Iza scene Dinkiceve smene

Иза сцене Динкићеве смене

Пише: Љубиша Спасојевић





У Србији земљи чуда, чуда су постала свакодневница. Због тога се дешава да и она највећа пролазе незапажено. Тако је и то једно скорашње, које свакако спада у највећа и најневероватнија прошло без видљивих реакција. То чудо је било вишесекундно или још прецизније речено једнодневно одсуство председника државе из медија, поготово оних њему најомиљенијих – телевизијских. Нису нас извештавали о његовој бризи за обичног човека, обећању о усвајању кучића без ногу , мачића без репова, неутешних мува зунзара које су оставили брачни партнери, буба шваба бескућница које се смрзавају на фебруарским температурама, комараца крвопија на ивици истребљења, јер им је власт у Србији недостижна конкуренција, није тражио гнусног злочинца, улубљивача аутомобила новинарке Б-92, тог бастиона објективног и професионалног извештавања, нису га снимали како обилази коридор 10 засуканих рукава спреман да ако треба пред камерама узме и лопату у руке придружујући се у ударничком раду статиситма доведеним за ту прилику, није се чак ни на општу забринутост грађана вакцинисао против грипа иако му је сезона, није било бомбаша у згради председништва кога би наговарао да се преда док су се ту случајно затекли медијски посленици да то забележе и ненаметљиво нас известе, није било извештаја о његовом личном (за)лагању у борби против корупције, није запошљавао оних неколико незапослених по новоотвореним полумилионским радним местиома, није од нас тражио стрпљење јер је Европска унија тако близу, а што се ближе избори све је ближа, није позивао на хапшење Генерала и његово доживотно смештање у сигурну хашку кућу, нити на претпоставку невиности Змије, није свечано отварао радове у Бугарској којим траса Јужног тока обилази Србију, није давао свој лични допринос реформи судства предлажући за чланове највиших суских инстанци људе без дана судијског искуства и оно најчудније у том чуду, никоме се тог дана није извинио.

Изгледало је буквално као да је човек у земљу пропао, баш као што ова земља у земљу пропада. Али свако чудо има своје обијашњење, па тако и ово најневероватније од свих која су до сада гађала и погађала Србију. Тог дана, тог невереватног дана када председника није било ни у једном ТВ дневнику, вестима, репортажи или неком другом средству за испирање мозгова који би обавештавала o његовом самопрегалачком раду за добробит? Ове? Државе? Тог дана је ипак делао за његову будућности , а самим тим и за будућност свих нас. Тог невероватног и непоновљивог дана када медији нису забележили и подразумева се, обавестили нас о председниковим трудбеничким напорима и осталим активностима, он је био у тајној посети енглеској краљици.

*
* *

Председнички „Фалкон“ узлетео је са аеродорма хитајући путем без алтернативе ка једној од најзначајних држава чланица ЕУ. У њему је поред најважнијег, због штедње, било још само двадесетак путника из председниковог најинтимнијег окружења, који ће боравак у престоници грдог Албиона искористити за обилазак лондонских бутика, трошећи са муком зарађене дневнице.

По слетању, јато функционера и функционерки опхрвано бригама о бољитку државе, раздрагано се разлетело се по радњама, а протагониста инкогнито посете одведен је у Бакингемску палату. Због тајности, а и због неких других, много јаснијих и важнијих разлога, у њу је уведен на задња врата, резервисана за коњушаре, вртларе, куваре, собарице и остале слуге и слушкиње.

„Да ли прво да клекнем или да се извиним?“ - Размишљао је председник панично прилазећи трону. „Или да се извињавам док прилазим на коленима?“ – Уследила је дилема на дилему. „Или док прилазим на коленима да се извињавам?“ – надодавала се на претходне две још једна. Мука га је спасла краљица која му уз службени осмех рече да на незваничним састаницам никаве формалности нису потребне. Енглески хладно посматрао га је чопор француских пудли, данских дога и немачких вучијака, као и портрети краљичиних претходника обешених по зидовима дворане за аудијенцију. Неки од њих су били обешени на другим местима и у другим временима. То је показивало да није само српки специјалитет власт људи са коца и конопца, али је у српски специјалитет да тај обичај траје до данашњих дана.

- Који је разлог ваше тајне посете?- Обрати му се краљица.
- Ваше височанство, једини прави разлог моје посете је моја искрена жеља да мојој држави буде још боље него што је сада. Бољитак који је постигла одкако сам ја и моја странка на власти јасно показују да ми и даље треба да останемо ту где јесмо, водећи је у срећну будућност, путем који нема алтернативу. – Пси храњени пажљиво одабраном храном, ненавикнути на масне лажи које су могле озбиљно да утичу на свачији, па и њихов - керећи холестерол, после овог што су чули показаше јасне знаке узнемирености. Неки почеше и да реже.
- Kако ја могу да вам помогнем? – Упита га краљица, дајући неприметан знак батлеру да четвороношце изведе у шетњу, иако је до њихове вечерње фискултуре било још доста времена.
- Видите Ваше Височанство, дошао сам да ми одате тајну ваше успешне и дуговечне владавине. Тај рецепт бих применио и у мојој држави. Ако су Срби могли да издрже петсто година под Турцима, зашто не би могли под мојом владом и владом моје странке бар толико, ако не и дуже? Турци су знате наши вековни пријатељи, они нас воде у Европу, они су заправо пети стуб... Краљица га прекиде одсечним покретом руке, дајући му јасно до знања да не жели да слуша о полумиленијумском пријатељству Срба и Турака, као и о њиховом присуству у Европи.
- Видите, тајна моје дуговечне владавине је проста. Ја бирам паметне саветнике.
- А како знате ко је паметан?- Знатижељно упита инкогнитијанац.
- Сваких месец дана позовем их и поставим загонетку. Ако тачно одговоре, остају ту где јесу, ако погреше, добијају отказ.
- Па јел' могу да видим како то радите? – Усхићено запита гост.
- Како да не. Ево управо је данас ред на премијера Гордона Брауна. Он чека да ви и ја завршимо разговор па да му поставим загонетку. Позваћу га одмах да уђе. – Краљица нареди да уведу њеног првог министра. – Гордоне данас је на тебе ред да одгонетнеш загонетку. Одговори ми на ово питање. Твоји родитељи имају дете које није ни твој брат, ни товја сестра. Ко је то?
- То сам ја ваше Величанстово – одговори као из топа Гордон Браун.
- Да ли вам је сада јасно ? – Запита краљица .
- Да, да, савршено јасно, хвала Вам пуно. Извините што сам вас уземиравао. Одмах идем у Србију да применим Ваш рецепт. Извините журим – рече председник удаљавајући се натрашке. Пси у врту га испратише непријатељским режањем и лајањем.
- Гордоне ова посета је инкогнито – напомену краљица сараднику.
- Без бриге Ваше Височансво, о њој ћу писати тек у мојим мемоарима. Кад је мог'о Тони Блер да заради силне паруштине на његовим, зашто не бих и ја на мојим?
- Нормално Годоне, сасвим логичан потез. На оваквима као што је овај гост најбоље зарађујемо – закључи разговор владарка.

*
* *

У „Фалкону“ који се враћао назад паралелним путем без алтернативе, док су фунцконерке усхићено једна другој показивале лондонске крпице направљене у Кини, а функционери пили омиљено домаће пиће – виски, предсеника је морила брига, коме ће првом од његових сардника да измери памет. „Премијер, како му оно беше име... Аууу брее не могу ни да се сетим како човек изгледа, а камо ли како се зове...Да ме сад развласте, не бих могао да се сетим... Ма добро, није битно како се зове, њега нећу да тестирам, он слуша све што кажем, значи паметан је, немам проблем са њим... Божа Дерикожа, одан европским интеграцијама, теткин кауч па две виле, па милиночићи Евра у банци, ако то није памет, не знам шта је... Шунатовац, овај Шутановац... Добар је и он. Увешће нас у НАТО брже него што бих и ја могао. Паметан момак... Зна шта ваља... Није му потребан тест.... Вук Јеремић... Тај мали је препаметан... Толико људи верује да је патриота.... Хе,хе,хе. Ако је толико људи преварио, ни њему не треба тест...Мој најбољи ученик. И ту се доказао да је најбољи, мада има још да учи и то од мене, него од кога ће, него од мене, па иако ме надмаши у фолирању, опет није леп и згодан као ја. ....Дачић? Кошаркаш...Поуздан, нећу ни њега.А Кркобабић? Ма и без вијагре ради овом народу шта хоће. Народ? То је мушка именица. То је онда истополни однос. То је тако европски. Паметно, паметно, ко би рек'о да је Кркобабић тако проевропски орјентисан. Мислио сам да је само на речима, кад оно и на делу. Мада, сви смо такви... Тома? Ма Тома је мој 101 посто. Наше две странке ће руку под руку... Шта му је требало оно са стиропором? Залетео се... Није пит'о ни Американце ни ове из ЕУ за стиропор, а нисам ни ја. Нема везе прогутаће овај народ и ту његову причу... Он још није јавно мој сарадник, нећу ни њега...Чеда... Пу,пу,пу, далеко било... Њега Американци држе ко' мало воде на длану... Ма и онај амерички амбасадор јавно је рекао да несме ни длака са главе да му фали, а камоли нешто друго... Само ми још то треба да ме тужи њима како га пропитујем незгодним питањима... А ни он није званично мој сарадник, односно ја његов... Пајтић? Он најбоље клима главом када ја причам. Паметан је и он...Млађа....Хм....Млађа...Тај је две Владе растурио. Јесте да води привреду успешно као ја државу, али ми је сумњив... Тера своје по сваку цену... Шта год му даш никад није задовољан, стално тражи још... Њега ћу, па да видимо да ли је достајан да ми буде сарадник... А што ли се краљица онако наљутила кад сам споменуо Турке?...Они нас воде у Европу, а Европа нема алтернативу... То значи да Турска нема алтернативу... На Чегру бих могао да помирим Турке и Папу, кад Папа дође у Ниш... Па тамо да подигнем џамију уместо оног неевропског споменика са лобањама... Како би то одјекнуле у свету... Опет бих био у центу пажње... Можда ме опет прогласе за европског лидера године... Медреса у Београду... Џамија на Чегру... Она црква Светог Саве на Врачару... То ћу да преправим у катедралу... Или можда џамију... Какав би то мултикултурни пројект био...Обама добио Нобела за мир, па посл'о војску у Авганистан... Ја ћу прво војску онамо, па је логично да и ја добијем Нобела ... Ма то вреди бар два Нобела... Један је доста, скроман сам ја... Фрак, лептир машна, све светске агенције извештавају...Светске камере снимају...Морам да видим како ми стоје фрак и лептир машна... Ја у центру пажње... Турци долазе на мој позив, Папа долази на мој позив да прославимо...Објављујем план о мултиетничкој Србији... Ма шта Србији, мултиетничком Балкану... Ма какав Балкан, план о мултитеничкој Европи ... Ма каква Европа, свет је права мера за моје способности... Мултитенички свет, то је права ствар... Да направи мултетнички свет то још ником није пало на памет... Генијално, генијално, први сам се ја тога сетио... То вреди бар још једну Нобелову награду за мир. Био бих први двоструки нобеловац за мир... Мултиетнички,мултиетнички... Мултичетнички,мултичетнички, четнички свет...“ Пробуди грозна мисао претворивши сан о Нобеловим наградама просрпског, проевропског и просветског председника у ужасну мору свеприсутног српског национализма, највеће балканске, европске, светске, галактичке, међугалактичке и васионске пошасти.

„Нећу одмах да зовем Млађу, него кад дођем кући... Јефтинији је позив из фиксне мреже. Морам да дам пример како ја штедим сваки државни динар... То би могли да известе медији. Онако, уобичајено, ненаметљиво, у свим ударним терминима, а после и репризно. У бре.. ништа не купих у Лондону. Нема везе сутра ћу опет да одлетим тамо. Мого'о би и до Париза у истом цугу...Париз је престоница моде, тамо су најбољи фракови и лептир машне. Повешћу опет ове моје, нека виде како сам добар.Како оно рече Мићун – мој највећи проблем је што желим да будем свима добар. Па да у праву је. Само српски национализам, ту нисам добар, то мора да се искорени. Уништење тог зла нема алтернативу, баш као и Европа, тојест Турска. Иста, непрекинута нит сарадње, из хиљаду триста деведесетих повезује Србију, Турску и Европу “

Колона блиндираних аудија и мерцедеса ушла је у двориште скромне десетособне виле на Дедињу. „Ма брже ми је да га позовем мобилним. Морам да дам пример ефикасности. После примера о штедњи, могли би медији овде да известе и о тојој мојој особини. Принципи изнад свега. То је имиџ који влада када је реч о мојој владавини. Принципи и поузданост. Доказ'о сам то и са оном резолуцијом о Косову у УН. Видели су наши стратешки партнери да увек могу да рачунају на мене.Уф, мог'сам одмах да зовем Млађу, шта ми би, та сам чек'о довде... А, да, штедња...“ Ужурбаним кораком председник уђе у резиденцију и извади мобилни телефон:

- Млађо, одговори ми што пре на следеће питање. Твоји родитељи имају дете које није ни товој брат ни твоја сестра. Ко је то? После дуге паузе испуњене интелигентном тишином сабеседник одговори:
- Дај ми молим те мало времена, јавићу ти се што пре. Не часећи на часа министар Економије, регионалног развоја и осталих српских катастрофа позва министра полиције:
- Дачићу, ти си челник службе која све зна па ми одговори на следеће питање. Твоји родитељи имају дете које није ни твој брат ни твоја сестра. Ко је то?
- Само да се се консултујем. Јавићу ти се што брже могу - одговори министра унутрашњих и осталих непознатих дела. Мотороле почеше убрзано и забринуто да тирликају тражећи одговор. Сарадници минстра потегоше страначке и коалиционе партнере. На решавању загонетке убрзо су били ангажовани умни капацитети свих министарстава, агенција, невладиних организација и осталих средстава принуде.

Видећи необичну и неуобичајену ужурбаност по кабинетима, један од страних саветника министра полиције упита га о чему се ради. – Е, ако сад није време да нам докажете да сте наши, као што смо ми безброј пута доказали да смо ваши, не знам када ће бити – јекну министар унутрашњих и осталих непознатих дела. - Молим Вас одговорите ми на следеће питање. Моји родитељи имају дете које није ни мој брат, ни моја сестра. Ко је то?
- То си ти- даде саветник одмах спасононо решење.
- Тосам ја, то сам ја, - понављао је одговор, да га не би заборавио Ивица. - То сам ја! - Кликну срећно преко специјалне везе Млађи.
Министар економије, регионалних и осталих српских катастрофа истог тренутка позва предесеника.- То је Ивица Дачић! – Ускликну победоносно.

-Млађо, глупердо, одмах поднеси оставку! Ову државу могу да воде само паметни људи попут мене! Одмах је поднеси да те ја не бих сменио! То је Гордон Браун!!!

Љубиша Спасојевић

[You must be registered and logged in to see this link.]