Blago među ruševinama...

Eh, da ...moja draga vivijen mi je dala dobar predlog o novoj temi ..hvala..


NEKAD JE BLAGO MEĐU RUŠEVINAMA SAMO GA TREBA PRONAĆI..

Stvarno je divno rečeno, i kao u potrazi za blagom među starinama i ruševinama tako je i ovde reč o potrazi blaga među ruševinama nečijeg života....Bilo da je u pitanju ljubav, bilo da je u pitanju prijateljstvo..

Misao je iz Turske serije "Kad lišće pada" ( nemojte suditi o gledanju serija,ako ih ne pratite,verujte mnogo toga se tu može naučiti , šta treba a šta ne treba raditi u životu, samo je pitanje gledate li seriju na taj način ili ne, i naravno, da je serija toliko jaka da ima šta da se nauči, a Turci su me iznenadili u par zadnjih serija svojom obradom i što su o svakom detalju vodili računa ) .

Konkretno, devojka koja govori misao je silom prilika morala da se uda za čoveka koji je udovac i ima troje dece, ne poznaje ga , njemu treba žena koja će da čuva decu , njoj treba beg iz porodice koja je ne razume i misli da je ona glavni krivac za neka dešavanja...dva naizgled razrušena života se sreću... i počinje da se rađa ...nešto...treba doći do blaga ...videćemo....

Možda je ovo samo scenario iz serije ali verujte, scenario koji nam život spremi i donese ne može napisati ni najbolji scenarista...

Ako znate neke primere ili možete napisati nešto na ovu temu...možda ste i sami doživeli...tu smo.... da vas čujemo i radujemo se sa vama , ili ..... plačemo.

Bravo, Zago, bila si brza i efikasna i mislim da ce ti mnogi biti zahvalni za ovu temu, a mnogi ce uzivati u njoj!

Ja sigurno hocu!

Mnogi se osecaju danas tako, kao da su na rusevinama svog zivota i da vise nema smisla ziveti, ali... mozda nije bas sve tako kako nam se cini, zato procitajte sledeci tekst i razmislite - mozda su te rusevine oko vas samo dobar materijal da se sagradi dvorac - ko zna, vredi pokusati

Vasa Vivijen





1. Ako ste jutros ustali više zdravi nego bolesni - vi ste srećniji nego milioni onih koji neće doživeti sledeću nedelju!

2. Ako nikada niste bili usred neke neposredne ratne opasnosti; ako niste usamljeni u zatvoru; ako niste doživeli agoniju torture ili niste gladovali - vi ste srećniji nego 500 miliona osoba na planeti!

3. Ako možete slobodno da idete u crkvu ili džamiju, a da vam niko ne preti, muči ili ubija - vi imate više sreće nego 3 milijarde osoba!

4. Ako imate hrane u svom frižideru, ako ste pristojno obučeni, ako imate krov nad glavom ili imate gde da spavate - vi ste bogatiji nego 75% stanovnika na planeti!

5. Ako imate novaca u banci ili u novčaniku - nećete verovati, ali vi ste jedna od 8% najprivilegovanijih osoba na svetu!

6. Ako su vaši roditelji još uvek živi i u braku - vi spadate zaista u retke osobe!

7. A ako čitate ovu poruku, dobijate trostruki blagoslov: prvo, što je neko mislio na vas, drugo, što niste jedan od 2 milijarde onih koji su nepismeni, treće, imate Internet konekciju što vas opet stavlja u mizeran procenat blagoslovenih ljudi koji imaju pristug globalnoj mreži.

Saglasno svemu:
- Osmehnite se!
- Živite kao da živite u raju na zemlji!
- I upoznajte i druge s ovim tekstom.
- Ako to ne učinite, ništa se neće desiti.
- Ali ako to učinite, nekom ćete izmamiti osmeh misleći na vas.
- Zaslužili ste!

-Zar vam sve ovo nije dovoljno za utehu i moral?
- Šta biste više?
- Baš ste srećni!

[You must be registered and logged in to see this link.]

ne dozvolimo da naši zivoti postanu ruševine...jer... ljubav je letnji cvet koji procveta usred zime....

[You must be registered and logged in to see this link.]

"Dok se ne nađe nešto što će nas spasiti ispada da samo sedimo i čekamo, na toj tamnoj ravnici na kojoj raste ukleto korenje iz semena koje je ko zna ko posejao."

Ovaj tekst, gore naveden, sam danas procitala i ucinilo mi se da odgovara nasoj temi, pa sam razmisljajuci o njemu dosla do sledeceg:


Izgleda da svi mi cekamo spas od nekoga ili necega, neko u tamnici svojih predrasuda i straha od suceljavanja sa stvarnoscu, a neko na rusevinama svog zivota... a mozda spasa i nema izvan nas samih, jer mi smo ti koji treba da spasu sami sebe - da pokidamo lance koji nas sputavaju i koje smo sami stvorili i vezali se njima, da polomimo sami katance svojih tamnica u koje nas je bacio nas strah od poraza, od zivota, da stanemo na sam vrh onih rusevina i kazemo sebi - Ovde lezi blago koje smo sami zatrpali, blago vredno truda i napora da se ponovo pronadje, blago koje pripada samo nama i koje nam niko ne moze oduzeti!

Dobro je tada imati nekog da pomogne, da ohrabri lepom recju, toplinom, ljubavlju, da mozda cak u nase ime, za nas i zbog nas pronadje to nase zatrpano blago... da, dobro je imati nekog... ali, ako ga nema, onda ostajemo sami, sami sa sobom, suoceni sa svim strahotama koje su bile deo naseg zivota... i osecamo nemoc, spremni da se predamo.

Ali, setimo se blaga medju rusevinama, setimo se dana kad smo to blago koristili i kako nam je tada bilo...a ono niposto nije izgubljeno, lezi tu, pod nasim nogama i ceka da bude ponovo otkriveno.

Pa sta nas sprecava u tome da rascistimo rusevine i otkrijemo blago - za nas, za druge, za sve one koje volimo?!

Krenimo, svaki pocetak je tezak, veoma tezak, ali - isplati se. Sam taj rad na sebi isplati se, jer pocinjemo da se krecemo, da ponovo zivimo, makar i nesvesni toga, pocinjemo ponovo da zivimo i prestajemo da budemo paralisani bednom svakodnevicom.
Citala sam o divnom primeru coveka koji je stojeci na samoj ivici ponora odlucio da nesto ucini za sebe pre nego sto sasvim propadne. I on je sebi postavio zadatak da svakog dana u odredjeno vreme ode do obale obliznje reke i da u vodu baci jedan kamencic, bez obzira kakav bi bio dan ili kako se on sam osecao - svaki dan, neizostavno. Covek se drzao toga, i verovali ili ne, njegov zivot je ponovo procvetao.

Eto kako moze jedna naizgled mala stvar i sitnica da pomogne i promeni sve u zivotu. Razmislite o tome... mozda i vi u blizini imate reku

Vasa Vivijen

da,da najteže je doneti odluku... a u pravu si vivijen..možda izgleda banalno i smešno ...ali..teško je baciti taj prvi kamen....kad se sve živo u tebi bori da se utopi u svom čemeru i tuzi...mnogo je teško dići ruku i baciti taj kamenčić u vodu..

ne možemo ni zamisliti koliko ruševina ima na ovom svetu....koliko blaga leži neotkriveno...