Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Живот је бајка
ТАЈНА АРТУРОВОГ ТОНА
Када је имао осамдесет три године, један од најславнијих музичара 20. века, пијаниста Артур Рубинштајн упознао је девојку у коју се страсно заљубио. Четврт века после његове смрти, последња Рубинштајнова љубав верује да он и даље бди над њеним животом



Да је искуство љубави непреносиво, одавно је закључио један наш познати писац. Исто тако, чини се да је свака прича о љубави коју чујемо на известан начин слична стеченом искуству. Иако не лично, оно на посебан начин осветљава људско постојање, потврђујући да је сваки љубавни сусрет, свака љубавна прича јединствена и непоновљива. Ево једне необичне љубавне приче. Реч је о вероватно најславнијем пијанисти двадесетог века, о уметнику пољско-јеврејског порекла Артуру Рубинштајну (1887–1982). Почео је да наступа као дечак, а престао да одржава концерте у осамдесет осмој години...

Нико као Артур...

Кад је 20. децембра 1982. године Артур Рубинштајн умро, његови многобројни обожаваоци и поштоваоци широм света открили су са чуђењем да је остарели музичар десет година раније напустио своју дугогодишњу супругу Нелу због врло младе Енглескиње која је могла да му буде унука... Око Божића 1982. године, пред вратима тридесетпетогодишње Анабеле Вајтстоун окупили су се новинари: очекивали су да отпочне рат око наследства, јер је она заправо била та Артурова последња љубав. Међутим, рат није избио. Анабела је новинарима само кратко изјавила: – У мом животу остала је огромна празнина која никада неће бити испуњена. Артур је био другачији од свих људи. Будио је оно најлепше у свима нама. И после двадесет пет година од тог догађаја, Анабела, сада срећно удата, потврдила је исто: да празнина коју је оставила Артурова љубав није испуњена. У ствари, да се веза међу њима није ни прекинула...
– И даље ми недостаје у сваком погледу – признала је недавно леди Анабела Вејденфелд у разговору с једним угледним британским музичким критичаром, и додала: – Замислите, то вам говорим ја која сам срећно удата за дивног човека какав је Џорџ Вејденфелд. Али, то су осећања која се не могу мењати нити надокнадити. Чињеница да је у мом животу постојао неко као Артур значи да ће он увек бити са мном, увек у мени. У ствари, не бих могла да опишем на који начин ми недостаје, јер је он стално ту. Пре годину дана леди Вејденфелд приредила је у Лондону низ концерата у знак сећања на великог музичара који је током безмало целог двадесетог века дизао на ноге посетиоце на концертима, свирајући с једнаком страшћу и Моцарта, и Шопена, и Албениза и Рахмањинова... Одлазио је у Белу кућу који год да је председник Америке тамо живео, друговао с Пикасом, Стравинским и Чарлијем Чаплином.
Артур Рубинштајн рођен је у Лођу 1887. године. Веома рано откривена је његова невероватна музичка надареност – свирачка техника која је била јединствена, пре свега по томе што је свирање Артура Рубинштајна деловало потпуно природно. Иако су се тиме бавили многи музички критичари, нису успели у потпуности да објасне тајну његовог савршено кристалног али истовремено заобљеног и пуног тона.
Артур Рубинштајн није био страствен само на концертном подијуму већ и у животу уопште. У младости је имао читав низ љубавних пустоловина. Онда се оженио Нелом, кћерком пољског композитора Емила Млинарског. Артуру је тада било четрдесет пет година, а Нела је била упола млађа. Добили су четворо деце и купили куће у Паризу и на Беверли хилсу.




Прва љубав

Анабела Вајтстоун, Артурова последња љубав, шездесет година млађа од њега, рођена је у Лондону. Била је кћерка команданта Краљевске морнарице. Као веома млада почела је да ради у концертној агенцији у британској престоници. Ту је први пут срела Артура Рубинштајна. Годину дана касније срела га је поново у Шпанији, где је радила за шпанску агенцију „Кесада” у Мадриду. – Чим је ушао у агенцију, мене је одједном нешто снажно обузело – ни после више од тридесет пет година леди Анабела није заборавила тај сусрет. – Био је харизматичан и неописиво заводљив човек. Имао је чаробну моћ да осетите како сте најлепша, најпаметнија, најзанимљивија жена на свету, да нико други не постоји – само ви. У то време Анабела је навршила двадесет три године. Артур осамдесет три! Био је њена прва љубав. – Кад је почела наша љубавна веза, он је за мене био најпривлачнији човек кога сам имала прилике да упознам. То није била нека старачка сексуална лудорија. Он је једноставно био човек ван времена, а толики шарм и жеља за животом чинили су га магнетски привлачним. Многе девојке за њим су губиле памет. Ја сам знала и за бројне пустоловине које је имао до тада. Већ прве вечери кад су изашли, Артур је објаснио Анабели колико се осећа усамљеним: – Између њега и његове жене од почетка је постојало дубоко неразумевање. Већ годинама су једно другом „ишли на живце”. Мучили су се међусобно без потребе. Па ипак, Рубинштајн јој је напоменуо да ће морати да се крију од јавности. У тим годинама није желео да изазива скандал. Бринуо је не само за свој углед, већ и за углед своје супруге, деце и унучића.
Кад је схватила колико је заљубљена, Анабела је била неутешна. Није видела начина да реши тај свој огромни љубавни и емотивни изазов. Хтела је да га напусти, истовремено схватајући да тако напушта и сам живот. Артур јој се јављао с разних страна света и долазио кад је могао. Толико су добро крили ту своју необичну везу да су за њихову љубав знали само људи из агенције у којој је Анабела радила. Као и њени родитељи. Кад су сазнали да се заљубила у шест деценија старијег човека, закључили су да је узалудно да се љуте и спречавају је. Уосталом, и њима се Артур допао чим су га упознали.
– Коју сте школу похађали? – упитала је Анабелина бака Рубинштајна. Била је неколико година млађа од њега! Напослетку је и Нела Рубинштајн схватила да је њен муж озбиљно заљубљен. Две жене никада се нису сукобиле, али непријатељство је било очигледно. На крају, Артур је одлучио – он и Анабела настанили су се у Женеви. Сваке године за њен рођендан водио је у Израел где су проводили време с Голдом Меир, Менахемом Бегином и другим важним личностима Израела. – Једног дана Артур ми је јавио да нам на чај долази израелски премијер. Била сам веома узбуђена. Отрчала сам до прве посластичарнице и купила најбољу торту. Дошла је Голда Меир и појела целу торту! Том приликом је рекла: „Артуре, за мене на свету постоје само двојица великих пијаниста. Ти и мој унук!”



Последња Рубинштајнова љубав: госпођа Вејденфелд данас.

Срећан кад су други срећни

осле опроштајног концерта Артура Рубинштајна у Вигмор холу 1976. године, Анабела је наставила да живи с њим. Био је већ потпуно слеп: – Последње две године Артур је боловао, али није изгубио разум. И даље је био најпожељније и најпријатније могуће друштво. Није ми било тешко да бринем о њему. Схватала сам то као преимућство, а не као терет. Био је ведар, љубак и врло, врло забаван.
И тако стижемо до најзанимљивијег дела ове љубавне бајке. Наиме, Анабела Вејденфелд сматра да је Артуров дух довео њеног садашњег мужа Џорџа до је. Наиме, десет година после Артурове смрти добила је позивницу од Артурових пријатеља да посети Јерусалим. Имала је четрдесет пет година. Међу званицама био је и лондонски издавач Џорџ Вејденфелд. Анабела је имала утисак да је Артур уприличио тај сусрет. Као, уосталом, и остатак њеног живота.
И данас, четврт века после смрти Артура Рубинштајна, говори се безмало једнако о његовом тумачењу клавирске музике. Сви музиколози се слажу да је Рубинштајнов тон био кристалан и јасан јер је пијанисту красио посебан став према животу: Артур Рубинштајн био је особа која се веселила сваком дану. Посетиоци његових концерата и данас се сећају како су с Рубинштајнових реситала одлазили с осмехом на уснама, не додирујући земљу.
– Он је живео пуним животом, од почетка до краја – објаснила је британском музикологу последња љубав Артура Рубинштајна, леди Анабела. – Тражио је да му се чита свака књига која му се чинила занимљивом. Одлазио је на концерте, изложбе, упознавао младе пијанисте и помагао им. Био је срећан кад би видео да му полази за руком да усрећује друге људе. Мислим да је у томе била тајна његовог успеха, тајна његовог свирања и тајна његовог непоновљивог тона. Он је био бескрајно великодушан .



Споменик Артуру Рубинштајну у Лођу, граду у којем је рођен 1887. године

[You must be registered and logged in to see this link.]

KRVAVA GROFICA I NJENI SLEDBENICI



NAJSTRAVIČNIJI ŽIVI VAMPIR

'Ona je bila vampir. Po mišljenju nekih naših savremenika, a i mnogih njenih savremenika, bila je najstravičniji živi vampir svih vremena.' Tako o mađarskoj grofici Eržebet Batori pišu sjajni poznavaoci vampirskih hronika, a lik 'krvave grofice' fascinirao je i mnoge druge.

Događaji i ličnosti iz vampirskih legendi mnogima mogu ličiti na čistu izmišljotinu ili na izvitoperene detalje iz stvarnosti, odnosno na delo neukih seljaka. Raspolažemo, međutim, dokumentacijom o jednoj grofici, Eržebet Batori, koja je živela u XVII veku. Ona je bila pravi vampir. Po mišljenju mnogih, bila je najtravičniji živi vampir svih vremena!
Ovim rečima započinju Radu Floresku i Rejmond Mekneli poglavlje o jednoj pravoj krvavoj grofici u svojoj knjizi 'U potrazi za Drakulom'. Zapravo, praktično da i nema knjige ili studije o vampirima koja ne pominje i ovu mađarsku aristokratkinju, a Valentina Penrose joj posvećuje i celo jedno delo u kojem za groficu Batori kaže kako je 'bez krsta i svetlosti': 'Njena duša je bila pokvarena i izopačena. Eržebet Batori je preživljavala prave krize opsednutosti, nije se nikad moglo predvideti kad će u njih upasti, najčešće je to bilo u vidu strahovitih probadanja u glavi i očima...'
O dozi okrutnosti i bluda kojom je bila natopljena ova neobična ličnost govore i reči poznatog istoričara umetnosti Lo Duke, koji kaže da bi se pred njom i surovi Žil de Re i markiz de Sad mogli da sakriju i postide. Grofica Batori je ostavila utisak i na Žorža Bataja, koji o njoj piše u svom poslednjem delu 'Suze Erosove'. Ime ove krvave grofice pronalazi se i u dosijeu seksualnih rekorda, u kategoriji 'Najčuvenija sadistkinja', a navodi se podatak da je na najrazličitije i retko okrutne načine lišila života oko 600 devojaka! Ko je bila ova žena koja je na ovakav način ostavila krvave tragove u istoriji?


DRAKULINA ROĐAKA


Porodica Batori bila je jedna od najstarijih i najbogatijih u Transilvaniji. Jedan Eržebetin rođak, grof Đerđ Turzo, bio je mađarski premijer. Najpoznatiji Batori bio je, svakako, poljski kralj Stevan.
U knjizi 'Vampiri', Žan Pol Bur navodi da je Eržebet bila rođaka princa Vlada Drakule, gospodara Vlaške, primećujući i kako je upravo motiv zmaja (Drakul, Drak - Zmaj) ukrašavao grbove i Batorijevih i Drakula. A bilo je u porodici Batorijevih i još nekih neobičnih interesovanja - jedan stric je bio dijabolist (poštovalac nečastivog), a jedan brat satir.
Posle udaje za grofa Ferenca Nadšdija, 1575. godine, hrabrog ratnika poznatog kao Crni junak, Eržebet sa mužem živi u dvorcu Čejte (na slici levo: ostaci dvorca Čejta), na severoistoku Mađarske. Pre udaje za njega rodila je kćerku Anastaziju i smatralo se da je otac deteta jedan od njenih slugu. Sa Fransisom je rodila još petoro dece Katalin Nadšdi, Katalin, Mikloš, Oršolija i Pal. Dvoje dece je umrlo prilično rano.
Pošto je Ferenc mnogo vremena provodio odsutan od kuće u borbi sa Turcima, Eržebet je dosta vremena provodila kod svoje tetke grofice Karle Batori, inače lezbejke, a i sama je počela da učestvuje u orgijama.
Eržebetin muž Ferenc bio je izuzetno opak čovek koji je takođe uživao u munčenjima, a kada bi bio kući, tome je podučavao i Eržebet, što je ona sa oduševljenjem radila. Njegovo najomiljenije mučenje bilo je mučenje sa medom! Golu devojku bi celu namazali medom, a onda bi je zavezali za jednu od košnica sa medoom!
Izgleda da je sluga Torko bio taj koji je uvodi u svet okultizma. U knjizi 'Vampiri' čitamo da ju je upravo ovaj intendant uputio u vračanje i podučavao tajnim obredima sekte Crna ptica, tajnog udruženja kojem se uskoro grofica priključuje. Uz pomoć svoje stare dadilje Ilone Jo, počela je da muči neke sluškinje. Njeni saučesnici bili su upravnik zamka Janoš Ujvari, sluga Torko, gatara Doroteja Senteš i šumska gatara Darvula.
No, prava prekretnica u Eržebetinom životu nastupa sa muževljevom smrću, 1602. godine, kada je ubijen. Postavši udovica, grofica isteruje svekrvu i sluge pokojnog muža, a zatim počinje da vodi domaćinstvo po svojoj volji.


KADA PUNA KRVI


Jednog jutra, dok ju je češljala, jedna služavka je nehotice povukla groficu za kosu. Sva besna, Eržebet je ošamarila devojku tako jako, da je ovoj potekla krv sa lica. Nekoliko crvenih kapljica kanulo je na grofičinu ruku. Ovoj se učinilo da je koža na tom mestu dobila svežinu i novu mladost. Fascinirana time, a i pod dejstvom magijskih učenja o dejstvu krvi, Eržebet je odmah pozvala svoje sluge Nikarija i Torkoa. Ovi su svukli jadnu devojku, isekli joj vene i iscedili krv u kadu. Eržebet se okupala u kupki krvi, uverena da će joj to pomoći da održi lepotu i mladost.
Tokom narednih deset godina Eržebetini saučesnici su nastavili da joj dovode nove žrtve, nedužne devojke koje su pod raznim izgovorima namamljivane u krvavi zamak gde su služile za rituale ceđenja krvi i kupanja u njoj.
Eržika se često koristila mnogim sopstvenim izumima i spravama koje je sama izmišljala. Na primer, bacala je užasnutu, nagu devojku u specijalni gvozdeni kavez koji je unutra imao oštre šiljke; kavez bi obesila o tavanicu u sredini sobe i sela ispod njega - kako bi uživala u tuširanju toplom krvlju koja je odozgo kapala!?
Drugi njen izum bio je robot - sa pravim zubima koji su isčupani služavkama, načinjen tako da nesrećnicu koja mu je gurnuta u naručje čvrsto 'zagrli': pri tom bi iz njegovog tela iskakali oštri šiljci. Krv izdišuće devojke tekla je zatim specijalnim žlebovima po podu, grejala se nad vatrom i - slivala u grofičinu kadu!
U vreme ledenih zima grofica je imala takođe stravičnu zanimaciju. Naredila bi da se devojke skinu skroz gole i stanu pod njen prozor. Tada bi bile polivane vodom sve dok se ne bi smrzle i pretvorile u prave ledene skulpture, a Eržebet bi sedela i satima gledala u svoje ljudske smrznute kipove.
Takođe je volela da muči svoje sluškinje gurajući im igle pod nokte kad god bi prekršili neka od njenih pravila. Ako joj devojka nije sašila haljinu na vreme, bila bi odmah mučena. Jednom je svojoj krojačici gurnula ruku u usta i vukla je po zemlji sve dok joj se usta nisu raspukla. Onima koje je osimnjičila za lopovluk, stavljala je na dlan užareni novčić koji su morali držati sve dok im na dlanu ne ostane otisak za sva vremena.
Njena mučenja nisu prestajala čak ni kad je grofica bila bolesna. Njena pomoćnica Dorotea Senteš bi dovukla neku devojku pored njenog kreveta i čvrsto je držala dok bi joj grofica grizla obraze i ramena, sa kojih je zubima otkidala komade devojčinog mesa. Posle toga nastavila bi da grize devojku po dojkama.
1609. godine Eržebet je otvorila akademiju u svom zamku, sve u cilju dobijanja što mlađih i 'svežijih' devojaka. Na ovu 'akademiju' su imućni roditelji slali svoju decu da bi se učila lepim plemićkim manirima, međutim... Tu su tek nastale njihove strahote pošto je Eržebet mučila žrtve raznim iglama, makazama, užarenim gvožđem i čim je god stigla...

STRAVIČNI PRIZORI

Poslednja žrtva krvave grofice bila je Doriška, krupna devojka iz Hrvatske, koju je grofica okrivila da je ukrala krušku! naravno, počelo je kažnjavanje. Skinuta je gola i zavezane su joj ruke na leđima. Tada ju je grofica tukla drvenom oklagijom, ali Doriška nije umirala. Grofica je pravila pauzu samo dok je menjala krvavu košulju sa čistom. Kad oklagija nije pomogla, Doriška je izbodena makazama.
Međutim, nakon desetak godina ovakve krvave prakse, istina o Eržebet Batori izašla je iz zidina dvorca Čejte. Jedna od nesuđenih žrtava uspela je, naime, pobeći pre nego što će biti zaklana. Kralj Matias II bio je obavešten o slučaju. Grof Turzo, guverner provincije i Eržebetin rođak, lično je komandovao odredom vojnika pri upadu u dvorac, u noći 30.decembra 1610. godine. U glavnoj sali zamka on je sa užasom pronašao jedan unakažen leš - mrtvu devojku bez kapi krvi, i drugu, živu, kojoj je telo bilo pokriveno malim rupama. U kuli zamka vojnici su otkrili i izvestan broj živih devojaka. Nekima od tih jadnih devojaka telo je bilo isečeno, a u blizini dvorca iskopane su kosti nekoliko desetina devojaka.
Grofica je, nakon toga, stavljena u kućni pritvor, u samom dvorcu. Suđenje je održano sledeće godine. U Mađarskoj postoji potpuni zapisnik koji prati čitav njegov tok. Okrivljeni su priznali svoje zločine i tako potvrdili sve jezive priče koje su se u međuvremenu isprele oko celog slučaja.
Svedokinja po imenu Žužana predala je sudu najšokantniji dokaz o groficinim zločinima. Bio je to spisak gde je bilo zapisano da je broj ubijenih devojaka 650. Ovaj spisak je napisala lično grofica Batori koja je sa svojim saučesnicima vodila detaljnu evidenciju svih svojih zločina.
Sudske kazne su bile stravične: Erži Majorova osuđena je na smrt zato što je za pare odnosila tela iz zamka i sklanjala ih, Ujvariju i Torkou su odsečene glave a tela su im spaljena, a Iloni Jo i Doroteji Senteš isčupani su prsti, izvađeni jezici i oči, a zatim su pečene na tihoj vatri! Najzanimljivije od svega i najneverovatnije, bilo je da jedino Eržebet nikada zvanično nije osuđena ni za kakav zločin!?
Umesto toga dovedeni su zidari u dvorac Čejte; zazidali su vrata i prozore spavaće sobe, s groficom u njoj, ostavljajući samo mali otvor kroz koji se mogla dodavati hrana. Kralj Matijas II je u početku tražio smrtnu kaznu za Eržebet, ali je na navaljivanje njaenog rođaka, premijera, pristao da se izvršenje smrtne kazne odloži na neodređeno vreme, što je u stvari značilo doživotni zatvor u samici. Četiri godine kasnije jedan stražar je hteo da baci pogled na ženu čija je lepota bila nadaleko čuvena. Ležala je licem ka podu. Eržebet Batori, čuvena krvava grofica, bila je mrtva.
Njeno telo je kasnije zazidano u jedan deo dvorca.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Eržebet Batori

rođena: 7. avgust, 1560.
preminula: 21. avgust, 1614.

Eržebet Batori (Elizabeth Nádasdy, Báthory Erzsébet, Elizabet Bathory; 7. avgust 1560. - 21. avgust 1614.) bila je mađarska grofica.

Ona je jedan od najpoznatijih serijskih ubica i vampirista u istoriji. Optužena je, zajedno sa 4 saučesnika, za brutalno mučenje i smrt od 300 do 2000 devojaka (u zavisnosti od izvora). Većinu svog života provela je u zamku Čahtice, Transilvanija. Poslednje 4 godine svog života provela je u zatvoru. Njeni saučesnici su ubijeni.

Eržebet se sa 11 godina verila za Francisa Nadašdi, moćnog mađarskog vojnika. 1575 godine se i udala za njega. Pre udaje rodila je ćerku Anastasiju. Smatra se da je otac ovog deteta jedan od slugu. Kao svadbeni poklon Eržebet dobila je zamak Čahtice. Zamak se nalazio na vrhu brda i bio je okružen selom. Eržebet i Francis imali su šestoro dece. Anastasija Batori, Katalin Nadašdi, Katalin, Mikloš, Oršolia i Pal. Dvoje dece umrlo je vrlo rano. Eržebetin muž ubijen je 1602 godine. Nije poznato kada je Eržebet počela ubijati devojke, ali smatra se da je to bilo između 1585 i 1610. Smatra se da su njen muž i rođaci znali za ubistva, ali da niko nije hteo da interveniše. Najverovatniji motiv Eržebete Batori jeste da preko krvi očuva svoju lepotu:

Jednog običnog dana, neka sluškinja iz dvorca iznervirala je Eržebet nekvalitetnom uslugom i ova joj je zabila makaze u glavu. Devojčina krv pala je po Eržebetnim rukama. Kada je Eržebet oprala tu krv, učinilo joj se da je tamo gde je bila krv koža postala mlađa. Tada je smislila plan kako da povrati svoju mladalačku lepotu. Mislila je, ako se bude kupala u krvi lepih, mladih devojaka ili čak pila njihovu krv, mogla bi postati lepša nego ikad. Eržebet je pozivala mlade, najčešće nevine devojke u svoj zamak, surovo ih mučila, pila im krv, a zatim ih ubijala.

Posle nekog vremena "shvatila" je da krv seljačkih devojaka nema efekta na njenu kožu. Trebala joj je kvalitetnija krv. 1609 otvorila je akademiju u svom zamku. Tu su imućniji roditelji iz svih predela slali svoju decu kako bi se učili plemićkim manirima. Eržebet je mučila žrtve makazama, iglama, užarenim gvožđem, kolcima.

Eržebet je otkrivena 1610 godine, kada je sa zidina dvorca u svom ludilu bacila 4 masakrirane žrtve. Vest je ubrzo stigla do cara i on je naredio Eržebetinom rođaku Turzou da je uhapsi. Turzo ju je uhvatio na delu. Eržebetini saučesnici poubijani su, međutim ona nije mogla biti pogubljena jer je bila plemićkog porekla. Međutim, pronađena je rupa u zakonu i Eržebet je zazidana u svom dvorcu, u toaletu. Pronađena je mrtva 1614.

Porodica Batori, smatrana je za vampirsku porodicu. Pored svih događaja sa Eržebet Batori, koja je čak živela u Transilvaniji čiji je princ bio nećak Eržebete, porodica Batori imala je veze i sa grofom Drakula. Zapovednik ekspedicije koja je pomogla Drakuli da vrati prestolje bio je Ištvan Batori; jedan od Drakulinih poseda, dvoraca Fagaras, postao je vlasništvo Batorijevih za breme Eržebet; obe porodice imale su amblem zmaja na porodičnim grobovima.

Izvor: Wikipedia

Erzebet Batori – Krvava Grofica

“ Ti si kao divlja zver. Ovo su poslednji meseci tvog zivota, ne zasluzujes da dises vazduh na zemlji niti da vidis svetlost Bozju, nestaces sa ovoga svea i nikada se vise na njemu neces pojaviti. Senke ce te obaviti i imaces vremena da se kajes zbog svog zverskog zivota. “
Tuzilac


Uz samu pozornicu na kojoj su se nalazile mocne evropske monarhije kao sto su bile one Elizabete I, Ivana Groznog i Luja XIII, jedna zemlja ostala je zaglibljena u drevno sujeverje.Transilvanija je bila mracna tajna Evrope, a u njenom samom srcu zivela je jedna zla zena, Krvava grofica.Bila je sadista koja je neverovatnom okrutnoscu mucila svoje sluzavke i devojke iz sela, ubivsi tokom svoje vladavine vise od njih 650. Zamak Kastic, masivna tvrdjava na samom vrhu brda bilo je msto njenih krvavih orgija i medju seljanima procuo se kao “ Zamak vampira.”
Erzebet Batori rodjena je 1560 godine, odrasla je na porodicnom imanju Esed u Transilvaniji. Familija batori bila je bogata i jedna od najmocnijih protestantskih porodica u celoj zemlji. Erzebetin otac Djerdj bio je ministar koji je ozenio svoju rodjaku Anu. Ugledno islavno porodicno stablo imalo je prilican broj heroja ratnika, dalo je jednog kardinala, i buduceg cara Poljske. Ali, Erzebet je imala i neobicne rodjake mozda zato sto su se malobrojne madjarske plemicke porodice stalno vencavale izmedju sebe. Jedan od Erzebetinih ujaka bio je, prema rasirenom uverenju, satanista, tetka Klara bila je na glasu kao biseksualka koja je uzivala da muci svoje sluzavke, a Erzebetin brat Stefan bio je pijanica i bludnik.
Mnogi clanovi Erzebetine porodice pokazivali su znake epilepsije, ludila i drugih psiholoskih poremecaja. Kao ete, Erzebet je bila sklona cestim ispadima u kojima bi besnela i nekontrolisano se ponasala.
Kada se rodila, Osmansko carstvo pocelo je lagano da tone u propast. Turci koji su osvojili Transilvaniju bili su oslabljeni i stalnom smenom sultana kojima je harem bio mnogo zanimljiviji od ratnog poprista. Vesti o tome da se nesto cudno zbiva na Otomanskom dvoru sumnjivo su stigle do usiju mlade Erzebet.
U sestoj godini bila je svedok dogadjaja koji ce na nju ostaviti duboki utisak. Grupa Cigana bila je pozvana u njen dom kako bi zabavljala prisutne. Tokom njihovog boravka, jedan od njih bio je optuzen da je prodavao svoju decu Turcima. Proglasen je krivim i osudjen na smrt. Njegovo dugo, zalobno jecanje koje je odjekivalo kroz dvor privukli su Erzebetinu paznju i u zoru je pobegla svojim dadiljama, i izjurila napolje iz zamka da gleda kaznjavanje. Videla je konja koji je bio oboren i cvrsto drzan na zzemlji. Vijnici su mu rasporili stomak a onda scepali osudjenog coveka i ubacili ga unutra, sve dok mu samo glava nije virila iz umiruce zivotinje. U medjuvremenu, drugi vojnik je dugackom iglom i grubim koncem uzivao delove rasporenog konjskog stomaka.
Erzebet je bila izuzetno inteligentna i ubrzo je tecno govorila madjarski, latinski i nemacki jezik, i u to vreme kada je cak i princ koji je vladao Transilvanijom bio polupismen. U detinjstvu je naucila da se sa neposlusnim seljacima moze postupati vrlo surovo. U godinama u kojima se deca uce da kontrolisu svoje agresivne sklonosti u odnosu na druge, Erzebet takve zabrane nisu stavljane.
Erzebet je verena sa Ferencom Nadadjijem – Crnim Herojem Madjarske koji je rodjen 1555, bio je plemickog roda, skolovao se u becu ali nije bio dobar djak.
U 1571. kada joj je bilo jedanaest godina, jedan od njenih rodjaka postao je princ Transivanije. Dve godine kasnije, kada su se seljaci digli na ustanak, naredio je da pedeset cetvorici pobunjenika, u senci vesala, budu odseceni nosevi i usi.
Erzebet se brzo razvijala. Volela je da oblaci musku odecu i da ucestvuje u muskim igrama. Na nesrecu, zatrudnela je sa jednim seljakom. Kada se porodila, njenu su vanbracnu cerku predali lokalnoj seljanki. i Erzebeta je nikada vise nece videti.
Osmog maja 1575 godie u petnaestoj godini udala se u zamku Varano za Nadadjija. bilo je to spektakularno vencanje na koje je pozvan cak i sveti rimski car maksimilijan. On je nije dosao jer je Varano bio daleko ali je zato poslao svoju delegaciju sa vrlo skupocenim vencanim poklonom.
Ferenc je bio vojnik koji je veliki deo svoga vremena provodio izvan kuce vojujuci sa Turcima. Bio je jedan od petorice junaka koji su sekli svojim ostrim sabljama i bili cuveni kao “ Bezbozna petorka “ koja je neprijateljima uterivala strah u kosti. Erzebet je ostavio da se brine o zamku Sarvar koji se nalazio na imanju Nadadjijevih, u Madjarskoj.
vec slavna lepotice, erzebet je postala poznata i kao okrutna prema svojim slugama. Uzivala je u svojoj moci, i vodila je imanje kao da je ono soba za mucenje. Imala je bezbroj ljubavnika medju muskarcima i zenama, a ko god je vidjen da prelazi preko njene zemlje nije se mogao nadati da ce otici.
U prvih destet godina njihovog braka, Erzebet nije imala dece jer su ona i Ferenc retko bili zajedno. Onda je, oko 1585. rodila cerku Anu, a u narednih devet godina jos dve devojcice, Ursulu i Katarinu. Svog prvog i jedinog sina Paula rodice 1598 godine.
Iz pisama koje je slala svojim rodjacima, cini se da je Erzebet bila brizljiva majka.
Da bi, osim sto se divila sopstvenoj lepoti, nekako ubila vreme, Erzebet je pocela da posecuje svoju tetku lezbijku, groficu Karlu Batori, i da i sama ucestvuje u orgijama. Tada je shvatila sta je njenap ravastrast: zadavanje bola devojkama sa velikim grudima. Erzebet je ne samo postala totalno obuzeta tim svojim posebnim telesnim uzivanjima, vec je i razvila interes za okultno. Upoznala je Doroteju Sentes, zenu koja se bavila crnom magijom i koja je podsticala Erzebetine sadisticke sklonosti. Doroteja i Erzebetina sluzavka, Torko, uvele su Erzebet u vesticarenje. Svome muzu ce nesto kasnije pisati o onome sto je otkrila : “ Torko me je naucila divnojnovoj vestini : uhvatis crnu kokosku i ubijes je belim stapom. Ako nemas mogucnosti da je razmazes po njegovom telu, nabavi nesto od njegove odece i razmazi po njoj. “
Po vemu sudeci, Erzebetin muz bio je opak covek cija je glavna zabava bila mucenje slugu, mada ih on nije mucio na smrt kao ona. Poceo je svoju okrutnu i promiskuitetnu zenu da poducava suptilnoj umetnosti nanosenja bola.Erzebet se bacila na ucenje sa neverovatnim zarom. Jedno od najomiljenijih Ferencovih mucenja bilo je mucenje medom : devojka se skine gola, onda se svuda po njoj namaze med pa se veze za jednu od kosnica na imanju.
Ljubavnici ubice razmenjivali su neke ingeniozne metode mucenja. Kda bi posumnjali da sluga glumi da je boletan i u bunilu, uzeli bi komad papira natopljen uljem, stavili medju dva covekova prsta i apalili vatru. U domacinstvu Batori vrlo je malo slugu posle toga imalo rabrost da kaze da je bolesno.
Bekstvo sluge za Erzebet bilo je nedopustivo, i kazna za to je gotovo uvek bila smrt, iako su se metodi egzekucije razlikovali. kda je dvanaestogodisnja devojka po imenu Paula nekako uspela da pobegne iz zamka, uhvacena je i vracena nazad, ogrnuta dugackom belom haljinom. Grofica ju je naterala da udje u veliki cilindracni kavez, suvise uzan da moze da sedne i suvise kratak da moze da stoji. Kda je devojcica bila unutra, kavez je odjednom podignut cekrkom a desetine kratkih siljaka izbili su iz njegovih ivica ka unutrasnjosti. Devojka je pokusavala da se izmigolji kako je ekseri ne bi dotakli, ali Fisko, Erzebetin patuljak, manevrisao je konopcima na cekrku tako da se kavez ljuljao sa jedna na drugu stranu. Pulino telo bilo je izbuseno kao sito.
Tokom ledenih zima grofica bi naredila da se gole mlade zene odvedu u dvoriste i da stanu ispod njenog prozora. Bile bi polivane vodom sve dok se ne bi pretvorile u ledene kipove. Erzebet bi sedela i satima gledala u svoje lepe ljudske skulpture.
Price koje su do danas zive u narodu ukazuju na okrutnu i sadisticku groficinu prirodu. Ona je tukla, mucila i ubijala sluge sa zaprepascujucim uzivanjem i zarom. Visoko poreklo je u to vreme osobi davalo potpuu vlast, kemtovi i sluge jedva su smatrani ljudskim bicima. Seljak bi po nekad mogao da napusti slzbu kod svoga grofa ali je u stvarnosti to bivalo jako retko jer je grof uvek mogao da seljaka optuzi za zlocin i da ga sud osudi. Bila je to savrsena zemlja za gorficu koja je volela da muci ljude.
Erzebet je bila poznata i po tome da gura igle ispod noktiju vojih slugu zato sto su prekrsili nena pravila. Ako devojke ne bi dovrsile sivenje haljine do trenutka kada je Erzebet trebalo da je obuce za veceru, bile bi odvedene na mucenje. Jednoga dana ugurala je sovje prste u usta jedne krojacice i vukla sve dok se usta nisu raspukla. Erzebet se trudila da gleda lica svojih zrtava dok su se uvijale od bolova. Osumnjicene lopove mucila bi tako sto im je na dlan spustala usijani novcic koji su morali da drze na dlanu sve dok im ne bi ostao krvavi zig. Ukoliko sluskunja nije uspela da opegla Erzebetinu haljinu kako je trebalo, vruca pegla bi joj bila prislonjena na obraz ostavljajuci joj dozivotni oziljak. Maloletne devojke bi redovno bile prisiljavane da se skidaju do gola pred muskim slugama kako bi bile ponizene.
Negde pred kraj 1603. Ferenc se iznenada razboleo i u jutro 4. januara 1604. je umro – ocigledno otrovan. Umesto da njegova smrt stisa Erzebetinu okrutnost ona ju je samo jos vise podstakla.
Samo cetiri nedelje kasnije Erzebet je shvatila da je vreme zalosti za muzem sasvim dovoljno, i preselila se u dom Nadadjija u becu. pocela je da se pojavljuje na dvoru na uzas Rodolfa, svetog rimskog cara koji ju je smatrao sramotom za dvor. Ali, najveci deo vremena Erzebet je provodila u zamku Kastic, nedostupnoj tvrdjavi koja se nalazila visoko iznad reke Vah. Tvrdjava je imala ogromni lavirint spilja koje ce kasnije postati mesta najokrutnijih zlocina.
Godine 1604 enigmatska licnost, Ana Darvuli usla je u groficin zivot. Ova divlja zver u ljudskom oblicju naucila je Erzebet mnogim novim tehnikama mucenja i postala jedan od najaktivnijih sadista u njenom okruzenju. Darvuli se potrudila da sazna sve o svakome u Erzebetinoj sluzbi. Insistirala je na tome da za posao budu primane samo devojke koje nisu okusile ljubavne slasti i najvaznije, seljanke.
Grofica Batori bila je zena izuzetne lepote. Njena duga, kao gavran crna kosa bila je u potpunom kontrastu sa mlecno – belom puti. Njene oci boje jantara bile su nalik macjim a figura zanosna. Ali Erzbetina lepota je pocela polaka da jenjava i vreme je uzimalo svoj danak.
U prvo vreme Erzebet je pokusavala da starenje zaustavi sminkom i najskupljim toaletama. Ali, to nije moglo da sakrije bore koje su se neumoljivo sirile. A onda je beznacajni incident inspirisao groficu da svoju ljubav prema smrti utoljuje sa novim zarom.
Jednog sudbonosnog dana neka sluskinja koja je cesljala Erzebet, ili povukla njenu kosu jace ili je stavila primedbu da nesto nije u redu sa gospodaricinom kosom.Pobesnela gorfica udarila je devojku tako jako da joj je krv siknula iz nosa. Krv je poprskala Erzebetino lice i gorfica je u ogledalu primetila da se na mestima na kojima su bile kapi krvi izgleda dogodilo nesto cudno. Nan jene oci koza je izgubila bore koje su joj godine stvorile. Erzebet je bila ushicena saznanjem da moze da povrati izgubljenu mladost. njena vestica darvuli poducila je lakovernu Erzebet kako moze da ponovo postane mlada. Grofica je verovala u drevnu pricu da uzimanje tudje krvi moze da podari fizicke i duhovne osobine onoga cija je to krv.
Sledeci to otkrice, odvela je devojku u sobu za mucenje, isekla joj vene i pustila kv iz njenog tela. Onda je svojoj staroj dadilji Iloni Zu, svom vernom slizi Foski, Darvuli i Doroteju Erzebet naredila da lazu devojke da ce ih zaposliti kao sluzavke u zamku a da ih potom kidnapuju i ubijaju.
Ponekad bi Erzebet devojke skidala gole na podu svoje spavace sobe i toliko ih mucila da se krv mogla skupljati kofom. Onda bi grofica zehtevala od slugu da bazencice krvi pokriju pepelom. Kada je jednom devojka umrla prebrzo Erzebet je zapazila kako je “ bila isuvise sitna “.
Mucenja su se nastavljala cak i kada bi grofica bila bolesna. “ Nije bila u stanju da ustane iz kreveta, i nije imala snage da muci svoje jadne sluskinje pa je zato trazila da joj jedna od njih bude privedena. Doroteja Sentes, krupna, jaka seeljanka dovukla bi devojku pored Erzebetinog kreveta i drzala bi je cvrsto. Erzebet bi se uzdigla na jastuku, usta bi razjapila kao buldog i prvo ugrizla devojku za obraz a onda bi joj grizla ramena s kojih bi zubima odgrizala komade mesa. I dalje neutoljena Erzebet bi nastavljala da devojku grize po dojkama.”
U toku deste godina, vise od 600 devojaka iz cele zemlje je nestalo. Kada bi jednom usle u zamak, bile bi probadane, mucene, ubijane i iscedjene – sve da bi grofici Batori osigurala vecna mladost. Ali sa svakim ubostvom grofica bi postajala sve neopreznija.
Erzebet je bila cuvena po tome sto je delove svojih zrtava bacala kroz prozor. Tela su se skupljala na njenom imanju a u uglednom drustvu ona bi se hvalila novim metodama podmladjivanja. Uklanjanje tela postalo je glavni problema. U jednom trenutku, ispod kreveta u zamku kastic naslo se pet tela koja su cekala da budu uklonjena jer je gorfica bila na putu. Da bi umanjila sumnje seljana, Erzebet je naredila da se i dalje donosi hrana za pet devojaka kako bi druge sluge poverovale da su zive. Kako bi bila onemugecan svaka identifikacija izmucenih tela, nan jih je bacan krec a onda je jedno po jedno telo nocu krizom odnoseno da bi bilo pokopano. Ali, Katarina beneski koja je dobila zadatak da se oslobodi tela, bila je isuvise slaba da ih sama vuce. Meso koje se raspadalo pocelo ja da smrdi po celoj kuci. Najzad sve je postalo takostrasno da vise niko nije mogao da izdrzi u zamku. Erzebet je bila primorana da potrazi nekog izvan zamka i ubedila je dvojicu seljaka da dodju i pomognu. Usmrdeli delovi mesa bili su baceni u bastnske leje iza zamka gde su rasli krompir i repa!

Erzebet je, ironija!- htela makar u pocetku da mrtve devojke budu sahranjene prema odgovarajucem hriscanskom obredu.Pobrinula se da dobije pomoc lokalnog luteranskog pastora, Andrasa Bertonjija, ali kada je on video dve devojke cije su vene bile isecene i iz njih istekla krv odbio je da drzi parastos jer je, i inace, do njega stizalo suvise umrlih pod nepoznatim tajanstvenim okolnostima. Iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, Erzebet je nastavljala da mladim devojkama ispusta krv verujuci da ce joj to pomoci da dobije unutrasnju lepotu. Darvuli je uvek podvlacila vaznost koriscenja samo mladih seljanki koje nisu imale zastitu, ali je i sama sve manje bila u stanju da ih trazi jer je gubila vid i cesce imala epilepticne napade, a Erzebet je pocela da gubi osecaj za aristokratsko ponasanje.
Kada je Darvuli umrla, Erzebet je shvatila da i ona sve vose stari. Onda joj je druga vestica po imenu Erdzi majorova, rekla da zrtve device moraju da budu plemickog porekla, pa j Erzebet pocela da skuplja neke devojke iz lokalnih plemickih krugova. Ali, nije bilo lako docepati se aritstokratskih devojaka. Ostvarenje te ideje islo je tesko. Dame, obicno iz nizeg plemickog staleza, morale su da budu unedjivane kako ce im dobro doci ako budu zivele uz groficu koja ima bogate veze i krece se u visokom drustvu.
Posto su vec krenule glasine o tajanstvenim nestancima, malo je lepo odgojenih devojaka bilo spremno da se uhvati na mamac. Zato su Erzbetini pomocnici nalazili seljanke koje bi okupali i oribali. Onda bi ih lepo ocesljali i obukli u fine skupocene haljine. devojke bi tada bile uvedene u ogromnu trpezariju gde bi, prema strogo datim instrukcijama sele svaka na svoje mseto. Morale su da govore tiho, i da cekaju glavni dogadjaj, dolazak grofice. Sa zebnjom bi bacale pogled prem ulazu. Najzad bi Erzebet, necesce obucena u bogatu crvenu haljinu ukrasenu prekrasnim draguljima, usla na velika vrata. A onda bi krv pocela da tece potocima.
Broj ubistava koje je Erzebet pocinila vec je uveliko poceo da optrecuje njeno ime. Desavalo se da se majka neke od zrtava raspituje sta se desilo sa njenom xerkom. Jedna takva bila je i Ana Gonjzi koja je od nekog iz Erzebetine posluge cula da joj je cerka umrla dok je sluzila grofici. Trazila je da vidi mrtvo telo svoga deteta. Erzebetine sluskinje su, naravno, odbile da joj pokazu telo jer bi se na njemu jasno videli tragovi mucenja. Zena je bila uporna sve dok joj Erzebetini sluzbenici nisu zapretili. Ana ce mnogo kasnije saznati za sav uzas i svu patnju kroz koje je njena cerka prolazila u poslednjim satima svoga zivota.
Snaga Erzebetinih veza cinila ju je prakticno nedodirljivom. Kada je novi pastor, velecesni Janos Ponikenj poceo da istrazuje podzemne prolaze izmedju kapele i zamka, pronasao je devet sanduka u kojima su se nalazili unakazeni delovi tela nedavno ubijenih devojaka. Niko se nije ni potrudio da sanduke zakuje. Otkrice je preneo svom nadredjenom, velecasnom Elijasu lanjiju rekavsi za groficu Batori da je “ najgori ubica pod kapom nebeskom “. Njegov izvestaj nikada nije stogao do velecasnog – groficini dousnici su ga unistili.
U leto 1610. godine grofica se tesko razbolela. Odlucila je da ode u banju Pristanj. Pre nego sto je krenula naredila je da sva zenska posluga osam dana posti. Doroteja Sentes bila je odredjena da nadzire devojke. Nije im bilo dozvoljeno ni da jedu ni da piju. Nocu su kupane hladnom vodom i primoravane da gole stoje u dvoristu kako ne bi krsile naredbu. Ali, Doroteja je svoj posao obavila isuvise revnosno. Kada je Erzebet bila spremna da krene za Pristanj ni jedna sluskinja nije bila u stanju da je prati. Zato je za pratilju izabrana jedna mlada aristokatinja iz grada Domolka. Nikada se nije vratila sa puta i njeno telo izbaceno je iz kocija na prometnom drumu.
U izmu, 1610, Erzebet je ocigledno mislila da je njen drustveni polozaj cini nedodirljivom pred zakonom. Jednom je naredila slugama da cetiri mrtve devojke bace sa kula zamka naocigled celog sela u kojem su ziveli katolici. kada ju je lokalni svestnik pozvao nije se ni osvrnula. Pa to su samo seljaci! Dugo je uspevala da zivi kontraverzno, i da se povlaci. Bila je pobozna dama – prisustvovala je verskim sluzbama, cak je idovodila djake semenista da pevaju odgovarajuce pogrebne crkvene pesme nad grobovima mrtvih devojaka.
Zivot transilvanijijskih seljaka bio je vrlo tezak. Prema njima se uglavnom ophodilo grubo, na silu su regrutovani a fizicko kaznjavanje bilo je skoro pavilo. Smatrani su robovima i nisu imali sonovna prava. Erzbetine sluge shvatile su da bi svaki direktni otpor njenoj tiranskoj vladavini bio uzaludan, ali su mogli nesto da ucine krisom. Shvatajuci da su Erzebetine okrutnosti bivale manje kada je imala ogte cinili su sve da produze njihov boravak. Odvezivali bi imak onje i pustali ih na slobodu ili bi ima krali tockove sa kocija.
Uprkos oromnom bogatstvu i velikim posedima koje je nasledila od svoje porodice, Erzebet se uvek zalila kako nema dovoljno novca. Medju madjarskim plemstvom postojala je navika da finansiraju svoje vitezove, obicno iz sopstvenih dzepova. Kruna je retko imala gotovinu i Ferenc je pozajmio ogromnu sumu novca ( 17,408 guldena ) kralju Matiji. Posle smrti svog muza Erzebet je pokusala da joj madjarski kralj vrati dugove. Novac joj je bio potreban za njene prilicno skupe zabave. kako su se sirile glasine o groficinim nedelima, samo su hrabri, ludi ili siromasni ocajnici dolazili da joj sluze. Erzebetine kohorte cesto su morale da odlaze u udaljena sela i nude ogromne sume novca kako bi nagovorili devojke. Jer, ubistvo i jeste skup biznis.
Erzebet je uredila da proda dva porodicne zamka, runa je kupila prvi, zamak Teben, vaznu tvrdjavu na granici, dok je drugi zamak Bekov, bio kupljen za 2,000 guldena. Sada je vec i Erzebetina porodica postala svesna groficinih sklonosti. Njen rodjak, grof Turza, kraljevski namesnik u Transilvaniji, okupio je ostatak porodicnog klana i uredio da Erzebet napusti zamak kastic, da boravi u Varanu i da odatle bude odvedena u manastir gde bi provela ostatak zivota. Uoci ostvarenja njegovg plana, grof Turza je saznao da je Imre Medjer pred madjarskom skupstinom ulozio zvanicnu zalbu i optuzbu protiv grofice. Vremena su se promenila, svakako ne u korist Erzebet. Bezakonje i ogromna moc plemstva polako su isli svom kraju, i sveti rimski car, nadvojvoda Matija II je odlucio da zavede red i zakon.
Nadvojvoda je licno zapoceo istragu o grofici batori. Njen rodjak Gabor batori zeleo je da se otrese kralja Matije II, da prosiri granice Transilvanije i prisvoji deo carske zemlje. Kao clan porodicnog klana Batori, Erzebet se nasla u unakrsnoj vatri, i morala je da plati. U strahu da ce, ako se pokaze da je Erzebet kriva za zlocine, doci do konfiskacije porodicnog imanja i gubotka prava na posede, Erzebetina familija postala je aktivni saucesnik u njenom hvatanju i sudjenju koje je usledilo.
Vec krajem marta 1610 godine pa do pocetka jula, saslusana su trideset cetiri svedoka – neki od njih bili su plemici. U Matijinom interesu bilo je da unisti Erzebet. Ako se dokaze da je kriva njeno ce vlasnistvo biti konfoskovano i , najvaznije od svega, njena potraznja duogova koje je kruna imala prema njoj bice nistavna.
I velecasni Ponijenj na kraju je uspeo da podnese svoj izvestaj grofu Turzi. Titula palatina Turzi je u odsustvu kralja davala sva ovlascenja ali se grof nasao u delikatnom polozaju. kao udovice jednog od vodecoh gorfofa u drzavu, Erzebet nije mogla da bude uhapsena bez posebnog akta koji bi donela skupstina.
Pod pritiskom madjarskog katolickog plemstva sazvana je sednica skupstine u Bratislavi, privremenoj madjarskoj pestonici jer je Budimpesta pala u ruke Turaka. Plemici su slusali zalbe i svedocenja. Posebno su bili porazeni kada su culi da je Erzebet svoje zlocine cinila ne samo nad devojkama seljackog porekla vec i nad mladim plemkinjama. Ali, grof Turza se nasao u neuglednom polozaju. U sred njegovih pokusaja da nadje nesto cime bi spasio cast porodice i spasio Erzeberino vlasnistvo od kraljeve konfiskacije, stigao je emisar kralja matije – kraljeva naredba bila je da Turza ode u zamak Kastic, otkrije cinjenice i kazni krivca.
Turza je hteo da situacije resi u korist porodice batori i islanirao je posetu Erzebet na Bozic, kada nije zasedala madjarska skupstina.
U decembru 1610 godine Erzebet je znala da se mreza oko nje zatvara, i zato je preuzela korake protiv zaverenika. Odavno se izvestilau trovanju i vesticarenju. Nredila je Majorovoj da napravi velike kolicine odredjenog napitka. Posto se okupala u njemu, Erzebet je naredila da se od te tekucine napravi odredjeni kolac. Plan joj je bio da kolacem posluzi kralja i grofa Turzu koje je ocekivala u zamku. Ali, stvari su krenule naopako – kada je naredila nekolicini slugu da pojedu komadic kolaca, oni su dobili samo stomacne tegobe. Vise nije pokusavala.
Erzebetina poslednj zrtva, Doriska, bila je krupna devojka snazne gradje iz Hrvatske. Posto je okrivljena da je ukrala krusku, devojci je naredjeno da dodje u vesernicu. Kada je tamo stigla pocelo je uobicajeno “ kucno kaznjavanje “. Prvo je naterana da se skine, a onda su joj ruke vezane na ledjima. Erzebet ju je prvo tukla drvenom oklagojom ali, Doriska nikako nij umirala tako da je neko drugi morao da preuzme posao. Kada se odmorila, grofica je nastavila da bije devojku praveci pauzu samo da krvavu kosulju zameno cistom. Ali, Doriska je jos bila ziva. Na kraju je ozbodena makazama – izmrcvarena gomila mesa je na kraju bilo sve sto je od nje ostalo.
U noci 30. decembra zamak je opkoljen. Ljudi su brzo napredovali kroz glavno dvoriste, a onda e grof Turza u mraku naleteo na nesto – bilo je to telo devojke – iseceno telo i rastrgnuto na komade. Kada je usao u zgradu, sisao je niz stepenice nekih pedesetak metara da bi naisao na vrata sa gvozdenim siljcima. U prostoriji je vazduh bio ustajao i smrdljiv, ali kroz polumrak spazio je zenu od pedesetak godina, scucurenu pored stolice. Kada se izbezumljena okrenula prem njemu prepoznao je Erzebet. “ Platices za ovaj upad! “ vrisnula je. “ Nece biti, damo..” odgovorio joj je.”Ja nisam jedan od tvojih slugu.Ja sam madjarski princ palatin koji je dosao da unese pravdu u ove proklete zidine.”
U medjuvremenu grofovi ljudi su se okupili da [rocene krvoprolice. Erzebetine kohorte bile su opkoljene a ona je sprovedena u njenu sobu. Pridoslice su u zamku, u glavnoj prostoriji pronasle mrtvo telo devojke iz koje je iscedjena krv, u drugoj sobi posudu sa krvi a u donzonima zatvorene devojke, izbodene i u ranama, ali jos zive. U podrumuma zamka pronasli su jos pedeset leseva.
Sudjenje je pocelo 2. januara 1611. Bio je to veliki javni dogadjaj i masa ljudi koja mu je prisustvovala bila je sokirana detaljima navodjenjem svoh slocinackih okrutnosti koje je pocinila i u kojima je uzivala Krvava grofica.Grof Turza je vec bio krisom uredio da Erzebet ne bude prisutna na sudjenju. Grofici je sudjeno kao kriminalcu dok su njeni saucesnici u zlocinima bili optuzeni za vampirizam, vesticarenje i za praktikovanje paganskih rituala. Saslusana se cetiri njena direktna saucesnika, i oni su osudjeni. Prema tim svedocenjima broj mrtvih tela bio je izmedju trideset i sezdeset, ali je peti svedok otkrio deo zagnetke koji je nedostajao.
Svedok po imenu Zuzana predala je najsokantniji dokaz na susjenju – spisak i registar jedne od groficinih fioka, u kojem je bilo zapisano da je broj ubijenih devojaka 650. Spisak je licno napisal grofica koja je sa svojim saucesnicima vodila detaljni zapisnik o zlocinima.
Zena iz sela, Erzi Majorova, osudjena je na smrt zato sto je za pare odnosila tela iz zamka i uklanjala ih.
Ilona Zu i Doroteja Sentes osudjene su na javno otkidanje prstiju kojima su kao instrumentima toliko ubijale, i kaznu je javno izvrsio dzelat parom usijanih kljesta. Posle toga jos zive, bacene su u vatru.
Erzebetinom patuljku Fisku odrubljena je glava, iscedjena mu je krv a telo onda spaljeno.
Iako je Erzebet uporno odricala svoju krivicu, i vise puta zahtevala da se pojavi pred sudom, njene molbe su ignorisane. Zahvaljujuci pismenoj kampanji koji je vodila njena mocna porodica, i mahinacijama grofa Turze, osudjena je sledecim recima :” Ti si kao divlja zver. Ovo su poslednji meseci tvoga zivota, ne zasluzujes da dises vazduh na zemlji niti da vidis svetlost Bozju, nestaces sa ovoga sveta i nikada se vise na njemu neces pojaviti. Senke ce te obaviti, i imaces vremena da se kajes zbog svog zverskog zivota.”
Erzebet je bila osudjena na dozivotni zatvor u svom zamku.
Zidari su dobili naredbu da zazidaju celiju u kojoj se nalazila Erzebet. Bila je osudjena da zivi u zazidanoj sobi sa jednim malim otvorom kroz koji joj je davan hrana. Cetiri vesala bila su podignuta na coskovima zamka sto je za seljake bio znak da je pravda ispunjena.
31. jula 1614. godine grofica Erzebet batori je svoju poslednju volju i testament izdiktirala dvojici svestenika. Sve je ostavila svojoj deci. Mesec dana kasnije, cetiri godine po zatvaranju, jedan radoznali strazar se priblizio da vidi zloglasnu groficu. I u pedeset cetvrtoj godini, prica se, bila je jedna od najlepsih zena u celij Evropi. Strazar je pogledao kroz otvor na zidu, ali nije video nikakav pokret. A onda je spazio telo okrenuto na stomak. Krvava grofica bila je mrtva. Legenda kaze da je umrla os iscrpljenosti, zbog nedostatka sveze krvi devica.
Trebalo je da ude sahranjena u lokalnoj crkvi ali mestani su, sto ni malo ne iznenadjuje, bili odlucili da mrtva grofica ne bude polozena na sveto mesto, i tako je njeno telo prebaceno u grad Esed, ptvobitno sediste Batori i mesto njenog detinjstva.

ČOVEK SA GVOZDENOM MASKOM



ČIJE TO LICE NIJE SMELO DA SE VIDI?

U zatvoru Pinerolo, zatim na ostrvu Sveta Margarita i u Bastilji, decenijama je bio zatvoren čovek čije lice niko nije video. O ovom zatvoreniku ispredale su se brojne fantastične priče, koje su vekovima budile interesovanje i maštu

U petak, 18. septembra 1698. godine, u tri sata popodne, upravnik Bastilje, Sen Mars, ulazio je u zamak. Sa njim u kočiji je bio muškarac, kojeg je već čuvao u Pinerolu i Svetoj Margariti.
Bio je to neobičan zatvorenik. Po naređenju Sen Marsa, njegovo lice bilo je sakriveno venecijanskom maskom od crnog velura. Bela kosa, sjajne oči i blještavi zubi, bilo je sve što su kroz otvor maske mogli da vide službenici državnog zatvora dok je izlazio iz kočije. Jedva se mogla naslutiti tamnija boja njegove puti.
Odmah je odveden u ćeliju u kuli Bizinier. Uveče ga kraljev predstavnik u Bastilji i major Rozarž prate do mesta koje mu je dodeljeno: sobičak u kuli Bertodier. Njegove generalije misteriozne su koliko i njegovo lice: 'Njegovo ime se ne izgovara', napisaće predstavnik u svoj dnevnik.
U zamku se ne zna za razlog njegovog boravka u zatvoru: oko novog zatvorenika lebdi veo tajne. Maskirani čovek je pod strogom stražom. Na ostrvu Sveta Margarita ulaz u njegovu sobu bio je blokiran sa troje vrata. Ne veruje se čak ni stražarima. Jelo mu donose dvojica zamenika upravitelja, ili Sen Mars lično.


PIŠTOLJ NA STOLU

Ova operacija obavljana je prema protokolu iz Versaja: dok bi jedan zamenik čekao kod drugih vrata, onaj drugi bi ulazio u ćeliju zatvorenika i iz njegovih ruku uzimao suđe i dodavao kolegi koji je, opet, predavao suđe jednom poručniku: ovaj je spuštao suđe na sto koji se nalazio pored trećih vrata. Tu bi zamenici, jedan iza drugog, pažljivo pregledali svaki deo pribora za jelo, kako bi se uverili da nema neki znak ili poruka. Pošto bi jedan od zaduženih pogledao ispod kreveta i dobro proverio rešetke na prozoru, često bi pretresao i samog zatvorenika.
Tokom putovanja iz Provanse u Paris, gospodin Sen Mars je udvostručio stražu. Kada se zaustavio na svom imanju Vilnev L Roa, nijednog trenutka nije napuštao čoveka sa crnom maskom: ručao je i večerao sa njim - pištolj je držao na stolu, nadohvat ruke - i spavao je sa njim u istoj sobi.
Ni u Bastilji zatvorenik se nije mogao osloboditi maske: svake nedelje je odlazio u kapelu na misu, prelazeći veliko dvorište ograđeno gvozdenim rešetkama, zatim pokretni most, pa čvrsti most i još jedno dvorište. Službenici i drugi zatvorenici gledali su kako prolazi ova visoka prilika, nedostižna i ćutljiva ispod svoje tužne crne maske. Svako se pitao kakva se to strašna tajna krije i zbog čega se preduzimaju sve te mere predostrožnosti.

Prošlo je pet godina. U nedelju, 18. novembra 1703. godine, po izlasku s mise maskiranom čoveku je iznenada pozlilo. Tokom dana stanje se pogoršalo i pozvan je Žiro, kapelan u Bastilji, koji je mogao izreći samo nekoliko reči utehe umirućem, koji je izdahnuo u deset uveče.
Sahranjen je dan kasnije. Noć se uveliko spustila kada je mala povorka izašla iz Bastilje i uputila se prema groblju Crkve S.Pol. Kovčeg je nošen rukama; samo su major Rozarž i doktor Reile išli za odrom misterioznog čoveka sa crnom maskom. Znatiželjnici, koji su ćutali dok je nepoznati bio živ, sada su počeli naglas da postavljaju pitanja. Obaveštenja čuvara, često preterana i iskrivljena, pobuđivala su najrazličitije pretpostavke. Tihim glasom se u salonima, pa čak i na samom dvoru, govorilo o maskiranom čoveku i kružile su najneverovatnije priče. 'Jedan čovek je godinama bio u Bastilji i umro je s crnom maskom. Pored njega su uvek bila dvojica naoružanih stražara koji bi ga ubili da je samo i pokušao da skine masku', napisala je 1711. princeza Palatina, rođaka Luja XIV.


NEVEROVATNE PRIČE

Kako se pričalo, poznata maska bila je od gvožđa ili je bila pojačana gvozdenim okvirom, pa su stoga zagonetnog zatvorenika prozvali Gvozdena maska. Pisci i ostali, ispisivali su najapsurdnije priče koje su ulevale stravu i užas.
Pisalo se da je jednog dana na ostrvu Sveta Margarita zatvorenik urezao nekoliko reči na srebrnom tanjiru, koji je zatim bacio kroz prozore svoje ćelije u pravcu ribarskog brodića usidrenog u podnožju dvrđave. Vlasnik brodice je uzeo tanjir i odneo ga upravitelju.
'Da li ste pričali ovo što je napisano na tanjiru? Da li je još neko ovo video?', upitao je Sen Mars.
'Ne znam čitati, a pronašao sam ga malopre i niko drugi ga nije video', odgovorio je čovek.
'Idite, život vam je pošteđen zahvaljujući činjenici da nikad niste naučili da čitate', rekao mu je Sen Mars.
Pričalo se i o jednom berberinu u čije je ruke dospela košulja od finog i skupog materijala, koju je nosio zatvorenik. Na košulji je bilo ispisano nekoliko reči. Berberin je odneo košulju Sen Marsu, ali iako je bio neuk kao i ribar, dva dana kasnije nađen je mrtav u svom krevetu.
I pored raznoraznih pretpostavki, misterija je ostala neotkrivena. U jednom periodu vladavine Luja XV pričalo se da su odani podanici Luja XIV bili ubeđeni da je pokojni kralj imao samo brata Filipa Orleanskog, koji je bio dve godine mlađi od njega. Međutim govorkalo se da je istina drugačija.
Ana od Austrije rodila je 5. septembra 1638. blizance: prvi, budući kralj Luj XIV, rođen je sredinom dana, dok je drugi došao na svet u osam i trideset uveče. Da ne bi kasnije došlo do nesporazuma oko naslednika, odlučeno je da se prikrije rođenje jednog deteta, da se nesretnik sakrije na sigurno mesto i drži daleko od radoznalih pogleda.
Po tome bi Gvozdena maska bio brat Luja XIV, žrtva državnih interesa i slave velikog kralja. Međutim, istorijska stvarnost se slabo podudara sa ovom smelom pretpostavkom. Godine 1679. maskirani zatvorenik je bio jedini zatvorenik u Pinerolu, tada francuskom dominionu. Nakon tog datuma tragovi vode do ostrva Sveta Margarita, a zatim do Bastilje. Ali, šta pre? Kakav je život vodio navodni brat kralja Luja XIV, od 1638. do 1679. - ili ovih 41 godinu?


ZAGONETNI NESTANAK

S druge strane, i te kako dobro se znalo pod kakvom je strogom kontrolom, tokom monarhije, bilo rođenje prestolonaslednika. Kada se to zna, teško je i pomisliti da je jedno od dvoje dece Ane od Austrije moglo netragom nestati.
Kako god bilo, svi su se slagali u jednom - da se radi o ličnosti od posebne važnosti i iz visokog plemstva, pošto joj je, i pored strogoće, ukazivana posebna pažnja. Ako nije bio kraljev brat, onda je sigurno potomak kraljevske krvi ili plemstva.
Da li je to bio Luj, grof od Vermandoa, sin kralja i lepe Lujze de la Valier? Njegova neposlušnost mogla ga je dovesti u Bastilju. Nezgoda je u tome što su sve ličnosti o kojima se nagađalo vrlo brzo umirale. Zatočeništvo Gvozdene maske trajalo je od 1679. do 1703. godine.
Ali, zar ne postoji neka važna ličnost iz vremena vladavine Luja XIV koja je na misteriozan način nestala i čiji službeni datum smrti nije siguran? Postoji i spomminje se jedna takva ličnost, iako niko mnogo u to ne veruje, pošto se radi o, verovali ili ne, velikom Molijeru. Ovo tvrdi naučnik Anatol Loken.


SAHRANA BEZ SVEDOKA

Sedamnaestog februara 1673. godine, oko pet po podne, na kraju četvrte izvedbe 'Uobraženog bolesnika', Molier, koji je igrao ulogu Argantea, najednom je dobio strahovit napad kašlja praćen krvarenjem na usta. Odmah je prevezen u svoju kuću, u ulici Rišelje, gde je umro oko deset sati. To tvrde istoričari i poznavaoci velikog autora i komičara. Ali, to nije tačno, tvrdi Loken. Ništa ne potvrđuje da je Molijer zaista umro uveče 17. februara 1673. Sve što se zna jeste da je 21. februara pokopan na groblju parohije S.Eustahio.
Sahrana je ubeležena u registre parohije S.Eustahio, ali iz neobjašnjivih razloga nema potpisa svedoka. Tako nedostaje autentičnost i dokument je bez vrednosti. Tek što je Molijer nestao, visoki krugovi su nastojali ućutkati sva govorkanja i izbeći sve što bi moglo pobuditi pažnju na pisca i njegova dela. Od 1673. sve ono što je podsećalo na pisca, a pre toga je bilo slavljeno, bilo je zabranjeno i svi se plaše čak i Molijerove senke. Međutim, nakon 1703. ponovo mu ukazuju poštovanje koje je uživao na dvoru dok je bio živ. Ukratko, još jedna od pretpostavki, ali bez osnova.
Kada je grad Kazale (Monferato) potpao pod krunu Francuske, grof Erkole Antonio Matioli, veoma ambiciozan 37-godišnjak, ali i veliki intrigant, ministar vojvode od Montove Karla IV Gonzage, igrao je dvostruku ulogu, istovremeno obmanjujući i vojvodu od Mantove i francuskog kralja. Matioli je želeo da bude lukav, ali je isto oružje iskorišteno protiv njega.
Opet D'Estrad, ambasador Francuske u Veneciji, praveći se da ne zna za njegovo delovanje, zakazao mu je sastanak za 2. maj 1679. u šest ujutro, u crkvi oko kilometar od Torina, da bi mu dao znatnu sumu novca. Ništa ne sumnjajući, Matioli se uputio na zakazani sastanak. Diplomata ga je srdačno dočekao i pozvao ga da uđe u kočiju koja se uputila prema maloj krčmi nedaleko od francuske granice. Za vreme odmora D'Estrad i Matioli su izašli iz kočije i u istom trenutku se pojavio konjički odred pod komandom generala Katina koji je uhapsio Matiolija i stavio mu gvozdenu masku na lice. Silom su ga uvukli u kočiju koja je u pratnji konjanika došla u Pinerolo. Hapšenje Matiolija bio je čin koji je država morala držati u tajnosti. Kompromitovani mantovanski ministar je bio uhapšen na stranoj teritoriji, što je predstavljalo očito kršenje zakona. Stoga je ovu operaciju trebalo prikriti velom tajne.
Tako je Luj XIV u pismu upućenom opatu D'Estradu pet dana pre hapšenja naredio da se Matioli privede u Pinerolo i 'zatvori tako da ga niko ne može prepoznati'. Pismo je zaključeno sledećim rečima: 'Nije potrebno da iko sazna šta će se desiti tom čoveku'.
Gotovo sve pojedinosti o zatočeništvu Gvozdene maske - budna straža, tajna kojom je okružen - savršeno odgovaraju figuri Matiolija, a potvrda se može naći i u zapisu paroha iz S.Pola koji je 19. novembra 1703. zabeležio: 'Dana 19. u Bastilji je umro Markioli, star oko 45 godina; sahranjen je na groblju u svojoj parohiji u S.Polu, 20. ovog meseca, u prisustvu majora Bastilje Rozaža i hirurga - majora Reglea, koji su to i potpisali.


PRIVATNI ŽIVOT

I u dnevniku kraljevog poručnika kao datum smrti Gvozdene maske zapisano je: '19. novembra 1703. nepoznati zatvorenik, koji je uvek imao crnu masku, a kojeg je Sen Mars doveo sa ostrva Sveta Margarita, umro je danas. Ovaj neznanac, koji je ovde zatvoren izvesno vreme, sahranjen je na groblju S.Pol, u sredu u četiri po podne, 20.novembra.
Očit dokaz da su ovaj zatvorenik i Matioli ista osoba jeste i ovaj datum. Matioli je ustvari postao Markioli; ali znamo da se pravopis u XVII veku, često menjao. Međutim, netačne su godine starosti: Matioli nije imao 45, nego 63 godine. A i izvesno je da je priličan broj ljudi u Francuskoj znao identitet nepoznatog.

Vojvoda Šoazel insistirao je da mu Luj XIV kaže rešenje ove zagonetke. Kralj mu je odgovorio: 'Kada biste znali o kome se radi, bili biste razočarani'. Madam Pompadur je takođe, na nagovor vojvode, nastojala izmamiti priznanje od kralja koji joj je samo rekao da se radi o 'italijanskom ministru'.
Madam Kampan, sobarica Marije Antoanete, u svojim 'Uspomenama na privatni život Marije Antoanete' svedoči o ovoj epizodi. Ona je čula kada je kralj Luj XIV rekao kraljici da je 'Morepa ubedio da se radi o zatvoreniku opasnom zbog njegovih intriga i da je prvo čuvan u Pinerolu, a zatim u Bastilji'.
Iako su mnogi istoričari uspeli da nađu potvrdu da se pod poznatom crnom maskom krilo lice Matiolija, mnogi i dalje veruju da je priča potpuno drugačija, i možda je nikada nećemo ni saznati.

Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27.6.1880–1.6.1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).



Posao sa Helen bio je njen prvi posao, i rado ga je prihvatila, iako nije imala iskustva. Naučila je Helen znake za slova abecede i crtala joj slova po dlanu. Ali osim toga, učila ju je da se ponaša za stolom, a ne da, kao dotad, jede rukama i grabi hranu iz svačijih tanjira; da se sama češlja i zakopčava cipele. Ovo podučavanje izazivalo je sve više izliva besa. En je kažnjavala izlive tako što je odbijala da “priča“ sa Helen. Ali Helenino ponašanje se popravljalo; a onda se desilo i čudo.

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.



Kad je Helen imala četrnaest godina, Enina obuka zamenjena je formalnom školskom nastavom, a sa osamnaest je pošla u gimnaziju. En joj je i tada bila od velike koristi – pratila ju je u školu, sedela pored nje na i pisala joj predavanja na dlan. Helen je odlično savladavala gradivo i sa devetnaest je upisala književnost i istoriju na Koledžu Redklif (Radcliffe College).

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu. Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju. Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Helen Keler postala je svetski poznata govornica – njene govore “prevodila” je En Saliven, rečenicu po rečenicu. Bila je pacifista, govorila o ljudima sa posebnim potrebama, bila je radikalni socijalista i podržavala kontrolu rađanja. Sa Džordžom Keslerom (George Kessler) osnovala je organizaciju Helen Keller International, posvećenu istraživanjima vida, zdravlja i ishrane. Putovala je u 39 zemalja i upoznala 12 američkih predsednika. Kao član Socijalističke partije aktivno je podržavala radničku klasu.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac. Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

Helen je 1961. godine preživela nekoliko srčanih udara, i povukla se iz javnog života. Ipak, dobila je Predsedničku medalju slobode 1964. godine – najviše američko odlikovanje za civile. Umrla je 1968. godine u snu, i sahranjena je pored ranije preminule En Saliven.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Viva la vida: sjaj i beda Fride Kalo



Najekscentričnija umetnica prošlog veka, sa cvećem u kosi, prkosom u očima, osmehom na licu i otvorenog srca, borila se protiv vetrenjača, neumorno i sa stilom! Život piše romane, a njen je ostao nesaglediv, prožet čudima, tragedijom i ogromnom ljubavlju!

Životna priča legendarne meksičke slikarke Fride Kalo jeste komplikovana epopeja o ljubavi, tragediji, nepokolebljivosti, talentu i čudima. Frida je u vode umetnosti uplovila kao osamnaestogodišnjakinja, međutim njen duh, rezoni i pogledi na svet već tada odgovarali su daleko zrelijoj osobi. Samouverena, prkosna i upečatljiva, istovremeno besramna i mekana, spremna da se bori za svoje ideale do krvi, dizala je za sobom čarobnu prašinu, gde god bi kročila. Frida, sa cvećem u kao gar crnoj kosi i teškim srebrnim nakitom, sa jarkocrvenim usnama, uvek živa i vatrena, okupana najlepšim bojama Meksika, egzotična i raskošna, lako se upisala se u istoriju kao jedna od najznačajnijih i najneobičnijih žena 20. veka.



Priča o Fridi Kalo počinje u sred vrelog meksičkog leta, na samom početku novog veka, 6. jula 1907. godine, kada je došla na svet u Kohoakanu u sada čuvenoj Plavoj kući (La casa azul). Bezbrižno detinjstvo naglo je prekinuto u šestoj godini dečijom paralizom, i nakon meseci bolova i mirovanja, dobila je bitku sa ovom surovom bolešću, nažalost zanavek obeležena jednom kraćom nogom. Dečija podrugivanja i podsmeh nisu joj odsekla krila, već su je naterala na stalnu borbu i prkos, pripremivši je za velike životne nedaće, koje su je tek čekale.

Ono što je trajno usmerilo njen život u pravcu umetnosti, dekadencije, intriga i pritajenog besa ka životu, jeste užasna saobraćajna nesreća koju je doživela u svojoj osamnaestoj godini. Teške ozlede kičme, noge i materice, Fridu su zamalo koštale života, međutim i u ovoj bici, kao i u većini drugih, izvojevala je pobedu! Ipak, snaga volje i dostojanstvena borba nisu bile dovoljne da Fridu izleče i od trajnog oštećenja kičme, te je tokom godina pretrpela ukupno trideset i dve operacije, ostavši ostatak života "zarobljena" u metalnom korsetu, koji je doslovce čuvao njeno telo da se ne raspadne.



Tokom oporavka, kada je mesecima bila zakovana za krevet, život je posvetila besomučnom slikanju, sa akcentom na autoportretima, koji su i obeležili čitavo njeno stvaralaštvo. Kako je uopšte došlo do toga da se u toj mučnoj prilici Frida okrene baš slikarstvu? Njena majka, u želji da razdraga ćerku i spase je dosade, postavila je specijalne nogare i štafelaj pred Fridu, okačivši pritom ogledalo iznad nje. Upravo je takav splet okolnosti i okrenuo Fridu slikanju autoportreta, kojih, u kolekciji od stotinu pedeset slika, ima oko pedesetak. Umela je da kaže: "Slikam sebe zato što sam često sama i zato što sebe najbolje poznajem." Mada će ovaj događaj ostati obavijen tegobama i očajem, postavlja se filozofsko pitanje, nije li upravo sve to u njen život donelo slavu, uspeh, ljubav i večnost!?

Njeno stvaralaštvo bilo je izrazito autobiografsko i vrlo lično, obojeno upečatljivim, jakim bojama, etno motivima i nemilosrdnom iskrenošću. Često je pripisivano nadrealizmu, što je ova genijalna žena kategorički odbijala: "Oni misle da sam nadrealista! Ali, ja nikada nisam slikala svoje snove, ja sam slikala svoju realnost!"



Ono što je više od svega njen život obojilo patnjom i suzama, ali i najvećim ushićenjima, radošću i trenucima čiste, nepregledne ljubavi jeste burna avantura sa čuvenim meksičkim slikarom i muralistom Dijegom Riverom. Njihova ljubavna bajka upamćena je kao prepuna krševa, lomova, zapleta, peripetija, laži i prevara, ali i kao fantastična, neponovljiva, euforična i svevremena. Dijego Rivera, dvadeset godina stariji od Fride, u Meksiku je uvažavao status žive legende, i mada fizički neugledan, kao jedan od najmoćnijih i najšarmantnijih ljudi tog vremena, važio je za velikog zavodnika. "Bio je kaktus koji svuda uspeva, na pesku i kamenju. A kada cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni iili žuti kao sunce.", bile su reči bezuslovne Fridine ljubavi namenjene čoveku njenog života.

Vezu korpulentnog i visokog Dijega i nežne i malene slikarke, koja je bila visoka svega 150 cm, metaforično su nazivali zajednicom slona i golubice. Uprkos razvratnom Riverinom životu (kakvom se kasnije priključila i sama Frida, odajući se alkoholu, drogi i usputnim vezama kako sa muškarcima, tako i sa ženama), stalnim svađama i problemima, uspeli su da opstanu kao par do kraja Fridinog života, zahvaljujući nesavladivnoj, ogromnoj ljubavi, nežnosti i strasti koju su imali jedno za drugo!

Ne tako mnogo pre njene smrti, kada su joj zbog gangrene odsekli nogu, uzviknula je: " Šta će mi noge, ja imam krila!" I u toj rečenici ogleda se čitav svet ekscentrične Meksikanke: luckasta i tvrdoglava, britka i duhovita, surovo realna i sa glavom u oblacima istovremeno, srećna i očajna, spremna da žmuri i gleda širom otvorenih očiju u isti mah!

Frida je preminula 1954. godine, sa 47 godina, nijednog trenutka ne propustivši da živi život punim plućima, raskošno i skandalozno, da diše iz sve snage, upijajući najlepše obrise kosmosa, neba, sunca, prirode, ljudi i dodira! I na samom kraju, pri kremiranju, Dijego je bio uz nju, bizarno se oprostivši od obožavane žene, pojevši šaku njenog pepela!

[You must be registered and logged in to see this link.]