Crno jagnje i sivi soko

ЕКСКЛУЗИВНО: Херој коме нема равна

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ребека Вест, чувена енглеска књижевница у поруци Србима у Лондону, 8. јула 1966. године.
Њена најзначајнија књига је „Црно јагње и сиво соко“ у којoj је са пуно љубави описала пределе и људе краљевине Југославије. Ова књига је изазвала позитивне реакције у целом свету, а и у исто време упознала светску јавност са нашим народом.

Двадесет година после његове смрти, Дража Михаиловић остаје и даље незамагљен у слави заштитника слободе против фашистичког терора а и истовремено комунистичког терора. У њему није било ни труна слабости још мање горчине. Није ми познат ни један случај да се светио онима који су га издали.
И тада, пре двадесет година ја сам знала да је он био невин упркос оптужби против њега, да би касније стекла још више доказа његове невиности. Кад су га напустили, извршили су злочин издаје који, као и сви други злочини, није донео много користи извршиоцима.
Волела сам српски народ и пре рата, али га волим све више и више како године пролазе; и одајем му признање јер сам увидела да хероју кога сте ви дали историји ни до данас још нема равна.

РЕБЕКА ВЕСТ
[You must be registered and logged in to see this link.]

ЕКСКЛУЗИВНО: Пред новим видиком

[You must be registered and logged in to see this image.]

Један од највећих српских писаца Јован Дучић је о генералу Драгољубу Михаиловићу и равногорској борби 1941. изрекао ове мисли:

Српски народ се овога момента налази на једном историјском раскршћу на ком се налазио свега три пута: за време Немање и Светог Саве, за време кнеза Михаила и Гарашанина, за време старог краља Петра и Пашића. Данас је моменат историјски, а не политички, дан када Дража, Богом послани вођа, пред српским народом иде као огњени стуб пред Мојсејем да изведе народ из пустиње; почетак новог столећа где од почетка његовог зависи цео остали пут којим је један народ кренуо. Ако српски народ буде ових месеци изабрао странпутицу место пута и ушао у моралну заблуду и историјску неистину, онда ће он на том путу погубити и оно што му је још мало остало да изгуби.
Историјски моменат решавају историјске личности, значи људи са великом визијом о стварностима једног народа, људи од дубоког инстинкта националног, колико и генија људског, прави као копље бачено у простор, некомпромисни, осведочени, јачи и од својих разлога, осветљени као сунцем оним што их испуњава и загрејава.

ЈОВАН ДУЧИЋ
[You must be registered and logged in to see this link.]

ЕКСКЛУЗИВНО: Порука Драже Михаиловића Поцерцима

[You must be registered and logged in to see this image.]

Рат је на крају. Ослобођење наше земље и Балкана опште је питање дана. У овим завршним данима Равногорски покрет треба да одигра историјску и судбоносну улогу за будућност нашег народа. Сада наша улога треба да крунише наше дуге и тешке трогодишње борбе са нашим непријатељима. Овај последњи и најзначајнији задатак извршићемо само ако будемо од најнижег до највишег до крајњости и свесно дисциплиновани.
Само овако извршићемо велику националну мисију за краља и отаџбину. Врховна команда и Национални комитет у отаџбини чврсто држе ситуацију и судбину земље у својим рукама. У то нека буде свако убеђен и нек у ово не сумња.
Старешине и борци, грађани и грађанке морају бити високо свесни своје велике улоге и своје велике историјске одговорности.
Све националне снаге биће искоришћене по општем плану, ред и мир мора бити свуда заведен.
Безвлашће, пљачке, убијање без суда по цени смртних казни биће спречени.
Знајте да непријатељска пропаганда журно ради да унесе пометњу у наше редове и међу наше људе. Не верујте и спречавајте ширење лажних вести.
Ово је порука која вам се упућује и која се придржавајте у интересу сами себе, српског народа и отаџбине.
Будите свесни момената који долази и не подајте се пропаганди оних који желе да нас гурну у већу беду и несрећу.

С вером у Бога за краља и отаџбину!

ГЕНЕРАЛ ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Говор на Ђурђевдан

[You must be registered and logged in to see this image.]

Приликом дочека Ђурђевског уранка 1943. године, мајор Драгослав Рачић, одржао је на планини Медведник својим војницима Церске бригаде следећи говор:

Хајдуци: Србин се доселио на ово парче лепе земље још пре хиљаду и пет стотина година. Населио се и убрзо заволио ову груду. Од тада па до данашњег дана, најузвишенији и најсветлији идеал био му је: слобода и отаџбина.
Свакоме од нас, били у Београду или Медведнику, дубоко је урезана у душу и срце, жарка, чиста и велика љубав за родну груду. За ту земљу где смо први пут сазнали за овај свет, све нас везује нежна љубав мајчина, успомене из најраније младости и гробови прађедова. Свако дрво, сваки завичајни камен, шумски пропланак и бистри планински поток, милији су нам од свега на свету.
Да би се могао одржати на овом вољном пољу, а Србин је кроз векове морао водити дугу, тешку и крваву борбу са разним непријатељима. Они му нису дали да живи у слободи и миру и да се слободно развија, већ су га нападали и уништавали. Морао се борити. Често је у тим одбрамбеним борбама доживљао војничке поразе, али духовни пораз није никада доживео. Наша историја и наша традиција, пружају нам небројане примере за то. Ти примери ће нас увек учити како се живи и гине за опстанак и народне идеале.
Некада је, у прошлости, највећи непријатељ био Турчин. Повесница није забележила већих зулума. Много крви се пролило, а највеће крвопролиће је било на Косову. Ту су наши преци, сви до једног изгинули, за српско име и народност. После њихове погибије пали смо у петовековно ропство. Пет стотина година трунили смо по турским тамницама: ланци на рукама, окови на ногама. Али српски дух није посрнуо: хришћанска вера, народна песма и гусле јаворове, бодриле су нас, и биле не заборавите, једини заштитници рода и имена.
Ђурђевдан је био хајдучки састанак. Зборно место манастири и планине. Тога дана састајали су се осветници по шумама, да запевају по коју песму, заиграју коло уз фрулу и да се договоре о даљој борби и заштити српске нејачи. Спуштали су се после тога у села и на друмове, да сусрећу и кољу Турке и потурице.
Њих се наш народ и данас са дивљењем и поносом сећа. Имали кога међу вама да не зна за старца Вујадина и његова два сина, за Новака и Радивоја, за гору Романију, дете Грујицу, Сењанина Ива из Српске Далмације, Хајдук Станка из богате Мачве, Зеку Буљубашу и његове голаће, Хајдук Вељка из Крајине, Карађорђа из Шумадије, Илију Бирчанина испод Медведника, Петра Мркољића и војводу Вука.
Све су то имена о којима нам је бака у дуге зимске вечери, крај топла огњишта причала, о којима смо као ђачићи срицали.
Пред њиховим патриотизмом и налетом Србије, завојевачка Азијска сила Турска срушила се неповратно. Стресли смо оков ропства.
Али још нисмо честито ни одахнули, а швапска гамад са севера полетела је да нас онако заморене, поново поклопи тешком плочом робовања. Године 1915., још једном смо изгубили самосталност.
Кама и бомба разбиле су и овога пута ту плочу. Српски хајдук је 1918. године створио нову отаџбину. И опет у њој није могао дуго слободно живети. Прљави прсти надувених Германа, умешали су се у наш унутрашњи живот. Дошло је до последњег мучког напада, до потпуне пропасти. Југословенска војска је капитулирала. Ипак духовно, ми нисмо побеђени. Разједињени смо то је тачно. Појавили су се неки Фолксдојчери и Фелдбели, да заједно са осталим потурицама и издајницима истребе Српски народ. И тај циљ они неће постићи.
У овим најтежим часовима дух Српског народа проговорио је кроз Дражу Михаиловића. Пушка је зациктала, бомба је планула. Пушка и бомба у рукама Дражиних хајдука.
Хајдуци: честитам вам данашње традиционално славље. Позивам вас: издржите! Закуните се на ками и бомби, да ћемо се светити издајницима, да ћемо, све наше непријатеље уништавати немилице. На путу свога великог дела, не жалите труда зноја, муке, чак ни своје животе, јер је за домовину слатко умрети.

Живео Њ. В. краљ Петар Други!
Живео вођа српских осветника и хајдука, наш чика Дража!

МАЈОР ДРАГОСЛАВ РАЧИЋ

[You must be registered and logged in to see this link.]

ЕКСКЛУЗИВНО: Највернији слуга Господа

Из писма британском премијеру Винстону Черчилу 27. марта 1946.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Усуђујем се да Вам пишем још једном и да Вас молим за правог хришћанина. То је генерал Михаиловић, који је после пет година борбе против сила ухваћен и унапред осуђен на смрт (према премијеру Шубашићу). Када су чули ту вест осам милиона Срба, у земљи и иностранству, дрхте због ужаса и неправде на овом свету. Ја сам сигуран да ти милиони хришћана не могу да помисле о стању овог великог генерала а да у исто време не мисле на Вас. Јер, као британски премијер, Ви сте били одлучујући фактор у њиховој борби за време рата. Приморани неким до сада необјашњеним околностима – и невољно – Ви сте га прво поштовали, тј. одузели сте му моћ, и дали је другоме, непознатом лицу из подземља. Наш народ се љутио на Вас, али је наставио да се узда у Вас и у Британску владу.
Генерал Михаиловић ће вероватно бити стрељан. Али Ви знате да смрт није крај човека. Мртви праведници су моћнији од живих, и ја сам убеђен да ће генерал, који је на овом свету био највернији слуга Господа, свог народа и савезника бранити свој случај пред правичним Богом. Његова крв ће пасти на оне који су криви за његову смрт. Јер ми, хришћани не видимо у крви само „црвену водицу“ како то чине тоталитарни неверници, него је сматрамо страшном тајном.
Свето Писмо које се често цитира у Британском парламенту, учи нас да крв праведника вапи, тражећи од Бога истину. И ја свакако не бих желео да и једна кап генералове крви падне на Вас и Ваше потомство. Зато Вас молим да подигнете гласове, чим то буде могуће, и да кажете истину о генералу Михаиловићу, пре него што буде мртав.
Могу ли да Вам помогнем неким цртама о карактеру генерала Михаиловића? Он је у сржи хришћанин, верник. Током немачке окупације, он је тајно посећивао наша светилишта и молио свештенике да се моле и за њега и за људе који су са њим. Он се уздао у Бога. Он је ноћу ишао на Свето Причешће кадкод је то могао. И саветовао је друге који си били са њима да то исте чине.
Издао је наређења својим војницима да воде чист хришћански живот, понављајући им често: „Ми смо крсташи и боримо се за Крст часни и слободу златну као што су наши преци чинили вековима.“. Он је прави народни човек и човек за народ. Масе нашег народа су га сматрале оваплоћењем онога што се сматра најбољим у нашем карактеру, нашој души и савести, нашој историји и историји наше Цркве. Постоје случајеви када су људи свесно ишли у смрт да би спасили његов живот. Такво је било, и још увек је, одушевљење паћеничког али поштеног народа према свом поштеном вођи.
Генерал Михаиловић је био, од почетка овог дугог рата, највидљивији поборник демократије на Балкану, и усуђем се то да то кажем, у целој југоисточној Европи. Не може се наћи нико такав у целој овој области. Само лажна пропаганда атеиста, који верују у мајмуна као свог ствараоца, а не у Бога, уложила је све напоре да оцрни име овог хероја, кога су у последње време непријатељи приморали на ћутање. Он је сада на својој Голготи, али његово васкрснуће ће збрисати сво блато са његовог лица, и учинити да засија у својој чистоти и слави.
Он је васпитан у традицији и у духу наше хришћанске Цркве у патријархалној породици у мојој епархији. То је разлог више зашто молим за њега. Не као адвокат за свог клијента, него као пастир за човека из свог духовног стада. Истина ми је дража од људских веза и односа. А истина је да је тај дух непроменљиво хришћански и демократски све време, све до сада.
Молим Вас, сетите се да смо у нашој земљи рат и револуцију у исто време, за разлику од Британије која је имала само рат. Наш генерал је морао да се бори и против спољног и против унутрашњег непријатеља. И он се храбро борио против свих њих, када је Енглеска била на његовој страни и помагала га, и наставио је да се бори против њих када га је Енглеска одбацила о подржала комунисте.
Срби су песнички народ. Они ће генерацијама опевати свог трагичног јунака, убеђен сам у том. Али они ће неизбежно помињати Ваше име уз име генерала Михаиловића; зато Вас молим да учините све што можете да би Ваше име било слављено и хваљено у песништву и историји нашег народа, који је, заједно са Грцима, био чувар границе између Истока и Запада, који је кичма Балканског полуострва, а у овом рату веран Енглеској до смрти.
Нека Вам Бог помогне и нека Вас благослови.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Мој први сусрет са командантом

[You must be registered and logged in to see this image.]

Драган М. Сотировић (1912-1987), начелник Штаба команде шумадијских четничких одреда ЈВуО. Пао у немачко заробљеништво, преко Немачке депортован у Пољску. Из злогласног логора крај Стрија (Галиција) избегао, пришао Пољској подземној армији и врло брзо постао командант 14. коњичког пука, коме је дао име „Дража“. Након завршетка рата настанио се у Паризу, где је организовао први равногорски конгрес у иностранству, а од 1947. г. издавао је и био уредник „Равногорца“. На успомену на његовог команданта генерала Михаиловића, француској јавности је 1977. г. представио своју књигу „Le general Dragoljub. M. Mihailovic“, из које „Глас са Цера“ објављује одломак из његовог сећања на упознавање са Вождом Трећег српског устанка.

У прилог Дражиног угледа у првим данима устанка, нека ми као очевицу и сведоку буде дозвољено да опишем укратко свој први сусрет с ђенералним пуковником Драгољубом. М. Михаиловићем на Равној Гори.
По доласку на то историјско место у пратњи свога Врањанца Боре „Дебарца“, обиђох и собу команданта. У њој дрвени кревет, у њему слама, преко сеоски ћилим. Дуж зидова по поду сено, покривено војничким ћебадима: постеље официра запослених у Штабу. На зидовима обешене пушке и бомбе. На командантовом кревету планински ранац, пелерина и двоглед, целокупна његова имовина. Сиромаштво је запрепашћујуће и у другим собама, „канцеларији“ и кухињи. Софра и троношци. Пред појатом, седиштем Штаба, иста слика. Дрво једно оборено, гране поломљене. Као Југославија. Ако је здраво, оно ће се опет подићи.
Командант је тренутно у Стругаонику. При заласку сунца, вест прохуја кроз прозор: „Иде командант!“
Када ме Дража прими, морао сам после представљања најпре рећи: како сам дошао на Равну Гору, најнужније о себи и доста о народу око Крагујевца. Све је хтео да зна. Онда без увода поче да износи своје идеје и своје намере. Говорио је као професор. Иако сам уствари све то знао, увидех ту пред њим да их ипак, ја лично, не бих могао никада тако лепо и јасно формулисати. Било је задовољство слушати га. Један чудан јунак! Харамбаша није био. Громови и муње из његовох очију нису севали, али је ипак било једне вулканске снаге која би освајала саговорника. Очински упозорио је чак на тешке и историјске дужности, ако му приђем. Потпуно освојен био сам пресрећан да ме том приликом уврсти у ред Равногораца.
Избор да Равна Гора буде месту устанка није случајан. Долинама Колубаре, Дрине, Мораве у вези је са свима деловима Србије и Босне. Становништво је овде хомогено и поуздано. Терет је био добро познат Дражи још из Првог светског рата. Инструкције за рад и организацију, дате тога дана су од историјског значаја и зато их ваља знати у најважнијим цртама: Непријатељ је силом ушао у нашу земљу, има бити избачен такође силом; мир и ред, па онда организација за борбу; искуство које смо имали са Топличким устанком казује нам, да исту грешку не поновимо; припадник војске коју организујем може бити сваки исправан и поштен грађанин наше земље; онај ко мисли остати под мојој командом мора знати да је он у служби народу а не народ њему.
Инструкције су праћене разговорима. У тим разговорима увиђала се јасност, приступачност, потпуна опредељеност за слободу, сигурност у победу и оданост народу. Без обзира на године, без обзира на чин, сваки је пуковнику Михаиловићу указивао пажњу и у њему налазио себе, свој народ. И наравно, све је то утицало на оне који су му прилазили да му повере живот са оном врстом оданости коју је само смрт могла да прекине. Снага с којом је Дража Михаиловић почео свој светао народни посао била је јака једва тридесетак људи, углавном професионалних војника и сељака домаћина, који су дошли да виде и чују првог војсковођу борбене Европе. Том снагом ће Дража доцније подићи народ из очаја, удаљити страх пред силом, било споља било изнутра. У сваком селу, у свакој вароши, где су Срби живели, створене су борбене јединице са којима је Михаиловић већ септембра 1941., против своје воље, задивио свет успесима против окупатора и да убрзо добије присталице и у другим крајевима. У земљи се свуда, у највећој тајности, причало о постојању једног пуковника са читавом дивизијом и то на разним теренима, око Ваљева, око Крагујевца, на Копаонику. Народ је већ створио свога јунака у својој опустошеној души, жељној да се обогати једним новим Обилићем.

ДРАГАН М. СОТИРОВИЋ

[You must be registered and logged in to see this link.]

Дража – претеча отпора и слободе

Пре 65 година, на сам дан стрељања генерала Драже Михаиловића, 4/17. јула 1946. године, велики француски писац Жорж Бернанос, који је одмах после слома Француске 1940. године приступио покрету де Гола, изговорио је следеће речи: „Док пишем ове редове, у свануће, пред непомичним морем, одједном позлаћеном зором, помишљам на Михаиловића који у овом тренутку стоји пред стрељачким стројем. Можемо мислити што год хоћемо о овом човеку који је био први герилац Европе, али је страшно, управо гнусно, што нико ништа не мисли. Прав или крив, није важно? Света се то не тиче. Када је тако, ни мене се не тиче овај свет. Никакав кукавучлук неће моћи да осигура његов спас нити чак да одложи његову пропаст. Шћућурен над својом атомском бомбом, зелен од мржње, потпуно празног срца, без љубави, чељустима пуним социјалне правде, овај свет је више изложен општем руглу. У сваком случају, ја се за овакав свет нећу молити….“
Бернанос је био један од ретких људи на Западу који је одмах, по својој савести, устао против нацизма, и који се није устручавао да, иако као римокатолик, нападне своју сопствену „цркву“ и самог папу, када су се упуштали у копромисе са растућим тоталитаризмом. Био је то човек коме је истина лежала на срцу.
Упркос заслугама за народну и савезничку ствар, упркос толиком признањима и сведочанствима, Дража Михаиловић је био изведен на суд и осуђен. Истина, у свету су се подигли протести, али је то било форме ради. Свима је било јасно да је судбина запечећена. Судили су му комунисти, противници у грађанском рату; судили му, као Турци, по оном народном, „кадија те тужи, кадија те суди“. Цело суђење је личило на трагичну лакдрију.
Од Техерана до Јалте, од обустављања војне и политичке подршке западних „савезника“, Михаиловићу и његовим борцима није практично остављен никакав избор, никакав излаз. Они су били препуштени на милост и немилост својим непријатељима. Дража је био жртвено јагње светских моћника, нарочито политике Черчил – Стаљин. Светско јавно мњење је у то време, са малим али часним изузецима, било заузето другим својим проблемима. Бернанос је имао право. Свет је био равнодушан. На крају, све се то одиграло на далеком Балкану, у ствари, тако блиском што ће будућност показати.
Покрет Драже Михаиловића је имао широко народно обележје, окупљајући сељаке, интелегенцију, омладину, официре, и, током времена, скоро све политичке странке. Лично, Михаиловић је схватио супротности које су, природно, постојале у тако широком народном покрету, за који се обично каже да је био искључиво монархистички, а притом се заборавља да су истакнута места у политичком вођству имали републиканци; што су у покрету који се од стране комуниста означавао покретом великосрпске буржоазије, огроман део војске и командног кадра чинили сељаци, а „реакционарност“ му се састојала у томе што су видну улогу у покрету имали земљорадници, демократи и социјалисти и др. Прве тезе о самоуправљању у савременом друштву, као друштевеном поретку између капитализма и марксизма, биле су објављене у Равногорском покрету; да су отворено заступани и брањени ставови о федерализму, национализацији и социјализацији.
Дража Михаиловић је први у Европи почео герилску борбу против окупатора, али се, такође, међу првима супроставио надирању новог тоталитаризма. Он је био и остао не само национални јунак свог народа већ и претеча отпора свих слободољубих народа широм планете.
Када говоримо о Дражи Михаиловићу, не треба сметнути с ума оно што је можда од свега другог важније и значајније, на основно, дубинско опредељење које је Михаиловић носио у себи и оличавао. То је пут којим је вековима ишао српски народ. Пут борбе за слободу и независност. У тешким и неизвесним временима најбитније је бити свој, држати се солидарно, размишљати о својим интересима својом главом, доносити одлуке према сопственом вишевековном искуству. Михаиловић је пружио отпор окупатору, када је цела југословенска војска капитулирала, али је исто тако умео да каже „не“ и англосаксонцима, када су од њега тражили нешто што није одговарало нашим интересима. Јер, дуго је и тешко наше народно искуство. За последњих седам стотина година, преживели смо као народ многобројне страшне догађаје, искрвавили и препатили као ретко ко по овим небеским сводом, два пута били приморани на читаве сеобе народа. Све те патње оставиле су трага у народној души, инстиктима, менталитету, начину размишљања и оцењивању догађаја и других народа. Добри познаваоци српског народа, као што је то био Јован Цвијић, тачно су запазили да „народ у Србији не може дуго трпети рђава стања“. Нестрпљивим духовима чинило се да је привремени и привидни немар нека врста резигнације, мирења са рђавим, али се увек показало да није тако. За то време ври у осећањима и главама многих, унутра се у људима ствара и прерађује нешто ново, и преокрет дође по изгледу наједанпут, готово револуционарно, и за кратко време много се из основа поправи. Тај последњи чин изгледа као постакнут неком духовном и моралном остругом, која таква и нагло крене, и такав процес је карактеристична психичка особина свих динарских Срба (па и самог Драже, нап. М. С.). Таквим етапним и револуционарним покретима развила се Србија“ – каже Цвијић.
И ми данашњи Срби несумљиво се налазимо у једној таквој епохи. Иако смо, поред свих ратова у задњих 100 година још ивек један од најмногобројнијих народа на Балкану, ми немамо скоро никаквог утицаја на политику своје сопствене државе. Шта више, страни фактор уз помоћ српских политичких партија чини све да тај утицај заувек нестане. Наравно, ма шта се званично радило, ма каква полтронска политика била спровођена, то тако не може остати. За Демократску странку и њене сателите, национално питање, као и сама независност земље су везани за евроантлатске интеграције. Ако та власт буде угрожена, они се неће устручавати да позову своје природне и идеолошке савезнике у помоћ, НАТО пакт и Европску унију, као што је њихов идол, коме се они још увек верно клањају, Јосип Броз Тито, на Васкрс 1944. године призвао западне савезничке бомбардере у помоћ да преваспитају Србе и да их казни што су се већински приклонили Дражином покрету.
Упркос свему, нека сви они којима је мрско српско име знају, да је српски народ са Дражом Михаиловићем почео први, потпуно усамљен, герилску борбу против окупатора у Другом светском рату, да није хтео да поклекне ни пред нацистима, ни пред комунистима, ни да се преда Совјетима. Одбио је да буде чије средство, било чије послушно стадо. И о томе би требало повести рачуна, како међу данашњом политичком елитом тако и у међународним круговима. Јер, уколико се српском народу буде и даље наметала извесна решења која нису у његовим вековним националним интересима и тежњама, одговор ће уследити брже него што се мисли.

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

[You must be registered and logged in to see this link.]