Prirodni lek za tumor i rak

Kako se leči rak lekovitim biljem



Paroh Knajp u svojim spisima ukazuje na to da rastavić smiruje i postepeno razgrađuje svaki dobroćudni i zloćudni tumor. I sama sam mogla da se uverim da je to tačno. Zašto se ovim spisima posvećuje tako malo pažnje? Koliko je nasmrt bolesnih ljudi moglo da dobije priliku da živi i kolikih su patnji mogle da se poštede njihovi bližnji!

Po mojim opažanjima, kod svih dobroćudnih i zloćudnih tumora najviše pomažu parni oblozi od rastavića. Punu pregršt rastavića staviti u sito i okačiti ga nad posudu sa kipućom vodom (može da se uotrebi i naročita posuda za kuvanje krompira ili drugog povrća na pari). Razmekšan, na pari obaren rastavić, još vruć, umotati u pamučnu tkaninu i njome obložiti mesto gde se nalazi tumor, čir, oteklina, cista, adenom, melanom, papilom ili hematom. Kod veoma teških oboljenja početi sa oblogom već ujutro, u krevetu, te ga dva sata držati na obolelom mestu. Popodne ponovo staviti oblog i s njim dva sata ležati u krevetu, pa noću upotrebiti novi. To znači: stalno se pariti i utopljavati! Isti rastavić može da se upotrebi tri do četiri puta. U podne, četiri sata ležati sa oblogom od šveden bitera. Mesto na koje se on stavlja prethodno treba namazati svinjskom mašću ili mašću od nevena, zatim dolazi vata nakvašena šveden biterom, pa suva vata za zaštitu toplote, onda folija od plastične mase i, najzad, marama kojom se sve to poveže. S ovim oblogom bolesnik može da se kreće po kući, ili da sedi. Pošto se oblog skine, kožu napuderisati da ne bi svrbela.

Kod tumora, čireva ili oteklina koji se nalaze spolja, na kožnom tkivu, stavlja se oblog od svežih listova uskolisne ili širokolisne bokvice i mečje šape (vidi odeljak Zloćudna oboljenja limfnih žlezda). Ako se oblozi upotrebljavaju ravnomerno i bez pauze, već petoga dana može da se računa na poboljšanje, a posle deset do četrnaest dana i na znatniji uspeh. Svež sok od zečje soce (listove oprati i još vlažne iscediti u sokovniku), ako se njime mažu obolela mesta, takođe može imati dobar efekat.

Što se tiče unutrašnje upotrebe, ujutro, pola sata pre doručka i uveče, pola sata pre večere, piti po šolju čaja od rastavića, a preko dana litru i po do dve litre čaja od mešavine 300 g nevena, 100 g hajdučke trave i 100 g koprive (sve dobro pomešati). U ovaj čaj, ako je moguće, šest puta dnevno (u razmacima od po jedan sat) staviti tri do pet kapi soka od zečje soce (kisele deteline).

Jedna žena iz Bavarske piše: "Pišem Vam ukratko, da je naš sused, 48-godišnji otac četvoro dece, s tumorom u glavi i s oduzetošću, sav očajan, iz bolnice otpušten kao težak bolesnik. Jedna strana njegovog lica već je bila oduzeta i zbog toga mu je jedno oko bilo sasvim zatvoreno. Lekari su rekli da oko više nikada neće moći da otvori. Možete zamisliti kako smo se svi radovali i bili iznenađeni kada je, nekoliko dana pošto smo po Vašim uputstvima iz "Božje apoteke" počeli da ga lečimo lekovitim biljkama, otvorio oko i opet se osećao dobro. Kada ga je kućni lekar posetio i video otvoreno oko i bolesnika našao u boljem stanju, toliko je bio iznenađen da je morao sesti. Rekao je da se tako nešto još nije dogodilo!"

Gospodin Joahim M. iz B./Algoj (Joachim M.,B/Allgau), 25. juna 1979. piše redakciji jednih nemačkih novina: "Kao odgovor na napade u nemačkoj štampi na gospođu Mariju Treben i njenu brošuru "Zdravlje iz Božje apoteke", želeo bih da Vam opišem slučaj moga deteta: Danijela je rođena 4. avgusta 1973. godine. Pazili smo je, preventivno je vodili na sve preglede i pri pojavi najbeznačajnijih simptoma bolesti odmah se obraćali lekaru, pa ipak nijedan lekar nije kod nje blagovremeno prepoznao smrtonosnu bolest sve dok nije bilo prekasno, a to je usledilo tek početkom avgusta 1978. Do tada je naše dete bilo živahno. Iz dana u dan, sve je više propadalo, postajalo sve nezainteresovanije i stalno bilo veoma umorno. Posle novih konsultacija sa lekarom, koji nije mogao da postavi tačnu dijagnozu, naša ćerka je upućena u jednu dečju bolnicu u Augsburgu.

Nakon višednevnih ispitivanja koja su dete fizički gotovo sasvim iscrpla, saopštili su nam da je ono obolelo od tumora za čije lečenje danas ne postoji lek. Procenili su da postoji samo tri do pet odsto šanse za izlečenje, tek da nam ne bi sasvim oduzeli nadu. Detetu su prepisali zračenja i davali mu injekcije kortizona kako bi se tumor smanjio toliko da bi eventualno mogao da se odstrani operativnim putem.

Pokušaj operisanja usledio je septembra 1978. ali je operacija u samom početku morala da bude prekinuta jer bi naše dete iskrvarilo uprkos transfuzijama. Tumor se proširio po celoj trbušnoj duplji, zahvatio najvažnije organe - jetru, žuč, slezinu i bubrege, a takođe i aortu i arterije nogu, čime se moglo objasniti zašto naše dete nije moglo da hoda. Bolest je tek tada zapravo uzela maha. Dete je bez prestanka bilo zračeno, stalno dobijalo injekcije kortizona. Ne možete zamisliti šta je to značilo nama, roditeljima. Sedam nedelja smo svakodnevno boravili pored kreveta našeg deteta i pri tom pred njim morali da se smejemo i glumimo da smo veseli. Već samo to ponašanje je za nas bilo psihički veoma naporno. Pri tom smo morali gledati kako naše dete iz dana u dan vene i propada. Zbog zračenja i kortizona, ono gotovo ništa nije moglo da jede. Nedelju dana posle operacije, dobilo je žuticu. U početku, lekari su pretpostavljali da je to posledica transfuzija.

Pošto su ponovo izvršena detaljna ispitivanja, koja su trajala danima, utvrđeno je da tumor sprečava izlučivanje žuči; predložena je nova operacija kojom bi se obezbedilo da se žuč izlučuje veštačkim putem. Na moje pitanje da li je ovakva operacija neizbežna, odgovoreno mi je pitanjem hoću li dozvoliti da mi dete umre zbog otkazivanja funkcije jetre. Bio bi to pokušaj koji moje dete najverovatnije ne bi preživelo. Dogodilo se da je upravo u ono vreme operaciona sala morala da bude renovirana. Nadležni lekar je bio mišljenja da uprkos hitnosti operacije može da se sačeka deset dana dok operacionu salu ne osposobe tako da u njoj vladaju optimalni uslovi.

Na moje insistiranje, dozvolili su nam da dete tih deset dana provede kod kuće pošto ionako više ništa nije moglo da se učini za njega. Bilo je to krajem septembra 1978. Samo sam to čekao. U međuvremenu, od jednog poznanika sam čuo o Mariji Treben, koju sam tada pozvao telefonom. Ona mi je telefonom dala savet da upotrebim lekovite biljke onako kako je opisano u brošuri "Zdravlje iz Božje apoteke" u odeljku Zloćudni tumori. U onoj našoj nesreći, kada nismo videli nikakav izlaz, smatrali smo da ništa ne možemo pogoršati nego da, naprotiv, možemo samo pomoći. Kako smo naknadno saznali, procenjeno je da će naše dete živeti najduže do Božića. Gospođa Treben nam je u telefonskom razgovoru rekla da bi poboljšanje stanja našeg deteta trebalo da nastupi nakon pet dana. Veliko čudo se dogodilo.

Pete noći je naše dete počelo da plače iakoje neposredno pre toga vrištalo od bolova. Odjednom, postali smo najsrećniji ljudi na svetu. Šta se dogodilo? Krv, koja zbog pritiska tumora na krvne sudove nije mogla da stigne do vena u nogama, sada je opet dospela tamo i noge su ponovo bile osetljive. Bila je to za nas potvrda da je lečenje lekovitim biljkama počelo da daje rezultate. Kratko vreme pre zakazanog termina operacije, primetili smo da se žutica povukla, pa smo otkazali operaciju. U međuvremenu, naše dete je od injekcija kortizona izgubilo svu kosu. -Nekoliko dana pred Božić 1978. opet smo otputovali u Augsburg, na kontrolu. Profesor, veliki stručnjak za ove bolesti, rekao je da više ne može utvrditi tumor. Na rendgenskim snimcima su se mogle videti samo mrlje od zakrečenja, i to je bio povod našoj nadi u ozdravljenje. Sve se dogodilo u roku od, otprilike, devet nedelja. Našem detetu je veoma dobro i danas je ono opet kao ranije. Već sada, zahvaljujući savetima gospođe Treben, mi naše dete imamo šest meseci duže nego što su to lekari predvideli.

Želeo bih da naglasim da nam je gospođa Treben nesebično pomogla. Tim me više čudi što je napadnuta u nemačkoj štampi. Upravo zbog toga sam vam opisao svoj slučaj. Kada bih sve hteo da stavim na hartiju, morao bih da napišem čitav roman. Želim još jednom da izrazim zahvalnost gospođi Treben na njenoj nesebičnoj pomoći. Mojoj porodici se dogodilo pravo čudo."
Ovaj izveštaj zvuči ohrabrujuće i navodi na pomisao da ovde više neće biti nikakvih komplikacija. Tumor, koji je zahvatio sve vitalne organe i time ugrozio život maloj Danijeli, bio se razgradio i nestao zajedno sa metastazama. Pa ipak, dete je umrlo posle nešto više od pola godine. To, nažalost, nisam saznala od roditelja nego od jednog nemačkog reportera koji se na ružan način pridružio opštoj hajci nemačke štampe na mene. Kako je, posle preokreta nabolje u smrtnoj bolesti male Danijele ipak došlo do neočekivanog ishoda?

Njen otac mi je jednom, nakon pola godine, pisao da je dete iznenada dobilo temperaturu; napomenuo je i to da su prestali sa lečenjem lekovitim biljkama pošto su rezultati ispitivanja bili dobri, jer "ko bi mogao naterati tako malo dete da pije čajeve". Niko, naravno. Ali, roditelji su mogli da se posluže lukavstvom i tako postignu da dete pije čajeve. Bolestje bila smrtonosna i lekari nisu mogli pomoći. Pomogle su biljke iz Božje apoteke. Sigurno bi pomagale i dalje. Pročitajte, molim vas, izveštaj o malom Peteru, u odeljku Leukemija.

.

Važno!!! Napomena kompanije Priroda na Dar vezano za ovaj tekst!

Mnogo ljudi se interesuje za prirodne lekove i terapije kancera i raka, kao i rad Marije Treben, zbog čega smo i preneli ovaj tekst iz njene knjige.

I pored velikog poštovanja prema Mariji Treben i njenom radu, moramo sve pacijente koji boluju od raka da uputimo na lekare i klasične metode lečenja: hirurgija, hemoterapija, citostatici, zračenje. Bolesnici od raka nikako ne smeju da se leče samostalno, bez nadzora lekara. Korišćenje lekovitog bilja i preporuka iz ovog teksta su samo pomoćna terapija, nikako glavna terapija. I pored vekovnog korišćenja lekovitog bilja i opsežnih naučnih istraživanja ozbiljnih naučnih institucija iz celog sveta, ipak još uvek nije pronadjen biljni lek koji pouzdano i nedvosmisleno leči tumore.

Upozoravamo i sve one koji misle da kao pomoćnu terapiju samostalno koriste lekovito bilje navedeno u tekstu, da neke biljke kao rastavić i rosopas, moraju da se vrlo obazrivo koriste jer imaju jako i toksično dejstvo u većim dozama. Koncetrovani čajevi od rastavića mogu trajno oštetiti bubrege i bešiku, a rosopas jetru. Stoga držite se navedene procedure i nemojte eksperimentisati na sebi sa jačim dozama.

izvor