Kad nemoguce postane moguce

Rece mi jedna zivotinja

Много је дивних и посвећених људи који су живот провели радећи на разумевању животиња и живећи међу њима. Један од њих је професор Универзитета и добитник Нобелове награде Конрад Лоренц

ивећи са животињама кроз целу своју историју, човек је развио различите начине како се опходи према њима да би добио оно што му је потребно. И, углавном, сматра животиње прилично глупим, нижим створењима, а себе паметним и све нај, између осталог, јер животиње нису у стању да имају тако високосложен начин комуникације какав је језик код људи... Али, примећено је да се и животиње у свом споразумевању, такође, користе неким знаковима. Када је човек толико изнад животиња како то да до сада нисмо проговорили њихове језике? На пример, замислите у излогу књижаре наслов: српско-псећи речник. Или енглеско-мачји. Вероватно би власници бројних кућних љубимаца били срећни да почну да говоре са својим миљеницима.
С друге стране, знамо да неки папагаји успевају да науче бројне речи и реченице људског језика и да их мање-више одговарајуће користе. Неки пси, такође, успевају да науче бројне речи, мада не могу да их изговоре. На пример, газда каже: „Донеси ми папуче” и пас оде у другу собу и донесе му управо папуче. Или „Где је тај и тај” и пас се узмува тражећи све док не стане испред именоване особе. За једног припадника бордер коли, посебно паметне врсте паса, сматра се да је научио значење око три стотине речи! И велики мајмуни, посебно шимпанзе и патуљасте гориле, успешно су учени да се споразумевају с људима. Прво су их учили да на посебној табли са симболима притисну неки од њих ако хоће, на пример, јабуку. И то им је ишло веома добро па су научени да склапају и просте реченице. Један од њих, по имену Коко, тако је успео да изрази да је тужан и да хоће мачку, недуго пошто му је омиљеног друга у игри, мачку, згазио ауто. Када су му донели маче, био је веома срећан.

Онда су научници, схватајући да је говорни апарат мајмуна недовољно прилагођен људским речима, покушали да их науче да се споразумевају с људима, па чак и између себе, користећи своје шаке, то јест употребљавајући симболе које користе глуви и неми људи. Уз огромне дугогодишње напоре, поједини човеколики мајмуни успевали су на тај начин да конструишу и просте реченице, слично као када су користили ону таблу са симболима.

Паче у џепу кошуље

А шта је човек, „круна стварања” или „врхунац еволуције”, успео да научи? Заправо и не тако мало. Много је дивних и посвећених људи који су живот провели радећи на разумевању животиња и живећи међу њима. Један од њих је професор Универзитета и добитник Нобелове награде Конрад Лоренц. Његова прелепа књига „Говорио је са животињама” препуна је доживљаја које је имао од малена до старости живећи на фарми окружен мноштвом разних животиња. Нобелову награду је 1973. године, заједно са Тимбергеном, добио јер је доказао да је кокошкама урођено да препознају опасност из ваздуха – сенку јастреба – мада су их та два научника одгајили од јајета и те кокошке нису имале од кога из своје врсте то да науче.
У овом огледу јастреба је глумила направа коју су природњаци спуштали низ жицу, а која је давала сенку сличну као када јастреб надлеће двориште. Кокошка би панично кретала да сакупља своје пилиће и тера их у заклон сваки пут када би се та сенка појавила у дворишту. Конрад Лоренц утврдио је и да пачићи имају природну потребу да одмах по излегању из јајета упорно прате први већи покретни објекат који угледају. То чак може да буде и картонска кутија. Ово је названо феноменом „утискивања”.
Лоренц је до тог открића дошао на тежи начин: посматрајући једном у инкубатору како паче излази из јајета није ни сањао да је управо постао мајка. Пошто је паче изашло он се померио да оде, што је, како сам каже, била кобна грешка. Паче је кренуло да неспретно трчи за њим. Прво му је то било забавно, али касније сваки покушај да се одвоји од тог пачета био је праћен тако паничним и жалостивим гласањем и бесомучном трком за њим да је био принуђен да га и на предавања на универзитет носи у горњем џепу кошуље. И још горе, у току ноћи морали су да спавају један поред другога. Његово паче би се на свака два-три сата будило у својој кутији и оглашавало.



Конрад се временом извежбао да кроз полусан и сам одговори гласом који је подражавао онај којим се оглашава мама-патка. Тада би се паче смирило и наставило да спава. И тако све док паче није одрасло. То је било веома заморно, али касније је Конрад, огледа ради, овако одгојио и целу групу пачића. Када их је једном приликом водио у шетњу, пише у својој књизи, забасали су у густу траву. Уплашио се да ће их погубити па се спустио четвороношке, да би га пачићи боље видели, и почео да бауља кроз траву квачући на сав глас. Поред ограде окупљала се све већа маса људи која је посматрала тај призор. Оно што Конрад није знао је да они од густе траве уопште не виде пачиће већ само пуначког човека са наочарима, кога су неки знали као професора универзитета, како бауља по трави и кваче на сав глас...
Други пут се нашао у граду, недалеко од своје фарме, када је, пробијајући се кроз масу света на улицама, изнад себе угледао свог великог папагаја како пролеће. Папагај се, изгледа, изгубио. Упркос стиду, Конрад је дрекнуо папагајски зов, који људима звучи веома необично, па су многи поскакали и окренули се ка њему. Срећом, чуо га је и папагај и све се објаснило када је живописна птица слетела на Конрадову главу.

Мирис као лична карта

Да су став тела и понашање веома важни у споразумевању са животињама говори нам и искуство које нам, опет на малим екранима, преноси у својим емисијама Цезар Милан, стручњак за псећу психологију. Он тврди да пси некако препознају енергију са којом наступамо и да се према нама односе на основу ње.
И други посвећени љубитељи животиња и научници чинили су и чине велике напоре у разумевању начина споразумевања са животињама. Само, ми се користимо углавном гласом, његовим значењем и интонацијом, уз мању помоћ покрета лица и руку, док животиње углавном више користе друге начине споразумевања. Камелеон се, на пример, када се спрема за борбу, за неколико секунди претвори из зеленог у црног. А када заводи женку боје мења веома брзо – час је жут, час црвен, час љубичаст.
Мирисни сигнал у животињском свету често је права „лична карта” јединке, из ње други сазнају у каквом стању је та јединка, је ли здрава, снажна, ког је пола и слично. На разним деловима тела животиње често се налазе мирисне жлезде којима се она у пролазу трља о, на пример дрво, обележавајући тиме своје подручје. Термити, мрави, чак и пчеле у ваздуху, за собом остављају мирисни траг, посебно ако су нашле већу количину хране, да би и остале јединке могле да га следе и нађу ту храну.

Повратник на крај

Пчеле када стигну у кошницу пошто су нашле храну, одиграју и прави плес којим осталима саопштавају у ком се правцу, према Сунцу, налази та храна и колико је далеко. Ако се процветале биљке налазе у близини, пчела изводи једноставни кружни плес. Остале радилице, сместивши се иза ње, понављају њене покрете и, пошто изведу два-три корака тог плеса, то јест пошто понове „наглас” добијена упутства, крећу у сакупљање нектара.
Да би другарицама пренела колико је далеко храна смештена, пчела додатно извија трбушчић и одаје посебан звук. Ако пчела за 15 секунди плеса праволинијском путањом усред осмице пређе десет пута, храна се налази на око 500 метара од кошнице, ако прође шест пута – око километра, а ако иде баш споро и за 15 секунди плеса пређе тај правац само једном – храна је веома далеко, више од десет километара, утврдили су научници.
Свака породица друштвених инсеката, пчела, мрава или термита има мирис својствен само њој. Ако су неке јединке дуго одсуствовале и у додиру с другим породицама „закачиле” њихов мирис, њих не пуштају у кућу. Ни више животиње то не дозвољавају. Ако на крају и прихвате повратника, он заузима најниже место у групи, и сви могу да га киње.

Песма под морем

Научници су били не мало изненађени када су утврдили да у сваком кокошијем друштву постоји строга хијерархија – тачно се зна која кокошка сме да кљуца коју. Оне изнад понекад за казну кљуцну оне испод и на тај начин може да се направи тачан низ у коме ће бити јасно ко је изнад кога. У кокошијем језику научници су открили чак око тридесет речи. Међу њима је више сигнала за опасност. На пример, ако опасност долази из ваздуха, сигнал је кокотави звук који постепено расте, па кокошке беже под неки заклон, док је сигнал за опасност на земљи звук који нагло расте и кокошке онда беже на страну супротну од извора звука.

Врло је богат и језик чавки. Звук који најтачније може да се подражава са „кја” значи „летите за мном”, а нешто као „кјаев” позив је да се лети кући. Младе чавке не знају кога треба да се боје и родитељи их при појави опасне грабљивице упозоравају својеврсним шкргутавим криком. И једна оваква лекција довољна је да чавка упамти ко јој је непријатељ. У природи нема много прилике за поправни.
Птице показују и одређену обдареност за учење страних језика, у њиховом случају других врста птица поред којих живе. Гачци и чавке разумеју одлично једни друге и чак се некад удружују у заједничка јата. Вране које живе на обали мора одлично разумеју сигнал за опасност који је део споразумевања галебова који су, иначе, велика опасност на аеродромима који се налазе недалеко од мора. Ако птица улети у мотор, авион може да се сруши. Зато су се људи досетили па пред полетање сваког авиона емитују снимљени галебов звук којим се оглашава опасност и онда се они разбеже.
Није никакво чудо што и разне врсте мајмуна имају бројне сигналне звукове. Код павијана је, на пример, препознато осамнаест. „Ак, ак, ак” сигнал је за опасност. Када младунче заостане за чопором, почиње да завија „ау, ау, ау” са дужим паузама током којих ослушкује одговор. Ако младунче или слабији члан чопора добије ударац од некога, он обавештава околину са „иии”. И предводник се неретко умеша да казни кривца. Када жели да поседи са неким загрљен и да се мало пробиште, павијан се оглашава уздахом налик на „хон”.
И још је много разних сигнала које су посвећени биолози и други научници препознали као део споразумевања у животињском свету. Научници су снимали „песму” разних врста китова и делфина испод мора, која се углавном одвија на фреквенцији која је изван наше границе чујности. Вода, као много гушћа од ваздуха, тај звук преноси на огромне даљине. У ствари, изгледа да је океан веома бучно место, ако сте кит. А људи су нашли да песма китова, када се пребаци на фреквенцију коју ми можемо да чујемо, делује умирујуће, па су издали и неколико плоча које садрже такву музику. А научницима се чини да су донекле препознали основно значење неких од тих звукова, мада доста од те песме им је, и даље, неразумљиво.

Нада на крају тунела

Не можемо да кажемо да нам је сасвим, дакле, непознато, како се животиње споразумевају, али изгледа да има још много простора за напредак у разумевању.
На основу успеха у решавању неких логичких практичних задатака које је створио човек, научници су направили и листу животиња поређаних по интелигенцији, како је човек види. Први су, наравно, мајмуни, други делфини, трећи, веровали или не, свиње! Ипак, то су задаци које је осмислио човек по својој мери и питање је колико су применљиви на испитивање различитих врста које живе у различитом окружењу.
Ваља, међутим, рећи да је већина „говора” животињама урођена и да се не учи тек после рођења као што је то случај код нас. То посебно важи за животиње на нижој развојној лествици. И животиња коју човек одгаја далеко од припадника њене врсте користиће одређене гласове које та врста иначе користи. А што се тиче разговора с њима, видели смо да је то, донекле, могуће, али наш говорни апарат разликује се од говорног апарата многих животиња и не можемо сасвим исправно да изведемо одређене звукове.

[You must be registered and logged in to see this link.]