Vojvoda Stepa Stepanović

Vojvoda Stepa Stepanović


O, o, o! Kad se, samo, pomene njegovo dično ime - tu se, brale, na noge, skače i stoji mirno!...
Stepa!...
Ime tako drago srcu i duši svake Srpkinje i Srbina!...
Vojvoda!...
Malo je takvih u srpskoj istoriji. On, sam, bio je istorija!...
Ukratko, na početku, moglo bi se reći, sledeće: bio je jedan od najistaknutijih srpskih vojskovođa u dva Balkanska i u Prvom svetskom ratu. Čin generala, dobio je 1907, od 1908. je bio ministar vojske, a posle pobede na Ceru, u avgustu 1914, unapređen je u čin vojvode. Izveo je proboj Solunskog fronta i razbio bugarsku odbranu u Prvom svetskom ratu, što je doprinelo kapitulaciji Bugarske u septembru 1918.
Pripadao je onoj neponovljivoj generaciji postojanih pregalaca u Srbiji, koja nije stavljala mač u korice sve dotle dok nije srušila tursku i austrijsku carevinu, oslobodila svu podjarmljenu braću i u okviru zajedničke jugoslovenske države, koja je nikla na razvalinama tih carevina, uključila sve srpske zemlje...

Rano je shvatio...

Dugu i briljantnu vojničku karijeru, Stepa je započeo je davne 1874, kad je, umesto popovske mantije (što je, izgleda, u detinjstvu veoma želeo!) obukao uniformu pitomca Artiljerijske oficirske škole (Vojne akademije) - jer je shvatio da vreme nije bilo za molitve.
Mada je srpska narodna vojska, u to vreme, bila naoružana puškama čiji su fišeci pre punjenja morali da se grizu zubima, prvi paradni marševi te vojske, izazvali su tako snažno slbodarsko nadahnuće srpske varoške inteligencije i seljačke duše, kao da je, s pojavom tih rudimentarnih oblika vojne organizacije - vaskrsla silna ratna moć nekadašnje srpske carevine, one, pod Dušanom Silnim!
To nadahnuće je, nema sumnje, zahvatalo i velikog rodoljuba Stepu Stepanovića koji će postati jedan od organizatora i najslavnijih vojskovođa obnovljene Srpske vojske.

Kumodraž, kod Beograda...

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 12. marta 1856. u Kumodražu, kod Beograda...
Ima jedna epizoda iz njegovog detinjstva koja je, za njega, kao i za ono što će jednog dana postati, karakteristična, a govori sama, za sebe... i to mnogo, onom ko "ume da čita"...
U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored tog što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza što je u to vreme bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.
Čuven vojskovođa, kasnije, eto, u ranom detinjstvu - nije sve svoje zadatke u početku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, jednom, dok je čuvao koze, jednog sparnog letnjeg dana, mali Stepa zaspao ispod grma!... Probudila ga je plaha kiša... Primetio je da nema koza! Ni jedne, kao da su nestale dok je, siromah, spavao...
Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da brste, ali nije ih bilo, ni traga od njih... nigde!... Kako se približavao mrak, mislio je da pođe kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku, primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao, koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je njihove koze u toru, u koji ih je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a uz put je sreo malog Živojina. Tad, mali Stepa, još veoma daleko od onog budućeg srpskog vojskovođe i junaka - dobio je propisne batine od starijeg brata! A da će, ipak, jednog dana, postati vojvoda - govori to da nije zaplakao, ma ni suzicu pustio - i pored tog što ga je mnogo bolelo...
Osnovnu školu, završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kad je trebalo da se upiše u šesti razred, konkurisao je za pitomca poznate Artiljerijske škole i - Srbi, znate li za ovo?! - bio primljen bez prijemnog ispita!!! Jedan je Stepa... Kapu, dole, Stepi!...
Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićeva XI klasa je prekinula školovanje; kad je počeo Srpsko-turski rat, pitomci ove klase - dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnost ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem tih okolnosti, XI klasa, završila je školovanje tek 1880...

Stepin uspon...

U Srpsko-turskim ratovima 1876 - 1878, bio je ordonans-oficir u štabu Šumadijskog korpusa, zatim komandant Obilaznog odreda u napadu na Nišor (kod Pirota), komandant korpusa pobočnice na maršu od Pirota do Niša, komandant prednjeg odreda Veterničke kolone i poljanačkih ustanika u borbama za oslobođenje Vranja. Za ličnu hrabrost i umešnost u komandovanju - odlikovan je srebrnom (ovo je neverovatno: Stepi, neko, dao srebro!) i zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom V stepena s mačevima i Ordenom sv. Stanislava III stepena s mačevima i pantljikom. Od svih odlikovanja koje je dobio u svojoj vojničkoj karijeri, najviše je voleo ovo poslednje - jer ga je dobio za ličnu hrabrost: prvi je uskočio u turski šanac na Nišoru!... Srbi, čuste li za ovo: Stepa nije bio od onih koji su komandovali NAPRED!... već ZA MNOM!...
Uspesi koje je Srpska narodna vojska postigla u Drugom srpsko-turskom ratu 1877/8, ubrzo su zasenčeni porazom na Slivnici 1885, koji je umanjio vojnički i politički ugled Srbije u svetu i kompromitovao njenu narodnu vojsku. U tom neuspešnom ratu, Stepanović je najpre komandovao četom (u borbama kod Vrapče), a zatim 2. bataljonom 12. šumadijskog puka (u Bici na Slivnici). Koliko je Stepanović bio ogorčen na Vladu i Vrhovnu komandu zbog poraza na Slivnici, vidi se iz njegovog dnevnika, u kom je 6. decembra 1885. zabeležio:
"Komedija se nastavlja; čim je misle igrati - ja ne znam! Ljudi nemaju municije... puške neispravne i neočišćene. Niko nije hteo da se pobrine za utvrđivanje položaja, čak su i most ostavili neporušen. Divizijar, onomad, prošao ovud, a ništa ozbiljno nije naredio. Bog milostivi nek nas uzme u zaštitu!"...

Strogost, poslovična...

Po završetku Srpsko-bugarskog rata, Stepanović je marljivo radio na stručnom usavršavanju - spremao je pripravničke ispite za generalštabnu struku. Pripremao se, korak-po-korak... kao da je znao kakva mu se istorija sprema...
Krajem 1886, uspešno je položio ispit za čin kapetana II klase i tim izvršio prvu pripravničku obavezu. Kad je 1889. položio i drugi deo ispita, unapređen je u čin generalštabnog kapetana I klase, preveden u generalštabnu struku i postavljen za načelnika štaba Drinske divizijske oblasti. Lepo, brzo, čisto!...
Prevođenje u generalštabnu struku, omogućilo mu je brzo napredovanje u službi: bio je komandant bataljona, puka, brigade, divizije i armije, pomoćnik načelnika štaba Aktivne vojske, načelnik Opšteg odeljenja Ministarstva vojnog, a u dva maha i ministar vojske (1908. i 1911 - 1912). Na tim mirnodopskim dužnostima, Stepa Stepanović je stekao veliku reputaciju do krajnosti pedantnog, neumitno strogog, ali čovekoljubivog starešine. Upravo ta "preterana strogost" - učinila je Stepanovića najomiljenijim srpskim komandantom ne samo u vojsci nego i u narodu jer, kako, s razlogom, ističe Arčibald Rajs, "prirodno je da čovek koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv bude vrlo strog u pitanjima vojne discipline koja je temelj svake dobre vojske". Po Rajsu, vosoka patriotska svest, učinila je Stepanovića strogim starešinom.
U Prvom balkanskom ratu 1912 - 1913, Stepanović je komandovao srpskom Drugom armijom koja je - dejstvujući na pravcu Ćustendil - Dupnica, ugrozila desni bok turske Vardarske armije, a, zatim - da se poslužimo njegovim rečima - "otpočela da plete venac svoje slave u koji je uplela prvo cveće svojih uspeha: Carev vrh, Krivu Palanku, Kratovo, Stracin i Crni vrh, tu kapiju Ovčjeg polja i Makedonije!"
Obuhvatan maestralan originalan manevar Stepanovićeve armije, umnogom je doprineo da se odstupanje turske Vardarske armije, posle Kumanovske bitke, pretvori u panično bekstvo.
Višemesečno vojevanje Stepanovićeve armije pod Jedrenom i zauzimanje tog utvrđenog uporišta, u kom je zarobljeno 14 generala, 2.000 oficira i 60.000 turskih vojnika - predstavlja posebnu stranicu u istoriji Druge armije i njenog komandanta - slavnog i neponovljivog stratega Stepe Stepanovića. Takvi kao Stepa Stepanović - veoma retki - znaju šta treba učiniti - sad, a šta - pre! Ko, to, još, zna, podsetite me!... Možda sam, nekog, u vojnoj istoriji prevideo?... Mislim da nisam...

Prvi svetski rat

Braneći krajnje požrtvovano nišavsku zonu s pirotskim utvrđenim logorom u Drugom balkanskom ratu, Druga armija je dala krupan doprinos pobedi srpskog oružja, a njen komandant je, još tad, zaslužio naziv "nesalomljivi Stepanović" - koji će mu docnije dati austrougarski i nemački komandanti.
U žestokim sudarima na Tumbi i Talambasu, kod Kalne i Jalovika, Stepanovićeve trupe su uspešno zaustavile napad bugarske Treće i delove Prve armije prema Pirotu i Nišu i tim stvorile vreme i prostor glavnim srpskim snagama u Makedoniji da potuku bugarsku Četvrtu armiju i reše odlučujuću (Bregalničku) bitku Drugog balkanskog rata u korist srpske vojske.
U najtežim trenucima ovog rata, kad su Bugari pokušali da obuhvatnim napadima preko Sv. Nikole i Daščanog kladenca uhvate u kešta glavninu srpske Druge armije... i kad je komandant desnokrilnog puka ove armije zatražio odobrenje da se puvuče sa svog glavnog položaja na Tumbi, Stepanović mu je kategorično odgovirio:
"Tumba može da padne tek kad ceo sastav bude satrven. Vi ste imali dovoljno vremena da položaj solidno pripremite za odbranu. Sad uložite svu snagu da ga održite, pa makar izginula cela komanda.
Mislite na to da i vi imate snage, a ne samo neprijatelj!"
Kad su, sutradan (7. jula) višestruko nadmoćnije bugarske snage napale Tumbu, dočekane su uraganskom vatrom srpskih trećepozivaca i naterane u panično bekstvo - na padinama Tumbe, ostavile su preko 600 leševa...

Putnik na lečenju...

Najslavnije stranice biografije vojvode Stepe Stepanovića, vezane su za Prvi svetski rat. Budući da se u trenutku kad je Austro-Ugarska objavila Srbiji rat, vojvoda Putnik nalazio na lečenju u Glajhenbergu, mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, rukovodio je Stepanović koji je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da se te složene radnje što uspešnije izvrše. Zahvaljujući tom i precizno razrađenim planovima, stotine hiljada ljudi je krenulo odjednom na severnu granicu, glatko i bez zastoja!
Posle povratka vojvode Putnika u zemlju, Stepanović je ponovo preuzeo dužnost komandanta Druge armije. U međuvremenu su trupe Druge armije koncentrisane na prostoru Aranđelovac - Lazarevac, da bi mogla dejstvovati u bok neprijateljskih snaga koje nastupaju velikomoravskim ili, pak, jadarskim pravcem.
Čim se uverio da glavne Poćorekove snage nastupaju dolinom Jadra ka Valjevu, vojvoda Putnik je odlučio (noću 14/15. avgusta) da neprijatelju nametne bitku klasičnog manevarskog tipa - u kojoj se taktičko dejstvo u bok njegovih snaga u dolini Jadra kombinuje sa strategijskim manevrima po unutrašnjim pravcima između dve protivničke armije, čija su unutrašnja krila bila razdvojena prostorom od sveg 25 kilometara.
Glavna uloga u realizaciji te istorijske odluke, namenjena je Stepanovićevoj armiji koja je dobila zadatak da izvrši marš-manevar preko Koceljeva i Tekeriša i energično napadne levi bok Poćorekovih snaga koje nastupaju dolinom Jadra, obezbeđujući se u isto vreme od napada neprijateljevih snaga iz rejona Šapca.

Stepin udar...

Čim je primio to naređenje, Stepanović je uputio Konjičku diviziju u Mačvu, a Šumadijsku diviziju prema Šapcu, dok je od Kombinovane i Moravske divizije I poziva obrazovao carsku udarnu grupu za izvođenje naređenog marš-manevra. Kombinovana divizija je od Velikog Bošnjaka skrenula pod pravim uglom na zapad i uputila se razvođem Save i Tamnave ka Tekerišu; u isto vreme, Moravska divizija I poziva, uputila se dolinom Tamnave prema Tekerišu. Uočivši da masiv planine Cera može imati odlučujući značaj u predstojećoj bici, Stepanović je naredio Kombinovanoj diviziji da s čelnim pukom što pre ovlada Kosaninim gradom (najveći vrh na grebenu Cera). Ovaj potez je imao presudan uticaj na tok i krajnji ishod Cerske bitke. Jer, da su pomenute divizije nastavile pokret prema naređenju Vrhovne komande, sutradan bi bile izložene bočnom napadu austrougarskog 8. korpusa i dovedene u nezavidan položaj.
U duhu pomenutog naređenja, Kombinovana divizija je uputila 2. prekobrojan puk, s jednom baterijom, preko Parloga i Velike Lisine prema Trajanu (krajnji istočni vis na Ceru). Pošto su, u isto vreme, iz suprotnog smera, nastupala tri puka 21. divizije 8. korpusa, iznenada je došlo do strahovitog noćnog sudara kojim se zametnula Cerska bitka.

Cerska bitka... i vojvodski čin!

Pod kišom od olova u borbu su uvođeni bataljon za bataljonom, puk za pukom (sa srpske strane 1, 2. i 6. prekobrojan puk, a s protivničke 6, 8. i 28. puk 21 divizije). Stepanovićeve trupe su se bolje snašle na ispresecanom planinskom zemljištu, u tamnoj-tamnoj noći. Predvođene svojim neustrašivim oficirima, neumorno su napadale neprijatelja s fronta, s bokova i s leđa, sve dok ga nisu naterale u panično bekstvo prema Drini.
U tom krvavom boju, kojim je Cerska bitka potencijalno dobijena, samo Kombinovana divizija je izgubila 45 oficira i 2.720 podoficira i vojnika, ali je neprijateljeva 21. divizija tako satrvena da je "izvesno vreme bila izrubljena kao borbena jedinica".
Sutradan, 16. avgusta, Druga armija je zaustavila napad 9. divizije 8. korpusa, a zatim preduzela energično nastupanje grebenom Cera i Iverka, slomila žilav otpor snaga 8. i 13. korpusa čiji su ostaci 19. avgusta pobegli preko Drine u Bosnu. Tim je Cerska bitka pobedonosno završena, bez obzira na to što su se delovi Druge austrougarske armije zadržali u reonu Šapca do 24. avgusta. Neprijatelj je pretrpeo teške gubitke (600 oficira i 23.000 podoficira i vojnika izbačenih iz stroja!) i pognute glave pobegao preko Drine i Save.
"Sveta zemlja naše otadžbine - očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom - zalivena su sva ona mesta koja je svojom poganom nogom oskrnavio!" - kaže se o tom u Stepanovićevoj naredbi trupama Druge armije.

Poraz „kaznene ekspedicije”!

Ovim je cerska operacija praktično završena. Austrijanci su kao jedinu otpornu tačku još držali Šabac. Ne mireći se s porazom, Poćorek je, naime, uporno pokušavao da zadrži ovaj grad kao mostobran za novu ofanzivu iz Bosne. S druge strane, i Hecendorf je „iz političkih razloga želeo da poraz maskira držanjem izvesnog dela srpske teritorije”. U Šapcu su se nalazili delovi 29. divizije, pružajući otpor Šumadijskoj i Timočkoj diviziji. Srpske jedinice su 24. avgusta, po podne, ušle u napušten, a razoren Šabac. U zvaničnom saopštenju Vrhovne komande, objavljeno je da „na području Kraljevine Srbije nema više nijednog austrijskog vojnika pod oružjem”. Kako je ovo bila prva pobeda saveznika, vest o ogromnom uspehu srpske vojske, Alijansa je dočekala s velikom radošću.
Slavu srpskog oružja u Parizu je obeležilo dvadesetčetvoročasovno brujanje zvona s tornja katedrale Notr Dam...
Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama, za koju je Stepa Stepanović dobio vojvodski čin...
U bici na Drini, Stepanovićeva armija je odigrala izuzetno značajnu ulogu. Osujetila je pokušaj austrougarske Pete armije da 8. septembra forsira Drinu i nanela joj teške gubitke (4.400 ljudi izbačenih iz stroja!). U nastavku bitke, odbila je više uzastopnih napada protivničkih snaga, čak i one koje su ćesarevi generali ocenili kao "dostojne divljenja", prikovala za obale Drine i Save austrougarsku Petu armiju i Kombinovani korpus i mesecima trošila i crpla njihovu ofanzivnu moć. Osvrćući se na požrtvovanu odbranu Mačve, berlinski "Fosiše cajtung" ističe:
"Tako reći, korak po korak, morale su naše trupe da osvajaju, s promenljivom srećom u borbi, mačvanski prostor, koji je bio pretvoren u pravu tvrđavu!"

Odbrana Beograda!

Nalazeći se na centralnom delu kolubarsko-suvoborske linije, Stepanovićava armija je, u velikoj Kolubarskoj bici, najpre zaustavila ofanzivu Pete armije na desnoj obali Kolubare, a zatim poslužila kao stožer manevarskih poduhvata vojvode Putnika, koji su doveli do najsjajnije srpske pobede u Prvom svetskom ratu.
Naime, stabilno stanje na frontu Druge armije, omogućilo je vojvodi Putniku da najkritičnijim trenucima bitke s tog fronta izvuče najpre Timočku, zatim i Moravsku diviziju I poziva i uputi ih u pomoć Odbrani Beograda na Kosmaj i Varovnicu; tako je uspešno odgovoreno na napad Kombinovanog korpusa na najosetljiviji deo srpskog operacijskog fronta. U završnoj fazi bitke, Druga armija je pod borbom promenila pravac napada, probila front Poćorekove Pete armije na Parcanskom visu i kompromitovala njene raljske položaje. Goneći razbijene trupe te armije, u sadejstvu s Odbranom Beograda i Trećem armijom, Stepanoviće divizije su skršile poslednji neprijateljev otpor na liniji Ekmekluk - Torlak - Dedinje - Banovo brdo i proterali ga preko Save i Dunava u Srem i Banat, nanevši mu, pri tom, katastrofalne gubitke; prema zvaničnim austrougarskim podacima, od 216.000 ljudi, koliko je Peta armija imala 28. novembra, ostalo je 13. decembra 1914. sveg 40.000 ljudi sposobnih za borbu, što znači da je za 15 dana izgubila 176.000 ljudi!!!
Za vreme trojne invazije Centralnih sila na Srbiju 1915, Druga armija je, u sadejstvu s Timočkom vojskom, uspela da, upornom odbranom na uzastopnim položajima, uspori nastupanje bugarske Prve armije kroz nišavsku zonu i na taj način omogući glavnim snagama srpske vojske, koje su branile severni front, da se blagovremeno izvuku ispod koncentričnog udara udruženih nemačkih, austrougarskih i bugarskih trupa i osujete tri Makenzenova pokušaja da ih okruži i prinudi na kapitulaciju. Tako je, upravo u trenutku kad je izgledalo da će se - zbog dubokog prodora bugarskih snaga preko Bojnika i Lebana ka Kuršumliji - u dolini Toplice - odigrati repriza "Sedana", protivudarom Moravske divizije II poziva (iz Stepanovićeve armije), bugarska 3 . brigada sjurena u Pustu reku i odbačena na istok oko 25 kilometara. Posle tog, Stepanović je, pod izuzetno teškim okolnostima, povukao svoju armiju na levu obalu reke Sitnice; predsedavao je istorijskim sednicama komandanata srpskih armija u Peći, zalažući se, energično, da se sprovede u život direktiva vojvode Putnika o povlačenju srpske vojske na Albansko primorje; i, najzad, pod veoma teškim uslovima (oskudice u hrani, odeći, obući i municiji, loše vremenske prilike, vrletan i snegom pokriven teren), povukao svoju armiju preko Peći, Rugovske klisure, Andrijevice i Podgorice u Skadar.

Proboj...

Mada je vojvoda Stepa Stepanović odigrao značajnu ulogu u reorganizaciji Srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na Solunskom frontu, njegov najveći uspeh, vezan je za proboj toga fronta i izbacivanje Bugarske iz rata. Ovu tešku i vrlo složenu operaciju, Stepanovićeva armija je briljantno izvršila. Njene trupe su, u sadejstvu sa 1. armijom i savezničkim snagama, probile (15. do 17. septembra 1918) neprijateljev front na Dobrom polju i Kozjaku, a zatim slomile očajnički otpor njegovih snaga na više uzastopnih linija i kao lavina se obrušile u dolinu Vardara.
Nastavljajući gonjenje razbijenog neprijatelja, Stepine divizije su zauzele Štip, Kočane i Carevo Selo, izbile 29. septembra na bugarsku granicu i, uz pomoć Prve armije i savezničkih snaga, prisilile Bugarsku na kapitulaciju.
Tim je put za konačno oslobođenje Srbije bio otvoren.
Posle tog, srpska Prva armija, upućena je dolinom Južne Morave ka Nišu i, dalje, prema Beogradu, dok je Druga vraćena na Kosovo, odakle je jedan njen deo (Jadranske trupe) upućen preko Albanije i Crne Gore ka Kotoru, a drugi dolinom Ibra i Zapadne Morave prema Bosni. Upravo onog dana (1. novembra) kad je Prva armija oslobodila Beograd, Druga je izbila na Drinu, čim je cela Srbija bila najzad oslobođena.

oOo

Vojvoda Stepa Stepanović se vratio u otadžbinu s oreolom jednog od najslavnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. Uprkos tom, on je i dalje ostao miran i skroman čovek koji se nije otimao o titule, položaje i odlikovanja. Za njega je osećanje da je korisno poslužio svom narodu u njegovoj mukotrpnoj borbi za slobodu - bilo najveće priznanje za sve što je učinio u toku svoje duge i uspešne vojničke karijere.
Rukovođen ovim i ovakvim uzvišenim osećanjem, legendarni vojvoda se, godinu dana posle završetka rata, povukao iz aktivne službe, da bi ostatak života proveo u krugu porodice, u Čačku, kao običan penzioner...
Iza uvek ozbiljnog, pa i natmurenog lica najomiljenijeg srpskog vojvode - krilo se široko ljudsko srce; a iza preterane strogosti koja je, ponekad, ličila na dril - očinska briga za svoje vojnike, polupismene srpske seljake. Štedeći njihovu krv, često je zamerao svojim pretpostavljenim starešinama i susedima. Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti - izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji s muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kad je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepanovićeve reči upućene dopisniku "Presbiroa" Vrhovne komande, koji je, povodom Cerske bitke, hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu:
"Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo - uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kad baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto, to napišite. Istinu!"

[You must be registered and logged in to see this link.]

Степа Степановић

Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао изактивне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Цустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.
Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха Друге армије и њеног команданта. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериса. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентрицних напада надмоцнијих аустроугарских снага, приковала Поцорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангазоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала Српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Упркос томе, славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаджбине.


[You must be registered and logged in to see this link.]