Turci u sluzbi Vizantije

ТУРЦИ У СЛУЖБИ ВИЗАНТИЈЕ

Јаничар златног носа

Иако вишевековни крвни непријатељи Турака, Византинци су у више наврата на веома високим положајима у својој држави имали баш Османлије

Вишевековно суседство и супарништво, различито порекло, другачија вера, као и политички интереси који су се међусобно искључивали, имали су за последицу да су Турци и Византинци најчешће зазирали једни од других.
Међутим, постојала су раздобља и околности када односи двеју цивилизација, на неки начин смештених на супротним фронтовима историје, нису били испуњени мржњом и острашћеном искључивошћу. На пример, византијски историчар Никита Хонијат наглашава како је крајем 12. века, у нередовним приликама кад је Цариград водио мало рачуна о пограничним подручјима, византијско становништво читавих области Мале Азије драговољно бирало живот у суседном Иконијском султанату који су у другој половини 11. столећа утемељили Турци Селџуци. Привучени попустљивошћу и разумевањем које су у то време Турци показивали према хришћанима, тамошњи православци напустили су у великом броју земље тек неколико година раније враћене под скиптар византијског цара, како би се настанили у областима које им је владар Турака Селџука стављао на располагање. Византијски историчар доноси једноставно објашњење да су они настојали да утекну од неправди цариградске владе, па се нису либили да промене отаџбину и определе се за живот с варварима.
Исти писац бележи да је султан Рукнедин Сулејман II (1196–1204) крајем 12. века неким византијским затвореницима – којих је било пет хиљада на броју – на селџучком подручју доделио земљу и семе. Истовремено, обећао је да ће у случају да склопи мир с цариградском владом, све заробљенике пустити без било какве накнаде. До даљег је требало они да живе у Иконијском султанату и првих пет година уопште не плаћају порез, а затим да буду оптерећени разумним обавезама које се неће увеличавати као што се понекад догађало у Византији. Султанова разборита и човекољубива обећања не само да су утицала да заробљени војници престану да размишљају о повратку у отаџбину него су у ову област привукла и мноштво Византинаца који нису били заробљени, али су чули како се поступа с њиховим рођацима и сународницима. У наставку, Никита Хонијат јадикује над опадањем родољубивог духа код Византинаца које је било проузроковано неомиљеним мерама власти и грамзивошћу државних функционера.
Дешавало се и то да поједини Турци постану житељи Византије и буду чак врло блиски и верни пријатељи и сарадници византијских владара. Навешћемо два веома занимљива примера. Најбољи и најоданији пријатељи двојице византијских царева династије Комнина (1081–1185), Алексија I (1081–1118) и Јована II (1118–1143) били су Турци, синови ратних заробљеника њихових очева.

Татикије

Татикије је био син једног турског ратника кога је најпре заједно с породицом заробио, а потом примио у своју личну службу Јован Комнин, високи достојанственик византијског двора, рођени брат цара Исака I Комнина (1057–1059) и отац будућег цара Алексија I Комнина. Није могуће тачно одредити кад се то десило, али с обзиром на чињеницу да је Јован Комнин преминуо 1067, а да је Татикије био приближно истог узраста као Алексије Комнин, који је рођен 1056/1057. године, породица селџучког ратника могла је бити доведена у Цариград негде између та два датума. Син турског заробљеника и син византијског великодостојника одрастали су заједно и међу њима је створено пријатељство које је непомућено потрајало читав живот. Кад је време одрастања прошло, два младића започела су војничке каријере. Тек што је Алексије Комнин навршио двадесет година, успешно се ухватио у коштац с најтежим задацима које један војсковођа може да добије.
Седамдесете године 11. века у историји Византије остале су упамћене по честим покушајима узурпације царског престола. Тако је 1078. године млади Алексије Комнин, уз кога се борио његов одани пријатељ Татикије, угушио побуну Нићифора Василакиса. У наредним годинама уследио је и успон младог Турчина, поготово после 1081. године кад је Алексије Комнин постао византијски цар. Татикије је с титулом великог примикирија најпре ратовао 1081. године против Нормана, најопаснијих византијских противника на западном ратишту. Затим је у раздобљу од 1086. до 1090. године успешно предводио византијске походе против Турака и Печенега. Изузетну присебност и способност показао је приликом гушења завере Нићифора Диогена, уперене против Алексија I, до које је дошло у близини града Сера.
Ана Комнина у историјском спису „Алексијада”, који је посвећен очевој владавини, о Татикију пише с великом наклоношћу и уважавањем. Из текста учене принцезе видимо да његова безрезервна оданост, поштовање према династији и служење византијској царској круни ни у једном тренутку нису били доведени у питање. Ана Комнина истиче да је најбољи пријатељ њеног оца био веома уравнотежен и сталожен човек, да је био разуман у речима, а искусан у делима, и да је овладао даром да предвиђа догађаје. Осим тога, као непосредан учесник и очевидац многобројних важних збивања, Татикије је достављао читав низ података који су Ани Комнини били драгоцени за састављање историјског списа, иначе ремек-дела византијске књижевности.
У току Првог крсташког рата Татикије је заједно с латинским ратницима нападао Никеју коју су држали Турци Селџуци, помажући западним витезовима. И западни писци истичу да је овај Турчин – византијски васпитаник имао велику моћ у царству. С малим одредом византијских војника, а у царево име, Татикије је пратио крсташе који су преко Мале Азије хитали у Сирију. За време опсаде сиријске престонице Антиохије (децембар 1097–јун 1098), Татикије се удаљио од крсташких вођа Боемунда и француског грофа Рајмунда од Тулуза. Због погоршаних односа с крсташима, он је био приморан да се почетком фебруара 1098. године повуче на острво Кипар. Учинио је то под изговором да треба да осигура животне намирнице и обезбеди помоћ за крсташе. Међутим, будући да се није вратио, у западним изворима могу се срести оптужбе да је изневерио дотадашње савезништво и да се понео као издајник. Татикије се у изворима последњи пут појављује као командант византијске флоте у сукобу с бродовљем италијанске поморске републике Пизе 1099. године. Ваља подвући чињеницу да су чланови Татикијеве породице имали запажену улогу за владе цара Алексија I Комнина. Ана Комнина помиње Татикија у занимљивом настојању да објасни узроке костобоље од које је боловао њен отац. Једном приликом, док се надметао са својим такмацем и пријатељем Татикијем, овај је пао с коња право на цареву ногу. Алексије I Комнин издржао је јак бол у чашици на колену и дуж целе ноге, али му није придавао значај. Штавише, мало је залечио ногу, бол се смирила и он се вратио својим уобичајеним делатностима. Овај случај, наглашава Ана Комнина, био је први узрок очеве бољке, а онда наводи и остале.
Западни извори за Татикија везују и једну необичну појединост. Они тврде да је његов нос био одсечен, што можда наговештава да је каријеру у Византији почео као роб. Међутим, син некадашњег турског заробљеника имао је вештачки златни нос који је његову појаву ратника од заната чинио нарочито застрашујућом.

Јован Аксух

Поучен властитим примером беспрекорне сарадње с турским пријатељем Татикијем, Алексије I Комнин желео је да свом најстаријем сину и наследнику престола Јовану II Комнину нађе сличног сарадника. То није требало да буде неко ко је припадао уском породичном кругу царског дома Комнина јер би могао да пожели византијску круну. Будућем владару Византије био је потребан пријатељ, саветник и савезник у кога би могао да има потпуно поверење. Избор је пао на сина турског заробљеника по имену Аксух, који је допао крсташког ропства 1097. године. И у овом случају радило се о вршњацима који су од најранијих дана васпитавани и одрастали заједно. Касније се показало да је стари цар веома добро проценио околности и да је сину нашао најбољег могућег пријатеља и саборца у најтежим државничким обавезама. По свом византијском „сабрату” млади Турчин је добио хришћанско име Јован и уследила је њихова вишегодишња сарадња. Чак би се могло рећи да је у случају Јована I Комнина и Јована Аксуха необично комнинско „побратимство” уздигнуто на виши ступањ него у случају Алексија II Комнина и Татикија.
Током читавог живота цара и имењака Јована Комнина, Јован Аксух је остао његов најповерљивији сарадник, али је, за разлику од Татикија, и стварно био на највишим положајима у Византијском царству. Ту је пре свега реч о достојанству великог доместика, то јест врховног заповедника византијске војске, што је Јован Аксух био и у време смрти Јована Комнина, 8. априла 1143. године. Међутим, не мање значајна била је функција носиоца царског печата која је овом византијском „јаничару”, као најближем царевом сараднику, давала право да у име Јована II Комнина потписује и оверава све царске документе. Без било каквог претеривања може се рећи да је за царевања Јована II његов пријатељ Јован Аксух био други човек Византијског царства. Он је имао неке везе и с нашом историјом: после успешног похода против Срба 1149. године, велики доместик Јован Аксух однео је у Цариград писмо да житеље престонице обавести о византијској победи.
Византијски великодостојник турског порекла показао је ширину и племенитост тиме што је на неки начин „измирио” цара Јована II и његову старију сестру Ану Комнину. Увек љубоморна на млађег брата, а и сама с царским амбицијама, она је после очеве смрти покушала да завером преотме престо Јовану II. Покушај није уродио плодом и видно потиштени цар признао је како су му се његови најближи показали као непријатељи, а туђинци као пријатељи. Уз то, намеравао је да заплени Анину имовину и дарује је оданом сараднику Јовану Аксуху. Околност да је царева сестра била веома богата, што значи да се радило о веома примамљивој могућности, није поколебала Аксухову племенитост, праведност и оданост царском дому Комнина. Он је учтиво одбио царев предлог и у сјајном говору узео у заштиту Ану Комнину, предочивши њеном брату да ће се она искрено покајати због дотадашњих недостојних поступака. Очито дирнут оваквим наступом најбољег пријатеља, Јован II Комнин прешао је преко сестриног лошег држања и њену имовину оставио је нетакнуту.
Ма како то изгледало неуобичајено, а у сваком погледу у нескладу с породичним и клановским начином владања куће Комнина, пријатељство два Јована заправо је пружало сигурност власти царској династији. Није наодмет подсетити се да је Јован II Комнин, који је дуго био оптерећен многобројним оспоравањима водеће улоге у роду Комнина, у Јовану Аксуху видео једину особу у коју је имао безгранично поверење. Он је могао да буде сасвим сигуран да ће се његов турски „сабрат” безрезервно борити да византијски престо припадне оном кога сам цар одреди за наследника. Отуда не треба да изненађује да је Јован II Комнин одлучио да свог „побратима” ороди с царским породицом. Тако је син Јована Аксуха ожењен царевом унуком, кћерком најстаријег сина и несуђеног наследника престола Алексија. На тај начин само је потврђена огромна политичка тежина овог сина некадашњег турског заробљеника и његово место незваничног савладара самог цара Јована. Јован Аксух био је уз цара у бурним данима, у априлу 1143. године, кад је Јован II, рањен отровном стрелом, преминуо у лову. Будући да је знао да су му тренуци одбројани – није дао да му одсеку руку која је отекла и постала дебела као бедро – цар је грозничаво бринуо о наследнику престола. Огромну помоћ пружио му је Јован Аксух који је захваљујући прибраности и окретности помогао да смена на престолу прође безболно. Његовом заслугом војска је прихватила последњу жељу Јована II Комнина да га наследи најмлађи од четворице синова – Манојло I Комнин (1143–1180). Прва двојица царевих синова Алексије и Андроник преминули су претходне 1142. године, а трећи син Исак, кога отац није баш ценио, налазио се у Цариграду. Да је и нови цар Манојло I имао поверења у Јована Аксуха показује чињеница да га је журно послао у византијску престоницу. Желео је да га и на Босфору прихвате као цара, али се истовремено прибојавао старијег брата Исака. Јован Аксух похитао је у престоницу и Исака, који у међувремену ништа није дознао о најновијим збивањима, затворио у манастир. Кад је Исак постао свестан шта се догодило, било је касно да се било шта предузме.
Јован Аксух умро је око 1150. године, а писац Нићифор Василакис изрекао је о њему прегршт ласкавих речи. Кћи Јована Аксуха Евдокија била је удата за Стефана Комнина, а, као што је речено, његов син Алексије, коме је дао име по свом добротвору Алексију I Комнину, био је ожењен унуком Јована II Комнина. Алексије Аксух командовао је бројним војним подухватима и био један од најбогатијих великаша у царству. Међутим, око 1167. године, због сумње да је умешан у заверу против цара, пао је у немилост Манојла I Комнина и отеран је у манастир. Савременици су му замерили што је једну од својих кућа у предграђу Цариграда осликао призорима из ратних похода чувеног селџучког султана Килиџ Арслана II (1155–1192), а не, како је било уобичајено, онима који су величали војне подвиге византијских царева. Ова занимљива и необична подробност показује да Алексије Аксух није заборавио своје турско порекло. За собом је оставио два сина од којих је један, који је по мајци носио презиме Комнин и остао познат као Јован Комнин Дебели, 1200. године покушао побуну против цара Алексија III Анђела (1195–1203), али је био убијен. Породица Аксух, која је имала важну улогу у византијској историји 12. века, не појављује се у 13, 14. и 15. столећу .
[You must be registered and logged in to see this link.]