Arheoloska nalazista iz praistorije

U selu Rgošte kod Knjazevca otkriveno nalazište iz praistorije
Knjaževac – Na lokalitetu Banjica u selu Rgošte kod Knjaževca otkriveno je vredno arheološko nalazište iz perioda praistorije, antike i srednjeg veka, a posebno je zanimljiv i neobičan kultni kompleks iz ranog metalnog doba. Iskopine su rađene na površini od 45 metara kvadratnih i ovo je tek početak istraživanja za koje se pretpostavlja da će otkriti vrednu istorijsko-arheološku ostavštinu. – Istraživanja na ovom lokalitetu počela su nakon 1977. godine. Tada je Radomir Veljković ispod svoje kuće u selu Rgošte počeo da kopa podrum i naišao na ostatke srednjovekovne nekropole, odnosno stare skelete pokojnika toga doba. Radovi koji su vršeni 2006. godine otkrili su sedam ukopa. To su kultne jame u kojima su se kao žrtve prinosile životinje. Pretpostavlja se da smo pronašli skelet jelena, ali će se to utvrditi dodatnom analizom u Beogradu – kazala je arheolog Bojana Ilijić, kustos Zavičajnog muzeja Knjaževac. Prilikom sadašnjih radova otkrivena su još tri nova ukopa, bogata kolekcija keramike, alatke od kosti i roga, kao i ornamentisane kosti. Svi pronađeni predmeti se nalaze na obradi i tek nakon završetka analize, koju vrše stručnjaci, znaće se tačan period iz kog potiču i biće dostupni javnosti. Otkriveni predmeti biće u stalnoj postavci knjaževačkog Zavičajnog muzeja, a pretpostavlja se da će za obradu otkrivenih starina biti potrebno oko godinu dana. Na lokalitetu su radili stručnjaci Arheološkog instituta iz Beograda i Zavičajnog muzeja Knjaževac, a ceo projekat finansiran je iz budžeta knjaževačke opštine.


Археолошка истраживања на локалитету Бањица На локалитету Бањица у селу Ргоште код Књажевца, откривени су трагови насеља из периода праисторије, антике и средњег века. Крајем јула и почетком августа ове године обављена су заштитна археолошка ископавања, а посебно вредан резултат представљају бројне жртвене јаме из праисторије. Руководици истраживања били су др Милорад Стојић из Археолошког института у Београду и Бојана Илијић, кустос археолог Завичајног музеја у Књажевцу. Стручну екипу чинили су мр Александар Капуран, Археолошки институт Београд, Саша Милутиновић, фотограф, Завичајни музеј и студенти археологије из Књажевца Милена Муминовић и Драгица Бизјак. Радове је организовао Завичајни музеј, уз велику подршку локалне самоуправе. Сарадња Археолошког институтаи Завичајног музеја биће настављена кроз Пројекат “Насељавање области Горњег Тимока у периоду праисторије, антике и средњег века”

Kulture mlađeg kamenog doba – neolit
6000–3200 godina pre nove ere
Prva ljudska staništa
U praistorijskoj zbirci Muzeja čuva se arheološki i osteološki materijal koji svedoči o neprekidnom trajanju života počev od neolita, pojave najstarije zemljoradničke kulture na ovom području, kulture starčevo – kereš (Körös), sve do poslednje faze latena, mlađeg gvozdenog doba, do nastojanja Rimljana da, od izvora do ušća, ovladaju celim tokom Dunava.

Prvi tragovi života ljudi na našem području potiču iz neolita (oko 6000 godina pre nove ere).

Nosioci starčevačke kulture bili su prvenstveno zemljoradnici, ali su se bavili i stočarstvom, lovom i ribolovom. Starčevačka naselja podizana su u blizini reka ili bara, na uzdignutim lesnim terasama i gredama. Stanovalo se u zemunicama i nadzemnim zgradama.

Materijalni ostaci ove kulture – raznovrsni oblici sudova od pečene zemlje, alati od kresanog i glačanog kamena, kosti, rožine, figurine i amuleti konstatovani su na nizu nalazišta. Keramički nalazi raznih oblika ukrašeni su u tehnici barbotina, štipanja, otisaka nokta, nalepljivanja i dr. Pojavljuje se i slikana keramika u kombinaciji bojenja belom bojom na tamnoj osnovi i tamnom bojom na svetloj osnovi.

Starčevačka kultura se u severnom delu Vojvodine dodiruje i meša sa kereš kulturom iz Mađarske. Ove elemente uticaja kereš kulture na području koje zauzima starčevačka kultura susrećemo na lokalitetu Magareći mlin kod Apatina i Donja Branjevina kod Odžaka.

Među mnogobrojnim lokalitetima napoznatiji su: Bački Monoštor, Bač, Bogojevo, Apatin, Donja Branjevina...

Oko 4500. godine pre nove ere naseljavanjem novih populacija dolazi do formiranja vinčanske kulture i do otkrića metalurgije bakra. Ovaj period u našim oblastima je od 4500. do 3300. godine pre nove ere. Kao i u prethodnom periodu, nosioci vinčanske kulture su zemljoradnici, koji stanuju u zemunicama i nadzemnim kućama, a naselja su najčešće na terasama reka.

U vinčanskoj kulturi, slično starčevačkoj, zadržava se skeletno sahranjivanje. Groblje je izvan naselja, mada ima pojedinačnih grobova i u samom naselju (Bogojevo). Pokojnici su polagani u raku u zgrčenom položaju na bok. U grobovima su nađeni raznovrsni prilozi: posude, alatke, nakit i životinjske kosti.

Na području Muzeja u Somboru za sada je vinčanska kultura posvedočena na manjem broju lokaliteta, od kojih je najznačajniji Bogojevo. Reč je o naselju sa ostacima kuća; osim delova arhitekture, nađeno je dosta pokretnog materijala: posuđe i alatke od kamena, kremena, kosti i roga. U vinčanskoj kulturi izrađivani su idoli, koji najčešće predstavljaju božanstvo – Veliku majku, simbol plodnosti, nesumnjivo u vezi sa zemljoradničkim kultom i magijom koja je trebalo da utiče na plodnost zemlje i plodnost uopšte.

Krajem perioda vinčanske kulture čovek je upoznao metal – bakar i koristio ga. Vinčanski metalurzi imali su tehnološka znanja pri obradi metalnih predmeta, što na mnogim nalazištima dokumentuju bakarne perle, narukvice, igle, dleta, sekire-čekići i dr.

Kulture ranog metalnog doba – eneolit
3200–2000 godina pre nove ere
Na prelazu iz neolita u metalno doba najraniju pojavu na našem području predstavljaju tisa-polgar i bodrog-kerestur kulture. NJihovo matično područje je u istočnoj Mađarskoj. Ove kulture poznate su preko istraženih nekropola skeletno sahranjenih pokojnika sa većim brojem priloga (keramičke posude, alatke od kremena, kamena i bakra). Na prelazu iz neolita u metalno doba, u vreme kada bakar u ekonomici praistorijskog društva dobija daleko značajniju ulogu od one koju je imao u grupama finalnog neolita, razvijaju se po svom karakteru i tipologiji materijala dva sasvim nova kulturna kompleksa: badenski, kao stariji i vučedolski, kao mlađi. Dolazi do promene načina života, novih keramičkih oblika, novih oblika oruđa i oružja, nastaju i promene u načinu sahranjivanja.

Tradicionalni način sahranjivanja (polaganje pokojnika u zgrčenom položaju) zadržava se još neko vreme, ali se uporedo sa njim javlja i skeletno sahranjivanje pod tumulima. Kasnije se javlja i spaljivanje pokojnika i sahranjivanje u urnama, što će tokom bronzanog doba biti jedan od osnovnih načina sahranjivanja u jugoistočnoj Evropi. Lokaliteti na kojima su konstatovani predmeti iz perioda eneolita su: Bogojevo, Bač, Doroslovo, Bezdan, Gakovo, Apatin itd.

Kulture bronzanog doba
2000–1000 godina pre nove ere
Bronzano doba u Vojvodini otpočinje u periodu od 2000. do 1000. godine pre nove ere i na našem muzejskom području je jedna od najmanje poznatih i istraženih epoha u praistoriji.

Mada su prvi nalazi prispeli u Muzej krajem XIX veka, sistematskih iskopavanja nije bilo. Veliki broj predmeta je pribavljen kao slučajni nalaz prilikom kopanja zemlje za ciglane u Gakovu, Kupusini, Bačkom Bregu...

Za kulture bronzanog doba karakteristična je bogato ukrašena keramika i plastično izražena u raznovrsnim oblicima i ornamentici.

Metalni predmeti izrađuju se od bronze; to su: bodeži, mačevi, vrhovi koplja, sekire, fibule, narukvice i igle. Predmeti su izrađeni u tehnici livenja, a ukrašeni u tehnici iskucavanja i punktiranja.

Materijal bronzanog doba otkriven kod Bogojeva i Apatina uglavnom predstavlja grobne nalaze – urne Hügelgräber kulture, kao i inventar skeletnog groba sa dosta priloga, naročito metalnih, na lokalitetu ''[aponja salaši'' kod Sombora. Iz istog perioda su i predmeti sa lokaliteta “Goge – Vinogradi” na periferiji Sombora; oni potiču iz naselja ovog perioda sa ostacima podnica kuća, ognjišta i jama koje su bile ispunjene keramičkim materijalom.

Kulture starijeg gvozdenog doba
X–III veka pre nove ere
Početak I milenijuma na ovom području obeležava prvu upotrebu gvožđa i formiranje novih kulturnih grupa.

Na području Bačke i severne Srbije razvila se bosutska grupa, a u uskom pojasu jugoslovenskog Podunavlja valsko-daljska, zahvatajući deo zapadne Bačke i istočne Slavonije.

Materijal ove kulturne grupe uglavnom nam je poznat po nekropolama, kao što je nekropola ''Đepfeld'' kod Doroslova. Na ovom lokalitetu je otkriveno više od 180 grobnih celina sa ostacima spaljenih pokojnika i predmetima koji su direktno ili indirektno bili u vezi sa pokojnikom; na primer, nakit ili neki drugi predmet koji je ukazivao na pokojnikovo mesto u društvu.

Delovi konjske opreme, terakota konja i skeleti konja potvrđuju i uticaj istočnih Trakokimerskih elemenata na ovom prostoru. Keramika i metalni predmeti od bronze i gvožđa ukazuju da je nekropola nastala u ranom gvozdenom dobu i da je korišćena u kontinuitetu do dolaska Kelta na ove prostore.

Kultura mlađeg gvozdenog doba
III vek pre nove ere – početak I veka nove ere
Pozno gvozdeno doba – laten počinje na prelasku IV u III vek pre nove ere i povezuje se sa dolaskom Kelta na područje Panonije i srpskog Podunavlja.

Nakon neslavnog pohoda na Delfe 279. godine pre nove ere, Kelti se vraćaju i stalno naseljavaju jugoslovensko Podunavlje, Posavinu i Pomoravlje, zasnovavši plemensku zajednicu Skordiska.

Keltska država Skordiska zadržala se do dolaska Rimljana u I veku nove ere.

Značajne odlike latenske civilizacije su upotreba grnčarskog točka, masovna izrada usavršenog oruđa, oružja i vojne opreme (mačevi, bojni noževi, umbo, konjska oprema), početak kovanja novca.

Pokojnike su sahranjivali inhumiranjem i spaljivanjem. U oba slučaja nakit, oružje i oruđe polagani su u grobnu jamu. Mačevi i koplja kod ratnika najčešće su savijani i polagani u grobnu jamu.

Skordisci su izgubili svoju samostalnost posle propasti panonskog ustanka protiv Rimljana. Njihova je teritorija uključena u rimsku provinciju Panoniju.

U I veku nove ere keltska kultura je i dalje temelj rimskoj provincijskoj kulturi. Njen uticaj je vidljiv na mnogim proizvodima novodošavših sarmatskih plemena, koja su poprimila mnoge elemente keltske materijalne kulture.

Predmeti keltske materijalne kulture su otkriveni na mnogim nalazištima: Odžaci (keltski konjanički grob), Plavna, Doroslovo, Vajska, Riđica itd.

I–IV vek nove ere
Teritorija današnje Vojvodine na prelazu iz stare u novu eru bila je naseljena ilirskim, keltskim i sarmatskim plemenima, koja su bila na različitom društveno-ekonomskom i kulturnom nivou.

Teritoriju današnje Bačke i Banata od I do IV veka naseljavala su razna sarmatska plemena. Sarmati su narod iransko-južnoruskog porekla. U staroj postojbini bili su poznati kao konjanici i polunomadski stočari, ali posle doseljavanja na nove teritorije, postepeno su prihvatili od autohtonog stanovništva sedelački način života. U novim oblastima Sarmati zatiču starosedelačko stanovništvo, keltski i dački živalj, koji pokoravaju i sa njima nastavljaju zajednički život. Dolaskom na novu teritoriju stupaju u dodir sa velikom antičkom civilizacijom – Rimom, koja je izvršila veliki uticaj na materijalnu i duhovnu kulturu sarmatskih plemena.

Odnosi Sarmata prema Rimskoj imperiji, sa kojom su se graničili, bili su jako promenljivi tokom čitave njihove istorije. Osim čestih ratovanja povremeno je dolazilo i do savezničkih odnosa. U momentima zatišja uvek je dolazila do izražaja trgovina, što objašnjava odakle rimski novac i drugi predmeti u sarmatskim grobovima. Sarmati su svoje pokojnike sahranjivali najčešće u običnim zemljanim rakama; takođe je zastupljen i ritual sahrane pod humkama (velika sarmatska nekropola kod Vajske) ili u rakama sa drvenom konstrukcijom. Ženski grobovi su bili bogati prilozima: fibulama, niskama, naušnicama, narukvicama, ogledalima, pršljencima, posudama...

Na formiranje materijalne kulture Sarmata u Vojvodini veliki uticaj su imali autohtoni keltsko-dački elementi, blizina jedne visoko razvijene rimske civilizacije, kao i grčko-helenistički i iranski elementi u umetničkoj obradi metala koje su, uz nove tipove oružja, doneli sa sobom iz svoje postojbine: polihromija, pseudogranulacija, filigran.

Materijalna kultura Sarmata se ogleda na predmetima najčešće nađenim u grobovima u Bajmoku, Svetozaru Miletiću, Ruskom Krsturu, Vrbasu, Kuli, Stanišiću...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Za izučavanje starije prošlosti jednoga kraja arheološka nalazišta su nezaobilazan istorijski izvor. Kada je u pitanju Srem i njegova praistorijska epoha, dva najznačajnija lokaliteta su Gomolava kod Hrtkovaca i Gradina na Bosutu u blizini Šida.

Arheološko nalazište na Bosutu otkriveno je još 1880. godine. Prva iskopavanja na ovom lokalitetu započeta su 1964.godine a nastavljena 1965. u organizaciji Muzeja Srema iz Sremske Mitrovice, gde su i deponovani pronađeni predmeti. Rezultati iskopavanja pokazali su da je reč o višeslojnom istorijskom naselju, čiju je nepotpunu kulturno-hronološku sliku prvi izložio akademik Nikola Tasić. Ovaj autor je izdvojio bosutsku grupu kao posebnu pojavu na teritoriji Vojvodine i severne Srbije. Ovo nalazište je postalo eponim za identifikaciju srodnih kulturnih pojava na na velikom i razuđenom prostoru i ključ za rešavanje bitnih problema vezanih za period starijeg gvozdenog doba.

1971. godine ovo nalazište je ušlo u domaću i svetsku nauku pretstavljajući jednu novu kulturu gvozdenog doba, do tada nedovoljno poznatu u arheološkoj literaturi. Po gradini na Bosutu ova kultura je dobila naziv BOSUTSKA KULTURA.

1975. nastavljeni su radovi na lokalitetu i trajali su do 1988. godine. Nosilac projekta je bio Zavod za zaštitu spomenika u Sremskoj Mitrovici, a pronađeni materijal se čuva u Galeriji "Sava Šumanović" u Šidu. Tu je 1996.godine priređena stalna postavka i arheološka izložba

Rezultati dosadašnjih istraživanja pružaju sledeću hronološko-stratigrafsku sliku: najstarije naselje pripada finalnom neolitu.

Sledeći sloj pripada eneolitu.

Sledeći sloj pripada ranom i srednjem bronzanom dobu. Periodu starijeg gvozdenog doba pripada materijal bosutske kulture sa svoje tri razvojne faze. Poslednja faza vezuje se za naselje iz mlađeg gvozdenog doba koje se sa sigurnošću može pripisati Skordiscima, ogranku Keltskog etničkog stabla.

U srednjem veku obnovljen je život van Gradine, neposredno uz odbrambeni rov. U starijem gvozdenom dobu prvi put se pojavljuju plemena čija su imena potvrđena u istorijskim izvorima. Po svemu sudeći, u ovom delu Srema živeli su Breuci ,koji su u širem smislu pripadali panonskoj zajednici narod.

Gradina na Bosutu je najverovatnije predstavljala njihov politički i administrativni centar, a na njihovom čelu je bila neka vrsta kneza, odnosno poglavice plemena. Kada je između šeste i devete godine nove ere ugušen ilirsko-panonski ustanak protiv rimske vlasti, ugasio se život u ovom naselju.
[You must be registered and logged in to see this link.]

14. novembra 1997. godine na imanju Živka Kovacevica u Šidu otkriven je anticki sarkofag. Strucnjaci Galerije slika "Sava Šumanovic" i Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Sremske Mitrovice izašli su odmah na teren i konstatovali ovaj nalaz, te u dogovoru sa strucnjacima iz Narodnog muzeja iz Beograda i Arheološkog instituta iz Beograda isplanirali arheološko istraživanje same lokacije i neposredene okoline mesta gde je konstatovan ovaj nalaz. Iskopavanja su zapoceta 5. maja 1998. godine i trajala su do 22. maja iste godine.

Rezultati istraživanja su sledeci:


Otkriveni sarkofag bio je položen na postament od cetiri kamene ploce. Na postamentu je stajao sanduk sarkofaga u koji je bilo položeno telo pokojnika, cije su spoljne dimenzije 2,17 X 1,39 X 0,87m. Nacinjen od jednog komada kamena. Sarkofag je bogato dekorisan reljefnom dekoracijom, na kojoj su pronadeni tragovi boje. Dekoracija je uradena na tri strane sarkofaga, dok je cetvrta koja je stajala uz zid prostorije u kojoj se on nalazio, bila bez dekoracije. Poklopac sarkofaga takodje je nacinjen od jednog komada kamena i uradjen je kao dvoslivni krov.

Interesantno je da je ovo treci sarkofag pronaden u Šidu na potesu Beljnjaca. Prvi je pronaden pre prvog svetskog rata i nalazi se u Becu, a drugi 1948. godine i nalazi se u Muzeju Srema u S.Mitrovici.

Na osnovu dekoracije kao i jednog nalaza novca u blizini sarkofaga, on se može datovati u cetvrti vek naše ere i povezivati sa produkcijom Sirmijuma. U sarkofagu su verovatno bili sahranjeni muž i žena koji su pripadali višem socijalno-ekonomskom staležu. Pokojnik je bio oficir-hastaus ili centurion sa uspešnom vojnickom karijerom za koju je nagraden imanjem, verovatno vilom rustikom, na ovom prostoru na kojem je našao životni smiraj. Sahranjen je u porodicnom mauzoleju ili zidom omedenoj area maceria cincta kakve se srecu u sklopu vila, najcešce unutar zidova ili bedema.

Sem navedenog, na tom lokalitetu se duze vreme pronalazile razne stvari, novci, nakit...

Bila sam sa ocem, drugi dan po pronalasku sarkofaga na imanju doticne osobe ( koji nam je inace dugogodisnji prijatelj, a nalaziste je u njegovom dvoristu iza kuce), i sve smo pomno razgledali, bilo je i raznih izrezbarenih plocica, pretpostavljam sa okolnog zida, jer su i oni bili ukraseni.. ne verujuci da se sve to, eto, tek tako, pojavilo niotkuda.

Sarkofag je bio ostecen sa jedne strane, tacnije jedan njegov deo na poklopcu, pa smo pomalo iz znatizelje, pomalo i sa jezom, zavirivali unutra.. ali sunceva svetlost nije dopirala dovoljno duboko da se vide detalji unutar sarkofaga. Na moje veliko i razocarenje, ali i srecu, jer sam prpadzija i garant bi to sanjala sledecih, ko zna koliko, meseci.

Covek je kopao jamu i naisao na ne velikoj dubini, na kameni kovceg.. i nastavio da kopa oko njega.. iznenadjen i zbunjen pronalaskom, ali znajuci iz ranijih prica mestana o njihovim pronalascima da je i sam nasao nesto, po svemu sudeci, veliko. Uzbudjen otkricem obavestio je vlasti koje su dalje preuzeli iskopavanje i zbrinjavanje nadjenih predmeta.

Cak se sumnjalo, i to sa razlogom, da se pod temeljima njegove kuce, nalazi mozda jos zanimljivije nalaziste. Ceo Sid bio je zainteresovan za dalja desavanja i svi su mislili da ce drzava otkupiti njegovu kucu da nastavi sa iskopavanjem, medjutim do danasnjeg dana to se nje desilo.

Sarkofag se sada nalazi u dvoristu Galerije slika "Sava Sumanovic" i Muzeja naivne umetnosti "Ilijanum" u Sidu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Na Koridoru 10 i nalazi iz praistorije

Arheolozi koji istražuju područje na kome će se graditi Koridor 10, kod pirotskog sela Obrenovac, otkrili su na tom potezu dosad najvažnije arheološko nalazište, i to iz praistorije

Otkriveni su predmeti čija starost seže do 6.500 godine pre nove ere. Arheolozi su pokrenuli inicijativu da se sva dosadašnja nalazište uz Koridor proglase kulturnim dobrom, čime bi se stavili pod zaštitu države i ostali sačuvani za buduća pokolenja.

Putari ne poštuju proceduru

Arheolog Marin Brmbolić upozorio je da putari ne poštuju proceduru koja podrazumeva da arheolozi stalno nadziru radove na izgradnji Koridora 10, pošto je reč o području sa velikim brojem arheoloških lokaliteta čiji značaj prevazilazi okvire naše zemlje.

- Na dva mesta su devastirani ostaci Via militarisa. Kod Kndine bare postavljena je betonska baza sa ogromnom banderom, a na drugoj lokaciji drevni put je prekopan da bi se ispod njega postavili strujni kablovi, a zatim je zatrpan šutom - kaže Brmbolić.

Glavni istraživač dr Miroslav Lazić kaže da je reč o višeslojnom praistorijskom lokalitetu.

- Otkriveno je obilje keramičkih posuda, zatim predmeti od glačanog kamena, alatke od kosti i okresanog kamena, žrtvenici i figurine. Osim pokretnih nalaza na potezu Anovi, nedaleko od sela otkriveno je i pet stambenih objekata koji su istraženi. Jedan od njih stradao je u požaru oko 6.500 godina. Otkriveni su ostaci Starčevačke kulturne grupe, iz starijeg neolita u razdoblju od 6.500-5.500 godine pre nove ere, zatim ostaci Vinčanske kulture, iz mlađeg eneolita i neolita u razdoblju od 5.500-4.200 godine pre nove ere i nalazi bronzanog doba kojih je najmanje - kaže Lazić.

Ovo je treće veliko otkriće na trasi Koridora 10 od Dimitrovgrada ka Pirotu.

- Najpre smo otkrili odlično očuvane ostatke Via militarisa u dužini od ukupno 37 metara i širine skoro osam metara. Nakon toga, otkrili smo i važno raskršće puteva za koje se pretpostavlja da potiču iz razdoblja od 4. do 6. veka. Ovo raskršće otkriveno je u podnožju tvrđave poznate pod nazivom Gojindolsko kale, koja tek treba da se istraži - kaže Lazić.

Археолошка налазишта




Прва људска насеља на тлу Београда настала су још пре 7000 година. О томе сведоче бројна археолошка налазишта са материјалним остацима, од културе старијег каменог доба и осталих праисторијских култура, до средњег века. Налазишта нису уређена за посетиоце, а материјални остаци се махом налазе у Народном музеју.

Винча, 14 км од Београда на путу за Гроцку, је праисторијски локалитет на самој обали Дунава, са остацима материјалне културе праисторијског човека (неолитска пластика). У пећинама на Белим водама нађени су остаци неандерталског човека. По налазишту у Винчи названа је најраспрострањенија култура на тлу тадашње Европе.

На територији Гроцке су налазишта Агино брдо (неолит), Дубочај и Брестовик (римски период). На подручју Сурчина, код Јакова, је Кормадин, где су пронађени предмети из млађег неолита. На путу за Авалу, у Шупљој стени пронађене су праисторијске рударске јаме, а на Авали средњовековно утврђење од камена, град Жрнов.

На територији Карабурме и Роспи ћуприје пронађене су доста добро очуване келтске гробнице. Римске терме пронађене у Универзитетском парку на Студентском тргу, остаци су римског цивилног насеља. Остаци римског насеља пронађени су и у Доњем граду на Калемегдану - Митрино светилиште са жртвеником и мале терме.





Винча




Налази се на 14 километара од Београда, поред пута Београд-Смедерево и надалеко је позната по налазима изузетне археолошке вредности. Праисторијски локалитет Бело брдо је на самој обали Дунава и представља светски познато археолошко налазиште са остацима, великог неолитског насеља, у културном слоју дебљине 10,5 м и захвата површину од 10 хектара. У току ископавања, које је започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, откривене су бројне куће, земунице са остацима материјалне културе праисторијског човека.

Сваки од наталожених праслојева, који обележава поједине фазе живота у Винчи (у раздобљу од око 4500. до 3200. пре наше ере), садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина изузетно упечатљиве стилизације, накит од разних врста ретких и скупоцених материјала и безброј других предмета и уметничких дела израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области - из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.


Откривени предмети данас се могу видети у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда и Винчанској збирци на Филозофском факултету у Београду. Винчанска култура простирала се око 4000. године пре наше ере, на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове знатно касније настале у Месопотамији, Егеји и Египту.

Винчанска култура била је у зениту развоја до 3800. године пре н.е. - отприлике, све док се нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарству и обради бакра и злата.

Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је Археолошким парком. Поред археолошког налазишта, Винча је позната и по манастиру Ваведење из XV века, као и Институту за нуклеарна испитивања "Винча".

За организоване туристичке посете Археолошко налазиште "Бело брдо" отворено је током целе године. Туристичка организација Београда организује редовне обиласке налазишта.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Istorija - arheološka nalazišta

Do sada je počev od 1961. godine u požeškom kraju izvršeno 7 arheološkoh ispitivanja, od kojih su neka zbog svog višestrukog značaja imala dugoročniji i sistematski karakter. Praistorijska nalazišta iz neolitskog doba su otkrivena u selima Vranjani, Rasna, Svračkovo, Roge i Gojna Gora. Nekropole pod humkama metalnog doba u selima Rupeljevo, Gorobilje, Milićevo selo, Godovik, Lopaš, Prilipac, Pilatovići, Glumač, Vranjani, Otanj, Srednja Dobrinja, Tabanovići, Papratište, Gornja Dobrinja, Ježevica, Duškovci, Ljutice, Mađer, Tvrdići, Zdravčići, Visibaba, Uzići, Rasna i Mršići. Pojedinačni nalazi su u Svračkovu, Visibabi, Rasnoj, Glumču i Ježevici. Iz grupe antičkih nalazišta, nađena su antička naselja u selima Visibaba Municipium Mal), Bakionica, Prilipac, Duškovci, Ježevica, Kalenić, Vranjani i Prijanovići. Antičke nekropole i pojedinačni nalazi u selima Otanj, Visibaba, Gorobilje(kako izgleda reč je o nekropoli koja se nalazila baš negde u širem prostoru centra ovog sela. Jedini ostatak tog groblja je spomenik bogu Jupiteru-žrtvena ara koja je preneta kasnije u portu gorobiljske crkve. Veličina ovog spomenika: h=1,15m, širina 0,85m, debljina 0,46m. Na frontalnoj strani nalazi se tekst: J.O.C. TAVROPROCVLVS L.P.), Prilipac, Glumač, Vranjan, Donja Dobrinja, Ježevica, Dražinovići, Kalenić, Rasna, Uzići, Visibaba, Požega (Do 1951. godine, kada je prenet u Narodni Muzej u Užicu, ispred kuće M. Stojića nalazio se jedan rimski kameni lav. Ovaj objekat je najverovatnije dislociran i potiče sa područja municiplijuma iz Visibabe. Period II do III veka.)

Požeškom kraju za sada je najbliže neolitsko nalazište otkriveno 1962. godine u pećini Petnici kod Valjeva, gde su izvršena delimična arheološka istraživanja. Ova, kao i znatno obimnija istraživanja izvršena na paleontološkim lokalitetima pod Jerininim brdom u selu Gradcu kod Kragujevca i pećini Risovači kod Aranđelovca- dala su značajne naučne rezultate koji su, međutim, nedovoljni a potpunije poznavanje paleontološke epohe na tlu Srbije. Do sada najstarije praistorijsko nalazište je otkriveno 1968. godine na južnoj strani sela Vranjana, u pitomoj seoskoj ravnici kultivisanoj obradom zemlje i bujnim livadama. Njegova uža lokacija zahtevala je onaj centralni deo Vranjanskog polja, koji zauzima prostor približno 1,5 ha. Tokom sondažnih istraživanja koja su ovde izvršena 1970. i 1973. godine utvrđeno je da je severozapadni deo naselja bio lociran neposredno uz jedan lučni prirodni koso zasečeni bedem koji u daljem severozapadnom pravcu prelazi u manji plato iznad koga postepeno nastaju blage padine i pitoma pobrđa. U bližoj i daljoj okolini Požege i čitavog požeškog kraja zabeleženo je i nekoliko slučajnih nalaza bakarnih sekira koje, kako izgleda, predstavljaju prve predmete izrađene od metala, pa samim tim čine posebnu karakteristiku prelaznog razdoblja. Takav jedan nalaz pet bakarnih sekira-čekića sa prelomljenom osovinom i sa jednom oštricom zabeležen je u Ševrljugama kod Kosjerića, a drugi je poznat iz sela Visoke kod Arilja gde je nađena jedna sekira-čekić sa jednom oštricom. Osvajanje današnjeg jugoslovenskog dela Balkanskog poluostrva od strane rimske države bilo je propraćeno mnogobrojnim i vremenski dugim ratovima koji se sa manjim prekidima trajali nešto više od 2 veka. Najveći deo teritorije zapadne Srbije ušao je u sastav provincije Ilirika, koja je kasnije podeljena na provincije Panoniju i Dalmaciju, od kojih ova druga obuhvata veliku teritoriju od istočne jadranske obale preko Hercegovine, Crne Gore i Bosne sve do istočnog područja zapadne Srbije, gde se graničila sa provincijom Mezijom.

Još od Kanitza poznato je da se u vremen rimskog doba na većem prostoru sad već prigradskog sela Visibabe nalazilo veliko nasselje, što je u to vreme putopisac i istraživač dokumentovao uglavnom većim brojem površinskih nalaza ostataka građevinsokog materijala i jednm brojem arhitektonskih detalja i nadgrobnih spomenika na ovom mestu i u njegeovoj široj okolini, kao i u okolini Požege. Danas je posle proučavanja nekolicine natpisa sa nadgrobnih spomenika, u literaturi poznato da se ovaj grad najverovatnije zvao Malvesatium i da je imao karakter municipija, dakle samoupravnog grada koji je imao opštinsku upravu. Drugo značajnije nalazište na široj periferijimunicipijuma u Visibabi, oko 2,5 km istočno od Požege, predstavlja lokalitet "Požežnica" u selu Bakionica. Ovde se najverovatnije radi o većem kastelu koji je štitio prirodni prilaz gradu iz istočnog pravca, pa je kao takav predstavljao deo šireg gradskog odbrambenog sistema. Nedaleko od navedenih lokaliteta, na prilipačkom brdu Lopaš, nalaze se još uvek dobro očuvani ostatci kasnog antičkog i ranog vizantijskog utvrđenja dužine oko 160m sa 6 apsidalnih fortifikacionih tačaka, od kojih su dve glavni ugaoni odbrambeni punktovi utvrđenja. Ostatci rimskog mosta na Skrapežu u selu Kalenić, koji su uočeni 1907. godine, više ne postoje. Od nekropole u Ježevici sačuvano je samo nekoliko spomenika od kojih se dva nalaze u Narodnom muzeju u Užicu, dok od nadgrobnih spomenika iz Donje Dobrinje sa lokaliteta "Crkvine" skoro da ništa nije ostalo.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Arheološko nalazište - Lepenski Vir

Arheološko nalazište „Lepenski Vir“, nalazi se u Đerdapskoj klisuri, na niskoj dunavskoj terasi. To je središte jedne od najznačajnijih praistorijskih kultura.

Arheološkim otkrićem Lepenskog vira 1965. godine, zahvaljujući dr Dragoslavu Srejoviću, možemo rekonstruisati veze između svih praistorijskih nalazišta podunavlja. U ranijoj stratigrafskoj fazi lokaliteta Lepenski vir, pronađeni su ostaci keramičkog materijala koji je veoma blizak Starčevačkoj kulturi, iz čega je izveden zaključak da su tri najznačajnija lokaliteta Srbije: Lepenski Vir, Starčevo i Vinča, blisko povezani, kako teritorijalno, tako i hronološki i da su na neki način genetski izranjali jedan iz drugoga. To sve upućuje na činjenicu da je ovaj prostor Srbije imao kontinuitet života od vremena ranog mezolita (6615. – 6000.godine p.n.e.) pa do poslednjih udisaja vinčanske kulture u hronološkoj fazi, Vinčanski Pločnik IIb, oko 3000. godine p.n.e.
Ovoj dokazanoj i od svih svetskih stručnjaka potvrđenoj tezi, pre otkrića našeg arheologa dr Dragoslava Srejovića je prethodio stav da je sva staro-evropska kultura, uključujući i pismo, uvezena sa istoka.
Na lokalitetu Lepenskog Vira, otkriveni su ostaci sakralne arhitekture iz vremena 7000. do 6000. godina pre nove ere. Sva naselja kulture Lepenskog Vira, ležala su na niskim terasama, malim i izolovanim, jer ih je po dužini presecao Dunav, dok su ih po širini zatrpavale strme padine okolnih brda. Arhitektura Lepenskog Vira je jedinstvenog stila, jer se ne pojavljuju ortogonalne osnove i verikalni zidovi. Staništa u naseljima imaju oblik zarubljenih kružnih isečaka sa strmim krovom koji naleže na osnovu sa čvrstim podovima od izlomljenog krečnjaka, u koji je uglavljen veliki oblutak i uz njega uvršćene kamene skulture. U središtu svih naselja nalazio se prostrani trg, a staništa oko njih su bila raspoređena u redove. Trg je bio mesto gde su se obavljali razni rituali. Na osnovu obliki i proporcija staništa, može se utvrditi da su graditelji Lepenskog Vira raspolagali određenim matematičkim znanjem. U naselju su bila svtilišta istog oblika kao i staništa. Oko ognjišta su bile smeštene skulture velikih oblutaka koji prikazuju ljudsku figuru na kojoj je prvobitno oblikovana samo glava. U kasnijoj fazi, skulpture dobijaju oblik ljudske figure i postaju pravi idoli. Na njima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, riba, jelen, a na nađenim predmetima su ugravirane zagonetne predstave: znaci slični koordinatnom sistemu, skice, slova, brojke, predeli. Arheološki istaživanjima, otkriveno je ukupno 136 objekata.

Kako ne bi bilo potopljeno puštanjem u rad Hidtoelektrane „Đerdap I“, naselje Lepenski Vir je premešteno na viši nivo, gde je izgrađena i muzejska zgrada u kojoj su izloženi najznačajniji arheološki nalazi i kopije najlepših skulptura, čiji se originali nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu.

Izvori:
- GRADJEVINAR 19

Praistorijska umetnost na tlu Srbije

Praistorijska umetnost na tlu Srbije
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz likovne kulture.

Teritorija Balkanskog poluostrva bila je nastanjena od pradavnih vremena. Naučnici smatraju da su zemlje zapadne i srednje Evrope bile naseljene već u prvom odseku pleistocena (diluvij, ledeno doba), a da se u oblastima Balkanskog poluostrva čovek pojavljuje u periodu poslednje glacijacije (alpska glacijacija - Njurm). U to doba hladne klime pre 40000 godina, večiti led spuštao se do 1500 metara nadmorske visine.

Prve ljudske zajednice tada su živele u pećinama. Na osnovu izučavanja pećina, naročito pećine pod Jerininim brdom u selu Gradac i Risovače na Venčacu može se izgraditi izvesna slika njihovog života. Bile su to ljudske zajednice od 10-15 članova, od jedne do tri biološke porodice, a njihovo privređivanje bilo je uglavnom sakupljanje plodova i lov. Taj čovek, već homo sapiens, obrađivao je kamen i kosti i na taj način pravio oruđe i oružje. U prvo vreme lovio je krupne biljojede (džinovske jelene, divlje konje, goveda), a u izmenjenim klimatskim uslovima (zavladavanja predarktičke klime) i mamute, nosoroge, lavove i hijene. Usled velikog zahlađenja (virmska glacijacija, Njurm 3) oko 25000 godina pre n.e. došlo je do napušanja pećina i prestanka ljudskog života. Time se završava prvo poglavlje istorije ljudskih zajednica na teritoriji Srbije.

Nova etapa počinje sa promenom klime, krajem ledenog doba (nova geološka epoha - holocen). Na osnovu ispitivanja arheoloških nalazišta u Đerdapu utvrđeno je da se tamo razvila jedna od najsloženijih kultura praistorije, koja se prema jednom velikom dunavskom viru, naziva kultura Lepenskog Vira (7000-5500 godina pre n.e.). Najstariji ljudi ove kulture živeli su već u naseljima, a u zajednicama od dve do četiri biološke porodice. Kasnije, sa priraštajem stanovništva, gradili su naseobine po utvrđenom obrascu. Sahranjivanje je bilo van naselja, a dolazi i do usavršavanja izrade alata i oružja. Brojni nalazi upućuju na postojanje privatnog vlasništva, društvene hijerarhije, religije, umetnosti, a u sferi proizvodnje ostali su na tradicionalnim izvorima hrane i nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stočari.

Ljudske zajednice iz starijeg kamenog doba (paleolita) na tlu Srbije razvile su kulture mlađeg kamenog doba (neolita) koje uz lovačko-sakupljačku ekonomiku razvijaju i zemljoradnju i stočarstvo. Tome je svakako pogodovala i toplija klima. Neolitska kultura na prostoru i severno i južno od Save i Dunava razvijala se od 5300 do 3200 godina pre n.e. a najznačajnija nalazišta su Starčevo i Vinča. Na osnovu arheoloških iskopavanja može se pretpostaviti da su ove ljudske zajednice podizale kuće jednu pored druge, oblepljene blatom, izmešanim sa plevom. Podovi su bili od nabijene zemlje, a krovovi od pruća i slame. Domaćinstva su posedovala raznovrsno posuđe.

Neolit

Iz ovog perioda nalazi se samo mali deo arheoloških nalaza, koji su pronađeni tokom iskopavanja mnogobrojnih neolitskih nalazišta. Oni pokazuju napredak u izradi predmeta od kamena, kosti i pečene zemlje. Oblici posuđa, napravljeni za praktičnu upotrebu ili za kultne (religiozne) svrhe, kao i ljudska i životinjska plastika, odražavaju i svakodnevni i duhovni život ovih ljudi.

Osnovno privređivanje bilo je zemljoradnja i stočarstvo, što je nov kvalitet u odnosu na raniji način života nomada i lovaca. Rani neolit u Srbiji ponajviše poznajemo zahvaljujući iskopavanjima u Starčevu (starčevačka kultura). Bliže antroploško određenje nosilaca ove kulture nauka još nije objasnila. Ljudi ranog neolita pravili su kuće kvadratno-trapezoidnih osnova od drvene armature, oblepljene blatom i plevom. Kuće su verovatno bile grupisane unutar porodica. Pronađeni hambari (ukopani u zemlju) sa ugljenisanim ječmom i pšenicom ukazuju da se radi o ratarima, a kosti domaćih životinja o stočarstvu. Ostaci divljih životinja pronađeni u kućama ili pored njih ukazuju da su se ljudi ranog neolita bavili i lovom. Veliki broj šila, spatula, harpuna i udica ukazuje na bavljenje ribolovom, tim pre što su se naselja nalazila pored reka.

Nosioci starčevačke kulture, sudeći prema ostacima njihove materijalne kulture, živeli su na jugu do Makedonije, a ima dokaza njihovog života i u Bosni.

Grnčarija je uglavnom bila bombastog oblika. Sudovi, pehari i zdele su ukrašavani barbotiniranjem, štipanjem, prevlačenjem prstiju po svežoj prevlaci. Pronađeno je mno ljudske i životinjske plastike. Životinjske figure su realistički napravljene, a ljudske statuete imaju izrazite oblike ženskog tela što odražava verovanje u kult plodnosti.

Nosioci kulture srednjeg neolita nastali su mešanjem starosedelaca i ljudskih zajednica poznatih po nalazištu Vinča (vinčanska kultura). Njihove nastambe pravljene su po starom principu i od istog materijala. Vinčanske kuće bile su masivnije, sastojale su se od dva odeljenja sa ognjištima. U kućama se izrađivala grnčarija i alatke od kamena. Ljudi su poznavali pletenje asura od trske i like, a nalazi delova tkačkog stana ukazuju da su znali i za preradu vune.

Veliki broj pronađenih ostataka materijalne kulture svedoči o majstorstvu u grnčariji. Sudovi su zaobljeni; bilo ih je bikonusnih profilacija, a osobita spretnost vidljiva je pri izradi zdela i pečenju. Ljudska plastika je dobila nove oblike; pojavljuju se strogo stilizovane statuete sa durim vratovima i licima koja podsećaju na maske.

Vinčanci poznatog neolita živeli su u porodicama, posedovali su stoku (goveda, ovce, svinje) koje su držali u dvorištima. Kuće su im bile poređane po redovima, sa "ulicama" što upućuje na zaključak da su sela bila sa "urbanističkim" rešenjima.

Njihova grnčarija je raskošnija i ukrašenija. Preovladavaju zdele bikonusnog i konusnog oblika. Ornamentika je urezana i česta je primena crvene boje. Ljudska plastika i dalje se bavi ženom, trudnicom i majkom sa detetom, ali ima i figurina i sa naglašenim muškim atributima.

Alatke i oružje bili su od uglačanog kamena, a nakit od školjki. Ljudske zajednice koje su stvorile starčevačku i vinčansku kulturu bile su podložne seobama usled unutrašnjih razloga, ali i spoljnih. Tako dolaskom ljudi iz Anadolije i Panonije menja se etno-kulturna slika i nestaju vinčanske zajednice a na njihovom prostoru stranci počinju sa upotrebom metala, čime počinje nova epoha ljudske istorije.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Još jedno otkriće na istočnom kraku Koridora 10, kod sela Obrenovac, otkriveno nalazište iz mlađeg neolita



Večernje novosti

DIMITROVGRAD - Arheološka ekipa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koju predvodi dr Miroslav Lazić, došla je do još jednog, trećeg po redu izuzetnog arheološkog otkrića, na istočnoj trasi Koridora 10. U njivama kod sela Obrenovac, tačnije kod mesta Anovi (Hanovi) arheolozi su otkrili ostatke višeslojnog praistorijskog naselja.

- Otkriveni su nalazi takozvane Starčevačke kulturne grupe iz perioda 6.500 do 5.500. godine pre naše ere. Tačnije iz perioda Vinčanske kulture, odnosno iz mlađeg neolita, a ima i ostataka bronzanog doba. Pronašli smo veliki broj ostataka keramičkih posuda, ostatke glačanih kamena, koštanih alatki, zatim alatke od okresanog kamena, ostatke žrtvenika i jednu figurinu - kaže dr Lazić. Osim takozvanih pokretnih nalaza, kao što su predmeti, stručnjaci su otkrili i temelje pet zgrada, od kojih je jedna stradala u katastrofalnom požaru pre oko 6.500 godina.

BANDERA I RIMLJANI - LETOS smo imali dva primera devastacije. kod kandinih bara građevinci su pobili betonsku banderu usred starog rimskog puta, a na suprotnoj strani iskopali kanal za elektrokablove i svu zemlju nabacali na nalazište. U razgovoru sa investitorima i njihovim poslodavcima smo se dogovorili da se bandera skloni i očekujemo da će se to i desiti - kaže Marin Brmbolić, arheolog, savetnik u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Identičan stav o zaštiti u petak u Dimitrovgradu je iznela i njegova koleginica Snežana Jelić.

Ovo je prema rečima dr Lazića najznačajnije otkriće, kome su prethodila još dva; jedno je u mestu Kandina bara, blizu Gradine, gde je otkriven ostatak nekadašnjeg Vojnog puta (Via militarisa), koji potiče iz kasnoantičkog i ranovizantijskog perioda. Širina ovog puta koji je sagrađen u vreme rimskog vojskovođe Filipa Arabljanina je oko 7,5 metara, a u površinskom sloju otkriveni su ostaci konjskih potkovica, vrhovi strela, klinovi i dva safira.

Istraženo je i nalazište Malo kale, kod sela Gojin dol. Arheolozi su ovde otkrili raskrsnicu nekadašnjeg “Via milirtarisa” i puta koji je vodio ka Velikoj tvrđavi iznad sela. Na ovoj deonici je međutim, nalazište značajno oštećeno jer su ruke preduzimljivih tragača za starim blagom povadile mnogo kamenja, verujući da je upravo ovde neko staro blago.

Arheolozi su, u stvari svojevrsna prethodnica neimarima na Koridoru 10. Jedan događaj od letos, međutim, nagnao ih je da se ova nalazišta proglase kulturnim dobrom i da se sačuvaju jer bi mogla biti odlična destinacija za turističke posetioce. Zato su zatražili arheološki nadzor nad trasom, tačnije delom koji se ukršta sa saobraćajnicama i naseljima iz ranijih epoha.

Objavljeno na sajtu novosti.rs