Srbija posle Putina

Србија после Путина

Пише: Драгомир Анђелковић



Посета руског премијера прошла је у ружичастом светлу, али речи лете а дела остају. Остаје нам да видимо да ли ће српски режим искористити шансу да у сарадњи са Русима повећа снагу и улогу Србије

Готово у свакој шали има бар зрно истине, а некада су оне и у потпуности истините. Таква је досетка коју је пласирао један амерички сатиричар, устврдивши да је вођење спољних послова вид књиговодства. Другим речима, свака од страна укључених у међународну сарадњу педантно сабира и одузима шта даје, а шта добија. То не значи да међу спољнополитичким „рачуновођама“ не могу да постоје и топле емоције. Оне су добра подлога за интересну сарадњу, али посао је посао. Зато „причу“ о Путиновој посети Београду – поготово што је ових дана њој посвећено много пажње – ваља усредсредити на оно шта Руси желе од Срба, а Срби од Руса, и куда нас то води.

НАТО ИГРАРИЈЕ

Често се чује да је за Москву проблем ако Србија уђе у НАТО. То је само делимично тако. Русима је у војном погледу то небитно; због нас тај пакт неће ојачати. Штавише, многи стручњаци сматрају да је био делотворнији док су га чиниле само државе тзв. „Старе Европе“, а да га је садашња „источна“ хетерогеност ослабила. Још када се НАТО папазјанија додатно допуни са нама – па ми, Хрвати и Албанци почнемо инаџијски да се свађамо унутар атлантских структура – у Москви би могли весело да се смеју. Ипак, Русија је против уласка Србије у НАТО. Зашто је тако?

Ступање наше земље у Северноатлантски савез имало би симболички ефекат. Било би настављено ширење НАТО-а на исток, а Русији је битно да се тај тренд не прелије на постсовјетски простор. Друго, руско јавно мнење, које здушно подржава Србе (много више је просрпско него власт), било би увређено приступањем Србије НАТО-у. Бугарска је то учинила, али од Русије није очекивала активну подршку за очување територијалног интегритета, што Србија тражи, као и потпору за Републику Српску. Због резигнације јавности, Москва, вероватно, не би драстично променила своју политику, али би се осећала непријатно. Многи би јој унутар Русије поручивали да је изиграна, односно био би нарушен имиџ њене прагматичне, одмерене али ефикасне, спољне политике.

ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСТ

Неутралност Србије иде и наруку руском предлогу новог модела европске безбедности, који је по неким мишљењима за Москву најважнија спољнополитичка иницијатива. Кремљ је 2009. године, као основ за даљу разраду, предложио нацрт „Уговора о безбедности у Европи“. Кључни део УЕБ-а предвиђа да државе које га потпишу не предузимају активности које угрожавају безбедност других потписница, односно да чланице војних савеза преузму обавезу да инсистирају да они поштују територијални интегритет и суверенитет других земаља.

Предлог не игнорише постојеће војне пактове у Европи (НАТО и ОДКБ – „руски“ одбрамбени савез), већ их заједно са неутралним земљама уклапа у целовит систем заснован на поштовању међународног права. Јер, намера му је да се превазиђу, а не продубе конфронтације. Ни Русији, ни ЕУ, а сигурно ни Америци – иако то, од острашћеног настојања да успори рушење тзв. „новог светског поретка“, у пуном обиму не схвата – то није у интересу.

Русији је од значаја да се и Србија у својству ванблоковске земље укључи у разраду УЕБ-а, а не да она, пошто је он актуелизован, уђе у НАТО. Путин сигурно није дошао у Београд да нам само то каже, али далеко је од тога да је питање атлантских интеграција небитно као што се у нашим медијима неретко тврди. Тим пре што од нашег односа према НАТО-у и УЕБ-у, као и другим питањима битним за Русе, у немалој мери зависи и руски став према ономе до чега нам је стало.

ЕНЕРГЕТСКА ГЕОПОЛИТИКА

Русима је важно да Србија промени однос према њиховом капиталу. Наравно, поготово у условима кризе Београду је драго да се појаве руски инвеститори, али Москви је стало да њима – као на пример раније Аустријанцима – буде широм отворен и банкарско-финансијски сектор. У Србију намеравају да дођу релевантне руске банке и осигуравајућа друштва, а и даље је актуелно преузимање неке српске банке. То наравно има везе и са руском енергетском геополитиком.

Поред неоспорне изградње „Јужног тока“, улагања у гасно складиште и НИС, Русима је битно да, на овај или онај начин, уђу у Електропривреду Србије. Поред економског интереса Москве, ствар је и у томе што би Србија, свестрано енергетски повезана са Русијом, са њом развила много чвршће стратешко партнерство него са САД, када би којим случајем ушла у НАТО. Психолошки и сваки ефекат тога би, наравно, био много већи ако би наша земља остала неутрална.

Русима је свакако интерес да, на софистициран начин прилагођен нашој локацији, Србија буде подстакнута да што потпуније уђе у руску енергетско-економско-политичку сферу. Због тога је Путин дошао у Београд, као што је боравио у Љубљани ради тога да Словенија, на начин прилагођен њој, буде повезана са том сфером. Разуме се, у контексту тога, Русима је битно да где год за то постоје пословни интереси буде продубљена привредна сарадња како са Србијом тако и Словенијом, односно да руска страна буде укључена у важне инфраструктурне пројекте у нашој земљи (нпр. реконструкција железничке мреже). Јасно, Руси су заинтересовани и да Србији продају све што она намерава да купи, а они могу да понуде, а то је неколико ловаца неопходних за дугорочну контролу ваздушног простора.

СРПСКА СТРАНА МЕДАЉЕ

Да пређемо на српску страну терена. Нама је у интересу да добијемо што потпунију подршку Русије у вези са заштитом националних интереса, где год је Москва спремна да нам је пружи. А спремна је то да чини у вези са КиМ и РС, док то углавном није вољна да ради – а тако је било и за време претходне, много националније владе – када су у питању Хрватска (где руска дипломатија никада озбиљно није ни поставила питања статуса прогнаних Срба) или Црна Гора. Русија, независно од Србије, има своје рачуне у некадашњој српској Спарти, а у контексту настојања да гради постамеричку Европу на темељу сарадње са Немачком, Хрватску третира као зону њеног утицаја. Уз то, неће ни да се замера када директно није заинтересована, ма колико се радило о малој али национално врло самосвесној држави. У свему значај има и традиционално присуство руског обавештајног фактора у Хрватској, односно личне везе и симпатије произашле из тога.

Да скратимо причу, далеко је од тога да смо за Моску зеница ока, али је на неким за нас веома важним државно-националним пољима – из интереса, али и начелних симпатија према нама – спремна да нас подржи и више него што се актуелна власт усуђује да то затражи. Уз то, и објективно нам одговара што веће присуство руског капитала. Режим, оптерећен евроатлантским сновима и обавезама према онима који су му помогли да се устоличи, гледао је да то избегне док год се надао да ће капитал стићи са друге стране. Сада је и њему јасно да се то неће десити, а земљи су неопходна свежа средства, и отварање реалних пословних перспектива, као што је опсежно ангажовање српске грађевинске оперативе у вези са грандиозним припремама за олимпијаду у Сочију (2014) и Светско првенство у фудбалу које ће 2018. године бити одржано у Русији.

Што се тиче енергетике, свакако би било лепо када не би толико зависили чак ни од пријатељске Русије. Но, нико други нам реално не нуди да преко нас пређе магистрални гасовод, нити је спреман на такву нафтно-гасну сарадњу која би нас у том погледу учинила лидером на постјугословенском простору и релевантним фактором у југоисточној Европи. На страну што није исто да ли нам је енергетско-стратешки партнер неко ко је признао тзв. „државу Косово“ или онај ко је на страни наше целовитости.

ИСТЕРИВАЊЕ НА ЧИСТИНУ

Долазак Путина у Београд прилика је да наши званичници о свему реченом размисле, те да прекину да траће наше време. Вашингтон нам је – са организовањем економског Самита југоисточне Европе у Балтимору, на начин да је Косово, и по цену изостанка наше земље, третирано као држава – по стоти пут демонстрирао какву Србију жели. А то је Србија која игра, чак и самосакатећи се, како он свира, а за то осим илузија ништа не добија. Србији – у циљу подстицања њене пуне кооперативности (читај дизања рука од КиМ) током актуелних преговора са Приштином – Европски повереници Америке поручују да је чак реално да до краја ове године не постанемо ни кандидат за ЕУ.

То је на неки начин добро јер саможиве власти, којима пре избора треба неки успех, нагони да поведу избалансирану политику према Русији. Значи, за очекивати је да буду спремније да без околишења уђу у склапање и реализацију обострано корисних, енергетских, финансијских и политичких аранжмана. А иако не би требало правити прекомерну помпу од тога, те уместо евроатлантског сањати евроазијски сан, они су реални и Србији носе знатну корист. Но, после реченог ипак треба направити малу ограду.

Могуће је да актуелна власт поново игра спољнополитички покер. Као што се сетила Русије и Кине, стубова српске спољне политике, када су 2009. године запели преговори са ММФ-ом, а потом је искамчивши шта је хтела поново градила само онај европски стуб. У среду су потписани неки споразуми, изречене високопарне фразе, „потврђено“ стратешко партнерство између Србије и Русије, али то је све могуће пренебрећи. Поготово када власт и није баш пупчаном врпцом везана за КиМ. Међутим, мислим да се то неће десити. Вероватно је и она, досадашњим потпуним потцењивањем од стране Запада, подстакнута да колико-толико поведе Србију путем који је у складу са интересима нације и глобалним геополитичким кретањима.

РЕЧИ ИЛИ ДЕЛА?

Путин је уверио официјелни Београд и српску јавност да ће пројекат „Јужни ток“ бити реализован, те да Русија истински нуди Србији руку ради много потпуније економске и политичке сарадње. Учињени су и неки конкретни кораци у смеру којим треба да се упутимо како би ојачали економску моћ и унапредили геополитички значај, чак и са становишта европских интеграција. Сада смо сувише оријентисани на ЕУ, а то нас неће брзо одвести ни у Унију. Пре ћемо доспети у њу, не улазећи у то да ли нам се тако нешто исплати, ако са других страна нисмо економски и политички изоловани.

Угледни амерички генерал Л. Норстер (1907-1988), својевремено је рекао: „Спољна политика не може да има већи ауторитет и делотворност од силе која стоји иза ње.“ Несумњиво је тако, а ми сарадњом са Русијом радимо у прилог подизања наше економске и сваке друге силе. Москва – као што је случај са Вашингтоном – не жели да нас претвори у свој војно-политички сателит или да угрози наш територијални интегритет. Отуда, Русија и нема намеру да нас ради тога ослаби, већ нам пружа шансу да на начин компатибилан њеним интересима ојачамо.

Ми некада мислимо да нам Русија не помаже довољно, али она без глорификовања њене улоге ипак ради у прилог многих наших интереса, а не наноси нам никакву штету, што САД свесрдно чине. А да ли ће и актуелни режим – тако што ће у свим сегментима учинити руски капитал једнаким западном, односно, на начин који нас не угрожава уважити руске спољнополитичке интересе – повести одговорнију националну политику, и тако престати да иде наруку онима који нам нису пријатељи, убрзо ћемо видети. Посета руског премијера прошла је у ружичастом светлу, али речи лете а дела остају. А више пута смо се већ опекли о оно што је режим учинио. Надам се, јер властодршци имају све мањи маневарски простор, да овај пут неће бити тако и да је Јеремић био у праву када је изјавио да ће Србија бити јача после Путинове посете.

Извор: Магазин „Печат“

О Путину и српским „јевропејцима“

Пише: Миодраг Новаковић



Глас разума ових дана долази са истока, на западу и даље ништа ново. Запад очигледно нема тенденцију да слуша Путина, али како време иде и западна економија тоне, а руска јача, западне туне ће се неминовно променити.

После неуспеле пљачке руских државних ресурса од стране западних служби, и руских корумпираних политичара и „тајкуна“, у време када је Путин у Русији освајао власт- „западна демократија“ је морала да научи да једе из руске руке, а да је не уједа. То најбоље видимо на примеру Немачке и неких балтичких земаља, које полако увиђају реални однос снага у свету. Прошло је оно време, када су се руски гласови у УН куповали за буђаво америчко жито. Шта нам све ово казује- казује нам једну неоспорну чињеницу, чињеницу коју нам „наш“ режим упорно прећуткује, а то је да - Европа има алтернативу!

Но вратимо се на кратко тој маћехинској и оронулој Европи. Ми Срби, нарочито наши суграђани „другосрбијанци“ који хитају ка „Јевропи“ отворених уста и везаних очију, не треба да заборавимо да су „хабсбурговци“ и даље на власти, у овој, суштински једној истој, само историјски „испрекиданој“, европској монархији, која је у задњих пар векова само мењала име од Аустроугарске Царевине, Хитлеровог Трећег Рајха, и данас Европске Уније. Уније неравноправних народа, како то лепо видимо на примеру браће Бугара и Румуна, које су наводно примили у ту срећну заједницу, да би их одмах стрпали у карантин. Дакле исти стари дизајн, исти садржај, исти „ибер менш“(виша раса) менталитет, једино можда мало друкчија кореографија и неки нови „глумци“.

Тако смо ето и данас сведоци скоро идентичне, овај пут мало модификоване англо-германске предаторске политике према нашој нацији, или како нас они називају - „непоћудном балканском елементу“. Ко у то не верују, треба само да погледа данашњу политичку мапу Балкана. Видеће да су сви бивши марионетски фашистички режими и њихове геноцидне нације награђене, а једина и најстарија државотворна нација Српска, која се у свим великим ратовима борила на страни Савезника, не само да је „кажњена“, већ је територијално раскомадана и то са намером да евентуално буде избрисана са карте Европе.

Сви они, који су и даље узбуђени и „надахнути“ уласком у европску чекаоницу (мада сазнајемо из многобројних статистичких истраживања да тај ентузијазам у задње време рапидно сплашњава, чак и у режимским министарствима) и покушавају да поткрепе свој ентузијазам чак и „косовским питањем“, тако што и даље тврде ( упркос озакоњеног сепаратизма, и то од стране „наше“ државе која ових дана преговара са „државом“ Косово) да све то нема везе, пошто ћемо „ускоро“ ионако сви заједно осванути у тој „срећној“ Европској заједници. Требало би ипак да себи поставе једно питање: У које ће се то границе „држава“ Србија вратити, када се ускоро, та вештачка коалиција „неравноправних народа“, сруши као кула од карата?

Ово питање је намењено пре свега „другосрбијанској“ хедонистичкој градској популацији, коју данас англо-германски окупатори купују као некад америчке инидијанце за „огледалца и чешљеве“. У историјском животу једног народа би морале да постоје важније ствари и узвишенији циљеви од западне „џанк“ хране и „робовласнички“ произведене јевтине технологије. Треба да знате једну ствар, а то је да ће на крају када нам отму све што су планирали да отму, узеће „они“ назад и те ваше „џуџа-биџе“, а онда ћете морати назад у опанке, из којих сте се тек недавно испиљили…

Где се све овде уклапа Путин? Прво, убацио сам ову „јевропејску разраду“, да бих додатно „досликао“ режимску паралажу која нам се продаје у форми „алтернативе која нема алтернативу“, и која је овде од стране прозападног режима и њихових налогодаваца једино у функцији анестетика, према него што нам се, као нацији, зада последњи ударац.

Путин данас стиже у Србију као пријатељ и пружа нам своју братску руку. Колико је значајна ова његова посета, не само због „пакета“ који нам доноси, већ и због симболичног значаја - нарочито након увредљивог третмана који је од стране нашег петоколонашког режима (који воде, не државници, већ политички очајници) - доживео руски председник Медведев, када је 2009 посетио Србију.

Тада је усхићени Медведев, наивно верујући да га у Београду чекају његова православна словенска браћа (у форми српских званичника), предложио да на веома значајну 65-то годишњицу ослобођења Београда, организујемо заједничку руско-српску војну параду. Тадић, не само да је бешчасно одбио ту понуду, већ је и „дефакто“ фалсификовао историју покушавајући малициозно да умањи удео славне Руске Армије у ослобођењу Србије, тако што је истакао непостојеће заслуге западних савезника у тим завршним ратним операцијама. Сурова је истина, да смо ми Срби у Другом светском рату више страдали од америчких и енглеских бомби,него немачких.

Дакле, још једном у ових последњих пар година, и то опет са највишег нивоа, братска Русија нам пружа руку пријатељства. Ми можемо само да претпоставимо какав ће одговор Путин добити од „нашег“ однарођеног режима! Зато је сада на нама као православном и братском словенском народу да покажемо да прихватамо Руску руку пријатељства!

Прави начин да то покажемо јесте да га дочекамо сви заједно на улицама наше слободне српске престонице- исте престонице за коју су, пре седам деценија, поред српских, раме уз раме, гинули и руски војници. Изађимо сви 23-ег на наше улице, и то у тако великом броју, који ће Владимира Путина и братску Русију обрадовати, а нашем однарођеном режиму утерати страх у коске!

[You must be registered and logged in to see this link.]

Руске телевизије детаљно о Путиновој посети Србији



среда, 23. март 2011.

Руске државне телевизије вечерас су детаљно известиле о посети премијера Владимира Путина Београду, указујући да му је тамо указан посебан пријем и да је главна тема разговора била енергетика.

"Пријем Владимира Путина у Београду је посебан догађај, тако сматрају Срби. Отуд и војне почасти које за радну посету и нису сасвим обавезне", јавила је руска телевизија. У извештају се наводи да датум посете није посебно биран, већ да се поклопио са предстојећом годишњицом почетка бомбардовања.

"Посета Владимира Путина је вест број један, детаљи и свака реч ће се овде разматрати још дуго. Али за Србију, која преживљава велику кризу, важније од свих коментара јесте то шта ће та посета донети економији, а то су инвестиције и нови уговори", додаје се у извештају.

Све телевизије су детаљно известиле о ставовима обе стране о Јужном току, Косову, као и о ситуацији у Либији. Први канал је извештај најавио речима "историјска блискост и велики планови за будућност".

Церемонију сусрета Тадића и Путина национална телевизија је преносила уживо. "Данас у центру пажње није била историјска блискост две земље, већ економска сарадња", навела је та телевизија.

НТВ је оценила да "односи према Путину у Београду излазе ван оквира обичне симпатије" и да је реч о "радној, али и пријатељској посети". Телевизија наводи да је циљ посете био да се разјасне сви детаљи око Јужног тока, што је за Србију веома важно, додала је НТВ.

Извор: Бета

Руски премијер био ганут овацијама на Маракани - Владимир Путин

Меч је у 51. минуту игре прекинут, а гост поздрављен бурним овацијама преко 24.000 гледалаца и бакљадом на северној трибини, на којој је било и много руских застава, а певала се "Каљинка".

"Ти си Звездин четник, Путине", орило се Точидерским брдом, а ганути шеф руске владе је навијачима отпоздравио подизањем три прста...

"Старији брате, пољуби мајку нашу и кажи јој, кажи, да смо је достојни, и да се боримо и да ћемо се борити, и да је волимо"!

Долазак Путина најавили су млади Звездини играчи, који су само минут раније повели преко Зорице против вршњака из Зенита. Само 15 минута касније Мурихин је донео гостима изједначење, чиме је постигнут коначан резултат меча - 1:1.

Домаћини су Путину поклонили клупски дрес са бројем један, реплику пехара Купа европских шампиона (који је Звезда освојила пре 20 година) и копију фреске Белог анђела из средњовековног манастира Милешева.



Путин био је одушевљен поклонима које је добио од челника Црвене звезде, а посебно му се допао нови дрес црвено-белих, који је реплика дреса из 1991. године.

"Путину се много допао дрес са бројем 1 који је добио на поклон и рекао је како би волео да Звезда или Зенит ускоро постану шампиони Европе", истакао је потпарол клуба Марко Николовски.

Није познато да ли је једна од тема разговора са српским домаћинима била око изградње новог стадиона Црвене звезде и још озбиљнијег улагање у фудбалски клуб.

Поред Путина у ложи седи и представник Удружења бајкера Србије, чији су га чланови дочекали испред стадиона на моторима!









Ratni invalid s Vladimirom

Slika na kojoj u svečanoj loži stadiona Crvene zvezde pored ruskog premijera Vladimira Putina sedi srpski ratni invalid Goran Jovanović Fonza, koji je u Vukovaru 1991. godine izgubio nogu, obišla je svet. Predsednik srpskog odeljenja moto kluba Noćni vukovi objašnjava odakle potiče prijateljstvo s jednim od najuticajnijih svetskih političara.
- Premijer Putin i ja smo se upoznali prošle godine na moto-skupu Noćnih vukova u Sevastopolju, a na njegovu inicijativu smo se videli na stadionu Crvene zvezde u sredu. Moto našeg kluba je patriotizam, pravoslavlje i zdrav život, sa čim se slaže i Vladimir Putin - kaže Jovanović i dodaje:
- Tokom utakmice razgovarali smo na ruskom, a sve se svodilo na priču o motorima, jer Putin ima "harli dejvidson" i jedan ruski motocikl. On je veliki ljubitelj fudbala i navijač Zenita, pa se mnogo obradovao golu ovog kluba, kao i ja pogotku Crvene zvezde, čiji grb imam istetoviran na ruci.
Srpski ogranak Noćnih vukova je premijeru Rusije ovom prilikom poklonio blagodarnicu - zahvalnicu i majicu s likom vuka, na kojoj je ćirilicom ispisano "Srpski motociklisti - S verom u Boga".