Rembrant

Рембрант Харменсон ван Ријн, био је највећи и најпознатији холандски сликар и један од најутицајнијих уметника у традицији уметности западне Европе 17. века. Психолошка дубина његових портрета и продубљена интерпретација библијских догађаја које је радо сликао остале су до данас јединствене и непоновљиве.

Његово сликарство припада стилској епохи барока. Ово доба је познато као Златно доба Холандије, када је она доживела политички, економски и уметнички процват.

Већ за живота Рембрантова дела су копирана и имитирана. После његове смрти критичари присталице класицизма нису имали високо мишљење о његовом колористичком сликарству, док су његове слике остале омињене и на цени код колекционара. У 18. веку појавили су се сликари у Немачкој и Енглеској који су били инспирисани његовим делом. Рембрантов живот постао је предмет мистификација и легенди. Тек су се средином 19. века појавили озбиљни истраживачи његовог живота и рада. Од 1970. „Истраживачки пројекат Рембрант“ се бави истраживањем и атрибуцијом његових дела. Данас се сматра да је Рембрант сам насликао око 350 дела.
Рембрант је рођен у Лајдену 1606. године и сликарство је учио од Питера Ластмана и Јакоба ван Сваненбурга. Са 17 година одлази у Амстердам где слика заједно са пријатељем и тада познатим сликаром Ластманом, а затим се враћа у родни Лајден и отвара атеље где је сликао и подучавао свог ученика Герита Доуа. Године 1631. поново се вратио у Амстердам где се 1634. оженио Саскијом ван Ујленбург. Након њене смрти, Хендријке Штофелс је 1649. преузела његово домаћинство и родила му сина Титуса 1654. године. И поред сликарског успеха, повремено је долазио у тешке финансијске ситуације, па је 1656. банкротирао. У доба врхунца своје уметничке зрелости живео је у сиромаштву.
Рембрант је радио као сликар и графичар, водио је сликарску радионицу и подучавао ученике. Био је пре свега успешан портреиста, али се претпоставља да је себе пре свега сматрао историјским сликаром. Његово дело се састоји из портрета и аутопортрета, пејзажа и обрада библијских и митолошких тема.

На портретима му је успевало да уверљиво представи ликове у некој активности. У историјским композицијама сликао је мотиве које пре њега нико није користио, или је старе мотиве представљао на нов начин. У многим Рембрантовим делима мајсторски је коришћен контраст светлог и тамног (кјароскуро). Рембрантови аутопортрети илуструју како је видео себе као уметника и како је старио. Посебно су на графикама видљиви различити изрази лица и гестови који су служили као студије. Рембрант је насликао и нацртао мали број пејзажа и жанр сцена. Слика „Мртви паунови“ је једина његова позната мртва природа.Многе од цртежа Рембрант је начинио искључиво у сврху обуке својих ученика.
Рембрант је израђивао бакрописе већим делом своје каријере, од 1626. до 1660. када је био принуђен да прода своју штампарску пресу и практично прекине са барописом. Једино током несрећне 1649. није створио ниједан датирани бакропис. Са лакоћом је радио бакрописе и, иако је познавао и некада користио технике бакрореза, слобода технике бакрописа је постала темељ његовог дела. Познавао је све фазе поступка израде бакрописа и извесно је да је сам отискивао макар ране примерке својих бакрописа. Испрва му се стил ослањао на цртеж, али се убрзо преоријентисао на сликарски приступ користећи мноштво линија и бројна нагризања плоче киселином, чиме су линије добиле разноврсне дебљине. Крајем 1630их, упростио је свој стил и користио је мање нагризања киселином. На чувеном бакропису Христос лечи болесне радио је у фазама током 1640их. То је било „преломно дело у сред уметничке каријере“, из кога се развио његов стил бакрописања. Иако је овај бакропис сачуван у само у примерцима из прве две серије, приметне су преправке у завршној верзији о чему сведоче многи цртежи.
У зрелим делима из 1650их, Рембрант је био спремнији да импровизује, тако да су велики отисци рађени у до 11 серија, често радикално другачијих. Сада је користио шпартање да дочара тамне површине, које су често велике. Експериментисао је и са ефектима штампе на различитим врстама папира. Често је користио јапански папир и парир од животињске коже. Почео је да примењује „површинске тонове“, остављајући танак слој мастила на појединим деловима графичке плоче, уместо да га потпуно уклони. Чешће је користио суву иглу, посебно у приказима замагљенуих пејзажа.

Његови отисци третирају сличне теме као и његове слике. У баркопису је израдио 27 аутопортрета, док су други портрети ређи. Израдио је 46 углавном малих пејзажа, који су постали узор у представљању пејзажа у графичкој уметности све до краја 19. века. Трећина бакрописа се односе на религијске теме, неки од њих одишу једноставношћу, док су други монументални. Неколико еротских композиција нема еквиваленте у његовом сликарском делу.Рембрант је поседовао, док није био принуђен да је прода, изузетну колекцију графика других уметника. У његовим бакрописима су видљиви утицаји које је примио од Мантење, Рафаела, Херкулеса Сегерса и Ђованија Кастиљонеа.
................................................................................................................

Jedna od Rembrantovih slika

[You must be registered and logged in to see this link.]