Pijmo medovinu

Medovina – piće predaka


Sledio sam prirodan tok stvari i ponašao se, kako to uvek sa ponosom naglašavam, ne kao pčelar, nego kao pčela, od koje sam najviše i naučio

Za proizvodnju medovine, poznatog pića starih Slovena postoji više postupaka, koji imaju svoju specifičnost i različit kvalitet. Aleksandar Bikar, pčelar iz Sremskih Karlovaca, razvio je i usavršio svoju originalnu recepturu dobijanja medovine „Perun“, nazvanu po vrhunskom bogu starih Slovena.
Pitamo ga da li je otkrio tajnu starih Slovena.

- Sve je počelo pedesetih godina prošlog veka kada sam u istoriji učio o Slovenima, gde uz sve osnovne podatke piše i da su Sloveni pili medovinu. Zapamćeno negde u memoriji, a povratilo se kada sam prvi put navrcao toliko meda da nije bilo šanse da se proda po nekoj razumnoj ceni za sortni med sazreo u košnici. Počeo sam da razmišljam kako je u doba Slovena moglo da dođe do medovine. Zamišljao sam nekog od davnih predaka kako je u glineni ćup stavio saće sa medom, odneo ga kući u neku pećinu ili brvnaru pokrivenu zemljom i travom da ima zalihu za duge zimske dane. Da li se odselio, smrzao, ili su ga pojeli vukovi, možda je zaboravio na taj ćup.

Trud se isplatio

Počeo je sa čitanjem knjiga o vinu, pretraživao u biblioteci Matice srpske, pretraživao po internetu, raspitivao se kod profesora na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, kod pčelara na Cetinju i, ništa. Umesto odgovora, dobijao je samo čuđenja: „Vino od meda, ha, ha, ha, pa to se pravi. Znam, kažem, i od grožđa“, završio bi odgovor Aleksandar.
Ima raznih recepata za pravljenje medovine, ali svugde ima manje ili više tehnologije koju naši davni preci nisu mogli ni naslućivati u doba kada su živeli i već pili medovinu.
- E onda, u se i u svoje kljuse. Bezbroj proba, preko 270 flaša od dva litra sa raznim koncentracijama meda rastvorenog u vodi, koje su trajale skoro četiri godine, jer kompletno vrenje traje dve godine.
I konačno uspeo je. Vino od meda bez vinskog ili pivarskog kvasca, kuvanja, hemije, filtera, vinobrana, izbistrivača i ostalih tekovina savremene tehnologije, staroslovenska, prirodna od pravog meda i dobre izvorske vode.

Vera u prirodu

- Prvu medovinu sam dao na probu ukućanima, kažu fino, pa poznanicima i dobio pozitivno mišljenje. Zatim ljudima koji me nisu poznavali, opet samo hvale, onda na analizu na Tehnološki fakultet i opet dobar rezultat, sada stručno i napismeno.
- Sada mogu svaki treći mesec da zasejem novu količinu meda rastvorenog u zdravoj izvorskoj vodi sa određenom količinom medovine u fazi vrenja iz prethodnog. Na ovaj način sam obezbedio kontinuitet života gljivica prve faze vrenja. Vrenje se odvija u nekoliko faza - burnog i tihog u ukupnom trajanju od 24 meseca. Svi pokušaji ubrzanja ili promene ritma vrenja, naravno u maloj količini, ostali su bez uspeha. Zaključio sam, to je osobina meda koju u postojećim uslovima ne mogu menjati.
U međuvremenu, njegove buteljke sa medovinom stigle su da obiđu sve kontinente i po nekoliko p uta, čime se s pravom ponosi, jer je uspeo da proizvede nešto što se u današnje vreme može slobodno nazvati „naše, a svetsko“ i da se toga nimalo ne stidi.

- Nikoga nisam kopirao, niti sam to mogao jer pisanih podataka o medovini nema. Sledio sam prirodan tok stvari i ponašao se, kako to uvek sa ponosom naglašavam, ne kao pčelar, nego kao pčela, od koje sam najviše i naučio.

Izvor

RAKIJA OD MEDA


Med je prirodni proizvod pčela, a sadrži vrijedne tvari potrebne čovječjem organizmu za rast, razvoj i održavanje imuniteta. Sadrži uglavnom sljedeće sastojke:
a. šećere (glukoza, fruktoza)
b. vodu
c. mineralne tvari
d. bjelančevine (proteine)
e. razne vitamine
f. organske kiseline
g. pelud i boje.

Medovina (gvirc) je napitak koji nastaje alkoholnim vrenjem vodom razrijedenog meda, a rakija od meda se dobiva pećenjem (destilacijom) medovine (gvirca).

Priprema otopine:
U 100 litara tople vode otopi se oko 30 kg meda, zatim se u otopini odredi količina šećera pomoću saharometra ili refraktometra. Ako pri mjerenju utvrdite da niste postignuli željenu količinu šećera od najviše 15 %, dodajte još meda. Ako se ustanovi da otopina ima više od 15 % šećera, treba ju razrijediti s vodom. Otopina meda i vode stavi se u nerđajući lonac ili emajlirani lonac i zagrije se do vrenja kako bi se uništili patogeni mikroorganizmi. Pri zagrijavanju dolazi do stvaranja pjene koju treba ukloniti, tj. odstraniti.
Nakon zagrijavanja otopina u loncu se ohladi na 20 °C i poklopi. Radi boljeg okusa i arome ohlađenoj otopini dodaje se oko 25 g limunske kiseline prethodno otopljene u manjoj količini slatke mase (medovine).
Ako se želi dobiti aromatična medovina (gvirc), potrebno je na 100 litara dodati sljedeće sastojke:
a. oko 15 g muškatnog oraščića
b. oko 15 g cimeta u korici
c. do 15 dag klinčića
Navedene mirodije potrebno je usitniti, a zatim staviti u platnenu vrećicu koja se objesi u posudu (lonac).

Alkoholno vrenje otopine:
Pripremljenu otopinu stavi se u vrionik (posudu), najbolje od nerđajućeg čelika odnosno inox-a. Ako se nema vrionik (posudu), može se vrenje provesti i u bačvi koja nema stranog mirisa. Da bi šećer u pripravljenoj otopini prevrio u alkohol, potrebno je dodati kvasac. Stoga se pripremljenoj otopini dodaje oko 55 g suhog vinskog kvasca ili 100 ml otopine selekcionirane kulture kvasca. Ako se dodaje suha količina kvasca od oko 55 g, potrebno ga je prethodno staviti u manji lonac i preliti sa oko 2 litre slatke otopine te tako ostaviti oko 1/2 sata kako bi se kvasac aktivirao, a zatim sve uliti u cjelokupnu otopinu. Vrionik (posuda, bačva) se zatvori poklopcem i na njega postavi vrenjača.

Izvor

Tajna medovine

Medovina, vrsta napitka od fermentisanog meda i vode, bila je vrlo popularna u srednjem veku, a to ponovo postaje i sada - nekoliko vrsta se već komercijalno proizvodi u Britaniji.

Medovina, vrsta napitka od fermentisanog meda i vode, bila je vrlo popularna u srednjem veku, a to ponovo postaje i sada - nekoliko vrsta se već komercijalno proizvodi u Britaniji. Pre nekoliko godina se razmišljalo i o mogućnosti obnavljanja proizvodnje medovine koja se nekad pila u planinama Škotske, a koja je, zbog dodatka vresa, imala jednu vrlo specifičnu aromu, piše "Politika".

Recept je bio najstrože čuvana tajna. Prema legendi, poslednji koji je znao tajnu spravljanja medovine bio je Pikta, sveštenik jednog škotskog plemena. Priča kaže da je on obećao škotskom kralju da će mu dati recept, ali na mestu gde niko neće moći da čuje njihov razgovor.

Sveštenik je održao obećanje ali i zauvek sačuvao recept tako što je odveo kralja na vrh jedne litice, privukao ga sebi, prošaputao tajnu, a onda skočio u ambis povukavši za sobom i kralja.

Da li će izgubljeni recept ikada biti ponovo nađen? Tome su se nadali arheolozi kada su na ostrvu Rum, blizu zapadne obale Škotske, 1984. iskopali komade ćupa starog 4.500 godina koji su sadržavali neku lepljivu crnu supstancu (očigledno ostatke nekog pića).

Laboratorijske analize su pokazale da potiče od fermentirane mešavine meda od vresa, ovsa, ječma, kraljevske paprati i livadskih trava. Sa hemičarima škotske destilerije viskija "Vilijam Grant i sinovi" napravljen je pokušaj da se na osnovu nađenih ostataka proizvede piće iz kamenog doba. Ali kad je došao dan degustacije, dok su novinari i publika posluživani iz specijalnih ćupova, utvrdilo se da piće ima neki veoma čudan ukus koji bi najkraće mogao da se opiše kao "drugačiji". Sasvim je moguće da je upravo on bio razlog što je škotska medovina prestala da se pravi!

Najčudnija upotreba medovine, ili bilo kog drugog alkoholnog pića, vezuje se za Maje. Oni su pravili medovinu fermentiranjem meda u ćupu u koji bi stavili žabu krastaču čija se koža sastoji i od nekih otrovnih supstanci.

Maje su medovinu koju su pravile koristile tokom religioznih ceremonija kao klistir, koji se davao putem šprica od kože ili cevčice napravljene od kosti. Iako ovo zvuči više nego degutantno, izgleda da se Majama takav način konzumacije medovine dopadao.

(MONDO)

Medovina – Vino od meda

Veruje se da je prvo alkoholno piće koje je čovek napravio bila medovina – vino spravljeno od meda koje je starije i od vina i od piva.

Čuveni nektar i ambrozija bogova sa Olimpa bili su med i medovina. Na severu Evrope, u njoj su uživali i Vikinzi – u Valahali, vikinškom raju, Valkire su novodošle duše ratnika služile medovinom, kod Kelta – u keltskom raju teče reka medovine… Interesantan je i način na koji je med, po legendama, dospeo do ljudi – u mnogim religijama opisan je sličan način. U staroindijskim Vedama, Indrin orao je ukrao med sa nebesa, kod Grka – Zevsov orao a kod Vikinga – sam Odin lično je u obliku ptice dao med ljudima.

Tokom duge istorije alkoholnih pića pored toga što je služilo za uživanje. Još jedna od bitnih uloga je bila sanitarna. U prošlosti voda je bila puna bakterija i patogena i nije baš uvek bila pogodna za piće. Alkohol je zbog svojih dezinfekcionih svojstava omogućavao da se dobiju pića bezbedna za pijenje. U Bibliji, voda nije primarno piće, a i u samo par starogrčkih tekstova se ona spominje u tom svojstvu. Na dalekom Istoku, opet, voda je prokuvavana kako bi se napravio čaj koji je ubijao bakterije.

Prvo zvanično pominjanje medovine je u himnama Rigvede, jednoj od svetih knjiga staroindijskih Veda, negde oko 1700 – 1100 g.p.n.e. Tokom „zlatnog doba“ antičke Grčke, medovina je bila najpopularnije piće. Aristotel (384-322 g. p.n. e) je pisao o medovini dok je Plinije Stariji (23 -79 g. n. e.) čak jasno razlikovao vino zaslađeno medom („medeno vino“) od medovine.

Negde oko 550 godine n. e. Taleisin, putujući bard iz Bretanje, spevao je“Kanu y med“ to jest „Pesmu o medovini“. Legendarno slavlje, pijenje i gozbe su se održavale u sali medovine vidi se u čuvenom anglosaksonskom epu „Beovulf“, prisutno je i u škotskom epu „Y Gododdin“, spevanom u današnjem Edinburgu, negde oko 700. godine n. e. Na tim prostorima, medovina je i danas jako popularna i na velškom se zove Mmedd a na škotskom galskom Leanne Mealla

Na severu Evrope, medovina je bila glavno piće nemačkih plemena. Drevno piće o kome pisao još Aristotel, bilo je omiljeno i u srednjovekovnoj Srbiji .
Kako se pravi medovina?

Da biste napravili medovinu potrebna su tri osnovna sastojka: med, kvasac i voda.

Kao što je za dobro vino neophodno kvalitetno grožđe, tako je za medovinu neophodan kvalitetan med koga ima raznog kako po kvalitetu tako i po vrstama.

Kada je kvasac u pitanju postoje tri vrste kvasca u odnosu na njihovu upotrebu – pekarski, pivski i vinski . Kvasci koji se koriste za proizvodnju medovine su veoma slični pekarskim kvascima, iako ne postoji neka velika razlika između njih sa biološke tačke gledišta, njihova praktična primena je veoma različita. Pekarski kvasac se ne koristi za dobijanje alkohola iako je sposoban za to. Naime, pekarski kvasac proizvodi alkohol i CO2 od skroba u brašnu ali, prilikom pečenja na visokim temperaturama, alkohol isparava a CO2 stvara mehuriće koji pecivu daje rupice i prhkost.

Za razliku od grožđa koje već ima kvasce na svojoj pokožici, med ne sadrži skoro nikakve kvasce u sebi. To znači da bi fermentacija putem prirodnih kvasca teško da bi i započela. Vinski kvasci su uglavnom saccharomyces cerevisiae.

Kvasci daju medovini različitu aromu ali i različitu količinu alkohola i različite količine šećernog ostatka. Izvestan, mali broj, kvasaca neće fermentisati više od 4% alkohola, drugi, pak, mogu dostići i do 35 vol. Neki imaju nizak odnos šećera pretvorenog u alkohol, što dovodi do slađe medovine, a neki rade obrnuto.

Za vodu koja se koristi prilikom spravljanja medovine ne postoje neki izričiti standardi, međutim neka opšta pravila važe. Najčešće korišćena je voda iz vodovoda, popularna „česmovača“ koju bi ipak trebalo prokuvati kako bi se uklonio deo hlora koji postoji u njoj i koji prilikom fermentacije gradi hlorofenole koji imaju ukus na plastiku.

Mineralne vode se, takođe, koriste s tim što bi trebalo voditi računa o odnosu mineralnih materija između vode i meda – treba izbegavati ekstremne kombinacije (voda i med sa malom koncentracijom minerala ili voda i med sa viskom koncentracijom minerala) ali i demineralizovana voda se ne preporučuje.

Oprema koja se koristi prilikom procesa spravljanja medovine je skoro ista kao i za vino – preporučuju se stakleni i sudovi ili od nerđajućeg čelika. Prvi i najbitniji korak je sterilisanje opreme. Neophodno je ukloniti bakterije koje su jedan od glavnih uzročnika problema koji nastaju prilikom spravljanja medovine.

Bakterije ne smeju dospeti u širu (mešavinu meda i vode, ne fermentisanu ili onu koja fermentiše). To znači da se kvasci ne dodaju direktno u širu već im se dozvoljava da „dišu“ kako bi se razmnožili nagomilali energiju pre nego što započnu fermentaciju. Sulfitisanje se ne primenjuje pošto se tako ubijaju kvasci.

Recept

Startovanje- Prokuvanoj vodi od 1,5 l doda se 250 gr meda i pusti da se hladi. Kada se temperatura spusti negde na oko 37-38°C prespe u veći sud i doda se kašičica hraniva za kvasce i malo vitamina dobro se promeša i doda kvasac. Rastvori se malo vinobrana u vodi zatim se u to natopi parče gaze iscedi se i time prekrije sud kako bi se sprečilo da vinske mušice ili druga prljavština dođe u dodir sa ovom „smešom“ a ujedno obezbedi razmenu gasova (O2 i SO2). Ovako pripremljena „smeša“ treba da odstoji 30-40 minuta, održavajući, pri tom, konstantnu temperaturu od oko 37-38°C (staviti posudu u toplu vodu,) bez mešanja (mešanje može da oštetiti kvasce koji su još osetljivi u tom stadijumu). Ono se može primeniti tek kada je fermentacija na vrhuncu.

ŠIRA – Prokuvati 9,5 l vode, pustiti da se ohladi i onda sipati u balon. Ovo može da se uradi i pre spremanja smeše sa kvascem. Posebno kuvati 4 l vode 10-15 minuta kako bi se uklonio hlor. Smanjiti temperaturu i dodati 5,5 kg meda. Održavati temperaturu od 65,5°C 5 minuta kako bi se „pasterizovao“ med. Zbog svoje pH vrednosti, higroskopnosti i vodonik peroksida, med nije sklon bakterijskim infekcijama tako da ga ne treba kuvati s obzirom na to da bi se tako izgubile neke arome; glavna opasnost leži u kvascima. Skloniti penu. Ohladiti smešu.U međuvremenu, prokuvati 4 litre vode i pustite da se ohladi. Kada se temperatura šire spusti na 38°C, sipati je u balon i dodati smešu sa kvascem. Onda dodati vodu do količine od 20 l. Homogenizirati širu do vrednosti od 1.09 – 1.10. Zatim uzeti uzorak i izmeriti pH. Zatvoriti sud.

FERMENTACIJA – Sledeći koraci traju nekoliko nedelja na temperaturi od 24°C (temperatura, činjenica, zavisi od vrste kvasca, ali u principu treba izbegavati visoke temperature – fermentacija će biti brža ali će kvalitet biti slabiji). Ne treba mućkati i mešati balon jer to može uzburkati neka jedinjenja koja mogu da pokvare ukus (ovo može ubrzati fermentaciju, pošto su kvasci na dnu posude najmanje aktivni).

Ako hoćemo da dobijemo dezertnu medovinu (slatka, sa visokim sadržajem alkohola) onda bi početna vrednost specifične gustine trebalo da bude visoka (1.12-1.15). Ovo može usporiti fermentaciju s obzirom na to da kvasci ne vole mnogo šećera odjednom. Dobra ideja je da se krene sa nižim vrednostima specifične gustine (1.08- 1.10) a onda, posle nedelju dana ili više, doda još meda. Kada se dodaje med, bolje je matematički izračunati razliku u gustini nego koristiti širomer zato što med neće biti odmah dovoljno izmešan i rezultati merenja neće biti tačni (čak i ako se balon protrese i šira deluje homogeno).

Fermentacija je gotova kada broj mehurića u sudu postane veoma mali, tj. kada ponestane šećera odnosno koncentracija alkohola postane prevelika za kvasce. Takođe, moguće je i prekinuti fermentaciju ranije kako bi se dobila slađa medovina, s tim što bi trebalo obratiti pažnju da proces fermentacije ponovopočne.

Medovina se ne sme ostaviti na talogu, posebno po toplom vremenu, pošto može doći do autolize koja dovodi do lošeg ukusa.

PRETAKANJE – Potrebno je izvesti pretakanje koje se odvija kao i prilikom procesa spravljanja vina.

BISTRENJE – Održavati temperaturu od oko 15°C i pretočiti onoliko puta koliko je potrebno (u principu drugo pretakanje se obavlja 2 nedelje do mesec dana nakon prvog; posle toga, pretakanje se vrši na svaka dva meseca ili više – nema svrhe pretakati ako nema taloga).

Svaki put treba probati medovinu. Ako je suviše ravnog ukusa dodati malo kiseline (naravno, probati prvo na maloj količini pre nego što se primeni na ceo sud).

Odležavanje medovine u sudu bi trebalo da traje negde između 3 meseca i godinu dana. U svakom slučaju, medovina se ne sme flaširati pre nego što se razbistri i pre nego što se fermentacija završi. Ako se medovina ne izbistri spontano sama, dozvoljeno je dodati sredstva za bistrenje (ista kao i kod vina).

KUPAŽA – Neki proizvođači umeju da dodaju mnoštvo raznih sastojaka u svoju medovinu (voće, začine isl.) ali mali broj njih pribegava „kupaži“ meda. To je sjajan način povećavanja kompleksnosti i balansa medovine.

FLAŠIRANJE – Kao i kod vina, isti principi i ovde važe.

STARENJE – Smatra se da je period od 6 godina sasvim dovoljan. Boce se polažu horizontalno, u sobi sa prosečnom vlažnošću vazduha. Ako se medovina ne skladišti u vinskim bocama i sa plutanim čepovima, tj. ako nije predviđena za duže odležavanje već će se ranije piti, nije potrebno obraćati toliko pažnje na vlagu ili držati boce horizontalno. Ali, prostorija u kojoj se čuva medovina, u svakom slučaju, mora biti zamračena i stabilne temperature od 10 do 15°C.

Izvor

У ЕРИ КОКА-КОЛЕ

ПИЈМО МЕДОВИНУ!

Данас, када је хемијски бућкуриш освојио свет, подсећамо се шта су, ради доброг здравља, пили наши преци. Ствар је у томе да су словенски народи представљали самобитну пчеларску цивилизацију, за разлику од цивилизације сточара-луталица, земљорадника и ловаца-плодоскупљача

Пише: Јуриј АРТЈОМЕНКО

За древног Словена мед је био најбоља храна и пиће. И мимо писаних и усмених доказа за ову истину, докази се налазе у самом језику. Речи "храна, хлеб (на руском: пишћа), ситост" - потичу од меда, као основе живота наших предака. Мед, разблажен водом називао се "сита", а укишељена сита - шћами (отуда "пишћа"). Само разумевање јела - "пишћа", долази од узимања меда - "пити шћами" = "пишћа". Некада се мед који пчеле сакупљају у саћу називао "хлебина". Отуда, дакле, наша реч "хлеб". Од пелудномедних саћа, помешаних са водом, Словени су спремали главно свакодневно јело које су звали "хлебово", одакле је, касније, име прешло у хлеб начињен од пшенице. Од меда, и само од меда, наши преци су припремали радосне и лековите напитке - медовину.

БОДРОСТ И РАДОСТ МЕДОВИНЕ

Словени нису правили језичку разлику између слатког меда и прерађене медовине. У енглеском језику, на пример, слатки мед се означава речју "honey", а медовина речју "mead", коју су саксонци, несумњиво, прихватили од Словена. За Словена и једна и друга врста меда су били, просто, разни облици једне суштине пчелињег меда, који се, понекад, и сам у дупљама, без човекове помоћи, претварао у чврсти мед, у таквом облику очуван многим годинама.
У поређењу са алкохолним пићима, дејство медовине је зачуђујуће и чудесно. Медовина даје бодрост, радост и смирење без ошамућивања, раслабљена и нездравог узбуђења. После употребе медовине нема главобоље, слабости и мучнине; напротив, медовина испијена са мером, даје снагу и здравље. Јаку медовину нису употребљавали у претераној мери - па и кад се појавила вотка, испочетка је наши преци нису пили у претераним количинама. Словенске земље, обрасле снажним липарима, за медоносне пчеле биле су идеалан стан. Дуга хладна зима омогућавала је пчелама да приправе најбољи мед, у огромним количинама. Још у осамнаестом веку, неретко су у шумама налазили издубљена, шупља дебла, која су пчеле давно напустиле, са око 240-320 килограма изванредног меда у саћу. Почетком седамнаестог века у Русији је постојало 50 милиона кошница, од којих су, из сваке, у просеку брали око двадесетак килограма меда годишње. Ради успоредбе, данас се од 4 милиона кошница, колико их има у Русији, добија двадесет пута мања количина меда.

ПОЈАВА ПИВА И ВОТКЕ

Од меда су прављени различити напици: од кваса и пива са 10 посто алкохола, преко лаке и средње медовине од 10-20 посто алкохола, до јаке медовине од 20 до 50 посто алкохола. Данашњи Рус, кад зачује да се говори о медовини, одмах кличе: "медовача". Такав напитак наши преци нису припремали: "медовачу", заправо не од меда, већ од секундарних отпадака меда, правили су Мордвинци у годинама грађанског рата. Руски медовари брижљиво су, варећи мед, чистили пелуд, који увек постоји у меду, јер пелуд квари медовину. Пребрзо врење смесе такође доводи до појаве низа штетних састојака, алдехида. Такву медовину у Русији су називали "недорађеном" и сматрали је штетном. Појава пива у дванаестом веку, и вотке у петнаестом веку, не би нанела осетну штету, јакој медовини, да власт, ошамућена новим напицима, није почела да се бори против пчеларства и медовине. Ствар је у томе да су словенски народи представљали самобитну пчеларску цивилизацију, за разлику од цивилизације сточара-луталица, земљорадника и ловаца-плодоскупљача. Сточари су својим стадима почели освајати велика пространства, остављајући иза себе пустош. Пустиње Сахаре, Гоби и Кара-Кум, како тврде научници, антропогеног су порекла. Сличних простора има у Шпанији, Арабији, Италији и Грчкој, где су земљорадници првобитне шуме подвргавали уништењу. Тако уништен комад шуме давао је рода само две до три године. Сељаци-земљоделци су се кретали спорије него номади, али су такође неодољиво за собом остављали угарену, испошћену земљу. Једино ловци и скупљачи плодова живели су у равнотежи са природом, уз услов ограничене сопствене бројности.

ОСНОВНИ ИЗВОЗНИ АРТИКАЛ СТАРИХ СЛОВЕНА

Селећи се по обалама река, које су обиловале рибом, градећи на наводњаваним земљама винограде, Словени су главну пажњу обраћали на пчеларство, гајећи пчеле у ивичним шумама. Густина пчелињих друштава у тим шумама била је веома висока, јер су и мимо природних дупљи, које су заузимали ројеви, у живим шумама наши преци дубили вештачке дупље, правећи, такође и кошнице. Пчеле су, уз то, повећавале род свих цветоносних биљака. Изобиље плодова, јагода и ораха у околним ивичним шумама привлачило је овуда огромну количину звериња и птица. У таквим условима човек се не само хранио сам, не бојећи се глади, већ је својом делатношћу увеличавао производност живе природе. Неисцрпни источници хране: рибе, мед, дивљач, ораси, печурке, јагоде, плодови, корење, траве, поврће - чинили су словенску заједницу независном од сваке власти. Међутим, орање земље учинило је сељаке зависним, уништило шуму и почело давати сировину за производњу пива и вотке, уместо медовине.
Руска православна црква је од самог почетка избегавала све напитке, осим медовине. Против пива је донет специјални црквени пропис, а вотка је проглашена нечистим пићем, које није од Бога. Давно је примећено да се дејство алкохолне медовине веома разликује од дејства других алкохолних напитака. У руским летописима брижљиво је описано "ново пијанство" од немедовинских напитака. Посебно је карактеристична главобоља после пијанства - "тровање од кваса". На пример, 1377. године руска војска се зауставила на међи Мордовске реке. Овде су ратници, у околним селима пили веома јако мордовско пиво "пуре". Пуре се прави од зрнастог слатког бадема и нечистог меда. На оног ко га проба, пуре показује парализујући ефекат. До опијене руске војске, са невеликим одредом, привукао се татарски царевић Апракши, који не само да је побио беспомоћне ратнике, већ је команданте, после тога, подавио у реци. Од тог дана река се, као опомена потомцима, зове Пјана.
Медовина међутим, показује супротно дејство. Свети кнез Владимир, који је покрстио Русију, благословио је медовину следећим речима: "Медовина је - радост руска!", у којима постоји дубоки смисао. Рус не може живети без утехе, јер му је душа вечно тужна. Поново утврдити климаву веру и вратити души спокојство и радост Божијег мира, дати обамрлом телу лакоћу и слободу - ето темељних разлога постојања овог напитка који се, после његове замене вотком и пивом, претворио у пијанство. Такву утеху је управо и давала медовина. Могуће ју је било пити дуго, без икакве штете и пијаног блебетања, чистећи душу и тело и припремајући себе за ратнички подвиг и најтеже напоре. Зато су словенски празници били дуги и светли, трајући од три дана до две недеље. Касније су потомци заборавили на ова, дуга празновања. Вино и пиво, у великим количинама, ослобађајући из људи таму и мрак, доводили су до баханалија и оргија, то јест до пијане обести. Медовина је, напротив, побуђивала светла начела: пратиле су је древне словенске песме, девојачки хорови и спортска надметања младића.
Словени, спремајући јаку медовину, на све начине су успоравали њено врење. Ради тога су варени мед држали у ледарама-медушама, или су га закопавали у земљу, у хладним и сувим крајевима. У јужним земљама створити дуготрајне услове ради правилног варења јаке медовине било је немогуће. Но, заузврат, у јужним земљама расте много боља која даје слатке плодове и слатке биљне сокове. Од њих су се правила вина, у које су некада додавали медовину. Главно биље, у центру негдашњег древног земљоделства било је хлебно жито. Од њих су, још 3000 година пре Христовог Рођења, земљоделци научили да готове пиво, док се у Русији пиво појавило тек у дванаестом веку. Током свих претходних хиљадугођа, Словени су пили медовину. Од најстаријих времена, словенском јаком медовином лечило се читаво Средоземље, Енглеска и део Азије. У средњевековљу Русија је извозила у Византију и друге земље мед за суму која би, данас прерачуната, вредела 50 тона злата годишње! Зависност земаља-потрошача од лековитог словенског меда била је потпуна, све док се код њих није појавила замена за јаку медовину - шпиритус.

АКВА ВИТА

Оштро смањење, а после Смутног доба и потпун прекид извоза медовине на Запад повукли су за собом дубоке промене у привредном животу руског народа. Захваљујући искључивој чистоти пчелињег меда, његово шпиритусно врење се обавља скоро без образовања штетних споредних састојака. Једно од главних својстава алкохола јесте - способност да се многократно ојача дејство састојака који га прате, како корисних, тако и штетних. Овим својством алкохола се објашњава ошамућивање, слабост и пијанство, који прате већину алкохолних напитака. Појачана употреба алкохола повећава зависност од њега. Но, алкохол, такође, изазива и деловање извесних корисних, лековитих дејстава. Медицински лекови од ракије и винотерапије - последица су појачаних својстава алкохола. Слатка медовина, сама по себи, има многобројна лековита својства. Прерађени мед многократно појачава своје лековито дејство, о чему су добро знали у Средоземљу. Јака медовина тамо је цењена тежином злата и била је главни предмет руског извоза све до четрнаестог века, док француски алхемичари и италијански монаси нису пронашли замену за мед - "аква виту", воду живота или шпиритус коњака. "Аква вита" је проглашена за лек од свих болести. Западна разрада технологије елитних напитака од винове лозе, ради замене за мед, као и промена великокњажевске власти у руској заједници, испочетка делимичном, а затим и потпуном забраном варења меда, изобичајили су медовину из руског начина живота. Ова промена у народу је произвела губитак смисла у употреби пића, претворила се у проклетство и штетност, у подсмех и победу душмана. Колико је руских душа изгубљено у страшном недугу вотке, колико се губи и колико ће тек бити изгубљено!
Медовина не удара у главу, мутећи разум и потискујући вољу, она оставља "цара у глави", и не изазива болесну навику.
Прерада меда могла би, данас да прида значајни замах пчеларству и да повећа процват сеоскопривредних култура, као и да облагороди читав живи свет природе. Вотка је интернационално, космополитско пиће. Сваки древни народ има свој национални напитак: Енглези и Немци - пиво, Средоземни народи - грожђано вино, Кинези и Јапанци - вино од риже, Монголи - кумис, а Словени - медовину.


Медовина је тип вина направљен ферментацијом мешавине меда и воде. Медовина се у стара времена давала војницима, који су њиме заливали ране верујући да ће брже да их зацеле.

Медовина је била више него само пиће, попут вина, веровало се у њене магичне моћи ревитализације и лековитости, медовина је сматрана еликсиром за дуг живот. Људи су веровали да ће, пијући је, постати бесмртни.

Веровало се да медовина побољшава мужевност и плодност а у томе, као и у сваком миту и легенди, има истине, јер је медовина богата витамином Б и амино-киселинама које подстичу изградњу протеина који делују на издржљивост.

Медовина је једно од најстаријих алкохолних пића које је човек открио, мед, као основна сировина, био је лако доступан у природи, користио се за исхрану, а временом се додавао разним напитцима и тако је настала медовина. Медовина се добија алкохолном ферментацијом раствора природног меда, а поступак којим се добија исти је као у производњи вина. Према неким испитивањима, медовина садржи око 13 % алкохола, 5 % екстракта и 0,17 одсто минералних соли. Може да се производи као алкохолно и као безалкохолно пиће, пријатне је ароме и укуса. Медовина није вештачко пиће, напротив, она је природни производ сличан вину, пошто се основни састојци мед, односно грожђе, под утицајем алкохолог врења, претварају у алкохол и угљен-диоксид. Као што код вина укус и квалитет зависе од сорте грожђа и његових особина, тако и квалитет медовине зависи од врсте меда, начина његове производње и старости.

Медовина је пиће за које тврде да поправља крвну слику, окрепљује организам, побољшава апетит, али и успорава старење!

У стара добра времена тајна срећног брака крила се у алкохолном напитку, живот је био много једноставнији а тајна срећног брака крила се у обичном алкохолном напитку на бази меда. Управо венчане парове многи су терали да пију медовину сваке ноћи, пуних месец дана након ступања у брак. Плод тог рецепта, у брачном раздобљу које се и данас назива медени месец, показао би се девет месеци касније.

Потребно је: килограм ливадског меда у саћу с цветним прахом, 25 грама квасца.
Саће самлети у машини за месо, па сипати у лонац од пет литара и додати четири литра воде. Угрејати на 35 степени уз стално мешање, а затим скинути с ватре и додати квасац размућен у меду. Добро измешати и оставити да преноћи. Ујутро процедити кроз газу па пресути у флаше и држати отклопљено јер медовина ври. Држати на собној температури (од 20 степени) док не почне да “рези”, а онда ставити у хладну полумрачну просторију да би се врење прекинуло, али ни тада не затварати флаше.
Пред саму употребу може се додати пола исцеђеног лимуна на чашу, а ако се користи као лек, треба пити трипут дневно по 250 грама сат пре јела.

Медовина

Потребно: 1,5 кг меда, 6 л воде, 1 беланце, по укусу - цимет или каранфилић.
Шест литара воде и 1,5 кг меда кувати на доброј ватри три сата. Пену скидати кашиком, све дотле док се течност не смањи за 1-1,25 литар. За време кувања дода се цимет или каранфилић, или рузмарин. Кад се течност охлади, дода се пена од 1 беланца, поклопи се и остави у топлији подрум 2-3 дана да одстоји. Потом се филтрира, прелије у флаше и добро запуши. Пре употребе треба да одстоји 5-6 месеци!

Медовина /2/

Потребно је: 1 кг меда, 4 л воде, мало хмеља, једна кашика квасца.
Ставити мед у воду да проври и лагано скидати пену. Онда када мед постане прозиран, преручити га у велику стаклену посуду и оставити да се охлади. У охлађену текућину дода се квасац и хмељ. У новије време, и цимета по укусу. Сутрадан се поново скине пена, процеди и сипа у добро стерилисане флаше. У сваку флашу дода се по једна кашичица шећера. Флаше морају стајати усправно, а што дуже стоје, то је пиће укусније.

Медовина са хмељом

Потребно је: 4 л воде, 500 гр меда и 150 гр хмеља.
Додати мед у воду и кувати око 2 сата уз стално скидање пене. Истовремено, док се мед кува, убацити хмељ /најбоље у ланеној врећици/, тако да би из њега изашле у раствор све ароматске супстанце. Када се маса охлади излити је у чисто буре и додати мало пивског квасца. Пошто се врење заврши, процедити кроз газу и напунити флаше и добро их затворити. По укусу ово вино од меда доста подсећа на пиво. Може да стоји на тамном и хладном месту до 3 месеца.

Izvor