Milunka Savic - Ratna heroina

Rodjena je 1888 godine u selu Koprivnici kod Raske. Borila se u Balkanskim ratovima 1912 I 1913 godine borila se kao dobrovoljac.Narocito se iskazala u Kolubarskoj bici I za to je dobila Karadjordjevu zvezdu sa macevima.
Jedina je zena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zatnom palmom.
Milunka nije bila obicna devojka, htela de napravi nesto vise za svoju zemlju. Natukla je caksire, vojnicke cizme, stavila sajkacu I pravo u rat. Niko nije ni slutio da je zensko. Dobila je kaplarski cin I medalju za hrarost, ali poslednjeg dana bitke vodeci svoju desetinu u juris , Milunka je ranjena. Kada su hteli da joj previju ranu, shvatili su da je zensko
Milunka je postala legenda.

I pored tolikih prosaca koje je imala zahvaljujuci njenoj lepoti I pameti, Milunka je odabrala ratne rovove I borbu za slobodu.
Danima je njena majka cekala da se njeno dete vrati iz rata, jadikovala sa Milunkinim drugaricama koje su vec bile decu izrodile, a Miluka je neustrasivo bila bitke na frontovima.
Privlacila je paznju I stranim ratnim izvestacima I njene fotografije je bile na naslovnim stranama evropskih listova.
Svi su znali ko je Milunka Savic.
Medjutim, kada je rat ponovo poceo da divlja, Vojvoda Stepa Stepanovic je zeleo da je posalje kuci, ali se ona suprostavila svima I na kraju Vojvoda Putnik joj je popustio I ponovo je drzala pusku u rukama. Naredne cetiri godine je bila u muskom odelu I s pukom. Ubrzo je postala komandir bombaskog odeljenja.
Nakon prvog svetkog rata, zanemarena I od svih napustena, penziju je, radeci 20 godina kao pomocno osoblje, stekla u Drzavnoj hipotekarnoj banci. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku I da dobija francusku vojnu penziju.
Umrla je u Beogradu 5 oktobra 1973 godine.

MILUNKA SAVIĆ - SRPSKA JOVANKA ORLEANKA !

Milunka Savić bila je podnarednik u 2. puku i srpska heroina Prvog svetskog rata. Ranjavana je u borbama devet puta.

Rođena 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške, Milunka Savić se u balkanskim ratovima izmedju Srbije i Bugarske 1912. i 1913. godine borila kao dobrovoljac.



Milunka Savić kao dobrovoljac u Balkansom ratu 1913

U bici na Bregalnici je za hrabrost dobila čin podnarednika i prvi orden za hrabrost. Iako ranjena vratila se na front medju drugove. U Prvom svetskom ratu se naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima, a u borbi za Crnu Reku 1916 godine je sama zarobila 23 bugarska vojnika.



Milunka Savić kao podnarednik u Prvom svetskom ratu

Dobila je mnoga, najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju Miloš Obilić. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom, ruskim ordenom Svetog Djordja, najvišom medaljom za hrabrost Engleske Svetog Mihajla Prvog reda e i drugim.

Tokom boravka srpske vojske u Grčkoj, Milunka Savić je na svečanosti u Solunu , na provociranje francuskih oficira može li da baci deset koraka bombu, uzela flašu konjaka (težina dve ručne bombe) i bacila je na udaljenost od 40 metara. Za ovo je od francuskog generala Mauricija Saraja dobila 18 boca najskupljeg francuskog konjaka iz 1880 godine, za svoje saborce u četi.

Nakon Prvog svetskog rata, zanemarena i od svih napuštena, penziju je radeći 20 godina kao pomoćna radnica, stekla u Državnoj hipotekarnoj banci. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, ona će izabrati da živi u Beogradu, ali ljudi su brzo zaboravili njene zasluge.Za vreme Drugog svetskog rata 10 meseci je zatočena u logoru Banjica.Prethodno je pred svoje tri ćerke bila teško pretučena. Posle dolaska komunista na vlast ona pada u potpuni zaborav, od kada se ona definitivno smatra za nepoželjnu osobu u svojoj sopstvenoj zemlji i biva primorana da živi život preživljavajući kao čistačica . Zbog pritužbi građana Beograda i jednog novinskog teksta koji je uzburkao javnost grad Beograd se smilovao i dodelio joj mali stan u kome je živela do svoje smrti 1973.

Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973.Sahranjena je na Novom groblju u aleji velikana uz najviše državne i vojne počasti.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Pred Milunkom su i generali salutirali

Kada je 1912. počeo Prvi balkanski rat, 23-godišnja Milunka Savić je odsekla kike, na glavu stavila šajkaču, obukla muške čakšire i seljački koporan i krenula u Beograd. U dobrovoljce se upisala kao Milun i već na Bregalnici dobila prvu medalju za hrabrost.

A kada su joj posle prvog ranjavanja otkopčali koporan i videli da je žensko, povratka više nije bilo. Do kraja rata srpska Jovanka Orleanka, kako su je prozvali, postala je najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.


Polovinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu “mirno” svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu. Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere.

PREŽIVELA DEVET RANA
Na objavu mobilizacije za rat protiv Turske 1912. prijavilo se preko 26.000 dobrovoljaca, među njima i Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Dejan Stankov, sin Milunkine ćerke jedinice Milene, kaže da se njegova baka prerušila u muško kako bi od mobilizacije zaštitila rođenog brata.


U sastavu Drinske divizije tokom 1913. učestvovala je u borbama oko Skadra i u Bregalničkoj bici. Kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja treće čete Topličkog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva, naročito se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Preživela je devet ranjavanja, najteže 1915. kada je preneta kroz Albaniju do Krfa, a potom u Bizertu gde se oporavila, ponovo stala u prve borbene redove i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika. Dobitnik je dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve legije časti, srebrne i zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, engleskog ordena Svetog Majkla, ruskog Svetog Đorđa Pobedonosca... I sve ih je stekla s oružjem, odbivši 1914. predlog vojvode Radomira Putnika da rat provede kao bolničarka.



KONJAK ZA NAREDNIKA
Između dva svetska rata Milunku Savić su poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih. Na susrete s ratnim drugovima odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji, a na njenim grudima blistao je niz najviših odlikovanja.


– Poznavala je Arčibalda Rajsa, Floru Sens, generale Geprata, D’Eperea... Iako bez škole, govorila je i pisala engleski i francuski, ne naročito, ali dovoljno dobro da ravnopravno komunicira sa saborcima, pa i da se s njima dopisuje – kaže Dejan Stankov.


O divljenju koje je ova izuzetna žena izazivala, posebno kod muškaraca “od oružja”, svedoči i nekoliko anegdota. Na jednom svečanom prijemu Milunki je prišao pukovnik školovan na Vest Pointu i upitao:
“Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Ja sam se borio u Drugom svetskom ratu, ali vi ste, bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!”


Milunka se osmehnula i rekla: “Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik.”
A tokom svečanosti u Solunu, na provociranje francuskih oficira može li da baci bombu deset koraka, Milunka je uzela flašu konjaka težine dve ručne bombe i bacila je na udaljenost od 40 metara. Za ovo je od generala Mauricija Saraja dobila 18 boca najskupljeg konjaka. Piće nije odbila, ali jeste ponudu da se preseli u Francusku i dobije njihovu vojnu penziju. I ostala je u Srbiji.



“LJUBAV” S KOMUNISTIMA
Udala se za siromašnog poštanskog službenika, ali je veoma brzo ostala udovica pa je sama radila i školovala decu – ćerku Milenu i tri usvojene ćerke Milku, Višnju i Zorku. Poziv ratnika zamenila je brigom za mlade. Kroz njenu skromnu kuću na Voždovcu prošlo je više od tridesetoro dece koje je odškolovala i izvela na put.


– Bila je jako vredna. Šila je vojne uniforme, čistila u Hipotekarnoj banci, radila još nekoliko poslova. Skromna i dostojanstvena, nikad se nije žalila. Bez ičije pomoći borila se i uspevala da zaradi dovoljno za sve – seća se Dejan Stankov.
On kaže da nisu tačne priče kako su Milunku proganjali komunisti. Ali istina je da ih ona nije volela, niti su oni nju uvažavali. Okupirana izgradnjom novog društva posleratna vlast je Milunku Savić “nagradila” ordenom zaboravljenog heroja. Deca su otišla, a s ostarelom i obolelom Milunkom ostala je da živi samo usvojena ćerka Zorka.



VAJAR BEZ MODELA
A onda, neočekivano, Skupština Beograda je 1972. Milunki Savić dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Neki kažu na inicijativu Peka Dapčevića, ali Dejan Stankov u to ne veruje i tvrdi da je za dodelu stana njegovoj baki najzaslužniji tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić.


– Uvek bi se našao neko ko bi pokušao da se okoristi imenom moje bake i uspomenama na nju. Tako je bilo i 1996. kada su joj podigli spomenik u Jošaničkoj banji. Tadašnji premijer Mirko Marjanović iskoristio je događaj za svoju ličnu promociju, a vajar Ljubiša Mančić uopšte nije konsultovao familiju pa je napravio spomenik koji je baš i ne liči na baba Milunku – kaže Stankov.


U novom stanu Milunka Savić je poživela oko godinu dana. Umrla je oktobra 1973, a sahranjena je u aleji velikana na Novom groblju, uz najviše državne i vojne počasti. Nepravda je time delimično ispravljena, ali bruka nije prestala. Kada je na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulica Milunke Savić, postavljana spomen-ploča, porodica o tome uopšte nije bila obaveštena. Tako se Srbija seća svojih heroja.

Spomenik Milunki Savić,vojniku sa najviše odlikovanja u I svetskom ratu

Милунка Савић - хероина, па чистачица

Буран је живот српске Јованке Орлеанке, која је била носилац Карађорђеве звезде и два ордена Легије Части.

Вест да ће Французи, чувари сећања на хероје Првог светског рата, ове године у Паризу отворити музеј у коме ће бити и биста, ордење и фотографије Милунке Савић обрадовала је њеног унука Дејана Станкова:

- Бака Милунку више су ценили Британци и Французи него наша држава. У Србији јој је постављен само један споменик, у Јошаничкој Бањи, али заиста ружан.

Милунка Савић, ћерка Раденка и Милице, рођена је 1889. у селу Копривници код Рашке. Када је почео Балкански рат 1912. прерушила се у мушко да би од мобилизације заштитила брата и отишла као регрут Милун на фронт. Била је бомбаш и јуришник. Преживела је девет рањавања, албанску голготу, опоравак на Крфу и у бици на Црној реци заробила 23 бугарска војника.

Савезници су је одликовали са две француске Легије части и ратним крстом, британским орденом светог Мајкла, руским орденом светог Ђорђа Победоносца. Уважавали су је као српску Јованку Орлеанку.

Каква је заправо била Милунка Савић?

- Рођен сам 1955. године. Одрастао сам поред бака Милунке у њеној кући на Вождовцу. Давала ми је да се играм са њеним ордењем, од којег сам правио возиће и вукао их по ћилиму. Била је дивна, топла и нежна. Волела је децу. Поред моје мајке Милене, однеговала је и три девојчице из наше фамилије - Вишњу, Зорку и Милку, али и још тридесетак друге деце - каже Дејан Станков, који се бави рачунарима и живи на Новом Београду.

Милунка Савић се 1923. године у Београду удала за Вељка Глигоревића из Мостара. Упознали су се у граду на Неретви када је Милунка била предложена за почасног директора Затвора Мостар.

- Заљубила се у пет година млађег момка, венчали су се и наредне године добили ћерку Милену. Брак је потом угашен, јер се деда Вељко одселио у Бањалуку. Школовала је ћерку, моју мајку Милену, која се касније запослила у предузећу „Иван Милутиновић“. Ту је упознала инжењера Војислава Станкова и удала се. Баба је остала да живи у својој кући на Вождовцу, а ми смо били на Дорћолу - прича Милункин унук.

ПИШТОЉ У ТОРБИЦИ - МИЛУНКА је изнад свега волела правду. Сељаци из околине Рашке су се једном 1960. године жалили да њен рођак има коња који гази њихове усеве. Баба је опоменула рођака да веже „шарца“. Он јој је одговорио да је коњ неукротив. Милунка је извадила пиштољ, убила коња и решила проблем са сељацима - прича Милена Станков.

Дејан је често од баке слушао ратне приче, али, признаје, као дечак их није разумео.

- Причала ми је да је од оца Раденка научила да се бори за живот, а не да убија непријатеље. Зато је у рату и заробила велики број страних војника. Једног дана у њену кућу је дошао неки Бугарин, бивши заробљеник. Спријатељили су се и оженила га једним од своје усвојене женске деце - прича Дејан Станков.

Вади на сто две кутије са фотографијама и ордењем. Показује нам Албанску споменицу, Карађорђеву звезду, медаљу за храброст. Гледамо Милункине снимке с почетка 20. века. У кутији су писма и слике са потписима њених пријатеља - Арчибалда Рајса, адмирала Гепрата, генерала Франша д’Епереа.

- Била је образована жена, говорила је француски и немачки. Краљ Александар и председник Тито је нису ценили, а ни баба Милунка није за њих марила - додаје Дејанова супруга Милена Станков.

И поред светске славе, објашњава унук, Милунка Савић после Првог светског рата није у Србији имала одговарајући статус.

- Радила је као шваља у фабрици војних униформи, била је куварица, а од 1927. године и чистачица у Хипотекарној банци у Београду. Осам година касније је унапређена - постала је чистачица канцеларије директора банке. Од злобних чиновника је добијала оцену 3 за свој рад „надничара“ - прича Дејан.

У време окупације, Недићева влада је запослила као државног заступника, а Титова власт јој је 1945. године доделила пензију.

- Много неистина је писано о мојој баби Милунки. Није тачно да је била заробљена у немачком логору на Бањици. И није тачно да је после Другог светског рата била сиромашна. Имала је пензију, кућу... Мене је водила у Нишку Бању. Читав разред ђака је водила код „Пеливана“ на колаче. Путовала је са саборцима у Грчку и Француску у српској народној ношњи и са ордењем на грудима - прича унук.

Његова супруга нам показује последњи снимак Милунке Савић из седамдесетих прошлог века са ћерком Миленом.

- Када је продала кућу на Вождовцу од државе је у насељу Браће Јерковић добила 1972. године мали стан на четвртом спрату, у згради без лифта. После три шлога, преминула је у том стану. Имала је 84 године - каже Дејан Станков.

Српска хероина, која је уписана у све енциклопедије света као жена херој, умрла је у октобру 1973. Сахрањена је у Алеји великана на Новом гробљу, уз највише почасти. На њеној кући на Вождовцу, данас Улици Милунке Савић, постављана је спомен-плоча.

Извор: В. Новости