Jedemo reciklirane leseve, a da to i ne znamo

Загарантована смрт јер једете рециклиране лешеве а да то и не знате
Friday, 20 July 2012

Намера овог текста није да улепша, нити да увећа или смањи зло које се обилато производи у свету, већ да се изнесе истина која се већ годинама скрива и заташкава. Ко се плаши истине, још има времена да прекине читање овог узнемиравајућег текста. Али онај ко се не плаши истине, њему ће се отворити нарочите очи и можда ће донети сам за себе једну велику одлуку са којом ће спасити не само своју кожу, већ и своју душу.

Овом приликом, није ми намера да делим људе на ове који једу ову храну или оне који једу ону храну. Свако од нас људи располаже својом главом и властитом слободном вољом. Надам се да свако од нас има власт да сам у свом животу доноси ваљане одлуке и спроводи их према својој свести и савести.

Молио бих вас да пазљиво анализирате чињенице, а онда нека свако за себе донесе одлуку.

Некада давно, персијски цар Дарије одлучио је да начини један експеримент који би илустровао укорењеност људских обичаја и традиција. Он је позвао најпре групу Грка на свој двор. Питао их је: „Ево, даћу вам шта год хочете, ако поједете ваше родитеље кад умру?“ Грци су се згрозили. Наравно, није постојала цена за коју би урадили нешто тако гнусно. Дарије је затим позвао један индијски народ из племена Халатије. Они су имали обицај, да када њихови родитељи умру њихова тела без остатка поједу. Дарије је њима дао мало другачију понуду: „Од мене ћете данас добити шта год вам срце зажели, ако ваше родитеље када умру спалите или закопате.“ Људи из племена Халатије су се згранули и разбезали. Ни за њих није било цене да барем за јоту одступе од свог кодекса понашања. Јер није лако, ако је уопште могуће, казивати истину и ваљано је разумети са оне друге обале. Зато бих замолио читаоце овог текста да не гласају за и против, и да се не делимо у два табора. Обицаји, религија и култура су толико укорењени у нама да нимало није лако својом снагом створити дистанцу са самим собом и ослободити се сенки свог племена у корист универзалних принципа.

Али Херодотовој прици и Даријевом експерименту тиме није учињен крај. Није случајно Херодот записао овај необични експеримент. Јер се ова слика данас, у насем модерном и напредном свету, остварује управо у својој најодвратнијој форми. Људи су присилили стоку да се храни угинулим животињама. А онда ми једемо та иста говеда, те лешинаре. Говеда су постала фабрике за прераду цркотина и лешева. Тако смо добили месо које само изгледа као месо, али није месо. То месо је мешавина трулежи из свакојаких лешина и цркотина, антибиотика, хормона, отрова, вируса, бактерија, приона, диоксина. Ако данас зивотиње хранимо цркотинама од разноразних болесних и угинулих животиња, јасно је да и ми једемо те исте полураспаднуте лешеве. Ми данас једемо цркотине, и њихову крв и њихово сало, и све гадости које су последица природног процеса распадања.


БОЛЕСТИ ИЗАЗВАНЕ ЈЕДЕЊЕМ МРТВОГ МЕСА

Овде намерно стављам акценат на „мртво месо“, јер је то месо заиста мртво. Никада не знате од колико лешева угинулих животиња, и колико је пута комад који изгледа као месо, заиста био мртав и на путу распадања, на путу до вашег стола. Други аспект јесте тај, да када убију животињу, прва фаза распадања отпочиње већ прва 3 минута после задњег издисаја па до следећих 8 сати, када сва ткива почну да се распадају. После 8 сати цели организам почне да се распада. Занимљиво је да саме ћелије умрле индивидуе луче отрове и беланчевине који њу саму разарају. Затим долазе бактерије труљења од споља и један леш почиње да труне синхронизовано, и споља и изнутра. Ни природа, а пошто су многи од вас религиозни кажем – а ни Бог – нису предвидели да леш или леш у распадању поново уђе у ланац исхране. Зато се многи радују када виде свеже месо. И неук човек зна да што је месо краће мртво, то је здравије. Проблем јесте што је оно већ јако дуго мртво и то ко зна колико пута мртво. Али ми то не знамо. Независно од смрти којом је буквално претоварен комад меса, он је и носилац многих болести или њихових узроцника, као сто су: рак (ту мислим на многе вирусе, ретро-вирусе, адено-вирусе, папилома-вирусе), хепатитис (жутица), СИДА, Кројцфелд-Јаковљева (Kreuzfeld-Jakob) болест, Алзхајмерова болест и многе друге. Једна скорасња студија је показала да се разлицити узроцници рака (вируси, токсини, мутагени) налазе у разлицитим ткивима људи и животиња у проценту од 10-100%! Узрочници туберкулозе налазе се у стопи од 5-50%, зависно од врсте и поднебља где живимо.

На овај списак није случајно доспео вирус сиде (ХИВ). Данас је научна јавност прихватила тезу да је предак сиде један вирус који постоји код неких мајмуна у екваторијалној Африци, а јако је сличан вирусу сиде. Занимљиво је да мајмуни не обољевају од свог вируса сиде. Међутим, наука данас зна да је вирус сиде код човека настао тако што се месо ових заражених мајмуна, потпуно натопљено зараженом крвљу, нашло на нечијим столовима. По свему судећи, вирус сиде, ХИВ1 и БСЕ су потпуно нова обољења настала кр сењем природних закона од стране човека.

БСЕ – ПРИОНСКА БОЛЕСТ

Ову задњу групу болести изазивају приони. Ста су приони? Стенли Прусинер (Stenly Prusiner) је пре неколико година добио Нобелову награду за откриће приона. Он каже да су приони у ствари инфективни протеини, аутономни инфективни партикули, аутономни у смислу да су у стању да сами изазову болест и преносе је са једног организма на други. То је било сензационално, јер до пре само неколико година нико није ни слутио да један протеин или беланцевина, сам за себе може бити узрочник инфекције, а у слуцају БСЕ-а узрочник буквалног распадања мозга. Дегенерисани протеин, прион из болесне краве или овце или козе, изазива субакутну упалу мозга, сунђерасто растакање мождане супстанце, где мозак бива и физички уништен. На местима где је болест захватила мозак настају рупе, па макроскопски гледано мозак изгледа као сунђер. Зато је болест и добила назив Bovine spongiform encephalophatie – БСЕ.


Код људи, БСЕ изазива Кројцфелд-Јаковљеву болест, нову варијанту Кројцфелд-Јакобове болести, Gerstmann-Straussler-Scheinker-ову болест, болест куру и највероватније Алзхајмероуву болест. Код оваца слицна ствар се зове „скрејпи“, а код мисева и пацова слична прионска болест зове се „минк“. Изгледа да су све животиње које су храњене „цркотинским брашном“ такође оболеле од БСЕ-а. Ту спадају чак и дивље животиње и животиње на ловистима као што су јелени и срне. Нарочито је потребно бити опрезан када се једу животиње које се брзо убијају, брзо иду на клање, јер због релативно дуге инкубације БСЕ-а оне не дозиве своју болест, али то не знаци да су мање болесне. На пример, свиње не доживе једну годину, а инкубација је две до четрдесет година. Дакле, ако и свињу хранимо цркотинским брашном, сасвим је јасно да ће и она бити болесна као и осталих тридесетак животињских врста код којих је већ виђена слична БСЕ клиничка слика. Само је питање дана, као и способности свињара да варају широм светских пијаца, када ће свиња најављивати вечерње телевизијске вести. Јер свињски мозак је од свих животињских мозгова најбогатији прионима. Када се дође до новог теста којим се болест моћи идентификовати у ранијем стадију, суочићемо се са новим неугодним изненађењима.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО?

Мислим да се на овоме месту наставља онај Даријев експеримент са почетка овог предавања. Изгледа да је БСЕ-прича почела 1736. године на острву Нова Гвинеја. Тамо је током векова био укорењен канибализам. Људи су јели друге људе. У источним деловима Нове Гвинеје људи су ритуално јели људске мозгове, очи и друге делове тела. Веровали су да ће бити паметнији, да ће се обогатити свим врлинама умрлога или убијенога којег су управо стављали у лонац. Сматрали су да ће се тако умножити њихово знање, памет и свест. Међутим, догодило се супротно. Наступило је незаустављиво разарање мозга које води у деменцију, то јест лудило и смрт. Комплетна племена, негде и по 200 људи, обољевали су од необичне болести коју су сами назвали „куру“, сто значи „смрт која се смеје“, јер су пацијенти често падали у необјасњив транс смеха. Куру је скоро искоренила ове канибале. У то време, није се наравно знало шта изазива болест. На пример, један дечак стар 7 година, који је јео људски мозак, умро је за 3 месеца. О њему се бринуо деда који је оболео од исте болести, али је био у непто бољем стању, јер инкубација код одраслих изгледа траје несто дуже. Ова болест покреће на агресивност, изазива моторне испаде, губитак равнотезе (ови поремецаји су слични готово код свих врста инфицираних БСЕ-ом, у свом завршном стадијуму). Код људи долази до неконтролисаних напада агресивности, дубоких депресивних или еуфоричних стања која често воде у самоубиство. Неки људи су изврсили самоубиство скочивши у провалију. Наравно, те људе нико није сахрањивао. А тамо доле у долини су пасле овце. Научници још нису сигурни, али се сматра да су се овце заразиле пасући траву у близини лепева. Овце наравно, нису јеле људско месо.

И онда, 1730-их година, европски колонизатори Нове Гвинеје преносе гвинејске добре овце у Европу. У Ирској су те овце укрстали да би добили још бољу расу. Тако је цела једна генерација оваца изненада оболела од тајанствене болести. Настала је пауза до средине прослог века, кад се поново догодио још један помор оваца.

Пре двадесетак година Харолд Вилсон (Harold Wilson), ондашњи премијер Енглеске, одлучује да се болесне овце убију и прераде у такозвану сточну храну или коштано брашно или цркотинско брашно, и поново врате у ланац исхране. Дошао је тренутак када није било праштања. Зашто? Људи у Енглеској и Ирској су прерадили лесеве угинулих оваца. А несто касније не само оваца и говеда, већ и сваке друге болесне или угинуле животиње. Бескрупулозна индустрија меса не само да је буквално ишла преко лешева до профита, већ је још натерала људе да једу те лешеве. Овде се заиста поставља питање – како сачувати кожу и како сачувати душу?




ЖИВОТИЊСКО БРАШНО – „ЦРКОТИНСКО БРАШНО“

Животињско или сточно (коштано) брашно се тако зове не зато што је намењено за исхрану животиња, него зато што се прави од лешева животиња. То је „брашно“ од животиња, а не животињско брашно. Дакле, „сточно брашно“ не значи брашно за стоку, него брашно од стоке. Није ни то случајно, да је овоме брашну дато тако нејасно име. Стога само ради јасноће, у даљем тексту ћу га називати „цркотинско брашно“.

Поставља се питање – да ли је оно што људи зову месо и што једу, заиста месо? Мора се признати да споља гледано заиста изгледа као месо, међутим унутра има свега другог више него меса. Произвођачи „меса“ су годинама без сметњи власти варали народ, да би досли до профита. Новац је био у позадини целе ове приче. Циљ је био да се створи одрасло говедо спремно за клање, у року од 6 месеци, уместо за две године. Једини начин да се то постигне, јесте да се животињи дају готови животињски протеини као храна. И заиста, говеда су нарасла за 6 месеци до величине коју нормално досегну за две године. Говеда која су хиљадама година јела искључиво биљну храну, добијала су самлевену храну од мртвих животиња. По немачком закону, ако угине неко говедо или овца, оно не сме да се закопа нити спали. Мора да се доведе ветеринар, плати се нека такса и животиња се одвози у фабрике које мељу лешеве. Меље се заједно крв, сало, кости, све. Исто тако, ако у зоолошком врту угине крокодил или нека друга животиња, она завршава на истом месту. Сви пси и мачке које убију због болести, старости или агресивности, такође доспевају у ове фабрике. Онда се та самлевена смеса кува у огромним котловима да би се уништили микроорганизми. Кува се на температури од 121оЦ, под притиском од 3 бара, и затим прерађује. Тако се добија животињско или „цркотинско брашно“.

Сви су били убеђени да је овај процес довољан да уништи све узрочнике болести из ових лешева. Ми данас знамо да то није истина. Прионе није могуће уништити ни на 1000оЦ! Говеда која су била БСЕ позитивна спалили су на 1000оЦ, а у пепелу ових животиња јос увек су били активни узрочници ове болести! Дакле, кување не помаже, печење не помаже. Постоји хипотеза да висока температура ове дегенерисане прионе чини још опаснијима.

ПРИОНСКИ РЕКВИЈЕМ – ОД УСТА ДО МОЗГА

Како изгледа пут приона од уста до мозга? Сви који су учили физиологију пре 10-15 година веровали су да се храна у организму разлаже на амино-киселине, моносахариде, масне киселине, итд. Међутим, то није тако. Постоји један део који је отпоран на све сокове желуца, па доспева у црева несварен. У слузокожи црева постоје транспортери који активно преузимају комплетне ДНК, комплетне РНК, и пептиде, па вероватно и целе протеине! Преко порталне вене путују до јетре, делом се метаболишу у јетри, па се из јетре расејавају по целом организму. Неки су тако тврдокорни да недодирнути доспевају у удаљена ткива и органе као сто је мозак или коштана срж. Човек је присилио животиње које никад нису јеле месо да постану канибали. Крава ће можда неко време да одбија ову храну, али кад јој се не даје ниста друго, почеће да је једе.

Ова перверзна прича значи да се протеини свих ових животињских врста, и чак њихова наследна супстанца, њихови гени као и све њихове болести, вируси, бактерије, отрови из њихових лешева, скупљају на једно место и ту мешају, да би се добила обогаћена, високопротеинска допинг храна која се затим скупо продаје не само „обичним смртницима“, већ и спортистима, па чак и бебама. Људи који једу месо уносе прионе и све остале гадости преко уста у желудац. Приони, као и мноштво другог биолошког смећа не бива уништено стомачном киселином. Приони доспевају у црева, улазе у крвоток и долазе до мозга. У мозгу ми људи имамо те исте протеине, али су они код нас здрави. Приони који су преко меса унесени у организам су болесни. Сада се догађа један јако занимљив и необичан процес којег је бар делимично први разумео нобеловац Прусинер. Тај погресни протеин – прион, узрочник је једне реакције кристализације, тако да наши здрави протеини почињу да се кристалишу, деформишу се на исти начин као и овај унети протеин, и таложе у мозгу разарајући га. Дакле, можемо рећи да је он инфективан, да је пренео болест, инфекцију. Он сам по себи није инфективан. Његова погрешна информација јесте инфективна и патогена. Овај процес траје од 2-40 година, колико траје инкубација, док се не испоље први знаци болести.


СИМПТОМИ

Почетни симптоми Кројцфелд-Јакобове болести су: слаба концентрација, малаксалост, поремећаји вида, поремећаји говора, губљење равнотеже, а нарочито моторички испади (атонија, кататонија). Јављају се неконтролисани покрети мишића, будући да су нарочито остечени делови мозга у зони прецентралис, где су центри за моторику. Код ове болести прво је нападнута зона прецентралис, као и мали мозак и продужени део кичмене мождине и очи. Болесна особа је јако агресивна, а потенцијални је самоубица ако је моторички способна да изврши самоубиство. Смрти су ужасне са полиморфном клиничком сликом, или класичном сликом Кројцфелд-Јаковљеве болести или хроничним обликом, као што је Алзхајмерова болест или бета амилоидоза. Симптоми су различити, индивидуални. Има људи који скоро тихо дођу до краја живота и нестану без велике драме. Али у терминалном стадијуму пацијенти са мањим моторичким, али зато са појачаним менталним испадима, неретко изврже самоубиство.
Ако ме питате за лечење, помоћи за сада нема. Једини је савет да пазите добро шта једете.

УЗГОЈ СТОКЕ И КЛАЊЕ

Како уопште данас настају говеда? Ветеринар прође са једним великим шприцом, оплоди око 600 крава. Теле које се роди, одмах се одваја од краве. Мајке не сме ни да га погледа, ни да га олиже. Ако крава полиже своје теле, цели њен млећни систем се мења у правцу дојења телета. Међутим, то се не догађа ако радници одмах однесу теле. Матерински инстинкт се онда не покреће, а ендокрини систем тако ради да производи велику количину млека. Не више 10 литара, него 40 литара. Теле добија као замену за мачино млеко, такозвано „млеко“ које се прави од мртвих животиња. То се зове „животињско млеко“, али немојте да вас тај израз завара као „сточно“ брашно. То је у ствари „цркотинско млеко“. Наравно, теле онда не расте 2 године, него расте 8-12 месеци и онда буде заклано. У овом процесу на сваком кораку се одступило од закона природе. Профит и само профит је једина етика модерне прехрамбене индустрије.

МЛЕКО

Проблем је што узрочник БСЕ-а може да се открије само код крава старијих од 30 месеци, док млађе не могу да се тестирају до сада познатим методима. „Супер крава“ и даље даје 30-40 литара млека и ми то млеко пијемо. У млеку се налазе крвне плочице, а познато је да се у крвним плочицама налази пуно приона, узроцника БСЕ-а и других прионских болести. Међутим, нико о томе овде не говори. Сви кажу да је млеко здраво. Млеко сада изгледа чисто, јер се данашњим тестовима не може доказати присуство приона. Али не заборавите да особа која ће можда тек за 10 година добити прионску болест, Алзхајмерову или Кројцфелд-Јаковљеву болест, већ је сад има.

Хормони раста су се раније давали деци која заостају у расту. То је тренутно поправљало ствар, али је касније долазило до компликација. Долазило је до несразмерног сазревања костију, долазило је до тумора мозга, хормоналног дисбаланса и метаболичких поремећаја, па су ова деца често умирала од тога. Зато је то избачено. Деци се не дају хормони раста, али се зато дају говедима! – хормони и антибиотици и цркотинско брашно. Та говеда, наравно, завршавају у стомацима људи.


Данас постоје психолози и психијатри за наше кућне љубимце. Доказујемо колико је наш Леси бистар и паметан. А кад Леси угине, то јест умре, ми му начинимо прави погреб са церемонијом, па му још и споменик са сликом начинимо. Многи пси и други кућни љубимци живе боље него многи људи. Занимљиво је да људи који живе заједно са једном животињом персонификују исту као да је човек, док другу животињу муче, убијају и једу.

Животиње имају неку врсту свести. Када говеда иду на клање, она тачно знају куда иду. Све животиње имају страх од смрти, као и људи. Један мој пријатељ који је становао преко пута кланице, причао ми је да отприлике негде на средини моста преко Мајне почиње таква страшна рика говеда, да то нико није могао да објасни. И људи који раде у кланицама кажу да животиња зна да ће је они убити. У стању таквог стреса, животиња лучи хормоне агресивности, стреса, страха, ендорфине и токсине из властитих целија. Уз већ споменуте хормоне и антибиотике којима су животиње товљене, уз прионе и многе друге узрочнике којима врви наша шницла, има људи који верују да је у том коктелу смрти њихово здравље, њихова снага.

ЕПИДЕМИОЛОГИЈА

То је само виц – што кажу да је у Немачкој тренутно заражено само 26 говеда. Не може се сада знати колика је заиста размера епидемије. Тестови нису довољно сензитивни, а овде се је тек отпочело са тестирањем. Инкубација болести је дуга и нико не може знати колико је људи, говеда, а и других животиња инфицирано и инфективно. У Енглеској је до данас регистровано око 200.000 БСЕ позитивних говеда. Црне цифре говоре и о пола милиона говеда. Толики број са тако слабим тестовима. Каква нас неугодна изненађења чекају када оптимизујемо БСЕ тест? Све животиње које су храњене цркотинским брашном, а то је око 98%, потенцијални су носиоци узрочника прионске болести.[...]

ДА ЛИ СЕ ЗАИСТА ЗДРАВО ХРАНИТЕ?


Нико од нас не брине пуно око тога да прочита етикету на неком производу, да би видео шта све он садржи. Производ је споља леп, можда је главни састојак веома здрав. Некад је врло тешко споља препознати шта је то запаковано, јер је производ толико прерађен да је постао непрепознатљив.

Познајем једног момка који не једе месо. Седим у кантини на Универзитетској клиници и гледам како овај мој друг, убеђени вегетаријанац, истреса из флаше „Маги“ на своју салату, и то у солидној количини. Запрепастило ме је то колико људи мало знају о тиме шта стављају у уста и колико неограничено верују онима који у њима не виде ничта друго осим свог профита. Ја сам недавно случајно сазнао како се прави „Маги“. Све што умре, угине, умре од животиња, буквално све, без обзира на болест, без остатка доноси се у једну огромну халу препуну пацова и мишева. Да то видите не бисте веровали својим очима. Како то заудара! Судњи дан. Неће ђаво уништити земљу ватром, већ смрадом. Смрад је сто пута гори од огња. А онда долазе мали и велики багери, узимају својим великим кашикама животиње, и те надувене полураспаднуте лешине стављају у један огроман лонац. У том лонцу кључа сона киселина (HCl). Цркотине се бацају у ту кључалу сону киселину и кључају док се потпуно не рашчине до атома. Онда се та необична „чорба“ зачини натријумовим хидроксидом да би се ПХ (киселост) довела на физиолоски ниво, да би то могло да се уноси у људски организам. Још се у „то“ стављају вештачке ароме. „Маги“ се онда хлади, флашира, и на симпатичне флашице лепи се етикета која отвара апетит свима, па и вегетаријанцима који не знају шта шине када тиме издашно зачине салату. Тек после неколико дана сам овом свом колеги испричао ову кратку причу. Он ми није веровао, распитивао се, тражио на интернету, и одмах је раскрстио са „Магијем“. То је просто невероватно како се народ масовно трује узимајући смесу огромног броја отрова у себе и како у потпуном незнању руинира своје здравље. Како нас убијају и трују на најбруталнији, најбестијалнији начин, а ми немамо појма ни о чему.

Неки људи кажу: „Ми се хранимо искључиво биљном храном, само још једемо млеко и јаја.“ Данас то изгледа више не важи. Онај ко једе млеко и јаја, која су добијена од стоке која је храњена цркотинским брашном, и сам једе цркотину.

СИДА ИЗ ТАЊИРА!

Сада ћу говорити о два брата из Демократске Републике Конго. У питању су два брата мајмуна – шимпанзе. Један се звао Мерлин и живео је до 1985. године. Користили су га у америчким ваздухопловним јединицама у Конгу да регрутује друге мајмуне за неке чудне америцке војне циљеве. Године 1985. Мерлин је умро од старости, а из његовог тела је тек недавно био изолован један вирус под именом Simian immunodeficiency virus (СИВ). Данас знамо да од СИВ-а потице вирус ХИВ1, то јест вирус сиде. Ова два вируса се скоро уопште не разликују. Афрички зелени мајмуни, шимпанзе, а и многи други мајмуни су природни домаћини вируса СИВ-а. Чудно је да ниједан од мајмуна никад није оболео од мајмунског вируса сиде. Постоји 16 врста Simian immunodeficiency virus -а код мајмуна и ниједан није патоген за мајмуне. Они су здрави носиоци тих вируса. Они живе са њима и умиру, а да се не разболе од њих. Међутим, људи у Конгу, у западној и централној Африци, јако су волели да једу мајмуне. Убијали су их и за њих је мајмунско месо било највећа посластица. Чак нису цедили ни крв, јер је код неких Африканаца обичај да оставе крв да би месо било укусније.


Дуго година се није ниста догодило. Међутим, 1959. године догодио се биолошки скок овог вируса са мајмуна на човека путем конзумирања мајмунског меса. Постоји око 160 врста мајмуна, а скоро сви мајмуни у западној и централној Африци су нормални носиоци једног од 16 мајмунских вируса за недостатак имунитета (immuno deficiency). Раније се сматрало да је вирус сиде настао путем полио вакцинације 1957. године коју је у Африци спровела Светска здравствена организација, а која је добијена делом од бубрега споменутих мајмуна. Међутим, данас је та теза из више разлога оправдано одбачена. Данас озбиљна наука зна да је вирус сиде код људи још неадаптирани мутант мајмунског СИВ-а. Колико ће милиона или милијарди људи однети вирус сиде док се не адаптира и код људи и постане безопасан као мајмунски, то нико данас не зна.

Вирус сиде је први пут изолован код мушкарца из Конга који је умро 1959. године. Данас имамо 50 милиона инфицираних у свету, од чега је 20 милиона већ умрло. У поређењу са средњовековном „црном смрти“ када је умрло 25 милиона Европљана, или са шпанским енцефалитисом 1918.-1919. године када је такође умрло 25 милиона, могли би да помислимо да је време да ова епидемија престане. Међутим, она неће престати из простог разлога што се стално одвија глобализација света и буквално сеоба народа сваког дана на сваком аеродрому, и пто се скоро нипта не чини да се спрече путеви ширења овог вируса. Вирус тако брзо мутира да ниједан имуни систем није у стању да развије било какав фронт против њега.

1969. године, један дечак из Сент Луиса (УСА) умро је од тада непознате болести. Пре пар година је из његовог тела изолован вирус сиде. Како се овај дечак уопште заразио? 1976. године из леса једног Норвешког морнара, такође је изолован вирус сиде.

У Зимбабвеу, у великим градовима, код више од 70% жена изолован је вирус сиде из крви. Скоро да и нема живих људи између 15 и 49 година у неким регионима. Остали су скоро само деца и старци. Сахране су тамо масовне, сваког дана. На једном гробљу је закопано 108 умрлих од епидемије. Пролази се много километара, а да не можете срести одраслог човека, нарочито у Зимбабвеу. Деца лутају около и не може им се помоћи. Не иду у школу, јер школе не раде. Ако су још деде и баке живи, та деца су срећна јер има ко да их збрине.

Од 50 милиона ХИВ позитивних у свету, у Африци се налази 40 милиона. Размере катастрофе су несагледиве, прогноза незахвална и неизвесна. Молим вас, запамтите да епидемије АИДС-а и БСЕ-а нису природне катастрофе. Оба зла досла су из поремећеног односа у природи, које је проузроковао човек.

Извор: „Вестинет“