Krf, Vido i Plava Grobnica

Mitovi i istina pod visovima Pandokratora

Muzej srpske epopeje i ostrvo Vido godišnje poseti na desetine hiljada Srba i nikad se nijedan od njih nije okupao u vodama Jonskog mora, “Plavoj grobnici” čije su dubine primile tela više od 5.000 srpskih regruta



Ovde je sve legenda! Ta misao javlja se iznova dok trajektom iz Igumenice paramo modre talase Jonskog mora i sa nestrpljenjem očekujemo da se pojave obrisi Krfa, ostrva koje je poslednjih godina više od letnje destinacije turista iz Srbije – ono je mesto hodočašća.

U osvit sunca kroz ružičastu maglu naziru se zlatasti bedemi u tamnozelenom okruženju bogatog rastinja, i kroz izmaglicu koja se diže probijaju se obrisi dostojanstvenih građevina prohujalih vekova, raznih osvajača i starosedelaca koji su kroz epohe ostavljali svoj pečat na jednom od najlepših grčkih ostrva. Ukazuje se dvorac sa dva tornja, po kojima neki zapisi kažu da je Krf dobio ime. Tako ga zovemo samo mi. Za ceo svet je Korfu, a za njegove stanovnike voljena Kerkira, ime koje je ostrvo, pa potom i grad, dobilo po lepoj nimfi ženi Posejdona, boga mora. Po mitologiji imali su sina Feaka, po kome su stanovnici ostrva nazvani Feačani, a ostrvo, preokupacija poeta i pustolova svih boja, mitsko ostrvo Feačana.

Biser Jonskog mora

Sećanja na mitologiju dok pogledi idu ka jedinom očuvanom srednjovekovnom gradu Elade, jurnjava za hladnim frapeom koji sprema uslužni konobar na poslednjoj platformi feribota, fotografisanje, žamor, sve u momentu kao da je stalo kada smo ugledali Vido. Svi se okreću ka “Plavoj grobnici” svojih slavnih predaka, preko koje se na oko tri kilometara nazire Albanija, koju je davne 1916. prešla srpska vojska doživljavajući napade, pljačku i masakre, uprkos parama koje su albanski prvaci dobili od kralja Petra I Karađorđevića kako bi srpska vojska prošla kroz planinske masive i krš bez problema.

Iz misli nas je trgao glas sa razglasa koji najavljuje da ulazimo u Novu luku Krfa, da stižemo na tle gde su se nekada iskrcavali naši preci. Samo nekoliko kilometara dalje, nadomak pastoralne crkvice na ostrvcetu u Guviji, koja se bukvalno oslanja na grad Krf, stoji ploča. Seća i izaziva osećaj divljenja prema junacima, koji kao da su izašli iz stihova legendarne tragičarke stare Grčke pesnikinje Sapfo, koja je okončala život skokom u more na obližnjoj Lefkadi, pod Svetim Maurom, gde je bio kraj srpskoj vladarki srednjeg veka despotici ženi Lazara Brankovića.

Tek ćemo sa boravkom na Krfu, pravom umetničkom delu prirode, videti koliko je tu simbolike, čudnih koincidencija, koliko se legende i zbivanja kovitlaju, tvoreći istoriju u čarobnim predelima zelenog ostrva koje kao da milenijumima čuva najviši planinski venac Pandokrator.
Ovaj biser Jonskog mora nalik je stvaranju umetničke slike, kojoj je svaka kultura dala svoj doprinos, ali ovim predelima neuništivo trepti najupečatljiviji jonski duh Grčke. Uživajući u jedinstvenim krajolicima pomislite da li je san. Nije ni čudo što se prelepa, setna i tragična austrijska carica Sisi zaljubila u čari Krfa. Od Odisejevog okamenjenog broda, preko antičkih spomenika, do mletačkih tvrđava i zapadnih zidina grada, na krfskoj zemlji i u njenim žiteljima utisnuta je istorija ostrva, ali i celokupne Evrope. Krf je toliko lep da, kako reče pesnik, ta lepota u momentu zaboli.

Srpska kuća

Put vodi ka “Srpskoj kući” smeštenoj u jednoj od predivnih ulica starog jezgra grada, nadaleko vidljivoj po našoj zastavi koja viori uz grčku. Ovo zdanje, muzej srpske epopeje, prošle godine posetilo je kao i Vido na desetine hiljada Srba. Broj se iz godine u godinu povećava nakon 2008. kada je prvi put zabeleženo 35.000 posetilaca iz svih krajeva Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Makedonije, naše dijaspore sa svih strana sveta.
“Ostvaruje se proročanstvo mitropolita Dimitrija iz 1918. godine da će ostrvo Vido za srećnije naraštaje biti Jerusalim. Svakog dana kroz ‘Srpsku kuću’ prolaze ekskurzije i pojedinci, koji posle razgledanja izložbe o albanskoj golgoti odlaze na Vido”, kaže za “Akter” kustos Ljubomir Saramandić, autor više knjiga, među kojima je i “Hodočašće na Krf”.



U hodočašću pod svodovima “Srpske kuće” svako od nas zaplovio je fotografskim i pisanim zapisima, okružen uniformama, pištoljima, zastavama i ostalim predmetima u 1916. Čitava priča teče od odbrane Srbije preko prelaska Crne Gore i Albanije do strašnih momenata čitavog stradanija.
Na fotografijama su srpski vojnici, dobrovoljci, deca, oficiri, regent Aleksandar, vojskovođe, poput generala Petra Bojovića sa Esad-pašom, srpskim i crnogorskim oficirima. I tu počinje Saramandićeva priča o Esad-paši, koji nije kontrolisao sever na kome su albanska plemena napadala Srbe. Da nije bilo njega stradalo bi ih mnogo više. Pružio je pomoć koja se ne zaboravlja.

“Malo je poznato da je tadašnji albanski premijer Esad-paša Toptani odbio da se priključi Austrougarskoj i Nemačkoj protiv Srbije. Da njegova vojska nije štitila Srbe na Vezirovom mostu, teško da bi bilo ko došao do Grčke. Tu naklonost prema Srbiji Esad-paša je platio glavom. Na njega je izvršen atentat u Parizu, i danas se njegovi posmrtni ostaci nalaze na Srpskom vojničkom groblju u Parizu”, objašnjava kustos Saramandić.

Čudno, ali dok posmatramo istorijski značajnu fotografiju Esad-paše sa generalom Petrom Bojovićem, misao nam luta kroz veliku famu o tradicionalnom srpsko-francuskom prijateljstvu poniklom u I svetskom ratu. Pogled na povlačenje srpske vojske koje beleže fotografije i dokumenti u “Srpskoj kući”, vratile su nas u našu sadašnjicu, na ličnosti poput Bernarda Kušnera i one koji su sedeli u foteljama za odlučivanje u Parizu, bombardujući nas ili medijski satanišući kao narod.
Te 1916. dolaskom na Jadransku obalu muke vojske i naroda su se nastavljale, saznajemo u ovom zdanju slave, tuge i dostojanstva. Naime, u Skadru i Draču nalazilo se 185.000 iznemoglih ljudi, bolesnih, koji su očekivali pomoć saveznika koja je kasnila. Nakon dramatičnog pisma glavnokomandujućeg regenta Aleksandra ruskom caru, iz Sankt Peterburga Nikolaj II Romanov šalje presudan telegram, ultimatum. Čitamo reči nakon kojih su Francuzi odlučili da proglase okupaciju Krfa i najzad je počela spasonosna evakuacija sanitetskim brodovima “Sveti Fransoaz od Asize” i “Hrisalisom”, koji su iz Drača i Valone plovili ka spasonosnom ostrvu Feačana na kome je po mitologiji i Odisej nalazio spas.



PLAVA GROBNICA
Najveća srpska grobnica izvan Srbije dobila je u danima bola i ponosa srpskog naroda i vojske svoj poetski spomenik. Izgradio ga je, kako beleži Ljubomir Saramandić, tada dvadesetčetvorogodišnji poeta Milutin Bojić. I sam skrhan prelaskom Albanije, gledao je sa krfske obale kako brodovi odnose beživotna tela mladića. I tu je nastala njegova pesma “Plava grobnica”, do danas najuverljivije svedočanstvo o tragediji srpske mladosti. Na žalima pitoresknog Vida, gde je život prestajao, Milutin je ispisivao čuvene stihove, dok neumorni morski talas nije progutao i pesnika: “Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne nad ovom svetom vodom...” Godinu dana kasnije, u jednoj solunskoj kafani, sasvim slomljen bolešću, slušao je kako njegove stihove, upravo objavljene u “Srpskim novinama” recituje glumac Voja Jovanović. Uspeo je još da zapiše poruku verenici: “Nikada neću zaboraviti, čak ni u snu smrti...” Sahranjen je uz najveće vojničke počasti 1917. na srpskom vojničkom groblju Zejtinliku.

“Ukoliko se ostaci srpske vojske odmah ne izbave iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom”, poručio je ruski car monarsima Engleske i Italije i predsedniku Francuske.

Kako nam objašnjava kustos Saramandić, ovaj ultimatum po Nikolu Pašiću imao je toliki značaj za srpsku istoriju da mu je poslednja želja pred smrt 1926. bila da se ceo novčani iznos koji je imao na štednoj knjižici nameni za podizanje spomenika caru Nikolaju II.

Dalji razvoj događaja svedoči da je prijateljstvo sa Francuskom najviše poticalo iz srca tamošnjeg naroda, majki koje su sa ovog ostrva prihvatile 4.000 srpskih dečaka. To su bili čuveni francuski đaci, koji su vrativši se u zemlju podizali Srbiju između dva rata. Telegram zahvalnosti jednoj, a upućen svim ženama Francuske, nalazi se u “Srpskoj kući”, sa potpisom tadašnjeg ministra prosvete Ljubomira Davidovića, čiji je sin jedinac poginuo na Kajmakčalanu. Žene su bile hrabre i jedina oficirka u srpskoj vojsci na ovom ostrvu bila je Engleskinja. Gledamo fotografije dečaka, oca i sina, i nezaobilazna misao jeste otkud toliko dece u povlačenju vojske.

“Tome su doprineli i srpski oficiri. Iako nije vojnički i strateški opravdano, emotivno jeste. Svaki od njih poveo je sa sobom svog sina prvenca, naslednika imena i porodice, u strahu od nemačke odmazde kada uđu u Srbiju”, saznajemo od kustosa “Srpske kuće”.

Nedaleko od nje bio je hotel “Bela Venecija” gde je bila smeštena srpska vlada, u zgradi Opštinskog krfskog pozorišta u stalnom zasedanju bio je parlament, tri crkve Krfska mitropolija ustupila je Srbima: Sv. Arhanđela Mihaila, Sv. Trojice i Sv. Nikole, mada su posećivali i onu posvećanu zaštitniku grada Sv. Simeonu. Često bi srpski mitropolit Dimitrije i arhiepiskop krfski Sevastijanos zajedno služili, a tada bi svi pevali “Tamo daleko” i pesma se tako pretvarala u molitvu. Kompletna istočna obala ostrva bila je u znaku srpskih logora, a prva bolnica nikla je na ostrvcetu Lazaretl. Improvizovane na Krfu prvi su postavili Francuzi, pa potom i ostali saveznici. Ostala je zabeležena rečenica francuskog lekara jednom mladiću na samrti: “Ozdravite sinovi Srbije, cela vas Francuska moli!” Deca su bila u gradskoj bolnici, a mnogo vitalno ugroženih, uglavnom najmlađih regruta, bili su upućeni na Vido, tada kamenito “ostrvo zmija”, kako su ga Krfljani nazivali.

Vido

Probijamo se kroz gužvu kafea na samoj obali, koji je moderan, pun, i dosta skup, ali na 42 stepena, koliko je bilo tog dana, niko nije gledao na cene. Brodić za Vido nismo morali da tražimo, dovoljno je bilo čuti na rivi srpski i pratiti gde se naši turisti upućuju. Bilo je krcato na brodu “Stefanos”, neko je prokomentarisao: “Ako primi još jednoga potopićemo se.” Za dva evra koliko košta povratna karta mnogi su se samostalno uputili ka “Plavoj grobnici”.



Dok gledamo naše ljude koji pogled bacaju ka zelenom ostrvu četinara, čiji se miris meša sa slankastim koji se širi iz talasa koji udaraju o pristanište Kerkire, prisećamo se da je tu negde koračao i naš deda Velimir–Ljafa Cvetković. Tada 16-godišnjak, kasnije đak pariske Sorbone, s kojim je na ovom putu bola i slave bio i teča dr Ristić, lekar u srpskoj vojsci i njegova dva maloletna sina. I ostali turisti iz Srbije ili znaju da im je deda bio tu, ili su došli da nađu ime nekog svoga pretka. Najednom nam se vraćaju reči kustosa Saramandića, koje smo čuli u “Srpskoj kući”: “Obe dede su mi bila ovde. No, ovo je mesto gde je srpska nacija jedinstvena i svi smo mi na neki način potomci ovih boraca i svima nam pripada ova slavna istorija, imali ili ne zapisano ime svoga pretka među nosiocima Albanske spomenice.”

Paramo modre talase. Nemo posmatramo kako se približava Vido. Viori se srpska zastava, spomen - ploča je ispod nje, a ispred pristan i uređena plaža. Kažu da se stranci kada posećuju “otok smrti” kupaju, ali nikada nijedan Srbin. Nije to zavet, već više od toga, odavanje pošte svima onima koji su bačeni u talase, a “Plava grobnica” odnela ih je mnogo, po nekim procenama više od 5.000. Drugi tvrde da se broj zapravo ne zna. Stizali su ovde srpski regruti napuštajući svoju “zemlju međ šljivama” sa pesmom, koja kao da vas prati dok koračate ostrvom tišine : “Zbogom leto, jeseni i zimo, mi idemo da se ne vratimo...”

IPSOS
Put ka jugu iz Kerkire vodi preko Guvije, Dasije do malog Ipsosa, predivnog mestašceta punog zabave, koje oživi leti i zamre zimi, jer svi njegovi žitelji odu u glavni grad ili na sela, gde se nakon turističke sezone vrate svom uobičajenom životu čekajući sledeću. Stare kuće i izgled Ipsosa od pre nekoliko decenija je nestao, a posebno njegova slika iz 1916. Ovde je bio smešten deo Glavnog štaba srpske vojske i ono što je preostalo od Dunavske i Moravske divizije. Pre nego što su posmrtni ostaci preneti u zajedničku spomen - grobnicu na Vido, tu je bilo i srpsko groblje. “Bilo je nedaleko od ove moje prodavnice, nekada prve kafeterije koju je otvorio pre skoro pola veka moj deda Leonidas. Iza je deo kuće koji je ostao netaknut iz perioda kada su Srbi stigli i u njemu čuvam stare fotografije, dedin štap, ali i veliku dragocenost moje babe Ekaterini. Ona je prvog dana po prispeću počela da leči srpske ranjene i bolesne vojnike. Bila je to velika i hrabra žena i dobila je orden vašeg kralja Aleksandra Karađorđevića”, ispričao nam je Leonidas Laskarije. Ispraćajući nas reče: “Kraljevi hrabrosti bili su vaši vojnici, a prava kraljica humanosti moja baka. Ponosan sam što je nas Laskarije utkala u vašu, našu istoriju.”

Na desnoj strani ostrva je Mauzolej srpskim ratnicima podignut tek uoči Drugog svetskog rata, u koji su pohranjeni posmrtni ostaci koji su bili razbacani na 27 groblja niklih na Krfu. U dva bočna kamena bunkera nalaze se kosti 1.532 nepoznata stradalnika. Stotinak metara ispod, u plitkoj vodi, nalaze se grobovi vojnika koji su umrli na Vidu. Dalje na pučini sahranjeno je od pet do sedam hiljada ratnika, pre svega regruta, koje su bolest i ledena kiša dotukli. Kad su ih odvozili na ostvo smrti mislili su da su zaraženi, da se ne zna koja je bolest u pitanju. Niko od lekara nije umro, i kako saznajemo najveći broj zapravo je toliko bio iscrpljen da je organizam odbijao da primi hranu. Pojedini su imali tek nešto više od 30 kilograma.

Na levoj strani ostrva je replika šatora, bolnice pod vedrim nebom gde su lečeni, a uz bolesnički logor nalazi se crkva Sv. Stefana napravljena na porušenoj iz prvog veka. Vlada takva tišina među borovima i četinarskim rastinjem primorja da čujete svoje korake po pootpadalim iglicama. Ovo ostrvo nikada nije bilo nastanjeno, sem zmijama, a jedno vreme služilo je kao zatvor, dok nije postalo grobnica srpskih junaka. Njegovu tišinu pokušao je da naruši neki bogataš Francuz, koji je nameravao da ga kupi, sruši mauzolej srpskih junaka i podigne kazino za odabranu klijentelu. Digla se kuka i motika pre nešto više od dve decenije na Krfu, potomci Feačana nisu dali da iko naruši spokoj srpske mladosti i istorije. Iz pijeteta prema srpskim vojnicima grad Krf i vlasti Elade na ostrvu su zabranili da se bilo šta gradi, a pet decenija ribari iz poštovanja prema mrtvima nisu lovili ribu na tom području. I danas je ovde atmosfera velikog srpskog-grčkog prijateljstva.

Tokom boravka na ostrvu 1916. godine između Srba i lokalnog stanovništva razvijalo se snažno prijateljstvo. Novembra 1917. premijer grčke Elefterios Vanizelos, čije ime nosi ulica ispred Spianade, održao je govor pred srpskim poslanicima, dajući obećanje da će njegova zemlja svim sredstvima pomoći Srbiji. Mesto gde je to izrekao ponelo je njegovo ime, a večno je boravak Srba obeležen spomenicima u Guviji i Sv.Mateji, Kerkiri, i na Vidu. Na belom zidu ispod Mauzoleja je ploča u bronzi – “Plava grobnica”, a ispod je modri talasi okupani letnjim suncem. Sve je ušlo u legendu.



BOLNICA U DVORCU CARICE SISI
Nadomak Kerkire je monumentalni dvorac Ahileon, koji je izgradila melanholična austrougarska carica, supruga cara Franje Jozefa, prelepa Sisi. Ovaj dvorac napravila je kao hram grčke antičke kulture, ali i u slavu junaka kojim je bila opčinjena – Ahilu. Kao što je ona slavila mitološkog heroja, tako su i brojni umetnici slavili njenu lepotu, pokušavajući da je ovekoveče portretima, “bila je lepša od onog što vidite u raskošnim ramovima Ahileona”. Ubio ju je 10. septembra 1898. godine u Ženevi italijanski anarhista Luiđi Lućeni. Sisi je bila protivnik rata, a sudbina ju je povezala sa Srbima koje je napao njen muž. U njenom dvorcu utočište su pronašli srpski oficiri, bolesni i ranjeni, jer je bio pretvoren u bolnicu za njih. Kakva igra sudbine.



[You must be registered and logged in to see this link.]