Graditelji fatamorgana

Graditelji fatamorgana



amo do pre tri meseca, dežurni na poslu širenja optimizma su smatrali da mogu komotno mašti da puste na volju, te da će im čuvena bajka o

Dragan Vidaković, 27.03.2011

+++


Konceptu razvoja Srbije, koji je predviđao da će naš BDP 2020. dostići 8000 evra, omogućiti lagodno parazitiranje na progresivnom siromašenju naroda sve do te daleke 2020., a da će potom, po sistemu kud koji mili moji, dugo, dugo i srećno krckati zarađeno na beskrupulozno smišljenom projektu gradnje lanca fatamorgana po srpskoj pustinji.

Danas to više niko ne pominje. A i kako bi? Kilogram krompira je prešao 100 dinara, dostiže negde i 120, ljudi ga dakle kupuju na komad, hleb je trenutno 120 dinara kilogram, beli luk 600-700 a ni pasulj više nije prost kao nekada.

I sve to u situaciji kad je Srbija zarasla u korov, kad se sprema uvoz pšenice jer su neuki DOS-ovi ministri na čelu sa Ivanom Dulić-ekspertom G17+, tvrdili da pšenica nije strateški proizvod, da država nema ništa sa njenom proizvodnjom, da se ona mora povinovati zahtevima tržišta kao i svaki drugi proizvod. Tvrdili su da je opsesija pšenicom komunistička izmišljotina, da je u kapitalizmu pšenica isto što i pesak.

A da danas imamo hrane za sebe i za izvoz, bili bi sila. Da je u poljoprivredu otišao deo besmislenog davanja 10.000 evra po radniku strancima koji ovde pristanu da otvore neki objekat (a što ne bi, kad ovde imaju što nigde nemaju), ne da bi bili sila nego velesila.

To neznanje i tu zabludu „jezuita“ liberalnog kapitalizma plaća vlast (narod zapravo) koja je na šalterima stranih banaka u Beogradu, kojima je prethodno omogućila monopol ukidanjem domaćih banaka i ograničenjem konkurencije, za samo dva meseca ove godine podigla milijardu i dvesta miliona evra komercijalnih kredita, za koje Božidar Đelić u Skupštini kaže da ćemo ih vrati isto onako kako on pukne prstima, a nećemo, što zna svaki seljak da ne može vratiti kredit ako ga uzme da kupi hleb i lekove.

Već dva meseca đaci više ne idu u školu nego što idu. Obrazovanje, najjači adut svake razumne države dnevno se urušava, tonemo u duboki mrak srednjeg veka.

Stotine hiljada ljudi je bez posla, stotine hiljada žive ispod granice bede, gladuju deca, u zemlji Srbiji, u kojoj i motka da se pobode u zemlju rodilo bi na njoj nešto za jelo. Velika je majstorija dovesti Srbiju na ivicu gladi i do prosjačkog štapa. Ali uspeli smo!

Adekvatnu zdravstvenu zaštitu imaju samo oni koji imaju pare ili debelu vezu, posao se dobija preko partijske knjižice.

Sve u svemu, posle ratova, sankcija i bombardovanja, Srbijom je zaista protutnjao jedan ogroman anti: ekonomski-zdravstveni-demografski-obrazovni-naučni-socijalni-moralni-…cunami koji je ostavio takvu pustoš od koje se nikada nećemo oporaviti. A da je to tako, da je situacija slična stanju u nekom urgentnom centru vidi se iz toga da se linija obećanja vlasti spustila na današnji dan, na dnevno oživljavanje stanovništva direktnom masažom srca-širenjem neumesnog optimizma.

Tako je premijer Cvetković 14. marta izjavio: „Bolji život mora odmah!“ (1)

Danas je 26. mart, dvanaest godina od počinjenog zločina bombardovanja Srbije, a od boljeg života ni traga ni glasa. Gore je nego pre desetak dana.

U utorak osmog marta, novopečeni evropejac Palma je dao nešto umereniju izjavu: „Građanima bolje za tri meseca“ (2) od čega naravno neće biti ništa, jer za tri meseca jedva da će i mladi krompir da nikne, ali sigurno neće biti ispod 200 dinara.

I neki drugi koalicioni patneri u aktuelnoj vlasti su poptuno izgubili kompas ili misle da narod nije pri čistoj svesti.

Tako Vuk Drašković, lider jedne od stranaka koje čine vlast, skandira sa svojim pristalicama „dole vlada“, „dole banda crvena“, „dole žuti“, Drašković bi, veli, da „trese drvo slobode“ dok ne otrese sve „gubare i krpelje“ kako on od milja zove svoje koalicione partnere. „Hleba i posla mora da bude. Ovo je Srbija ovog 9. marta, i mi imamo pravo da tresemo.” (3)

No hleba je u Srbiji sve manje i uskoro će biti skuplji. (4) Veknu hleba i pola litra kuvanog jela u narodnim kuhinjama svakodnevno čeka 30.000 ljudi. Čak 2.500, od 6000 dece koja dolaze po obrok je mlađe od 10 godina.

Nedavno smo se na RTS upoznali sa tragičnom sudbinom petočlane porodice Milenković iz vranjskog sela Gradnja koja preživljava od 6.000 mesečno. „Nemaština i glad stalni su gosti u njihovoj kući od blata, a statistička granica siromaštva nedostižan san.“ (5)

Mala Dragana Milenković ima samo jednu želju: „Moja jedina želja je da više ne budem gladna i da bar jednom zaspim sa punim stomakom“

Malo je reći da je to potresno. To su slike užasa. A takvih porodica u Srbiji ima mnogo. Jedna porodica od hiljadu je dobila pomoć. Umirile su se nečiste savesti onih koji bi morali o tome da vode računa. I na RTS nema više slika bede, ni gladne dece. Idemo u EU. U NATO. Idemo u kosmos svoga ludila. Sanjamo. Ne hleb kao ova nesrećna deca. Ali „juriš na naše snove još traje“ poručuje Vuk Drašković lider jedne minorne stranke koja se šlepala uz „žute“, protiv koji skandira sa svojim pristalicama, sanja i on da je „SPO cunami koji će da promeni državu“ (6), a cunami smo videli kakvo je zlo.

Kaže da se vraća „idealima 90-ih“ „Misle da ćemo ih dočekati na kolenima da zemlju povedu 20 godina unazad. To nećemo dozvoliti. SPO je spreman za borbu - rekao je Drašković, i dodao da se članstvo te stranke priprema za moguće obračune svake vrste sa onima protiv kojih su se već borili.“ Oni sa kojima je moguć „obračun svake vrste čine šaroliko i ne baš malobrojno društvo: “najtvrđi ideolozi Jugoslovenske levice, ljudi koji su izdali SPO, Đinđića, Koštunicu, najekstremniji pripadnici Miloševićevog terorsitičkog poretka, tajkuni svih Kolubara”. (7)

Neka se ovakovom izjavom bave oni koji bi trebalo da se bave, a da ona nije ni najmanje bezazlena, da je opasna, da izazviva strah i zebnju, da podseća na onu neprekidnu želju Zapadnih mentora tokom 90-ih da u Srbiji dođe do „kratkotrajnog puštanja krvi“, da se Srbija očisti, pročisti i doživi katarzu i prizna sve što je neko učinio ili nije učinio u njeno ime, više je nego jasno. Neki to zovu „6.oktobar“. Hoće li neko već jednom reći šta je tada trebalo da se desi, šta je ono za čime žali jedna Srbija što nije učinila drugoj. Nadu vidimo nije izgubila.

Više bih o onoj navodnoj borbi 90-ih protiv režima. Neupućenima i onima koji danas slušaju priče o toj „borbi“ verujem da neverovatno zvuči istina da su vladu Mirka Marjanovića 1994. formirale dve liste, jedna koju je nosio Milošević s drugu Drašković, koji su vodili i pregovore oko formiranja te koalicije, koja je u suštini predstavljala koaliciju protivprirodnog političkog bluda, posle koje je Srbija strmoglavo završila u „šetnjama, demonstracijama, bombardovanju, revoluciji, otimanju Kosova i Metohije, pa sve do ove današnje bankrot situacije.

+++

Lekovita istina („Kroćenje goropadi“ NIN br. 2817)

Najvažnija činjenica u hronologiji SPO-a, u NIN-ovom tekstu „Kroćenje goropadi“, napisana je potpuno pogrešno i sigurno da odgovara samo onima koji bi rado da izbrišu prošlost-jer je nemoguće se uvek pozivati na grehe mladosti.

„Zima 1994.: neuspešni pregovori sa Slobodanom Miloševićem o ulasku u Vladu Srbije“.

Bilo je sasvim suprotno od toga; razgovori su bili vrlo uspešni. Predsednik Milošević je, pred gomilom novinara i čitavom javnošću, predstavljen od strane Vuka Draškovića kao „duhovita i šarmantna osoba“, a sam Milošević je, s arogancijom koja mu je došla glave, pred TV kamerama izjavio da je imao još jednog interesenta u međuvremenu, ali je izazivački, kako je umeo, rekao da je „knjiga zatvorena“.

To su, pretpostavljam, bili oni koji su kasnijom ulaskom u rekonstruisanu vladu imali nameru da menjaju Srbiju „hodom kroz institucije“ (DS), što sve znači da Milošević posle 1992. nikada nije imao većinu u Skupštini, da posle 1991. nikada nije izveo tenkove na ulicu, što znači da je uvek, od 1993. godine-od manjinske vlade, vladao sa nekima od onih koji se danas prave ludi, ili su bar duboko uvereni da su u ovoj zemlji svi ostali ludi ili da boluju od neizlečive kolektivne amnezije.

Sama realizacije uspešnih dogovora nosilaca dve pobedničke liste, od kojih je 1994. formirana vlada Mirka Marjanovića, morala je da uvaži činjenicu da je lista Vuka Draškovića sabrala glasove najljućih protivnika Slobodana Miloševića, te su se tragovi nekako morali zaturiti, mada su trezveni odmah videli o čemu se radi, tako da već od tada nastaje veliki pad popularnosti i SPO i Vuka Draškovića.

Pošto je, po Poslovniku Narodne skupštine, poslaničku grupu moglo da obrazuje najmanje 10 poslanika, a samo su poslaničke grupe mogle da učestvuju u formiranju Vlade Srbije, na predlog poslanika SPO, iz okvira šire liste čiji je nosilac bio Drašković a prvi na listi Dušan Mihajlović-ND, potreban broj poslanika za formiranje poslaničke grupe je smanjen na 6, pa se potom sa te Draškovićeve liste izdvojila grupa (jedina koja je to mogla) od 7 poslanika ND koja je sa SPS formirala Vladu Srbije. Poslanik ND, novinar P. Krstić, je napustio tu trgovinu.

Dakle, Vladu Srbije su formirali poslanici sa dve liste: liste koju je nosio Milošević i liste koju je nosio Drašković, i to je jedina istina. A kako je to spajanje, dva potpuno suprostavljena politička tabora izvedeno, isključivo je stvar morala, politike ili političke trgovine, kako ko voli.

Kada se, dakle kritikuje vlast i veliča borba protiv nje, kada se vlast naziva kriminalnom, diktatorskom i arsenalom drugih epiteta, bio bi osnovni red i da se kaže da bi svi koji su učestvovali u toj vlasti, koji su joj bacili pojas za spasavanje, davali infuziju i uživali privilegije, morali da snose i dobro i loše što je ta vlast donela, da se ne može biti u vlasti a napadati kao da nisi, kao da si ljuti opozicionar, kao što se to i danas sasvim bezočno radi. (Interesanto isto radi i marta 2011.)


Dragan Vidaković

[You must be registered and logged in to see this link.]