Na pragu globalnog gulaga

На прагу глобалног гулага


Пише: Драган Милосављевић
четвртак, 10 март 2011 13:03



Преко „Твитера“ и „Фејсбука“, поруке са Запада покренуле су на северу Африке и Блиском истоку омладину и средњу класу у деструкцију постојећих режима. Али, на видику нема пројекта „арапске демократије“ која би политички каналисала ту енергију. Вакуум ће Запад, наводно, попунити „Маршаловим планом“. У међувремену, отвара се простор за милитантни ислам и латентни сецесионизам, какав је већ виђен на Балкану

Стратегија „обојених револуција“, праћена редистрибуцијом моћи и ресурса, гази до јуче кооперативне доживотне председнике који јој стоје на путу. У том неоимперијалном походу САД и њених европских савезника, окупљених у НАТО, очигледна је реална немоћ дугорочног отпора армија лидера предвиђених за „одстрел“. Показује се да су те оружане снаге биле маска за масне зараде у досадашњој трговини оружјем између западних корпорација и остарелих вођа, а не узданица у одбрани суверенитета. Истовремено, кључни људи у апарату и међународним институцијама, како је то виђено у Тунису, Египту и Либији, али и раније на Балкану, прелећу на страну агресора не би ли очували позиције и синекуре.

Све је то већ виђено после одласка неформалног вође „трећег света“, Тита, са политичке и животне сцене и колапса његове оружане силе, трагично неспремне да брани и одбрани уставну улогу у очувању државе.

Устоличава се, дакле, у „ружичастом цунамију“, који је раније већ прошао источном Европом и Балканом, ВЕЛИКИ БАТА, диктатор без лика. Он ће по обављеној „контролисаној дезинтеграцији“ малих и немоћних, али и не ресурсима сиромашних земаља и њихових режима, завести глобални „корпоративни поредак“ са светском владом, која ће коначно изаћи из сенке и одлучивати и формално у име оних неколико процената који већ поседују највећи део глобалног богатства. Али, хоће баш све.

ИМПЕРИЈА НЕ КРИЈЕ НАМЕРЕ

Империја већ отворено арбитрира на оним тачкама и у регијама где се одлучује о судбини кључних ресурса: нафте, хране, воде, руда, једном речју где се успоставља апсолутна контрола новим софистицираним оружјима медијског спиновања и тоталне пропаганде у циљу покоравања будућности.
Ради се о насиљу над судбином свих оних који неће бити елита новог расизма и фашизма, а предодређени су за робове новог поретка у операцији планетарних размера коју САД води и види као једини спас за будућност своје паразитирајуће економије.

Показало се да је у плански изазваној и извезеној економској кризи, преливеној на цео глобус, њен много хваљени неолиберални концепт, подупрт уцењивачким капацитетима НАТО-а, заснован на уновчењу монопола. Пре свега, на производњи и продаји оружја, на банкарским спекулацијама и штампању новца, и коначно редистрибуцији дроге. При том се успешно ослања на „мрежни рат“ пропагандом коју води на преобликовању душа, религија и културних образаца читавих нација. Али, у тој операцији САД само наизглед фигурирају као аутохтони носилац пројекта.

У ствари, ова „мегадржава“, творевина настала из „мелтинг пота“ бројних нација, и сама је пројекат. У њему је учаурено, до коначног овладавања светом, лажно месијанство протестантског фундаментализма, лажни мултикултурализам иза којег стоје недодирљиве породице, као Рокфелер и Дипон. Све то је упаковано у уходани масонски механизам „свевидећег ока“ постављеног на валуту долар, чије је штампање одвојено од државне контроле. Кенеди је убијен, тврде данас историчари, зато што је ту праксу хтео да уклони и врати држави њене прерогативе.

Та власт, која се маскира својим демократским симулакрумом у виду двопартијског система, изабраног председника и Конгреса, само је видљиви продужетак лобија банкара, произвођача оружја и фармацеутских картела. Све је под будним надзором служби које су и саме надзиране од неформалних центара моћи, као што су „Билдерберг“, „Кризна група“ и „НВО мафија“… Сви они координирано функционишу користећи државне прерогативе, углед и неоспорну моћ САД, и то на отимању светских резерви нафте, на чему раде изазивајући пожаре, сада и „револуције“ домино ефекта у Средоземљу.

У исто време, банкари купују светске „стокове“ хране и дижу јој цену. На тај начин подјарују социјалне тензије, које затим усмеравају против дојучерашњих кооперативних пријатеља, диктатора марионета. Трећи чекају тренутак да преплаве свет генетски модификованом храном, решавајући тако, наводно, проблем глади коју су претходно плански произвели. Када буду једини власници семена свега што на земљи ниче а служи за исхрану, посао дефинитивног устоличења глобалног диктатора биће довршен.

У међувремену, не само невладин сектор који надзире „људска права“ будућих робова ове неофашистичке интернационале, већ и њихови медији, који су метастазирали у управљање свим информативним системима земаља плена новог поретка, шире приче о борби за демократију.

Како та демократија, у потпуности нефункционална и клијентелистичка, функционише, уверили су се на Балкану после „петооктобарске револуције“ у распроданој и раздробљеној Србији. Али, банкарска „невидљива“ рука Великог брата ових

Устоличава се, дакле, у „ружичастом цунамију“, који је раније већ прошао источном Европом и Балканом, ВЕЛИКИ БАТА, диктатор без лика: призор из Либије дана виђена је и у џепу Грчке која постаје свесна да се од ње, на име кредита за намакнуте дугове, тражи да распродаје своју територију. Грчка пламти у генералним штрајковима, али то неће помоћи. Нова Немачка, старих амбиција, намерачила се да уз асистенцију зеленашке политике европских банака, на чијем је челу, полако прогута најлепша грчка острва и споменике културе. Може ли се, у не тако далекој будућности, слична технологија, која је већ отела ресурсе Косова и Метохије и инсталирала тамо војну караулу „Бондстил“ за чување плена, појавити и у средишту Србије, на путу где се очекује пролазак руског гасовода.

Вероватно да Путин, суочен с најавом састанка НАТО-а током априла у Београду, долази у марту, у покушају (да ли успелом?) да предупреди тај сценарио. Велика је то партија покера у којој ће ова марионетска влада бити, по ко зна који пут, само један од жетона у игри.

АЛ КАИДА ПОНОВО ЈАШЕ

У међувремену, руске анализе указују да су Гадафијеве тврдње да је нападнут од америчког тајног савезника Ал Каиде, предводника такозваног „атлантистичког ислама“, потпуно засноване. Како сведоче и независни западни аналитичари, џихадисти и Ал Каида, проверени својевремено на ратиштима Балкана, Ирака и Авганистана, инсталирани су у вођство петнаестак племена, поцепали су Либију и увукли Гадафија у грађански рат. Без сумње, они желе независност и зато што је „вођа револуције“ баш недавно освојио већинско власништво над изворима нафте, који се налазе у делу Либије где је гвозденом руком четири деценије спречавао отцепљење. Све мирише на „косовски сценарио“.

Антивладине снаге су претежно потомци краља Идриза кога је Гадафи лишио власти 1969. године и упустио се у градњу социјалистичке арапске либијске џамахирије, у којој је добар део прихода од нафте уложио у пројекте широм Либије, а највише у Триполи. Иначе, сав хаос на истоку земље, где је војска напустила Гадафија и удружила се са џихадом, западни медији описују као „демократску револуцију“. У сваком случају, Либија је подељена и закрвљена на познатом принципу „дивиде ет императ“, да ли је и жртва неке нове Јалте, за сада се не зна.

Једно је сигурно. Стратегија наводне борбе за демократију у арапском свету оставиће Триполи без нафте, без обзира на то коме ће коначно припасти и без Гадафија. У немоћи да га се директно дочепа, Запад је резолуцијом Савета безбедности покренуо лов на Гадафија. „То му не оставља простор осим за борбу до краја“, прве су процене после одлуке ОУН да буде препоручен за оптужбе за злочин против хуманости и изложен санкцијама. Сценарио већ испробан у Србији и Ираку.

Када изгубе нафту из регије већ отцепљеног Бенгазија на истоку државе, Либијцима у подељеној и опљачканој држави, где ће се као и у Ираку инсталирати интереси „породица“ из САД и Британије, остаће песак и обећана демократија. А они се не једу. Већ се чују најаве са Запада да Либија у „створеном вакууму неће надживети Гадафија“ јер, како кажу на Западу, „демократија се не купује са полица самоуслуга, већ ствара деценијама, ако не и стотинама година“.

Пошто нису имали нафту, Срби су морали „ослобођење“, „демократизацију“, као промоцију сецесионизма дојучерашњих комшија Албанаца, да плате главом. А потом бубрезима и свим другим употребљивим органима продатим на светској пијаци. Кога данас интересује да је агенција „Тањуг“, преко вашег хроничара, још априла 1993. године емитовала осврт, начињен на бази извора и процена светских агенција и „Радио Ватикана“, да ће „ако Србија не буде кооперативна“ (а није ни Гадафи ових дана), у операцији „Вирџинија“, бити утврђен српски злочин над Албанцима као повод масовног егзодуса са Косова у суседну Албанију“, где су чекали „добровољци“ Ал Каиде.

Овај амерички кључни савезник у преобликовању исламских секуларних режима у протекторате, какав је већ Ирак и Авганистан, помоћи ће да се тврдоглавом пустињском лисцу измакне основна полуга за опстанак. Гадафи је преко сина Саифа ал Ислама, на инвазију „голоруког народа“ који је преузео пола Либије, „узвратио“: „Имамо три плана. План а: борба до последњег метка и до смрти, план б: борба до последњег метка и до смрти, и најзад план ц: борба до последњег метка и до смрти“.

Запад као одговор најављује да ће на остатак Либије, да би је ослободили од Моамера, „послати трупе пријатељског Египта“. Дакле, неће гинути, као ни на Косову и Метохији, момци из западне елите, већ се планира међусобни покољ Арапа, као и Југословена својевремено који су се, подстакнути споља али и акцијом послушника изнутра, укључили у комадање заједничке државе. У тој монтажи историје, судбина Срба и Србије већ је била предодређена за улогу јединог кривца у сценарију што се од тада понавља широм света. Једни момци су апсолутно зли и геноцидни, а други њихове жртве. Гадафија већ оптужују за „геноцид над голоруким народом“.

Сада када су послови практично већ обављени у басену Медитерана, а припрема се „свилен гајтан“ Ирану, одједном се уместо израза устанак у речнику западних медија помиње хаос, најављује егзодус Арапа према Европи и утврђује чињеница да оборене режиме нема чиме да попуни народ изведен на улице. Те масе, по правилу, немају ни вођу, ни организоване политичке снаге. Тако ће онај прикривени, истински и зато опасно неконтролисани револуционарни набој бити демонтиран превентивно и међу Арапима, као и 5. октобра у Београду.

Ради се о насиљу над судбином свих оних који неће бити елита новог расизма и фашизма, а предодређени су за робове новог поретка у операцији планетарних размера коју САД води и види као једини спас за будућност своје паразитирајуће економије

Како процењује руски председник Медведев, „следи наредних десет година бесмислена серија бесциљних побуна у којима ће арапске земље изгубити суверенитет, ресурсе“. А прикривени окретач, који у том паклу чека своју шансу, већ се увелико оглашава преко Ал Каиде бомбама на Кавказу, у скијашким центрима око Сочија, где треба да се одигра зимска Олимпијада.

Оголити данас феномен рађања јединог господара света и његових намера заогрнутих одором некакве увезене, дириговане демократије и симулираних људских права која се у ствари своде на социјалну обесправљеност, диринчење и огољену функцију потрошача робе мегакорпорација, крајње је незахвалан, па и по новинаре врло опасан посао. Њега се у сваком случају клоне како клијентелистички режими, тако и њихови медији. У Србији сазнајемо и гледамо на ТВ-у догађаје у Средоземљу и Блиском истоку у верзији потпуне подређености у односу на уређивачку политику „Wац Ригиеја“, све више по моделу Шпрингера.

Ништа боље није на телевизијама иза чијих се домаћих имена крије такође у потпуности контролисани и индуковани програм заглупљивања маса и скретања пажње са битних кретања у свету, али и суштинских проблема у Србији.

ДВОЈАЦ ПОСМАТРАЧА

Занимљиво је, па и прилично неутешно, да се нова велесила у успону, Кина уопште не оглашава о текућим збивањима, а да Русија упозорава на могуће ломове тек у пола гласа. То се, пре свега, односи на изјаве Путина, Медведева и министра Лаврова који су упозорили да „Запад не треба да се меша у послове арапског света, већ да га препусти да своје проблеме решава сам“. Али, то спада у већ потрошени речник алибија познат још из времена пре дезинтеграције Југославије, из времена Хладнога рата и равнотеже снага које очигледно још нема и није на помолу. А и питање је да ли ће је икада бити.

Русији је прошле недеље у Бриселу, на заседању Савета Европе, јасно стављено до знања да може само довести гас у ЕУ, али да не може да рачуна на његову редистрибуцију. Москва очито није у ситуацији да се избори за права решења за себе. Мада, када не би било америчке доминације над Европом, ова би и те како лако изабрала између плаћања и одржавања НАТО-а у којем доминира Вашингтон и коришћења под повољним условима ресурса из Русије.

Главни играч за коцкарским столом, на којем се решава питање да ли ће ово бити епоха новог робовласничког система са јасно подељеним улогама, су САД које дрско машу шпилом обележених карата. Саиграчи се праве да то не примећују и настоје да се одрже као фактори за коцкарским столом све до првог кључног превида каубоја насилника кога морају да трпе, а то се пре свега односи на Кину. Она је у положају економског брата близанца корпоративног капитала САД. Гомила њихову валуту, чије је једино покриће насиље НАТО-а.

Тешко је данас, у свеопштем светском цунамију балканизације света, парцелисања на дуги рок интересних сфера у уобличавање такве равнотеже која ће у ствари одложити пад САД-а као државе Империје, прогнозирати пут избављења. Јер, крај доминације САД као државе не мора донети ништа друго до излазак „корпоративне револуције“ из љуштуре у мегаробовласнички нови поредак, са светском владом састављеном од представника најбогатијих фамилија. У којој ће, наравно, доминирати не САД као држава, већ картели од којих ће већина заиста бити пореклом из САД и Велике Британије.

У једној таквој готово немогућој констелацији, земље БРИК-а прионуле су на задати такт корпоративних система у дистрибуцији профита. А истовремено треба да осмисле неку своју, другачију игру, при чему не смеју превише да забрину господаре света који командују том глобалном игранком. Проблем за те по рангу велике играче, али још увек економски и војно недорасле корпоративној осовини САД – ЕУ, је да ли је блеф или истинска спремност господара да свет гурну у армагедон, тоталну пропаст, ако на разрешавању кључних токова историје, усмерених ка стварању глобалног гулага, наиђу на одлучан отпор.

Не ради се, дакле, о питању да ли бранити анахроне системе са диктаторима на челу којима су до јуче пре свих Лондон и Вашингтон испоручивали оружје, већ чије ће бити власништво над ресурсима и њиховим путевима за транспорт после изненадног уклањања „доживотних“ са политичке сцене. На мети су и Иран и Сирија, као последње кегле у предузетој партији са домино ефектом.

Чини се да неке искрице промисли о неодрживости на дуги рок једног таквог пројекта постоје. За сада недовољно видљиве и недовољно концентрисане. А оне се дају назрети у очима Путина и Таоа, који испраћају игру великог каубоја и вребају, дао бог, евентуалну, за сада невољну видљиву слабост главног играча.

Извор: Магазин Печат