Ludvig Mis van der Poe

Лудвиг Мис ван дер Рое (нем. Ludwig Mies van der Rohe, *27. март 1886. Ахен — †17. август 1969. Чикаго) био је немачки, а касније амерички архитекта.

Ван дер Рое се са Валтером Гропијусом и Ле Корбизјеом сматра зачетником модерне архитектуре. Он је био у потрази за архитектуром која ће бити огледало живота у двадесетом веку. Ван дер Роеове грађевине се одликују чистим формама и интензивном употребом стакла, челика и бетона. Његов рад је допринео појави зграда са стакленим фасадама интернационалног стила. Говорио је да су његове грађевине „кост и кожа“.
Прве основе за своји каснији занатлијски таленат и своје звање стекао је од свога оца који је поседовао клесарску радњу. У годинама 1897. – 1900. –те похађао је црквену школу. Преселио се у Берлин 1905. године где се запослио као архитекта и дизајнер намештаја Бруно Паула. Прву грађевину је пројектовао као 21-годишњи архитекта на слободној нози 1907. године. Била је то дрвена зграда у стилу 18. века на коју је утицала енглеска архитектура. Од 1908. године сарађивао је са Петер Бехренсом. Посветио се студијама архитектуре Фридрих Шинкела и Френк Лојд Рајта. У годинама 1911. – 1912. радио је на пројекту немачке амбасаде у Санкт Петербургу и пројектовао је породичну кућу супружника Кронелових у Хагу.

Сопствени атеље је основао већ 1912. године. У својим првим радовима се трудио за радикалнији спој архитектуре и технике. У сарадњи са Ханс Рихтером, Вернер Графом и Ел Лисицким издавао је ревију Г. („Gelstaltung“). Залагао се за индустријализацију свих области архитектуре. После завршетка Првог светског рата године 1918. укључио се у Новембер-групу где је био директор изложби у архитектури, а 1926. године је изабран за председника удружења уметника и архитеката у немачком „Werksbundu“. Године 1921. је био конкурс за Берлински небодер. За пројекат Л. М. ван дер Роа није било интереса и тако је овај пројекат постао фаза естетске студије без икакве употребне вредности. Зграда се карактерисала једноставношћу и имала је стаклену фасаду и одредила је развој небодера 40.- тих и 50.-тих година 20. века. Развео се 1921. године и променио је име којем је додао холандско „ван дер“ и породично име своје мајке Рое. Постаје директор изложбе „Werkbund Expozition“ 1927. године. Шеснаест светских архитеката је презентовало 320 пројеката модерних зграда и архитекте су употребљавале знања психолошка и социолошка уз употребу савремених материјала углавном бетона и стакла. Биле су то прве зграде у којим су употребљене кубичке форме и равни кровови.

Године 1928. била му је, као директору немачке секције изложбе у Барселони, поверена улога пројектанта немачког павиљона. Зграда је служила као центар за информације и преноћиште. Зграда је 1930. године уништена и у периоду од 1983. до 1989. године поново изграђена и била је узор савремене архитектуре. Значајни су били употребљени материјали и отворена диспозиција која је спајала ентеријер са екстеријером. Спој је настао из потребе остварења кретања посетилаца на изложби. Уједно је радио и пројекат за супружнике Тугендхат у Брну. У ово доба је пројектовао и кућу за Емила Нолда и Херберта Герика који нису били тако познати. У годинама 1930. – 1933. водио је као директор познату уметничку школу Баухаус за коју је направио неколико пројеката.

1938. године с обзиром на политичку ситуацију у Немачкој емигрирао је у САД и још исте године је постао управник одељења за архитектуру на „Armour Institute“, касније „Institute of Technology“ у Чикагу за који је предложио ареал и неколико зграда.

Главни знак његових радова у САД је челични скелет са правилном основом који је модулисан. У овом модулу саградио је викенд кућу Едите Франсворт, који је схватио као отворени павиљон. Даље грађевине које су употребљавали и искористили скелетну конструкцију били су зграда Факултета „Crown Hall“ за И. И. Т. за коју је искористио идеју великог друштвеног простора испод спуштене таванице на рамовима, стамбене зграде „Lake Shore Drive“ у Чикагу. Његово последње дело је Народна галерије у Берлину. Умро је 1969. године у Чикагу.
Бавио се и дизајном и био је последњи директор уметничке школе Баухаус. Постао је познат по својим речима „мање је више“. Његова столица из Брна коју је предложио за породицу Тугендхат израђује се и дан данас. Сличну славу је имала и његова барселонска столица.
Допринос његовог рада почива углавном у употреби јасне и чисте скелетне конструкције. Његове грађевине су постале привлачне кроз његов приступ ка детаљима, функционом флексебилитету, због употребљених квалитетних материјала, рафиноване елеганције из којег су изашли његове изреке „Мање је више“.

* Немачки павиљон у Барселони, 1928.-1929. порушен 1930. и реконструисан у периоду између 1983. и 1989. године
* Крунска хала, Чикаго, Илиноис, 1950. до 1956.* Фарнсворт кућа, Илиноис, 1946. до 1950.
* Х. Лангеова кућа, Крефелд, 1928.
* „Lake Shore Drive Apartmány“, Чикаго, Илиноис, 1948. до 1951.
* Нова народнá галериа, Берлин, 1962. до 1968.
* „Seagram Building“, Њујорк 1954. до 1958.
* вила Тугендхат Брно, Чешка република, 1930.
* „Weissenhof Apartmány“, Штутгарт, 1927.
................................................................................
Jedno od njegovih dela

[You must be registered and logged in to see this link.]