Za tvoju dusu

Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.
 
Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,
 
kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,
 
ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.
 
I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.
 
I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da ja u tebi volim sebe sama,
 
i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!
 
Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
 
I zato ću ti uvek reci: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakić
1876-1938

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam pošteno kiriju platio,
na ovom svetu što sam živeo

možda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komšiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio

ako mi život krila skrati,
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem

Miroslav Mika Antić

Čežnja
Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

Milan Rakić
1876-1938

Čekanje
Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
a ja još čekam, - i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
za jednu put, za jedan oblik tela,
i što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada,
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha,
posrćem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strasnim prelivima mrače,
tvoja dva crna neumitna oka...

Milan Rakić
1876-1938

Lepota
Jest, nema na tebi nijednoga dela
da se mome oku mogao da skrije,
nijednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudno druga,
i nikada slična jučeranjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene,
da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

Milan Rakić
1876-1938

Kondir
Počuj, draga, reči iskrene i jasne
jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
pre no oluj stigne i grom strašni prasne,
i nemirno srce najedanput svisne,
počuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
starinski junaci, po čemu ćeš mene
pomenuti kada stigne udes zao
i zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša.
Plemići i sebri. Leži strašna smeša.
Noć se hvata. Samo munja katkad blisne.
Dok poslednje žrtve stari krvnik veša,
nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Hoće li me naći među njima tvoje
bistre oči, draga? Hoće l' iz kondira,
ko preteča skromna večitoga mira,
pasti kap na rane što zjape i gnoje?
Hoće l' pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
- Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
nepregledna hrpa ranjenika kisne...

Milan Rakić
1876-1938

Simonida
- FRESKA U GRAČANICI -

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

Ali dirnuti rukom nije smeo
ni otmeno ti lice, niti usta,
ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
u iskićenu mozaik-odelu
dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,
gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
čoveku ipak šalju svetlost svoju,
i čovek vidi sjaj, oblik, i boju
dalekih zvezda što već ne postoje,

tako na mene sa mračnoga zida,
na počađaloj i starinskoj ploči,
sijaju sada, tužna Simonida,
tvoje već davno iskopane oči...


Milan Rakić
1876-1938

Očajna pesma
Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,
stopi se u meni strašću tvojom celom,
da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
i da duša moja najzad bude sita...

- Kad pomislim, draga, da će doći vreme
kad za mene neće postojati žena,
kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao dim i pena,

a da će, još uvek, pokraj mene svuda
biti mesečine pod kojom se žudi,
i mladih srdaca što stvaraju čuda,
i žena što vole, i voljenih ljudi,

vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
kao bik pogođen zrnom posred čela
što u naporima uzaludnim pada
dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u mene zagrljajem jednim,
ko groznica tajna struji mojom krvi,
krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
i daj mi poljupce za kojima žednim...

Milan Rakić
1876-1938

Pod prozorom
I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K'o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret'o laganim korakom
kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
samo preko lišća noć je uzdah slala.

Poz prozorom zastah. Tu sam dugo bio
i drhtao tako bez glasa i moći:
na zid ruku stavih pobožno i ti'o,
ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. K'o da neko ide?
Mis'o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l' me kogod vide?...
I sinoć sam bio pored tvoga stana.



Vladislav Petković Dis
1880-1917

Nirvana
Noćas su me pohodili mrtvi,
nova groblja i vekovi stari;
prilazili k meni kao žrtvi,
kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
sva usahla, bez vala i pene,
mrtav vetar duvao je s gora,
trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
mrtvih duša, i san mrtve ruže,
noćas bila sva mrtva proleća:
i mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
mrtva ljubav iz sviju vremena,
zaljubljeni, smrću zagrljeni,
pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
svoju senku sve što imađaše,
sve što više javiti se nikad,
nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
mrtvo vreme s istorijom dana,
tu su bili poginuli zraci:
svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
pogled koji nema ljudsko oko:
bez oblika, bez sreće, bez jada,
pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
padao je na mene i snove,
na budućnost, na prostor daleki,
na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
nova groblja i vekovi stari;
prilazili k meni kao žrtvi,
kao boji prolaznosti stvari.

Vladislav Petković Dis
1880-1917

Utopljene duše
Još jednom samo, o, da mi je dići
ispod života svet umrlih nada;
još jednom samo, o, da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
skrivene misli u boji ljubavi,
njen pogled nekad sve što znade reći,
još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
lik duše trajno gde se od nas krije,
gde svesti nema, već ideje same,
otkud bol sleće, da osećaj svije

u meni o njoj, o lepoti, cveću
i o mladosti - o još jednom samo,
da mi je da se moje misli kreću,
da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
gde su mi mladost, san i uspomene,
kod negda svojih da je da se sklonim
s lepotom njenom što k'o miris vene.

Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
i igre mrtvih, avetinja kolo,
da je bolova, sećanja, jauka -
znamenja, da sam nekad i ja vol'o.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
i želje, njena tuga i lepota,
i nežne veze osmeha i čari
nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
sva njena ljubav i moja stradanja:
dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
aleje bola i podneblja plava,
i moja lira sa njenom lepotom,
tugom i srećom... Da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,
nju kada vidim posred ovih zala,
prilazi meni neka magla siva,
nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
kamo se dani moji razasuše,
širi se pokrov velik, prostran, beo,
pod kojim leže utopljene duše.

Vladislav Petković Dis
1880-1917

Poslednja ruža
Letnje je veče, kroz lišće suho
lagan vetarac tiho je duh'o,
šuštalo je lišće, k'o da reci zbori,
k'o da nekom tepa, il' nekoga kori,
al' meni to dušu silno pokreta,
k'o da su glasi s onoga sveta.
Al' u tom lišću ona ruža jedna,
ona jedna, ona ruža poslednja,
što još zaosta iza svojih druga,
ka proročica beda i tuga,
što kazujuć propast rodu svom doskora
reč svoju sama preživet mora;
pa sad je dole spustila glavu,
u zemlju gleda, gleda u travu,
a po travi lišće rumeno-bojno
k'o krvca kad kane na polje bojno.
Tako ruža mala svoje mrtve smatra,
katkad se kao s lišćem razgovara,
i ona zbore kao da razume;
ti njihovi zbori opčinili su me,
daleko mi duša s njima odleta,
k'o da su dusi s onoga sveta.
Al' ne znam šta zbore, glas me svaki vara,
ko pita koga, ko li odgovara?
Da l' ruža pita u lišću duše
na onom svetu kakve su ruže?
il' koja duša ružici tepa:
Hodide s nama, ružice lepa!
Tek na to ruža što glavicom kreće,
da l' kaže: hoće! da l' kaže: neće?


Laza Kostić
1841-1910

Među javom i med snom
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

(1863)

Laza Kostić
1841-1910

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor'o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al' ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad! -

Oprosti mi! oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice,
al' to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa - ništa! -

Oprosti mi! oh, oprosti!
oprosti mi reči u milosti,
što te moli
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
more krvi ustma mi se pope,
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci', u slasti golemoj, -
nemoj - nemoj! -

Što me glediš?
hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na te grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - -
šat ostane štogod - da te svetu tuži! -
Bar toliko da te čuti može, -
mili Bože! -
tek iz tvojih usta pokajku da primi:
Oprosti mi! -

(1862)

Laza Kostić
1841-1910

Slavuj i lala
Slavuj

Što mi se lepo snuždilo dete,
te na moj ne gleda vis?
Što mi je ruke sklopilo blede,
savilo beli lis'?

Raširi ruke, a grudi nežne
mirisom žestokim skri,
k'o što su moje žestoke pesme,
što od njih ponoć vri.

Koliko zora, koliko noći,
u pesmi samo bdim,
i opet imam s čime ti doći,
i opet imam s čim!

A ti zar nikad, nikada meni
ni jedan iz duše miris?
ni konak jedan u čašicu belu,
u liska meki niz?


Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol'ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek'o, sve što si da'n'o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al' nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis',
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost'o lis',
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.


* * *

Bela lala tako zbori,
tako žali, tako tepa,
a slavujak sve je kori:
da mi dušu, dušo lepa!

Jesu li se pogodili
preko noći ili nisu -
tek u zoru opet lala
nije bila pri mirisu.

(1863)

Laza Kostić
1841-1910

Santa Maria della Salute
Oprosti, majko sveta, oprosti
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute.

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voććka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
k'o da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

(1909)

Laza Kostić
1841-1910

Među zvezdama
(Vilovanka)

U po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke,
zagrejan se digoh doma.
Na ulici nema sveta,
samo što po snegu šeta
jedna moma.
Odelo je snežno, belo,
na brežne joj palo grudi,
sneg od jeda čisto studi;
uzalud mu Mesečina
svetlo čelo živo ljubi,
on škripuće beli zubi,
gledajući kako strukom,
kako belom, mekom rukom,
kako malom, lakom nogom,
a kamoli licem, okom,
ta ponoćna divna java
mesečinu nadasjava.
Kad sneg škripi zubma belim,
a da šta ću ja da velim,
u po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke?
"Gospođice, dobro veče!"
Želja moja curi reče:
"Na toj zimi, lele meni,
tako lako odeveni!
Evo moje šube crne,
da vas malo zaogrne!" -
Dotaknuh se, zagrlih je,
mahito mi srce bije,
u žestini i zanosu
već osećam bujnu kosu
što se po mom licu prosu,
mirisi mi obasuše
svak' zadisak željne duše.
Zagrli me, dah mi stesni;
al' očiju pogled njez'ni'
nagon uzda, zanos trezni;
iz njega mi mis'o sine:
"Majko!" - "Sine!"
odzovu se usta njena,
a iz belih iz ramena
ponikoše bela krila:
to je bila - moja vila. -
Lepirica kao bela
kad bi sobom cvet ponela,
da ga visa spase velja
od zemljina od uvelja:
tako vila pone mene
u prostore vaseljene;
te nebesnom lik lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sveširu, po etiru.

* * *
Vasiona pukla pusta.
Već u meni duša susta,
a srce mi silno bije,
u glavu mi krvca lije,
al' mi vila lice mije
hladom svoga krila meka,
i još neka blaga reka,
neka struja iz daleka:
sveti miris pamtiveka.
Nada mnom se zvezde roje,
namiguju zrakom bledom,
zgledaju se čudnim gledom,
jedna drugu pita redom:
"Otkud ovde ovo dvoje?"
Pa poznavši s bleda lika
neznanoga poznanika,
opet jedna drugu pita:
Da l' da prime iz dubina
hladne zemlje vrelog sina? -
Il' to, možda, nisu zvezde?
To su, je li, one česte
izniklice srca moga,
rascvetanog, širokoga?
A ti zraci nisu zraci,
granoviti to su traci,
što o njima mirno vise
srca moga izniklice.
A oko te divne krune,
neokrunke, svetle, pune,
prozorna se rumen pruža; -
to je, to je svetska ruža.
Svetska ružo, vaseljenko,
sirotanko, nezelenko,
samoranko, svetla senko,
a kamo ti tvog slavuja? -
U to neki zvuk zabruja.
Je l' oluja?
Il' bujica
ognjevitih repatica,
tih nebesnih bludnih guja?
Ni oluja, ni bujica,
to je cvrkut rajskih tica; -
il' je razleg od pesama
iz najvišeg onog hrama
nad zvezdama?
Po tihotnoj vaseljeni
razležu se zvuci njeni
smrtnom uvu nečuveni;
a u meni? -
K'o tamjana plavi pramak
poletiv sa žrtvenika
u naručju zefirovu
kad se sretne na visina'
s vazdusima viših sila,
te se stanu otimati,
navaljuju, revene se,
ko će da ga pre odnese,
da zvezdanu kadi nogu
njegovom i njinom bogu: -
Tako mene zvuci lome
u živome srcu mome,
iz nedara da ga nose,
jedni mame, drugi prose,
jedni prete, drugi tuže; -
"Oj, davori, jadni sluše,
bela vilo, oj, davori,
otkud zvuci, zbori, zbori!"
Očima me vila kori:
"U tebe su oči, ruke,
zvezda ima zrake, zvuke;
ti su zvuci, mili druže,
od slavuja svetske ruže,
reč načelna sviju vera,
prvi prozor nerazmera,
rajski krotnik divljeg zvera, -
Harmonija sfera."
Tako zbore vilske oči,
a u mene svirka toči,
svirka lepa meni tepa:
"Skoči dole, skoči, skoči!
Da te nose naša krila
gde je vrelo svakog milja,
da ti duša svirku pije,
svetlost da ti lice mije,
plamen da ti srce grije,
divotama žiće sladi,
a pobratim, mesec mladi,
da te hladi!
Ne daj se od vile smesti,
veštica je, zle je svesti,
bog bi znao kuda jezdi!"
Kao smeli moreplovac
drevnih priča i vremena
što je, vezan za katarku,
u bezumlju slatku, žarku,
sluš'o pesme od sirena,
divnih, mamnih morskih žena: -
tako mene zvuci vuku,
u stostrukom zbore guku:
Jedan veli: - Hodi meni!
odvešću te svetloj seni,
zlatnoj zvezdi star-Omira! -
- Mene šalje zrak Šekspira! -
- Meni svira večna lira
Pindara, Anakreona -
- i Miltona - i Birona -
- Šiler - Geta i Tenjira -
Danta - Tasa -
- Kalidasa -
Tako mene zvuci gone,
a za svakim reči zvone:
"Ne daj se od vile smesti,
veštica je, zle je svesti,
bog bi znao kuda jezdi!" -
Al' manuše bela krila,
progovori moja vila"
"Kuda jezdi? - Našoj zvezdi!" -
Reč se ori po prostori,
po zvezdanom vedrom visu,
zvuci bili - pa i nisu. -
U tišini, po visini
nosi vila dalje sina.
Oko mene zvezde blede,
sve se većma gube, rede,
a vila mi prstom kaže
jednu malu svetlucaljku,
oko mome samrtnome
na dnu vidnog domašaja.
Zraka joj se mukom bori,
čas ugine a čas gori,
čas tinjavog slika gara,
čas je buktac od požara,
čas je bleda, modra, plava,
čas rumena pa krvava.
- Bleda zvezdo, jadna sele,
kakve su te sile smele
te si tako jadna, tužna,
mučenica, božja sužna,
kakav bol u tebi sjaje,
ko u tebi večnost traje,
ko se kaje? -
Krvavo se zvezda smeši,
iz krvavog tog smejutka
neki šapat k'o da jeca,
čini mi se da me kara,
da mi zvezda odgovara.
Al' ne čujem onog zvuka,
zvonke jeke, mamna guka,
što u svetlij' njenih druga:
Glasi muka i pokaja,
šapat jada, suzni brizi,
neodoljnih uzdisaja
brojanički, sveti nizi;
stare slave setna hvala,
a skorašnjih sramnih zala
osvetnica, - jeka od gusala.

* * *
Iza sna se teškog prenu', -
mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava -
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava -
ova java!
Nemojte me pitat sade
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete! -
Ja vam ne znam reći više
do što knjiga ova piše
dok ne prođe ova java
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim
il' dok opet - ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.

Laza Kostić
1841-1910

Koga da ljubim...
Koga da ljubim i šta da volim?
S nesreće svoje mrzim se sam.
Mrzim na ljude, mrzim... o, bože,
ja samo mrzost u srcu znam!
A tebe nema - o, dušo moja!
Onaku sjajnu uze te bog -
da ništa nemam lepo i milo
u večnoj mržnji života svog!

(1860)

Ðura Jakšić
1832-1878

Staze
Dve preda mnom staze stoje:
jedna s cvećem, druga s trnjem;
gvozdene su noge moje:
idem trnju da se vrnem.

Ja ustupam cveća staze
kojima je noga meka;
nek po cveću žene gaze,
a trnje je za čoveka!

(1856)

Ðura Jakšić
1832-1878

Gle krasote...
Gle krasote, gle divote:
vetar presta, mirno, ti'o;
dan današnji srce m' ote,
čisto bih ga poljubio.

Ni vrućine, zime nije,
tek najlepše, hladovina:
u hladu se slatko - pije;
daj, devojko, - daj mi vina!

(1856)

Ðura Jakšić
1832-1878

Mila
"Vina, Milo!" - orilo se
dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',
- ma se rasto bela sveta -
mesto čaše od bermeta,
otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? -
Nesta Mile, nesta ćefa!
Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži!

(1856)

Ðura Jakšić
1832-1878

Kroz ponoć...
Kroz ponoć nemu i gusto granje
vidi se zvezda tiho treptanje,
čuje se srca silno kucanje; -
o, lakše samo kroz gusto granje!

Tu blizu potok daljinu para,
tu se na cveću cveće odmara,
tu mene čeka ašikovanje; -
o, lakše samo kroz gusto granje!

Pašću, umreću, duša mi gore,
rastopiće me do bele zore,
ko grudu snega vrelo sunčanje; -
o, lakše, lakše kroz gusto granje!

(1862)

Ðura Jakšić
1832-1878

Ja sam stena
Ja sam stena,
o koju se zloba mori,
svetska čuda i pokori.
Mnogi težak oblak, jeka,
krš gromova, oganj, kletva
i sto čuda neba, zemlje,
razbilo se o meneka...
Usamljena
na sredini morske pene,
cepam munje i gromove;
a talase rikajuće
sa hrapavim kamom grudi
u kapljice sitne mrvim.
U noćima smrti strasne
na rame mi ptice sleću
i zloslutnim grakću glasom:
pakost, zlobu i nesreću -
sto zlokobih
dva'est osam stojim leta,
prezirući, smejući se
pakostima bezbožnika;
hladna, nema
za radosti i za zlosti,
nepomična, neosetna,
u kojojzi otrov-srce,
umorena ljuta zmija,
na uzglavku - večnom mraku -
na kamenu od uvreda,
razmrskana, ćuti, spava...
Ja sam stena... al' krvava!...
Ispirana gnevom, jedom,
zaljuljana mukom, bedom!...
Smrt mi grozna, nemilosna,
sa pesnicom koštunjavom,
zlokobnicom oka svoga,
umiruća časom preti...
Čekaj, sele!
Još ne želim ja umreti!
Dok se zemlja ne zatrese,
burno more ne zajoše,
ne pocrni sjaj zvezdani,
i meseca svetlost bleda
ne zavije u oblaku
božje pravde i istine,
sjajne zore i večeri
zrak crveni ne proturi
u krvave ljute zmije,
kojima će duh večiti
po jauku, bolu, pisci,
nesrećnoga šibat sveta -
donde - donde!...
Uvređeno srce moje,
u večitom bolu, gnevu,
smeha se je zaželelo...
- Ha! Il' možda, neće doći
strašnog suda glas užasni?
Možda nikad neće moći
gorkoj muci i jauku
nasmejat se srce moje?...
Idi!... Idi!...
Ne diraj me mraznom rukom,
da preživim večnost tužnu
na vrletnom mome visu,
gde me čuda i otrovi
zlobnog sveta uzvisiše -
al' otklen ću sam, po volji,
stojat... pasti... ili večno
zla i podlost prezirati
lednim okom gorskog lava...
Ja sam stena, al' krvava!...

(1860)

Ðura Jakšić
1832-1878

Veče
Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nebo ćuti, ne miče se ništa,
ta najbolji vitez pade sa bojišta!

U srcu se život zastrašenom taji,
samo vetar huji... To su uzdisaji...

A slavuji tiho uz pesmicu žale,
ne bi li im hladne stene zaplakale.

Nemo potok beži - ko zna kuda teži!
Možda grobu svome - moru hlađanome?

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;
sve je izumrlo. Sad mesec izađe...

Smrtno bleda lica, gore nebu leti:
poginuli vitez eno se posveti!...

(1857)

Ðura Jakšić
1832-1878