Država u srednjem veku

У средњем веку, термин држава користио се у веома различитим значењима. Могао је означавати пре свега власт над одређеном територијом и њеним становницима. Међутим, под државом се у средњовековној Србији подразумевала и територија која се давала члановима владајуће породице на управу, то јест, удеоне кнежевине, затим и територије којима су управљали млади краљеви као и властелински поседи. Државом су се називали и неки важнији црквени поседи, као на пример поседи неких битнијих манастира или властелинство Српске архиепископије. Према речима Андрије Веселиновића српска средњовековна држава почивала је на пет основних стубова од којих је зависила њена снага и стабилност.
1.Владарска (тј. државна) идеологија која је проистицала из опште политичке филозофије средњег века о божанском пореклу власти и континуитету наслеђа власти у оквиру владајуће династије. Ову идеологију су Немањићи преузели од Византије, сматрајући да им је "држава богом дарована", чиме се истиче легитимитет и суверенитет владара — сам Бог је био тај који је одредио одређеног владара да влада својом земљом. Из тога произилази да је владар државу — територију и људе који су на њој живели — сматрао својим власништвом, које је у породици прелазило с оца на сина.
2.Територија, која је била неустаљеног облика и величине: стално се повећавала и смањивала у зависности од снаге државе и власти. Људи који су насељавали територију државе сматрани су владаревим поданицима и његовим власништвом.
3.Војска је била такође веома битан елеменат очувања постојећих граница или ширења територије, а самим тим и власти владара.
4.Финансије су биле материјална основа функционисања сваке државе.
5.Државна управа, на којој су почивале унутрашња организација и стабилност државе. Било је веома битно да државна управа има чврсто организовану мрежу локалне управе које би све биле подређене централној управи.

Владар
Владар (такође и владика, на старосрпском), према владарској идеологији преузетој од Византије, био је одређен "по милости Божијој" да влада државом. Припадао је владарској династији и имао је неограничену, апсолутну власт, то јест, био је власник територије државе као и свих људи који су живели на њој.
Схватање божанског порекла власти било је прожето хришћанским учењем о обавези поданика да му се покоравају као Божијем изабранику. Као и у Византији, временом се ствара јединствена спрега између духовне и световне власти која се назива хармонична диархија између владара и црквеног поглавара. Ова равнотежа је у Србији била много чвршћа него у Византији и ремећена је у само веома изузетним приликама.
Пошто је владар био "Богом дан", он је имао и одређене дужности у односу на своје поданике које су давале смисао његовој власти. Владар је имао два основна задатка: да служи Богу, тј. цркви и вери. Свети Сава тако у свом делу Служба св. Симеону владаре назива начелницима и чуварима отачаства и пастирима разумног стада. С обзиром да је основни задатак српских средњовековних владара био очување хришћанске вере и цркве, сви су они, а нарочито Немањићи, имали врло развијену ктиторску активност — подизали су цркве и манастире, обнављали старе и даривали их, а такође су се посветили и прогону јеретика. Други основни задатак средњовековних српских владара био је, да води бригу о држави, њеном проширењу и чувању, као и о својим поданицима, да управља њима као и да се стара о њиховом добру.

[You must be registered and logged in to see this link.]