Saputnici – Priča o psima

Saputnici – Priča o psima




Na početku beše vuk…

„Pas je čovekov najverniji pratilac. Neki smatraju da je on ujedno i najbolji čovekov prijatelj, dok drugi u psima vide opasnu, prljavu, čak i poludivlju životinju. Dok jedni sa psima dele dobro i zlo, drugi su spremni čak i da mu naude, o čemu svedoče u poslednje vreme sve brojniji primeri bizarnih sakaćenja ovih životinja. U okviru ove rubrike, od ovog broja, pokuđaćemo da Vam približimo odnos između psa i čoveka kroz istoriju.“


”Pas je čovekov najbolji prijatelj kome je skoro svuda ulaz zabranjen.”
Aleksandar Milošev (31.07.1971 – ), kinolog i kinološki filozof iz Novog Sada.

Kokoš` ili jaje, šta je starije? Pročitah pre neki dan da su naučnici sa engleskih univerziteta Šefild i Vorvik utvrdili da je starija kokoška i to su i objasnili. Nevernih Toma je ostalo… Savremena nauka razrešila je i misteriju da li je pas jednorodni (monofiletički) potomak vuka ili šakala ili dinga, ili je pak polifiletički (od više rodova) tj. svih pomenutih pomalo. Vuk je praotac kaže DNK. Švedski profesor Peter Savolainen sa Kraljevskog instituta za tehnologiju iz Štokholma došao je do novih otkrića odakle psi dolaze i kada su se približili nama i odmah zatim ponovo podele. Ko je kome „prišao“ i ko je kome više „bio potreban“?
Značajan broj tvrdi da je vuk-„prapas“ prišao čoveku (pored ljudi ostajalo je, kao i danas, bačene hrane, a možda je i sam čovek ili njegov potamok bio hrana). Nimalo manji broj tvrdi da je čovek prišao vuku-„prapsu“ (našao je usamljeno mladunče i uneo ga u pećinu i nije ga pojeo, ili možda jeste…). Treći govore da je vuk samog sebe ukrotio tačnije da se konvertitski povukao iz bespoštedne borbe za vlast u svom čoporu i priključio se ugodnijem društvu u ljudskom plemenu. Četvrti pak (ni njihov broj nije mali), rekoše da su na liniju saradnje nepoverljivo prilazili, shodno trenutku (gladi), čas jedan, čas drugi. Izgleda da su oni radoznaliji i brži završavali na trpezi suparnika. Opstanak je bio u pitanju.
Mnogo je tekstova napisano o početku i opstajanju te više milenijumske simbioze i njih je sve napisao evulutivno „viši“ (pismeniji) Homo Sapiens. Canis Lupus (a kasnije njegov mlađi rođak Canis Lupus Familiaris) nije ostavio ni jedno pisano slovo, dok novi arheološki podaci govore da je itekako imao šta da kaže tj. da nam sad govori. Savremena nauka saglasna je u jednom, da je nulta tačka saradnje započeta između 20.000 i 16.000 godina pre nove ere, a za pretpostaviti je i da je kohabitacija ljudskih plemena i čopora vukova nastala oko hrane. Unutrašnji hijerarhijski odnosi veoma slični i u plemenima i u čoporima, negde su propoznati i najverovatnije je da je naš praotac uvidevši organizaciju lova jednog od najboljih predatora (fantastičan njuh, sluh, taktika, a bogami i tehnika) zaključio da je saradnja (a najverovatnije i krađa „nouhau“) najbolji način da se opstane.
Takođe nauka govori da su i prve ljudske naseobine bile pored vode, pa je tako i prvi pas u „prvom gradu“ tresetni (močvarni, sojenični) špic (Kanis Palustris). Ko bi mogao da posmisli pomeranski špic, jedan od najsimpatičnih predstavnika „špiceva“ (nije u pitanju pozicija na fudbalskom terenu) bio tu od uvek.
Na sve ovo dodatno zbunjuje i činjenica da su pas (teška srca moram da priznam i mačka) jedine životinje (naučnici barataju podatkom od oko milion poznanatih vrsta) koja je postala vrlo bliska, tačnije najbliža čoveku mnogo pre nego patke, ovce, svinje, goveda, konji.
Stvari se dodatno komplikuju kad saznamo da danas postoji oko 400 stotine priznatih rasa pasa koje pre stotinak godina nisu postojale. Preciznije, bili su potrebni milioni godina za evoluciju do vuka, pa zatim hiljade godina do domaćeg psa, a onda u poslednjih sto (i nešto više) godina do 400 priznatih i standardom opisanih (i negde oko 500 nepriznatih ali opisanih) rasa pasa. Takav polimorfizam (postojanje više fenotipa u okviru jedne biološke vrste) nije još zabeležen. E, sad zamislite čivavu koja je po standardu teška između 0,5 i 2,5 kilograma i mada visina nije standardom zadata, visoka između 15 i 25 cm (veruje se da je najniža izmerena visina 12 cm) i recimo irskog vučjeg hrta (to je onaj sivi veliki pas koji je, pored jarca, deo garde engleske kraljice) koji po standardu ima samo najmanju dozvoljenu visinu od 79 cm (zabeleženi su primerci od 110 i više santimetara) ili recimo napuljskog ili engleskog mastifa čija težina može biti 80 kilograma, pa i više. Sve je to pas, naš najbolji prijatelj (za nas koji volimo pse) ili „pseto“ (za one koji baš nisu ljubitelji). Ovi drugi (ako smem da kažem najčešće iz neznanja, netačne informisanosti ili nedovoljne volje za istinom) pse vide kao opasne, prljave životinje, izvore zaraznih bolesti, vide ih kao niža i poludivlja bića kojima nije mestu ni pored čoveka, a kamoli u urbanom okruženju i džaba što armija arheologa, antropologa, biologa, etologa i drugih naučnika svojim radom svakodnevno govore da evolucija psa zaslužuje pažnju (i divljenje) najmanje koliko i ljudska.
Pitanje o psima podložno je subjektivnom sudu i vrlo često se dešava da dva čoveka potpuno različito misle o psima uopšte, pogotovu o pojedinim grupama ili rasama. Za očekivati je da se ni svi čitaoci neće složiti sa svim što je ovde napisano.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Pom Pom…

„Ovaj pas potiče sa ledenih prostranstava Islanda i Laponije, genetsko srodstvo deli sa aljaskim malamutom, samojedom i sibirskim haskijem, a za jednog od najbližih srodnika ima, ni manje ni više – vuka.“


”Radije bih da ljudi nešto nauče dok ih zabavljam, nego da se zabavljaju dok ih pokušavam nečemu podučiti.” – Walter Elias “Walt” Disney (05.12.1901 – 15.12.1966) američki scenarista, režiser, producent i filantrop.

Verovatno je danas malo ljudi koji nisu čuli za četvoronožnu pufnicu, sa njuškicom lisice i zaraznim, vibrantim karakterom po imenu pomeranski špic. Verni pomeranci poznatih ljudi današnjice kao što su Kianu Rivs, Bil Kozbi, Kejt Hadson, Paf Dedi, Nikol Riči, Pariz Hilton, čestim pojavama na stranicama časopisa stiču svoj deo slave i popularnosti. Prvenstveno svojom neodoljivošću, i time što ih njihovi vlasnici ponosno pokazuju kao svoje najvernije pratioce.
No, sigurno su retki oni koji znaju da popularni ”Pom Pom” potiče sa ledenih prostranstava Islanda i Laponije, dok genetsko srodstvo deli sa aljaskim malamutom, samojedom i sibirskim haskijem, rođacima u okviru pseće porodice špiceva, a da za jednog od najbližih srodnika ima, ni manje ni više, vuka. Ovaj inteligentni pas prešao je dalek put od psa srednje veličine koji je život svojih gospodara olakšavao vukući sanke, do malog psa pratioca današnjice čiji je zadatak podjednako, ako ne i više bitan. Savremeno ime dobio je po nemačkoj oblasti na južnoj obali Baltika (delu nekadašnje Pruske), poznatoj kao Pomeranija.
Za prvu pojavu pomeranaca na engleskom kontinentu kredit pripada kraljici Šarloti, supruzi Henrija III koja je sa sobom u svoj novi dom donela dva psa. Fibi i Merkura ovekovečio je na platnu čuveni engleski portretista i pejsažista Tomas Gejnsboro. Ovaj veseo, inteligentan pas munjevito je osvojio simpatije engleskog plemstva, ali mu je zamerena veličina. Plemići su želeli sićušnog psa pogodnog za ležanje u krilu.
Šarlotina praunuka, kraljica Viktorija, Velikoj Britaniji donela je savršen primerak malog pomeranca. Tokom puta po Italiji, u Firenci joj se pridružio mužjak rase italijanski špic po imenu Marko koji je ličio na pse njene prabake i pritom težio samo 5,4 kilograma. Sićušni Marko ubrzo je stekao stekao slavu poziranjem Čarls Barton Barberu za sliku ”Marko na stolu sa kraljičinim doručkom”. I, desila se ljubav. Kao jedna od najpopulanijih i najvoljenijih monarha u britanskoj istoriji, Viktorija je uživala ogroman uticaj na popularnu kulturu, te je pomeranac ubrzo postao jedna od najpopularnijih rasa u Velikoj Britaniji. Kraljica Viktorija je tokom života imala ukupno 35 pomeranaca u svojoj kraljevskoj odgajivačnici i svoje je pse izlagala na izložbama. Flafi, Nino, Mino, Bepo, Gilda i Lulu, branili su čast svoje kraljice 1891. godine na čuvenom Kraftsu, najvećoj izložbi na svetu, koja se održava u Engleskoj od 1891. godine. Tokom kraljičinih poslednjih godina života, verni pratilac bio joj je pomeranac Turi. Turi je svoju kraljicu pratio na svim vožnjama kraljevskom kočijom i verno je ispratio i na njeno poslednje putovanje. Viktorija je izdahnula 1901. godine u prisustvu svog sina, naslednika prestola, Edvarda VII, svog najstarijeg unuka Vilhema II i svog voljenog Turija. Voljeni Turi nije dugo ostao sam, jer ga je ubrzo usvojila Vojvotkinja od Albanija.
Mnogi su poznati ljudi, pre i kasnije tokom istorije, omađijani čarima ovog iskričavog, malog psa. Neki istoričari tvrde da je pas prve supruge Napoleona Bonaparte, Džozefine, bio upravo Pom. Da li je ustreptala Džozefina čitala naglas pismo novog ljubavnika Napoleona upravo svom psu? Ne znam, ali je sigurno ne mogu zamisliti da nešto poput citiranog podeli sa bilo kim drugim: „Ležim ispunjen tobom. Tvoj lik i sećanje na opijajuća zadovoljstva prethodne noći, mojim čulima ne daju mira“. Zamislite Mikelanđela koji u rano jutro žuri na posao ulicama Rima privijajući uz sebe cvog malog belog psa. Mali beli „džukac“ svoje dane je provodio na satenskom jastuku posmatajući svog „gazdu“ dok je visoko gore na skelama oslikavao Sistinsku kapelu. Ili Mocarta dok komponuje Magičnu flautu dok mu se oko nogu stalno vrzma sićušni beli pas za koga tvrde da je bila upravo ženkica pomeranca. Da ne zaboravimo i Šopena koji se navodno udvarao dami komponujući Valcer u D duru, poznat i kao Valcer za malog psa, u čast njenog pomeranca koji ga je inspirisao jureći svoj repić. Nikako ne smemo da preskočimo i Ser Isaka Njutna. Njegov Pom po imenu Dijamant navodno je apsolutno zaslužan za požar u laboratoriji čuvenog naučnika. Zamislite oca Zakona o univerzalnoj gravitaciji na ivici nervnog sloma nakon požara koji je navodno svojim nestašlucima izazvao očigledno nedovoljno ”izbrušeni” Dijamant. Mnogi će istoričari poricati verovatnoću ove izjave i tvrditi da je za požar kriv nezatvoren prozor i nalet vetra koji je oborio sveću, dok će neki čak negirati da je čuveni Englez uopšte imao psa. Ja biram da verujem da je ovaj značajan čovek ipak delio svoj život sa preslatkim četvoronožnim prijateljem, ili prijateljicom. Uprkos nekim istoričarima. A, Vi?
[You must be registered and logged in to see this link.]

Drevni pastirski pas (Sudbonosni pakt)…

„Neki potomci vukova, potpisnika akta sa čovekom, našli su se u obećanom raju, na satenskim jastucima i krilima svojih gospodara. Drugi, manje srećni, podelili su sudbinu onih koje život nije štedeo. Jedan potomak vuka koji je doživeo upravo takvu sudbinu jeste i šarplaninac.“


”Da je pas čovek, ostao bi vuk.” – Rajko Petrov Nogo (13.05.1945 – ) srpski pesnik, esejista i književni kritičar.

Kako ja to vidim, vodeće vučije mudre glave pre nekih petnaest hiljada godina okupile su se na plemenskom saboru kako bi odlučile sudbinu svojih čopora. Očigledan uspon ljudske rase dovodio je u pitanje njihov opstanak. Izbor je bio težak, boriti se ili se prikloniti. Nakon dugog i žučnog većanja, većina mudrih glava podržala je potpisivanje pakta sa čovekom kojim bi se zagarantovao opstanak. U znak protesta, nekolicina vukova napustila je sabor. Njihovi hrabri i ponosni potomci i danas vode bitke na koje su se njihovi preci tog dana obavezali. Nakon glasanja, mudre vučije glave zaputile su se nazad u čopore po podršku svoje braće. Većina ih je sa entuzijazmom prihvatila obećanje boljeg i lepšeg života. Izbor je, priznaćete, bio lak. Život u toploj pećini, uz zagarantovan obrok, ljubav i poštovanje novog partnera, činio se adekvatnom nagradom za apsolutnu vernost.
No, kako to obično biva, život nekom bude majka, a nekom maćeha. Tako su se neki potomci vukova, potpisnika pakta sa čovekom, zaista našli u obećanom raju, na satenskim jastucima i krilima svojih gospodara. Dok su drugi, manje srećni, podelili sudbinu onih koje život takođe nije štedeo.
Jedan potomak vuka koji je doživeo upravo takvu sudbinu je i rasa sa ovih prostora sa naširoko poznatim nazivom ”šarplaninac”. Ovaj drevni pastirski pas, jedna od najstarijih autohtonih rasa na svetu, vodi poreklo od molosa koji su sa ilirskim plemenima i kasnije legijama Aleksandra Makedonskog, dospeli na teritoriju Balkanskog poluostrva. Grčki filozof Aristotel ih u svom spisu ”Istorija životinja” iz 350. godine p.n.e. opisuje kao ovčarske pse tipa molosa koji su superiorniji od drugih po veličini, snazi i hrabrosti sa kojom se suprotstavljaju divljim životinjama. Molosi Balkanskog poluostrva munjevito su osvojili reputaciju izvandrednih kanida, te su i gladijatorski psi iz vremena Rimskog carstva, u narodu nazivani molosijancima. Tokom 500 godina prisustva Otomanske imperije na ovim prostorima pojavile su se i turske autohtone rase, pa je, legenda kaže, narod nešto silom, a nešto i sopstvenim izborom, sebe i svoje pse držao u izolaciji. Možda je i time sačuvana ova rasa, posebno na području Šarplanine.
Surova priroda i bespoštedna borba za opstanak u planinskim sredinama, učinili su ovog psa i njegovu priznatu i nepriznatu braću, kao što su karakačansko kuče, homoljski pas, srpski pastirski pas, vojvođanski belov, tornjak, šumadijski silvan, durmitorski pastirski pas, kraški ovčar, čvrstim i borbenim čuvarima koji ne beže pred čoporima vukova, a ni pred medvedima i svog gospodara vide kao svog saborca. Život u teškim planinskim uslovima, danonoćno stražarenje pored stada i ognjišta, borbu na život i smrt sa svojim vučijim precima, potomak ljudskog potpisnika pakta, nagrađivao je kačamakom, surutkom i u najboljem slučaju ponekim ovčijim buragom. Nije se imalo više. Popularni šarac je ipak verno izvršavao svoje preuzete dužnosti.
Početkom XX veka nekoliko snažnih ovčara stečenom slavom svojih predaka dospeva u srpsku vojsku. Svetski je priznat od Međunarodne kinološke federacije 1939. godine pod imenom ilirski ovčar. Danas je rasa poznata pod imenom makedonsko-jugoslovenski ovčarski pas-šarplaninac.
Potomci ove hrabre rase nakon II svetskog rata, dobijaju nove dužnosti u okviru Jugoslovenske narodne armije. Čuveni primerci iz poznate vojne odgajivačnice pod nazivom Maršal Jopip Broz Tito, ljubomorno su čuvani i dugo je godina bio zabranjen njihov izvoz iz SFRJ. Sedamdesetih godina obreo se i u Americi i doprineo popularizaciji ove rase i na tom kontinentu. Respektabilnost i ozbiljnost ove rase možda dobro ilustruje primer kad su dva šteneta šarplaninca sredinom tih devedesetih godina posebnim avionom i sa pratnjom odletela u SAD, ni manje ni više nego direktoru CIA, Džonu Dojču (informacija nije u potpunosti proverena, ali je izvor veoma pouzdan). Želim da verujem da su njih dvoje verno pratili svog „saborca“ u njegovim penzionerskim pecaroškim poduhvatima. Možda bi tako žrtve prethodnih generacija, podnošene tokom ledenih noći na zadatku na Šarplanini bile donekle opravdane. Nakon svega, za ovog neustrašivog psa možda pakt sa čovekom, ipak ne bi bio uzaludno potpisan.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Prvi pisani tragovi…

U najstarijim pisanim tragvima ljudske civilizacije stoji da: „Pas ima osobine osam tipova ljudi: ima karakter sveštenika; ima karakter ratnika; ima karakter supruga; ima karakter lutajućeg pevača; ima karakter lopova; ima karakter divlje zveri; ima karakter kurtizana; ima karakter deteta.“


„Čovek nije ni vuk ni bog, pa da je sam sebi dovoljan“. – Aristotle (384 BC – 322 BC), grčki filozof.

Kao o tome kad je i ko kome prišao, tako i o evoluciji naših pratilaca, nauka još nije rekla sve. Pripitomljavanje je bio dug, spor proces i verovatno se odvijao kod prvih, primitivnih kultura različitog stepena razvoja i u različitim delovima sveta.
I čovek i pas, kao organska bića, nastali su razvojem u organskom svetu. Taj razvoj su omogućila dva bitna činioca, spoljni tj. promena prirode (npr. velike klimatske promene) i unutrašnji, sposobnost organizma da se prilagodi spoljnim promenama. Tu sposobnost nisu imali svi, kako u ljudskom, tako ni u vučijem rodu. Nauka tvrdi da su opstali samo oni koji do kraja nisu bili specijalizovani. U tim tektonskim promenama, mnogi su bitku izgubili. Opstali su prilagodljivi. Jedno je sigurno, da je evolucija na različitim mestima, a gotovo u isto vreme, učinila da prapas i čovek započnu zajednički život koji traje do danas, sa manje ili više popularnosti, ali i da vuk ostane vuk.
Pratioc i vinčanske kulture. Kada je rešena situacija oko toga da će, i u dobru i u zlu, živeti zajedno, na red su došla proširenja obaveza. Kao pravi prijatelj, prapas je učestvovao u lovu, potom u odbrani lovine i jazbine ili pećine, a kako su i druge životinje pripitomljavane, valjalo ih je čuvati i braniti, a nikako ne smemo zaboraviti i ulogu higijeničara. A, ni grejanja zimi. Nekako u isto vreme nastajanja-odvajanja tresetnog špica (Canis Familiaris Palustris), došlo je do odvajanja i „zimskog psa“ (ruski naučnik Antušin) (Canis Familiaris Inostranzewi) najbližeg rođaka planinskih pasa (Canis Molossus). Molosi su dobili ime po istoimenom stočarskom narodu iz Epira-Grčka, čiji su opet najbliži rođaci pastirski psi naših planina za koje se pak smatra da su u naše krajeve došli sa Ilirskim plemenima.
Dolazak pastirskih pasa na prostore Balkanskog poluostrva sa stočarskim plemenima nije bila nikakva novost. U našim krajevima, već je bilo pripitomljenih pasa. Akademik Srejović, sa saradnicima, na lokalitetima Vlasac i Lepenski vir (7.000 godina pre nove ere), pre izgradnje hidroelektrane Đerdap pronašao je u ostacima ljudskih naseobina ostatke psa koji nedvosmisleno govore da je živeo sa čovekom i da je bio prva pripitomljena životinja.
Šta se dešavalo u peridu od 15.000 godina pre Hrista do cca 5.000 godina pre nove ere, tema je za antropologe, biologe i zoologe. Jedno je sigurno, da trenutno najstariji zapisi u kojima se pojavljuje pas, imaju i zakonske delove.
„Samo je inteligencijom pasa, svet stvoren“, kako kaže Vendidad, najstarija knjiga Zendaveste kompilacije drevnih verovanja (Avesta-verska knjiga Zoroastranaca sadrži zbirku svetih tekstova), u poglavlju o „Nastanku sveta“. Zendavesta kao drevni „zakonski“ kodeks nastao na tlu Sumera (5000 godina pre nove ere), Vavilona i Persije, pravi razliku između pasa koji lutaju u čoporima i onih koji su domestifikovani („Kad god čovek jede hleb, mora sa strane ostaviti tri zalogaja i dati ih psu… jer među siromasima, niko nije siromašniji od psa“). Pas u to doba nije bio samo oprobani pratilac i drug, već je kao i petao i vatra, terao zle duhove. „Glas njegov zlo uništava.“
Da su dobro poznavali i poštovali pse, govori i 13. poglavlje navedene zbirke (8. deo) u kome pisac (pisci) govore: „Pas ima osobine osam tipova ljudi: ima karakter sveštenika; ima karakter ratnika; ima karakter supruga; ima karakter lutajućeg pevača; ima karakter lopova; ima karakter divlje zveri; ima karakter kurtizana; ima karakter deteta.“
Tek što je čovek izmislio pismo, osetio je potrebu da opiše i zaštiti svog prvog saputnika druge vrste. Čime je to njegov saputnik zaslužio, zapitao bi se neko ko život ili barem jedan njegov deo sa četvoronožnim trabantom do danas nije delio. Za one koji to jesu, dileme nema.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Faraoni i ”oni koji love vidom”

„Negde između Sumerskog i Vavilonskog i nadolazećeg, tek ujedinjenog Egipatskog carstva, pojavili su se i dokazali, kao vrlo korisni pomoćnici u lovu, jasno isprofilisani lovački psi.“


”Koji se pas silom u lov vodi, taj zeca ne hvata.” – Narodna izreka

Istorija pasa je tesno isprepletena sa ljudskom istorijom. Prvo kao krvni neprijatelji, potom kao zalogaj na trpezi jedan drugom, pa preko funkcije čuvara (takođe hrane od drugih predatora) do partnera u potrazi za hranom – lovom, pas je sebi osigurao najbliže mesto pored čoveka. Tehnike lova, doduše, i jednih i drugih, bile su i ostale veoma slične, pa možda i nije bilo baš toliko teško pronaći zajednički imenitelj, ili možda jeste.
Canis familiaris Leineri, praotac svih hrtova i predak kasnije oslikanih pratilaca božanstava lova Artemide, a potom i Diane, bio je karika koja je spajala prapsa-vuka sa prvim lovcima. Vitak, visokonog, dobrog oka i snažnih čeljusti hrtoliki pra-pas bio je kao stvoren za sjajnog pomoćnika na velikim prostranstvima. U toj prehrambenoj simbiozi učestvovali su i potomci Canis familiaris intermedius-a, goniči, psi za vodu i krvoslednici, a razvijale su se i usavršavale tehnike međusobne komunikacije koje su poboljšavale rezultat – ulov.
Prva naselja lagano su počela da vezuju prve ljude za određene prostore. Na horizontu se javlja poljoprivreda, prvi hramovi, pismo, pravila. Razvojem civilizacije sakupljač i lovac postajao je polako ratar i stočar, ali se lova i ribolova nije odrekao. Lov je uvek mogao da pomogne kad godina izda ili da se malo poboljša, a i da se tadašnji čovek malo odmori od svakodnevnih kućnih poslova i obaveza i proveri svoje iskonski date veštine za samoodržanjem.
Negde između Sumerskog i Vavilonskog i nadolazećeg, tek ujedinjenog Egipatskog carstva, pojavili su se i dokazali, kao vrlo korisni pomoćnici u lovu, jasno isprofilisani lovački psi. Crteže iz lova sigurno ste imali prilike da vidite u udžbenicima istorije kada smo obrađivali stare civilizacije, ali verovatno niste imali priliku da čujete da su Egipćani pored papirusa, piramida, irigacionih sistema, imali i pra-kinološku sistematiku. Prve „rase“ ili značajne podele pasa, koje bi malo slobodnije gledano mogli da pripišemo planskom odgoju ili bar selekciji činili su: oni koji love očima (hrtovi), glasni i hrabri (goniči), čuvari, pastiri i mali porodični psi za naručje.
Civilizacija je uzimala polako svoj danak. Kako se naš predak polako kućio, tako je i lov poprimao novu dimenziju i sve više bivao privilegija bogatih, ali i privredna grana siromašnih. Dobio je epitet kraljevski, a čim je kraljevski, red je da se i zaštiti. Zakonodavac drevnog kraljevstva Vavilon je u prvim pisanim aktima, ubicu lovačkog psa kažnjavao takođe smrću. Zakonodavac drevnog Egipta po ovom pitanju čvrsto se oslonio na vavilonski pravni sistem.
Pas je važnu ulogu odigrao i u duhovnom smislu u egipatskoj kulturi tog vremena – bio je veza sa onim svetom. Egipatski bog smrti psećeg-hrtolikog oblika, Anubis, bio je zaštitnik i pratilac duša na putu na onaj svet. Mnogi su svoje gospodare stvarno pratili na tom putu. Tako su sve počasti velikih faraona koji su odlazili na onaj svet, pratile i njegove pse. Da li su oni dobrovoljno odlazili, ili su bili deo rituala manje je važno. Iskreno verujem, da su imali prilike da iskažu svoj stav, mnogi bi izabrali da pođu na to putovanje sa svojim prijateljem.
Mnogo je interesantnih i neobjašnjivih stvari vezano za drevni Egipat i kulturu koja je trajala preko 4000 godina. Jedna od njih je sigurno i kalendar iz tog doba koji sa malim izmenama i danas koristimo. Razlika je, utoliko, što je godina počinjala u junu i to „pasjim danima“ po naški „pasjim vrućinama“ („pasje vreme“). Egipatski astrolozi su zvezdu Sotis (kasnije od strane grčkih astronoma nazvanom Sirijus) uzeli za početak nove građanske godine. Nakon junske ravnodnevnice, zvezda Sotis (Sirijus), najsjajnija među zvezdama (umetnici je kroz vekove prikazuju kao svetleći nos velikog psa), videla se odmah na istočnom horizontu baš pred izlazak sunca i objavljivala nadolaženje Nila, a sa njim i novi ciklus poljoprivredne godine. E, ta najsjajnija zvezda je „vrh njuške velikog psa“ i to je sigurno znak poštovanja vernom čovečijem satelitu.
E, a kad smo već na nebesima, tako negde u to vreme kada su astronomija i astrologija bili jedno, naš „džukac“ poneo je ime dva sazvežđa. Veliki i Mali pas (sazvežđa Canis Majur i Canis Minor) „prate“ u lovu na zeca (sazvežđe Lepus) velikog mitskog lovca Oriona (sazvežđe Orion) iz Hirije, sina Posejdona i Eurijale. Mnogo godina kasnije, na nebu će im se pridružiti i Canis Venatici (sazvežđe čiji su simboli lovački psi, najčešće hrtovi).
Naš saputnik kroz vreme, u ujedinjenom Egipatskom carstvu, dobio je i pisano pravo da boravi u kući. Dobro, verovatno je pas i ranije tu i tamo bio pored ili na ulazu u pećinu ili sojenicu, ali baš u kući i još tada… Drevni grčki istoričar, koga zapadna kultura smatra ocem istorije, Herodot (Herodotus 484-425 pne.), u svom delu „Istorije“ u drugoj knjizi, opisuje Egipćane koji su svoje pse za razonodu držali u svojim odajama: „U kući u kojoj je mačka uginula svi ukućani bi obrijali samo obrve, ali u onoj u kojoj bi uginuo pas, brijali su celo telo, a takođe i glavu“. Ja verujem da su takav status i zaslužili.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Naši Beskorisni i Hrabri

“Ovde počiva pas koji je bio čuvar njegovog Visočanstva. Abuwtiyuw mu je ime. Njegovo Visočanstvo naredi da bude sahranjen u kovčegu iz kraljevske riznice, uz fine lanene tkanine u izobilju, da bude okupan mirišljavim uljima i da mu grobnicu izgrade kraljevski zidari.” Natpis na nadgrobnoj ploči iz V ili VI egipatske dinastije.


„Pas je jedino biće na svetu koje te voli više nego što voli sebe.“ – Henry Wheeler Shaw (umetničko ime Josh Billings 21.04.1818. – 14.10.1885.) američki pisac i humorista.

Nekada davno živeo je u kući svog gospodara pas po imenu Crni. Imao je posve običan život. Nije bilo prostorije u koju mu je pristup bio zabranjen, nije se od njega očekivalo da išta posebno radi, bio je pravi kućni ljubimac. Ponekad bi išao u duge šetnje sa psom iz komšiluka Hrabrim, kad je Hrabri imao vremena za to. Hrabri je, naime, često sa svojim gospodarom odlazio u lov, a i kad nisu lovili, Hrabri se retko odvajao od svog čoveka. Tu i tamo sreo bi i Beskorisnog, kome njegovo pomalo čudno ime nije nimalo smetalo da uživa u lagodnom životu uvek u stopu iza svog vlasnika. Jedna sasvim obična priča, koja se sa lakoćom mogla odigravati u jednoj Njegoševoj, ulici Braće Jugovića ili Neznanog junaka. Ali, ova priča odigravala se hiljadama kilometara dalje i hiljadama godina unazad u prošlosti. Crni, Hrabri, Beskorisni, uz Oslonac, Dobrog čobanina, Petog, Severni vetar i Antilopu, bili su ljubimci drevnih Egipćana.
Još se Herodot u svojim spisima čudio običajima starih Egipćana kao jedine kulture tog doba u kojoj su životinje živele u kućama sa svojim vlasnicima. A, od svih životinja koje su živele uz i sa Egipćanima, privilegiju pravog i glavnog kućnog ljubimca, imao je jedino pas. Za razliku od ostalih životinja, porodični pas redovno je dobijao ime, nekad shodno svojim odlikama i sposobnostima, a nekad je dobijao ljudska imena, baš kao punopravni član porodice, bilo faraonske ili zemljoradničke. Takvom se privilegijom u drvenom Egiptu mogla pohvaliti tek jedna mačka. Psi starog Egipta identifikovani su sa bogom podzemlja, Anubisom, polučovekom-polupsom, koji je balsamovao tela, merio duše i sprovodio ih i štitio na njihovom poslednjem putovanju u zagrobni život.
Otkriće grobnice i zaostavštine kralja Tutankhamona, potvrdilo je da su psi tog vremena bili podeljeni u nekoliko grupa („rasa“), da su hrtovi bili najčešći psi kraljevskih porodica, i da se rođenje jednog hrta proslavljalo poput rođenja jednog princa, kao i da ništa manje poštovanje nisu uživali ni goniči, ni čuvari ili obični ljubimci. Skulpture i slike svakodnevnog života iz drevnih egipatskih grobnica iz perioda oko 3000 pne predstavljaju pse koji neobično liče na današnjeg salukija, basenjia, ibicanskog ili faraonskog psa.
Drevni Egipćani su svoje kraljevsto smatrali samo njihovim poklonom od bogova, postavljali znake „Zabranjen ulaz“ na svojim južnim granicama i neegipćanima zabranjivali ulazak u njihovo kraljevstvo. Kad su ih vremena naterala da postanu deo mediteranske komune, njihova roba i ideje, ponajviše zahvaljujući Feničanima, proširile su se širom tadašnjeg sveta. Među egipatskom robom, sigurno su se našli i psi Egipta. Nekako baš tako je i današnji faraonski pas ili u originalu Kelb Tal-Fenek, možda i stigao na Maltu i Ibicu.
Ovaj pas, tradicionalni partner malteških lovaca, nema dokazane veze sa drevnim Egiptom i ime mu je fabrikacija nemačkih kinologa 20. veka. Da li je neki njihov predak, provodio topla pustinjska popodneva dremajući u senci piramida, ne znam. Ali, retko ko može da se odupre utisku božanskog kad se ovim elegantim, virtuoznim psima zagleda u oči. Kao da iz njih iskri sjaj Anubisovog pogleda. Ali i seta, jer potomke faraonovih pratilaca, ljubav, pažnja i život koji su uživali u svom Egiptu, nije baš pratila u njihovim novim domovima.
Ali, retko će ko ikada uspeti na nadmaši Egipćane u njihovom odnosu prema svojim psima. 1935. godine američki arheolog Džordž Rajzner otkrio je nadgrobnu ploču iz vremena V ili VI dinastije u grobnici zapadnog groblja Gize pod senkom Velike piramide na kojoj stoji zapisano: „Ovde počiva pas koji je bio čuvar njegovog Visočanstva. Abuwtiyuw mu je ime. Njegovo Visočanstvo naredi da bude sahranjen u kovčegu iz kraljevske riznice, uz fine lanene tkanine u izobilju, da bude okupan mirišljavim uljima i da mu grobnicu izgrade kraljevski zidari. Njegovo Visočanstvo, kralj Donjeg i Gornjeg Egipta, učini to kako bi mu odao počast i kako bi ga veliki Bog Anubis poštovao.“
Sigurna sam da je veliki Anubis dostojno prihvatio velikog faraonovog prijatelja i štitio ga na njegovom poslednjem putovanju. Potajno se nadam da je Abuwtiyuw tj. „Pegavi“ na put pošao uvijen u povoje oslikane koskicama koje su odmah postale prave u zagrobnom životu, kako su Egipćani verovali, na svu radost njegovih predaka koji su ga tamo dočekali.
Ljubavna saga koju su ovi posve obični, ili pak posve neobični ljudi, imali sa svojim psima, potvrđena je i nedavnim otkrićem mumificiranog šteneta starog 2300 godina koje je kao sićušni zamotuljak smešteno kraj nogu mumije čoveka po imenu Hapi. Sićušni štenac uspavan je verovatno neposredno nakon smrti njegovog vlasnika. Običaji su tada bili drugačiji. Egipćani su verovali da je život na zemlji veoma kratak. Hapi je očito poželeo da bude „happy“ i provede večnost u zagrobnom životu upravo sa svojim psom. U potpunosti ga razumem u tom.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Psi mističnog istoka

Značajan deo stručne javnosti deli mišljenje da su indijske doge ukrštene sa velikim balkanskim psima (psi iz Epira) i da su tako dobijeni čuveni molosi, odavno poznati kao dobri čuvari ljudi i stoke.


Sreća bi bila za hiljade ljudi, kad bi mogli da na Sudnji dan kažu: „Voleo sam iskreno i živeo pošteno kao moj pas“ – Henry Ward Beecher (24.06.1813 – 08.03.1887), američki sveštenik, socijalni reformator i narodni tribun.

Lutajući za odgovorom otkud mi ovde, tragajući po arheološkim nalazištima, analizirajući pronađeno, zapisano, naslikano, odmotavajući gordijevski zamršen DNK, zagubljeni, a zubom vremena i oštećeni naučnički mozaik ”Stvaranje našeg najboljeg prijatelja”, dobijao je svakim novim otkrićem novi kamenčić, boju, detalj… Naš verni skutonoša, jednostavno je bio tu, gde god se čovek nalazio…
Brdoviti predeo zapadno od reke Ind (Indus), nomadski narodi naselili su negde oko 6000. godine pne. Cilizacija, koju poznaju samo vrsni istoričari, u gradovima Mohenjo-daro i Harap, bila je oko 3000. godine pne razvijena kao i mesopotamijska ili egipatska, i naravno imala je pse.
Mistične legende drevne Indije govore da je indijsko vrhovno božanstvo Shiva, poznat po tome da ima moć da promeni oblik, u jednom svom važnom obliku, prepoznaje se kao gospodar pasa. Kao i svako vrhovno božanstvo postoje situacije i kada je Shiva nezadovoljan/ljut, i tada uzima oblik ljutitog Bhairava-e i vodi svog podanika, psa, sa sobom. Drugo, ali ne i manje važno, božanstvo ove religije i tog vremena, Dattatreya (personifikacija Brama-e, Vishu i Shiva-e) uvek u svojoj pratnji vodi četiri psa. Ta četiri psa prema tumačenju ove religije simbolišu četiri glavna učenja u glavnoj zbirci znanja Veda.
Indijska pustinja, tačnije regioni Kachchh i Bhawalpur u oblasti Pendžab, otadžbina su i velikog Indijskog mastifa ili Alang-o mastifa, (doduše neki ga još zovu i Sindh mastif). Postoje naučne hipoteze, a i saznanja, da se u severnim delovima Indije ili u regionu Tibeta nekada davno pojavio, verovatno kao proizvod nepoznate genetske mutacije, jedan ekstremno veliki pas. Da li su ovi mastifi potomci tog psa, ostaje otvoreno pitanje za sada, ali da su impresivne snage, u to nema sumnje. Istorijski pisani podaci govore da su postojali i pre 486. godine pne, a da ih je kao snažne i respektabilne ratnike u Grčku doneo vladar Xerxes dvadeset godina kasnije. Veliki Aleksandar Makedonski, govore knjige, bio je njihov odgajivač i smatra se da su upravo u njegovo vreme bili u zenitu kao ratni psi. Persijski vojni „eksperti“ tog doba formacijski su ga koristili kao vernog sledbenika vojnika u ratnim pohodima i kao čuvara vojnih kampova. Dvorovi Maharadži tog vremena i plemstvo koristilo ga je za lov na geparde i druge velike mačke (da li je ovde koren tog viševekovnog i nepremostivog neprijateljstva između pasa i mačaka), ali nije ga zaobišla ni uloga gladijatora (ultimat-fajtera savremeno rečeno) u arenama širom ovog regiona, a protiv svojih četvoronožnih rođaka…
Regioni Avganistana, Pakistana, Indije (a zabeleženo je njihovo prisustvo od šireg Orijenta sve do Japanskih ostrva), takođe su poznati po poludivljim čoporima pasa koje nazivamo Parija-psi (Pariah – Izgnanik). Oni sada nisu domaći psi i smatra se da su potomci starih vrsta pasa koje je čovek imao, pa napustio. Drugi su pak uvereni da su „prelazna karika“ verovatno između vuka i domaćeg psa u početnoj fazi pripitomljavanja. Činjenica je da su ljudi ponovo pokušavali da ih odomaće, ali do sada bez nekog značanijeg uspeha. Žive u čoporima na ivicama urbanih ljudskih naseobina, hrane se ostacima hrane najčešće na đubrištima, a pretpostavlja se da su svi ružni pridevi i ostala loša poređenja vezana za pse, došli od njihovog ponašanja… Da li je baš tako…
Indija je i domovina i Canis laniger tibetanus tj. crnoj tibetskoj dogi koja pak vuče direktne korene od indijskog vuka tj. Canis lupus laniger (ovaj vuk živi na Tibetu, u unutrašnjosti Kine, Mandžuriji, Mongoliji i jugozapadnoj Rusiji). Značajan deo stručne javnosti deli mišljenje da su indijske doge ukrštene sa velikim balkanskim psima (psi iz Epira) i da su tako dobijeni čuveni molosi odavno poznati kao dobri čuvari ljudi i stoke. Ti psi su bili krupni i veoma jaki, oštre, snažne dlake, crne ili bele boje i uspravnih ušiju. Molose su odgajajali Molosi, narod ilirskog (što znači i našeg) porekla, po kome su ovi psi i dobili ime. Zahvaljujući svom karakteru i dokazanoj hrabrosti i trgovcima čije su putujuće karavane čuvali, kao i Feničanima, čuvenim morskim špediterima tog doba, stigao je i na engleski dvor pre rođenja Isusa Hrista.
Za širi region Tibeta vezan je i jedan, veoma redak, a nama danas svakako neprihvatljiv, obred sahranjivanja preminulog. Obred se odvijao tako što bi preminulog pojeli posebno odgajani psi za tu namenu. Verovalo se da tako preminuli dobija bolji život u zagrobnom životu… Yama, tačnije Yamarāja, poznat u Indiji kao gospodar smrti (prvi put ga pominju u Vedama, knjigama znanja drevne Indije), koji je bio prvi smrtnik koji je umro i postao božansko biće, mrtvima je presuđivao i sprovodio ih u raj ili pakao. One koje su „ispratili“ psi, nije sprovodio. Sami su se izborili.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Noćna straža

Onaj ko zavede nečiju ženu, na ovozemaljski svet u sledećih stotinu života, dolaziće kao pas, kao kaznu za svoj strašni greh.


„Veran kao pas“ - narodna izreka
„Laže kao pas“ - narodna izreka

”Živeti život jednog psa, užasna je sudbina”, navodi Mahabharata, drevni indijski ep. Toliko užasna, da je proricano da će onaj ko zavede nečiju ženu, na ovozemaljski svet u sledećih stotinu života, dolaziti kao pas, kao kaznu za svoj strašni greh. Nažalost, sudbina nekih pasa u drevnoj Indiji, opravdava ovo verovanje. Drugi su pak, uživali veliko poštovanje i divljenje. I jedni i drugi potekli su od istih majki vučica sa azijskog kontinenta, ali im je životna priča tekla posve drugačije.
Poštovani psi drevne Indije i Tibeta, imali su privilegiju pratilaca samog Bude i njima se nije trgovalo. Dospevali su u svoje nove domove, samo kao izuzetno dragocen poklon. Ovi moćni i neustrašivi preci današnjih tibetanskih mastifa, pratili su svoje gospodare u stalnim lutanjima i seobama, kao čuvari stada i karavana. Širom i duž putanja trgovačkih karavana, putovao je i mit o njihovoj hrabrosti pri susretima sa velikim predatorima, vukovima i leopardima, a poštovanju je doprinela i njihova nadaleko čuvena noćna straža. Rad u trećoj smeni izvršavali su predano, uz preteći i neumoran lavež koji je držao potencijalne predatore i napadače na bezbednoj distanci čitave noći.
Ovaj iskonski instinkt nisu uništile ni duge godine kasnijeg lagodnog života u ulozi kućnih ljubimaca, te nije preporučljivo ovim psima pružati mogućnost noćnog boravka u dvorištu, osim ako vam prvenstvena namera nije zavada sa komšilukom. Tibetanski mastif današnjice će, kao i drevni predak, dane provoditi u dremežu prikupljajući snagu za dugu treću smenu stražarske dužnosti, ako mu se za to ukaže prilika.
Predani čuvari dospeli su u naše predele, najverovatnije dolaskom ilirskih plemena na Balkansko poluostrvo. Tada njihove dužnosti dobijaju borbenu, tačnije, ratnu dimenziju. Ratnički pohod ovih pasa poznatih pod imenom psi iz Epira, proneo je njihovu slavu širom Bliskog istoka. Istorija beleži vojnu paradu koju je u Aleksandriji priredio egipatski vladar Ptolomej, ponosno prikazujući svojih 2400 pasa odevenih u satenske ogrtače sa srebrnim ogrlicama sa čeličnim bodljama.
Nekako u to doba se i mlada moloska nevesta, princeza Olimpija, iz rodnog Epira uputila u svoj novi dom, dvorac svog budućeg supruga Filipa II, kralja Makedonije. Mlada kraljica donela je iz svoje postojbine ljubav i poštovanje prema ovim psima koju je prenela i na svog sina Aleksandra Velikog. Njihov veliki poštovalac je sa svog pohoda na Indiju, doveo 150 velikih indijskih pasa. U čast majčinog naroda Molosa, ovog vrhunskog ratnika nazvao je upravo imenom molos.
Epirski ili moloski pas, bio je u helenskom i persijskom svetu tog vremena, veoma cenjen simbol moći. Vešti Epirci su prodajom isključivo mužjaka i zadržavanjem ženki, učinili rasu još ređom i skupocenijom, tako da je psa iz Epira mogao sebi priuštiti samo veoma bogat i moćan ćovek.
Još je jedna osobina ovog psa doprinela njegovoj popularnosti. U borbi su bili spremni da daju život u svakom trenutku za svog gospodara. Tako je jedino molos Darija III, vladara Persije, ostao pored svog gospodara na samrti, braneći ga i nakon što su se svi njegovi vojnici razbežali pred nadolazećim Aleksandrom Velikim. Ova je legenda uz mnoge druge potvrdila ovog predanog psa, kao prvog psa za jednog čoveka u istoriji.
Za to vreme, potomci istih vučica u prapostojbini Indije i Tibeta, krenuli su drugačijim putem pre nekih 14,000 godina. Putem drevne rase „Pariah“ pasa koji su se proširili širom Azije, Afrike i nekih delova Evrope od vremena kada su ljudi počeli da žive u naseobinama. Sam naziv Pariah potiče od naziva za najnižu kastu indijskog društva, takozvanih ”nedodirljivih”. Čini se da ovi psi nikada nisu uspeli da u potpunosti priđu čoveku i sa njim pronađu interes u zajedničkom životu. Ostali su da žive na marginama, kao strvinari koji su živeli od otpadaka. Previše pitomi za divlje, i previše divlji za pitome. Možda su Moglija u džunglama Indije, odgajili upravo ovi izgnanici.
Pitam se, kako je sabrat jednog poštovanog i paženog psa drevnih Egipćana, doživeo tako drugačiju sudbinu u Indiji od drevnih vremena sve do današnjice? Kako je od tradicionalno vernog pratioca, postao odbačeni izgnanik na ulicama Delhija ili bilo kog drugog grada širom planete? Kako je od hrabrog i požrtvovanog borca, dospeo do reputacije nečiste štetočine? Da li su ga izgnali ljudi kao kaznu za neki njegov greh? Da li su ga oterali od trpeze koja je postala nedovoljna baš za njega? Da li su ga proterali iz domova iz novih verovanja? Da nije možda otišao sam, razočaran životom uz čoveka? Nakon svega, ovaj je pas ostao osuđen da bude povod zlokobnih, pogrdnih reči hiljadama godina kasnije, kada je pravi uzrok njegovog izgnanstva već pokrila prašina prošlih vremena.
Tu i tamo, poneki od njih, onih hrabrijih optimista, pokuša ponovo da priđe čoveku. Svedoci smo retkih happy end-ova usvojenih ”izgnanika” i u našoj sredini. Neki povremeno bivaju delimično usvojeni uglavnom u seoskim i siromašnim domaćinstvima. To podrazumeva poneki otpadak hrane kad ista pretekne, i dozvolu pa čak i očekivanje da nastave da slobodno lutaju, što podrazumeva novo razočarenje u čoveka. No, većina ih ostaje osuđena na izgnanstvo, dovoljno blizu, a sasvim daleko od ljudi. Čvrsto sam ubeđena, sopstvenim izborom.
[You must be registered and logged in to see this link.]

田犬 – pas čuvar
吠犬 – pas koji laje
食犬 – pas za ishranu

Pomenuti prosečnom žitelju zapadne hemisfere pse i Kinu, označavalo bi samo jedno: „Tamo ih jedu“… A, da li je to baš samo tako?


„Ne znači da je pas dobar, ako glasno laje. Isto tako ne znači da je čovek dobar, ako je vešt sa rečima.“ – Chuang Tzu (Čuang Ce 369 p.n.e. – 286 p.n.e.) kineski filozof.

Pomen reči Kina kod prosečnog „zapadnog čoveka“, izaziva osećanja neke mističnosti, posebne duhovnosti, duboke filozofije, a u poslednjoj deceniji podrazumeva fascinantan tehnološki i ekonomski razvoj. Daljina, specifično društveno uređenje i posebno (nama „zapadnima“ totalno strano) pismo, učinili su da nam je kultura ovog drevnog i najmnogoljudnijeg naroda, ostajala neopravdano po strani. Pomenuti prosečnom žitelju zapadne hemisfere pse i Kinu, označavalo bi samo jedno: „Tamo ih jedu“… A, da li je to baš samo tako?
Najraniji arheološki podatak, datira iz perioda ranog neolita, negde između 7000. i 5800. godine pre nove ere, a pronađen je u mestu Jiahu u provinciji Henan, a najstarije neolitske zajednice, Yangshao (oko 4000. godine pne) i Hemudu (oko 5000. godine pne) ostavile su tragove života čoveka sa dvema domestifikovanim životinjama. Bili su to svinja i pas.
Kao i u drugim delovima sveta, tako se i u Kini psi veoma rano pojavljuju kao „kraljevske“ životinje. Svoj kraljevski status u punom smislu te reči dobijaju od dinastije Han. Osvajač i imperator Ling svojim psima dodao je i titulu imperijalnih čuvara i sa njim kao rodonačelnikom tradicije započinje era gde psi dobijaju ulogu dela carske garde (verujem da su to prvi, zvanično angažovani, službeni psi…). Nisu imperijalne porodice samo paradirale sa svojim psima. Istorija drevne Kine beleži da su se one bavile i uzgojem pasa, a rezultate njihovog rada danas prepoznajemo u „psima za rukav“ (aristokrate su imale veoma široke rukave na svečanim odorama, tako da su unutra mogli komotno nositi toy-pse koje su posebno cenili) kao što su šarmantni pug i pikinezer, intrigantni ši-cu, itd. „Kraljevski status“ podrazumevao je i da je pas bio i deo sakralnih rituala. Grobnica Shang do danas slovi za najstariju poznatu kraljevsku grobnicu vladara Fu Hao (nalazi se u Anyang; 1300. godine pne) i „krije“ ispod kraljevskog kovčega prostor u kome su položena tela 6 njegovih pasa. Nanyang, „južni glavni grad“, istorijski grad provincije Henan iz doba dinastije Han, bio je jedan od najprosperitetnijih gradova tog vremena u kome je srednja klasa živela veoma udobno. Hobi bogatih ljudi postao je uzgoj i držanje pasa, pa otuda i činjenica da su „i veliki i mali“, najneobičniji i „najraskošniji“, glineni psi pronađeni u grobnicama uvek tik uz vlasnika. Verovalo se da će ih na onom svetu zaštiti od zla i pomoći im da mirno prožive život u raju. Nisu samo bogati držali pse. Hroničari davnih vremena zabeležili su da je i čuveni mislilac i filozof drevne Kine, Konfučije (Confucius 551. pne – 479. pne) takođe imao psa i to čuvara, i da je izuzetno bio vezan za njega.
Psi i lov u Kini su od davnina jedno. Karakteri kojima se ispisuju reči lov i loviti u sebi kao deo, sadrže i karakter psa: lie 獵 loviti, shou 狩 zimski lov ili huo 獲 lov na ptice. U najranijoj antologiji poezije Shi Jing, nastaloj pre više od 3000 godina, opevana je i jedna scena iz lova: „Trčkara u krug vešto zec, ali ga čak i glupi pas može uhvatiti“. Najbolje pse za lov imala su kraljevstva Han i Yan, a kolika je važnost pridavana ovim psima govori i podatak da je u to vreme Shang Lin imao i „nadzornog odgajivačnice“ (狗監 goujian) čiji je zadatak bio odgoj, školovanje, čuvanje i priprema pasa. Kraljevski mauzolej Zhongshan čuva pronađene ostatke dva lovačka psa sa zlatnom i srebrnom ogrlicom oko vrata.
Bog vegetacije kod starih Kineza imao je oblik psa, pa naučnici tvrde da onda nije čudo što je pas bio i ceremonijalna žrtva. Arheološka iskopavanja potvrdila su da je bilo teško pronaći grobnicu ili građevinu bez žrtvenog psa (iskopina Xiaotong, pronađeno 825 ljudskih žrtava, 15 konja, 10 bikova, 18 ovaca i 35 pasa). Sam podatak da su samo pas i konj sahranjivani od svih domaćih životinja oslikava njihovu važnost u tom vremenu (možda i poređenje „radim kao pas-konj“ odatle dolazi). Ritual Ning umirivao je četiri vetra, ali na pogibeljan način za pse (pas je komadan), a ni ritual Nan nije bivao humaniji po pse. Pas je žrtvovan i pokopavan ispred glavnog ulaza u grad-naselje da zaštiti žitelje od napasti. Ali nije pseća krv uzalud prolivana svaki put. Prilikom „potpisivanja mirovnih sporazuma“, korišćena je kao zakletva, između zaraćenih plemena i njihovih starešina.
Sa velikom dozom razumevanja, nešto i o „problemu pasa u ljudskoj ishrani“ Kine. Uz svinje, oni su bili glavni izvor, esencijalnih po ljudski život, animalnih proteina iako su, moramo i to naglasiti i mnoge druge životinje manje ili više bliske čoveku daleke Kine, bile „izvor proteina“. Psi su prvobitno korišćeni za ishranu u medicinske svrhe, kao lek. Ran 肰 je simbol za pseće meso, a stari kineski karakter za glagol peći „oslikavao“ je psa iznad vatre 然. Kao mala „uteha“ deluje činjenica da se nisu svi psi „konzumirali“ (delili su se u tri osnovne kategorije: tianquan 田犬 pas čuvar; feiquan 吠犬 pas koji laje-„lajavko“ i shi-quan 食犬 pas za ishranu). Profesija „pseći mesar“ bila je specifična i uglavnom sa lošim statusom. Samo su izuzetno retki bili znameniti u ovoj profesiji (muzičar Gao Jianli, aristokrata Fan Kuai).
Danas psi u Kini imaju ponovo svoje telohranitelje. Uživaju sve blagodeti kućnog ljubimca koje su i carski psi mogli samo da sanjaju…
P.S. E da, 2018. je godina psa. Ako ulazimo u Evropu i ne možemo ranije, voleo bih da to bude u godini PSA.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Kineske ”princeze na zrnu pirinča”

Vekovima su ih mogli imati samo članovi Kineske imerijalne palate i svaki pokušaj krađe pekinezera, povlačio je kaznu smrću.


„Dobar pas ne napada kokoši, kao što ni dobar čovek ne tuče ženu“ – Kineska poslovica

Pre samo dvadesetak godina, poneki retki pripadnik roda kanida na ulicama Pekinga, rizikovao je pre da završi na nekom tanjiru, nego da bude nečiji kućni ljubimac. Retki ljubitelji pasa koji su se ipak usudili da imaju pse, uprkos vladajućoj ideološkoj dogmi kineske revolucije kojom su psi smatrani buržoaskim luksuzom ili adekvatnim izvorom proteina, osujećeni su 1983. godine dekretom kineske vlade kojim je držanje pasa uz još sedam domaćih životinja, uključujući i prasiće i patke, zabranjeno na teritoriji Pekinga.
Danas je situacija posve drugačija. Iako je i dalje moguće pronaći restoran koji služi specijalitete od psećeg mesa, mnogo su prisutnije prodavnice pseće hrane i opreme. Bioskopi nude mogućnost da najnoviji film pogledate upravo u društvu vašeg četvoronožnog prijatelja, a nakon toga se možete uputiti sa vernom družbenicom ili drugom, u bar na Kosmopolitan ili kriglu piva. Park u okolini Pekinga na svojih desetak hektara nudi provod na dva bazena u obliku koske, mnoštvo aktivnosti, a ponuda uključuje i mogućnost sahrane na psećem groblju uz ceremoniju u psećoj kapeli. Broj pasa u Pekingu danas, zvanično iznosi 900 hiljada i uvećava se stopom od 10 posto na godišnjem nivou. Neki su mišljenja da je kineska politika kojom je dozvoljeno samo jedno dete, uticala da se Kinezi u tolikom broju odlučuju na pse kao družbenike sebi ili svom detetu. Drugi smatraju da su psi postali statusni simbol i način iskazivanja sopstvenog ukusa i stila, ali i način da se lakše prepoznaju srodne duše. Vlasništvo određenih rasa za više klase kineskog društva, postalo je jednak statusni simbol kao i posedovanje skupih sportskih automobila italijanskih proizvođača. Sve su češći primeri trošenja više stotina hiljada dolara na eskort i obezbeđenje pasa na imanjima bogatih Kineza. Psi Kine prešli su dug i trnovit put od doba drevne Kine do danas. I preživeli su.
Drevni Kinezi su veoma voleli pse i držali ih u imperijalnim palatama kao pse za razonodu i pratnju, dok su u seoskim domaćinstvima psi bili pomoćnici u lovu ili se nadmetali u borbama pasa. Za drevnu kinesku rasu po imenu pekinezer, verovalo se da su potekli od Bude, te su bili predodređeni da žive isključivo u hramovima i palatama. No, njegova uloga nije bila puke igračke. Tako mali ali velikog srca, imao je zadatak da juri i uništava sićušne demone koji su mogli da nasele palatu ili hram. Vekovima su ih mogli imati samo članovi Kineske imerijalne palate i svaki pokušaj krađe pekinezera, povlačio je kaznu smrću. Vremenom su odgajani minijaturni pekinezeri, takozvani pekinezeri za rukav, koje su članovi dvora nosili u rukavima svojih odora.
Legenda kaže da je ovaj pas nastao kao plod ljubavi lavice i marmozeta, minijaturnog majmuna, koji su se očajni obratili samom Budi za pomoć. Buda je lavicu smanjio na veličinu njenog dragog i kao plod ljubavi, rodio se pekinezer. Otuda i njegova lavlja glava i smešan hod nalik na majmunski. Istina je da se godinama odgoja planski radilo upravo na limitiranju kretanja ovih pasa krivljenjem nogica, kako ne bi mogli da odlutaju daleko sa palata i hramova.
Kako je pekinezer bio veoma ljubomorno čuvan i dragocen pas, postao je predmet želja mnogih Evropljana, vladara, trgovaca, diplomata koji su posećivali Peking. Postoji priča o carskom prijemu gde je imperator uslišio želje svojih evropskih zvanica i svakom poklonio po jednog pekinezera u prelepoj korpi sa svilenim jastukom. Poslovična kineska uljudnost se i tog puta uspostavila varljivom, jer je većina poklonjenih pasa ubrzo uginula. Predanje kaže da su im, po carevom naređenju, pred svečani prijem u hranu stavljeni sitni bambusovi iverci usled čega su mali psi uginuli, te Evropljani ipak nisu došli do predmeta svojih želja. Zapravo svi pokušaji da se ovi psi dopreme u Evropu, propadali su sve do Drugog opijumskog rata 1860. godine, kada je kineski car bio prinuđen da napusti Zabranjeni grad pred nadolezećim engleskim i francuskih snagama. Svi psi koji nisu mogli da budu spašeni sa carskom svitom, bili su ubijeni po carevom naređenju. Starija tetka imperatora odbila je da napusti Letnju palatu gde je počinila samoubistvo pred sam dolazak neprijatelja. Engleska vojska je pronašla njeno mrtvo telo okruženo sa njenih pet pekinezera. Lord Džon Hej uspeo je da ih spasi pre nego što je staru Letnju palatu u znak odmazde spalio „hrabri“ Lord Eldžin. Legenda kaže da je kompleks palata i bašta koji su se nalazili osam kilometara od zidova Pekinga, palilo 3500 vojnika tokom tri dana. Lord je jednu ženku i mužjaka poklonio svojoj sestri Vojvodkinji od Velingtona, drugi par je poklonjen Vojvodi i Vojvodkinji od Ričmonda, dok je poslednji mužjak poklonjen kraljici Viktoriji. Tako su sićušni lavovi napokon dospeli u Evropu koja ih je toliko željno iščekivala. Tako je pekinezerka Fifi mogla da postane devojka Miki Mausovog psa Plutona i da mu izrodi 5 malih kučića, od kojih i naslednika Plutona Juniora. Tako je jedan pekinezer, putnik na Titaniku, imao priliku da preživi strašni brodolom.
Drevna kineska ljubav i poštovanje prema psima, toliko očigledna kroz kinesku istoriju, opstala je do današnjeg dana. Tako da i danas ponovo postoje kineske „princeze na zrnu pirinča“. Na svu sreću!
[You must be registered and logged in to see this link.]

4-Paws samuraji

Deo objašnjenja ove, nekima čudne kulture, leži u sve „bržem“ životu, u otuđenju čoveka od čoveka, ali i u jednom starom japanskom zakonu, Zakonu o očuvanju istorijske zaostavštine, naučne lepote i prirodnih spomenika! Ovaj zakon donet je 1919. godine kao rezultat velike zabrinutosti Japanaca povodom propadanja i nestanka drevnih japanskih tradicija i dobara. Među njima su bile i japanske rase pasa.


„I psu je bračna svađa neukusna. “ – Japanska poslovica

Zemlja tradicije (carska porodica vlada gotovo 2700 godina), haiku poezije, šoguna i vulkana; zemlja origamija, čaja, kabuki pozorišta i sušija; zemlja ikebane, bonsaia, sumoa i džudoa; zemlja Nagasakija, Hirošime, zemljotresa i cunamija; zemlja Sonija, trešnjevog cveta, Honde i Kavasakija; zemlja drevnog naroda Ainu; zemlja Tošibe, Šinkansena i Akita inu; zemlja filozofa, jakuza i gejši, domovina je i za više miliona četvoronožnih samuraja (Samuraj znači pratilac-čuvar).
Potomci čuvenih ratnika danas svojim ljubimcima pružaju i više nego što prosečan čovek može da razume i prihvati. Odnose se prema njima kao prema ravnopravnim članovima porodice. Venčavaju ih, organizuju sahrane, voze ih u „be-be“ kolicima po gradu, prate ih video kamerama kada su sami kod kuće, hrane ih uz pomoć „štapića“ za istim stolom gde i gosti sede, spavaju sa njima, oblače ih „adekvatno“ kada je hladno ili kada kiša pada, puštaju im filmove „za pse“ koje iznajmljuju u posebnim video klubovima. Kada zbog obaveza ne mogu da se pod njihove stare dane adekvatno brinu o njima, odvode ih u luksuzne staračke domove sa banjskim uslovima sa stalnom veterinarskom negom i posebnom ishranom za pseće „treće doba“. Viđeni su i tokom molitvi u nekim hramovima.
”Savremeni japanski kinofilski filozofi” objašnjavaju sve učestaliju pojavu ”psećih“ vizit karti kao kvalitetan model obogaćivanja društvenog života vlasnika, kao izraz njihove velike privrženosti prema svojim psima, ali i kao i deo oslobađanja pseće ličnosti. Jer, kad neko poseduje vizit kartu, nije ničije vlasništvo, on ili ona postaju slobodan subjekt.
Deo objašnjenja ove, nekima čudne kulture, leži u sve „bržem“ životu, u otuđenju čoveka od čoveka, ali i u jednom starom japanskom zakonu, Zakonu o očuvanju istorijske zaostavštine, naučne lepote i prirodnih spomenika! Ovaj zakon donet je 1919. godine kao rezultat velike zabrinutosti Japanaca povodom propadanja i nestanka drevnih japanskih tradicija i dobara. Među njima su bile i japanske rase pasa. Japanski kinolozi su se, između ostalih, pobrinuli da se devet godina ranije, 1910. godine ustanovi institucija prirodnog spomenika Japana, čime su zaštitili potomke drevnih četvoronožnih samuraja. Rezultati su bili sledeći: pas Akita postao je prirodni spomenik 1931. godine; 1934. godine pas Kai, kao i Kišu i Koši-no; a „mali“ Šiba, zakonski „štit“ dobija 1936. godine.
I u Japanu kao i u drugim delovima sveta, istorija koegzistencije njih i nas, stara je nekoliko hiljada godina. Drevno nomadsko pleme Ezo (Ainu) naseljavalo je Japan živeći u pećinama ostrva Kyushu i Shikok. Profesor Nobuo Naora sa Waseda univerziteta, dugim godinama istraživanja, zaključio je da su psi Japana pripitomljavani tokom perioda Jomon, tj. oko 8000 pre Hrista pa sve do oko 200. godine pre Hrista i da se nisu razlikovali od „drugih“ pasa tog doba. Skeleti pasa koji su pronađeni na Hokkaidou (na severu) i na Kyushuu (na jugu) potvrdili su doktoru Kotondo Hasebe-u da mali, srednji i veliki psi, „dolaze“ još iz kamenog doba.
Klasifikacija doktora Shouzaburou Watase-a takođe je sadržala tri grupe. Prvu su sačinjavali veliki psi „severnog tipa“ tj. psi koji su dolazili sa severnog dela evroazijskog kontintenta i koje su odgajali još Parasibirski narodi. Ti psi su bili nešto krupnije građe i značajno su uticali na kasniju selekciju velikih japanskih pasa. U drugoj grupi su psi takođe „severnog tipa“, ali koji su u Japan došli iz Koreje sa Neosibircima i koji su bili srednje visine. Treću grupu činili su mali, južni psi, za koje se pretpostavlja da su na japanska ostrva najverovatnije stigli (preko Filipina) iz istočnog dela Indije.
Osnovne karakteristike ”prvih” japanskih pasa su uspravne uši i u ”srp” uvijeni repovi. Do ovih podataka se došlo posredno, preko glinenih figurica, skulptura i izrezbarenih posuda na kojima su prikazivani psi, a arheološki je dokazano da potiču iz praistorijskog perioda. Kasnije pronađeni zapisi u knjigama, kao i iskopani stari novčići samo su potvrđivali ranije ustanovljene osnovne karakteristika japanskih pasa.
Kao i svi njihovi ”rođaci” iz tog perioda, a sa drugih krajeva zemljine kugle, išli su za „svojim“ šogunima i pomagali im u lovu. Arheološki muzeji čuvaju glinene posude sa reljefima pasa, bronzana zvona sa gravurama pasa, porcelanske figurice iz perida drevnog Japana. Prve pisane hronike (Nihon Shoki iz 720. godine pre nove ere i japanska drevna hronika, Kojiki iz 682. godine pre nove ere) su ujedno i prvi pisani tragovi koji beleže četvoronožne samuraje i njihove lovačke i čuvarske bravure. U kasnijim spisima nalazimo da su i oni dobili svoje pomoćnike (sokolove) tako da je ovaj novi tandem bio sve do 1800. godine obavezan deo svakog lova.
Kroz bogatu istoriju Japana vidi se i bogata i burna istorija pasa. Odate, pseći grad, bio je grad nadaleko čuven po turnirima borbenih pasa. Velmoža Odate dvorca, zabrinut zbog dugotrajnog mira i nestajanja borbenog duha među svojim samurajima, ustanovio je odgoj velikih, snažnih pasa sa neustrašivim i borbenim duhom i organizovao sistem turnira. I pored strogog klasnog društvenog sistema (ratnici, trgovci, umetnici, seljaci) držanje pasa je bilo dozvoljeno svima. Svi iole bogatiji ljudi tog vremena „trkali su se“ ko će imati boljeg četvoronožnog samuraja, dok su pripadnici nižih radničkih klasa, zbog malih plata, dobijali finansijske bonuse ukoliko su želeli da imaju pse. Ovo doba je donelo i nove nazive za pse koji su bili uglavnom toponimi Odate-inu (pas iz oblasti Odate), Kazuno inu, Nambu inu.
Otvaranjem luke Na, krajem 16. veka stvoreni su uslovi i za „uvoz“ zapadnih pasa. A da japanski feudalni kneževi i prinčevi nisu bili imuni na modu govori podatak da su engleski mastifi i grejhaundi vrlo brzo postali „in“. Da strašni vladari života i smrti tadašnjeg Japana menjaju navike govori i podatak da je Shogun Tsunayoshi (vladao od 1680. do 1709.) iz perioda Tokugawa, raspisao veliki porez kako bi u Edou (staro ime Tokija) napravio „azil za pse“ i tako ih zaštitio. Ovaj narodski nazvan „pseći Šogun“, ustanovio je i registar pasa (Kazukesho) gde su psi tog vremena razvrstavani i po boji dlake.
Nemački doktor Philipp Franz von Siebold koji je radio u Nagasaki-u, 1823. godine, „selekcionisao“ je 3 vrste pasa u Japanu: lovački pas (podignutih ušiju, mršavog tela i šiljate njuške); mali kućni pas sa vrlo kratkom njuškom; i veliki gradski pas (borac, mešanac starih japanskih pasa i novih evropskih pasa).
Dvadeseti vek donosi brzi život, brzo prihvatanje zapadnjačke kulture i lagano zaboravljanje tradicije. Moda je učinila da su „zapadni“ psi bivali sve češće „gradske face“ bivajući pratioci svima onima koju su mislili da bez njih ne mogu biti „gradske face“. Tada su se i intelektualnim krugovima japana (gradonačelnik Odate-Shigele Izumi, Geijutsu Daigaku sa Tokijskog univerziteta lepih umetnosi i drugi) javlja pokret za očuvanje nacionalnih rasa pasa čija je posledica Institut prirodnog spomenika koju je ustanovila Japanska vlada 1919. godine.
Japanski ratnici sledili su put bushido-a, načina razmišljanja koji se protvorio u nacionalnu filozofiju Japana. Bushido kodeks samuraja čini sedam vrlina: ispravnost (gi), hrabrost (yuu), dobrota (jin), ljubaznost (rei), istinoljubivost (makoto-shin), čast (yo) i odanost (chuu). Bushido kodeks naših četvoronožnih samuraja zvanično ne postoji, ali su mnogi koji veruju da ima isto toliko vrlina.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Čekajući Haćika…

Profesorovi prijatelji i rođaci su pokušavali da ga udome, ali je Hachikō uvek uspevao da pobegne i nađe put do profesorove kuće i stanice. Kada je nakon nekog vremena shvatio da u kući žive neki drugi ljudi, nastavio je da ga traži samo na stanici. Tu bi čekao dok svi putnici poslednjeg voza tog dana ne napuste stanicu. Potom bi počinjao lutanje ulicama do vremena identičnog rituala sledećeg dana. I tako sledećih 9 godina.


„Došla su druga vremena. Dece je sve manje, a pasa sve više… Psi su uglavnom rasni, a deca su naša, domaća i divlja.” – Dušan ”Duško” Radović (29.11.1922 – 16.08.1984) srpski pesnik, pisac, novinar i aforističar.

Ukoliko želite da se sretnete sa nekim u Tokiju, možete mu predložiti da se nađete u oblasti Ginza na uglu ulica Chuo-dori i Harumi-dori ispred čuvene Mitsukoshi robne kuće ili ispred Meiji hrama u parku Yoyogi. No, ukoliko predložite Japancu da odredi mesto sastanka, budite sigurni da ćete čuti: ”Čekam te kod Haćika!”
Ovo čuveno sastajalište Japanaca i turista svih generacija nalazi se u srcu trendi šoping oblasti Tokija po imenu Shibuya. Linija Yamanote, ”krug dvojke” Tokija, dovešće vas do stanice Shibuya, gde samo treba da sledite brojne putokaze ”Za Haćika”. Možda u prvi mah i ne uočite čuvenu statuu od mnoštva ljudi koji su tu istim poslom kao i vi, da nekoga sačekaju. No, chūken Hachikō, verni Haćiko kako je poznat u Japanu, je zasigurno tu, baš kao što je bio svakog popodneva na tom istom mestu strpljivo čekajući svog vlasnika.
Štene rase akita oštenjeno osmo po redu početkom novembra 1923. godine u ”psećem” gradu Odate, dobilo je ime upravo po broju 8, Hachi, jer ovaj broj u japanskoj tradiciji nosi posebno srećno značenje. Njegov vlasnik, profesor agronomije na Univerzitetu u Tokiju, dr Hidesaburō Ueno, dodao je njegovom imenu sufiks -kō dodajući mu titulu princa. Hachikō je sa svojim profesorom delio svaki trenutak i uporno odbijao da ostaje kod kuće kada se on spremao na posao. Tako je razvio naviku da profesora svako jutro isprati na stanicu Shibuya odakle je vozom išao na posao, da se vrati kući, i da ga sačeka na istom mestu popodne tačno u vreme kada je profesorov voz pristajao na stanicu. Onda je 21. maja 1925. godine, profesor iznenada umro od posledica šloga tokom predavanja i nije se nikada više vratio kući. Hachikō je imao 18 meseci. Profesorovi prijatelji i rođaci su pokušavali da ga udome, ali je Hachikō uvek uspevao da pobegne i nađe put do profesorove kuće i stanice. Kada je nakon nekog vremena shvatio da u kući žive neki drugi ljudi, nastavio je da ga traži samo na stanici. Tu bi čekao dok svi putnici poslednjeg voza tog dana ne napuste stanicu. Potom bi počinjao lutanje ulicama do vremena identičnog rituala sledećeg dana. I tako sledećih 9 godina.
Hachikō je svojom vernim čekanjem, privukao pažnju mnogih ljudi. Jedan od profesorovih učenika koji se zainteresovao za rasu akita, objavio je 4. oktobra 1933. godine u tokijskim novinama Aashi Shinbun članak ”Verni stari pas čeka povratak svog mrtvog gospodara sedam godina”. Japanska javnost je ostala zapanjena vernošću ovog psa koji je preko noći postao nacionalna senzacija i simbol porodične lojalnosti kojoj su svi težili. Roditelji i učitelji su počeli da koriste njegovo čekanje kao primer vernosti i lojalnosti za decu Japana. Ljudi su iz raznih krajeva dolazili da vide starog psa, da ga nahrane i da ga pomaze za sreću. Hachikō je vremeno prerastao u nacionalni simbol vernosti.
Njegovo neumorno čekanje prestalo je 8. marta 1935. godine kada je chūken Hachikō umro. Jedna legenda kaže da je utonuo u večni san na istom mestu gde je verno čekao svog profesora. Druga kaže da je prljav, star i iscrpljen pao u jednoj od sporednih ulica blizu stanice gde je njegovo telo pronađeno sledećeg dana. Vest o njegovoj smrti dospela je na naslovne strane svih japanskih novina. Proglašen je nacionalni dan žalosti. Haćijevo telo je preparirano i izloženo u Prirodnjačkom muzeju Tokija, ali postoje i priča da su neki njegovi poštovaoci nešto njegovih kostiju sahranili kraj profesora na groblju Aoyama.
Chūken Hachikō dobio je spomenik u aprilu 1934. godine koji je postavljen na mestu gde je čekao profesora. Priča se da je i sam Hachi prisustvovao njegovom otkrivanju čekajući da se njegov profesor pojavi baš tog dana.
Onda su došle teške gubitničke godine II Svetskog rata za Japan. Rasa akita koja je zaštićena kao prirodni spomenik Japana, osula se na svega desetak jedinki. Jedni su ih, naterani glađu, jeli. Drugi su ih prodavali vojsci koja se njihovim krznom branila od hladnoće. Skulptura na stanici Shibuya pretopljena je u municiju.
Mukotrpan su put prevalili psi Japana žrtvujući se za svoje gospodare. Danas njihove zasluge uživa mali Yuri, akita prestolonaslednika Japana u toplini naručja male princeze Aiko i njene majke princeze Masako. Drugi prate svoje vlasnike na njihov posao u udobnosti torbe Louis Vuitton Sac Chien. Sumnjam da su prosečni prodavci i menadžeri u buticima Louis Vuitton svesni toga. Za njih je to samo još jedan artikal u asortimanu. Za Japance je to način da odaju počast prethodnim generacijama svojih chūken pratilaca za njihovu odanost, hrabrost, dobrotu, brigu, vernost.
U međuvremenu je Hachikō dobio svoju novu skulpuru 1948. godine i priča o njemu se prenosila na nove generacije. Pedeset devet godina kasnije, japanska mreža CBN emitovala je snimak Haćikovog laveža sa stare polomljene ploče popravljene specijalnim laserom. 28. maja 1994. godine, milioni Japanaca su pored svojih radio aparata čekali da čuju lavež vernog psa.
O Haćiku su snimljena i dva filma, popularni japanski film iz 1987. godine pod imenom ”Hachikō Monogatari” (Priča o Haćiku), i američki film iz 2009. ”Haćiko, priča o jednom psu” sa Ričardom Girom u ulozi američkog profesora Parker Vilsona.
Haćikova priča bi mogla delimično biti naučno objašnjena urođenim instinktom akita za povratkom kući i potkrepljena drugim primerima vernosti ove rase. Akita Adachi-no-shiro je nakon godinu dana prešao put od 120 km preplivavši usput reku široku 150 metara do kuće svog originalnog vlasnika. Akita Yonaka-go, pas vojnika iz američkih okupacionih snaga, pronašao je put nazad do svoje baze i vlasnika. Svedoci su potvrdili da su videli psa koji se vozio vozom do određene stanice gde je preseo na drugi voz u pravcu Tokija, bez greške.
Nesebična žrtva i vera Haćika dovodi svakog 8. aprila na stanicu Šibuja na hiljade poštovalaca, da odaju počast lojalnosti i posvećenosti jednog psa. Prošlog kišnog aprila na stanici Šibuja, posmatrajući desetine lica ispred vernog psa, nisam mogla da se otrgnem osećaju da svako od nas u ovom i ovakvom svetu, upravo čeka svog Haćika.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sibirske Aurore…

Psi su dobijali imena po plemenima ili narodima koji su ih odgajali jer razlike su postojale manje ili veće što u psihofizičkim karakteristikama što u izgledu. Jedino su svi imali istu namenu – olakšati život svom ljudskom „čoporu“.


„Zagledajte se nekad u oči psa. U njima ćete pronaći isti onaj izraz koji srećemo u pogledima ljudi. Po svemu sudeći, psi poseduju ono što mi nazivamo duša.“ Roald Engelbergt Gravining Amundsen (16.07.1872 – 18.06.1928), norveški istraživač – osvajač Južnog pola

Sibir. Samo reč, a već vam je hladno. Do horizonta smrznuta ravnica sa vetrom koji zaledi sve ono što ravnica nije i mrakom koji traje pola godine postojbina je drevnih miroljubivih nomadskih plemena za koje se smatra da su pre nekih 35 000 godina, kako se ljudska populacija „iranskog platoa“ uvećavala, stigli iz centralne Azije, bežeći pred ratobornima. U toj negostoljubivoj sredini ljudski mozak bio je pod velikim pritiskom i razvio je poseban odnos prema životu i vrlo poseban prema psima. Samo najjači su ostajali i opstajali.
Ta, veruje se iz nužde, samoizolovanost iznedrila je grupaciju pasa pra tipa tj. grupaciju za koju nauka tvrdi da je najbliža vuku (u 14 najstarijih rasa pasa), a koju će značajno kasnije kinologija nazvati Nordijskim ili polarnim rasama pasa. Stroga selekcija i jedan jedini kriterijum, funkcionalnost i sposobnost za rad, stvorili su pse izdržljive u radu, odlične orijentacije u prostoru, ekonomične (malo hrane za ceo dan rada) i veoma otporne na teške klimatske uslove. Za sve njih je karakteristično da imaju oštru, veoma bujnu, nepromočivu dlaku, krupne „klinaste“ glave, „interesantna“ lica, mišićavo telo, bujan povijen rep, da ne laju nego kao vukovi zavijaju, da su uvek raspoloženi da „vuku sanke“ i da obožavaju ljudski „čopor“. Samo najbolji mužjaci su parili odabrane ženke a samo su odabrane ženke ostavljane u životu. I mužjaci su morali da se dokažu…
Negde između 3.500-2.000 godina pne. severne rase pasa učvrstile su svoje karakteristike po kojim ih danas poznajemo. Ime koje najčešće koristimo kada ih sretnemo na ulici je „haski“, a što se smatra izvedenom reči od reči „eski“, što je opet nadimak za Eskime („Eskimo“-„onaj koji jede sirovo meso“-jezik aljaških indijanaca) dok su oni pak sami sebe zvali Inuiti („Innuit“-„narod“). Ti eskimski psi nalazili su se od Sibira do Aljaske i Kanade i pomagali su „svojima“ kako da opstanu tako i da osvoje nove teritorije. Dobijali su imena po plemenima-narodima koji su ih odgajali zbog razlika koje su postojale, manjih ili većih, što u psihofizičkim karakteristikama, što u izgledu. Jedino su svi imali istu namenu – olakšati život svom, ljudskom „čoporu“.
Malemuti, Korjaci, Aleuti, Čukči, Samojede su starosedeoci ruske zemlje oko Beringovog mora, Kamčatke i Aljaske (prodata Americi 1867. godine za 4,74 $/km2!) koji su ušli u legendu po svojim četvoronožnim pratiocima sa kojima je život jedino moguć u zemlji večitog leda i danas nose njihova imena: Aljaskinskiji Malamut, Sibirskii Haski, Samoedskaja sobaka.
Surova klima stvorila je od običnog života čudnu simbiozu čoveka i polarnog psa. Živeći 24 sata zajedno počeli su imitirati jedni druge, pogotovo kada je podmladak u pitanju. Psi su toliko zavoleli decu da su se prema njima odnosili kao prema svojim mladuncima. Tokom hladnih noći spavali su sa njima, grejući ih toplim telima, a tokom gladnih dana bili su i na istoj dojci. Ta ljubav je danas glavna karakteristika svih polarnih pasa.
O istorijatu i nastanku polarnih rasa pasa postoji vrlo malo pisanih dokumenata. Legenda kaže da su pola-vukovi jer su plemena ostavljala ženke tokom noći da ih upare vukovi. Nauka se sa tim ne slaže. Jedno je neosporno da su bili nezamenjljivi pomoćnici. Prvi pisane tragove o polarnim psima „o belim psima koji vuku sanke“ ostavio je Adam Brand 1696. godine.
Danas polarni psi imaju „drugu“ funkciju. Oni su odlični takmičarski psi u zapregama na kratke i duge „pruge“, u nadmetanjima ko može teži teret „da povuče“, za „vođenje“ slabovidih, kao spasioci ili kao terapeuti za ljude, a pre svega dece ometene u razvoju, kao naši ljubimci u otuđenim životima u velikim soliterima i još većim gradovima. Njihovo mesto, posle „trke za život“ kada je 20 ekipa pasa i ljudi prešlo 1250 km za 127 i po sati, noseći kroz bespuće i oluje na -500C spasonosni lek za selo Noum, u istoriji razvoja ljudskog društva opisano je zlatnim slovima. Za današnji naš život sa njima „kriv“ je legendarni Džek London čiji su romani, iako romansirani, skrenuli tok svetske pažnje na život ljudi na Aljasci tačnije život i povezanost pasa i ljudi, a posle „Belog očnjaka“ niko više nije ostao ravnodušan.
Neverovatno.
Rus, Sergej Solovjev je 1982. Godine, za 243 dana, sa svojom psećom zapregom ”prevezao 10.000 kilometara, od Velena do Murmanska.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Verna Indijana…

Indijana je Džordža Lukasa pratila u vožnjama na suvozačkom sedištu i ležala ispod njegovog radnog stola dok je pisao čuvene Ratove zvezda. Sam lik pratioca Han Soloa, kopilot Čubaka, mudro i lojalno biće, inspirisan je upravo vernim Lukasovim kopilotom, Indijanom. Indijana je predstavnica nordijskih pasa…


Ako dugo žive zajedno, životinje se zavole, a ljudi zamrze. – Kineska poslovica

Možda se sećate scene iz filma o Indijani Džonsu u kojoj se Indi prepire sa svojim ocem koji ga uporno zove Henri Junior. Čuveni Indijana brani svoj nadimak koji je, saznajemo, dobio po psu, i povređeno objašnjava: ”Imam mnogo lepih uspomena na tog psa.”
Pomenuta ljubav nije puki deo scenarija. Pas po kome je Indijana Džons dobio ime, bio je četvoronožni pratilac autora ovog filmskog serijala Džordža Lukasa, ženka aljaskog malamuta po imenu Indijana.
Indijana je Džordža Lukasa pratila u vožnjama na suvozačkom sedištu i ležala ispod njegovog radnog stola dok je pisao čuvene Ratove zvezda. Sam lik pratioca Han Soloa, kopilot Čubaka, mudro i lojalno biće, inspirisan je upravo vernim Lukasovim kopilotom, Indijanom.
Indijana je predstavnica nordijskih pasa koji su vekovima živeli u svojim ljudskim čoporima u surovim polarnim predelima. Aljaski malamuti su odigrali značajnu ulogu u opstanku plemena u nepristupačnoj zemlji iznad Arktičkog kruga. Ova rasa je zbog svoje snage i otpornosti korišćena za vuču tereta do udaljenih naseobina. Dekretom parlamenta Aljaske, malamut je postao zvanični pas ove američke države.
Još jedan predstavnik grupe polarnih pasa, sibirski haski dospeo je iz svoje postojbine tokom zlatne groznice na Aljasku gde se brzo pročuo kao pas izuzetan za vuču sanki i prenošenje tereta.
U zimu 1925. desila se epidemija difterije u Noumu na Aljasci koja je naročito pretila lokalnom stanovništvu neotpornom na bolesti belog čoveka. Serum je u jedinstvenoj štafeti prenosilo od Nenane 20 ljudi sa preko 100 pasa tokom 1085 km. Norvežanin Gunnar Kaasen je na poslednjoj deonici sa psom Baltom stigao u Noum pet i po dana kasnije i stekao svetsku slavu, iako je najveći heroj ove trke bio Leonhard Seppala i njegov pas Togo koji su prešli najopasniji deo putanje. Podvig ovih hrabrih pasa ovekovečen je skulturom Balta u Centralnom parku u Njujorku.Predstavnik severnih pasa koji i danas živi sa svojim miroljubivim ljudskim čoporom plemena Samojede u ledenom Sibiru, je samojed. Popularan u carskoj Rusiji zbog lepote svog belog krzna, bio je i redak poklon evropskom plemstvu i vukao sanke sa ubiračima poreza do udaljenih naseobina u Sibiru. Podlaka ovih pasa koristi se i danas kao alternativna vunica za džempere zbog svojih hipoalergenskih odlika, teksture slične angori i izuzetne toplote.
Samojedi su u svom domu rasli uz svoju ljudsku porodicu, jeli sa njima uz vatru i spavali sa njima kako bi ih grejali. Ovakav tretman sa puno ljubavi stvorio je od ovih pasa divne pratioce koji su nežni sa članovima svojih porodica i željni i srećni da radom pomognu svoj ljudski čopor.
Na žalost, popularnost ovog psa mu nije donela mnogo dobra. Otišli su iz topline svojih samojedskih porodica da služe belom čoveku u ostvarenju njegovih ambicija i doživeli brutalan tretman u mnogim situacijama. Tako je norveški istraživač Fridtjof Nansen, tokom svojih ekspedicija u polarnim predelima, slabijim jedinkama hranio druge pse iz zaprege. U današnje vreme, teško razumljivo.
Jedan od učesnika trke za osvajanje Južnog pola, kapetan Robert Scott na ekspediciju je krenuo sa 33 samojeda. Nažalost, neko je psima ne razumevajući njihovu anatomiju ni fiziologiju, kupirao tj. odsekao repove i svi su umrli od upale pluća za samo tri nedelje. Samojedi repove povijaju preko nosa tokom spavanja kao dodatni način grejanja u ledenim noćima. Kada su ostali bez svih životinja, šest članova ekspedicije je dovuklo opremu do Južnog pola gde su zatekli otiske psećih šapa i norvešku zastavu. Ali, Južni pol nije osvojio istraživač Roald Amundsen, već samojed po imenu Etah, glavni pas u njegovoj zaprezi čija je šapa prva dotakla Južni pol.
Od svih karakteristika ovih pasa, lično mi najupečatljivija ostaje potreba da greju svoj ljudski čopor tokom hladnih noći. Začuđujuće, i naš mladi nemački ovčar oseća istu potrebu, te je svako veče ljuta trka ko će prvi stići do ”brloga” (kreveta prim. aut.) i zauzeti bolju poziciju. Pitam se gde su se tu geni ukrstili i zalutali u jednog nemačkog ovčara na Vračaru u XXI veku. Ili je možda nekim čudom, kako bi rekao jedan gorštak sa Golije, samo “presrevio”. Iskoristiću to što je načas zadremao na dužnosti nadzornog u pisanju ovog teksta, da pokušam da ga večeras nekako prevarim i ušunjam se u naš brlog prva.
[You must be registered and logged in to see this link.]

U godini jubileja… 1911-FCI-2011 (1 deo)

Kao i danas, kinologija je i tada imala „dobro obaveštene“. Jedni su „znali“ da je karantin uveden da „kruna“ sačuva blistavost rasa svojih pasa (besnilo je navodno bilo sekundarno), dok su pak drugi „dobro obavešteni“ govorili da je karantin uveden da ih „naši“ ne tuku na njihovom terenu.


„Ljudska vrsta je usamljna na ovoj planeti – od svih živih bića savez su sa nama sklopili samo psi“. – Maurice Polydore Marie Bernard Maeterlinck (29.8.1862 – 6.5.1949) belgijski (frankofonac) dramski pisac, pesnik i esejist.

Lepota, gracioznost i raznovrsnost pasa ponosno izlaganih izazivala je pažnju javnosti. Vlasnici i prvi odgajivači su težili ka boljitku i standardizaciji svojih „grla“. Zapisujući geneologiju svoji pasa u prve rodovne knjige pokušavali su održati čistotu rase. „Nove“ rase su se takođe počele javljati a i sviđati javnosti. Počeli su polako nicati i kinološki klubovi. U prvo vreme u srcu Evrope a kasnije širom zemljine kugle.
U stvari sve je počelo da se uklapa u jedan „kinološki mozaik“ početkom 20. veka kao rezultat fenomena svetskog interesovanja za rasne pse. Sama činjenica da je do kinološkog organizovanja došlo, još jedan je dokaz univerzalne čovekove ljubavi prema psima. Sa druge strane podatak da je organizacija nastala od država koje baš u to vreme nisu bile u ljubavi govori u prilog da ni ratovi ni krize nisu mogle stati na put nepokolebljivoj posvećenosti ljubitelja pasa.
Osnovanje Kinološkog saveza Velike Britanije 1873. godine, dalo je ideju ljubiteljima u okolnim zemljama da osmisle i organizuju slične organizacije. Tako su nastajali i prvi nacionalni klubovi u Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj. Ali nije sve išlo baš kao po loju. Skoro sve rase razvijale su se iz specifičnih okolnosti pa su tako u Nemačkoj delegati iz raznih multiregionalnih klubova u Hanoveru 1880. godine stvorili rodovnu knjigu i usvojili međusobno prihvatljiva izložbena pravila. Prvi tom, nemačke rodovne knjige sastojale su se od 334 psa, uključujući veliki broj britanskih setera i poentera.
Rase pasa iz Britanije bile su duboko poštovanje širom Evrope i sveta. Na prvim izložbama one su dominirale po brojnosti što je sa druge strane uzrokovalo donekle podrugljiv stav prema rasama iz drugih zemalja.
U poslednjoj četvrtini 19. veka, broj stanovnika Berlina, Pariza i Hamburga dostigao je broj stanovnika britanskih velikih gradova. Ekonomski razvoj je učinio da se i nekoliko „evropskih rasa“ domogne „dobrog glasa“. Ovi gradovi su bili redovni domaćini izložbi pasa u tom periodu a jedna od najvećih izložbi organizovana je u Parizu u maju 1863. Sistematičnost u povoju i velika raznovrsnost razreda bili su „krivci“ što su nastupile sve popularne rase ali i jedinke koje su iole ličile na pse pa su tako registrovani razredi „Pasa koje čovek nije ukrotio“ i „Pasa koji postaju divlji“. Međutim, vrlo brzo je usvojena shema u skoro svim savezima da se rase podele na sportske i luksuzne (nesportske). U obema je permanento rastao broj.
Izložbe „na kontinentu“ okupljale su sve veći „kosmopolitski miks“ izlagača. Jednim dobrim delom zbog toga što mnogi „ponosni“ Britanci nisu hteli da se takmiče u razredu „stranih pasa“ koji su bili prepuni od švedskih biglova, kineskih pasa raznih rasa, japanskih pugova, persijskih hrtova, dinga, francuskih baseta. „Proizvod“ modernog organizovanja bio je i razred „Strani psi“ u kome su bili uvršćeni svi razni psi koje domaćin-kinološki savez nije priznavao i gde su bili podeljeni jedino po polu.
Pre primene restriktivnih karantina 1901. bilo je relativno jednostavno putovati sa psima na britanska ostrva. Kao i danas, kinologija je i tada imala „dobro obaveštene“. Jedni su „znali“ da je karantin uveden da „kruna“ sačuva blistavost rasa svojih pasa (besnilo je navodno bilo sekundarno), dok su pak drugi „dobro obavešteni“ govorili da je karantin uveden da ih „naši“ ne tuku na njihovom terenu.
Blagovremeno inforimsanje o rasporedu manifestacija kao i o novim rasama čija je popularnost preko noći rasla stizale su iz časopisa Chasse et Peche, Der Hund i Sportsworld. Završetak veka bio je početak i ubrzanog razvoja železničkog transporta koji je dramatično unapređen u brzini, tačnosti, komforu a i cene karata postajale su pristupačnije. „Najgušću“ mrežu pruga imale su Belgija i Nemačka i to je bio jedan od razloga što su organizovali su najveće izložbe. Iz tog perioda izložbu na Sajmu u Antverpenu pominju kao dobro poznatu zbog uslova gde je bilo „izloženo 400 pasa uz dovoljan broj prostranih ringova i gde se niko nije bunio zbog psećeg laveža“, kako su pričali posetioci.
[You must be registered and logged in to see this link.]

U godini jubileja… 1911-FCI-2011 (2 deo)

Sudije su se, neki tvrde, lukavo rukovodile lokalno prihvaćenim standardima. U tom periodu nastaje najambicioznija knjiga o rasama pasa tog doba. Grof Henry van Bylandt, Holanđanin poreklom a žitelj Belgije, kao stručnjak sa istančanim razumevanjem za rase pasa i međunarodni sudija, napisao je knjigu ”Standardna knjiga najpoznatijih rasa pasa”.


„Ujed se ne leči ubijanjem psa“. – Abraham Lincoln (12.2.1809 – 15.4.1865) pravnik, advokat, 16-ti predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

Razvijanje građanske klase sa svim propratnim pojavama, uz veoma važne saobraćaj i trgovinu, utiče i na organizovanje trgovačkih skupova i stočnih sajmova. Dolazak stada i krda, a samim tim i pasa iz najrazličitijih i udaljenih krajeva na sajmove stoke, neminovno je vodio ka prikazivanju i pasa koji su sa područja ili podneblja stada. Tako je ispunjen osnovni uslov da određene rase postanu poznate i širem krugu ljudi, da se popularizuju i rasprostranjuju. Pojavljuju se prvo ljubitelji, a zatim i odgajivači pojedinih rasa koji se udružuju u klubove. Organizovanost je vodila u planski odgoj pasa, njihovu selekciju i stvaranje njihovih standarda. U stvaranju današnje kinologije veliku ulogu odigrala je mogućnost međusobnog komuniciranja nekada zatvorenih područja.
Prvi klubovi koji su okupljali ljubitelje i odgajivače pojedinih rasa nicali su jedan za drugim. U početku kao klubovi ljubitelja nacionalnih rasa pasa, a kasnije kao klubovi koji su se bavili svim rasama pasa. Dalji razvoj doveo je do nacionalnih unija klubova, a zatim i do prvih međunarodnih saveza. Kraj 19. veka poznat je i po zbližavanju u međunacionalnim odnosima, a kao produkt te politike javljaju se i prva kinološka organizovanja susednih zemalja.
Stalna izloženost stranim rasama podigla je nivo svesti o varijacijama u tipu i kvalitetu. Izložbe su imale potencijal da rafinišu tip, ali ta mogućnost je bila uslovljena i konceptom shvatanja šta tip treba da predstavlja. Potom su došle godine konfuzije oko rasa na evropskom kontinentu. Teritorije mnogih evropskih rasa prostirale su se preko državnih granica susednih zemalja. Višestruka imena i regionalni varijeteti u mnogim zemljama razvijali su se vekovima i sve razlike nisu mogle biti uzete u obzir prilikom standardizacije određene rase. Dešavalo se da usled nepostojanja opšte prihvaćenog stadnarda za neku rasu, jedan pas dobije različite rezultate na izložbama što je izazivalo veliko, a vrlo često i opravdano nezadovoljstvo. Sudije su se, neki tvrde, lukavo rukovodile lokalno prihvaćenim standardima. U tom periodu nastaje najambicioznija knjiga o rasama pasa tog doba. Grof Henry van Bylandt (1840-1943), Holanđanin poreklom a žitelj Belgije, kao stručnjak sa istančanim razumevanjem za rase pasa i međunarodni sudija napisao je knjigu ”Standardna knjiga najpoznatijih rasa pasa”. Objavio je prvi put 1894. godine, Kinološki savez Holadnije. Obrađivala je 100 standarda pasa sa preko 400 ilustracija.
Dalji razvoj industrije, ekonomije, trgovine, vodio je i razvoj kinoloških organizacija vodećih ekonomskih zemalja. One postaju sve moćnije i brojnije pa se javlja potreba da se stvori međunarodna organizacija koja bi omogućavala jedinstveno delovanje, ujednačavanje kriterijuma i međunacionalnu saradnju.
Brisel je 1896. godine bio domaćin Međunarodnom kinološkom kongresu. Najvažniji rezultat kongresa došao je 1911. godine kada su se savezi Belgije, Holandije, Nemačke, Austrije i Francuske, zemalja koje su u to vreme bile politički vrlo suprostavljene i ljuti neprijatelji, sastali i stvorili Međunarodnu kinološku federaciju (FCI-Federation Cynologique Internationale). Sledeće, 1912. godine, pridužuju im se Italija i Španija. Unificiranje pravila koja su imala za cilj olkašavanje odnosa među odgajivačima; recipročno priznavanje imena odgajivačnica među savezima; uspostavljanje sistema za cetralni registar imena odgajivačnica; međusobno priznavanje kazni i sankcija izrečenih u savezima; kriterijumi za međunarodne izložbe i radna prvenstva bili su prvi zadaci.
Prvim svetskim ratom Međunarodna kinološka federacija prestaje sa radom da bi inicijativa Belgijskog i Francuskog kinološkog saveza, rezultirala ponovnim oživljavanjem tek 1921. godine. Period između dva velika rata karakteriše spori oporavak, da bi odmah zatim ekonomska kriza, a zatim ratna pošast, ponovo uzeli svoj danak. Početak Drugog svetskog rata, Međunarodna kinološka federacija dočekala je sa 48 zemalja redovnih članica.
Drugi svetski rat ne prekida sasvim rad ove međunarodne organizacije, ali je broj zemalja redovnih članica bio više nego prepolovljen, tako da je Međunarodna kinološka federacija kraj rata (1949) dočekala sa 23 članice. Od 1950. godine do danas ovaj broj se stalno uvećava. Danas, na svoj 100-ti rođendan, Međunarodna kinološka federacija broji 86 zemalja članica, od čega su 61 redovne članice, 16 pridružne članice, a 9 ugovorni partneri.
[You must be registered and logged in to see this link.]

U godini jubileja… 1911-FCI-2011 (3. deo)

Jugoslovenski kinološki savez imao je dva puta predsedničko mesto u Međunarodnoj kinološkoj federaciji. Dr Ivan Lovrenčić od 1939. do 1948. godine i Miloš Carević, ministar u Vladi Socijalističke Republike Srbije, od 1957. do 1958. godine.


”Za svog psa, čovek je Bog, i to je glavni razlog popularnosti psa”. – Aldous Leonard Huxley (26.7.1894.-22.11.1963.) engleski putopisac i esejista.

Međunarodnu kinološku federaciju (FCI) danas na njen 100-ti rođendan sačinjava 61 redovnih članova, 16 ugovornih članova i 09 pridružnih članova… Istorija našeg ”kučkarskog”, takođe jubilarnog (75 godina punopravnog članstva) bistvovanja u ovoj, slobodno možemo reći najpopularnijoj i najvećoj, kinološkoj organizaciji na svetu odvijala se uglavnom ovako:
Moderan, organizovan, kinološki rad kod nas je počeo je relativno kasno u odnosu na vodeće zapadnoevropske zemlje. ”Naš” tj., politički korektnim govorom, prostor jugoistočnog Balkana u vreme ”buđenja kinološkog proleća” bio je deo dve imperije Autstrougarske i Turske između kojih se nalazila Srbija. Pionirski koraci u organizovanju pravljeni su 1907. godine od strane slovenačkih lovaca koji su sa kinološkom sekcijom u okviru Lovačkog društva postali članovi Austrijskog kinološkog saveza. Zagrebačko lovačko društvo pak, priređuje 5. i 6. 9. 1906. godine Prvu opštu izložbu lovačkih pasa u Zagrebu u okviru državne privredne izložbe. Prvo takmičenje hrtova na tlu Vojvodine održano je 22. oktobra 1895. godine u Velikoj Kikindi na dan kada je osnovan i prvi kinološki savez ”po ugledu na Evropu”. U Srbiji su zabeleženi lovački poduhvati, gubernatora Beograda, Karl Aleksandra od Virtemberga, koji je okupljao lovce iz okoline Beograda i koji je cenio kvalitetne pse još 1719. godine. Kao posledica, dolaze lovačka udruženja kojih na početku 20-tog veka ima skoro 40.
Velika kriza, oslobodilački ratovi i Prvi svetski rat nisu ostavili mnogo prostora za ljubitelje pasa. Stari profesori govorili su da su, u teškoj situaciji u Srbiji, srce našeg ”kučkarskog” organizovanja, drugačije nego drugde, činili lovci, oficiri-lovci, žandarmi, izbeglo rusko plemstvo i inteligencija, francuski đaci posle Prvog rata, ”nova” beogradska inteligenicja a svi zajedno kao istinski zaljubljenici u pse. Nacionalno buđenje bilo je signal i za osamostaljivanjem klubova koji su bili pod okriljem velikog carstva.
Zatim se početkom dvadesetih godina organizuju klubovi ljubitelja pasa pojedinih rasa (1921. godine u Ljubljani – Klub ljubitelja ptičara; 1922. godine u Ljubljani – Klub ljubitelja sportskih pasa itd.) da bi se 1925. godine osnovao Jugoslovenski kinološki savez. Osnovali su ga: Klub ljubitelja ptičara (1921), Klub ljubitelja sportskih pasa (1922) i Klub ljubitelja barak pasa (1924), da bi im se tek kasnije priključili Klub ljubitelja sportskih pasa – Zagreb (1930) i Kenel klub Beograd (1931). Prvo sedište JKS-a bilo je u Ljubljani do 1953. godine, kada se seli u Beograd.
Uz značajni rad slovenačkih kinologa tadašnji Jugoslovenski kinološki savez bio je primljen kao pridružni član Međunarodne kinološke federacije već 25. februara 1929 (JKS je dogovor sa FCI-em potvrdio na svojoj sednici 19. juna 1929). Svoje punopravno članstvo JKS ostvarjuje u FCI, 2. aprila 1936. godine. Pred Drugi svetski rat, 1939. godine, FCI broji 48 članova a predsednik JKS-a, dr. Ivan Lovrenčić, izabran je potpredsednika. Tadašnji Statut FCI sadržao je odredbu da je potpredsednik sledeće godine predsednik a kako je FCI prestao sa radom 1940. godine, tako je i dr. Ivan Lovrenčić vršio dužnost predsednika sve do, prve posleratne skupštine FCI, održane na Bledu 1948 godine, kada je FCI nastavio sa radom.
Drugi svetski rat parališe rad svih kinoloških organizacija. Na inicijativu Kinološkog saveza Slovenije, 1946. godine, ponovo se aktiviraju kinolozi i obnavlja se organizovano bavljenje kinologijom.
Kinolozi Srbije i tadašnje Jugoslavije dobijaju svog prvog odnosno drugog Predsednika Međunarodne kinološke federacije na Skupštini FCI u Briselu, 15. jun 1957. godine. Advokat, Miloš Carević, član Glavnog odbora Jugoslovenske demokratske stranke, diplomata u FNRJ, ministar u Vladi SR Srbije, istaknuti funkcioner u lovačkoj organizaciji Jugoslavije i veliki pobornik afirmacije Jugoslavije u kinološkom svetu bio je predsedavajući do 1958. godine.
Danas, Kinološki savez Srbije, na 100-tu godišnjicu postojanja Međunarodne kinološke fideracije, u njenim stručnim telima predstavljaju: dr. Milivoje Urošević, delegat u stručnoj komisiji za goniče, Duško Šormaz, delegat u stručnoj komisiji za engleske ptičare, Zoran Marković, delegat u stručnoj komisiji za kontintentalne pitčare i Nenad Milojević, delegat u stručnoj komisiji za rad školovnih-službenih pasa.
Verujem duboko da će psi biti pored nas (koji ih volimo i poštujemo) dokle god bude i ljudi na ovoj planeti. Uz zahvalnost svim kinološkim posvećenicima koji su danas istorija koju slavimo, svesni da nas sadašnjost obavezuje pred činjenicom da smo sutra istorija kojom bi neko trebalo takođe da se diči i ponosi. Zato se potrudimo da je očuvamo.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Veličanstvena na putu u središte zemlje…

Osvajala me svojim kopanjem rupa po plaži Ade Bojane u čemu nije odustajala dok ne bi sasvim nestala ispod površine peska. Virio bi samo nagoveštaj njenog repa, tu i tamo bi poput gejzira izleteo mokri pesak, dok od psa nije bilo traga. Nikada nisam dokučila gde se to ona uputila. U središte zemlje?


”Bio sam očajan. Idiot koji mi je ukrao psa, ne razume šta mi je uradio”. – Adolf Hitler (20.04.1889 – 30.04.1945) nemački premijer, 1917. godine kada je saznao da mu je radnik na železnici u Alzas-u ukrao terijera.

Ruku na srce, premda oduvek ljubitelj pasa, tu sam naklonost najčešće izražavala nekako iz daleka. Psi su uvek bili tu, bila sam tu i ja, ali u zaštićenoj ulozi povremenog staratelja, nikako vlasnika. Stoički sam se branila potpunom obavezivanju iz uobičajenih razloga, da nikada nisam kod kuće, da je mučenje za psa da živi u stanu, da…
A, onda se u moj život ušunjala, posve neprimetno, preskočivši sva moja objašnjenja, razloge i izgovore, kuja nemačkog ovčara komplikovanog nemačkog imena Westie vom Kirschental, poznatija mnogo šire po nadimku Veštica.
Svoje veštičarenje i osvajanja obavljala je neprimetno. Od trenutka kada bi nepogrešivo spoznala da se spremam na izlazak iz kuće, upornim lavežom je govorila, ”Nemoj da se vraćaš, naravno da si isključila ringlu. Požuri, idemo napolje. Čeka nas radost. Ej, život…”
Osvajala me svojim kopanjem rupa po plaži Ade Bojane u čemu nije odustajala dok ne bi sasvim nestala ispod površine peska. Virio bi samo nagoveštaj njenog repa, tu i tamo bi poput gejzira izleteo mokri pesak, dok od psa nije bilo traga. Nikada nisam dokučila gde se to ona uputila. U središte zemlje?
Osvajala me svojom upornošću kada je pošla jednom Belgijancu koga smo joj odabrali za dragog. Frajer je bio strava i kao i svi šampioni bio je svestan tog, pa se ubrzo smoren još jednom malom koja mu je došla u dvorište, zainteresovao više za činiju sa vodom. Ona mu je uvređena lavežom zvocala, sve dok dasa nije shvatio da mu nema druge nego da se prihvati posla. Tako je osvojila novi nadimak, iz one narodne ”Bisenija, kćeri mila, gde si bila, gde si dangubila”, a ja sam od staratelja prešla u vlasnika četvoronožnog prijatelja.
Bisenija je bila prava dama koja je morala da bude mirišljava i čista. Stoički je podnosila optužbe nekih ukućana da je razlog njene mekoće što noću ”na kvarno” u kupatilu pije ”Lenor”. Žestoko je branila sve svoje, uključujući i parče vračarskog trotoara. Bila je u večitoj zavadi sa retriverkom Mašom, a i novoj šmizli u kraju labradorki Larici nije propuštala da objasni da za nove ženske tu mesta nema. Jednom je u zavadi sa novom komšinicom koja se usudila proći njenom stranom ulice, optužena da je ugrizla njenu gazdaricu. Nadležne službe uzele su stvar u svoje ruke i na nepravednom suđenju je proglasile krivom uz izrečenu kaznu karantina u trajanju od 48 sati, ali su neki dobri ljudi učinili da kaznu izdržava kod kuće.
Bisenija je najviše branila mene. Po svaku cenu. Onda je nedavno jednog jutra, po starom običaju ostala zaronjena u januarski sneg, ovaj put neki neuobičajeni sekund duže. Dijagnoza je uputila na krivca, dvanaestogodišnje umorno srce koje više nije moglo da prati njenu uvek mladu dušu. Borila se žestoko da ostane uz mene što duže, da me polako privikne na njen neizbežni odlazak. A, onda se odšunjala iz mog života, veoma primetno.
Ispratila sam je ušuškanu u mirišljavi parižanski peškir, uz preke potrepštine, njenu turpiju i lak za nokte (da, Bisenija je volela povremeni pedikir), koskice za glodanje i kesicu grisina, da se nađu uz put. Tugu odlaska ublažila je uteha što je u voćnjaku ispod kuće na Goliji pored svog prvog, gde će uvek imati svoj miran san. Retka privilegija koju će razumeti svi suočeni sa teškim izborom gde da u ovom gradu sahrane svog četvoronožnog prijatelja.
Čemu ova priča, slična mnogim pričama pripadnika tajnog reda koji zorom i oko ponoći užurbano promiču sivim ulicama naših gradova do prve zelene površine? Verovatno iz razloga što su sve radosti iste, a sve tuge posebne i velike. A, moju tugu mogu da razumeju samo oni koji su takođe ispratili svog džukca. Ovom pričom pokušavam da kažem hvala mojoj saputnici na svakom zajedničkom trenutku provedenom na Vračaru, u Baru, u Rimu, Kragujevcu, Kanu, Subotici, Parizu, Ivanjici, Goliji… Potajno se nadam da će pomoći i onim nevernim Tomama, u koje sam i sama spadala, koji tvrde da pas nije za kuću. U pravu su, delimično. Pas je za čoveka, gde god se on nalazio. Kuća sa tim nema, ama baš nikakve veze.
Znam da će neki reći da je neumesno, u ovom i ovakvom svetu, tugovati za jednim psom. Sasvim je ljudski biti dirnut kada nam priroda pruži viziju veličanstvene lepote, zar ne? A, zašto onda čovek ne bio dirnut kada nam pruži biće veličanstvene dobrote, vernosti i ljubavi?

[You must be registered and logged in to see this link.]