Lepotica uma - Dzordz Eliot

Живот је бајка – Џорџ Елиот (Мери Ен Еванс)

ЛЕПОТИЦА УМА

„Ако је ове редове исписао мушкарац, верујем да је то једини мушкарац откако је света и века који је у потпуности овладао женским умом”, написао је Чарлс Дикенс кад је прочитао књигу Џорџа Елиота



Да од почетка не буде никакве забуне: Џорџ Елиот, писац романа „Воденица на Флоси”, била је – жена. Додуше, име које је као већ зрела особа узела, било је недвосмислено мушко. Истини за вољу, Џорџ није носила мушка одела као што је то често чинила француска књижевница Жорж Санд, али је по свој прилици остала дубоко уверена да жена писац боље пролази код издавача и читалаца под велом мушког имена.
Дакле, Џорџ Елиот рођена је као Мери Ен Еванс, 22. новембра 1819. године у Ворикширу, у Енглеској. Била је најмлађе дете Роберта Еванса, шумара, а потом управника имања Вутон Хол. Кристина Пирсон, Мерина мајка, била је Робертова друга жена. Мери Ен имала је старију сестру Кристину, брата Исака и полубраћу Франческа и Роберта. У седамнаестој години Мери Ен остала је без мајке и постала главна домаћица у очевој кући. Све обавезе прихватала је без поговора. Била је веома побожна...

Преводилац, новинар, писац

Оцу Роберту ипак је било стало да му кћерке буду образоване. И Мери Ен и Кристина похађале су школе за девојке. Убрзо је свима било јасно да је госпођица Еванс веома обдарена и да јој писање иде од руке. Посебно је занимала филозофија. Са задовољством је читала дела немачких и француских филозофа. Почела је да ради као преводилац с немачког у листовима „Coventry Herald”, „Fraser's Magazine” и „The Leader”. Кад је Роберт Еванс умро 1849. године, тридесетогодишњој кћерки оставио је известан иметак и она је одлучила да тај новац потроши на путовања. По повратку у Енглеску постала је помоћник уредника филозофског часописа „Westminister Review”. Тако је било све до 1854. године кад је новинарка донела одлуку да живот посвети писању. Напустила је новине.
Од 1858. године кад је напунила тридесет девет година, почела је да користи име Џорџ Елиот. Под овим псеудонимом објавила је прву књигу „Сцене из свештеничког живота”. Њена три рана романа „Адам Бид” (1859), „Воденица на Флоси” (1860) и „Сајлас Марнер” (1861) темеље се на сећањима на детињство и девојаштво у Ковентрију. Књиге су постигле велики успех. И краљица Викторија дивила се делу Џорџа Елиота...
Занимљива је прича која се тиче њеног псеудонима. Наиме, кад је објављена њена прва књига, примерци су послати на разне адресе па су књигу добили и Тенисон и Раскин, као и многи други угледни књижевници и критичари. Једино је Дикенс приметио да с књигом „нешто није у реду”: „Ако је ове редове исписао мушкарац, верујем да је то једини мушкарац откако је света и века који је у потпуности овладао женским умом”, написао је мудри Чарлс Дикенс. Извесно време Мери Ен је одбијала да призна да је она написала дела Џорџа Елиота. Чак су њени најближи пријатељи били веома изненађени кад су напослетку открили ко је заправо писац познатих књижевних дела. „Ово искуство ме је просветлило”, написала је Мери Ен у свом дневнику овим поводом. „Спознала сам колико се заправо међусобно не познајемо.”

Величанствено ружна



Споменик књижевници Џорџ Елиот у Нанитону

Џорџ Елиот није била лепа. Имала је прилично крупну главу за свој витки стас, плаве очи и врло дугачак нос. Писац Хенри Џејмс описао је као „величанствено ружну жену дубоког гласа”. Десна рука била јој је упадљиво дужа од леве. Увек је носила црну хаљину и била веома неспретна, невична женским пословима. Муж је од милоште звао Поли, а она је себе називала Клематис, по пузавици која се у језику цвећа назива лепотицом ума. Тако је и потписивала своја младалачка писма. У друштву су је веома ценили мада су се неки и згражавали због њеног отвореног залагања за слободну љубав. Дружила се с Францом Листом, Робертом Браунингом, Хенријем Џејмсом, Иваном Тургењевом и другим познатим уметницима свог времена.
Роман „Воденица на Флоси” из 1860. године вероватно је најпознатије дело Џорџ Елиот. У лику главне јунакиње Меги Таливер многи су касније препознали личност списатељице. Две године касније написала је историјски роман „Ромола”. Каснија дела (посебно „Мидлмарч – слика провинцијског живота”) нису више плод сећања на младалачке дане, већ изражавају поглед на свет и књижевност. Преселивши се у Лондон, Џорџ Елиот ускоро постаје члан водећих интелектуалних кругова. Што се личног живота тиче, изабрала је тежи пут од уобичајеног: живела је у браку, али као невенчана жена писца и зоолога Џорџа Хенрија Луиса. Често је истицала да без његове подршке свакако не би објавила ниједан роман. Зато је као псеудоним узела мужевљево име. Пар није могао званично да се венча јер је Џорџ Луис био ожењен и имао четири сина са супругом Агнес. Али, кад га је она напустила и родила двоје деце њиховом пријатељу Торнтону Ханту, Џорџ је сматрао брак развргнутим. Џорџ Елиот била је једна од првих жена које су јавно говориле и писале о контрацепцији. Сама није желела да има деце, а с том одлуком сложио се и њен невенчани муж.
Мери Ен Еванс умела је лепо да свира клавир. Трудила се да одржи добру физичку кондицију због чега је редовно играла тенис и бадминтон. Изнад свега обожавала је френологију. Сматрала је себе довољно вештом да по облику лобање закључи каква је неко (био) особа.

Касни брак

Кад је Луис умро, књижевница се удала за америчког банкара Џона Валтера Кроса. Џон је био двадесет година млађи и већ извесно време њен финансијски саветник. Чини се да је млади супруг био још трапавији од своје жене: прве брачне ноћи, у романтичној Венецији, он је с терасе пао у канал! Срећом, преживео је. Али, зли језици исплели су приче о томе како је Џон покушао да изврши самоубиство кад је схватио да се оженио – бабом! Било како било, по повратку у Лондон, господин и госпођа Крос настанили су се у кући у Челсију. Нажалост, срећа овог необичног брачног пара није дуго трајала. Једне хладне јесење вечери Мери Ен и Џон отишли су на концерт. Она се прехладила и добила упалу грла. Убрзо је упала прешла на бубреге од којих је и раније боловала. Умрла је 22. децембра 1880. године с Библијом у рукама .


Рекла је...
Џорџ Елиот
(1819–1880)

НИКАД НИЈЕ КАСНО ДА ПОСТАНЕШ ОНА ОСОБА КОЈА СИ МОЖДА МОГЛА ПОСТАТИ.

ЖЕНСКО СРЦЕ МОРА ДА БУДЕ ОДРЕЂЕНЕ ВЕЛИЧИНЕ, НИКАКО ВЕЋЕ, ИНАЧЕ ЋЕ ГА ПРИКЛЕШТИТИ И СПЉОШТИТИ КАО СТОПАЛА КИНЕСКИNjА. ЖЕНСКА СРЕЋА НАСТАЈЕ КАО И КОЛАЧИ: ПО ТАЧНО ОДРЕЂЕНОМ РЕЦЕПТУ.

ПУСТОЛОВИНА НИЈЕ НЕГДЕ ИЗВАН ЧОВЕКА, ВЕЋ У NjЕМУ САМОМ.

СВА ЗНАЧЕNjА, КАО ШТО НАМ ЈЕ ПОЗНАТО, ЗАВИСЕ ОД ТУМАЧЕNjА.

НЕКА ЈЕ БЛАГОСЛОВЕН УТИЦАЈ ИСКРЕНЕ ДУШЕ ПУНЕ ЉУБАВИ НА ДУШУ ДРУГЕ ОСОБЕ.

ПРЕКОМЕРНА КNjИЖЕВНА ПРОИЗВОДNjА УВРЕДА ЈЕ ЗА ДРУШТВО.

ВОЛИМ НЕ САМО ДА БУДЕМ ВОЉЕНА, ВЕЋ И ДА МИ КАЖУ ДА МЕ ВОЛЕ.

ВОЛИМ ДА ПОКУШАВАМ ДА ОСТАНЕМ У ДРУГОМ СТАNjУ, АЛИ НИСАМ СИГУРНА ЖЕЛИМ ЛИ ДА ИМАМ ДЕЦУ.

НЕ ПОРИЧЕМ ДА СУ ЖЕНЕ БУДАЛАСТЕ. СВЕМОЋНИ БОГ УЧИНИО ИХ ЈЕ СРОДНИМ МУШКАРЦУ.

НАЈСРЕЋНИЈА ЖЕНА, БАШ КАО И НАЈСРЕЋНИЈЕ НАЦИЈЕ – НЕМА ИСТОРИЈУ.

ОНО ШТО ЧОВЕК НАЈЧЕШЋЕ ЖЕЛИ ЈЕСТЕ СЛЕДЕЋЕ: ДА МУ БУДАЛА КАЖЕ КАКО ЈЕ МУДАР.

БЕЗ ОБЗИРА НА ТО ДА ЛИ ЋЕ СРЕЋА ДОЋИ ИЛИ НЕ, ЧОВЕК МОРА ДА СЕ ПРИПРЕМИ ДА ЖИВИ БЕЗ NjЕ.

[You must be registered and logged in to see this link.]