Lelek kralja boema - Tin Ujevic

ЛЕЛЕК КРАЉА БОЕМА

Док су његов изглед и скандали згражавали јавност и повећавали тираже новина, књижевна критика га је уздизала у сам врх југословенског песништва. „Горда индивидуа, цар и уједно мученик земаљског живота”, писала је Исидора Секулић

арђао катанац је поломљен, врата су отворена. У полутами назире се сва беда мемљиве собице земљаног пода и убуђаних зидова, дугачке и широке тек неколико корака: расклимани кревет са голом сламарицом, јорган, ћебе и два јастука, умиваоник, мала фуруна без пепела, празан лимени тањир, две изношене мушке кошуље, огромне старе ципеле с рупама на ђоновима и један изобличен, излизан шешир – све прекривено прашином.

Ту је Тин Ујевић проводио своје самотњачке дане: ноћи је несебично даривао Београду. Овај тужни инвентар је све што је од великог песника и ненадмашног боема остало у граду у коме је, као његово несвакидашње живо знамење, проживео неких девет година. Од никад утврђеног броја разних Тинових коначишта у Београду, овом се зна и некадашња адреса: Булевар краља Александра бр. 60. Напустио га је у новембру 1929, пре 82 године. Саосећање код Тина потражи се често и данас:
„Како је тешко бити слаб, / како је тешко бити сам, / и бити стар, а тако млад!”.

О моје тијело... хире васионе

А тако млад је био 1912. године кад први пут долази у Београд. Аугустин Ујевић, двадесетједногодишњи студент филозофије, класичне филологије, естетике и књижевности, који се све чешће спомиње као надарен песник, један је од предводника великих студентских демонстрација на Загребачком свеучилишту. Хрватски сабор је распуштен и забрањен је сваки политички рад због чега студенти ступају у штрајк. О томе студент Ујевић обавештава у фебруару 1912. године јавност у Србији написом у београдском „Словенском југу”. Убрзо је ухапшен и осуђен на шестомесечно протеривање из Хрватске. Одлучује да пође у Београд, у Србију, која је у то време за све младе ношене снажном идејом југословенства била оличење слободе, поготово за оне из крајева под туђинском власти. У Београд стиже првих дана марта 1912. године. Уписује шести семестар на Филозофском факултету где му је један од професора Јован Скерлић, уредник „Српског књижевног гласника”, културни вођа и идол Уједињене националистичке југословенске омладине. Угледни професор и новопридошли студент су се и спријатељили, ближи по политичким него по књижевним погледима. Ипак, објављује једну песму у „Гласнику”. Станује у Хиландарској, затим Македонској улици, а онда у Улици краљице Наталије.
Већ 17. марта, на тргу испред Народног позоришта, одржан је у 9 сати пре подне велики протестни митинг универзитетске омладине Београда као подршка штрајку хрватских ђака и студената. Пред око пет хиљада присутних, говорници осуђују диктатуру у Хрватској и „тлачење јадног хрватског народа”. На крају, поздрављен снажним аплаузом, говори висок, стасит младић, у уредном црном оделу, упадљиво плавих очију и далматинског наречја. „Живео брат Ујевић!”, узвикују окупљени.



„Поздрављам вас, драга браћо из слободне Србије!”, узвраћа он. „Ја сам усхићен што видим да наши болови одјекују и у вашим срцима”. Сав у жару политичке борбе, пише текстове и анонимне брошуре о неопходности југословенства, социјалне правде и, наравно, рушења Аустроугарске. Запоставља студирање и не излази ни на један испит. По истеку шестомесечног прогона, намерава да се врати у Загреб, али је ухапшен већ у Земуну и спроведен у загребачки затвор. Опет суђење због политичке, посебно антиаустријске пропаганде, и опет прогонство, сад на десет година! Не смирује се: „због ширења братства и јединства југословенских народа”, следе хапшења и робијања у Сплиту и Загребу.
Најзад, у јесен 1913. године одлази у Париз преко Београда. Пун живота, заноса и очекивања, уредно студира на Сорбони, у домовини му објављују стихове и са двадесет три године постаје значајно песничко име.
Осам година после мартовског скупа пред Народним позориштем, кад су београдске девојке уздисале за наочитим, плавооким и речитим Далматинцем, преко тог истог трга замишљено корача висок и мало погнут човек дуге, раштркане браде. Испод изгужваног шешира, готово до рамена му падају праменови неуредне косе. Сви џепови његовог прастарог зимског капута пуни су исписаних листова папира и новина. На доњој усни догорева цигарета. У изношеним ципелама, он се полако упућује ка Скадарлији. Смејући се, за њим трчи буљук дечурлије. „О моје тијело, спрдњо случаја, хире васионе...”, гласи његов стих.
Тако је почело и тако трајало „најбоемскије” раздобље Тиновог живота, а и Београда, у који поново стиже у јануару 1920. године. Има двадесет девет година и ниједног јединог динара. Отрцан и гладан, доноси у престоницу нове државе цео свој иметак: рукописе песама, јединствен дух и велико, загонетно и никад разјашњено разочарење у све, поготово у оно за што се борио својим младалачким срцем. Чак му ни име неће бити као пре: од светачког Аугустин постаће тајновито ТИН, слично одјеку звона. Његов очај је толики да себе јавно проглашава мртвим. У потресној исповести „Испит савјести” он пише и ово: „Јер је умрла, умрла она младост с тежњама према бесконачности, према љепоти, према љубави!... Дошао сам до коначног убјеђења да ми је немогуће бити срећан. И одрекао сам се среће...’’ Од снова, жеља и нада остали су му само језик, хартија и оловка у празном џепу.
Да, и побратимство лица у свемиру.

О благо оном који јад отрпи

Тин у мају 1919. године напушта Париз где је већ увелико живео боемски. Некада готово кицош, више уопште не брине о свом изгледу. Такав стиже прво у Загреб, а затим у Београд. Одмах долази у кафану хотела „Москва” у којој се после рата свакодневно окупљају песници и други уметници. Осваја је напречац и она ће да се прочује као његова својеврсна „резиденција”. „Онај Ујевић” у „Москви” постаје несвакидашња атракција, не само главног града. Атракција је и за књижевне кругове: у београдским листовима и часописима појављују се његове песме, фељтони и есеји. Врхунски преводи Флобера и Достојевског, чак и немачку литературу из економије. Међутим, тек септембар 1920. године доноси истински литерарни догађај: на свесрдну препоруку песника Симе Пандуровића, угледни издавач Светислав Б. Цвијановић (1877–1961) објављује Тинову збирку песама „Лелек себра” са 34 песме на 88 страница у 1000 примерака. За Тина одређује хонорар од 1000 динара.

Појава ове по изгледу и обиму скромне књижице изазива збуњеност у београдској јавности. Новине месецима навелико пишу о боемском животу песника Ујевића, а сад тог „скандал-мајстора”, не ретко у истим листовима, књижевни критичари уздижу у сам врх југословенског песништва! Станислав Винавер, Тинов вршњак и кафански сабрат, одушевљено пише да песник „сања у дивним, гордим, занесеним стиховима”. Свој суд износи у обимном есеју у „Српском књижевном гласнику” и Исидора Секулић, иначе, веома уздржана у похвалама: „Стихови г. Ујевића су горки и лепи... Ретка је и узбудљива музика тих стихова... Књига г. Ујевића, као поезија, довршена је, и лепа је као ретко која књига у нас... Горда индивидуа, цар и уједно мученик земаљског живота...”.
И док се многи домишљају шта значи сам назив књиге и да је себар потлачени, обесправљени средњовековни сељак, па и роб, „господин Ујевић” гордо тера по свом. На уздигнутом подијуму кафане „Москва”, окренутом ка хотелу „Балкан”, увек за истим столом, предвече се окупљају „васионци” како је Тин назвао ту групу поета, сликара, вајара, новинара... Присутни су најчешће песници Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Густав Крклец, Милош Црњански, Раде Драинац, Растко Петровић, Милан Дединац, Александар Вучо, сликари Пјер Крижанић, Јован Бијелић и Михаило Петров, вајар Петар Палавичини који је и најстарији, мада је тек прешао тридесету. Главну реч обично држи неуморни и врсни козер Винавер, али само до Тиновог доласка. Још носећи на одећи и бради борове иглице или сламу, траву и суве листове, трагове свог загонетног боравишта, Тин упада громко вичући већ с врата: „Бедници! Хуље! Ниткови!”.
Овај повик, вероватно, није упућен само његовом друштву него и свим присутним. А свака кафана у којој је он седео најчешће је пуна разних знатижељника који, можда, нису прочитали ниједан његов стих, али желели да се увере како тај чудни песник изводи своје „бургије”, како на сав глас псује и вређа власт, од жандара до министара, па и самог Двора. Растко Петровић пише да је Тин, „забављајући се и сам, пристао да буде забава за цео буржоаски свет, који је ишао недељом у „Москву” да га види као што иде у биоскоп”. Ђорђе Јовановић сведочи да су „сваке суботе многи пристојни грађани долазили код „Два јелена” или у „Москву”, доводили са собом своје супруге или драгане да им покажу како изгледа један прави, живи песник изблиза”. У чланку „Из београдске боемије”, „Политика” објављује 14. априла 1923. године: „Један од несумњивих и лепих књижевних талената, г. Тин Ујевић, својим животом, својим понашањем, уопште целом својом страховито запуштеном појавом, изазива у последње време у свим круговима књижевног, полукњижевног и осталог Београда не малу сензацију. Пре извесног времена, он је морао бити избачен из „Москве” на протест гостију који су га, запрепашћени, посматрали како се мирно, филозофски треби од вашију. Пре два-три дана иста ствар му се догодила код „Руске круне” где је он био приредио једну сензационалну и засад збиља јединствену трку: на столу за којим је седео уфронтио је девет вашију и пустио их да трче. Експеримент је, разуме се, био технички врло тежак. После неколико покушаја њему се досадило и једним гестом руке он је све своје тркаче растерао са стола по кафани...”. Непотписани новинар не наводи оно што потврђују Тинови пријатељи: трка фамозних вашки које се увек спомињу уз његово име била је само вешта пантомима.

Мисли што звече као сухо злато

Сви који су га боље познавали, ако је Тина уопште било могуће упознати, сведоче, дословно, о његовом запањујућем памћењу и образовању, чудесној ерудицији, елоквенцији која кипти... До финеса је владао свим важнијим европским језицима, убрајајући и оне мртве, као и далеки кинески и давни санскрт. Изврсно је познавао готово све области људског деловања и с лакоћом је решавао компликоване математичке проблеме. Његов дугогодишњи пријатељ, песник Густав Крклец, напомиње да је Тин, и кад је живео најбоемскије, бар десет сати дневно читао по библиотекама и књижарама, преводио или писао, у свим могућим условима. Могао је изврсно да пише о било чему и у било којој форми. Иако је личио на скитницу, ипак је тај „мађионичар реторике и духовитости”, „највећи самотник и српске и хрватске књижевности”, био на свој начин господствен, пркосан и поносан, не дозвољавајући никоме да му се сасвим приближи. „Добровољни изгнаник”, увек свет за себе, без породице и сигурног конака, све своје је носио са собом, бескрајно богати сиромах, „витез и божјак”, живи, путујући универзитет који је у свом „свечаном лудилу”, „у рају свог пакла”, животарио од нередовних, симболичних хонорара и милостиње, „вечити путник између „Москве” и Скадарлије”. Називајући самог себе потчовеком, презирао је све, па и тај и такав боемски живот, а нарочито оне који су покушавали да га опонашају. Њих није било мало: пошаст звана Тин Ујевић захватила је не само београдске кафане, у чему је предњачио песник Раде Драинац, већ и факултете и школе. Неки младићи су избачени из гимназија јер су и пред професорима имитирали тог „краља боема”.


Истински љубитељи уметности, песништва поготово, какви су били доктор Ђурица Ђорђевић, професор Медицинског факултета, и његова супруга Криста, ценили су и волели Тина. Они за њега и мању групу песника праве вечере на којима се не само обилно једе и још обилније пије, већ су то седељке заливене врхунским хумором и духовитим надмудривањем, виспреношћу и знањем. („Свезнајући” Тин био је познат и по томе што је уживао да стручњака из неке области јавно исмеје и прикаже као незналицу, пошто би му поставио питање из његове струке за које је знао да неће добити ваљан одговор.) У измишљеним интервјуима, јер стварне избегава и презире, новинари се утркују да „његове” речи буду што скандалозније. Тако би у Београду, наводно, требало забранити изградњу купатила, а „сапун је највеће зло које су измислили светски спекуланти!”. Повремено објављује и данас антологијске стихове „у које се силази као у катакомбе”, као: „С раном у том срцу, тамну и дубоку, / с тајном у том трудну и проклету бићу, / са звијездом на челу, са искром у оку, / гази стазом варке, мртви Ујевићу...”.
Пажљиви доктор Ђорђевић успева готово немогуће: песник је 1922. године најзад одведен у Државну болницу на преглед и „хигијенски третман”. Утврђено је да је здрав, у сваком смислу. А кад је обријан, ошишан и гологлав, окупан и у новом, елегантном оделу крочио у „Москву”, сви су били силно разочарани. То више није онај стари, фантастични Тин. Али, само накратко: чим је проговорио поново је „завладао” са свог неприкосновеног трона. Ускоро и ново одело постаје старо, порасле су брада и коса, налази се и „круна” – опет избледели, ко зна чији шешир... Пише и објављује величанствену песму „Високи јаблани”.

Бескрајне ноћи, с ону страну ума

Половином новембра 1925. године, читаоце београдских новина дочекују крупни наслови: „Полиција протерује песника Тина Ујевића”. Власт се на овај чин одлучује јер неуредни и запуштени Ујевић наставља да беспосличи и прави разне изгреде. Јавност је подељена: једни ће моћи да одахну, други су огорчени и бране га. Међу њима су и водећи листови „Политика” и „Време”. Пред затвором се окупљају грађани са храном, вином и цигаретама за омиљеног песника. Винавер пише: „Тин има много дела са којима иде у историју наше књижевности и на име књижевника има право као један од првих у нашој земљи. Полиција протерује Тина као беспосличара, сматрајући да три изванредне збирке песама и све чудесне прозе његове не могу да се назову радом ни послом...
Трагикомедија Тина Ујевића, у ствари, је трагикомедија песника у нашој средини. И нека га сви осуде за нерад, ипак ће, у своје време, деца учити у читанкама песме Тина Ујевића и детаље његове кукавне биографије”. (А Тин је рекао да је „биографија накнадни живот који пјеснику поклањају његови поштоваоци”).



После тродневног боравка у затвору, предају га „на реверс” жандарму који га спроводи до Сплита, а затим и до Вргорца код Имотског, где је, на потпис, „уручен” тамошњим властима. „Ујевић је у своје родно место отпутовао без икаквог пртљага”, извештава „Време”. „Двоје панталона, прслук и три капута, однео је на себи. Два џепа су му била пуна рукописа и хартије, а у трећем је имао кутију цигарета, од сто комада”. „Политика” на насловној страни објављује, 18. новембра 1925. године, карикатуру Пјера Крижанића: „У вагону одрпанац Тин и жандарм”. Најзад је лакнуло и полицији и „чуварима” морала. У несвакидашње утишаној „Москви”, Скадарлији и код Пере „Бумса” ишчекују да с врата одјекне његов препознатљив глас. Као за утеху свима, Цвијановић ускоро објављује знамениту Тинову збирку „Колајна” са 48 песама.
Само осам и по месеци касније кроз Београд се брзо проноси глас: „Тин се вратио!”. Све се, наводно, догодило захваљујући нечему за шта песник уопште није марио. То је фудбал. Одлучујућу утакмицу за државног првака играју у Загребу, 25. јула 1926. године, „Грађански” и београдска „Југославија”. Побеђују домаћи фудбалери са 2:1. После утакмице, београдски навијачи препознају у једној кафани Тина Ујевића и позивају га да се с њима врати у Београд, што он и прихвата. Оно шта је имао на себи је све што је понео.
„Ако смо изгубили утакмицу и првенство, добили смо Тина!”, хвалили су се Београђани.
Самује у собици с почетка код Влајка Игњачевића Марсовца, безазленог чудака, познатог у београдској вароши по сваштарској радњи „Народни гуслар”. Ту се продају и старе књиге, а Тин, за смештај и неку цркавицу, служи да привуче муштерије. Наилази и економска криза. Једна по једна, затварају се кафане, неке заувек. У, по хладноћи упамћеној, зиму 1928/29. године жали се познанику: „Студен је, без капута сам, плашим се да не настрадам...”. Прехлађен, кашљући, вуче се од кафане до кафане, али га на њиховим вратима све чешће дочекује неумољиви катанац. Не поверавајући се никоме, некако је скупио новац за карту до Сплита. Има тридесет осам година. Увече, 13. новембра 1929. године, улази у први воз и одлази у – Сарајево. Нико га није испратио.
У Београду, где се осећа необична празнина, Тин и даље живи у успоменама, новинским ступцима и разним гласинама. Наводно, отишао је у Шпанију са богатом дамом грофовског порекла. Други су тврдили да већ плови ка Јужној Америци или Аустралији, јер је, поуздано, агент моћних, тајних организација. Наследио је (проверено!) силне паре од ујака из Америке, па их је, као тешка тврдица, сакрио у својој собици заједно са гомилом рукописа на којима би могло добро да се заради. Због свега тога, општинска комисија је и поломила онај зарђали катанац. Али, чаршија к’о чаршија, не верује ни њеном штуром записнику ни чудаку Тину. Сазнавши најзад да је он у Сарајеву, неколико пријатеља му шаље скромних 300 динара за цигарете, пакет српских специјалитета и флашу препеченице. Да му замирише.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Тин Ујевић: СВАКИДАШЊА ЈАДИКОВКА
Како је тешко бити слаб,

како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад !

И бити слаб, и немоћан,
и сам без игдје икога,
и немиран, и очајан.

И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звијезде на небу.

Без сјаја звијезде удеса
сто сијаше над колијевком
са дугама и варкама.

--О Боже, Боже, сјети се
свих обећања блиставих
што си их мени задао.

О Боже, Боже, сјети се
и љубави, и побједе
и ловора и дарова.

И знај да Син твој путује
долином свијета туробном
по трњу и по камењу,

од немила до недрага,
и ноге су му крваве,
и срце му је рањено.

И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,
и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.

И нема нигдје никога
до игле драча у срцу
и пламена на рукама.

И сам и самцат путује
под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?
Та њега нитко не слуша,
ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја ријеч
и тијесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.

Та бесједа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.

Па нек сам кријес на брдима,
па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова !

О Боже, тек да доврши
печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна ријеч,
јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Горак је вијенац пелина,
мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,
јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,

када бих могао бити драг),
но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад!

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
Ona je zublja u dnu noći;
Plačimo, plačimo u tišini,
Umrimo, umrimo u samoći.




Uhapšen u svojoj magli

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti;
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg Duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.

POBRATIMSTVO LICA U SVEMIRU

Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima
žive
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.


ODLAZAK

U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

Blaženo jutro

Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.

Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu-
jer evo,trome grudi širiš
čeznućem suncu,jorgovanu.

Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom zaru vidim knjige
na polici - i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.

Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.

Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.