Dolazak antihrista - Ovaploceno Zlo

Што напољу постоји, то ми знамо
само из лица животиње; јер већ
и мало дете окрећемо ми
и терамо га да уобличење
за собом гледа, а не отворени
свет, што се чита с лица животињског
толико дубок. Слободан од смрти.
Њу ми једини видимо: вазда је
иза слободне животиње пропаст,
а пред њим бог, и иде ли, тад иде
кроз вечност, ко што иду кладенци.
А ми ни једног јединога дана
пред собом чисти не видимо простор
са којим цвеће бескрајно се стапа.
То што видимо, то је увек свет,
а никад Нигде без порицања:
никада оно чисто, немотрено,
што удише се и зна бескрајно,
и за чим се не жуди. Као дете
понеко тихо губи се у томе
док га не продрмају. Или неко
умире, и тад јесте то.
Јер близу смрти не види се више
смрт, већ се само зури изван себе,
можда с погледом животињским крупним.
Љубавници су, када једно другом
не би пречили поглед, близу томе
и чуде се... Ко омашком је каквом
иза њих широм отворено све...
Али да једно друго превазиђу
не могу, те их опет држи свет.
Ка сазданоме увек обраћени,
ми једини на њему видимо
одблесак слободнога простора,
замрачен од нас. Ил' да каква звер
немо и мирно погледа кроз нас.
То је судбина: бити насупрот,
ништа до то и вазда насупрот.
Када би наша свесност постојала
у поузданој животињи која
креће ка нама у другоме правцу -,
окренула би нас и отргла
преображењем својим. Али њено
битисање је за њу бесконачно,
без поимања, без чула да своје
увиди стање, чисто ко њен поглед.
И тамо где ми видимо будућност,
она све види и себе у свему,
заувек исцељену.
Али ипак
и будно топла животиња зна
велике сете бригу и тегобу.
Јер и у њој постоји увек оно
што нас свладава често, - успомена,
ко да је оно за чим тежимо
једном већ било, ближе, верније,
и његов додир бесконачно нежан.
Одстојање је овде све, а тамо
све беше дах. По завичају првом
за њу је други дволичан, ветровит.
0, блажено је малено створење,
које остаје увек у утроби
што га породи; о, мушица је срећна
која упутра поиграва, чак
и свадбујући: јер утроба је све.
И гледај половично поуздање
птице, што скоро за обоје зна
по свом пореклу, као да је душа
каквог етрурског мртваца, што га је
у себе мрачни простор примио,
ал' с опруженим кипом на поклопцу.
А како ли су тек пренеражени
сви они који морају да лете
а потичу из утробе. Ко да се
сами од себе плаше, трзају се
и секу ваздух попут напрслине
на чаши. Слепи миш на порцулану
вечери тако оставља свој траг.
А ми, ми, посматрачи, вазда, свуда,
ми што смо свему томе окренути,
а не можемо никада изићи!
У нама буја то и прелива се.
Ми га тад сређујемо. Оно се
распада. Ми га сређујемо опет
и при том се и сами распадамо.
Ко нас је тако преокренуо
да се, ма шта да чинимо, држимо
ко неко који одлази на пут?
Онако као што се он окреће
и застаје на последњем брежуљку,
који му целу његову долину
показује још једном, - тако се
и ми, живећи, опраштамо стално.