Nacizam za neupucene

Видовдан фељтон: Нацизам за неупућене

Пише: Владимир Димитријевић
09 јул 2011



ХИТЛЕР СЕ ПОНОВО РАЂА

Увод

Срби слабо читају, а мисле да све знају. То нас је много пута коштало! Зато смо решили да, за Вас, прелистамо неке књиге о нацизму, да бисмо Вас подсетили да нацизам и фашизам нису плодови нашег дрвета, него плодови Запада, онаквог какав је био и какав ће, у најскоријој будућности, бити. Читајте пажљиво! Добро информисан човек је упола спасен човек!

Хитлер, син Запада и претеча ЕУ

Хенри Форд, угледни индустријалац и један од кључних америчких богаташа, веома је утицао на нацистички покрет својом књигом "Међународни Јеврејин". Године 1923. Хитлер је изјавио да Форда доживљава као "вођу фашистичког покрета који расте у Америци". Поменуо је његову књигу и у "Мајн Кампфу", као дело које је веома утицало на фиреров мисаони свет. Форд је тврдио да су Јевреји лукави и подмукли упропаститељи, а да је обдарена и вешта англосаксонска раса "предодређена да влада светом". Хитлер је, још у раној младости, одбацио религиозни антијудаизам као безвредан. Јеврејин је Јеврејин - по раси, макар се обратио у Хришћанство.
Хенри Форд је, због свега тога, усрдно почео да финансира нацисте. Син Рихарда Вагнера, Зигфрид, и његова жена учествовали су у пребацивању Фордовог новца Хитлеру. (Нимало случајно: Хитлер је обожавао Вагнера, и говорио да онај "ко хоће да схвати националсоцијалистичку Немачку, мора познавати Вагнера") Године 1938, Хитлер је одликовао Хенрија Форда Великим крстом немачког орла највишег реда. Био је то први Американац који је добио највеће одликовање што га је могуће дати неком ко није Немац. Хитлер га је одликовао због стварања "аутомобила потребних масама".
А Британци? Алфред Розенберг се, почетком тридесетих година XX века, у Енглеској састајао са Џофријем Досоном, издавачем и најутицајнијим човеком "Тајмса". Розенберг и Досон су сматрали да Британци и Немци треба да сарађују. Чланци у "Тајмсу" нису дуго чекали да пријатељство потврде; рецимо, 3. фебруара 1933, ова угледна енглеска новина писала је: "Нико не сумња у искреност хер Хитлера. Већ то што га скоро 12 милиона Немаца слепо следи говори много о његовом личном магнетизму." Розенберг је ступио и у везу са Монтагју Норманом, који је 21 годину био на челу Енглеске банке - најдуже у њеној дотадашњој историји. Овај моћни човек био је "нагонски пронемачки настројен" (Ендрју Бојл). Норман је кумовао са кључним човеком Хитлерових финансија, челником Рајхсбанке, Хјалмаром Шахтом. Чим је Хитлер дошао на власт, 1933, Норман је нацистичком режиму почео да даје зајмове. Лондонска Шредер банка такође је помагала Хитлера.

Розенберг се срео и са лордом Бивербруком, власником "Daily Express", "Sunday Express" и "Evening Standard", трудећи се да га придобије за нацистичке ставове.

У то време, Британија је сматрала да би "нацистички режим у Немачкој успоставио стабилност у средњој Европи, управо оно што је Британији требало" (Џејмс и Сузан Пул).

Виконт Ротермер, власник "Daily Mail", ковао је нове немачке властодршце у звезде. Он је 1930. хвалоспевно писао о нацистима и урадио интервју с Хитлером. Овај енглески племић, снажно антикомунистички настројен, новчано је помагао "Британски савез фашиста" и величао вођу истог, сер Освалда Мозлија. Престао је да јавно хвали нацистичке идеје тек кад су Јевреји запретили да код њега више неће давати огласе. Но, 10. јула 1933, "Daily Mail " је писао да ће се "мања дела појединих нациста утопити у великој добробити коју нови режим доноси Немачкој". Ротермор је веровао у савез Немаца и Британаца, а његове новине су се, сваког дана, продавале у два милиона примерака!

Британски краљ Едвард VIII, после абдикације војвода од Виндзора, такође је био Хитлеров симпатизер. Сер Хенри Ченон је у свом дневнику записао: "И он иде путем диктатора, настројен је пронемачки, против Русије је и против сувише лабаве демократије. Не бих се чудио да он намерава да постане умерени диктатор." То је био кључни разлог за његову, изнуђену, абдикацију, а брак са грађанком Симпсон само повод. Хитлер је то добро знао. У јесен 1937. у Лајпцигу, бивши краљ је рекао да је оно што је видео у Немачкој чудо које је немогуће схватити осим кад се појми да је иза тога "један човек и једна воља - Адолф Хитлер".

Сер Хенри Детердинг, моћник из нафташког лобија, састао се у мају 1933. са Розенбергом у Лондону. Био је на челу Royal Dutch - Shell компаније, и имао удео у многим нафтним подухватима - од Румуније до Ирака и Ирана. Детердингови економски интереси у Русији били су, доласком бољшевика, угрожени, па је и он био спреман да финансира нацисте, који су му обећали помоћ у враћању монопола на нафтна поља у, од Немаца окупираној, Русији. Друга нафташева жена била је нацисткиња, а он је и 1936. године помагао Хитлеров режим. Британски држављанин холандске крви био је прави пример аријевца заинтересованог за победу "аријевске идеологије".

Не треба заборавити ни велике финансијере са Вол Стрита. Вол Стрит је двадесетих година XX века, са добром зарадом за себе, подстакао стварање банкарског комитета чији је челник био амерички банкар Чарлс Дју. Да би Немачка платила ратну одштету, били су расписани међународни зајмови. Немачка је од 1924. до 1931. платила 36 милијарди марака одштете, а добила је зајмове у вредности од 33 милијарде марака. Вол Стрит је уложио паре у "IG Farben" (хемијска индустрија) и "Ферајгните Шталверке" (индустрија челика), које су биле главни произвођачи Хитлерових ратних потрепштина. Ентони Сатон, у свом класичном делу "Вол Стрит и успон Хитлера" каже да је немачка ратна индустрија настала "на основу америчких зајмова и, у извесном смислу, америчке технологије".



Незаборавни "Standard Oil" дао је Немачкој технологију за добијање синтетичке нафте из угља.

Пол Варбург, из "Америкен И. Г.", са својим компањонима, дао је за "IG Farben " 400 хиљада долара; "Џенерал Илектрик" је приложио 60 хиљада долара, итд.

Аверел Хариман, из "Гаранти Траст компаније", човек од поверења Лењина и бољшевика и први амбасадор САД у Совјетији, учествовао је и у пребацивању новца младом нацистичком режиму, преко Хитлерових финансијера Хендрика Јозефа Коувенховена и Јохана Гренингера.
Ту је и Ернест Сеџвик Ханфштенгл (звани Пуци), Американац немачког порекла, који се на Харварду дружио са будућим председником САД, Френклином Д. Рузвелтом. Он је компоновао СС маршеве и финансирао "Фелкише Беобахтер". Кад је, 1941, пао у немилост немачког режима, вратио се на северноамерички континент. Канађани су га заробили, али је Рузвелт интервенисао да га пусте.
Амерички амбасадор у Немачкој, Виљем Дод, записивао је у своје дневнике много занимљивих појединости тог доба. Ентони Сатон, у својој студији „Вол стрит и Хителеров успон“, каже: "Ми из дневника Виљема Дода /.../ знамо да је у току 1933. године, низ банкара и индустријалаца са Вол Стрита прошло кроз амбасаду САД у Берлину, изражавајући своје дивљење Адолфу Хитлеру - нестрпљиво да пронађе начине за вођење пословних активности са новим тоталитарним режимом./.../Ајви Ли, Рокфелеров агент за односе са јавношћу, се, према Доду, "истовремено показао као капиталиста и као бранилац фашизма".<<И за време Другог светског рата, Фордова компанија је била у пословним везама са нацистичким поретком; Рокфелерова „Чејс банка" у Паризу сарађивала је с Немцима, а клан Рокфелера је имао везе са "IG Farben" до 1942. године. Сви ови подаци су пажљиво уклоњени од очију јавности, да се на суђењу у Нирнбергу не би знало шта се стварно збивало. Нацисти су у Нирнбергу представљени као марсовци, а не као плод западног капитализма и његових метастаза. А шуровање "западних демократија" с Хитлером? Олимпијада у Берлину 1936? А Чемберлен и Даладје?

И, наравно, велики маг европске политике, Винстон Черчил, који је Србе продао Титу. Сетимо се шта је овај писао у првом тому својих мемоара ("Други светски рат"), о Хитлеровим раним данима: "Ове недаће нису га одвеле у комунистичке редове. Сасвим супротно, и то му служи на част, гајио је снажно и абнормално осећање расне лојалности и страсно и мистично дивљење за Немачку и немачки народ." О Мусолинију Черчил вели: "Од Дучеа сам примио најтоплије изразе захвалности. Штавише, у сукобу између фашизма и бољшевизма није било никакве сумње на чијој су страни моје симпатије и убеђења. У двема приликама, 1927. године, кад сам се састао са Мусолинијем, наши лични односи су били присни и неусиљени."

Енглески публициста Родни Еткинсон у својој књизи "Зачарани европски круг / Корпоратне елите и нови фашизам" такође је указао на чињеницу да Хитлер није био случајна појава западног капитализма, и да многе његове идеје живе и данас, пре свега приликом стварања Европске Уније. Кључни нацистички економски теоретичар, Хајнрих Хунке, у делу "Европска економска заједница" (1942) писао је да "економско уједињење представља судбину свих Европљана". Хунке је сматрао да су "будућност и степен европске сарадње условљени увођењем јединственог економског програма". Дакле, Србима опет долазе вечни пријатељи, Германи. Ко год је читао књигу аустријског социолога и историчара Ханеса Хофбауера "Проширење Европске уније на Исток" (Филип Вишњић, Београд, 2004) знаће о чему је реч.

Јер, још у доба Четвртог крижарског рата, уместо борбе са Арапима, папине германске и романске војске су окупирале Цариград и осакатиле Византију (која се од тог ударца никад није сасвим опоравила). Средином 13. века Германи су почели да заузимају просторе Чешке, Моравске, Помераније, Паноније и Трансилваније; стигли су и до пољског Кракова и карпатског лука. На Русију су, с папиним благословом, јуришали Швеђани и немачки тевтонски витезови, које је, све скупа, тукао Свети Александар Невски. После битке на Мохачу 1526. Хабзбурговци су кренули у инвазију на чешки Праг и горњу Мађарску (Пресбург). Кад су Турци пали под Бечом 1683, цела Мађарска се нашла под германском влашћу, а замало и Србија (по којој су се, скупа са војском Беча, одмах размилели католички "ловци на душе" да обраћају "несједињене Србе" римском престолу). Половином осамнаестог века, Хабзбурзи држе Галицију и Буковину. Марија Терезија у Банат доводи Немце, а 1878. АустроУгарска окупира Босну и Херцеговину... Сећамо се и Поћорека и Макензена: две германске империје, аустријска и немачка, насрнуле су на малу Србију, убијајући трећину њеног становништва. А Хитлер је свом специјалном изасланику за Балкан, Нојбахеру, говорио да народ какав су Срби "не сме да живи уз Дунав". Немачка је, по Хофбауеру, у жудњи за ширењем своје капиталистичке моћи, данас потчинила скоро целу источну Европу, настављајући Хитлерову економску политику у тој области.
Сетимо се, нацисти су основали "Централни орган за европску привреду великог простора", "Немачко светско економско друштво", "Институт за светску привреду", "Рајхс комесаријат за привреду великог простора", итд. Од нациста потиче и идеја о "регионализацији Европе", као и идеја о "Економском савету европских држава". Вернер Дајц, један од главних нацистичких економиста, говорио је: "Ако хоћемо да предводимо европски континент економски, што нужно и безусловно произилази из економске снаге европског континента као језгра беле расе, не смемо, из разумљивих разлога, јавно то проглашавати немачким економским великим простором. Морамо увек изнова говорити о Европи, јер немачко вођство произилази само од себе и из политичке, економске, културне и техничке огромне тежине коју Немачка има, као и из њеног географског положаја." Херман Јозеф Апс, члан управе Немачке банке, која се много окористила нацистичким продором на Исток, октобра 1940. је говорио да европски простор пружа "богате и исплативе могућности" захваљујући политичком развоју догађаја, јер у том тренутку Немачка под влашћу држи скоро целу Европу, на овај или онај начин. Тај Апс је остао у игри дуго после Хитлеровог пада. До 1976. је био председник надзорног одбора већ поменуте Немачке банке, а од 1976. њен доживотни почасни преседник. Јоаким фон Рибентроп, нацистички министар спољних послова, рачунао је да ће у марту 1943. бити створен "Савез европских држава" чиме ће се постићи трајан мир. А ево неколико реченица Нацрта представке Министарства спољних послова о стварању Савеза европских држава: "Уједињење Европе које се у историји већ одавно оцртава представља нужан развој. /.../ Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете. /.../ Решење европског питања може се наћи само на федеративној бази пошто се европске државе могу ујединити само слободном одлуком која произилази из увиђања неопходности уједињавања у заједницу суверених држава./.../ Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља." На шта вам ово личи, браћо Срби? Да поновимо: није ово РТС пропаганда "евроатлантских интеграција". Ово је Рибентроп. И није то 2010, била је то 1943. Стари добри Германи поново јашу у Србији. Ево шта каже Ханес Хофбауер о стању после "петооктобарске револуције" 2000. године:

"У банкарски систем у Србији од смене режима 2000. умешале су се нове, глобалне банке из иностранства. Најуспешнији међу њима је аустријска Raiffesen Zentralbank (RZB). Већ непосредно после октобарског заокрета 2000. ова банка је била на лицу места и у марту 2001. добила, као прва инострана банка, државну дозволу за рад. Почетком 2004. она са 500 намештеника већ држи 18 филијала у земљи. Њен успон почива у суштини на три стуба: на богатом постојећем капиталу у иностранству, на удаљеним потенцијалним конкурентима са сцене и на тренутку наступа управо кад је уведен евро. Од затварања великих државних банака Раифајзен банка је извукла корист већ и због тога што је могла да преузме једним ударцем на стотине искусних и школованих банкарских службеника који су се нашли на улици. Из њихових редова Аустријанци су изабрали оне најбоље. А увођење евра 1. јануара 2001. довело је у аустријску банку на хиљаде клијената који су морали да своје немачке марке, до тада скриване у сламарицама, претворе у евро. 'Кад смо дошли, били смо сасвим ликвидни јер су нас због промене DМ у евро преплавиле приватне муштерије' - с поносом истиче главни менаџер RZB Оливер Регл. За неколико месеци Раифајзен банка је могла да саопшти да је придобила 20% укупне клијентеле у Србији, за шта би у нормалним околностима, како искрено признаје Регл, била потребна цела једна деценија." А ускоро ће и Телеком бити продат нашим “историјским пријатељима”. Немцима, по свему судећи.
Дарвинисти: од САД до Трећег рајха, и натраг

Вулгарни ничеанац Хитлер је био дарвиниста. Он је јасно рекао да "држава мора да се постара да само здрави рађају децу" - једино тако ће се створити надљуди достојни живота. У тексту Џорџа Стајна, "Биологија и корени нацизма", овај истраживач тврди да је нацизам први покушај организовања заједнице на начелима биополитике "потпуно сагласне са научним чињеницама дарвинистичке еволуције". А еволуциониста Артур Кит, у својој књизи "Еволуција и етика", тврдио је да је Фирер "свесно покушавао да усагласи немачку праксу са теоријом еволуције". Нису само Јевреји и Словени то осетили; законом из 1933. године, 350.000 ментално заосталих и умно поремећених, и око 30 хиљада Рома стерилисано је разним методама - од кастрације до електричних шокова у гениталије. На другој страни, аријевци par excellence, есесовци, парили су се са девојкама намењеним за рађање "чисте расе" - брак је престао да важи, а људи су постали само биолошки материјал.
Ко год би хтео да Дарвина ослободи од одговорности за погрешну интерпретацију његовог основног става, наилази на саме Дарвинове тврдње. У својој књизи "Порекло човека" Дарвин је тврдио да ниже расе треба да нестану, и да бели људи немају потребе да их штите. Такође, веровао је да су домороци Африке и Аустралије исто што и гориле и сматрао је да ће те расе нестати.Сви рани дарвинисти су били расисти, који су писали о супериорности беле расе над другим расама. Херберт Спенсер је говорио да су нецивилизовани одрасли на нивоу деце цивилизованих, а Хавелок Елис је говорио како Африканац, одрастајући, постаје "глуп и тупав".
Хитлер није дошао ниоткуда.Цео Запад га је припремао. Британија је свој колонијализам правдала "борбом за опстанак". Сам Дарвин је велики део својих идеја добио од Малтуса, који се бавио растом популације, и чије су идеје нашле одјека у британском друштву под паролом "Сломи сиромашне". Деца од осам и девет година приморавана су да раде по 16 сати дневно у рудницима угља, а на хиљаде људи је умирало у беди и прљавштини - зато што је Малтус устврдио да се бедници брзо множе, и да на свету неће бити места за све. Дарвин је "борбу за опстанак" видео у природи тек пошто ју је, као "опстанак најспособнијих", Малтус видео у друштву.Пре но што се прстом упре у Хитлера, сетимо се да је амерички председник Теодор Рузвелт, у свом делу "Победа Запада" социјалдарвинизам прогласио философијом Америке. У тој књизи тврдио је да је расни рат са Индијанцима неизбежан, и то до истребљења. Рузвелт је сматрао да америчку државу не обавезују никакви уговори према Индијанцима јер су они "примитивна раса". Хенри Ферфилд Озборн, еволуциониста, тврдио је да је интелигенција одраслог црнца на нивоу једанаестогодишњег детета врсте homo sapiens (белаца).Године 1875, у јужним државама САД донети су закони о апартхејду, одвајању белих и црних свуда - по болницама, затворима, гробљима; било је апартхејда у школама и лифтовима. Од 1890. до 1901. око 1300 црних људи било је линчовано, амерички "научници", попут Р. Б. Бина мерили су људима лобање да би доказали савршенство беле расе.Међутим, злочини над Абориџинима у Аустралији права су хитлеровска прича. Дарвинизам је буквално оправдао покољ ових несрећника. Социјал-дарвиниста X. К. Рузден је 1876. тврдио да убијањем Абориџина и Маора белци испуњавају "неумољиви закон природног одабирања" док је 1890, потпредседник Краљевског друштва Тасманије Џејмс Бернард, рекао да је "процес истребљивања аксиом закона еволуције".Абориџини су ловљени као дивље звери. Одсецане су им главе, и трована им је храна. Користили су их као експерименталне животиње. Едвард Ремзи, надзорник аустралијског музеја у Сиднеју, објавио је музејски каталог у коме су Абориџини били престављени као "аустралијске животиње", а он сам се бавио хватањем "примерака" за "научне огледе". Мисионар из Новог јужног Велса гледао је покољ групе Абориџина, одраслих и деце, после чега је "десет најбољих лобања" послато преко океана, "научницима".Од 1910. до седамдесетих година 20. века око 100.000 абориџинске деце одузето је од својих родитеља; белопута деца давана су на усвајање белцима, а тамнопута су стављана у сиротишта.

Без Америке се не може нигде, па ни у области еугенике. Први еугенички закон донет је 1907. у Индијани (САД). До 1930. године 31 америчка држава имала је еугеничке законе, који су у репродукцији спречавали "умоболне, пијанице, епилептичаре, дегенерике". До јануара 1935. присилно је стерилисано 20 000 људи. На основу еугенике, стварани су тестови за имигранте, по којима је 80% имиграната из источне Европе (Пољака, Јевреја, Руса) сврстано у малоумне, па је, на основу тога, 1924. године, донет закон о ограничавању усељења Источноевропљана на основу њихове генетичке инфериорности Закон је важио до 1965, двадесет година после Хитлерове смрти.
Америка је, слободно то рецимо, могла бити узор Хитлеру. Године 1904, еволуциониста - истраживач Семјуел Вернер ухватио је у Конгу Пигмеја Ота Бенгу, ожењеног и оца двоје деце. Бенга је окован у ланце, да би на светској изложби у Сен Луису био приказан као "карика еволуције" најближа човеку. Затим је, са горилом и орангутаном, био изложен у зоо-врту Бронкса у Њујорку, као представник "најстаријих људских предака". Око 40 хиљада посетилаца зоо-врта седмично понашало се према Оту Бенги као да је мајмун. Он им је био главна атракција. Директор зоо-врта, др Виљем Хорнадај, еволуциониста, на питање новинара да ли би баш тако требало поступати с јадним Бенгом, љупко је одговарао: "Ако је мала особа у кавезу, то је зато што му је ту најудобније, и зато што не знамо шта друго да радимо са њим. Он није ни у каквом смислу затвореник, осим да нико не би рекао да би било мудро дозволити му да лута по граду, а да га нико не надгледа." (Прођу ли те, читаоче, жмарци кад ово читаш, и кад се сетиш "беле шенгенске листе" или "спољњег зида санкција"?)Амерички истраживач Арктика, Роберт Пири, довео је са свог пута групу Ескима, које су изложили у Америчком природњачком музеју. Једном дечаку, Минику, умро је отац, чије су кости остале изложене као "примерак врсте". Миник је тражио посмртне остатке свог оца, да би их сахранио, али управа музеја је то одбила.Еугенику су ценили и први "планери породице".Маргарет Сејнџер, "мајка сексуалне револуције", залагала се за кастрирање свих ментално заосталих, али и црнаца. Америчким еугеничарима је сметало што се у Немачкој под Хитлером ипак рађа много више деце но што то њима прија, па је челник Америчке федерације за контролу рађања упозоравао: "Ми смо такође свесни проблема изградње једне расе, али ми се бринемо о квалитету наших људи, не само о количини." То јест, ми нисмо против расистичке еугенике, него само против метода које нацисти примењују - популација у Немачкој ипак расте пребрзо.Глобални капиталисти, они злочинци са Вол Стрита, који су својим крвавим парама помагали и хитлеровце, одавно цитирају Дарвина као своје оправдање. Својевремено је професор са Јејла, Грејем Самнер, говорио да дарвинизам у друштву значи - "да би подигли једног човека навише, гурамо другог надоле", а социјал-дарвиниста Виљем Милнер је тврдио да су милионери победници борбе за "опстанак најспособнијих".Капитализам је у дарвинизму нашао своје оправдање. Амерички "научник" Е. А. Рос је тврдио да је и "религијски култ милосрђа" створио "склониште под којим су се идиоти и кретени скривали и множили".Чувени богаташ Ендрју Карнеги ("миротворац" - "Карнегијева фондација за светски мир") тврдио је да закон конкуренције можда јесте незгодан за појединца, али је одличан за расу, јер обезбеђује "опстанак најспособнијих", а један од Рокфелера је тврдио да је капиталистичка конкуренција "закон природе који се не може избећи". Карнегијев институт и Рокфелерова фондација и даље дају велику новчану помоћ научницима - еволуционистима. Људи су увек били и грешни и зли и немилосрдни. Али, знали су шта је грех и зло, и именовали су га. Дарвин им је дао "научно оправдање" - побеђују најспособнији. А најспособнији су најсуровији, најнечовечнији.Србски народ је, у овом тренутку, на удару америчких социјалних дарвиниста, спремних на истребљење свих слабијих народа и држава, маскирано у причу о људским правима и демократији. И опет имају "научнике", који овог пута оправдавају лов на Србе (као што су некад оправдали лов на Абориџине).Када је Америка са својим сателитима бомбардовала Србију 1999. године, професор социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Џон Хјуер, тврдио је да је америчко друштво - друштво будућности, а србско - друштво прошлости.

По Хјуеру, Американци улазе у постхумано доба, "када ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, а све нијансе међуљудских односа претворене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа". По Хјуеру, "Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости". Ако то не схвате, Срби ће нестати, каже он.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Владимир Димитријевић: Нацизам за неупућене (2)
Monday, 18 July 2011



Када је Хитлер дошао на власт, међу немачким лутеранима јавио се тзв. покрет "германског хришћанства". Он није био плод нацистичке завере, него самоникли правац у оквиру немачког протестантизма.

Немачка државна протестантска заједница, тзв. "Немачка евангелистичка црква", састојала се од лутерана, реформата и унионистичких групација, које су имале јединствену бирократску структуру и чији су чланови плаћали "црквени порез" који је скупљала држава. Када је Хитлер дошао на власт, покрет "германског хришћанства" преузео је власт у протестантској заједници. Од непосредне фирерове контроле били су изузети тзв. "слободни лутерани" и методисти, а са Ватиканом Хитлер је потписао конкордат.

Нова власт у "Немачкој евангелистичкој цркви" одмах је кренула у "дејудаизацију" Хришћанства. Основан је "Институт за изучавање јеврејског уплива на немачки црквени живот". Један од теолога германског хришћанства, др Ернест Бергман, држао је предавања на којима је тврдио да Христос није био Јеврејин, него припадник “аријевске расе".

Донета је одлука да се службе лише сви пастори који не признају националсоцијализам, као и сви пастори јеврејског порекла. Чак је тражено да се Стари Завет избаци из употребе јер је "јеврејски", као и да се црква очисти од јеврејског духа.

Наравно, међу искреним протестантима ово је изазвало згражавање. Одмах је основана "Црква исповедајућа" која се супротставила "германском хришћанству". Они су позвали вернике на усрдну молитву и поверење у реч Божију откривену у Светом Писму, и у Бремену су усвојили декларацију, која се састојала од шест тачака. У првој је речено да је Христос Реч Божија, откривена нам Светим Писмом, и одбачена су друга и другачија откривења о Христу као лажна. У другој је истакнуто да је Христос господар целог људског живота, у трећој да је Он глава Цркве и да Црква не сме да се предаје доминантним идеолошкополитичким струјама, у четвртој да Црква треба да служи, а не да се бори за власт. Пета тачка је била усмерена директно против нацистичке државе; Хришћани верни свом схватању слободе и Еванђеља истакли су да држава "не сме постати једини и тоталитарни поредак људског живота настојећи да собом замени позвање саме Цркве". Шести члан објављује да Црква нуди бесплатну благодат Божију кроз Свето Писмо и сакраменте, и да самовоља не може заменити Божанско дејство у Цркви.

Свети Николај Жички, један од најобразованијих људи свог времена, изврсно је схватао да покушај паганизације Хришћанства потиче из мутних извора протестантске тзв. "библијске критике" и одушевљавања јеретичком Ренановом визијом Христа као сократовског учитеља. О томе је писао у свом огледу о кули од слонове кости, људождерској култури без Бога. И заиста, кључни идеолог "германског хришћанства" био је дијалектички теолог Емануел Хирш, који се и данас сматра једном од најзначајнијих личности немачке теологије XX века. Он је био егзистенцијалиста, и није веровао у Васкрсење, сматрајући ту причу "каснијим уметком" који хришћане из садашњости окреће у будућност, лишавајући их конкретних циљева постојања. Критиковао је одвајање Хришћанства од културе у име вере; Хирш је био искрен нациста.

Хитлеров однос према хришћанству је јасан. У "Мојој борби" он каже како су немачки протестанти увек покушавали да буду патриоте, али им то није успевало, јер је њихов однос према Јеврејима позитиван на основу догматике Хришћанства. Зато су нацисти "германске хришћане" сматрали корисним будалама. Нацистички однос према Хришћанству јасно је формулисао Мартин Борман: "Националсоцијалистички и хришћански поглед на свет су неспојиви. Хришћанске Цркве су засноване на народном незнању и налазе се у напону да то незнање одрже у што већем делу популације; само на тај начин хришћанске Цркве могу сачувати своју власт. Насупрот томе, националсоцијализам почива на научним темељима." (Не подсећа ли нас ово на "религију као опијум за масе" на једној и "научни социјализам" на другој страни?)

Хитлер је, после решавања "јеврејског питања", намеравао да реши "црквено питање". Говорио је: "Рат ће се окончати. Последњи велики задатак нашег доба биће решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна... Кад сам био млад, мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до тога да за предикаоницама нема никог осим будала, и да међу верницима буду само бабе. Здрави млади људи су са нама."

Хитлер се хвалио да има шест дивизија есесоваца равнодушних према религији, али који иду у смрт са свом озбиљношћу. Нацисти су настојали да замене хришћанске обреде и символе својим: принудна окупљања омладине била су недељом ујутру, кад се иде у храм; ко је хтео, могао је да се венча и сахрани уз употребу нацистичких ритуала. Једна од песама "Хитлерове омладине" (Hitler Jugend-a) гласила је:

"Ми смо срећна Хитлерова омладина;
Не треба нам хришћанска врлина;
Јер Адолф Хитлер је наш посредник
И наш искупитељ.
Нема ни попа ни ђавола
Који може да нас спречи
Да се осећамо као Хитлерова деца.
Не следимо Христа, него Хорста Везела!
Даље са тамјаном и светом водицом,
Уз песму идемо за заставом Хитлеровом;
Само тако смо достојни својих предака.
Нисам ни Хришћанин, ни католик.
Са СА одредима идем кроз ватру и воду.
Цркву ми могу украсти што се мене тиче.
Кукасти крст ме усрећује овде на земљи,
За њим ја идем марширајући
Узми и мене, Балдуре фон Ширах"
(вођа "Hitler Jugend"-a, нап. В. Д.).



Хитлерова антијеврејска мржња и православни однос према Старом Завету

Једна од највећих лажи коју “другосрбијанци” намећу Србству јесте да Хитлеров расизам, оличен у мржњи према јеврејском народу, има било какве везе са хришћанским схватањем Старог и Новог Завета и хришћанским месијанизмом који је, тобож “антисемитски”. После Аушвица, хришћани су, наводно, криви за Аушвиц, јер су, примајући Нови Завет, маргинализовали и гетоизовали Јевреје који Нови Завет нису примили.

Хитлеров учитељ, окултиста Дитрих Екарт, објавио је 1924. године књижицу „Бољшевизам од Мојсија до Лењина - Разговор између Адолфа Хитлера и мене". За Хитлера, Стари Завет је књига која води Лењину, и у којој се описују Јевреји као поробљивачи човечанства. Хитлер показује Екарту Стари Завет, и каже: „Ево, ево рецепта по коме Јевреји увек припремају своју паклену чорбу." По Хитлеру, није Господ побио прворођене у Египту, него су то учинили сами Јевреји, удружени са локалним олошем. „Главна хуља" у Египту је био „чедни Јосиф" који је у туђу земљу довео свог оца и браћу; говорећи о томе како наивни немачки учитељи плачу читајући деци причу о Јосифу, Хитлер је, по Екарту, „мрачно гледао Књигу мржње" (Стари Завет). Будући Фирер говори о Исусу Навину као убици невиних народа, а пророка Исаију назива „опседнутим", јер каже да се „Господ разгневио на све народе (нејевреје); затреће их, предаће их на покољ" (Ис. 34, 2, 9, 12), и додаје: „Између Исаије и Исуса Навина прошле су стотине година, но за све то време паклена мржња Јевреја према нејеврејским владарима није се за трунку променила."

За фирера, Христос није имао никакве везе са Старим Заветом, а за све је крив апостол Павле, који је Римском царству донео идеје: „Сви су људи једнаки! Братство! Пацифизам! Нема више части!" По Хитлеру, „тако је Јеврејин тријумфовао", и додаје: „Требаће још пуно времена да се хришћанство опорави од Павла! О какве смо ми наивне душе! Јеврејин побије стотине хришћана; изненада примети да је остатак постао само још ватренији. Тада му се упали добро позната лампица: претвара се да се преобратио. Заузима значајну позу и мотри. И мада се готово свим својим доктринама разликује од осталих апостола, ми предано слушамо његове проповеди."

Хитлер и Екарт су замерали Мартину Лутеру што је на немачки превео „сатанску библију" Старог Завета, јер су и њега насанкали Јевреји.

Ко зна православног Србина, свестан је да је за њега Јосиф Праведни слика чедности и чистоте и праслика Господа Исуса Христа; зна да је за њега Исус Навин велики слуга Божји, који је увео народ у Земљу Обећану и због чије вере је Бог зауставио сунце, да би Израиљ у борби победио зна да мује Исаија „старозаветни еванђелист", а апостол Павле „уста Христова" чудесни тајник Богочовеков. Зато је заиста срамно доводити Хитлерову паганску антијеврејску мржњу у везу са хришћанском критиком јудаизма заснованог на одбацивању Христа као Бога. Зар због Хитлеровог паганизма Срби треба да се одрекну верности Месији Старог и Новог Завета. Наш основни став је: Срби су, као и сви народи који су прихватили Исуса из Назарета, нови Израиљ, који баштини свештено наслеђе древног Израиља; но, очито је да некима смета ово откривење о богоизабраности православних, Цркве Божје, чији смисао није у господарењу светом, него у служењу свим народима (сетимо се Достојевсковог говора о Пушкину и руског - православног - схватања свечовештва као служења свима у идењу за Христом).



Култура за масе

Најпознатији медиолог 20. века Маршал Меклуан, у свом делу “Медијум је порука”, поручио је: “Поново смо почели да уобличавамо примордијални осећај, племенска осећања од којих су нас одвојили векови писмености”. Као што је показао Најл Поустмен у својим студијама о утицају телевизије, снага слика у модерној цивилизацији много је већа од снаге речи: језик се обраћа уму, а слике осећањима. Читање захтева усредсређеност и логично расуђивање, док ТВ програм изазива тренутну реакцију. У свом делу “Учење као делатност очувања”, Поустмен каже: “ТВ “образовање” је несавладиво. Можете да га не волите, али се морате сложити с њим. Нема начина да се покаже да су слике рекламе за Мекдоналдс лажне, или, пак, истините. Речи као “истинито” и “лажно” долазе из другачијег симболичког универзума. Претпоставке су лажне или истините. Слике то нису”. У књизи “Забављајући се до смрти”, Поустмен указује на чињеницу да ТВ све своди на забаву: од религије, преко политике, до спорта, што има катастрофалне последице по демократско друштво, које мора бити дијалошко.

У свом делу “Моја борба”, Хитлер се показао као “прамедиолог”, тврдећи да филм има велику будућност кад је индоктринација масе у питању. Слика “просветљује” много брже него текст.

Фашистички мислиоци су доводили у питање језик као средство комуникације - оно што чине и постмодернисти. Пол де Ман, који је од фашисте постао постмодерниста, једном је рекао да је “најсубверзивнија педагогија она која доводи у питање језик”.

Нацисти су, зна се, спаљивали књиге; то се десило и на Универзитету у Фрајбургу, где је Хајдегер био ректор. У САД се то, деведесетих година, десило на Универзитету Стенфорд, где су студенти спаљивали класике хуманистичких наука, као “мртве беле мушкарце” и “евроцентрике”. Док су класици горели, млади постмодернисти су певали!

Америка данас светом влада уз помоћ Холивуда. Као што рекосмо, то није случајно: и нацистичка немачка је знала вредност филма. За време Трећег рајха снимљено је 1363 филма. Зна се какве су ефекте имали филмови попут “Јеврејина Зиса”, који је подстицао на мржњу. Зна се колико је режим улагао у Лени фон Рифтештал и друге режисере - пропагандисте.

Холивуд је научио лекцију. Скоро да нема акционог филма у коме Руси или Срби нису злочинци.



РУЖИЧАСТИ КУКАСТИ КРСТ

(Хомосексуализам у нацистичкој партији)

У овом тренутку се, у затворима, оптужени за удар на геј параду у Београду 10. октобра 2010, налази на десетине младих људи, с којима се НАТО слуге обрачунавају као са неком врстом неонациста у Срба. Подразумева се да су педери с параде у Београду били „невине жртве дискриминације“, и баштиници традиције по којој су хитлеровци гонили хомосексуалце само због њихове „сексуалне орјентације“. Али, да ли је баш тако?

Књига једног протестанта и једног Јеврејина, Скота Ливелија и Кејвина Ејбрамса (Scott Lively and Kevin Abrams: The Pink Swastika / Homosexuality in the Naz: Party, Founders Publishing Corporation, Keiser, Oregon, 1997.) бави се једном од кључних тема лево-либералне пропаганде - судбином хомосексуалаца у нацистичкој Немачкој.

Студија почиње разматрањем покрета за права хомосексуалаца пре појаве Хитлера.
Хомосексуално подземље било је веома снажно у Немачкој, у првим деценијама XX века. Оснивач покрета за права содомита је немачки адвокат Карл Хајнц Улрихс, кога је саблазнио његов тридесетогодишњи учитељ јахања када је дечак имао 14 година. Шездесетих година XIX века Улрихс је почео да шири идеју да су хомосексуалци "трећи пол". Његова "научна теорија" састојала се од тврдње да је хомосексуалац "женска душа у мушком телу" и обратно. Пошто је хомосексуализам урођен, не сме бити криминализован. Његов следбеник, немачко-мађарски писац Бенкерт (псеудоним Карољи Марија Кертбењи) сковао је појам "хомосексуалан" у анонимном писму министру правде Пруске. До тада је у употреби био појам "содомити" (или педерасти); ми ћемо тај, старији појам, користити у овом тексту.

Улрихс је, позивајући се на Платонову "Гозбу", содомисте назвао "уранијанци" јер су они, тобож, под покровитељством музе Ураније. Милитантни содомити Немачке крајем XIX века радо су користили паролу "Уранијанци свих земаља, уједините се!" Покушавајући да декриминализује содомију, Улрихс се, бар јавно, борио против педофилије. Утицај первертита у Немачкој био је све већи. У једном писму Марксу, Енгелс вели: "Педери су почели да се пребројавају и открили су да су прилично бројни у нашој држави. Једино им фали организација, али изгледа да и она постоји, мада скривена".

Семјуел Ајгра, немачки Јеврејин који је 1945. објавио студију о германским хомосексуалцима и њиховом утицају на политику, назвао ју је "Немачки национални грех". У истој наводи да је познати сексолог Крафт-Ебинг, аутор дела "Рsychologia Sexualis" још 1891. упозоравао да је у Немачкој содомија у порасту. Начелник одељења специјалне полиције у Берлину од 1905. до 1919, Ханс фон Тресков, у својим мемоарима је изложио да је у том периоду било бар 10 хиљада хомосексуалаца у овом граду и да су легално издавали свој лист “Die Freundschaft".



Магнус Хиршфилд

Улрихсово дело продужио је јеврејски лекар и хомосексуалац Магнус Хиршфилд, који је наставио борбу за декриминализацију содомског чина.

Са Максом Спором и Ерихом Обергом формирао је "Научно-хуманистички комитет", основао низ организација и издавао "Годишњак за међуполне варијетете". Године 1910. сковао је термин "трансвестит" који је данас веома у моди.

Хиршфилд је ширио причу о "трећем полу" и веома утицао на јавно мнење да постане "толерантније" према изопаченом полном понашању. Године 1919. основао је Институт за изучавање сексуалности у Берлину. Скупио је огромну збирку књига, слика, медицинске документације и повео кампању да подигне свој углед "научношћу" установе. Гостујући лекари су у Институту обављали прегледе, лечили од венеричних болести и давали савете низу грађана.



НовиХелени

Поред Улрихса и Хиршфилда, који су содомите представљали као феминизоване и предодређене 'женскошћу", у Немачкој се јавио и покрет маскулизованих изопаченика, који су се позивали на мужевност понашања античких Грка, пре свега Спартанаца, и тврдили да је хомосексуалност врлина правих ратника. Често су говорили о Платоновој апологији хомосексуалности (мада старији Платон, у "Законима, 841А-841Б, истиче значај породичног живота и осуђује содомију). Ово је утицало на идеологизацију хомосексуализма као ратништва међу немачким милитаристима. Многи од њих су помињали одред тебанских ратника састављен од 150 хомосексуалних парова, или Спартанце, који су у војску узимали 12-годишње дечаке и стављали их на располагање старијим ратницима, да их обучавају и сексуално “користе”. Ко у овом правцу размишљања не види зачетке нацистичког култа младих? У студији "Национализам и сексуалност", историчар Георге Мос каже: "Грчка омладина, битан национални симбол у прошлости, владала је суверено у доба Трећег Рајха. Хитлеров укус био је под утицајем препорода неокласике, која је увек укључивала слике обнажене омладине". Чак је и Вилхелм Рајх, у "Масовној психологији фашизма", описао култ содомитског милитаризма заснованог на античким узорима. По њему, нацистички идеолози попут Розенберга снажну државу су доживљавали као "мушку државу засновану на хомосексуалној основи".



Сукоб са Старим Заветом

Нацисти су себе сматрали најбољим изданцима аријевског паганства, какав је хеленистичка култура. С друге стране су били Јевреји са својим Старим Заветом. Док су Грци били хероји који су неговали педерастију, Јевреји су били подлаци који су неговали култ својих породица и убијали хомосексуалце. Заиста, старозаветни Израиљ је мрзео овај грех више од свега.

Римокатолички стручњак Патрик Г. Д. Рилеј уочава да је ту био кључ сукоба између хеленизма и јудаизма у доба уочи Христовог доласка.

У свом огледу "Хомосексуализам и Макавејски устанак" он показује да је Антиох Епифан, у свом покушају да Израиљу наметне идолатрију, у Јерусалиму подигао и гимназион - вежбалиште, у коме је упражњаван и хомосексуализам, а многи јудејски младићи су ишли тамо. Јеврејски првосвештеник, који је издао израиљску веру, приносио је жртве и Хераклу, једном од знамења хомосексуализма. Све ово је подигло Макавеје на устанак.

Немачки хомосексуалац - милитариста био је Адолф Бранд, покретач часописа "Елита". У часопису су свагда биле у првом плану теме о чистоти расе, али и фотографије нагих младића у немачком пејзажу. Бранд је написао поему "Натчовек" у којој је величао мушкост, а изјављивао је да му је циљ "обнова грчких времена и хеленских критеријума лепоте после столећа хришћанског варварства". Године 1903. Бранд је хапшен због објављивања слика нагих дечачића у часопису, али је до 1931. његова публикација достигла број од 150 хиљада претплатника. Са још двојицом содомиста, основао је "Заједницу елите" чији је циљ био "обнова хеленског витештва". Стара Грчка и ренесансна Италија били су им узори, док је Хришћанство окривљавано за гушење хомосексуализма.

Педерастија је естетска, а нормална полност - само прокреативна, тврдили су „елитисти“. Фридландер, Брандов сарадник, писао је чак и ово: "Схватимо најзад да не може бити добар учитељ онај који не воли своје ђаке! /.../ Вечна је истина: само добар педераст може бити потпун педагог!" "Мушкарчине" су 1920. основале "Друштво за људска права". (Звучи познато, зар не?)

Између хиршфилдоваца и брандоваца подела је ишла и на политичком плану: хиршфилдовци су били социјалдемократе, а брандовци - нацисти.

И касније ће ова подела имати трага на односе нацистичког режима према хомосексуалцима.

[You must be registered and logged in to see this link.]