Obracanje naciji-predsednik Srbije Cedomir Jovanovic 2014 god.

Обраћање нацији "председника Србије" Чедомира Јовановића

Пише: Остоја Симетић

среда, 09 фебруар 2011 11:40

Обраћање нацији председника Србије,Чедомира Јовановића, (преко телекрана) поводом обележавања 625. годишњице Косовског боја


Грађанке и грађани Србије


Данас, 28. јуна 2014. обележавамо један од најважнијих догађаја из наше прошлости. Навршава се 625 година од Косовске битке, најважније прекретнице српског средњег века. Слично данашњем времену, нација се и тада, у данима који су претходили бици, налазила пред одсудном одлуком. Лазар Хребељановић и његова клика, требало је да одаберу између свенародног просперитета, који би наступио уклапањем Србије у напредну, мултикултурну, мултиетничку и мултиконфесионалну Отоманску империју и неразумног чамљења у мраку племенског национал шовинизма, самоизолације и клерофашизма. Сама битка, погинули, осакаћени и рањени, тужни су епилог погрешне одлуке, само једне у низу таквих, пречесто доношених од српских вођа, по правилу, заточених у менталним оковима самообмањујуће идеје о српској самодовољности, величини и посебности. Рата, смрти, несреће, пљачке, паљевине… уопште није морало бити. Султан Мурат, цивилизовано је понудио Лазару мирну примопредају власти. Од кад је света и века, потоци су се уливали у реке, а реке у мора и океане. Ово је стављено и Србији у изглед, али, вођени ирационалним инатом, тадашњи прваци овог народа, решили су се на самоубилачки сукоб са онима који су им, у бити, желели добро. Напредак, развој и сигурност.

На сву срећу, када је већ одабран погрешан пут, усуд нам се осмехнуо и просветитељска турска војска тријумфовала је над припростим четама аутократских деспота, чији је трибализам, предуго држао Србију ван европских цивилизацијских токова онога времена. Овако су отпочеле међународне интеграције за Србију. Донеле су нам много добра, какво очекујемо и од придруживања Европској Унији и НАТО пакту. Ове наде нису без основа, будући да је историја учитељица живота, а светао пример интеграције у турску царевину, сведочи о благотворности таквих међунационалних спајања. Српске земље су након преласка у Отоманску империју, имале прилику да на својој територији добију предивне споменике исламске културе, велелепне џамије, ханове и караван сераје. Заштитничка турска војска је донела и ослобођење од клерофашистичких сила, забранивши обнављање и изградњу нових цркава, те ритуално, мрачњачко ударање у црквена звона, које је, вековима, спутавало дух и људска права сељанки и сељака ондашње Србије. Још у средњем веку, напредна османлијска држава, уочила је претњу међународног тероризма, па је, великодушно омогућило и Србима да учествују у његовом сузбијању, рецимо Марку Мрњавчевићу је указала ту част да погине за идеале светске правде у боју на Ровинама, а деспоту Стефану, да ратује под барјаком човека који га је избавио од очевог ауторитаризма. НАТО пакт, данас, Србији нуди сличне почасти. Допустиће нам, да под плаветним стегом, у азијским планинама и афричким пустињама, искажемо сву своју захвалност онима који су нас 1999. ослободили вишка територије, те разарањем наших привредних постројења, омогућили да иста зановимо новом индустријском опремом западне производње, по веома повољним кредитним условима. Прича се да има и грејс периода.

Исто као и данас, и те давне 1389. било је оних који су утапање Србије у мултинационалну и мултикултуралну турску царевину доживљавали као пораз и националну трагедију. То су они, који због сопствене затуцаности и трибализма, нису били у стању да сагледају све бенефите које је Србија тиме остварила. Вишевековна државна заједница наших народа, донела је и њихово етничко мешање, додуше незванично, кроз право прве брачне ноћи, али ипак, значајно, јер је на генетском плану омогућило унапређење наших националних карактеристика што за последицу има, данашње позитивно расположење, већине грађанки и грађана, за приступање НАТО савезу и заједници европских народа у коју ћемо ући заједно са,нама тако пријатељском, модерном Турском. Још онда је турско царство, најталентованије дечаке из српских земаља, потпуно бесплатно, о трошку државе, школовала у престоници. Многи од њих постали су највиши званичници, дипломате, паше, бегови, па чак и велики везири. Незахвални гуслари, назвали су ову праксу данком у крви, не схватајући величину дара којим су Турци усрећили младиће о којима је реч. Останком у Србији, њихова судбина би се везивала за чување оваца и мужу крава, а овако су добили прилику да путују, интерагују са различитим народима, да се школују и проширују своје видике.

Треба ли уопште помињати силну захвалност, коју својим турским пријатељима дугујемо? Осим уграђивања основа мултинационализма и толеранције у фундамент српске националне свести, крајем четрнаестог века, данашње приступање евро атлантским интеграцијама Србије не би било могуће без снажне турске подршке. За ову помоћ, најзаслужнији је један човек. Сви знате ко је он! Оспораван је, вређан и клеветан од стране етнофашистичких кругова с којима смо се изборили на прошлим изборима. Омражен је у црквењачко мрачњачким катакомбама, због своје бескомпромисне борбе за излечење од задаха нацисоидног квазиродољубља, али неуморан у својој племенитој мисији оздрављења српског друштва. Поздравимо га бурним аплаузом! Премијер Србије, Моамер ефендија Зукорлић!

Он нас је поново увезао са пријатељском турском царевином. На универзитету чији је ректор, одгаја нове нараштаје посвећених мултикултуралиста, стварајући тако основу за брз напредак Србије у међународне интеграције и коначно одбацивање суморне националистичке прошлости. Пред нама је приступање Северноатлантском војном савезу и Европској Унији. Србија неће поновити грешку из прошлости. Данас, отворених руку и срца дочекујемо своје међународне избавитеље. Овог Видовдана, Србија је коначно прогледала! Сада разумемо колико нам је потребно удруживање, а колико су нам неважне територије. Разумели смо своје грешке и препознали понуђена решења. Крупним корацима одлазимо у светлију будућност.

Србија је кренула даље!

[You must be registered and logged in to see this link.]