срба су довежена из области Пећи.

Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако си промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни. Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко, врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100 метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“

Локација #2, Кукеш:

„Ту су довожена тела Срба из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су потом закопавани у близини места- где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“

Локација #3, Фуше-Круја:

Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-

„Хозе:

„Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и друге локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.

Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.

Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:

1. Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:

Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.

Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају. Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, речено да су већина тих Срба пребачени у Албанију.

Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији, у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)

Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.

2. Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.

3. Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали да су биле заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.

4. Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.

5. Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.

„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.

Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.

Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеродром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.

Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и на још пар локација у близини.

Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свега пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали у овој „операцији“.

6. Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.

7. Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“

„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“

СЛЕДИ НАСТАВАК...

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]
IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%
20KOSOVU.pdf

[You must be registered and logged in to see this link.]

СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ - IV део

Пише: УНМИК- ИЗВЕШТАЈ „CКX103“
петак, 04 фебруар 2011 20:04



НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ- ОВАЈ ПРЕВЕДЕНИ ТЕКСТ ЈЕ ДО САДА НАЈДЕТАЉНИЈИ И НАЈДОКУМЕНТОВАНИЈИ ЈАВНО ОБЈАВЉЕНИ ИЗВЕШТАЈ О МОНСТРУОЗНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА ОД СТРАНЕ ТАЧИЈЕВЕ ОВК. ИЗВЕШТАЈ САДРЖИ ДЕТАЉНЕ И ГРАФИЧКЕ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ИМЕНИМА ЈЕДНОГ БРОЈА ЖРТАВА, ИЗВРШИОЦА КРИВИЧНИХ ДЕЛА, СВЕДОКА, МЕСТА И ВРЕМЕНА ИЗВРШЕЊА ЗЛОЧИНА. МИ СМО СЕ ОВДЕ ОПРЕДЕЛИЛИ ДА ВАМ ОВАЈ ИЗВЕШТАЈ, ЗБОГ ОБИМНОСТИ, ПРЕЗЕНТУЈЕМО ИЗ ВИШЕ ДЕЛОВА:

Сведок „Н“

„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.
Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим затворена уста, да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само разменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је старости око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их све да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит је изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.

Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.

23 Јул, 9-10 сати преподне

Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(албанска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена смо продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.

Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.

2 или 3 Август

„Било је око 10 или 11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.

„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују о кадровима из ШИК-а, и да је чуо да садашњи шеф ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.

„П“ и „Ц“

„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати- ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).

Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је тада био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне такође „куповала“ Србе из северних општина.

Даут Харадинај је имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут Харадинај наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком Јула 1999- Док су истовремено одмах почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио човека у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и Албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну за њих из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.

Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српском МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Реџеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.

Други клан- Ђељај је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер локалног фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он и јесте Исламов мозак.

Интересантно је да су све ти кланови: Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегалне послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.

„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.

Овде такође мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут и Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.

„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве и заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.

„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је у том „бизнису“ имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. „Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе.“ Ко су то „они“, упитао сам га? „Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.“

Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је спремно одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.

„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере- поред тога многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“

„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензивне активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „депоновани“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо, су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. логистика,… Назваћу вас поново касније.“

„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржиште“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном. Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о његовој директној умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је „све“ препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена пробрана и мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу за тај прљави „бизнис“.

Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.

„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.

Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно „колонизовали“ људи из Бајрам Цура и Тропоја, још у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како ми већ знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима из Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.

СЛЕДИ НАСТАВАК

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]
IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA
%20KOSOVU.pdf

[You must be registered and logged in to see this link.]

СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ - V део

Пише: УНМИК- ИЗВЕШТАЈ „CКX103“
недеља, 06 фебруар 2011 17:50

НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ- ОВАЈ ПРЕВЕДЕНИ ТЕКСТ ЈЕ ДО САДА НАЈДЕТАЉНИЈИ И НАЈДОКУМЕНТОВАНИЈИ ЈАВНО ОБЈАВЉЕНИ ИЗВЕШТАЈ О МОНСТРУОЗНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА ОД СТРАНЕ ТАЧИЈЕВЕ ОВК. ИЗВЕШТАЈ САДРЖИ ДЕТАЉНЕ И ГРАФИЧКЕ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ИМЕНИМА ЈЕДНОГ БРОЈА ЖРТАВА, ИЗВРШИОЦА КРИВИЧНИХ ДЕЛА, СВЕДОКА, МЕСТА И ВРЕМЕНА ИЗВРШЕЊА ЗЛОЧИНА. МИ СМО СЕ ОВДЕ ОПРЕДЕЛИЛИ ДА ВАМ ОВАЈ ИЗВЕШТАЈ, ЗБОГ ОБИМНОСТИ, ПРЕЗЕНТУЈЕМО ИЗ ВИШЕ ДЕЛОВА:

„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.

Прва „испорука“

Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.

Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили Албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.

„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивилно одело (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам сати су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене Албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им (Србима) ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног Албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали друга два Албанца- касније је испало да је један од њих Арапин из Египта. Одвезли су се скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.

Требало им је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили су им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се Алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“ да је други „верски фанатик“ био египћанин.

Друга „испорука“

Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близину два манастира где су покупили још три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао још један мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног Албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили још три Србина из групе која је доведена претходни дан.

Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три Албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са Турчином-Албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. „Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан.“ Објаснио нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо у кући нашли 4 Арапина и два Албанца, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два Арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и „хаотични вакум“ који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“, и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога то „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.

Трећа „испорука“

После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.

Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и укрцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где је већ било заточено пет других српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.

„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали само „мрвице хлеба“. „Колега возач“ је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.

На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у овај „бизнис“. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је- да „Атлантска ОВК бригада“ није имала никакве везе са овим „бизнисом“.“


УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Интерна администрација
Уједињених Нација
Косово

УНМИК

Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03 12 Децембар 2003


Драги господине Сач,

У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.

1. Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Апсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је кориштена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“ заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.

2. Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.

3. Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.

4. Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.

5. Ови извори (сведоци) су захтевали да њихов идентитет буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:

1. Етнички Албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

2. Етнички Албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.


3. Етнички Албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

4. Етнички Албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.

5. Етнички Албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК- био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.

6. Етнички Албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и налазио се у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео у рукама ОВК заробљене српске цивиле, у Кукешу.

7. Етнички Албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.

8. Етничики Албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.


Господин Џонатан Сач
Хашки Трибунал
Шеф мисије
за Косово и Македонију


КРАЈ

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]
IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA
%20NA%20KOSOVU.pdf

[You must be registered and logged in to see this link.]

Euleks sakrio dokaze o klanju Srba

Misija UN na Kosovu tvrdi da je Euleksu predala dokumenta o trgovini ljudskim organima koji su sačinjeni 2003. godine. Reč je o spisama upućenim Tribunalu u Hagu u kojima se nalazi niz detaljnih svedočenja o transportovanju otetih sa Kosova do Žute kuće u Burelju u Albaniji 1999. godine.



Unmik tvrdi da nakon što je skrenuo pažnju Tribunalu u Hagu, krajem 2008. i početkom 2009. svu dokumentaciju prosledio Eulesku, te da nije tačno da nisu bili upoznati sa ovim navodima. Misija UN je spremna da potpuno podrži bilo kakvu buduću eventualnu istragu o tim navodima, a verodostrojnost tog dokumenta potvrdila su izvori i u Hagu.


Izvestilac Saveta Evrope o trgovini ljudskim organima na Kosovu Dik Marti tvrdi da nije imao uvid u prepisku zvaničnika Unmik i Haškog tribunala, ali da su mu poznate činjenice koje su u njima opisane.

Šta radi Euleks?

Odluka Euleksa da obustavi istragu o ubistvu srpske dece u Goraždevcu 2003. uznemirila je i obeshrabrila roditelje i rodbinu poginule i teško ranjene dece, koji su se kupali u reci Bistrici nadomak sela i sve koji smatraju da svaki zločinac mora odgovarati za zločin koji je počinio, saopštilo je Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu.
- Porodice žrtava strepe da nema dobre volje da se zločini nad Srbima i nealbancima istraže, i pitaju se šta i za koga radi Euleks, zaključuje Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu.


- Ukoliko se pokaže tačnim da Euleks nije upoznat sa tim dokumentom, imamo pravo da se upitamo o efikasnosti međunarodne saradnje - izjavio je Marti dodajući da sve to samo "pojačava snažnu nelagodu koju osećamo kako se produbljuje dosije zločina počinjenih posle rata na Kosovu".


Srbi na Kosovu godinama su slušali priču da su njihovi najmiliji prevoženi u logore u severnoj Albaniji. Neretko, su im to u strogoj tajnosti pričale komšije Albanci. Međutim, nijedan pokušaj istrage nije urodio plodom.


Nekadašnji član Srpskog nacionalnog veća, a danas predsednik Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici, Nikola Kabašić priča da su sakupljenu dokumentaciju osim Unmika prosledili i Kforu, ali da nikada nisu dobili nikakav odgovor.


- Tada nije govorilo o trgovini organima, ali je bilo mnogih priča o da su kidnapovani Srbi odvedeni u Albaniju. Institucije nisu funkcionisale, pa onda se grupa od nas nekoliko pravnika i sudija okupila u odboru za ljudska prava SNV-a. Sakupljali smo informacije, svedočenja građana, a onda smo Unmiku i Kforu prosledili sva naša saznanja. Ipak, nismo imali puno uspeha - kaže Nikola Kabašić. On dodaje da nikada nisu čak ni dobili povratnu informaciju da li je bilo istrage i šta je urađeno.
Nastradali i Albanci

- Svi znaju da je bilo trgovine organima i da ima mnogo ljudi koji su prebacivani u Albaniju, a čiji su organi vađeni i prodavani. Ima i Srba i Albanaca. I oni su to doživeli, samo se plaše, pa neće da priznaju. Ne mogu da verujem da Tribunal u Hagu nije poverovao u izveštaj koji je prosledio Unmik, ali se nadam da će se na kraju saznati istina i da će ona pobediti - kaže Milorad Trifunović, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosmetu.


[You must be registered and logged in to see this link.]