Teorija o supljoj Zemlji

TEORIJA O ŠUPLJOJ ZEMLJI



I deo:

Simsovo proročanstvo



Kada se neko saznanje usvoji toliko da postane opšte dobro, veoma ga je teško oboriti. Pa ipak, veoma često se dogadja da se naučne teorije pokažu pogrešnim. Tako je, recimo, opšte prihvaćeno uverenje da je Zemlja ispunjena lopta, iako to niko još nije dokazao. S druge strane, još u 17. veku počele su da se pojavljuju teorije da je unutrašnjost naše planete šuplja. Iako ni njih do danas niko nije pobio, gotovo niko ih, osim autora, nije ni shvatio ozbiljno.

Amerikanac Džon Klivs Sims je bio uzoran vojnik američke armije. U borbama sa Indijancima pokazao je zavidnu hrabrost i za to je pohvaljen. Konačno, 1816. godine, u svojoj 36. godini, ostavio je bajonet i povukao se u Sent Luis, u divljine države Misuri, da bi postao trgovac. Na tom mestu se, kako je sam pričao - jedne noći, dok je posmatrao Jupiter, u njegovoj glavi začela ideja o šupljoj Zemlji. Što je više posmatrao mape i crteže planeta, naročito Saturn i njegove prstenove, to je više bio uveren da su sve planete šuplje. Sims je bio uveren da su rotacija i centrifugalne sile koji su delovali pri nastanku planeta morali da guraju materiju ka spoljašnjim ivicama. Tvrdio je da masa tokom formacije, kao Zemlja, ne može da postane solidna, ispunjena lopta, već mora da bude šuplja.

Simsova ideja u to doba nije bila nova. O tome su, na sličan način, već razmišljali i obrazovaniji od njega, kao Euler (1707-1783), jedan od najvećih matematičara svog vremena, ali i poznati astronom iz 17 veka Edmond Halej (otkrio najpoznatiju kometu koja posećuje Sunčev sistem). Halej je 1693. godine izneo pretpostavku da je Zemlja šuplja i da u sebi sadrži tri koncentrične lopte "koje su gotovo proporcionalne veličinama planeta Venere, Marsa i Merkura". Škotski matematičar i fizičar ser Lesli (1766-1832) takodje je verovao da je Zemlja šupalj mehur debele kore.

Simsova teorija je polazila od poznatih pretpostavki, ali je imala i svoje osobenosti. Verovao je da se Zemlja sastoji od pet koncentričnih lopti, koje su uklopljene jedna u drugu kao ruske babuške. Ali, što je još uzbudljivije, verovao je da te neotkrivene unutrašnje svetove povezuju prolazi koji se nalaze na Severnom i na Južnom polu. Smatrao je da otvor na Severnom polu ima 1400 milja (oko 2000 kilometara) u prečniku, a onaj na Južnom polu upola manje. Otvori na polovima su, po Simsu, tako široki, a njihova zaobljenost tako blaga, da bi putnik mogao i ne primetivši da predje preko ivice i niz unutrašnju stranu. Unutrašnje lopte su osvetljene kombinacijom svetlosti koja ulazi kroz otvore i odraza Sunčeve svetlosti.

Teorija o šupljoj zemlji postala je za Simsa prava opsesija. Razvila se u krstaški pohod koji mu je doneo uglavnom ismevanje, uz nešto divljenja. Koštala ga je i bogatstva i zdravlja, i kada je, desetak godina kasnije, prerano umro, bio je osiromašen i slomljen čovek. Godine 1818. Sims je objavio svoj čuveni "cirkular", u kojem je smelo pisao: "Izjavljujem da je Zemlja šuplja, da unutar nje može da se živi, i da sadrži nekoliko čvrstih koncentričnih lopti, koje se nalaze jedna u drugoj i otvorene su na polovima pod uglom od 12 do 16 stepeni. "Svojim životom garantujem da je to istina i spreman sam da istražim tu šupljinu ako bi svet podržao i pomogao to moje preduzeće." U tom neobičnom dokumentu, Sims takodje poziva "stotinu hrabrih istraživača" da mu se pridruže u ekspediciji koja bi "najesen krenula iz Sibira". "Verujem", izjavio je, "da ćemo naći toplu i bogatu zemlju, punu bogatog biljnog i životinjskog sveta."

Objavljivanje "cirkulara" dočekano je opštim veselim potsmehom, ali je Sims nastavio da bombarduje potencijalne sponzore pismima. Godine 1819. je napustio seoski život i preselio se u Njuport u Kentakiju, a naredne godine organizovao je seriju predavanja u državama Kentaki i Ohajo. Jedan od kritičara tada je pisao: "Jedan od omiljenih projekata pristalica Simsove teorije je stvaranje ekspedicije za istraživanje unutrašnjosti Zemlje, a gospodar sekte, kao novi pustinjak Petar, sada putuje od mesta do mesta i propoveda krstaški pohod u svoju Svetu zemlju."

Tim "propovedima" Sims jeste zadobio odredjeni broj preobraćenika, medju kojima je bilo i uticajnih ljudi. Ričard Mantor Džonson, budući potpredsednik SAD, govorio je pohvalno o Simsu u američkom kongresu, a ruski otpravnik poslova, grof Romancev, pokazao je interesovanje za njegove planove. Jedan od pristalica je, medjutim, Simsu doneo više štete nego koristi. Kada je Sims, zbog lošeg zdravlja, bio prinudjen da odloži nekoliko predavanja, izvesni J.N.Rejnolds je otputovao u Njujork i još nekoliko gradova i počeo da prodaje njegovu teoriju kao svoju. Sims, koga je to prekomerno uzbudilo, čak ga je izazvao na dvoboj, ali, već iscrpljen kampanjom, umro je posle serije predavanja u Kanadi, 1927. godine, kao bolestan, odbačen i osiromašen čovek.

Najteži udarac koji je verovatno ubrzao Simsov kraj bila je vest da je Rejnolds, nekoliko meseci pred "učiteljevu" smrt, uspeo da dobije podršku američkog kongresa za "svoju" kampanju - ekspediciju na Antarktik. Stvari je sigurno pogoršala činjenica da su novine bile pune hvale za "Rejnoldsovu neumornu i entuzijastičnu kampanju". Senat je, na kraju, ipak odbacio ključni zahtev, a političke promene ubrzo su potpuno prekinule raspravu o tom pitanju. Uprkos stalnim pokušajima, Rejnolds nikada nije uspeo da dodje do polarnog mora, pogotovo ne o trošku mlade američke države.

Ipak, Simsova teorije nije zaboravljena. Njegov sin, Amerigo Vespuči Sims je nastavio da je propagira, a pojavila se i u velikom broju knjiga, kao što su Fantom polova Vilijema Rida (1906), Bog Dima Vilisa Džordža Emersona (1908), i Putovanje u unutrašnjost Zemlje ili Da li su polovi zaista otkriveni (1913) Maršala B.Gardenera. Gardener, koji je inače radio za velikog proizvodjača korseta, čvrsto se držao svojih teza iako su polovi bili otkriveni godinama pre štampanja njegove knjige. Proglasio je sebe Galilejem protiv kojeg se urotilo "profesionalno slobodno zidarstvo (masonerija) pravoverne nauke" Gardenerova teorija nije bila puka kopija Simsove. On je odbacivao Simsovu "fantastičnu predstavu" o koncentričnim loptama. "Naravno," pisao je sa punim uverenjem, "vrlo je lako odbaciti sve naučne činjenice i nametnuti potpuno neosnovana objašnjenja o stvaranju Zemlje. Čovek koji tako nešto radi je, jednostavno, šarlatan!"

[You must be registered and logged in to see this link.]

TEORIJA O ŠUPLJOJ ZEMLJI



II deo:

Potraga

za polarnim prolazom



Maršal B.Gardener je, medjutim, bio dostojan naslednik Simsa. Kopije svoje knjige - štampane o sosptvenom trošku - slao je svim medjunarodnim veličinama, uključujući tu i kralja Švedske i kralja i kraljicu Italije. Na spisku primalaca nalazio se i ser Artur Konan Dojl (tvorac Šerloka Holmsa) koji je tu malu knjigu (i veliku teoriju) hvalio veoma laskavim izrazima. Gardener se, takodje, hvalisao da na svojoj strani ima i "najveće novine na svetu" - mada je u pitanju bio beznačajni Čikago Sandej Tribjun koji je sa neodredjenim simpatijama objavio mali prikaz njegove knjige. Do Gardnerove smrti u njegovim osamdesetim godinama, 1937, preko oba zemljina pola se već letelo avionima, ali ta činjenica ga ni najmanje nije pokolebala.

Medjutim, ostatak sveta se više nije dao tako lako uveriti da su polovi šuplji i da treba poslati ekspedicije da nadju te otvore. Ipak, iskustvo avijatičara i istraživača polova Ričarda Ivlina Berda najpre je potkopalo, a zatim vratilo veru pristalica teorije o šupljoj Zemlji. Posle kratke službe u američkoj mornarici, Berd je 1916. godine penzionisan zbog povrede noge. Kada je SAD počela da se priprema za rat, ponovo je pozvan u službu i prošao obuku za pilota. Posle rata učestvovao je u jednoj ekspediciji i, 1926. godine, preleteo Severni pol. I on i njegov kopilot Benet odlikovani su zbog učešća u istraživanju, mada se njihova tvrdnja da su nadleteli Severni pol kasnije našla pod ozbilljnom sumnjom.

Da li je Berd stigao baš do tačke koju geografi smatraju Severnim polom nije ni bitno. Činjenica je da je bio dovoljno blizu da bi morao da ugleda eventualnu rupu-prolaz, koju ni on ni Benet nisu videli. Nisu je otkrili ni Nobile i Admundzen, koji su kasnije iste godine nadleteli Severni pol dirižablom. Dve godine kasnije, 1928, dve ozbiljne ekspedicije pohodile su Severni pol. Jednu je vodio Berd, drugu ser Džordž Hubert Vilkins. Vilkins je bio avanturista koji kao da je sišao direktno sa stranica Politikinog zabavnika. Kao ratni fotograf bio je na balkanskom i francuskom frontu. Odmah posle rata, 1919. godine, učestovao je u avio-trci Engleska-Australija koju je organizovao engleski list Dejli mejl, a do 1928. godine već je bio veteran polarnih ekspedicija. Početkom te godine obavio je prvi let od Baroua do Špicbergena, i tada je od engleskog kralja Džordža V dobio titulu. Iste jeseni otišao je na Antarktik. Mnogi su u to vreme pričali da je Vilkinsova ekspedicija otkrila mnoge stvari koje nikada nisu objavljene.

Godine 1959, Amerikanac italijanskog porekla Amadeo Djanini, sin predsednika Kalifornijske banke, objavio je svoju teoriju o "fizičkom kontinuumu svemira". Prema Djaniniju, koncept da je svemir sačinjen od "izolovanih oblih tela" zasnovan je na "neizbežnim pogreškama ljudskog vida". Djanini je tvrdio da se u tajnosti sreo sa Vilkinsom pre nego što je otišao na Antarktik i da mu je Vilkins otkrio da misli da "Južni pol ni u kom slučaju nije najjužniji kraj zemlje". Vilkins mu je, takodje, "pružio čvrsta uveravanja" da će na svom predstojećem putu na Južni pol "nastaviti svoj put iza tačke koju tradicionalna matematika smatra krajem Zemlje." Navodno je Djaniniju rekao i ovo: "Ako mi pokažeš put do zemlje koja, kako tvrdiš, postoji iza Južnog pola, nastaviću tim putem bez obzira na prepreke." Djanini je tvrdio da je Vilkins upravo to i uradio. Da je, naime, otkrio "zemlju koja se proteže najmanje pet hiljada milja iza matematički izračunate najjužnije tačke na Zemlji."

Berdova istraživanja iz 1928-29. godine takodje su doprinela teoriji o šupljoj Zemlji. Proširila se priča da zbivanja na tim ekspedicijama nisu bila baš onakva kakvima ih je istorija zabeležila. Najpoznatiji autor takvih priča bio je Rejmond A. Palmer. Palmer je bio veoma upečatljiva figura. Imao je neverovatno teško detinjstvo, ispunjeno nesrećnim slučajevima, tako da je ostao niskog rasta, visok samo 1.40 m i grbav. Godine 1938. postavljen je za urednika poznate edicije jeftinog, naučnofantastičnog-horor lista, čija je prodaja bila nešto opala i Palmer je dobio zadatak da je 'osveži". Poslužio se pseudonaukom, ufologijom i okultnim. Naravno, ubrzo ga je privukla teorija o šupljoj Zemlji, i počeo je da tvrdi da je poznavao Berdovog vezistu sa polarnih putovanja dvadesetih godina, Lojda K.Grenlija.

Grenli je, prema Palmeru, tvrdio da je Berd 1929. godine, prilikom nadletanja Severnog pola, prešao najseverniju tačku - dalje na sever. Palmer je istu, samo bogato dopunjenu priču, obnovio 1970. godine, u svom listu Leteći tanjir. Tu je objavljen niz svedočenja ljudi koji se, navodno, sećaju da je Berd tokom te ekspedicije snimio film i to u boji, koji se prikazivao u sklopu filmskih zvučnih vesti (takozvanog Muvitona), praćen glasom samog istraživača. Na filmu se, navodno, videlo da se iza Severnog pola, na mestu koje bi trebalo da je snežna pustinja, nalazi "jezero tople vode, okruženo rastinjem, sa velikim životinjama koje su se kretale medju drvećem i nečim što je Berd opisao kao ugljena planina, koja je blistala od dijamanata".

Ako je film nekada i postojao, o njemu danas nema nikakvog traga. Ali, priča o njemu iz 1970. godine bila je dovoljna da se poveruje da je Berd, iza Severnog pola, naišao na toplu, suptropsku, unutrašnjost Zemlje. Tome su doprinele i Berdova priča, ali naročito činjenica da je najveći broj Berdovih snimaka Severnog pola napravljenih tokom novog nadletanja 1947. godine, označen kao državna tajna. Ovi snimci odavno više nisu tajna - detaljan izveštaj o operaciji "Visoki skok" na oko 1.800 strana dostupan je svima, a jedina neobična stvar na fotografijama je takozvana Bungerova oaza, deo Obale Kraljice Marije na kojem nema leda.

Berdova poslednja ekspedicija na pol, "Operacija Duboko Smrzavanje", obavljena je 1956. godine, a njegov položaj vrhovnog oficira je bio počasni. Pravi komandant bio je kontraadmiral Džordž Dufek. Ipak, Berd je po povratku tvrdio da je ta ekspedicija "otvorila vrata ka ogromnoj novoj zemlji" i da je "prodrla 2.300 milja dalje od pola".

Pristalice teorije o šupljoj Zemlji bile su očarane. Konvencionalna geografija nije mogla da objasni Berdove reči, a on je, neposredno pred svoju smrt 1957. godine, pričao o "začaranom nebeskom kontinentu, zemlji beskrajne tajanstvenosti". Kako je iz fantazije izrastala nova fantazija, raširila se priča da je Berd tokom "Operacije visoki skok" otkrio i rasu, po imenu Arijani, koja živi u šupljini Zemlje. Navodno mu je na sastanku u Pentagonu, 11. marta 1947. godine, naredjeno da o svojim otkrićima ćuti, jer je u pitanju tajna od medjunarodnog značaja i izuzetne političke osetljivosti.

[You must be registered and logged in to see this link.]

TEORIJA O ŠUPLJOJ ZEMLJI



III deo:

Posetioci iz unutrašnjosti Zemlje



Jedna od pretpostavki koju je dao Rej Palmer jeste da leteći tanjiri potiču iz unutrašnjosti Zemlje. Isto mišljenje imao je i ekscentrični Amerikanac Rejmond Bernar, koji je čitave 32 godine po Centralnoj i Južnoj Americi tragao za prolazima u unutrašnjost Zemlje. Novac za istraživanja crpeo je iz relativno skromnog imanja vrednog 100.000 dolara koje mu je ostavila majka, a bio je potpuno uveren da je cela Južna Amerika puna tunela koji su nastali pre Inka.

Po Bernarovoj teoriji, iskopali su ih Atlantidjani da bi pobegli do posledica praistorijskog nuklearnog rata. Na Bernara je dosta uticao Enrike Hoze de Suza, predsednik brazilskog Teozofskog društva, koji je tvrdio da su leteći tanjiri u stvari avioni Atlantidjana koji žive u šupljini Zemlje. Bernarova istraživanja završila su se 1964. godine u Brazilu, gde je na prekrasnom suptropskom ostrvu Sao Fransisko u oblasti Santa Katarina osnovao koloniju za istomišljenike. Projekt je opisao kao "naselje američkih vegetarijanaca, baštovana zdrave hrane i naprednih mislilaca koji žele da žive u delu sveta u kojem može da se rodi Novo doba."

Bernar je bio uveren da će severna hemisfera uskoro izvršiti nuklearno samoubistvo. Po njemu je pojava velikog broja letećih tanjira ubrzo posle eksplozije atomske bombe u Hirošimi bila dokaz da Atlantidjani, koji žive ispod površine Zemlje, počinju da brinu zbog povećanja nivoa radijacije. Bernar nikada nije prestao da se nada da će jedna ozbiljna ekspedicija, koju bi mogla da organizuje "neutralna, miroljubiva nacija poput Brazilaca, stići u taj novi svet iza polova i uspostaviti kontakt sa naprednom civilizacijom koja tamo živi." Tvrdio je da zna za pedesetak podzemnih gradova samo u oblasti Santa Katarine i čvrsto verovao da istraživač Foset, koji je 1925. godine nestao u divljini Mato Grosa, živi u jednoj od tih podzemnih kolonija. A onda je 1965. godine, za koju je predvidjao nuklearnu katastrofu, svaka komunikacija sa Bernarom prestala. Niko nikada nije saznao gde je nestao i šta je moglo da mu se dogodi.

Ideja da leteći tanjiri dolaze iz središta Zemlje je, medjutim, stekla dosta pristalica. Jedan od njih je i istaknuti britanski aristokrata - ufolog Brinsli le Per Trenč, lord Klenkarti, koji je 1979. godine u engleskom Domu lordova započeo nevidjenu debatu o neidentifikovanim letećim objektima. Le Per Trenč je još 1974. godine izjavio da su "završene pripreme za zauzimanje ove planete od strane onih koji žive unutar nje". Razni ekcentrični, religijski kultovi prihvatili su istu ideju. Prema američkom piscu Teodoru Filču, raj koji je pripremljen za Hristove svece nalazi se u unutrašnjosti Zemlje, a "neverovatna svetla slava Isusova služi kao sunce". Verovao je da su posade neidentifikovanih letećih objekata pripadnici tamnoputih potomaka Eskima koji su u unutrašnjosti Zemlje služe gospodarskoj rasi - Atlantidjanima.

Ali, najekstravagantniji predstavnik tih verovanja je sam Palmer. On je izjavio da je to "najbolje čuvana tajna na Zemlji, koja ima potencijal da sruši sve zemaljske vlasti". Palmer se inače stalno žalio da ga vlasti progone i maltretiraju i da ga stalno posećuju "tajanstveni ljudi koji mogu da budu samo pripadnici vojne tajne službe, FBI, možda čak i CIA". Tvrdio je i da je na njega pucano i da su ga "jurili automobilima pokušavajući da ga zgaze". Jednom je rekao Le Per Trenču da su ga "ljudi iz tajne službe Štaba vazduhoplovstva danima ubedjivali da prestane da se bavi šupljinama na polovima."

Juna 1970. godine Palmer je u svom časopisu Leteći tanjir objavio fotografiju koja će ubrzo postati predmet kontroverzi i velike rasprave. Fotografija, koju je novembra 1968. godine snimio satelit ESSA-7, pokazuje severnu Zemljinu poluloptu. U centru, na mestu gde bi trebalo da se nalazi pol, lepo se vidi nešto što je, po svemu sudeći, ogromna crna rupa. Le Per Trenč je rekao da je ta fotografija "jedna od dve najuzbudljivije i najbolje fotografije koje su ikada snimljene. Ako taj crni prostor u središtu pola nije rupa," rekao je trijumfalno, "možda će naučnici moći da nam kažu šta je."

Naučnici su to i učinili. Rekli su da na fotografiji nema nikakve misterije. Ona predstavlja mozaik malih fotografija koje su sakupljane tokom 24 sata da bi se uklopile u tu jedinstvenu, složenu sliku. Tokom snimanja, svi delovi severne hemisfere osim Arktika bili su izloženi dnevnom svetlu, a sam pol je ostao u tami polarne zime.

[You must be registered and logged in to see this link.]

TEORIJA O ŠUPLJOJ ZEMLJI



IV deo:

Neobične priče



Još 1940. godine Palmer je u ediciji Neobične priče, čiji je bio urednik, objavio priču koja je medju pristalicama teorije o šupljoj Zemlji ubrzo dobila kultni status, a tiraž edicije podigla do neverovatnih visina. Priča se zove Sećam se Lemurije i napisao ju je Ričard S. Šejver. Palmer se seća da je već istog meseca morao da doštampa još 50.000 primeraka, a tokom naredne četiri godine, koliko su objavljivani nastavci, taj u startu neverovatni tiraž stalno je rastao!

Verovatno bi se to i nastavilo da Pentagon nije odlučio drugačije. Izdavač je, po naredjenju američkog ministarstva odbrane, morao da prestane sa štampanjem Šejverove knjige i njenih nastavaka. Priča je, inače, postala kult upravo zbog toga što je Šejver od početka tvrdio - da je istinita. Reč je o prilično jezivom opisu podzemne rase "derosa" koji su izuzetno neprijateljski nastrojeni prema čoveku. Šejver nikada nije odustao od svoje tvrdnje. "Morate da imate na umu," govorio je godinama pošto se buka oko njegove priče stišala, "da se pakao nalazio tu, pod našim nogama, da je to pravo mesto puno degenerisanih i zlih stvorenja kojima na srcu leži isključivo potpuno uništenje čoveka." Čak je 1973. godine pisao: "Postoji podzemni svet nastanjen živim bićima. Užasno je star i podaci o njemu se, na ovaj ili onaj način, mogu naći u svakom zapisu koji je ikada napravljen. Ne možete da govorite o religiji a da ne spomenete pakao, pakao se spominje svake nedelje (u crkvi)."

Šejver je tvrdio da je sam doživeo mnoštvo užasnih iskustava koja je pripisivao "zracima" derosa. Takodje, kleo se da je sam bio u nekoliko njihovih pećina. Čitaoci Neobičnih priča utrkivali su se u prepričavanju svojih doživljaja sa derosima. Ni ideja da je unutrašnjost Zemlje naseljena zlom gospodarskom rasom nije, medjutim, Šejverov izum. On je duguje engleskom piscu Bulveru Litonu.

Liton je bio čudna, tajanstvena figura, duboko upletena u ritualnu magiju i okultno. Njegova fascinacija takvim stvarima mogla bi da bude i nasledjena. Jedan od njegovih predaka sa majčine strane, dr Džon Bulver, čiji je portret visio na zidu porodične kuće, bavio se alhemijom. Porodična tradicija je čak tvrdila da je pronašao eliksir života i tako doživeo veoma duboku starost. Litonova očaranost tamnim stranama ljudskog znanja potiče iz mladosti. Kao student u Kembridžu veoma se zainteresovao za mesmerizam, a tokom velikog putovanja po Evropi 1825. godine, iskazao je isto toliko pažnje okultizmu.

Posle katastrofalnog braka koji ga je skupo koštao, Liton je 1838. godine nasledio titulu baroneta, uselio se na porodično imanje Nebvort i posvetio najviše vremena i energije okultnim istraživanjima. U tim krugovima je imao dosta veza, izmedju ostalog sa čuvenim astrologom Ričardom Džejmsom Morisonom, izvrsnim medijumom Danijelom Daglasom Hjumom i francuskim magom Elifasom Levijem. Bio je i Rozenkrojcer visokog ranga. Kako je bio poznat kao pripadnik okultnog "podzemlja" viktorijanske Engleske, kada je objavio izuzetnu knjigu Rasa koja dolazi svi su pretpostavili da je u pitanju alegorija i da je zasnovana na nekom njemu dostupnom tajnom znanju.

Knjiga opisuje visoko razvijenu rasu koja živi u dubinama Zemlje i poseduje izuzetnu energetsku moć zvanu vril. Knjiga se završava zlokobnim upozorenjem: "Što više razmišljam o ljudima koji, u oblastima koje su nedostupne našem pogledu i koje naši mudraci smatraju nenaseljenim, mirno razvijaju moći koje prevazilaze i naše najdisciplinovanije oblike sile - to se usrdnije molim da još mnogo godina prodje pre nego što izadju na svetlo dana, ti naši neizbežni uništitelji." Liton je to pisao sa čudnom uverljivošću. O tome da li je i sam u to verovao, može se raspravljati. Izvesno je, medjutim, da je u njegovu priču verovao bar jedan čovek koji je itekako obeležio 20. vek. bio je to Adolf Hitler.

[You must be registered and logged in to see this link.]

TEORIJA O ŠUPLJOJ ZEMLJI



V deo:

Hitlerova opsesija



Adolf Hitler je o Litonovoj knjizi čuo od čoveka koji je ubrzo postao njegov najbliži prijatelj - Karla Haushofera. Upoznali su se u zatvoru, u tvrdjavi Landsberg, tokom Hitlerovog kratkog robijanja zbog "puča u pivnici" - njegovog prvog nespretnog pokušaja da preuzme vlast. Haushofer se 1919. godine penzionisao posle prilično uspešne vojne karijere koju je proveo na Dalekom istoku. Tada je, navodno, pristupio budističkom tajnom društvu. Bio je duboko upleten i u takozvano Društvo Vril ili Svetlu ložu, još jedno tajno društvo koje je 1925. godine osnovano u Berlinu.

Prema svemu što se o njemu zna, Društvo Vril je bilo zaista vrlo čudna organizacija, skup mistika i "inicijanata" s raznih strana, uključujući i pripadnike Ordo Templi Orientisa Alistera Kroulija. Pričalo se da su razvili sistem "unutrašnje gimnastike", slične jogi, koja je trebalo da usmeri moć vrila. U ranim fazama postojanja društvo je organizovalo ekspedicije koje su tražile ulaze u svet Litonove podzemne civilizacije. Litonova knjiga je snažno uticala na Hitlerov bolesni i neuravnoteženi um. Kasnije je on sam naredio niz sličnih ekspedicija i naterao nemačke speleologe da pretražuju pećine, rudarska okna i slične rupe po Evropi.

Najviše se radilo u Čehoslovačkoj, u kojoj postoji izuzetno mnogo tunela, podzemnih hodnika i rudnika, kao i narodnih legendi o ljudima iz podzemlja. Kada je ta zemlja 1939. godine okupirana, grupa spelhunkera koje je lično odabrao i instruirao Himler, odmah je počela da radi. Slične ekspedicije tragale su po Italiji i Švajcarskoj, kao i po samoj Nemačkoj.

Hitler je čak zahtevao od školovanih oficira da naprave detaljnu analizu Litonovog života u nadi da će se tako naći neki ključ za otkrivanje ulaza u navodnu unutrašnjost Zemlje. Razmere do kojih je nacističkom Nemačkom vladala pseudo-nauka otkrivaju se tek poslednjih nekoliko godina. Ginter Rozenberg, predstavnik organizacije pod imenom Evropska istraživanja okultnog, rekao je jednom: "Treći rajh je bio sistem u kojem su šarlatani, ekscentrici i ludaci vladali celom zemljom. U ovom svetu ima mesta za sumanute teoretičare i otkačene filozofe. Mi moramo da štitimo njihovo pravo da izlažu svoja ekscentrična stanovišta. Ali, Nemačkom su upravljali takvi ljudi."

O tome svedoči i broj nacista koji su verovali u još ludju ideju. Godine 1894. još jedan ekscentrični Amerikanac, Sajrus R.Tid je u divljini Floride osnovao koloniju čiji su članovi verovali da je Zemlja šuplji mehur i da mi, zapravo, živimo unutar njega. Početkom 20. veka vazduhoplovni as iz I svetskog rata Peter Bender i ekscentrični plemić Karl Nojpert, proširili su tu ideju po Nemačkoj. Kada je 1933. godine Hitler došao na vlast, član gradskog veća Magdeburga Mengering predložio je da se u Zemljinu atmosferu pošalje raketa, da bi dokazao Tidovu teoriju. Računao je da će, ako raketa predje prazan prostor i spusti sa na drugu stranu sveta, dokazati da živimo u unutrašnjosti Zemlje.

S takvom idejom obratio se Rudolfu Nebelu, jednom od najznačajnijih raketnih naučnika u Nemačkoj. Ubedio ga je da učestvuje u pravljenju rakete koje će platiti gradski savet Magdeburga. Raketa je trebalo da bude lansirana iz Berlina. U martu 1933. počeli su prvi testovi. Pokazali su se potpuno neuspešnim. Pri prvom pokušaju raketa nije ni krenula sa lansirne rampe, pri drugom je odmakla jedva dva metra. Vrhunac uspeha doživeli su 29. juna kada je raketa poletela. Na žalost, umesto da vertikalna, putanja je bila horizontalna, a let se neslavno završio posle nepunih 300 metara. Eksperiment je prekinut.

Kasnije, 1942. godine, kada je Nemačka pretrpela prve vojne poraze, Tidova jedinstvena teorija o šupljoj Zemlji - hohweltlehre, dobila je još jednu šansu. Radiom je poslata poruka odabranom broju radarskih operatera i naučnika da ostave sve što eventualno rade i odmah dodju u Berlin. Desetak vrhunskih naučnika, na čelu sa dr Hajncom Fišerom, priznatim stručnjakom za infracrvene talase, stigli su u Berlin odakle su odmah upućeni na baltičko ostrvo Rugen. Bili su opremljeni najsavremenijim radarima koji su preuzeti iz glavnog nervnog centra nemačkog odbrambenog sistema.

Fišerovi pretpostavljeni nisu imali pojma o ciljevima eksperimenta. Znali su samo da je po dolasku na Rugen Fišer usmerio radar prema nebu, pod uglom od 45 stepeni, i da je dragoceni aparat nekoliko dana ostao u tom neupotrebljivom položaju. Tek kasnije saznali su kakva je bila svrha ekspedicije. Nekoliko uticajnih osoba iz nemačke mornarice su, naime, verovali u hohweltlehre. Verovali su da će, ako usmere radar ka Zemljinoj šupljoj unutrašnjosti, moći da odrede položaj britanske flote. Desetorica savršeno racionalnih naučnika poslata je na baltičko ostrvo da bi zadovoljila blago rečeno neobična maštanja nemačke Vrhovne komande. Dragocena radarska oprema, koja bi na bilo kom drugom mestu bila mnogo korisnija, zurila je u nebo tražeći britansku mornaricu medju zvezdama.

Tema o šupljoj Zemlji iače je obavijena velom tajanstvenosti. Sličnu misteriju razradjuje i knjiga Etidorfa ili Kraj Zemlje, štampana 1890. godine u Americi. Pisac, Džon Uri Lojd, tvrdi da je Simsova ideja o naseljenoj unutrašnjosti Zemlje u stvari deo već stare masonske tajne. Priča opisuje kako tajanstveni stranac, koji se predstavlja rečima "Ja sam Čovek", pristupa masonskom društvu, ali ima nameru da objavi njegove tajne. Zbog toga ga masoni napadaju, maltretiraju i na kraju ga bacaju u zatvor zbog nekog sitnog duga. To je, medjutim, tek uvod u čitav niz neverovatnih avantura.

Nepoznati prijatelji ubrzo plaćaju dug, ali ga po izlasku iz zatvora hvataju dvojica nepoznatih i vezanog bacaju u zatvorenu kočiju. Sledi putovanje kroz mrak tokom kojeg mu odaju kakva ga sudbina očekuje. Osim njega, u kočiji se nalaze trojica - njegovi otmičari i tiha figura koja kao da je prikovana za mesto. Pri dodiru shvata da je "treći čovek" hladan i krut kao leš... I zaista, posle raznih peripetija bacaju ga u reku. Knjiga tada postaje manje verovatna - nastavlja se putovanjem u unutrašnjost Zemlje kroz koju junaka vodi slepi humanoid i nizom neobičnih avantura.

Prema nekim izvorima, prvi deo knjige opisuje istinit dogadjaj - ubistvo izvesnog Vilijema Morgana koje su u državi Njujork 1820. godine izvršili masoni, zbog toga što su otkrili da namerava da objavi kompletne rituale i ceremonije tri niža reda. Pristalice teorije o šupljoj Zemlji, medjutim, smatraju da je i drugi deo istinit. Kako Morganovo telo, naime, nikada nije pronadjeno, oni veruju da drugi deo knjige opisuje njegove dogodovštine u unutrašnjosti Zemlje, gde i danas, valjda, živi. Ovo verovanje je toliko ukorenjeno, da je pedesetih godina 20. veka još bilo "moderno" traganje za prolazom u unutrašnjost Zemlje na mestu tragičnih zbivanja oko Vilijema Morgana - u pećinama Smitlend u Kentakiju.

Verovanja da je Zemlja šuplja još uvek ima dosta pristalica, čak i ako pošteniji naučnici tvrde da danas ipak znamo nešto više o njenoj unutrašnjosti nego u vreme nastanka "šupljih" teorija.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Dakle, je li Zemlja šuplja? Neki istraživači smatraju da u Zemljinoj unutrašnjosti postoje golema područja u kojima žive visokorazvijene civilitacije. I to čak u dvije razine unutar kore i unutar same Zemlje, dakle unutar šupljeg središta. Jules Verne, prema nekim istraživačima - visoki inicijat raznih tajnih društava poput Teozofskog društva, Reda zlatne zore i Reda vitezova Orijenta je znao više nego što je bilo dopušteno znati javnosti. Zato je roman o putu u središte Zemlje, prema njima, jednako blizak isitini kao i mnoge druge njegove ideje koje su se već pokazale „proročanskima. (Recimo, Verne je pisaoda su Marsova ima dva mjeseca prije nego što su 1877. službeno otkriveni). Stoga ni Put u središte Zemlje ne bi bio u potpunosti izmišljen.

Razmišljanje koje ide u prilog tome da je Zemlja šuplja:

Sama vrtnja planeta proizvodi centrifugalnu silu koja materiju izbacuje prema van, poput perilice za rublje, u kojoj se rublje vrti oko šupljine u središtu. Kada je planet bio u svom rastaljenom stanju i vrtio se hladeći se, kako je moguće da je postao čvrst sve do svoje jezgre? To se, kako se čini, protivi zakonima centrifugalne sile, zar ne?

Tvrdnje o otvorima u polovima u tom slučaju također imaju smisla jer bi jaka centrifugalna sila u razdoblju formiranja planeta na tim područjima bila puno manja. Zagovornici teorije sugeriraju da se na oko 70 do 75 stupnjeva sjeverne i južne geografske širine Zemljina kora počinje svijati u polarne otvore. Prelazak je toliko postupan da oni koji su ulaziili unutra nisu imali pojma da ulaze u unutrašnjost Zemlje. Procjenjivalo se da su otvori promjera 2250 km te da se oko njih nalazi magnetski prsten. Ulazi su većinom vremena pokriveni oblacima, a pristup zračnom prostoru iznad njih je, kažu, zakonom zabranjen.

Zagovornici šuplje Zemlje sugerirali su da vanjska kora seže do dubine od otprilike 1300 kilometara te da je iza toga planet šupalj. Ljudi unutar planeta žive na istom tom komadu kore, ali su im glave okrenute prema unutra. Oni neće otpasti, na sličan način kao što ne otpadnu niti stanovnici Austalije, iako se nalaze na suprotnoj strani površine. Stanovnike unutrašnjosti uz kopno drži gravitacija. Ona privlači prema materiji, pa će obje strane kopnene kore Zemlje, i vanjska i unutarnja, privlačiti prema sebi. I mi vani i oni unutra bili bismo privučeni kopnenom masom, jer u tom slučaju središte gravitacije ne bi bilo unutar planeta nego na oko 650 kilometara u unutrašnjosti, u središtu vanjske kopnene mase.

Evo još nekoliko pitanja koja se postavljaju pobornicima prevladavajuće ideje „pune Zemlje:
Zašto su ledene kape sačinjene od slatke vode kad je, prema općeprihvaćenom gledištu, jedina voda koja je tamo na raspolaganju ona morska?
Odakle potječe vegetacija koja se pronalazi unutar ledenjaka?
Zašto su istraživači koji su prelazili preko magnetskih polova nalazili da vrijeme postaje sve toplije, a kora slobodna od leda?
Zašto neke životinje i ptice na sjevernom polarnom području, kao mošusni bivoli, zimi migriraju na sjever?

Legende o ljudima uz unutrašnje Zemlje nalaze se u puno mitova i legendi, od Kine i Tibeta do Egipta, Indije, Europe, obje Amerike i Skandinavje. Eskimi imaju legende o rajskom otoku na sjeveru, prekrasnoj zemlji neprestanog svjetla gdje nema tame ni viška sunčeve svjetlosti. (Prema Marshalu Gardneru, usred Zemlje neki vrag sja). Toga ima i u irskim mitovima, a Platon je pisao o tajanstvenim prolazima u i oko atlantidskog kontinenta , o „tunelima širokim i uskim što vode u unutrašnjost Zemlje, prema Alelu Maclelu Ianu u knjizi „The Lost World of Agharti.

Brooks Agnew bio je pripadnik američkog zrakoplovstva od 1973. godine. U kasnijoj civilnoj karijeri radio je na sustavima radarskog ispitivanja zemljine površine koji se
koriste za istraživanja nafte. Diplomirao je kemiju na Sveučilištu Tennessee. Magistrirao je statistiku, a doktorat ima iz fizike. Autor je mnoštva knjiga, tehničkih dokumenata i seminara koji se bave preciznim mjerenjima i istraživanjima Zemlje te detaljno prati nove spoznaje iz seizmologije i proučava promjene vremenskih prilika. Taj Agnew već koju godinu najavljuje veliku brodsku ekspediciju koju planira provesti na području Arktičkog kruga. U projekt se trenutno uključio hollywoodski producent, a okupili su se i razni sponzori.
Planira se snimiti film tijekom putovanja, a sve
bi se prenosilo uživo putem satelita.

On smatra kako novi znanstveni podaci dodatno podižu kredibilitet teorije o prirodnim šupljinama na zemljinim polovima. Naglasio je kako planira otići duboko unutar Arktičkog kruga, a jedinstveni nuklearni ledolomac treba
osigurati brodska tvrtka iz Murmanska u Rusiji
odakle putovanje i počinje.

Dokumentarni film Ekspedicija u potrazi za Ulaz u Zemlju na
[You must be registered and logged in to see this link.]