Filatelija - Pocelo je sa Crnim Penijem

ПОЧЕЛО ЈЕ С ЦРНИМ ПЕНИЈЕМ



„Пени блек” прва је поштанска марка која се појавила у свету. Издата 1. маја 1840. године у Великој Британији, званично је ушла у употребу пет дана касније. Пре него што су на писма почеле да се лепе марке, поштарину није плаћала особа која их шаље, већ она која их прима. Износ је зависио од тежине писма и удаљености места у које се писмо слало и кретао се око једног шилинга, што је за многе било прилично скупо јер је толика била просечна дневница једног радника. Због скупе поштарине често се догађало да човек коме је писмо упућено одбије да га прими. Било је то време кад је светом лутало мноштво никада отворених писама. Не чуди онда што су чланове британског Парламента, који су имали повластицу да пошиљке шаљу бесплатно, непрекидно салетали родбина и многобројни пријатељи да шаљу писма у њихово име.
На замисао како превазићи ову тешкоћу дошао је британски наставник Роланд Хил. Предложио је да се уведе такозвани Програм марке за један пени. Хилова замисао била је да се поштарина унапред плаћа што би се потврдило малом налепницом на коверти која би коштала само један пени. На тај начин слање писама престало би да изазива ноћну мору. Британски парламентарци били су сумњичави према овом Хиловом програму страхујући да ће он створити велики мањак у државном буџету који неће моћи да се опорави наредних педесет година. Међутим, програм је ипак усвојен и, за дивно чудо, превазишао је сва очекивања. Пошто је свако с лакоћом могао да купи марку од једног пенија, британске поште остваривале су добит. Јавила се само једна тешкоћа. Марку, коју су неки одлепљивали и лепили на ново писмо, требало је некако поништити и назначити да више не може да се користи. У пошти су прво ударали печат с наранџастим мастилом, али су домишљати људи убрзо открили да то мастило може лако да се спере с марке црне позадине (отуда и назив „Пени блек”). Прешло се на црно мастило које не само да се није видело на црној позадини, већ се још лакше испирало. Напокон је 1841. године британска пошта издала „пени ред”, марку црвене боје са чије позадине црни печат није могао да се скине. Да ли је марка „Пени блек” данас тражена међу филателистима? Јесте, без обзира на то што нема велику вредност. Наиме, иако је то прва марка која се појавила у свету, издата је у шездесет милиона примерака и лако ју је и данас наћи на тржишту .

ВАЖНО ЈЕ ДОСЕТИТИ СЕ

Ако је веровати предању, Роланд Хил је до замисли да се направи поштанска марка дошао сасвим случајно. Једног дана седео је у ресторану и присуствовао мучној сцени: поштар је једној од келнерица донео писмо, а она је одбила да га прими објашњавајући да нема довољно новца за поштарину. Пре него што је вратила писмо које јој је упутио вољени брат, замолила је поштара да јој дозволи да га неко време држи у рукама. Хил је сажаљиво посматрао како келнерица, погледа прикованог за коверту, наизглед безуспешно покушава да прочита текст који се крио унутра. Ганут, Хил је поштару дао један шилинг. Уместо да му захвали, келнерица је на збуњеног Хила осула паљбу. Кад је поштар отишао, објаснила је разлог свог беса. Она и брат успоставили су тајни језик шифрама исцртаним на коверти. У писму се крио неисписани лист хартије .

ЧЕДО ИНФЛАЦИЈЕ

Плаћајући земљама савезницама велике износе на име ратне одштете, Немачка је после Првог светског рата неминовно запала у велике новчане тешкоће које су проузроковале незапамћену инфлацију. Све цене, укључујући и цене поштанских марака, вртоглаво су расле. У јулу 1923. године неко ко би слао писмо из Немачке за Америку поштарину је, уместо дотадашњих триста, морао да плати деветсто марака (преведено у америчке доларе – мање од пола цента). Само три месеца касније иста та поштарина нарасла је на шест хиљада марака и наставила да расте. Већ у октобру 1923. поштарина је износила петнаест милиона марака, али ни то није био крај. Као што се види на слици, за марку је на крају требало издвојити несхватљивих двадесет милијарди марака. На неке пошиљке требало је залепити толико марака да су се оне некад вукле у дужини од три метра. Због тога је немачка пошта напокон наложила да се на писма више не лепе марке већ да се поштарина плати на лицу места .

СТАРЕ МАПЕ У НЕОБИЧНОМ РУХУ

Литванију, која за време Првог светског рата још није имала утврђене границе, немачке снаге окупирале су готово у целости. Године 1918, кад је с трона свргнута династија Романов, Литванија се одвојила од Русије и стекла независност. Пошто је била озбиљно разорена, Литванија се суочила с многим тешкоћама. Једна је била и недостатак хартије. Поставило се питање од чега направити марке. Литванска државна пошта досетила се и посегла за немачким мапама и старим новчаницама. Кад се погледа полеђина, јасно се види да је марка направљена од географске карте коју су Немци користили током Првог светског рата .

НИКАРАГВАНСКИ ИЛИ ПАНАМСКИ КАНАЛ

Амерички Конгрес требало је 1902. године да изда закон којим би се озваничила замисао да се ископа канал који би повезао Тихи океан с Карипским морем. Канал је требало да се простире подручјем Никарагве (да, није у питању грешка).
Осамдесетих година 19. века Бино Варила радио је за француско предузеће које је имало сличну замисао, само што је по њима канал требало да се простире дуж Панаме. Суочено с пословним и новчаним тешкоћама, то француско предузеће престало је да ради, што је значило да нема ништа од посла око канала. Међутим, Бино Варила није одустајао. И даље уверен да у Панами, која је тада била у саставу Колумбије, треба ископати канал, све је учинио да у то убеди и чланове америчког Конгреса. Само је још требало да докаже да је Никарагва заиста трусно подручје. У пролеће 1902. године потврдиле су се Варилине тврдње – дошло је до ерупције вулкана Маунт Момотомбо. Свесни да ће та природна непогода определити Американце за Панаму, званичници Никарагве покушали су да сакрију вест о ерупцији. Бино Варила морао је што пре да смисли како да раскринка никарагванске власти. Сетио се поштанске марке са цртежом вулкана Маунт Момотомбо из чијег се кратера вије дим. У једној филателистичкој продавници у Вашингтону Варила је нашао и купио деведесет тих марака. Потом је четрдесет петорици америчких конгресмена послао писма на чије је коверте залепио те никарагванске марке и с текстом који се састојао од само једне реченице: „Предочавам вам званични доказ да је вулкан у Никарагви активан.” Чланови Конгреса схватили су поруку. У јуну 1902. године, изгласавајући где ће се копати канал, определили су се за Панаму .



На маркама које је издала Канадска пошта виде се слова "OHMS" , скраћеница за "у служби Њеног величанства"

ИГРА НАДМУДРИВАЊА

Тридесетих година 20. века у Америци су харали „Машин ган” Кели (Кели машинка) и „Прити бој” Флојд (Лепи дечак Флојд), превејани криминалци који су се прочули по пљачки пошта и поштанских пошиљки. Да би им стала на пут, америчка влада одлучила је 1929. године да почне са издавањем посебних марки. У план су се прво укључиле две савезне државе – Канзас и Небраска – и на постојеће марке црним словима доштампале скраћени назив државе. Намера званичника ових држава била је да, ако криминалци и украду ове марке, теже могу њима да тргују јер су полицајци, као и обични грађани, знали за план.
Иако се чинило да се ради о домишљатом плану, криминалци су ипак успели да надмудре званичнике – на маркама које би претходно похарали из неке поште, фалсификовали су скраћенице „Канс” и „Небр” и потом их продавали .

СРЕДСТВО ПЛАЋАЊА

У 19. веку запослени у пошти бесплатно су добијали одређену количину марака које би им добро дошле јер су их у неким радњама продавци прихватали као средство плаћања. Чим су схватили да су поштанске марке често исто што и новац, многи радници почели су да их краду. Да би се заштитиле, поште су почеле да издају такозване „перфинс” марке – марке с перфорираним иницијалима. На тај начин званичници су ударили неку врсту печата којим су заштитили свој посед од лопова. Ако би се таква марка, рецимо, нашла на неком писму које није било званично, одмах би се знало да је украдена, док су продавци одбијали да приме „перфинсе” у замену за новац. Први пут званично издате у Великој Британији 1868. године, марке познате као „перфинс” штампане су 1908. године у САД, потом и у Канади .

НА ИВИЦИ РАТА

Наизглед мала, чини се да поштанска марка некад нарасте до неслућених размера. Најбољи пример је она коју је 1937. године издала Никарагва. На поштанској марки, осим мапе Никарагве, приказано је и подручје на које је право полагао и Хондурас. Око те земље две државе дуго су ломиле копља. Иако је 1906. године шпански краљ Алфонсо ?ИИИ пресудио и спорно подручје припојио Хондурасу, власти Никарагве одбиле су да поштују његову одлуку. Страсти су се узбуркале и наредних година чарке су постајале све жешће и чешће. Кад је 1937. године Никарагва издала поменуту марку, грађани Хондураса били су ван себе од беса. Сви, од званичника, новинара до обичних грађана протестовали су и захтевали да се марка одмах повуче из употребе и уништи. Влада Никарагве имала је спреман одговор: на мапи одштампаној на поштанској марки подручје на које су право полагале обе државе означено је као „территорио ен литигио”, односно као спорна територија. С оштрих речи прешло се на (зло)дела – у Хондурасу су избиле антиникарагванске демонстрације, а у Никарагви су били све гласнији позиви да се на границе сместа пошаљу одреди војске. Чинило се да рат куца на врата. У последњем часу, у жељи да посредују између сукобљених држава, умешале су се Сједињене Америчке Државе, Костарика и Венецуела. Мировни преговори уродили су плодом, обе стране почеле су с повлачењем трупа распоређених на спорној граници. Шта се догодило с марком? Никарагва је пристала да је повуче из употребе и уништи. Да одлуку нису до краја поштовали јасно је кад се зна да је марка због које само што није избио рат наставила да се продаје .

ШУМАН ИЛИ ШУБЕРТ?

Обележавајући 1956. године годишњицу смрти Роберта Шумана (1810–1856), Источна Немачка одлучила је да изда марку с ликом овог великог немачког композитора. У позадини се виде ноте једног од Шуманових дела. Све би било у реду да тек накнадно није примећено да су на поштанској марки заправо приказане ноте Франца Шуберта (1797–1828), аустријског композитора. Није било друге него да се марка повуче и сместа замени новом, с правим нотама .

ПОД ЗЕМЉОМ ЈЕ БРЖЕ

Почетком 20. века у великим градовима Европе и Америке достава поште била је веома отежана – кроз густ саобраћај било је тешко пробити се поштанским кочијама. Нешто је требало предузети. Зашто пошта не би путовала подземним путем? Почеле су да се граде пнеуматске цеви, нека врста подземне железнице за писма у велеградовима попут Париза, Рима, Беча, Берлина, Њујорка. Брзином од око четрдесет пет километара на сат запакована писма путовала су челичним цевима, покретана ваздухом под притиском. Италија је једна од ретких земаља која је, од 1933. до 1966. године, издавала посебне марке намењене пнеуматској пошти. Иначе, пнеуматска пошта била је у употреби до осамдесетих година прошлог века и онда, како су градови све више расли, постала непрактична. Задржала се делимично само у Прагу .

НЕ ЛИЖИ МЕ!

Да се марка не би одлепила с коверте, требало је смислити од чега да се направи одговарајући лепак. Већина марака штампаних после 1840. године на полеђини је имала лепљиву гуму направљену од кукурузног штирка, кромпира, гумирабике, шећера. Гума се није показала практичном јер се често догађало да се марка у путу одлепи. Шездесетих година 20. века у острвском краљевству Тонга, смештеном у јужном делу Тихог океана, дошли су на замисао коју су касније многи прихватили. Власти Тонге штампале су самолепљиве марке. Њихова предност није била само у томе што човек није морао да их лизне пре него што их залепи на коверат. Марке из Тонге постале су чувене јер су биле различитих облика – најпознатија је марка у облику банане из 1969. године. Ове марке постале су преко ноћи толико тражене да су биле и значајан извор зараде за краљевство Тонга. Филателисти су просто полудели за овим необичним маркама

[You must be registered and logged in to see this link.]

FilatelistiČke legende - SVIJET

Od ogromnog broja do sada izdanih poštanskih maraka u svijetu, izdvajaju se desetak opće poznatih maraka koje smatramo legendama. Neke od njih iznimne su rijetkosti, druge pak viđamo relativno često, jednima je neosporan filatelistički značaj dok je kod drugih on upitan, ali sve ove marke karakterizira iznimna popularnost koja prelazi granice filatelističke populacije i postaje već dio opće kulture. Uz ove marke idu i priče koje su nerijetko romatntičnog karaktera. Pogledajmo legende našeg hobija - filatelije.

Popularni "Penny Black" ušao je u legendu kao prva poštanska marka ikad izdana. Ova marka proizašla je iz velike poštanske reforme koju je 1837. predložio Sir Rowland Hill, a kojoj je bio cilj jednostavnija i jeftinija manipulacija poštanskim pošiljkama. Do tada se poštarina naplaćivala ovisno o udaljenosti i količini papira (tj. masi) pošiljke. Da stvar bude gora, primalac je plaćao poštarinu te je zbog visokog iznosa on često odbijao platiti potreban iznos. Uz to naplata poštarine bila je često objektom prevare na štetu pošte ne samo od strane pošiljaoca ili primaoca već i od strane poštanskih službenika. Hill je 1837. predložio jedinstvenu tarifu od 1 peni za bilo koje odredište u Engleskoj te naplatu poštarine unaprijed od strane pošiljaoca, što bi se potvrđivalo lijepljenjem poštanske marke, kao dokaz da je poštarina plaćena. Njegov prijedlog odobrio je parlament 1839. i reforma je provedena već u proljeće slijedeće godine. Prva poštanska marka sa likom kraljice Victorije tiskana je u arcima od 240 komada (20 redova po 12 maraka koje su u donjem uglu označene slovima, tako da je moguće odrediti poziciju marke u arku: primjerice "CG" znači da se radi o 3. redu i 7. poziciji). Cijeli jedan arak stajao je tadašnjih 1 funtu, a valja reći kako se niti jedan cijeli arak nije očuvao, a kako sakupljača u to vrijeme nije bilo, marke su se potrošile, a čak i manji dijelovi arka poput četveraca predstavljaju priličnu rijetkost!

Budući da je Engleska bila jedina zemlja sa poštanskom markom, naziv države nije bio naveden na marci. Tu je privilegiju Svjetski Poštanski Savez dao Ujedinjenom Kraljevstvu te ono sve do danas na markama nema oznake zemlje! Prva je marka tiskana u 68.000.000 primjeraka i ne bi se moglo reći da predstavlja rijetkost, iako joj zbog osobite filatelističke važnosti pripada počasno prvo mjesto u listi filatelističkih legendi. Cijena na tržištu za rabljeni primjerak kreće se oko 70 - 100 EUR-a, a za mnogo rjeđi nerabljeni preko 3.000 EUR-a. Pisma, posebice ona sa žigom prvog dana 6. svibnja 1840. dosižu velike cijene!



"Penny Black"

Mauricijus je mali otok u Indijskom oceanu, oko 700 kilometara udaljen od Madagaskara i vjerojatno za njega ne biste ni čuli da nije bilo možda najpopularnijih poštanskih maraka. Dok je "Penny Black" u legendu ušao kao prva marka, "dva Mauricijusa" ući će u ovu kategoriju zbog svoje iznimne rijetkosti. Godine 1847. jedini graver na ovome otoku, Joseph Osmond Barnard, napravio je bakrenu ploču sa 12 otisaka maraka (4 reda po 3 marke). Marke je prikazivala portret kraljice Victorije s vrijednostima od jednog i dva penija po uzoru na prve engleske poštanske marke. Nema nikakvog pismenog zapisa kakve je instrukcije i od kojeg službenog tijela dobio Barnard. Marke su tiskane u narančasto - crvenoj i plavoj boji, od svake vrijednosti tiskano je po 350 komada. Uz ove marke vezano je nekoliko romantičnih priča, čije su osnove ponekad sumnjive ili barem neutvrđene prirode. Prva priča vezana je uz grešku koja se nalazi na markama gdje je umjesto natpisa "POST PAID" (plaćena poštarina) napisano "POST OFFICE" (poštanski ured). Greška je otkrivena nakon što je već tiskano 350 primjeraka svake vrijednosti te su marke svejedno izašle u opticaj počevši od 22. rujna 1847. godine.



"Crveni i plavi Mauricijus"

Uz ovu odluku veže se još jedna priča koja govori kako su marke bile potrebne da bi guverner otoka njima frankirao pozivnice za veliki bal koji se održavao 30. rujna 1847. godine. Lako je povjerovati kako je postojala potreba da se za ovaj otmjeni događaj upotrijebi nešto novo poput poštanske marke na pozivnicama, ali postoje indicije da to nije točno. Prije svega, zašto bi izraz "POST OFFICE" bio neprikladan za prvu otočku marku? Prvi žigovi Mauricijusa iz 1834. nose natpis "COL/POST OFFICE/MAURITIUS", a kasniji "MAURITIUS/POST OFFICE", pa se povodeći tim korijenima ovaj natpis ne bi trebao smatrati pogrešnim. Zašto greška? U prvome redu ona otvara vrata prema romantičnim motivima. Dodamo li još k tome bal za koju prigodu su marke trebale biti gotove, cijela priča dobiva zaokruženu cjelinu.



"Ball cover" kojim je Lady Gomm pozivala uzvanike na otmjeni događaj

Neki podaci upućuju da je ideja o poštanskim markama bila aktualna više mjeseci prije njihovog puštanja u promet, dakle puno prije negoli je guvernerova supruga Lady Gomm znala kada će se održati bal. Bez obzira bile ove priče istinite ili ne, legenda je rođena i ove marke postaje najpoznatije marke i ulaze u pojmove opće kulture. Od 350 primjeraka svake vrijednosti koliko ih je tiskano, danas se zna za samo 26 pojedinačnih komada, od vrijednosti od 1 penija postoje 12 žigosanih i 2 nežigosana, a od 2 penija postoje 6 žigosanih i 6 nežigosanih. Romantične priče o "Mauricijusima" potaknute su od poznatog sakupljača Theodorea Championanakon koji je 1920. platio do tada rekordnu cijenu od 116.912 franaka za "Plavi Mauricijus".





"Bordeaux cover" sa "obje marke Mauricijusa" i njegov sadržaj

Engleski službenik James Bonar 1903. u svojoj je zbirci slučajno otkrio još jedan od rariteta "Mauricijusa" - probni otisak "Plavog Mauricijusa" od 2 penija. Bonar je za taj primjerak dobio ponudu od 1.000 britanskih funti - veliko bogatstvo u to vrijeme, ali odlučio se radije ga ponuditi na Phillipsovoj dražbi. Iznos se penjao sve do nevjerojatnih 1.450 funti, koji je ponudio agent tadašnjeg princa od Wales-a, od tog vremena je taj otisak u Kraljevskoj zbirci. Zadnji podaci o promijeni vlasnika datiraju iz 1993. kada je nežigosani "Mauricijus" od 1 penija prodan za 1.072.260 US$, a njegov poznatiji plavi "rođak" za 1.148.850 US$! Posebnu rijetkost od svih ovih raritetnih primjeraka "dva Mauricijusa" predstavljaju dva poznata pisma. Jedno je "Ball cover" sa markom od 1 penija kojim je Lady Gomm slala pozivnicu za svoj bal, a koji se također nalazi u Kraljevskoj zbirci. Drugo pismo "Bordeaux cover" je poslano 1847. u Francusku, jednom proizvođaču vina kojem se potvrđuje narudžba za 30 barela vina. Ovo pismo sa obje rijetke marke otkrio je mladi filatelist 1902., otkupio ga je jedan trgovac za 40.000 franaka, a na Feldmannovoj dražbi 1993. ovo je pismo prodano jednom singapurskom kupcu za astronomsku svotu od 3.829.500 US$. Veći broj primjeraka ovih "Mauricijusa" nalaze se danas u muzejima poput Blue Penny Museum u Mauricijusu (dva primjerka sa Feldmannove dražbe, nakon 145 godina ponovo vraćena u svoju "rodnu zemlju"), britanskoj kraljevskoj zbirci, British Library (Ball Cover iz Tapling zbirke i jedan nežigosani "Plavi Mauricijus"), Museum voor Communicatie Den Haag u Nizozenskoj te u Poštanskom Muzeju u Stockholmu.



"Rugoba" Britanske Gvajane

Među filatelističkim unikatima svakako je najpoznatija (i najskuplja) "Penny Magenta" Britanske Gvajane. Za razliku od "Mauricijusa" koji se nalaze u Muzejima i može ih se vidjeti na svjetskim izložbama, sudbina je ovaj crveni papirić udaljila od publike i zaključala u trezor banke bez izgleda da će ikada izaći na svjetlo dana pred filateliste ili moguće kupce. Mnogi je smatraju najružnijom markom koja je ikada izdana. Radi se o najpoznatijem svjetskom unikatu! Istočno od Venezuele nalazi se državica Gvajana koja je sredinom 19. stoljeća bila britanska kolonija i nosila naziv British Guiana. Kada je pošiljka maraka kasnila u ovu udaljenu koloniju 1856., vlada je dala tiskati provizorne marke od 1 i 4 centa na različitim papirima. Ova jedinica na crvenom papiru navodno je jedini sačuvani primjerak. Pronašao ju je školarac Vernon Vaughan 1872. i prodao lokalnom sakupljaču markama za 6 shillinga (oko 1.50 US$). Pet godina kasnije zbirka je prodana za 120 funti u Londonu i za vrtoglavi porast interesa i njezine cijene trebalo je čekati 50 godina.

Početkom 20. stoljeća čuveni sakupljač Phillipe von Ferrari kupio ju je za 150 funti, da bi 1922. bila prodana na dražbi za 35.000 US$. Marku su mogli vidjeti posjetitelji izložbi u New Yorku 1947. i 1956. godine. Na dražbi kuće Robert A. Siegel prodana je 1969., da bi na dražbi koja se uživo prenosila 1970. prodana za 280.000 US$. Početna cijena bila je 100.000 US$, a krajnji iznos dosegla je za samo 90 sekundi! Marka je opet 1980. promijenila vlasnika - prodana je John E. du Pontu, unuku velikog kemijskog magnata za 935.000 US$. U njegovom je vlasništvu prikazivana na izložbi Ameripex 86. Godine 1996. John E. du Pont počinio je ubojstvo i na suđenju godinu dana kasnije osuđen za isto djelo. Naknadno je ustanovljeno da je du Pont duševno bolestan te je zatvoren u umobolnici. Najrjeđa marka doživjela je sudbinu svog vlasnika - zajedno sa njegovom ostalom imovinom, ostala je iza debelih zidova banke i kako se čini, tamo će ostati još dugo vremena.



"Inverted Jenny"

Slijedeća u nizu filatelističkih legendi ne pripada ovome otmjenom krugu prvenstveno zbog njene rijetkosti, već zbog njene popularnosti. Radi se ovoga puta o grešci jedne sasvim obične marke, koja postoji u nakladi od stotinu komada - maloj količini, ali ipak u cijelome svijetu naći ćemo mnogo takovih lokalnih rariteta. Među njima samo je jedan svjetski poznat - "Inverted Jenny". Pri kraju Prvog svjetskog rata, američki je Kongres donio odluku o otvaranju avionske pošte i odredilo tarifu od 24 centi te ovlastio poštansku službu da tiska prve marke za avionsku poštu. Prvi let zračne pošte trebao se dogoditi 15. svibnja 1918. godine. Iako su avioni bili "novo čudo tehnike" te velik broj ljudi u to vrijeme ih nije ni vidjelo, Ministarstvo rata i poštanska uprava bili su zainteresirani vidjeti gdje su granice prijenosa pošte i u kojoj mjeri će novi servis unaprijediti komunikaciju, baš kao što je svoj doprinos razvoju donio Pony Express, telegraf, telefon te ono što će više desetljeća kasnije donijeti e-mail. Američka vojska trebala je organizirati avion i pripadno ljudstvo, a pošta je trebala podržavati službu rukovanja pošiljkama. Samo dva tjedna prije prvog leta, trebalo je tiskati posebne marke za novu vrstu poštanske usluge.

Marka je dobila ime "Jenny" po nazivu zrakoplova sa slike. Tiskana je u dvobojnom tisku - zasebno tiskani okvir crvene boje te "slika" u obliku zrakoplova u centralnom dijelu marke u crnoj boji. Tiskano je 2.000.000 primjeraka ove marke u 20.000 prodajnih araka po 100 komada. Tiskovni arci sadržavali su 4 prodajna arka. William T. Robey, sakupljač maraka iz Washingtona, iskoristio je vrijeme za ručak da posjeti lokalni poštanski ured i kupi novoizašlu marku za zračnu poštu. Robey je odmah uočio grešku na jednom arku i tražio da kupi cijeli arak. Nakon toga ispričao je prijateljima kakvu je zanimljivu grešku našao te su i oni pohitali da kupe istu, ali samo je jedan arak bio pogrešan. Nekoliko sati kasnije, poštanski inspektori potražili su Robey-a u njegovom uredu. Tiskarski "škart" normalna je pojava, ali on se u tiskari odstranjuje. Moguće da je bilo tiskano još ovih araka, ali ako i jest, oni su bili spaljeni još u tiskari. Samo je jedan došao do poštanskog šaltera. Srećom je taj došao u ruke filatelista te se od tog dana prati sudbina svih pojedinačnih komada. Robey je odlučio prodati svoj arak jer se bojao da će mu ga vlada inače konfiscirati. Kontaktirao je trgovca Eugene Klein-a u Philadelphiu, koji je odkupio cijeli arak, za u to vrijeme, basnoslovnu sumu od 15.000 US$. Prodaja stoljeća dogodila se malo kasnije kad je arak otkupio za 20.000 US$ Edward Green koji je od ovog arka stvorio legendu.

Cijena pojedinačnoj marci rasla je vrlo brzo. Danas joj je cijena u rangu do 120.000 US$. Da je prodaja Greenu doista bila prodaja stoljeća (i to u korist kupca) govori slijedeći podatak: 20 tisuća dolara u 1920. (po podacima Federal Reserve Bank u Minneapolisu) imalo je vrijednost kao 236.424 US$ u 2001. godini. Prije je jedan primjerak prodan na Siegelovoj dražbi za 110.000 US$. Svih stotinu primjeraka danas bi vrijedilo dakle oko 11 milijuna dolara, dakle 46 puta više od realne vrijednosti. Inverted Jenny ima još jedan rekord: ovo je marka koja je do sada postigla najvišu cijenu na jednoj internet aukciji. Dražbovanje preko interneta sve se više razvija. Na dobrotvornoj dražbi vodeće "online" aukcijeske kuće ebay-u u listopadu 2000. jedan nežigosani primjerak sa falcom prodan je za 93.000 US$.

[You must be registered and logged in to see this link.]