Vatikanske milijarde 2000 godina nagomilavanje bogatstva

Vatikanske milijarde 2000 godina nagomilavanje bogatstva

риказ књиге Авро Манхатана: ВАТИКАНСКЕ МИЛИЈАРДЕ 2000 ГОДИНА НАГОМИЛАВАЊА БОГАТСТВА - Милица Миладиновић-Кесеровић.

- Српске Новине, Тороното, Ускршње издање, април/мај 2011.

+++

Осим црвене интернационалне - комунизма, која тежи политичком потчињавању и идеолошком поробљавању света и која је опасност број један по слободу целог човечанства, друга тоталитарна сила, чији је систем исто тако организовано спроведен, а рутинирана машина уходана пуних две хиљаде година - то је тзв. црна интернационала, Римо-католичка црква, са Ватиканом па челу. Ова води финансијском поробљавању света и потчињењу њене духовне моћи.

Да ли је истина да је Католичка црква најмоћнија финансијска институција свих времена? Колико милијарди она поседује? Колико у непокретном имању, теренима, хемијским индустријама, хотелским ланцима, златним резервама, акцијама, учешћем у петролејским компанијама? Да ли је истина да ће до краја овог века она бити у стању да контролише најмање једну трећину целокупног богатства Европе и Америке.

На сва ова питања А. Манхатан је дао исцрпне одговоре, засноване на документарним истраживањима свих меродавних архива. Као многоструком јавном раднику (члан Краљевског књижевног удружења, члан Брит. Интерпл. Друштва, коментатор Би-Би-Си, руководилац радио станице “Радио Слобода” за време Другог светског рата), њему је била приступачна богата архива и отворена врата свим библиотекама, као и многим другим изворима из којих је црпео податке за ову ретко богато поткрепљену књигу.

У приказу ове документације нећемо се губити у непотребним коментарима; било какво мишљење и критика били би сувишни, јер наводи говоре довољно речито, изнад свега веома јасно. Следоваћемо је хронолошким редом, да би овај приказ имао један континуитет и целовит преглед, обухватајући што већи број докумената и догађаја, да бисмо књигу претставили што вернијом. Све је подупрто историјском грађом: именима, датумима, цифрама, чињеницама, документима. Сва подвлачења у овоме тексту су искључиво пишчева.

Црквено богатство води порекло од прве чињеничне структуре од како јe Хришћанство ступило на сцену. Почело се са оцем свих апостола да је Свети Петар у Риму био разапет и сахрањен. Успоставља се култ ходочашћа - један дан путовања да се обиђе његов гроб у Вечном Граду. Овај мит се одржава и негује до последњег папе, Павла VI, који је искористио неке сумњиве археолошке налазе, да би 1968. г. званично изјавио како је ‘’неколико одломака људских костију нађено под базиликом Св. Петра, које су аутентични посмртнн остаци првог Апостола'’ ('’Тајмс'’, Лондон, 26. јуни, 1968.). ‘’Како је ‘идентификовање’ извршено на месту где cу стотине хиљада људских тела сахрањени кроз столећа, ово није логички објашњено, а такође обзиром и на чињеницу да нема никаквих историјских доказа да је св. Петар икада био у Риму. Римски бискупи овај мит подржавају несмањеном жестином… пошто им је ово донело ауторитет, a са њим и новац”, каже писац.

‘’Наследници Петра спровели су ходочашће на његов “гроб” врло рано, мада су од почетка показивали склоност према најбогатијим и најмоћнијим личностима тога времена… типичан случај папе Леона, који нам каже како је цар Валентиниан и његова породица редовно показивала оданост на гробу св. Петра, да је таква пракса показала корисно поштовање за Апостолове наследнике, којима су нудили скупоцене поклоне и земљишне поседе.'’
‘’Папа Грегорије (590-604), обећао је краљици Брунхилди опроштај грехова речима: ‘’Блажени Петар, Принц свих апостола учиниће да се појавиш пречишћена од свих мрља пред вечним Судијом” (Св. Григорије, Писма), чим је поклонила папи што је од ње тражио, тј. новац и земљу.'’ Нo он је ишао чак и даље па је послао племићу Динамиусу један крст који је садржавао ‘’осећања'’ ланаца св. Петра, рекавши му да носи крст око врата ‘’што је као да носи саме ланце св. Петра, ланце којима је он био окован и који ће га ослободити свих грехова'’. Овај поклон је коштао у новцу и злату (Вилибалд, Вита Бонифаци, 14).

“Незадовољан овим, Григорије је почео да распродаје кључеве св. Петра са драгоценим осећањима, који на сам додир ослобађају грехова - исплаћени у скупим поклонима'’. Уносност овог посла који је прешао у систематску трговину, од једног до другог папе, проширивао се сразмерно фантазији, лукавости, спретности. Треба приметити да је овај хаџилук у Рим, назван Опроштај Св. Петра, најпре почео од Анлго-Саксонаца.

‘’Да би окуражили веровање да је гроб св. Петра у Риму, да cу његови наследници поседовали ‘’осећања'’ Петрових ланаца, папе су сада изјављивале да се доласком у Вечни Град ходочасници могу обратити Блаженом Петру лично. Ову непоштену превару црква је одобравала: сведочење, нпр. Св. Грегорија нз Тура, који у својој “Де Глориа Мартирум” даје детаљне описе церемоније како се спроводио разговор са Принцем Апостола” (Св. Грегорије, Писма, 12-17). Овај чин се спроводио на најбаналнији начин, тако што је ходочасник увлачио своју главу у једну мрачну рупу и тамо на сав глас оглашавао разлог своје посете свецу. У ту рупу је бацао повац. Посебне понуде су даване Петровом наследнику, тј. Папи.

‘’Религиозни па чак и политички резултати ове праксе показују да су највеће незналице били баш англо-саксонски народи, којима су следили Французи. Вековни владари највиших редова хрлили су на Рим. Почетком VII в. англо-саксонски принчеви cy одустајали од престола, да би провели остатак живота па гробу св. Петра.'’

Када јe цар Коnстантiн (321. г.) издао закoн о куповини земље од стране цркве, нагомилавање непокретног богатства је достигло такве размере да је црква имала у поседу огромна пространства у Сицилији, Галији, Шпанији, на Балкану, Блиском Истоку и у Африци. Читави градови су претстављали ‘’имање Св. Псгра'’ - како се звало - као Сиракуза и Палермо, као и богате области Пуље, Кампанија, Калабрија, Напуљ, острво Капри, итд. Само у време Грегорија, целокупна површина ‘’црквеног добра'’ износила је 23 имања од 380 кв. миља, са годишњим приходом од милион долара, огромна сума у оно време.

Само 300 година после Константина, црква је постала пајвећи зeмљопоседник на Западу.

Док су изоловани прави хришћани веровали у духовне вредности Христове науке, Рим је за то време гомилао богатства до те мере, служећи се произвољностима, да су неки достојанственици спроводили и ту дрскост, учинивши да Св. Петар ‘’лично пише писма са Небеса'’.

Да би повратио црквена имања, која cy у VIII веку, навалом Арапа из Африке кроз Шпанију почела да се осипају и смањују, као и навалом Ломбарда са севера, ондашњи папа је позвао у помоћ Пепина, краља Франака. Овај је имао задатак да очува црквене поседе. Како? Једноставно и лако: једним писмом! ‘’Директно'’ са неба Пепину, наравно преко папe Стефана, које му је овај послао преко специјалног изасланика. Папски изасланик је показао писмо целој дворској свити и свечано посведочио аутентичност Петровог потписа. И не само то! Чак је и писмо целом садржином написао сам својим златним пером! Нешто што дотле никад није учинио!

Како је писмо стигло па земљу? - питао је Пепин. Лично је св. Петар сишао и предао га свом наследнику, римском Папи, - узвикнуо је папски изасланик. Пепин није имао други излаз него да прихвати овај нужни захтев Небеског Кључара, св. Петра.

Достојанственик Флери у својој чувеној ‘’Хисториа Еклезиастика'’ (књ. 43) није могао да сакрије своје гнушање према овој “нечувеној и беспримерној превари.” Ипак, Писмо је имало дејство, јер је Пепин Мали успео да победи дивље Ломбарде, поврати имања цркви и поклони их папи Стефану.

После Писма, пронађена је и столица на којој је седео св. Петар у Риму. Једна комисија научника је ставила ову столицу под анализу Карбон 14, чији је радиолошки налаз открио да ова столица припада приближно добу Шарла Ћелавог (око 875. г.), а нипошто у I веку хришћанске ере.

Црква као наследник бивше Римске Империjе

Ако је Писмо било лукава измишљотина папе Стефана, Даровање Константиново је било још веће кривотворство папе Адријана I. Ово Даровање (донација) је имало за циљ да преда територијалну моћ и богатство папама. После Пепинове смрти, одједном је изишао на сцену један докуменат, откриће, који је био доказ да је Пепин поклонио папи не само Рим и папске државе напред поменуте, већ и целу Истру, Венецију, Италију. Ово је био смишљени акт који је претходио Константиновом Даривању - изишло из оне познате да ‘’апетит долази једући'’. Тако је овај ‘’докуменат'’ једним мајсторским ударцем издигао папе изнад краљева, царева и народа и створио од њих законске наследнике територије Римског Царства, a то значи све земље на Западу.

Овај докуменат је био врхунац претходних, али за разлику од осталих фабрикација, он је био дефнитиван и прецизиран сигурним и - неопорецивим потврдама о духовној и политичкој превласти, који је папама давао неодрециво право. Тако су целокупна социјална структура и политички оквири Средњег века добили један укалупљени облик овим садржајем. Папство је успело да постави себе изнад цивилних ауторитета Европе, тврдећи да је оно извор еклсзијастичке и световне власти и моћи, поседник свих цркава и земаља управљаних западним владарима, тј., врховна глава целокупног Хришћанства.

Први очигледан доказ материјализоване Донације, био је крунисанње Шарлмања, најмоћнијег монарха Средњег века, кога је крунисао у Св. Петру папа Леоне (800. г.) као првог владара Свете Римске Империје. Велики папски снови: а) признавање духовне превласти папа над владарима, и б) васкрс Римске Империје - најзад су се остварили.


“Србијанка”

Приказ књиге Авра Манхатана, објављен је у ‘’Споменици Српске народне одбране и ‘’Канадског Србобрана'’ на 35-годишњицу Српске Народне одбране и 25-годишњицу Канадског Србобрана (Хамилтон, 1976). Писац приказа је позната српска песникиња у избеглиштву, Милица Миладиновић-Кесеровић, која је својевремено била приморана да приказ књиге потпише псеудонимом, плашећи се репресалија због објављивања ове истините аналитичке документације.



[You must be registered and logged in to see this link.]