Konstantin Veliki

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ
СВ. ЦАР КОНСТАНТИН
Од оца Констанција Хлора (бледолики) – Marcus Flavius Valerius Constantinus “Hlorus”, и мајке Хелене (Јелене), кћери гостионичара, рођен је у Нишу 22. фебруара 275 или 280. год. и добио име Caius Flavius Valerius Aurelius Claudius Constantinus потоњи Свети цар Константин. У седамнаестој години, на инсистирање оца, бива одвојен од мајке због њеног ниског порекла. Напуштена Јелена (св. царица Јелена) се предаје служењу Христу. Иако је била удаљена од сина који је остао без родитељског дома, њен утицај на изградњу синовљеве личности је несумњив. Константинова моралност најбоље се сагледава у поштовању традиције царства на чијем је челу од 306.године, уз визионарско сазнање да га наткриљује нова култура. Баш због тога, мада знан хришћанин, он ће се крстити од руке аријевца пред смрт о ускрсу 337.године, а умире у Никомедији 22. маја 337.год.
За свог живота св. Цар Константин задужио је хришћанство и хришћане. После визије из 312. год, он верује, као што је увек истицао, у једног Бога. Пред бој са надмоћнијим Максенцијем, баш када је прелазио Алпе и улазио у Италију, брижно јашући на коњу, на небу се појавио светлосни крст са натписом: ”En touto vica” (Овим ћеш победити). Војска иза њега видела је исто. Збуњен и замишљен дочекао је ноћ. У сну му се јавио Спаситељ са истим небеским знаком и заповедио му да га стави на ратне заставе. Ујутро је издао такво наређење војсци. Прва застава са крстом позната је под именом Лабарум. Константин је Христов монограм ставио на шлем, док су га војници носили на штитовима. Уз Божију помоћ победио је Максенција (који се удавио у реци Тибар 29.октобра 312.) и свечано ушао у Рим. Од тог тренутка отворено верује у једног Бога.
Године 313. прогласио је Милански едикт. Едикт дозвољава јавно исповедање хришћанства, изједначивши га са осталим култовима. Признаје хришћанску цркву која добија право јавног богослужења, организовања, деловања, а свештеници одређене привилегије (не служе војску, не плаћају порез, и др.), долази до поделе световне и духовне власти. То се посебно одразило на црквено градитељство, о чему у Нишу сведоче бројни археолошки налази, док антички писци у царској биографији наглашавају: ”У Нишу је рођен и васпитаван Константин Велики који је, касније, овај град величанствено украсио” - Hic iqitur Constantinus natus … in oppido Naisso atque eductus, quid oppidum postea maqnifice ornavit. У време историчара Приска владало је мишљење да је цар Константин оснивач Ниша, док Стефан Византинац сматра да је Константин створио и саградио Ниш. У сваком случају, културни и уметнички живот образује се у хришћанском духу.
Ради измирења у цркви Константин сазива сабор у Никеји 325.године, који је био у знаку јединства и саборности.
Године 330. пребацује престоницу из Рима у Визант-Константинопољ. Неки извори откривају да је размишљајући о новој престоници имао на уму и свој родни град Ниш.

LONGINOVO KOPLJE

Dobri poznavaoci stoje pred ovim kompljem puni strahopoštovanja. Sveto Koplje ili Koplje Longina, ključ je za razumevanje sudbine čovečanstva, jer je oglašeno da sečivo predstavlja sudbinu, a da je klin koji je dodat Koplju simbol sudbine svakog pojedinca nerazmrsivo upletenog u tkivo istorijskog procesa.
Odakle ovakva opčinjenost Kopljem.? Po legendi, ovim Kopljem je rimski kapetan Longin probo Isusa Hrista na krstu i o ovome postoji zapis u Svetom Pismu (Jovan 19:33-37). Ovo Koplje, umočeno u Hristovu krv postaje uz Sveti Gral objekt legendi, narodnog predanja, sve do današnjeg dana, vezujući se za mnoge istorijske ličnosti od doba Josifa preko Justinijana, kralja Artura i vitezova okruglog stola, Karla Velikog, Hajnriha Ptičara, Barbarose, do vladara iz Habzburške dinastije, zaključno sa drugim svetskim ratom. Evidentno je da su ovi vladari u čijem posedu je bilo Koplje u jednom trenutku svog života vladali svetom i crpli svoju snagu iz Koplja.
Vraćamo se sada u vreme Isusa iz Nazareta i rimskog vojnika Gaja Kasija Longina koji je po nalogu prokonzula Poncija Pilata već dve godine pratio aktivnosti dotičnog Isusa koji je za sebe tvrdio da je Mesija i koji je pretio da će potkopati autoritet Rimljana.
Nije mogao a da se ne divi hrabrosti, ponosu i ponašanju Nazarećanina kada su ga legionari razapeli na krst. Isaija je prorekao o Mesiji: 'Nijedna kost mu se neće prelomiti'.
Ana, stari savetnik Sinedriona, i Kajafa, Prvosveštenik, nameravali su da iskasape telo Hrista i pokažu masama da Isus nije Mesija, već jedan jeretik i potencijalni uzurpator njihove vlasti.
Sati su brzo prolazili a Zakon određuje da niko ne može biti pogubljen na Sabat. Zbog toga su Prvosveštenici uputili peticiju Pontiju Pilatu da dozvoli da se polome kosti razapetog čoveka kako bi umro pre zalaska sunca, u petak popodne (5.april 33. godine naše ere). Vod garde Hrama je poslat sa ovim ciljem na Golgotu. Na čelu voda jedan kapetan nosio je Koplje Heroda Antipasa, kralja Jevreja koje je bilo simbol vlasti, koje je još pd Fineasa, drevnog Proroka, simbolizovalo magične moći sadržane u krvi od Boga izabranog Naroda. Kopljej e bilo stari talisman moći. Još je Džošua njime dao znak svojim vojnicima da velikom vikom sruše zidove Jerihona. To isto koplje je kralj Saul u trenutku ljubomore bacio na mladog Davida.
Herod Veliki je držao ovo koplje kao simbol moći nad životom i smrću ljudi, kada je naredio pokolj nevine dece u Judeji kako bi ubio dete po imenu Hrist koje će porasti i postati 'Kralj Jevreja'. Sada su koplje nosili u ime njegovog sina kao simbol izvršne vlasti spremni da polome kosti Isusu Hristu. Kada je vod garde Hrama stigao na mesto raspeća, rimski vojnici su okrenuli leđa sa gađenjem. Jedino je Gaj Kasije ostao kao svedok masakru Gestasa i Dismasa, lopova razapetih sa obe strane Isusa. Bio je toliko zgrožen prizorom strašnog kasapljenja tela dvojice lopova i toliko dirnut Hristovim poniznim i neustrašivim prihvatanjem surovog raspeća da je odlučio da zaštiti telo Nazarećanina. Mamuznuo je konja prema visokom centralnom krstu i zabio koplje u desni bok Isusa Hrista‚, probivši mu grudi između četvrtog i petog rebra. Ovaj način probadanja je bio običaj među rimskim vojnicima na bojnom polju kada bi želeli da provere da li je ranjeni neprijateljski vojnik još živ; jer krv ne ističe iz beživotnog tela. Ipak, , 'odmah poteče krv i voda', i u trenutku čudesnog isticanja krvi Spasitelja, Gaj Kasije potpuno povrati vid koji mu je bio oslabio zbog katarakte. Nije ostalo zapamćeno da li je Gaj Kasije zgrabio talisman moći iz ruku jevrejskog kapetana, ili je ovaj spontani čin izveo svojim kopljem. Nama istorijskih dokaza koje od ovih oružja je ispunilo proroštvo Jezekilja :'Gledaće na onog koga su proboli'.
Gaj Kasije, koji je izvršio ovo delo iz saosećanja da bi zaštitio telo Isusa Hrista, postao je poznat kao Longin Kopljaš, preobratio se u hrišćanstvo i smatran je velikim herojem i svecem prve hrišćanske komune u Jerusalimu, i kao glavni svedok prolivanja Krvi Novog Zaveta za koje je Koplje postalo simbol.



OTKRIVANJE LEGENDE
Za trenutak, Longin je držao sudbinu celog čovečanstva u svojim rukama. Koplje kojim je probo Hrista ostalo je jedno od velikih blaga hrišćanstva, a legenda koja je oko njega narasla dobijala je na snazi kroz vekove. Ko god da ga poseduje i shvata snage kojima ono služi, drži sudbinu čovečanstva u svojim rukama, bilo u dobru bilo u zlu.
Ova legenda koja se održavala kroz dva milenijuma hrišćanstva, svoje najstrašnije ispunjenje je doživela u XX veku. Čovek koji će odigrati ključnu ulogu u otkrivanju legende o Svetom Koplju se zvao Valter Johan Štajn, doktor filozofije rođen u Beču, koji je za vreme II svetskog rata bio poverljiv savetnik Vinstona Čerčila po pitanjima načina razmišljanja i motivacija Adolfa Hitlera i ostalih vodećih članova Nacističke partije.
Propust Nirnberškog procesa da identifikuje okultizam Nacističke partije i zlo na delu iza spoljne fasade nacionalsocijalizma naveli su Štajna i engloskog okultistu Ravenskrofta da napišu knjigu u kojoj razotkrivaju apokaliptičko shvatanje civilizacije koja se digla u Nemačkoj između dva svetska rata - civilizacije bazirane na magičnom Weltanschaungu koji se nalazio u direktnoj suprotnosti sa humanizmom i karteuijanskim sistemom zapadnog sveta. Još kao student na univerzitetu u Beču, Štajn se zainteresovao za misteriju Svetog Grala i Koplja Longinusa, a istraživanja ovih legendi će ga odvesti do poznanstva sa Adolfom Hitlerom, u to vreme beskućnikom koji se u Beču izdržavao slikanjem akvarela.
Svi Hitlerovi biografi se slažu da je period od 1909. i 1913. godine bio najnegativniji period njegovog života u kome se on jedino brinuo kako da obezbedi egzistenciju, živeći u jeftinim pansionima i prodajući razglednice na ulicama. Sa druge strane, Adolf Hitler je kasnije u svojoj autobiografiji Mein Kampf, napisao da su ovo bile njegove vitalne godine u kojima se formirao i u kojima je naučio sve što je trebala da zna, i da mu je to pomoglo da preuzme vođstvo u Nacističkoj partiji. Ovo je potvrdio i doktor Štajn, jer je bio prisutan u vreme kada je Hitler dostigao viša stanja svesti upotrebom droga i napisao izvanrednu studiju o srednjevekovnom okultizmu i ritualnoj magiji. Hitler i Štajn raspravljali su čitav niz tema iz oblasti politike, istorije i filozofije, kroz koje je Hitler kasnije formulisao nacistički pogled na svet.
Tragajući za Kopljem vekovima unazad, procenjujući slavne ličnosti i moćne dinastije iz niza ljudi koji su fa posedovali i tvrdili da su upravljali njegovim moćima, Hitler je sa uzbuđenjem otkrio da se u svakom veku zapanjujuća legenda o Koplju ispunjavala u dobru i u zlu.
Mauricijus, komandant Tebanske legije, do svog zadnjeg daha čvrsto je držao Koplje u rukama, kada ga je rimski tiranin Maksimilijan umorio mučeničkom smrću zbog odbijanja da se moli paganskim bogovima Rima. Tebanska legija je bila uhvaćena u klopku kada se iz Egipta po naredbi Dioklecijana vratila da prisustvuje masovnom skupu rimske vojske kod Le Valea, 285. godine naše ere, gde se održavala paganska svetkovina žrtvovanja da bi se povratio oslabljeni žar legije prema Panteonu rimskih bogova.
mauricijus, manihejski hrišćanin, ustao je protiv Maksimilijanove pretnje da će desetkovati njegovu legiju zbog hrišćanske vere i kao krajnji gest pasivnog otpora, sam je kleknuo pred strojem svojih vojnika i ponudio svoju glavu umesto njihovih. Poslednje zabeležene reči su mu bile: 'Za Hrista umirem'.
Veterani Tebanske legije, podstaknuti ovim primerom, izabrali su da umru sa svojim vođom umesto da se vrate obožavanju rimskih bogova u koje više nisu verovali. Maksimilijan je doneo užasnu odluku da masakrira čitavu legiju i ponudi je kao žrtvu svome bogu, što predstavlja najstravičniji primer žrtvovanja ljudi u istoriji starog sveta.
Mučenička smrt Tebanske legije omekšala je dušu paganskog sveta i prokrčila put meteorskom usponu Konstantina velikog i preobraćanju Rimskog carstva u hrišćansko.
Konstantin Veliki, jedna od najzagonetnijih ličnosti sveta, tvrdi da je držeći Koplje Longina bio vođen kroz 'Proviđenje' u bici kod Milvijanskog mosta u predgrađu Rima. Ova bitka rešila je pitanje vlasti Rimskog carstva i direktno dovela do proglašenja hrišćanstva kao zvanične religije Rima.


PRVA ZLOUPOTREBA KOPLJA SUDBINE

Lukavi Konstantin raspolažući 'zmijskim' moćima Koplja, držao je sveti talisman moći i otkrovenja na grudima pred okupljenim crkvenim ocima na Prvom ekumenskom koncilu kada je , kao 'Trinaesti Apostol' obučen u carsku crvenu boju, imao smelosti da obznani Dogmu Svetog Trojstva i nametne je crkvi. U starosti, gradeći novi Rim u Konstantinopolju - tvrđavu koja će izdržati sve napade u toku od više od hiljadu godina - Konstantin je sa Kopljem ispred sebe izašao izvan granica novog grada govoreći: 'Idem Njegovim stopama, onoga koji ide ispred mene'.
U postepenom opadanju Rimskog carstva tokom narednih vekova Koplje je odigralo značajnu ulogu, kako u odolevanju najezdi sa severa i istoka, tako i u preobraćanju varvara na novu veru. Nizali su se ljudi kao Teodosije koji je porazio, zahvaljujući Koplju, Gote 385. godine naše ere, pa zatim Alarik Smeli, divlji preobraćenik u hrišćanstvo koji je preuzeo Koplje pošto je opustošio Rim 410. godine naše ere, zatim Ecijus, 'poslednji Rimljanin', zatim moćni Vizigot Teodorik, koji je uz pomoć koplja ujedino Gale da bi suzbio varvarske horde kod Troja i suzbio napade svirepog Hunskog vođe Atile 452. godine.
Justinijan, apsolutista i verski fanatik, koji je ponovo osvojio teritoriju starog Rimsog carstva i svom narodu dao čuveni 'Codex Juris' prepustio je s poverenjem svoju sjajnu sudbinu Koplju. Visoko je podigao Koplje kad je naredio zatvaranje 'Atinske škole', proterujući slavne Grčke naučnike iz svog carstva. Bila je to fatalna odluka koja je lišila srednjevekovnu Evropu grčke misli, mitologije i umetnosti, dajući joj posebnu odliku mračnjaštva i predrasuda, koja se hiljadu godina kasnije raspršila u briljantnom svetlu italijanske renesanse.


VEK VIDOVITIH

U osmom i devetom veku oko Koplja se i dalje obrću istorijski procesi. Mistični talisman postao je stvarno oružje u rukama franačkog generala Karla Martela kada je poveo svoju vojsku u čudesnu pobedu nad ogromnom arapskom vojskom kod Poatijea 732. godine. Poraz u ovoj bici bi značio pad celokupne zapadne Evrope pod vlast Islama.
Karlo Veliki (800.godina) prvi Sveti Rimski car, zasnovao je svoju dinastiju zahvaljujući posedovanju Koplja i njegovoj legendi o istorijskoj sudbini sveta - legendi koja je privukla najveće učenjake iz cele Evrope da služe civilizaciji kaja je vodila ostvarenju franačkog cilja. Karlo Veliki je bio u 47 pohoda vođen uverenošću u pobedničke moći Koplja. I više od toga, Koplje je dovođeno u vezu sa njegovim neverovatnim vidovitim sposobnostima pomoću kojih je otkrio grob Svetog Jakova u Šopaniji, i njegovom tajanstvenom moći predviđanja budućih događaja., što mu je dalo oreol svetosti i mudrosti. Kroz čitav život ovaj legendarni car živeo je i spavao u neposrednoj blizini svog voljenog Talismana, i kada ga je slučajno ispustio iz ruku, vraćajući se iz svog pobedonosnog pohoda, njegovi podanici su to ispravno shvatili kao predskazanje tragedije i bliske smrti.
Ukupno 45 careva, od krunisanja Karla Velikog u Rimu, do starog Germanskog carstva tačno 1000 godina kasnije, posedovalo je Koplje Sudbine. Kakav je to bio sjajan prizor moći i junaštva. Koplje je kroz milenijume prošlo kao sam prst sudbine, večno otvarajući nove sudbinske sfere koje su stalno menjale istoriju Evrope.
Pet saksonskih careva koji su nasledili ovaj Talisman moći od Karolindžana, ljudi kao Oto Veliki, vodili su sjajan život od svetsko istorijskog značaja.
Ipak, maštu Adolfa Hitlera najviše su pobudili sedam neverovatnih Hoenštaufena iz Švabije uključujući tu i legendarnog Fridriha Barbarosu i njegovog unuka Fridriha II.
Ovo su zaista bili Germani neuporedive veličine. Fridrih Barbarosa (1152.-1190.) je u svojoj krvi imao sjedinjeno viteštvo, hrabrost, neiscrpnu energiju, avanturizam, zgranjavajuću inicijativu i, iznad svega, izvesnu grubost koja mu je omogućavala da istovremeno plaši i šarmira. Barbarosa, koji je zamislio da ponovo osnuje Rimsko Carstvo bez rimskih legija, osvojio je celu Italiju, čime je dokazao da je veći čak i od rimskog Pape; porazio je Rim i lično vodio napad na Vatikan kojim je izgnao Papu iz Rima. Kasnije je u Veneciji klečao sa Kompljem u rukama pred tim istim Papom ljubeći mu nogu, koristeći to samo kao lukavstvo da ponovo osvoji Italiju. Barbarosa je na kraju umro prelazeći potok na Siciliji, a Komplje mu je ispalo u samom trenutku smrti.
Fridrih II Hoenštaufen (1212.-1250.) je čak zasenio veličanstvenog Barbarosu, i uzdigao se kao blistava kometa u evropsku istoriju i zaljuljao je do samog temelja. Čovek harizmatske prirode, retke genijalnosti i legendarnih okultnih moći, tečno je govorio 6 jezika i bio hrabri vitez i lirski pesnik koji je inspirisao svoje minezengere da pevaju o Svetom Gralu. Neuporedivi Fridrih je, takođe, bio zaštitnik umetnosti, vešt i hrabar komandant na bojnom polju, državnik beskrajne suptilnosti i zagonetne duše, pola svetac i pola đavo. Vaspitan na Siciliji koja je tada bila deo prostranog Nemačkog carstva, ovaj princ švapske krvi, govorio je arapski sa svojim saracenskim vojnicima, imao veliki harem, napisao prvu naučnu tezu o lovu sa sokolovima, verovao u astrologiju i bavio se alhemijom. Ceneći posedovanje Koplja iznad svega, učinio ga je središnjom tačkom čitavog svog života, i pozivao se na njegove moći naročito za vreme krstaških ratova i kroz svoje bitke sa italijanskim državnicima i papskim vojskama. Adolf Hitler je naredio svojim trupama da vode krvavu zaštitničku borbu do zadnjeg čoveka dok su inženjerci uklanjali Memorijalni spomenik Fridriha II sa bojnog polja u Italiji. Tako je memorijalni spomenik, uz veliku cenu, donet u Nemačku.
Najvažnije otkriće mladog Hitlera u traganju za istorijom Koplja Sudbine, nije se ticalo ni careva ni njihovih dinastija. Bilo je to otkriće da je Koplje dalo inspiraciju za osnivanje Tevtonskih Vitezova, čija su viteška i hrabra dela, neopozive zakletve i asketska disciplina činila suštinu njegovih dečijih snova. Hitleru se činilo da su se ljudi koji su posedovali Koplje kroz istoriju i ostvarili legendu, uklapali u Hegelov opis svetskih istorijskih heroja: 'Heroji koji izvršavaju Volju Svetog Duha, sam plan Proviđenja'. Evo šta je Hitler rekao kada je prvi put ugledao Koplje:
'Odmah sam znao da je ovo bio važan trenutak u mom životu, ali ipak nisam mogao da kažem zašto je jedan hrišćanski simbol ostavio takav utisak na mene. Stajao sam tako i nekoliko minuta netremice zurio u njega potpuno nesvestan zbivanja oko mene. Izgleda da je nosio neko skriveno unutarnje značenje koje sam osećao u sebi znam, a ipak nisam mogao da fa prizovem u svest. Kroz glavu su mi prošle reči iz Vagnerovog 'Majstora pevača': 'I još uvek ne uspevam, osećam ga, a ipak ne mogu da ga razumem. Ne mogu ga zapamtiti ni zaboraviti, a ako ga zgrabim, ne mogu ga izmeriti'.


NA KRAJU

Posle Aušlusa, Adolf Hitler je zatražio pravo na koplje Longinusa. Drevno oružje ostalo je u Beču još izvesno vreme gde fa je čuvala specijalno izabrana jedinica SS-ovaca pod neposrednim rukovodstvom Ernesta Kaltenbrunera, esesovskog vođe Austrije. U dugoj razvučenoj proceduri, koja se graničila sa lakrdijom, donešen je poseban zakon kojim je Hitler obznanio istorijsko pravo Nemačke na blago i relikvije Habsburške monarhije. Hitler je lično izabrao mesto gde će Koplje Sudbine biti izloženo u Nemačkoj. Ono treba da počiva u holu crkve Svete Katarine u Nurenbergu, gde je jednom davno održana čuvena 'Bitka Pesama' majstora pevača pred ovim legendarnim talismanom otkrovenja. U ovom samostanu iz 13.veka sada je bila pripremljena postavka Nacističkog ratnog muzeja koja se sastojala od ratnog plena sakupljenog na pobedonosnim pohodima.
Posle pada Staljingrada kada je nacistička Nemačka prvi put okusila poraz, Adolf Hitler je naredio izgradnju tajnog skloništa u kome će se sakriti Talisman Moći i ostale carske relikvije. Ispod Nurenberškog utvrđenja iskopan je tunel dug 300 metara sa skloništem i klimatizacijom i u tom bunkeru su ove dragocenosti sklonjene. Ulaz u tunel se nalazio u jednoj kući u starom delu grada, a sam bunker su čuvala čelična vrata utisnuta u beton, a šifru su znali samo dvojica najpoverljivijih ljudi SS-a.
Bitka za Nurenburg je bila jedna od najsurovijih bitki II svetskog rata. Borbe su trajale od 16. do 20. aprila 1945. godine i u uličnim borbama 45. američka 'Tanderbird' divizija, sastavljena od veterana, imala je velike gubitke.
Tek 30. aprila američki vojni obaveštajci su pronašli tajni prolaz i to sasvim slučajno. Sreća je bila u tome što su oba SS-ovca koji su držali po polovinu šifre bili živi zarobljeni. Posle dugih ispitivanja pristali su da odaju šifru i otvore sklonište. Ujutro, 7.avgusta 1945. bunker je otvoren i blago je bilo spašeno.
Iako se namačka javnost protivila vraćanju regalija u Austriju, Dvajt Ajzenhauer, komandant Savezničkih Armija u Evropi je odlučio da se regalije vrate u Habsburški muzej u Beču. Tako je 6.januara 1946. general Klark vratio blago gradonačelniku Beča.
Danas je Koplje Longinusa ponovo u Veltlihe Šackameru u Hofburgu. Talisman svetske istorijske sudbine leži na crvenom somotskom postolju u otvorenim kožnim koricama na istom onom mestu u Riznici gde ga je Adolf Hitler prvi put posmatrao 1909. godine.