Cerska i Kolubarska bitka

Церска битка

Церска битка је знаменита битка вођена од 16. до 20. августа 1914. на широком простору планине Цера у којој је храбра српска војска извојевала против аустроугарских трупа прву савезничку победу у Првом светском рату. У историографији помиње се и као Јадарска битка, јер су се главне операције одвијале у сливу реке Јадар. Српске су се снаге бориле под командом генерала Степановића.

Припреме за битку

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Треца армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратеску важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка

До првог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи 15. на 16. август измедју делова 21. аустроугарске дивизије и делова Комбиноване дивизије. У огорченим ноћним борбама код Текериша, Срби су приморали аустроугарске снаге на повлачење. Међутим, сутрадан ујутро, 9. аустругарска дивизија угрозила је лево крило Комбиноване дивизије и приморала је да се повуче. Фронт се стабилизовао након непосредне интервенције команданта Степе који је увођењем Моравске 1. дивизије одбацио 9. аустроугарску дивизију и заузео Беглук. Коњичка дивизија дејствовала је са снагама Друге армије и Шумадијске 1. дивизије. Повлачење преко Дрине разбијене аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан.

Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.

У Церској бици српске снаге изгубиле су више од 16.000 војника, док су аустроугарски губици износили око 25.000 погинулих.
Kolubarska bitka

Kolubarska bitka ili Suvoborska bitka jedna je od najvećih i najznačajnijih bitaka između vojske Kraljevine Srbije i Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu. Vođena je 30 dana na frontu od 200 km. Okončana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage pod vođstvom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i nemerljivo bolje opremljene austrougarske vojske u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije.
Uvod

Porazom u operacijama oko Drine (Bitka na Mačkovom Kamenu), srpska vojska se našla u teškom položaju primorana na povlačenje pod borbom, suočena sa nedostatkom artiljerijske municije, manjkom hrane, odeće i obuće i što je možda bilo i najgore sa velikim padom morala. Paralelno sa vojskom pred zverstvima austrougarske vojske povlačio se i narod koji je dodatno otežavao povlačenje. Mnogi srpski vojnici koji su bili iz oblasti koje je zauzela austrougarska vojska napuštali su svoje jedinice da bi smestili svoje porodice na sigurno, nakon čega su se vraćali, što je još više poljuljalo moral srpske vojske. Sve ove činjenice jasno su ukazivale da je srpska vojska i sama Kraljevina Srbija pred propašću i da nema mogućnosti ni da se austrougarsko napredovanje zaustavi, a kamoli da se krene u protivnapad. Dodatni teret predstavljalo je i vreme, koje je dodatno onesposobilo kretanje po blatnjavim putevima zapadne Srbije i koje će se pokazati kao jedan od najboljih saveznika srpske vojske, mada je veći deo srpske vojske bio mokar do gole kože zbog manjka šatorskog platna.

U noći 14.11. komandant I armije general Petar Bojović biva ranjen i zbog toga povučen sa dužnosti. Na njegovo mesto biva postavljen general Živojin Mišić, dotadašnji pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, inače čovek rođen na Suvoboru.

Austrougarske snage

Vrhovni komandant je bio nadvojvoda Fridrih fon Habzburg, a načelnik štaba Vrhovne komande Konrad fon Hacendorf. Ukupna jačina Austrougarske Balkanske vojske iznosila je oko 400.000 vojnika i 400 topova. Balkanska vojska nije bila podređena načelniku Austrougarskog generalštaba, već je bila pod direktnom komandom vrhovnog komandanta.
Peta armija imala je 82 bataljona, 11 eskadrona konjice i 43 baterije, pod komandom generala Liboriusa fon Franka.
Šesta armija imala je 160 bataljona, 12 eskadrona i 84 baterije, neposredni komandant feldcajmajster Oskar fon Poćorek.
Grupe Šnjarić i Hauser, jedna brigada i 15 bataljona pešadije, bila je locirana na gornjoj Drini na prostoru Foče.

Srpske snage

Uoči Kolubarske bitke Srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.
Obrenovački odred, pet pukova i pet samostalnih bataljona trećeg poziva, Skopski bataljon, jačine 10.000 vojnika, 26 topova i 8 mitraljeza, pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tifegdžića.
Druga armija, Konjička divizija pukovnika Branka Jovanovića, Šumadijska divizija prvog poziva pukovnika Vojislava Živanovića i Moravska divizija prvog poziva generala Ilije Gojkovića. Druga armija bila je jačine 88.000 vojnika, 138 topova i 66 mitraljeza, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića.
Treća armija, Timočka divizija drugog poziva pukovnika Mirka Milosavljevića, Drinska divizija drugog poziva pukovnika Krste Smiljanića, Drinska divizija prvog poziva pukovnika Nikole Stevanovića i Kombinovana divizija generala Mihaila Rašića. Treća armija bila jačine je 65.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma.
Prva armija, Moravska divizija drugog poziva pukovnika Miloša Vasića, Dunavska divizija prvog poziva pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe. Prva armija je bila jačine 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Živojina Mišića.
Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva pukovnika Dragutina Milovanovića, Užička brigada pukovnika Ivana Pavlovića i Limski odred pukovnika Jevrema Mihailovića. Užička vojska bila je jačine 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, pod komandom generala Vukomana Aračića.
Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, jačine 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza, pod komandom generala Mihaila Živkovića.

Raspored snaga pred bitku

Peta armija Austrougarske Balkanske vojske imala je glavni zadatak da ovlada visovima na desnoj obali Kolubare i da obezbedi prugu Obrenovac-Valjevo. Šesta armija Austrougarske vojske imala je zadatak da se grupiše na prostoru Valjeva i da napada prema jugu preko Maljena i Suvobora. Grupa Šnjarić i Hauser imala je zadatak da uznemirava Užičku vojsku i da u povoljnom trenutku pređe reku Drinu. Austrougarski ratni plan je bio da ovlada visovima desno od Kolubare, da obezbedi prugu Valjevo-Lajkovac-Obrenovac, kako bi bezbedno mogli da doturaju materijal Balkanskoj vojsci, a potom da osvoje Beograd i da nastave nadiranje prema jugu veliko-moravskim pravcem. Plan je predviđao da se Beograd napadne i osvoji 20. novembra. Posle toga većina snaga bi se prebacila moravskim pravcem. Glavni udar na srpske položaje na Kolubari trebalo je da izvede Peta armija, pomognuta 13. korpusom Šeste armije, glavnina veći deo Šeste armije imala je zadatak da krene prema Beogradu i da sa severa stegne obruč.

Obrenovački odred zauzeo je položaje na desnoj obali Kolubare, od njenog ušća u Savu do ušća Marice u Kolubaru, odred je imao zadatak da spreči svaki prodor na desnu obalu Kolubare. Druga armija posela je front od ušća Marice u Kolubaru do ušća Grabovice u Ljig, imala je zadatak da uporno brane ovaj deo fronta. Treća armija zauzela je položaje od ušća Grabovice u Ljig do reke Kačer, sa zadatkom da uporno brani središnji deo fronta. Prva armija posela je front pravcem Gukoši-Mednik-Baćenac-Ruda-Maljen, sa zadatkom da brani sve prilaze preko Suvobora i Maljena prema Gornjem Milanovcu i Čačku. Užička vojska zauzela je južno krilo fronta, sa zadatkom da odbrani neprijateljski prodor prema Užicu. Odbrana Beograda zauzela je front po pravcu Grocka-Beograd-Ostružnica-Obrenovac, sa glavnim zadatkom da odbrani Begrad po svaku cenu.

Austrougarska Balkanska vojska sa oko 200.000 vojnika krenula je 16. novembra 1914. godine u opšti napad na front srpskih armija.

Prva faza bitke - Defanziva (16.11—30.11)

Kolubarska bitka počinje 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga prema naredbi vrhovne komande u pokušaju da tu zaustave prodor austrougarskih snaga. Srpska vrhovna komanda (SVK) se nadala da će joj nabujele reke i močvarne obale pomoći u zaustavljanju prodora i izdaje direktivu da se kota Čovka mora po svaku cenu zadržati jer je planirala da sa tih pozicija krene u protivnapad.Srpske trupe uspele su da zadrže Austrougare nekoliko dana zbog loše procene Oskara Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus VI armije:
15. korpus: pravcem na front Mednik, Baćinac, Rudo
16. korpus:
jedna divizija prema Maljenu
jedna divizija prema Bukovskoj planini
Uvođenje novih snaga primoralo je I armiju (koja je bila brojčano nadjačana) da se povlači i ona u noći 21. na 22. novembar zauzima nove položaje na grebenu Suvobora, ali već tokom popodneva 22. na liniju fronta izbijaju Austrorugari. Živojin Mišić počinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja, ali zbog teškog stanja u Maljenskom odredu odustaje od te ideje, što se pokazalo kao dobra procena jer austrougarska vojska već 24. novembra u ogorčenoj borbi razbija Maljenski odred (u borbi je poginuo i komandant odreda). Ovaj poraz primorava levo krilo I armije na povlačenje na liniju Igrište-Babina Glava-Podovi. Napredovanje austrougarskih trupa nastavlja se zauzećem kote Čovka, zbog čega se Moravska divizija I poziva povlači na Kremnicu, što primorava povlačenje desnog krila III armije.

Živojin Mišić 26. novembra ocenjuje situaciju u kojoj se I armija nalazi kao jako lošu i stoga se odlučuje da:
ostane na trenutnim položajima još nekoliko dana da ne bi ugrozio ceo front srpske vojske, ali se ne izlažući mogućem porazu.
na vreme povuče glavninu snaga na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca odnosno liniju Lipe-Tripavac-Mramor(457)-Glavica(530)-leva obala Dičine.
povlačenje obezbedi zaštitnicama.

Shodno razvoju situacije odnosno usled gubitka: Konatice, Lazarevca, Čovke, Guboša i Maljena, srpska vrhovna komanda odlučuje da izvrši pripreme za povlačenje nove položaja, na šta ju je nagonio i suviše širok front. Srpska vrhovna komanda istog dana premešta svoje sedište iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi izdata je direktiva Obrenovačkom odredu da izvrši napad na Austrougare kod Konatice i Stepojevca, a II armiji da pomogne ovaj napad.

Izvod iz naredbe SVK od 26.11. namenjen I armiji
„U slučaju da budemo prinuđeni na povlačenje postupiti ovako:“
„5.-I armija povlači se na liniju Golubovac(496)-Prostruga-Rajac-Suvobor-Babina Glava“
Napad Obrenovačkog odreda, potpomognut II armijom nije uspeo i 28. novembra otpočinje povlačenje prema planu srpske vrhovne komande od 26. novembra. Istog dana središnji deo fronta I armije biva probijen i austrougarske trupe izbijaju na Suvoborski greben. Suočen sa probojem fronta i sopstvenom procenom da bi povlačenje po naredbi srpske vrhovne komande od 26. novembra dovelo do potpunog kraha I armije, Živojin Mišić samoinicijativno donosi odluku o povlačenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca i izdaje naredbu da se sa izvršenjem otpočne rano izjutra 29. novembra.

Mišić predočava svoju odluku srpskoj vrhovnoj komandi i ostaje pri njoj iako mu je predočeno da će zbog njegove odluke dodatno biti pogoršan, ionako težak, položaj ostalih srpskih trupa, a da će Beograd, kao prestonica, biti praktično predat bez borbe. Na kraju srpska vrhovna komanda usvaja njegov predlog i izdaje direktivu ostalim snagama da izvrše povlačenje po planu od 26. novembra.

Srpska vojska bez problema, tokom 29. i 30. novembra zauzima nove položaje i počinje da ih utvrđuje za šta su veliku zaslugu imale srpske zaštitnice koje su pružile jak otpor Austrougarima, zbog čega je VI armiji izdata naredba da nastupa sa krajnjim oprezom.

Zaključci i naredbe komande Balkanske vojske 30.11.

„Komanda Balkanske vojske ceni situaciju:“
„srpska vojska se povlači na nove položaje u cilju zaštite reona Aranđelovac-Gornji Milanovac.“
„snabdevanje slabo (municija, odeća, obuća, hrana), zbog slabih puteva.“
„put Loznica-Valjevo upotrebljiv je samo za laka vozila.“
„mnogo bolesnika, 5 000, većinom promrzlih“

Zbog svega toga komanda Balkanske vojske naređuje prekid ofanzivnih operacija, s tim što će se izvršiti utvrda položaja u cilju zaštite pruge Obrenovac-Valjevo. U sklopu ovih naredbi od:
V armije se očekuje da se pomeri ka severoistoku, uđe u Beograd i potom izvrši udar i proboj na severni deo srpskog fronta (linija Varovnica-Kosmaj)
VI armije se očekuje da se pomeri ka severoistoku sa ciljem popune fronta koji ostaje za V armijom

Rok izvršenja 02.12.1914.

Problem artiljerijske municije

Srpska vojska se u oktobru 1914. godine suočila sa nedostatkom artiljerijske municije, nakon čega je izdata naredba o racionalnom korišćenju preostalih zaliha, a od saveznika je pod hitno zatražena isporuka municije. Artiljerijska municija iz Francuske konačno u drugoj polovini novembra pristiže u Solunsku luku, ali tu sa zaprepašćenjem biva konstatovano da ne odgovara srpskim topovima.Iako je bila namenjena 75mm topovima koje je imala srpska vojska, čaure su bile duže za 2.5mm zbog čega su za srpske trupe bile neupotrebljive.Bez obzira na praktično bezizlaznu situaciju municija biva železnicom transportovana do Niša u kom je izvršavano demontiranje.Nakon demontiranja municija je odmah železnicom upućivana u Kragujevačku topolivnicu(buduću Zastavu odnosno Crvenu Zastavu) u kojoj je izvršavano skraćivanje čaure i osposobljavanje municije, koje je odmah prugom upućivana na ratište.Brzina, koja je bila presudna u ovoj operaciji, ne bi mogla biti postignuta po tada raskvašenim i praktično neprohodnim, drumovima u Kraljevini Srbiji, zbog čega je načelnik štaba vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik železnicu nazvao:„V srpskom armijom.“

Prelazna faza - odmor i pregrupisavanje (01.12—02.12)

Zaključci SVK od 01.12.

SVK na osnovu informacija sa ratišta, šalje komandama armija sledeći izveštaj o neprijatelju:
Stanje kod austrougarskih trupa je očajno (4 000 zarobljenih, čitavo mitraljesko odeljenje se predalo)
Vršili su popunu ljudstvom i materijalom već pet puta
Mali broj aktivnih oficira
Hrane se pljačkom

i procenjuje stanje u srpskoj vojsci:
Vojnici su se odmorili, jer tri dana nije bilo borbe
Artiljerijska municija je stigla na front
Moralno stanje se popravilo
Na osnovu stanja u I armiji i izveštaja o protivniku, njen komandant, general Živojin Mišić izdaje naredbu da se tokom 02. decembra izvrši grupisanje trupa na desnom boku i da se otpočne sa pripremama za protivnapad koji bi otpočeo 03. decembra. Austrougarska vojska izvodi pregrupisavanje prema planu od 30. novembra i u reonu Lispena i Golupca(483) dolazi u sukob sa srpskim predstražama.
Tokom 02. decembra okončana je popuna srpske vojske ljudstvom, regrutima, obveznicima i kao poslednji atom snage na ratište su upućeni đaci podoficiri iz vojne škole u Skoplju tzv. 1300 kaplara. Oni su pre kraja obuke dobili činove kaplara i upućeni su na front, a sačinjavali su ih mladići koji su studirali kako u Beogradu, tako i širom Evrope koji su se stavili na raspolaganje SVK. Popuna ljudstva obućom i odećom je izvršena shodno mogućnostima, ali je ona bila nedovoljna. Istog dana Mišić sačinjava plan protivnapada i izlaže ga SVK. Posle dužeg razmatranja njegov plan je prihvaćen i izdaje se naredba svim trima armijama i Užičkoj vojsci da 03. decembra krenu u opšti protivnapad, dok trupe Odbrane Beograda ostaju na svojim položajima da bi zaštitile bok i pozadinu II armije.

Plan generala Mišića predviđao je:
Glavni udar sa tri divizije na pravac Ručić - Prostruga u cilju probijanja fronta 16. korpusa
Pomoćni udar jednom divizijom u pravcu Teočin - Suvobor

Osnovna zamisao bila je da se brzo zauzme greben Suvobora i da se odatle izvrši udar u dolinu Kolubare ka Valjevu sa jasnim ciljem presecanja austrougarskih trupa na dva dela. Stoga je Mišić naredio:
Drinskoj diviziji I poziva da prodre na frontu Ručić - Kriva Reka
Reljinskom odredu i bataljonu na Golubcu(483) čuvaju desni bok divizije i izvrše napad na liniji Ugrinovci - Golubac(483)
Moravskoj diviziji I poziva da prodire na frontu Ručić - Ozren
Dunavskoj diviziji I poziva da prodire na frontu Ozren - Lozanj
Dunavskoj divizija II poziva da prodire na frontu Lozanj - Brezna ka Banjanima i Teočinu

pored toga on je zahtevao i jaku artiljerijsku pripremu za napad rečima:
„...da ona svojom snažnom i obilnom vatrom, ne štedeći u ovi mah municiju, još u prvim trenucima treba da slomi otpor neprijatelja i da prokrči put pešadiji.“

Austrougarska vojska je tokom 02. decembra 1914. godine nastavila kretanje ka severoistoku i ušla je u napušteni Beograd.

Druga faza bitke - protivnapad (03.12—12.12)
U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, otpočela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske. Nakon velike artiljerijske pripreme u 7:00 otpočinje napad.Austrougarske trupe su u potpunosti iznenađene, jer su smatrale da je srpska vojska nesposobna i za odbranu, a kamoli za protivudar, i primorane su na povlačenje. Samo tokom borbi 03. decembra zarobljeno je 3 oficira, 400 podoficira i vojnika, 4 topa sa 1 000 granata. Zbog povoljnog razvoja situacije Mišić naređuje produžetak napada na 16. korpus koji nije imao nikakve rezerve i u stalnom povlačenju sa ciljem ovladavanja grebenskog masiva Prostruga - Rajac - Suvobor. Istovremeno ostale srpske armije bivaju zadržane jakim otporom na svojim početnim položajima, zbog čega SVK 04. decembra naređuje Mišiću da po osvajanju Suvobora obustavi ofanzivu, dok se ne raščisti situacija na ostalim frontovima. Oko podne 05.12. I armija izbija na greben Prostruge i do kraja dana ga u potpunosti zauzima i tu se zaustavlja. Istovremeno Dunavska divizija I poziva uspeva da preseče odstupnicu austrougarskim trupama na Suvoboru i Maljenu i oko 23:00 izbija na Kondžulsko brdo i Čugulj. Ovim uspesima I armije 05.12. probijen je front 16. korpusa austrougarske vojske i otpočelo je gonjenje neprijatelja iako su ostale armije i dalje bile na svojim početnim položajima, dok je Timočka divizija I poziva (iz sastava II armije) poslata kao pojačanje Odbrani Beograda.

Oskar Poćorek uviđa potpuni poraz 16. korpusa i proboj austrougarskog fronta zbog čega 06.10. naređuje VI armiji da se povuče na levu obalu Kolubare, naređujući:
16. korpusu da se povuče severno od Valjeva
15. korpusu da se povuče na liniju Slovac - Lajkovac
13. korpusu da što je moguće duže zadrži položaje kod Lazarevca

Istog dana I armija izbija na liniju Gugoši - Mednik - Baćenac - Rudo - Maljen, što omogućava III armiji uspeh na svom frontu i početak gonjenja neprijatelja koji je primoran na povlačenje da bi sačuvao sopstvene bokove. Istog dana Užička vojska izlazi na obalu Drine, dok je II armija, oslabljena prebacivanjem Timočke divizije I poziva, obustavila ofanzivu držeći se odbrambrenih dejstava.

U ranim jutarnjim časovima istureni delovi Dunavske divizije I poziva ulaze u Valjevo koje je do kraja dana oslobođeno, dok se 16. korpus utvrđuje na pozicijama severno od Valjeva u pokušaju pružanja poslednjeg otpora. III armija izbija na Kolubaru i nastavlja da goni neprijatelja na prostoru izmelju Ljiga i Toplice, upućujući Drinsku diviziju II poziva kao pojačanje II armiji, koja nakon toga prelazi u napad.

Oskar Poćorek naređuje 08.12. V armiji da obustavi napad i da se sa VI armijom, koja je u povlačenju, povuče i utvrdi na liniji: Stepojevac-Tolobas-Gradac-Parcanski vis-Koviona-Lina-Krajkova Bara-Mostinje (na Dunavu). Međutim sledećeg dana 16. korpus severno od Valjeva biva potpuno razbijen, zbog čega je 15. i ostacima 16. korpusa naredio da se povuku ka Šapcu, a 13. korpusu da pomogne V armiji u pokušaju da održi položaje Ralja - Stepojevac - Obrenovac (dužine 60km). Ova linija fronta bila je predugačka, tako da V armija 10.12. zauzima nove položaje Duboko (na Savi)-Sremčica-Cvetkov grob-Avala-Mostinje (dužine 32km).

SVK istog dana naređuje I armiji da se zaustavi u Valjevu obezbedi bok i pozadinu ostalih armija koje će otpočeti proboj fronta V armije, a da istovremeno delom snaga nastavi proterivanje 15. i 16. korpusa koji su se u neredu povlačili ka Bosni i Sremu. Prema naredbama završna ofanziva za oslobođenje Beograda otpočinje 11. decembra udarom III armije u 5:00 odnosno I i II armije u 7:00.

Austrougarski 15. korpus je povlačeći se pred Drinskom divizijom I poziva u roku od 27 časova prelazi 40km i kod Šapca napušta teritoriju Kraljevine Srbije, istovremeno su se ka Šapcu pred Dunavskim divizijama I i II poziva povlačili ostaci 16. korpusa. Njihovim prebacivanjem u Srem 12. decembra okončane su operacije u Kolubarskoj bici.

Ostale neprijateljske trupe su se nakon poraza na Avali povukle ka Beogradu, a u podne 14. decembra izdata je naredba da se sa prvim mrakom izvrši povlačenje preko Save. Tokom noći austrougarske trupe su napustile Beograd koji je 15. decembra oslobođen čime su okončane borbe na balkanskom ratištu tokom jeseni 1914. godine.

Gubici tokom bitke

Gubici vojske Kraljevine Srbije
Poginulih - 22.000
Ranjenih - 91.000
Zarobljenih - 19.000

Ukupno oko 132.000 vojnika je izbačeno iz stroja.

Gubici Balkanske vojske Austrougarske monarhije
Poginulih - 27.216 (vojnika i podoficira) + 1080 (oficira)
Ranjenih - 118.911 (vojnika i podoficira) + 3.211 (oficira)
Zarobljenih - 1.800 (vojnika i podoficira) + 66 (oficira)
Nestalih - 73.988 (vojnika i podoficira) + 656 (oficira)
Bolesnih - 44.117 (vojnika i podoficira) + 2.599 (oficira)

Ukupno je izbačeno iz stroja 266.212 vojnika i podoficira i 7.592 oficira.

Posledice bitke

Najveći značaj Kolubarske bitke ogleda se u tome što Austro-Ugarska nije uspela da svojim snagama uništi Kraljevinu Srbiju, zbog čega su Centralne sile i tokom 1915.godine primorane da se bore na tri fronta i što je još bitnije Nemačka je bila primorana da pošalje pomoć u ljudstvu na Balkanski front, čime su oslabljene njene snage na preostala dva fronta, a samim tim i njene šanse da uspešno eliminiše jedan od njih.

Bitka je imala značaj i na globalnom planu.Silovita srpska pobeda odložila je ulazak u rat Bugarske, koja se spremala da uđe u rat na strani Centralnih sila, računajući da je Srbija poražena i da će bez borbe doći do teritorija oko kojih je protiv Kraljevine Srbije godinu dana ranije vodila Drugi balkanski rat.Srpska pobeda je doprinela odluci Kraljevine Italije da uđe u rat na strani Antante.

General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske krajem 1914.godina, a na njegovo mesto je postavljen nemački feldmaršal August fon Makenzen.

Značaj Kolubarske bitke u istoriji ratovanja

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju(koja je bila razvučena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišić danas se izučava na vojnim školama širom sveta.

Kolubarska bitka je značajna i po tome što su obe vojske u operacijama nisu imale strategijske rezerve kojima bi mogle da ojačaju svoje linije tamo gde je to neophodno, već su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Прва фаза битке - Дефанзива (16.11—30.11)

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:
15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
16. корпус:
једна дивизија према Маљену
једна дивизија према Буковској планини

Српске избеглице беже пред аустроугарским трупама

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:
остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.



Извод из наредбе СВК од 26.11. намењен I армији

„У случају да будемо принуђени на повлачење поступити овако:“
„5. -I армија повлачи се на линију Голубовац(496)-Проструга-Рајац-Сувобор-Бабина Глава“

Напад Обреновачког одреда, потпомогнут II армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана средишњи део фронта I армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха I армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.

Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је VI армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.



Закључци и наредбе команде Балканске војске 30.11.

„Команда Балканске војске цени ситуацију:“
„српска војска се повлачи на нове положаје у циљу заштите реона Аранђеловац-Горњи Милановац.“
„снабдевање слабо (муниција, одећа, обућа, храна), због слабих путева.“
„пут Лозница-Ваљево употребљив је само за лака возила.“
„много болесника, 5 000, већином промрзлих“

Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:
V армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)
VI армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за V армијом

Рок извршења 02.12.1914.



Проблем артиљеријске муниције

Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку, али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75 mm топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2.5 mm, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве. Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште. Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је, начелник штаба врховне команде, војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом.“

Прелазна фаза - одмор и прегруписавање (01.12—02.12)

Закључци СВК од 01.12.

СВК на основу информација са ратишта, шаље командама армија следећи извештај о непријатељу:
Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво митраљеско одељење се предало)
Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута
Мали број активних официра
Хране се пљачком

и процењује стање у српској војсци:
Војници су се одморили, јер три дана није било борбе
Артиљеријска муниција је стигла на фронт
Морално стање се поправило



На основу стања у I армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад, који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање, према плану од 30. новембра и у реону Лиспена и Голупца(483) долази у сукоб са српским предстражама.

Споменик 1300 каплара на Рајцу делу Сувобора

Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима, да би заштитиле бок и позадину II армије.

План генерала Мишића предвиђао је:
Главни удар са три дивизије на правац Ручић - Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса
Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин - Сувобор

Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву, са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:
Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручић - Крива Река
Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци - Голубац(483)
Моравској дивизији I позива да продире на фронту Ручић - Озрен
Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрен - Лозањ
Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ - Брезна ка Бањанима и Теочину

поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:
„...да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима, треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“

Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.



Друга фаза битке - противнапад (03.12—12.12)

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено, остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 06.12. наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:
16. корпусу да се повуче северно од Ваљева
15. корпусу да се повуче на линију Словац - Лајковац
13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца

Истог дана I армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац - Рудо - Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.

У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору измељу Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.

Оскар Поћорек наређује 08.12. V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији, у покушају да одржи положаје Раља - Степојевац - Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).

СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.

Аустроугарски 15. корпус је, повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива, у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама I и II позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Губици током битке

Губици војске Краљевине Србије
Погинулих - 22.000
Рањених - 91.000
Заробљених - 19.000

Укупно око 132.000 војника је избачено из строја.

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије
Погинулих - 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
Рањених - 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
Заробљених - 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
Несталих - 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
Болесних - 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)

Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.



Последице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустро-Угарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914.година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.



Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Церска Битка


У два Балканска рата 1912. и 1913. године мала Србија имала је под оружјем око 400.000 војника. Велике победе у овим ратовима, ослобођење српских крајева од вишевековног турског ропства и повратак Косова и Метохије у састав Србије драматично су исцрпли и државу и народ. Десетине хиљада погинулих, осакаћених или умрлих од колере, дизентерије или тифуса показивале су више него јасно српске куће окићене црним барјацима. Ретко која кућа је била без њих. Држави и народу био је неопходан предах.



Тешка ситуација у Србији након Балканских ратова изузетно је одговарала Аустроугарској. Суочена са све већим бунтом словенских народа у својим границама који су захтевали слободу Аустроугарска је на сваки начин морала да уништи Србију коју су ови народи сматрали светиоником.

У таквој ситуацији атентат на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године дошао је као изванредан, жељно очекиван повод како су говорили представници Монархије „да се, једном и заувек, раскрсти са тим српским револуционарним и бунтовничким језгром, том Србијом!“ Атентат на аустроугарског престолонаследника извела је група младића, Срба, окупљених око удружења „Млада Босна“. Какво је било мишљење о аустроугарском престолонаследнику Фердинанду у Паризу сведочи депеша српског посланика Веснића председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу: „У Паризу преовлађује уверење да је ишчезнуће Франца Фердинанда са европске позорнице догађај који се има сматрати за повољан по европски мир.“ Иначе, милитантни Франц Фердинанд био је члан Војничке странке која је у парламенту Аустроугарске за две године 26 пута тражила рат против Србије!

После атентата почеле су репресалије против Срба у Босни и Херцеговини које су се на неким местима претвориле у погроме српског народа у којима су се „нарочито истакли“ српски словенски сународници Хрвати и Муслимани (данашњи Бошњаци). Самој Србији од стране Аустроугарске упућен је ултиматум који ни једна слободна земља на свету није могла да прихвати. Када је прочитао тај документ британски министар спољних послова сер Едвард Греј рекао је да је „то најстрашнији документ који је икада сачинила дипломатија“. Србија је учинила све да избегне рат, али је Беч 28. јула 1914. објавио званично рат Србији и то отвореним телеграмом који је упућен преко поште. Ратне операције започеле су 28. јула 1914. године.

Русија, односно њен цар Николај II Романов, објавио је рат Аустроугарској одлучан да помогне Србији. Потом је то учинила Немачка Русији и коло несреће се завртело... У рат су ушле 33 земље! Укупно, на свим странама, мобилисано је око 74 милиона људи! Започео је до тада најкрвавији рат у историји - Први светски рат.

ПОЧЕТНЕ РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Краљевина Србија укупно је мобилисала 11 пешадијских дивизија првог и другог позива, једну коњичку дивизију и помоћне трупе трећег позива; укупно око 450.000 људи и 500 топова. Мобилисано је све што је могло да брани отаџбину. Према одлуци Врховне команде Аустроугарске војске, на Србију је нападала аустроугарска Балканска војска, мобилисана и припремљена за „брзи и победнички рат против Србије, војничку шетњу до Ниша“. Ратни план за рат против Србије израђен је још 1906. године! Укупна снага Балканске војске износила је 250.000 људи (само елитне јединице првог позива!) и 600 топова.

У зору 12. августа 1914. године јединице Пете армије аустроугарске Балканске војске прешле су Дрину код Лознице, а јединице њене Друге армије Саву код Сремске Митровице и Шапца. Непријатељ је у заузетим крајевима сејао пустош и смрт баш у складу са наређењем команданта Деветог аустроугарског корпуса: „према том народу (српском) свака хуманост је излишна и штетна! Ко у овом тренутку буде и најмање милостив биће најстрожије кажњен!“ Непријатељске јединице су се у Мачви понашале по обрасцима ратног злочина равног геноциду. Пљачкали су, силовали, убијали старце, жене и децу...


Први удар на себе примиле су јединице српске Треће армије развучене на фронту од Шапца до Гучева. Покрет Друге армије (Марш на Дрину) трајао је пуна два дана и две ноћи. Увече, 14. августа 1914. генерал Степа је добио наредбу Путника и Мишића да поврати Шабац по сваку цену, свим расположивим средствима. Прва армија је постављена на леву обалу Колубаре, на простор Уб-Ваљево. Непријатељ је те ноћи упорно и непрекидно нападао и полако потискивао јединице српске Треће армије ка Ваљеву. И поред храбре одбране, повлачење је било неминовно. Суочена с тим, ујутро 15. августа, српска Врховна команда је издала наредбе:

– да Трећа армија мора и по сваку цену да затвори правац ка Ваљеву у долини Јадра,

– да Друга армија изврши марш-маневар од Коцељеве ка селу Текериш на Церу; те да свом снагом удари на леви бок непријатеља који напада Трећу армију у долини Јадра.

Тиме је почела битка на Церу.

Ове одлуке биле су историјске одлуке Врховне команде. Она је омогућила да се слабије снаге, али вођене супериорним командовањем и обузете праведним гневом због напада непријатеља и грозних злочина које је починио, на најбољи начин супротставе много јачим завојевачима. То је омогућило да се јединице употребе на најбољи могући начин и да се доведу до победе. За доношење ових одлука најзаслужнији су Радомир Путник и Живојин Мишић.

ЦЕРСКА БИТКА



Поступајући по наведеним наређењима, генерал Степа Степановић сместа је образовао Церску ударну групу, састављену од Моравске и Комбиноване дивизије првог позива. Коњичка и Шумадијска дивизија упућене су да угрожавају непријатеља у Шапцу и да чувају позадину Церске ударне групе.

Под командом генерала Михаила Рашића, делови Комбиноване дивизије Друге армије су, преко села Велики Бошњак, наступали развођем Саве и Тамнаве. Већи део њених снага кретао се гребеном Цера ка селу Текериш. Генерал Степа је самостално одлучио да овлада Цером, односно врхом Цера званим Косанин град. То је била изузетно важна, кључна команда генерала Степе. Око поноћи, имеђу 15. и 16. августа 1914. године, по страшном пљуску дошло је до изненадног сусрета у покрету код села Текериш између 2. Прекобројног пука Комбиноване дивизије и једне колоне 21. аустроугарске дивизије. Та аустроугарска дивизија је такође наступала гребеном Цера ка Текеришу са циљем да овлада правцем Шабац-Текериш-Завлака-Крупањ. Као што се види, ратни планови обе стране су укључивали Цер.

Српски војници били су много одлучнији, борили су се много боље, мада је и непријатељ показао велики борбени морал. Неки делови 21. дивизије исте ноћи побегли су чак у Босну, сејући успут страх и панику... Та дивизија је тек сутра, 16. августа, уведена у борбу која се поново распламсала на самом Церу. Генерал Степа командовао је из прве линије и јутарњи напад непријатеља решеног да освети уништење своје 21. дивизије био је заустављен, а Друга армија сачувала је свој положај на Церу. Преостале делове 21. дивизије, најважније јединице непријатељског Петог корпуса, уништила је српска Коњичка дивизија.

Командант аустроугарске Пете армије, генерал Либеријус фон Франк, покушавао је грчевито да, прегрупишући сопствене снаге и убацујући резерве, поврати борбену иницијативу и однесе победу. Ујутро, 17. августа, послао је своју Девету дивизију на Церску ударну групу. Поново су се развиле тешке борбе са обостраним губицима. Ситуација се мењала из часа у час, док крајем дана није почела да преваже на српску страну.


И сам схватајући стање својих трупа, командант целокупне Балканске војске Оскар фон Поћорек пребацио је још једну јединицу, Четврти корпус, из Срема у Шабац са задатком да сместа нападне Шумадијску дивизију, лоцирану на Мишару код Шапца. Она је нападнута ујутро 18. августа и била је присиљена на повлачење чиме се ситуација по Србе на том фронту нагло погоршала. Истог дана изморене трупе Треће српске армије дошле су у доста критичну фазу на свом делу фронта у долини Јадра. Само се крајњим пожртвовањем јединица и сваког појединог припадника Треће армије и Шумадијске дивизије могла сачувати иницијатива Срба на Церу и сачувати отаџбина. Врховна команда реаговала је и хитно упутила у помоћ Тимочку дивизију првог позива из састава Прве армије да би ојачала Церску ударну групу.

Дошао је 19. август, четврти дан битке на Церу. Дан одлучујуће битке.

Тадашњи аустроугарски војник Девете дивизије Егон Ервин Киш то је овако описао: „Армија је потучена и налази се у безглавом, дивљем и хаотичном бекству. Ноћ смо провели на хрпи ствари санитетске установе, цвокоћући... када је на хоризонту зарудила зора, прво што смо видели биле су гомиле војника наше 14. чете и нашег четвртог митраљеског одељења који су сумануто трчали још од Тодоровог рта... Почело је опште бежање које је и нас повукло. Једна потучена армија, не – једна разуларена руља јурила је у безумном страху према граници. Непрекидно се општа депресија испољава у облику погрда и сумњичења упућених на рачун вођа. Наши генерали су сви до једнога неспособни стари магарци – ко има протекције поверава им се судбина стотина хиљада људи – сјајни су момци ти Срби, знају како треба да се боре и бране своју земљу...”

Тако је у потпуности пробијен фронт аустроугарске Пете армије која се комплетно морално сломила и почела бекство преко Дрине у Босну. Да би пораз непријатеља, који је управо сазнао за слом своје Девете дивизије, био потпун догодило се још нешто. Шумадијска дивизија, осокољена успехом на Церу, изненада је напала непријатеља пред Шапцем. Аустроугарски војници су се и ту у паници повукли и ушли у град тражећи начин да побегну преко Саве. Наше јединице пратиле су непријатеља у стопу и биле сведоци страшне панике у његовим редовима. Радило се о општем бежању, са остављањем болесних и рањених, опреме, оружја. Велике количине ратног материјала биле су разбацане свугде иза аустроугарских трупа у бекству. Према Дрини су се виделе огромне колоне бегунаца без оружја, потпуно дезорганизоване.

ДОШАО ЈЕ ТРЕНУТАК ПОБЕДЕ...

Све аустроугарске трупе са Цера су се 20. августа вратиле преко Дрине у Босну, а од 21. до 24. августа вођене су завршне борбе на мостобрану код Шапца. Тада је коначно ослобођен Шабац, непријатељ протеран, а победоносно завршена битка на Церу.

Аустроугарска Балканска војска изгубила је у бици на Церу 600 официра и 23.000 војника. Тако се потпуним неуспехом завршила аустроугарска „казнена експедеција“ модерно наоружане војске против „српске милиције“. Команданти су окривљавали једни друге за неуспехе, а на крају су се одлучили да за све окриве команданта и целу команду 21. дивизије која је стављена пред преки суд.

Срби су изгубили 259 официра, а 16.045 војника је избачено из строја, од чега 2.107 погинулих. Најтеже губитке имала је Комбинована дивизија – 3.145 погинулих и рањених. Страдало је много српских цивила. У самом Шапцу убијено је преко 1.500 цивила, стараца, жена и деце...

У свим местима у којима су боравили аустроугарски војници нађени су ужасавајући трагови злочина. Први извештај о злочинима аустроугарских трупа у северозападној Србији током трајања Церске битке сачинио је холандски лекар др Аријус ван Тинховен, начелник хирушког одељења Војне болнице у Ваљеву. Др Рудолф Арчибалд Рајс, професор криминалистике на Универзитету у Лозани и каснији велики српски пријатељ, утврдио је у три округа у Поцерини 1.399 цивилних жртава.

Ова велика победа, прва победа савезника у Првом светском рату, огромно је подигла морал Српске војске и народа и подигла углед Србије. Пораз у бици на Церу је био почетак краја Хабсбуршке монархије и почетак нове историје Балкана и Европе

У селу Текериш, на обронцима Цера, подигнут је прелеп споменик војницима Друге армије. Споменик је подигнут у славу церским јунацима, а у костурницу испод споменика сахрањено је много српских официра и војника изгинулих у Церској бици. На споменику у Текеришу стоје речи: ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА. Кажу да је аутор био тадашњи Врховни командант и каснији краљ Југославије, Александар Први. И не треба рећи ништа више.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Битка коју проучавају војници

На Колубару!

У позну јесен 1914. године врховни заповедник аустроугарских оружаних снага био је надвојвода Фридрих Марија Албрехт Вилхелм, начелних штаба Конрад фон Хецендорф, док је Потјорек задржао команду над Балканском војском (5. и 6. армија, групе Шњарић и Хаузер). При томе, 5. армија Либоријуса фон Франка, 6. армија Оскара Потјорека као и самосталне босанскохерцеговачке групе (бригаде) генерал-мајора Луке Шњарића и групе пуковника Едмунда фон Хаузера (3. ландштурмска територијална батаљона) биле су изузете из надлежности начелника Генералштаба и директно подређене хабзбуршком надвојводи. Аустроугарска монархија никако није могла да се помири с поразима које је претрпела на Церу и Дрини. Упорни Потјорек захтевао је офанзиву, тако да су борбе настављене што је исцрпљивало обе ратујуће стране. Под сталним притиском бројнијег непријатеља, српска војска ускоро се повукла на десну обалу Колубаре. После пада Ваљева, 16. новембра 1914, Потјорек је главнини 6. армије (15. и 16. корпусу) дао краћи одмор, а 5. армији наложено је да започне припреме за форсирање Колубаре. Заповедник Балканске војске сматрао је, наиме, да су Срби на издисају те да су у питању дани кад ће им задати одлучујући ударац. То, нажалост, није било далеко од истине. Повлачење уз непрекидне борбе, недостатак артиљеријске муниције и хладно време праћено снегом утицали су на морал лоше одевених и опремљених српских војника. Дезертерство је постало уобичајена појава код појединих јединица, а неки положаји падали су готово без борбе. Малодушност се нарочито изражавала код јединица 1. армије Петра Бојовића, које су одступале по планинским пределима завејаним снегом. Без Колубаре која би, као природна препрека, умањила притисак непријатељске 6. армије, ветерани из бојева на Соколској планини и Мачковом камену трпели су највећи притисак. Извештај војног изасланика у Софији о депеши француске владе „како су Срби на издисају” и искази српских заробљеника, навели су Потјорека на помисао да се српска војска повукла чак до Аранђеловца, остављајући на десној обали Колубаре само заштитнице. На основу оваквог закључка, 16. новембра 1914. наредио је трупама 5. армије прелазак преко набујале реке. Основна замисао „фелдцугмајстера” била је да осигура железничку пругу Обреновац – Ваљево и тако Балканској војсци омогући дотур неопходних намирница и ратног материјала из Срема. Удаљавајући се од полазне основице, Аустријанци су све више осећали недостатак уредног снабдевања које је, уз грдне муке, вршено раскаљаним колским путевима из Босне. Но, и Срби су били свесни ове Потјорекове слабости – кад су се аустријске трупе докопале тако жељене пруге, она је на више места била минирана а сав железнички материјал премештен. Српски инжењерци обавили су посао тако ревносно да је непријатељу било потребно више недеља да се пруга колико-толико оспособи. Не сумњајући да пред собом имају целокупну 2. армију Степе Степановића и 3. српску армију Павла Јуришића Штурма, аустроугарске трупе покушавале су, у духу Потјорековог наређења, да форсирају Колубару. Али, због непрекидних киша, река је све више бујала а цео предео претварао се у огромну каљугу. Тако је тешком мостовом трену (колима с понтонима) било немогуће да приђе обали, а топови, које су конопцима теглили војници, пропадали су у блато све до главчина точкова. Око прелаза су се развиле и жестоке борбе па је до 18. новембра заузет само Лазаревац, а 9. прашка генерала Франца Данијела и 36. загребачка дивизија Клаудијуса Чибулке тек је требало да поседну положаје око града које је држала 2. српска армија. Почетна замисао српске Врховне команде за битку која је отпочињала, а коју Потјорек није ни предвидео, била је одбрамбеног карактера. Војвода Путник је, наиме, био свестан тешког стања у трупама, али и чињенице да даље одступање може да буде кобно јер би се наставило расуло и војска би се једноставно истопила. Једини излаз видео је у отпору на Колубари који би дао времена неопходног за пристизање веће количине артиљеријске муниције из Француске, те попуну јединица регрутима. Након тога прешло би се у напад. Коначно схвативши да пред собом има целу српску војску, Потјорек је прекинуо одмор 6. армији и упутио је за 1. српском армијом у правцу Медника и Маљена. Истовремено, 5. армији је наредио снажнији наставак напада преко Колубаре.

Против Балканске војске

Прелаз преко набујале и разливене реке 18. новембра започеле су трупе Комбинованог корпуса „Гојгингер” (импровизован од 7. осјечке, 29. терезинске дивизије и ландштурмских формација, те стављен под команду генерала Хајнриха Гојгингера) и 8. корпуса генерала Виктора грофа Шеухенштула. Уз велике тешкоће, у близини Лазаревца успела је да се пребаци само пешадија 21. прашке ландверске дивизије с неколико топова. Но, ту их је дочекала Тимочка дивизија II позива пуковника Мирка Милосављевића и нанела им страховите губитке. Неколико километара јужније, на Човки и Врачем брду, међутим, Моравска дивизија генерала Илије Гојковића трпела је ураганску артиљеријску ватру. На овом подручју развиле су се крваве борбе које су трајале десетак дана. На Врачем брду је 20. новембра погинуо и Димитрије Туцовић. Док су јединице 2. и 3. армије на обалама Колубаре и Љига мање-више успешно одолевале аустроугарском притиску, на фронту 1. армије постајало је све „врелије”. Управо у тренутку највеће кризе команду над овом армијом од ђенерала Бојовића, рањеног у ногу у ноћи 14. новембра, преузео је Живојин Мишић. Као вечити оптимиста, Жућа је сматрао да је противнапад једини излаз за српску војску. Као дете из народа, одлично је познавао дух српског војника и био је свестан да је повлачење погубно по морал, те да ће клонулост нестати чим се крене у напад. Но, постављало се питање како ово извршити у време кад је три слабе, преморене дивизије притискао двоструко јачи непријатељ. Да би донекле поправио однос снага, Мишић је од Врховне команде затражио да 1. армију ојача бар још једном дивизијом. Тако је под његову команду придодата Дринска дивизија I позива пуковника Николе Стефановића која је у том тренутку, нажалост, бројала свега 4200 војника. И сам поборник офанзиве, војвода Путник је 22. новембра наредио да све три армије крену у општи напад. Али, и поред појединачних успеха, ово је био очајнички потез, Балканска војска још је била исувише јака за ослабљене српске снаге које су, да несрећа буде већа, остале без артиљеријске муниције. Уместо жељеног успеха, почели су да се нижу нови порази. Изгубивши положаје на Меднику, десно крило 1. армије повукло се на Сувобор, а лево крило задржавало је тешком муком притисак 16. дубровачког корпуса Венцела Вурма. Одред на Маљену, и поред јаких мразева и снежне мећаве, храбро се борио против специјалне тактичке групе пуковника Хајнриха Видена фон Алпенбаха. Користећи густу маглу, ова група напала је, у зору 23. новембра, Маљен. Напад је извршен из више праваца, што је довело до опкољавања бранилаца. Јединице из 1. армије и Ужичке војске Вукомана Арачића, које су послате у помоћ, због магле и сметова, висине и до два метра, нису успеле да стигну на време. После дводневне јуначке борбе, Маљенски одред је уз велике губитке одступио. Ово је довело до „откривања” левог бока 1. армије на Сувобору, као и десног крила Ужичке војске код Ражане. Огорчене борбе развиле су се и на фронту 2. српске армије. Код села Конатица се преко Колубаре пребацила чешка, терезинска 29. дивизија генерала Едуарда Занантонија из састава Комбинованог корпуса. Српске трупе су одступиле од два до пет километара и ту се поново утврдиле. Исцрпљени аустроугарски 8. корпус, на срећу, није више имао снаге да их гони. Увидевши да непријатељски напад према 2. армији слаби, војвода Путник је вребао следећу прилику за напад. Пошто се наслућивала Потјорекова тежња да главни напад постепено преноси у правцу Београда, ојачан је Обреновачки одред који је добио задатак да уз помоћ Коњичке дивизије пуковника Бранка Јовановића, код Конатице, протера Комбиновани корпус преко Колубаре. Напад је почео у зору 28. новембра и до поднева је ратна срећа била у српску корист: у блиској борби бајонетима и бомбама, заузети су утврђени непријатељски положаји. Но, поподневни снажни непријатељски контранапад присилио је Србе да се врате на почетне положаје. Јужније, на сектору 1. и 3. армије, српској војсци није ишло ништа боље. Падом Маљена на левом крилу 1. армије, те растурањем Тимочке дивизије II позива Крсте Смиљанића, околности су постајале све критичније. Из дана у дан, под притиском непријатеља, 1. армија се приметно топила. Ђенералу Мишићу било је јасно да од противнапада нема ништа. Трупе су биле непоуздане и оскудевале су у свему, а падом важнијих положаја изгубљени су и одговарајући положаји за напад. Развој ситуације приморао је Мишића на радикалан потез који умало није довео до сукоба с војводом Путником. Увидевши, наиме, да неће моћи да се одржи на Сувобору, односно положајима на вододелници Колубаре и Западне Мораве, Мишић је одлучио да, повлачећи трупе знатно даље на исток, извуче армију из додира с непријатељем. Замисао је била да се трупе овде одморе и нахране, попуне регрутима, и да се сачека преко потребна артиљеријска муниција која је била на путу из Француске. Осим тога, на новим положајима фронт 1. армије био би скраћен на половину, што је пружало знатно веће шансе за противнапад. Из штаба у кафани села Врнчана Мишић је у касним часовима 28. новембра о својим намерама телефоном известио војводу Путника. Ова вест узнемирила је старог војводу. Он не одобрава Мишићев план, сматрајући да је сувише ризичан јер би угрозио остале армије а довео би у питање и положај престонице. Мишић је Путнику више пута понављао разлоге за повлачење. Изнервиран несхватањем околности, понудио је и оставку на место команданта армије. Имајући поверење у човека који му је до пре две недеље био помоћник, Путник је после двочасовног телефонског разговора поново позвао Мишића и одобрио његову замисао.

Пад Београда

У зору наредног дана, под заштитом јаке магле, почело је повлачење 1. армије ка Горњем Милановцу. Јаке заштитнице остављене на положајима задржавале су притисак аустроугарске претходнице. До краја дана армија је успешно посела нове положаје. Повлачење су истовремено започеле и преостале две армије. Тежак положај 3. армије, као и грешке у командовању, међутим, проузроковале су повлачење 2. армије више него што је било неопходно. Због поремећаја у основном операцијском плану, војвода Путник је, тешка срца, донео одлуку о напуштању Београда. Трупе одбране Београда, које су успешно браниле престоницу, добиле су задатак да се 30. новембра повуку на положаје Варовница – Космај. Извиђањем из авиона, Аустријанци су закључили да је „непријатељ напустио простор Обреновац – Београд – Рипањ” а да се три српске дивизије налазе тек западно од Аранђеловца. Без обзира на то, Сремски (Петроварадински) одред Адабелберта Тамешија тек се у зору 2. децембра пребацио преко Саве и ушао без борбе у напуштени град. Нешто касније, током преподнева, из Остружнице је, преко Железника, на Баново брдо стигао и 1. пук 104. загребачке ландштурмске бригаде а из штаба Комбинованог корпуса упућен је камион са официром и одељењем војника који су заузели двор у улици Краља Милана и истакли на њему црно-жуту заставу. За то време, аустроугарске трупе су, задржаване јаким српским заштитницама, на другим правцима споро напредовале. Њихово стање било је на граници људске издржљивости, нарочито код јединица из 6. армије које су на планинском земљишту највише трпеле последице лошег снабдевања. Проређене, изгладнеле, с артиљеријом којој је почела да понестаје муниција, с упропашћеним коњским запрегама, биле су у стању сличном као и српска војска на почетку повлачења с Дрине. Потјорек је, међутим, био у еуфорији. Извештаје команданата корпуса о тешком стању трупа, које је примао у штабу у Ковиљачи, сматрао је претераним. Иако убеђен да је српска војска побеђена и да се налази пред потпуним растројством, ипак је био принуђен да заустави исцрпљену и проређену 6. армију ради одмора и попуне. Но, зато је потерао 5. армију да изведе сложен маневар премештања с колубарског на београдски правац, како би бочно ударио српску војску и, продирући на југ, „савио читав српски фронт у окружење”. Пад Београда и савезници су доживели као пропаст Србије. Новине су са искреним жаљењем писале како је Србија доживела судбину Белгије. За то време у Београду су вршене припреме за параду која је требало да се одржи 3. децембра, „у част славног заузимања Београда”. Нико у Бечу није могао да слути да је српски маневар био само сабијање опруге која ће, након отпуштања, збрисати све пред собом. Знатан део кривице за недаће српске војске крајем 1914. године сносила је несташица артиљеријске муниције. Пољски брзометни топ био је најзначајније оруђе тадашњих армија, без чије је ватре била незамислива значајнија битка. Српска артиљерија, захваљујући квалитету топова и послуге, овенчала се славом још у балканским ратовима. Но, у истим сукобима утрошене су резерве муниције тако да је српска војска у светски рат ушла са свега 651 гранатом на појединачни пољски топ. Криза је достигла врхунац пред повлачење с фронта на Дрини, кад је број метака спао на 80–100 на пољски топ и 20–30 на пољску хаубицу. Крагујевачки Војнотехнички завод имао је ограничене могућности по питању производње артиљеријске муниције тако да је војска углавном зависила од увоза. Озбиљност положаја у ком су се трупе нашле на почетку Колубарске битке види се из извештаја војводе Путника, где дословце каже: „Треба свим силама настојати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артиљеријске муниције. У противном, ако се ово не учини, ја скидам са себе сваку одговорност за кобне последице које нас могу постићи.” После овог вапаја, Никола Пашић тражио је од француске владе да се Србији хитно испоручи већа количина артиљеријских метака. Иако и сами оптерећени недостатком муниције, али свесни значаја балканског војишта, Французи су пристали да испуне српске захтеве.



Војвода Живојин Мишић командант 1. армије

Скраћивање чаура

Брод с француском муницијом упловио је у солунску луку 26. новембра, а већ половином наредног дана прва железничка композиција натоварена гранатама стигла је у Ниш, где је била пријемна станица. Но, тада је општу радост заменио очај: испоставило се, наиме, да су Французи испоручили муницију за свој пољски топ М1897. Иако истог калибра, овај метак се по неким особинама разликовао од српског. Највећа невоља била је дужина чауре, већа за 70 мм, што је онемогућавало убацивање муниције у лежиште. Без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чауре. Пошто је крагујевачки Завод већ био делимично евакуисан, муниција је делаборисана у Нишу, празне чауре су композицијом коју је чинио само један вагон хитно пребациване у Крагујевац, тамо су преправљане, затим истим вагоном враћане у Ниш и пуњене. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је до 2. децембра на фронт упућено око 11.000 артиљеријских метака! Одмор 1. армије убрзо је показао све своје предности. Пристизање нових официра из ђачког батаљона – чувених 1300 каплара – прилив регрута, као и довлачење артиљеријске муниције на положаје указивало је искусним српским борцима да се спрема офанзива. Након само неколико дана, ово је подигло морал у толикој мери да се на положајима орила песма и играло коло. Насупрот борцима 1. армије, аустроугарски војници 6. армије су без одмора подилазили српским положајима. Уверени да се растројена непријатељска војска повукла далеко на запад, Аустријанци су се спуштали са Сувобора у широком фронту и без резерви. Ова заблуда, као и физичка исцрпљеност људства стварала је добру прилику за српски противнапад. Српска Врховна команда послала је 1. децембра армијама извештај у коме је наведено да је „стање код аустроугарских трупа очајно, да су попуну јединица вршили већ пет пута, да имају мали број официра а да се хране углавном пљачком”, као и да су се „српски војници, после три дана одмора, опоравили, да је артиљеријска муниција стигла на фронт а морално стање трупа се поправило”. На основу овог извештаја, који су потврдили и заробљеници, Мишић се одлучио да напад целокупном армијом почне 3. децембра. Намеравао је да разбије непријатељске јединице у долини и да на њиховим „леђима” изађе поново на вододелницу, где би имао снажно упориште за даљи продор на исток и североисток. Војвода Путник, чија је замисао била да изврши стратегијски пробој непријатељског фронта 1. армијом, издао је наређење за истовремени општи напад све три армије. Ради дизања морала, Врховна команда је издала проглас у коме се наводи да су код непријатеља наступили тешки дани и да ће се ускоро и „грањем моћи тући”! Мада претеран, овај закључак, бар што се 6. армије тиче, није био далеко од истине. На дан напада, 3. децембра, густа магла која је полегла бојиштем изненада се подигла, а сунчано јутро омогућило је поправљање артиљеријске ватре. Офанзива је покренута у 7 часова. Командир једне од чета које су извршиле пробој причао је о овим тренуцима: „На Сувобору је моја чета пузала једном ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју и несрећу мојих војника магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој прилици био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат Швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске положаје. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у противнапад.” Прва армија потиснула је непријатеља за три до пет километара, а напад се добро развијао и код суседне 3. армије. Расположени Мишић је у рапорту војводи Путнику рекао: „Само да избијем на Простругу и Рајац, па ћете већ чути за тутњаву Швабурије по Колубари...” После пробоја фронта на Сувобору, српску војску ништа више није могло да заустави. Војвода Путник је био принуђен да „кочи” напад 1. армије пошто је „излетела” исувише напред, излажући тако бокове. Непријатељ је још пружао снажан отпор њеним суседима – Ужичкој восци и 3. армији. Мишић је невољно зауставио армију на вододелници, а у гоњење је упутио мање јединице. На срећу, команда „за притезање дизгина” стигла је касно до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, команданта Дунавске дивизије I позива. Одмах по избијању на гребен Сувобора, он је с целокупном дивизијом предузео гоњење како би пресекао одступницу непријатељу који се повлачио у правцу Ваљева. Овај смели маневар, пун ризика, унео је у непријатељске редове пометњу и хаос какав се није памтио још од почетка рата. Растројство 50. пешадијске дивизије генерала Франца Кајзера фон Масфелда и Комбиноване дивизије „Гојгингер” из 16. дубровачког корпуса и 1. дивизије из 15. сарајевског корпуса 6. армије, достигло је врхунац 6. децембра. Хиљаде заробљених војника, на десетине топова и гомиле осталог ратног материјала пало је у српске руке. На десном крилу армије Дринска дивизија I позива пуковника Крсте Смиљанића избила је код села Гукоша на десну обалу Љига, коју је непријатељ у густим гомилама нагло напустио и побегао према Мионици. Једна брдска батерија отворила је ватру на ове гомиле, изазивајући страшну панику. Око Гукошког моста и на путу од Гукоша ка Топлици, „дринци” су наилазили на невероватне призоре страдања и расула аустроугарских јединица. Поубијани коњи, изврнути камиони, уништена кола, читаве батерије топова, кара и комора, разбацане пушке и муниција... Напуштени су чак и рањеници. Како је овим путем даље кретање било немогуће, доведени су заробљеници да га рашчисте. Српска офанзива почела је у најнеповољнијем тренутку за Аустријанце. Преусмеравање 5. армије на београдски правац, изведено неколико дана раније, одвукло је главнину снага далеко од кризног подручја, тако да нису могле да помогну 6. армији. Један новостворени ландштурмски корпус, који је Потјорек успео да добије из Срема, није могао битније да утиче на развој догађаја. Осим тога, прозревши Потјорекове намере, Путник је благовремено извукао Тимочку дивизију I позива из фронта 2. армије и упутио је на положај Космај – Варовница. Ојачавајући тиме трупе Одбране Београда, обезбедио је десно крило српског фронта од напада 5. армије из правца Београда. Потјорек се, међутим, још надао да ће добити битку. Осим што је полагао велике наде у напад 5. армије, очекивао је да ће се 6. армија прикупити и средити на Колубари. Застој у напредовању 3. српске армије као и снажан отпор Аустријанаца на Кременици, пред фронтом 2. српске армије, подгрејавали су његове илузије. Последњи дан кад је могао да прекине битку и изведе благовремено повлачење ка Сави био је 7. децембар. Уместо тога, заповедник Балканске војске одлучио је да настави борбу и тиме доведе сопствене трупе до потпуног уништења.

Велики пораз

Гледајући како непријатељ бежи, војници из 1. и 3. српске армије као да су добили крила. Опијени победом, нису више осећали ни глад ни умор, хиљаде заробљеника, гомиле ратног плена и нада да ће непријатељ бити ускоро протеран из земље били су невероватан подстрек. У ноћи између 6. и 7. децембра војници 6. прекобројног пука Комбиноване дивизије 3. армије закључили су да је дошло време за наплату свих страдања. Пред њима су се поново налазили 6. суботички, 19. печујски, 29. и 30. будимпештански пешадијски пук 40. хонведске дивизије. Непријатељ се, наиме, задржао на висовима код села Мораваца и Тополском брду, а јаке заштитнице на левој обали Љига пружале су снажан отпор. Тада је одлучено да се предузме једна диверзантска акција. Први батаљон (232 војника с два митраљеза) под заштитом ноћи прешао је Љиг. Без иједног испаљеног метка заробљено је око 120 уснулих војника из непријатељске заштитнице. Батаљон је, затим, кренуо ка селу Цветановци где је до зоре заробио чак 1600 војника, 8 топова, 6 митраљеза и гомиле осталог материјала 40. будимпештанске дивизије. Ослобођено је и преко 500 српских војника и сељака. Те ноћи је само једна чета од 57 људи заробила цео батаљон 28. осјечког домобранског пука (преко 400 људи), целокупну батерију пољских топова с послугом и запрегом и око 300 интендантских кола. Сутрадан је напредовање 3. армије настављено и заробљено је још око 6000 војника и 45 топова. Аустроугарски официри су често из очаја и страха да не буду заробљени извршавали самоубиство. Делови 1. армије су 8. децембра ослободили Ваљево. Потјореку је коначно постало јасно да је изгубио битку. Пошто су два од три корпуса 6. армије практично била растројена и без борбене вредности, наредио је њихово повлачење према Шапцу. Још је гајио наду да ће тамо да успостави мостобран, изврши снабдевање и попуну, па кроз неколико недеља ове корпусе поново да укључи у борбу. Очито да још није схватао сву тежину пораза. Мада је Путник зауставио 1. армију, а за 15. и 16. корпусом упутио само гонеће одреде, паника и хаос који су владали код непријатеља узели су огромне размере. Војници су бацали пушке, напуштали топове и кола... Ово је, 12. и 13. децембра, коначно принудило Потјорека да оба корпуса повуче преко Саве. Сад је желео да бар задржи Београд као ослонац за наредне операције: „Београд се мора или сачувати или у њему часно изгинути”, огорчено је пренео својим командантима. За овај очајнички план остала му је на располагању још само 5. армија и 13. загребачки корпус 6. армије, па је на њих „бацио све карте”. Војвода Путник је 9. децембра одлучио да тежиште операција пребаци на север, према Београду; од трупа Одбране Београда ђенерала Михаила Живковића, и 2. и 3. армије, створио је јаку оперативну групу, задужену да уништи аустроугарску 5. армију. Захваљујући близини границе, 5. армија је била добро снабдевена, а њена борбена вредност није била за потцењивање. Жестоки напад ових непријатељских снага на Варовницу доживео је врхунац 8. децембра падом Маловња и Космаја. Но, захваљујући вештом маневру Тимочке, као и тек пристигле Моравске дивизије I позива, криза је отклоњена а Космај враћен у српске руке. Пета аустријска армија се у ноћи између 9. и 10. децембра неприметно извукла из борбеног додира и посела нову, јачу линију: Степојевац – Ковина – Мостине. Потјорек се још заносио илузијом о београдском мостобрану. У ноћи кад се 5. армија повлачила с Космаја, он је у извештају шефу царске канцеларије признао „отворено и без резерве, да је ово повлачење (био) осетан и велики пораз”. Но, у даљем тексту тврдоглаво је тврдио да „ако се будемо држали уздигнуте главе, морамо и можемо га поправити. После попуне и одмора армија, кроз два или три месеца, предузећемо нову офанзиву на већ искрвављеног непријатеља. Држањем фронта пред Београдом за све то време, имали бисмо одличну полазну тачку за будуће операције”. У тренутку кад су се према Београду груписале две готово целокупне српске армије, Потјореков оптимизам био је бесмислен. Након само два дана очајничког отпора на новопоседнутим положајима, 5. армија је била проређена у тој мери да је 12. децембра морала да настави повлачење према Београду. Током ових борби, 21. домобранска дивизија сведена је на свега 2000 људи! Делови 1. армије су 13. децембра код Шапца избили на обалу Саве. У том тренутку Аустријанци су дигли у ваздух понтонски мост којим су, који минут раније, у Срем пребегли и последњи остаци 15. и 16. корпуса 6. армије. Наредног дана Потјорек је коначно морао да прихвати чињеницу да је и 5. армија доживела крах и да Београд не може да се задржи, па је наредио почетак повлачења. Но, развој ситуације предухитрио је и ову замисао „фелдцугмајстера”: Тимочка дивизија I позива пробила је на Торлаку средиште београдског мостобрана па се повлачење претворило у спасавање голих живота. Те ноћи у Београду је владао хаос, разуларена руља пљачкала је све што је стигла а по мрачним улицама, закрченим колима, масе војника гурале су се према местима за прелаз. Преоптерећени, понтони на Сави почели су да тону па су топови бацани у реку. Само захваљујући трупама које су на крилима још браниле мостобран, и мониторима који су артиљеријском и митраљеском ватром штитили места прелаза, непријатељ је под заштитом ноћи успео да пребаци преко Саве већи део разбијене 5. армије и 13. корпуса.


Насловна страна француског часописа 'Пети журнал'

Краљ у Београду

Освит 15. децембра 1914. године дочекале су у Београду још само заштитнице које су се ужурбано припремале за повлачење. Око 9 часова, делови Комбиноване дивизије Михаила Рашића избили су на Баново брдо. Војници су одмах окренули цеви напуштених аустријских топова и тачним погоцима порушили један од мостова постављених на шлепове. У центар града, преко Топчидерског брда, први је ушао I батаљон 1. прекобројног пука. Око 10 часова у престоницу је под борбом ујахала и Коњичка дивизија. Коњаници су хитро заузели положаје око Митрополије и Калемегдана и одмах отворили ураганску ватру на непријатеља који је још прелазио преко мостова. Ово је створило додатну панику: кола с коњима превртала су се у реку, тешки шињели вукли су на дно војнике који су узалудно покушавали да допливају до сремске стране, а велики број Аустријанаца трчао је назад у нади да ће предајом спасти главу. Непосредно за Коњичком дивизијом у Београд је ујахао и Петар I Карађорђевић. Без обзира на пушкарање са заосталим непријатељским војницима, стари краљ одмах је продужио до Саборне цркве. Око 11 часова дигнут је у ваздух и последњи понтонски мост, што је на симболичан начин означило крај Колубарске битке. Саопштење српске врховне команде за 16. децембар гласило је: „...На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника...” Уједно, Колубара је запечатила каријеру осветољубивог Потјорека: „часно” је пензионисан а команду над Балканском војском преузео је надвојвода Еуген Фердинанд Пијус Бернхард Феликс Марија

[You must be registered and logged in to see this link.]