Zvezdan Forum
Dobrodošli na Zvezdan Forum...

Neki Delovi Foruma su skriveni za goste,
Da bi videli ceo sadržaj Foruma morate biti registrovani i ulogovani...

Registracija je besplatna,bezbolna i traje samo dva minuta.

Registrujte se i uživajte...

Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Strana 3 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 10:29:32

[You must be registered and logged in to see this link.]


Nadam se da vam nisam dosadila, ali, mora se priznati - covek je genije!

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 10:37:13

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 10:39:27

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 10:46:29

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 10:55:39

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 11:07:36

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 11:12:41

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 11:26:17

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 21 Avg - 11:30:01

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Ned 22 Avg - 11:01:52


PETAR II PETROVIĆ - NJEGOŠ
(1813 - 1851)






Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali.
Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.
Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je, ranije, za nasljednika spremao Njegoševog brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladar Crne Gore bude vladika, pa se i mladi Njegoš spremao za taj poziv. Školu je kratko vrijeme učio u Boki kotorskoj, a posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića „Sarajliju“.
Njegoš kao vladar


Petar II Petrović Njegoš kao vladika

Posle stričeve smrti, 1830, Njegoš se zakaluđerio vrlo mlad i primio upravu nad Crnom Gorom. 1833 putovao je u Petrograd, gde je zavladičen.
Njegoš je bio i verski i svetovni poglavar srpskog naroda u malenoj Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boleti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on.
Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.
Vladika se u proljeće 1850. razboleo od grudne bolesti kojoj je uzalud tražio izlečenje u Italiji, i od koje je i preminuo 10. oktobra 1851. na Cetinju. Na tri dana pred smrt poželeo je poći do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Lekar po kojeg je poslato u Kotor je na pola puta primio vesti da je bolesnik već preminuo. Videći da mu se približava samrtni čas, pozvao je sebi narodne glavare, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore toj poslednjoj volji, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom kotorskom. Po želji svojoj sahranjen je na Lovćenu.




Gorski Vijenac


Srpski bukvar
Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene lepote i potsticao ga na pisanje. On ga je verovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rečnik, naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830ih godina imao glas velikog pesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan deo „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rečniku. Ukoliko je više pevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pesnike i mislioce.
Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne pesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834., objavio je dve zbirčice pesama, gde ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pesmama u kojima prevladava dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vijerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pesme pevaju savremena crnogorska junaštva i ispevane su sasvim u duhu narodne pesme. Njegoš je, u vreme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: „Kula Vurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854. je objavljena „Slobodijada“, epski spev u deset pevanja, u kome se slave crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i poslednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“.

Svakako
da je Njegos najveci pjesnik srpskoga jezika, veliki filozof,
humanista, slobodar, mudrac, vizionar…pogotovo imajuci u vidu vrijeme i
okolnosti u kojima je zivio, stvarao, vladao, velike odgovornosti i
diplomatske aktivnosti koje je sa sobom nametala vladarska titula,
velike zudnje i neostvarenih zelja, mladalackih snova, potiskivanje
emocija i nemogucnosti da se na taj nacin pjesnicki izrazi i odricanje
od tjelesnih uzitaka kojih ga je lisavao i zabranjivao mu crkveni poziv,
brige za sopstveni narod, za njegov opstanak, borba sa siromastvom,
gladju, neukoscu, ropstvom, stalni plemenski sukobi, razbratstvo, bitke
sa mnogo nadmocnijom turskom vojskom i drugim osvajacima, vjecite
teznje za slobodom i ujedinjenjem juznih Slovena. Ogroman teret je bio
na njegova mladjana pleca, povrh svega i bolest ga je obhrvala brzo,
unistila njegov mladi organizam i prerana smrt prekinula sve njegove
planove. Dosao je kraj i njegovom bolnom vapaju i uzdisaju, kojim je
cesto znao da vapije nad sudbinom srpskog naroda koji je bio razjedinjen
i porobljen, zbog cega se osjecao usamljenim i bespomocnim u
crnogorskom krsu, bez iđe ikoga, “da je iđe brata u svijetu da pozali
ka’ da bi pomoga’ ”, sto je opisao kroz lik Vladike Danila u
“Gorskom vijencu”.

“A ja sto cu, ali sa kime cu?
Malo
rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tuzni bez
nigđe nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema
roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi placa ni
molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.
Crni
dane, a crna sudbino!
O kukavno srpstvo ugaseno…”



Njegos je imao namjeru da podigne
sveopsti ustanak za svoga zivota, ali nije tada imao podrsku od Srbije i
Rusije. Oci su mu stalno bile uprte ka te dvije zemlje, kao centrima
srpstva, slavjanstva, pravoslavlja, jer Crnogorci, kao mali narod,
siromasan i rascjepkan na plemena, razjedinjeni, nisu mogli sami da se
izbore sa velikom turskom silom. Pomoc i podrska je pristizala u
materijalnom, finansijskom obliku: u hrani, kulturnim potrebstinama, ali
ne i u vojnickom, diplomatskom. Bio je cak siguran da su Hercegovina,
Bosna, Crna Gora sa Albanijom bile spremne na pokret, racunao je i na
Dalmaciju, ohrabrivalo ga je i uvjerenje da bi svi Hriscani ustali na
njihov mig protiv Otomanske imperije, ali Srbija, na celu sa Aleksandrom
Karadjordjevicem i njegovom vladom, nije podrzala takvu ideju,
smatrajuci je preuranjenom, da nije doslo vrijeme, da se jos nisu
stvorile povoljne prilike za tako nesto.
Ovako govori, opet kroz lik
Vladike Danila o svojoj nemoci, kolebanju, slobodarskom duhu koji mora
da nadjaca strah, crnu slutnju, koja ipak mora poznjeti darove, mora se
podici sva crnogorska mladez pa makar svi polozili svoje zivote na oltar
slobode, jer njihova borba nece biti uzaludna, slavice ih buduca neka
pokoljenja, sluziti se njihovim primjerom i izvojevati slobodu koju oni
za svojeg zemana nisu mogli.

“Vrazja sila odsvud oklopila;
da
je igđe brata u svijetu
da pozali, ka’ da bi pomoga’.
Pomrcina
nada mnom caruje.
Mjesec mi je sunce zastupio.
Uh, sto mislim, kud
sam zaplivao?
Mlado zito, navijaj klasove,
priđe (prije) roka
dosla ti je znjetva.
Divne zertve vidim na gomile
pred oltarom
crkve i plemena;
cujem lelek đe gore prolama.
Treba sluzit cesti i
imenu!
Neka bude borba neprestana,
neka bude sto biti ne moze,
nek’
ad prozdre, pokosi satana!
Na groblju ce iznici cvijece
Za daleko
neko pokoljenje!”

Matija Ban, knjizevnik i Njegosev
povjerenik, preko kojeg je Njegos, kroz pismenu prepisku, odrzavao vezu
sa Karadjordjevicima, priznao je da su mu suze posle i steglo se srce
kada je otisao Vladici i prenio naredjenje iz Beograda da se obustavi
planirani pokret protiv Turske. Njegos je i dalje bio odlucan u svojoj
namjeri, ali…Posle duzeg razmisljanja, teskom mukom, odustao je. Makar
pokrenuo i svu vojsku nerealno je bilo ocekivati pobjedu, poraz bi bio
neminovan, potrebna su bila ogromna sredstva, a bez Srbije ih nije
moguce imati, tako da bi se na Crnu Goru srucila sva turska sila i
beskorisno bi se prolile rijeke krvi.

“Ja sam se u pocetku
nesto nadao, no danas vidim da je jugoslovenstvo idealna rijec koja samo
praznijem glasom lijepo zvoni…Jugosloveni sile svoje ne poznaju, pa i
zasluge svoje ne vide. Stoga, oni sebe i predaju slijepo u bezuslovno
ropstvo tudjinu…”

Kada se poslednji put Njegos susreo sa
Matijom Banom, predviđajuci svoju skoru smrt, izmedju ostalog je rekao: “Prijatelju
moj, dusa mi ubija tijelo. Ne zalim sto cu umrijeti, ali zalim sto
nijesam u mome zivotu nesto znamenito ucinio. Tako je htjela moja zla
sudba koja mi je od pocetka do kraja uzasna bila…Pozdravi mi Kneza,
Knicanina i Garasanina i kazi im, od moje strane, da ce se Srpstvo prije
preporoditi drskom odvaznoscu, nego li pretjeranim obzirima na
diplomaciju. Ova ima svojih racuna, a mi moramo imati nasih. Sjeti me se
gdjegod, kad me vec ne bude i neka potomstvo bar dozna za nase namjere,
kad mu djela ne mogah ostaviti”.

Zdravlje mu se sve vise
pogorsavalo, nije pomoglo ni lijecenje u Italiji, ni u Becu, Boki
Kotorskoj, pa je, vracajuci se sa lijecenja svome domu, primicuci se
Kotoru, ugledavsi s lađe Lovcen podigao kapu i rekao: “Necemo se vise
nikad rastaviti”. I bi tako.
Nije docekao oslobodjenje srpskih
zemalja od turskog ropstva, nije se ostvarila njegova vjecita teznja za
ujedinjenjem juznoslovenskih naroda (jeste pocetkom XX vijeka, ali se ta
tvorevina pokazala kao neuspjela, vjestacka i ugasena u krvi krajem XX
vijeka).



Ostvarila mu se zelja da Njegova
plemenita dusa pociva na vrh Lovcena i ostalo je da svijetli njegovo
djelo kao luca slobode, kao zavjet Crnogorcima na ne zaborave svoje
porijeklo, da se ne odricu srpskog roda (danasnja Crna Gora, jedan njen
dio, je taj zavjet pogazila), da se ne siri zla krv među bracom, da se
cuva sloboda, da se za nju gine ako ustreba, ne stedeci zivota i duh taj
sveti slobodarski, hriscanski, pravoslavni ostaviti buducim
pokoljenjima kao casni primjer junastva i svetosti, da se ljudi
obrazovanjem i prosvecenjem okrenu humanijem zivotu i pogledima na
svijet i pokazu Evropi da nismo onakvi kakvim nas prikazuju: varvari,
primitivci, divljaci.

Ostao je “Pustinjak cetinjski”, div gorski
da pociva u osami, kao i za zivota sto je, u vrletima crnogorskog krsa.
Priblizio se Bogu i zivotom i smrcu. Kao da je sam Bog birao mjesto gdje
ce dusa da mu caruje.
Tome u prilog ide i ovaj dogadjaj, kada je
posjetio ruskog Cara Nikolu I u Petrogradu, koji je i sam bio visokog
rasta, a Njegos ga je bio nadmasio i stasom i ljepotom, pokazalo se i
mudroscu, na opasku Carevu: ”Pa vi ste visociji od mene”, Njegos je bez
premisljanja i ustezanja rekao: “Sam Gospod Bog visi je od ruskog Cara”.

Sam
Gospod Bog kao da se otjelotvorio u Njegovom liku. Uznio Ga u visine za
vjeke vjekova, u Carstvo nebesko.

“Blago tome ko dovijek’
zivi imao se rasta i roditi” – Njegos


vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Ned 22 Avg - 11:17:30



Honore de Balzac




20. 5.1799. rodio se Honore de Balzac. Otac - Bernard Francois Balzac
bio je bistra glava, širokog znanja, neukrotive volje što najbolje
dokazuje njegov prijelaz iz seljaka u višu gradansku klasu. Iskoristivši
dobro političke i ekonomske prilike u tadašnjoj Francuskoj, u svojoj
pedeset i prvoj godini oženio se Laurom Sallambier, veoma lijepom
djevojkom 32 godine mlađom od njega, aristoktatkinjom s manirima i vrlo
dobrim obrazovanjem.

Čim je Laure rodila Honorea dala ga je dojiti u Saint-Cyr-sur-Loire ženi
nekog žandara od straha da ne umre poput prvorođenog sina. Slijedeće
godine Honoreu se pridružila i njegova sestra Laure. Honore nije nikada
oprostio svojoj majci što se tako odjelila od njega: "Kakvim sam to
svojim fizičkim ili moralnim nedostatkom izazvao tu majčinu hladnoću?
Jesam li dakle bio natureno dijete ono čije rođenje je nepredviđeno?"
često se pitao. Honore nije nikada zaboravio vrijeme provedeno ondje
gdje ne vlada hrabrost, grandioznost, već naivna ljepota prirode. On se
uvijek sjećao trenutaka provedenih pod čistim nebom kada su njegovi prvi
pogledi ugledali kako bježe prvi oblaci. Njegova sestra, Laurie, samo 2
godine mlađa od njega nalazila se u istom položaju kao i Honore. Njih
svoje, zajedno odrasli nježno su se voljeli. Honore je bio veoma brižan
brat i u roditeljskoj kući gdje je i to ne jednom dopustio da ga kazne
umjesto Laurie, ne odavši njenu krivicu. Kad bi Laurie stigla na vrijeme
da optuži sebe, on bi joj govorio : "No, ubuduće nemoj ništa priznati,
volim da me grde zbog tebe!..."

Bile su mu 4 g. kad je doveden nazad u Tours u očinski dom. Ondje nikad
nije osjetio pravu majčinsku ljubav jer njegova majka nije znala za
tetošenje i poljupce već joj je karakter kvarila sklonost prema raskoši
te želja da se pokazuje i održava svoj društveni položaj. 1802. rođena
je i druga kći Laurence a prigodom njenog krštenja Balzacovi dopustiše
sebi da opišu ne baš postojanu plemićku partikulu de. I dok se je
Bemard-Francois upomo i dalje penjao po društvenoj ljestvici, a Laure
održavale razne ljubavne veze djeca su bila povjerena nekoj strašnoj
guvernanti koja je tvrdila da se Honore grozi kuće, da on nije glup ali
da je podmukao. Ona mu se izrugivala zbog zvijezda koje je radoznalo i
strastveno promatrao. Mada još dijete, improvizirao je sitne komedije da
zabavi sestre. "Po čitave sate," pisala je Laure, "strugao bi žicama
jedne male crvene violine, a njegovo ozareno crveno lice dokazivalo je
da on vjeruje da čuje neke melodije. A veoma bi ga začudilo kad bih ga
preklinjala da prestane s tim muziciranjem. "Ta zar ne čuješ kako je to
lijepo? " govorio bi mi." Honore je uživao povlasticu da živi u svijetu
mašte i da čuje nebeske zvukove koji su odjekivali samo za njega.
Najveći doživljaj u njegovu djetinjstvu bio je posjet djedu i baki
Sallambier koji su bili oduševljeni tim lijepim djetetom smeđih
blistavih i blagih očiju, visoka čela i bujne cme kose. Medutim nakon
nekoliko mjeseci djedica je umro a bakica se preselila k njima, no
gospoda de Balzac je svoje kćeri poslala u pansion Vauquer, a sina u
pansion Le Guay gdje je bio "vanjski đak na satovima čitanja". Kad je
Honore navršio 8 g. bio je nesretan što ostavlja svoju dobru sestru
"drugaricu svoje bijede i suza".

Koledž u Vandomeu kamo je mladi Balzac poslan bio je veoma strog pod
upravom vrlo liberarnih oratorijanaca. Ondje je bio veoma dobar red i
disciplina, a naučavalo se poštovanje prema caru bez čega ustanova ne bi
mogla opstati. Tu je bio smješten Balzac koji kao da baš nije bio
stvoren da se nametne tom đačkom svijetu. Oprezna majka gotovo ga je
potpuno lišila novca te nije mogao učestvovati u igrama i kupovanju.
Roditelji ostalih učenika dolazili su u Vandome prilikom podjele
nagrada. U toku 6 g. 1807. - 1813. prema vlastitim riječima majka ga je
svega dvaput posjetila, možda zato da se podvrgne duhu koledža. Jedan
nastavnik, otac Lefebvre imao je istaknuto mjesto u Balzacovu životu.
Pod izlikom da mu daje instrukcije iz matematike on mu je posudivao
mnoge knjige iz biblioteke i dopuštao mu da za vrijeme lekcija čita.
Čitao je za vrijeme odmora dok su se ostali drugovi igrali. Često je
dopuštao da ga bace u samicu kako bi ondje čitao. Jedino se po tome
razlikovao od ostalih u očima nastavnika kao i zbog svoje
samouvjerenosti koju kao da nije ništa opravdavalo. Zanemarivao je
učenje i počeo pisati stihove koji nisu ulijevali mnogo nade pa ga u
ruglu prozvaše Pjesnik no to ga nije obeshrabrilo. "Bit ću čuven" tvrdio
je taj ne baš sjajan đak. Drugovi su se smijali toj njegovoj
umišljenosti; a to je činio i on sam, jer je ipak bio zgodan dečko. No
previše se opijao raznim razmišljanjima, idejama i maštom pa kako je u
dobi puberteta živio samo za duh izgledalo je da je potpuno otupio. Zato
je 1813. vraćen u Tours gdje se pod utjecajem svježa zraka, slobode, te
dodirom s obitelji Honoreu vraća mladenačka živost. Čitava obitelj
kipjela je od priča, planova, žalovanja, ogovaranja. Svi su bili
vragolasti, nemirni i originalni; svi su se osjećali ponosni što
pripadaju obitelji Balzac.
Medu djecom je vladalo podrugljivo bratstvo i duboka ljubav. S
roditeljima su imali zajedničku sklonost prema knjigama i obiteljskom
rječniku. Čitav klan Balzacovih gajio je kritički duh; nisu štedjeli
jedni druge, ali su znali da svi pripadaju jednoj te istoj grupi.

Kada je 1814. potučen Napoleon morao abdicirati i otići u progonstvo na
Elbu, to je bio velik udarac za Balzaca djelom odgojenog u svjetlu
carske slave. Vrlo brzo su se okrenuli mnogi vjetrokazi a Honore,
petnaestogodišnji dječak, kojega je majka poslala da zastupa oca na
plesu vojnog okruga s užitkom se

umiješao u žensku gomilu, zaslijepljen svjetlima, crvenim bojama
dijamantima i naročito bijelim ramenima. Nije više nikad zaboravio te
slike i taj miris žene. U srpnju 1811. ušao je u koledž u Toursu. I tamo
su se nastavila zadirkivanja ali Honore je osjećao u sebi nadljudsku
snagu i zakleo se da će ih jednog

dana zasjeniti slavom. Sestre su se smijale kad je tvrdio da će "jednog
dana taj adutić Honore iznenaditi svijet." Očekujući trenutak da ga
iznenadi, on ga je proučavao. Prikupljao je materijale a da ni sam nije
znao za koju će mu to zgradu poslužiti. Bio je žedan svega, ljubavi i
slave.

Nakon završenog flozofskog fakulteta roditelji su mu dali dvije godine
da dokaže svoj talent. Okušao se s dramom Cromwell no ona je bila i
suviše loša, bila je dosadna kopija Corneillea, Racinea i Vergilija. Ali
ponovo se Honore nije obeshrabrio. Sada je očekivao slavu od romana. I
dok je zarađivao pišući serijske pomodne romane jer je pristupio jednoj
takvoj radionici, njegovi daljnji pokušaji i dalje su se redali. Imam
samo dvije strasti, ljubav i slavu, njegova je najdraa rečenica. Žedan i
nezasitan svijeta boji se da će biti iznevjeren. U me uvremenu su se
njegove sestre udale ali ne baš sretno; više da ugode želji roditelja.

Balzac je bio izvanredan novinar a njegovu genijalnost prva je naslutila
gospoda de Berny s kojom je već 4 g. održavao vezu i koja je strašno
patila vidjevši ga prinudenog da prihvaća sitne poslove koje mu je nudio
Rousson, književni mešetar koji je iskorištavao njegovu bujnu maštu.
Ali navršio je dvadeset pet godina a uspjeh mu je izmicao. Sve ga je
privlačilo onome što je veliko; sve ga je odbacivalo od onog što je
malo. Honore je sam sebe strogo sudio: ogorčen samim sobom, ponekad je
pomišljao na samoubojstvo.

1825. g. Balzac je, u Ulici Tournon, gotovo svakodnevno vidao gospodu de
Berny koja se prodavši svoju kuću u Vileparisisu, nastanila nedaleko od
njega. Ona mu je donosila sve: obožavanje iskusne žene, poželjne i
nježne; materinsku ljubav zrele Egerije prema mladiću čije su oči dva
crna dijamanta, oči vladara, vidovnjaka, krotitelja; poznavanje svijeta i
fine savjete o tome kako se u njemu treba držati; priče o
predrevolucijskom dobu, o revoluciji, o društvu iz vremena Carstva što
je nastalo od Direktorija. Pronicava, podrugljiva i strastvena, bez
iluzija o muškarcima a ipak bez zlobe, sposobna za bezgraničnu
privrženost, opisivalaje lukavstva, žudnje, spletke. Osvjetljavala je
život.

Budući da je počeo očajavati što ne postiže književnu slavu pa čak ni to
da živi od svojeg pera, jedan očev prijatelj savjetovao mu je da se
baci u poslove a uz to se može baviti književnošću. Međutim ni poslovi
mu ne idu i nakon propasti štamparije Balzac 1828. pred vjerovnicima
bježi u četvrt pored Opservatorija. U meduvremenu Honore je održavajući
vezu s vojvotkinjom d'Abrantes kročio sebi put u kraljevstvo žena. Ali
morao je birati i gospoda de Berny pobjeduje.

U novom stanu Balzac se sprema za rad i prekriva svoju budućnost remek
-djelima rečenicom: "Ono što Napoleon nije dovršio mačem, ja ću izvršiti
perom ".

Nalazeći primjer u djelu Waltera Scotta Balzac započinje rad na svom
prvom povijesnom romanu isprva nazvanom Momak. Imao je sadržaj -
ratovanje Šuana i Vandejaca - ali nedostajalo je neposredno poznavanje
predjela i krajolika, a ništa ne može nadomjestiti takve slike. Zbog
toga Balzac putuje generalu de Pommereulu prijatelju obitelji. Od njega
je doznao mnogo o gradanskim ratovima, upoznao se s nekolicinom
preživjelih i tako je stvorio svoj prvi roman. Svršeno je bilo s
karijerom diplomiranog studenta, gotovo s jalovim životom Victora
Morillona kako se dosad potpisivao. Šuana (Bretagnu 1800. godine) će
potpisati Honore de Balzac. I zato je htio da on bude savršen. Iako Šuan
nije doživio uspjeh kod publike, malobrojni čitaoci su se pokazali
kvalitetnima. Honore je znao da će odsad, za nekolicinu poznavalaca, on
biti "autor Šuana". lako je obećao Gospodi de Berny, Balzac se ne
uspjeva oduprijeti napasti i nakon dvije godine razdvojenosti vraća se
vojvotkinji d'Abrantes pišući njene memoare. Ali želja i strast nisu
ljubav. "Muškarac i žena mogu, a da se ne obeščaste, zamisliti nekoliko
strasti; tako je prirodna težnja k sreći! Ali u životu postoji samo
jedna ljubav. " On je tu jednu ljubav nazirao s gospodom de Berny.
Istovremeno putena, mudra i njea, ona je za njega bila "anđeo što je
sišao s neba". Ona ga je oblikovala, otkrila, vodila. Bez nje Balzacova
genijalnost nikada ne bi dožvjela svoj procvat. On je to znao.

U prosincu 1829. izišla je Fiziologija braka "od jednog mladog neženje".
Ta knjiga, sjajna i nimalo sramežljiva, dokazivala je začudujuće
poznavanje žena. Autor je to mogao zahvaliti vlastitom iskustvu; gospodi
de Berny i vojvotkinji d'Abrentes koje su, obje donijele svoja
povjeravanja i priče. Pišu mu nepoznate žene i u sebi prepoznaju njegove
junakinje; Prizori iz privatnog života, čedni bez sramežljivosti,
smirili su one koje je smela njegova Fiziologija braka. U čitaonicama
očekuju njegove knjige.

Što je Balzac više promahao, to je više u novcu vidio "jedinog modernog
boga", velikog pokretača suvremenog društva. Godine 1828. osnovao je Le
Voleur, a zatim 1829. La Silhouette, koju su ilustrirali veliki crtači -
Gavarni, Charlet, Grandville, Henri Monnier. Balzaca su osvojili ti
podrugljivi i grubi

umjetnici. Kao i on, tako su i oni stvarali tipove; Gavarni je kao i on,
prikazivao "izgled neke odjeće, misao neke haljine" .

Medu predbacivanjima, prijekorima, suprotnostima, gospođa de Berny je
ostala zaštićena luka mira. Ona možda više nije bila poželjna, ali tko
se pokazao pouzdaniji od nje? Ona ga je formirala; on ju je nadmašio.
Ona nije tražila ništa više "osim svog skromnog mjesta pored nogu
odraslog djeteta koje miluje svojim materinskim okom". U očima pisca to
je najveća zasluga jedne žene; pored nje je dobro radio.

Ali iako je doživio uspjeh, Balzac nije nikada imao život o kojem je
sanjao i koji bi bio u skladu s njegovim idejama. On je kao i Prometej
morao podnositi sudbinu jer je naučio shvaćati nesavladivu moć nužde.

Zapravo u Balzacu postoje dva bića. Jedno je neki debeli čovjek koji
izgleda kao da živi u ljudskom svijetu; koji se prepire s majkom i
sestrom; koji ima dugova i strahuje od ovrhovoditelja; koji u isto
vrijeme gaji epistolarnu ljubav s jednom poljskom groficom i služinsku
ljubav s jednom ljubavnicom -

služavkom. Drugo je tvorac čitavog jednog svijeta; voli mlade žene
bijelih ramena, blistavih očiju, glumice ili vojvotkinje; osjeća i
shvaća najistančanija čuvstva; i, ne baveći se bijednim novčanim
pitanjima, provodi raskošan život. Ljudski Balzac podnosi malograđane
svoje obitelji; onaj prometejski Balzac posjećuje ugledne obitelji koje
je sam izmislio. Zaokupljen stvorenjima iz svoje mašte, on nema više
vremena da se bavi drugima. Nije nazočan smrti Lure de Berny niti Laure
d'Abrantes, koje je ipak volio u časovima svog ovozemaljskog života;
ali, za vrijeme njihove agonije, on bdije nad Henriettom de Mortsauf,
Estherom Goseck i Coralijom, koje su kćeri njegova genija. Ponekad, u
stvarnom svijetlu, može izgledati nezahvalan ili nemaran; bit će nježan i
strastven u svom svijetu, u stvari jedinom u koji on vjeruje, jedinom u
kome su prisutni, aktivni i napregnuti, njegovo srce i duh.

U dvadeset godina Balzac je grozničavim radom stvorio čitavu biblioteku
knjiga. U stotinjak djela ocrtao je više od 2000 likova iz svih
društvenih slojeva. Nastup svih tih tipova na životnoj pozornici čini za
njega "Ljudsku komediju" koju on izlaže u nizu "scena" i "studija"

Tijekom cjelokupnog Balzacovog stvaralaštva jedino su ga podržavale
Zulma Carraud - vjerna prijateljica, te nakon smrti Lure de Berny
gospoda Hanska koja ju je trebala zamijeniti nakon smrti. Balzac je
gotovo uvijek održdvao više veza sa ženama, ali dok su mnoge bile tek
prolazne strasti, Eva Hanska bila

je žena koju je Balzac želio 16 godina, žena koju je oženio. Upoznali su
se putem pisama kojima je Eva komentirala i hvalila njegova djela
potpisujući se Tuđinka. Balzac je odmah uočio tu mističnu čitateljicu. I
s vremenom poznanstvo je preraslo u duboku ljubav. Ali morali su čekati
najprije trinaest godina smrt grofa Hanskog, a nakon tog bolnog
dogadaja za Evu, još tri godine da se riješi oporučno ostavljena
imovina. U meduvremneu ljubav se razbuktala i Eva je nosila njihovo
dijete ali ono je prerano rođeno i to ljubavnicima daje još jedan težak
udarac. Balzac živi samo za Evu i piše: "Dobri moj vučiću, da te ne
volim i ne obožavam, već odavno ne bih više postojao...Radim samo za
tebe i zbog tebe! Nemam više vlastite egzistencije..."

Kada su se konačno sjedinili 14. ožujka 1850. Eva, sada
pedesetogodišnjakinja patila je od napadaja kapi, a Balzac se gušio. Ali
on je konačno sretan pa piše Zulmi: "Dakle, prije tri dana oženio sam
se jedinom ženom koju sam volio, koju volim više nego ikad i koju ću
voljeti do smrti. Vjerujem da je ta veza nagrada koju mi je Bog
namijenio za tolike nedaće, godine rada, teškoće koje sam podnio i
prebrodio. Nisam imao ni sretne mladosti ni cvjetnog proljeća; imat ću
najsjajnije ljeto, najslađu jesen..."

Stigavši u Pariz Balzac se jako razbolio. Eva je posljednjih mjeseci
bila prije svega njegovateljica. Balzac je umro u toku noći, 19.
kolovoza u teškim bolovima bučno hropćući. život završavao je poput
kakvog romana Ljudske komedije.

Doprijeti do cilja i izdahnuvši, poput onog antičkog trkača! Vidjeti
sreću i smrt kako zajedno stižu na prag vrata! Dobiti onu koju čovjek
voli u trenutku kada ljubav gasne! Kad čovjek dobije pravo da bude
sretan, nije više sposoban da uživa!... Oh! kolikih je ljudi to sudbina!

Kao što je već odavno predosjećao, ta sudbina bila je i njegova, a
njegovoj lucidnoj inteligenciji, kojoj je toliko godilo da rasvjetljava
potajne uzroke zbivanja, tih posljednjih dana, opruge njegova života
zacijelo su se ukazale u svoj svojoj strogoj jednostavnosti. Umirao je
goreći od svojih želja, iznuren od izxnišljenih čina svojih tvorevina,
kao žrtva svoga djela. Njegovo nezadovoljeno djetinjstvo i mladost
nadahnuli su nadljudskim ambicijama. Htio je sve: Ijubav, bogatstvo,
genijalnost, slavu. Unatoč rastojanju, naoko nepremostivom, izmedu
linije polaska i cilja, on je postigao sve. U nedjeljno večer, 18.
kolovoza 1850., ležao je usred dekora koji je sam stvorio i koji je
nalikovao njegovim snovima iz Tisuću i jedne noći; pored ugledne
strankinje, koja je zbog njega napustila svoju palaču i svoje
nepregledno more žita; u središtu svijeta koji je naselio, zatim u njemu
živio, a koji ga je imao nadživjeti. Ali Smrt, koja ga je, već godinama
u stopu pratila, u isto je vrijeme kad i on prešla liniju cilja.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Ned 22 Avg - 11:32:17


Оноре де Балзак (фр. Honoré de Balzac) (Тур, 20. мај 1799 - Париз, 17. август 1850) је француски романописац који се сматра зачетником реализма.

Балзакова породица прелази да живи у Париз 1814. године. Његово похађање Правног факултета у Паризу поклапа се са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијској слома дугови ће га пратити читав живот.

Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписује са Оноре де Балзак.

Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини, започиње преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном "Странкињом" која се диви Балзаковим делима, развија се обострана љубав. Са госпођом Ханском састаје се најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска одбија руку Балзака. Са њом ће путовати по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчаће се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.

Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839.) је повукао кандидатуру у корист Викотора Игоа, а другом приликом (1849.) добија само два гласа.

"Људска комедија" (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима настоји да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе. Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. У предговору «Људске комедије» (објављен 1842. године) наглашава да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави. Предвидео је да «Људска комедија» садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе «Голицаве приче» ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. У свом Каталогу дела која ће садржати «Људска комедија», Балзак предвиђа следећу поделу:

Први део: Студије нарави, разврстане по темама у шест група:
Призори из приватног живота (Чича Горио),
Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),
Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),
Призори из политичког живота (Посланик из Арсија),
Призори из војничког живота (Шуани),
Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).
Други део: Филозофске студије – Шагринска кожа, Трагање за апсолутним.
Трећи део: Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед «Физиологија брака»
Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Често је писао и по 16 сати дневно уз помоћ свијеће и кафе не би ли што прије објавио своје дјело. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дјела даје утисак недовршености и неуредности, има грешке у тексту, а поједини дјелови су површни или недовршени.

Иако је одрастао далеко од Париза Балзак је доста везан за овај град. Своја најбоља дјела је написао у Паризу или о Паризу.

Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Карл Хајсманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Pon 23 Avg - 2:52:29

Sveti Sava (Rastko Nemanjić)



Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić; rođen oko 1169. u deževačkom kraju na planini Goliji, preminuo je 14. januara (po julijanskom kalendaru) 1236. u Trnovu u Bugarskoj, pri povratku sa hodočašća u Jerusalimu) je bio najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i prvi srpski arhiepiskop. Bio je brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve.

Mladost

Rastko Nemanjić je rođen u deževačkom kraju na planini Goliji, između 1169. i 1174/1175. godine. Kada je imao 15 godina, njegov otac, veliki župan Stefan Nemanja, dodelio mu je Zahumlje na upravu.
Kao mlad pobegao je na Svetu goru, zamonašio se i uzeo monaško ime Sava. Posle nekoliko godina, njegov otac se odrekao prestola i takođe se zamonašio. Njih dvojica su zajedno osnovali manastir Hilandar na Svetoj gori.

Srpska crkva

U to vreme, srpska crkva nije bila samostalna, već je bila podređena ohridskoj arhiepiskopiji, i imala je samo tri eparhije (Ras, Lipljan i Prizren) u kojima su vladike bili Grci. Sava odlazi u Nikeju (jer su Carigrad tada držali Latini) kod vaseljenskog patrijarha Manojla Sarantena i vizantijskog cara Teodora Laskarisa, tražeći autokefalnost srpske crkve. 6. decembra 1219. godine raška episkopija postaje arhiepiskopija, a Sava prvi srpski arhiepiskop.
Sava potom u Solunu, u manastiru Filokal, prevodi Fotijev Nomokanon, zbornik crkvenih i pravnih propisa, sa grčkog na staroslovenski jezik i objavljuje ga kao Zakonopravilo.Po povrtaku u Rašku osniva osam novih episkopija (zetsku, hvostansku, humsku, topličku, budimljansku, dabarsku, moravičku), među kojima i žičku, koja postaje sedište nove srpske arhiepiskopije. Svi novopostavljeni episkopi dobijaju po jedan prepis Zakonopravila. Novoizgrađeni manastiri su bogato obdareni imanjima, njivama, šumama, vinogradima, pašnjacima, voćnjacima...Ubrzo po učvršćenju crkvene vlasti, Sava preduzima progone bogumila i drugih hrišćana koji nisu prihvatali vizantijsko pravoslavlje.

Sabor u Žiči

1221. godine je održan opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. Na saboru je Sava papinom krunom (vencem) krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanjića za kralja, koji postaje Stefan Prvovenčani, a Srbija postaje kraljevina.
Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, tvrdeći da su bez nje dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da savršen bude čovek Božji“. Tom prilikom, Sinod pravoslavne crkve proklinje babune, odnosno bogumile, kao i poglavare bosanske crkve koja je primala verske prognanike iz Raške.
Nakon sabora je Sava lično ispitivao i pokrštavao one koji nisu prihvatali novouspostavljenu crkvenu hijerarhiju: "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima, uz prethodno proklinjanje jeresi koju imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste." Plemićima (blagorodnima) su Sava i Stefan Nemanjić nudili mnoge darove i počasti ako prihvate pravoslavlje, a one koje nisu pristali - uz poniženja su proterali iz zemlje.

Književni rad

Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“. Na početku „Studeničkog tipika“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca. Ostali Savini spisi su: „Služba svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje ‘Psaltira’“ i „Nomokanon“ ili „Zakonopravilo“ (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa). Po rečima Milana Kašanina, „istinskoj književnosti i originalnom stvaralaštvu od onoga što je Sava napisao pripada u svemu stotinak stranica“. „Žitije svetog Simeona“ se sastoji od jedanaest poglavlja, koja se mogu grupisati u sledeće sadržinske celine:

Gradnja manastira Studenice

Nemanjin silazak sa prestola

Odlazak Sv. Simeona u Svetu Goru

Smrt Sv. Simeona

Prenos Nemanjinih (Simeonovih) moštiju u Srbiju


Smrt i nasleđe

Po povratku sa hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena, posle godinu dana je preneo njegove mošti iz Trnova u manastir Mileševu. Stefan Vukčić Kosača se 1448, po osvajanju manastira Mileševa, proglasio „hercegom od Svetog Save“, a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina.
Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i Crkvu. Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“ na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar. Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete trojice kod Pljevalja.
Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, se obeležava kao školska slava u svim školama u Srbiji. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju svetog Save.




RUKA SVETOG SAVE


[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Uto 31 Avg - 23:06:25



Saint Germain – Besmrtni Grof



Bio je neverovatan alhemičar za kojeg se kaže da je uspeo da pronikne u tajnu večnog života. Uživao je društvo bogatih i slavnih stotinama godina...i neki veruju da je još uvek živ. Iako je bio dobro poznat na većini dvorova tadašnje Evrope, veoma malo se znalo o njegovom životu. Nije nam poznato ni mesto ni vreme njegovog rođenja, a i okolnosti pod kojima je zvanično i umro najverovatnije su u potpunosti isfabrikovane. Njegovo poreklo ostaje misterija, kao i izvor njegovog neverovatnog iskustva i obrazovanja. Pa ko je onda bio (ili još uvek jeste) Grof de Saint Germain?

Bio je neverovatan alhemičar za kojeg se kaže da je uspeo
da pronikne u tajnu večnog života. Uživao je društvo bogatih
i slavnih stotinama godina...i neki veruju da je još uvek živ.

Da li je moguće da čovek može da dostigne besmrtnost i da živi večno? To je šokantna tvrdnja istorijske figure poznate pod imenom Comte de Saint-Germain [Grof Sen-Žermen]. Prema postojećim podacima rodio se negde potkraj 17.og veka iako neki veruju da je živeo još u vreme Hrista. Pojavljivao se mnogo puta kroz istoriju - čak i ne tako davnih 70-ih godina dvadesetog veka i uvek je izgledao kao da mu je 45 godina. Poznavao je mnoštvo najpoznatijih ličnosti u evropskoj istoriji kao što su naprimer Casanova, Madame de Pompadour, Voltaire, Kralj Louis XV, Katarina Velika, Anton Mesmer, a ruski pisac Aleksandar Sergejevič Puškin pominje ga u svojoj kratkoj priči «Pikova dama». Ko je ustvari bio ovaj misteriozni čovek? Da li su priče o njegovoj besmrtnosti obične legende i folklor? Ili je moguće da je stvarno uspeo da pronikne u tajnu života i pobedio smrt?

Poreklo

Kada je čovek koji je kasnije postao poznat pod imenom Saint-Germain ustvari rođen danas ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo iako mnogi pokazatelji navode da je rođen oko 1690. godine. Najraširenije verovanje kazuje da je rođen kao sin udovice Čarlsa II od Španije i grofa Adanera. Ova Španska kraljica bila je lično Maria Anna of Pfalz-Neuburg koju je Viktor Hugo učinio junakinjom svoje najbolje drame Ruy Blas, napisane 1838. godine za samo mesec dana. Oni koji grofa nisu preterano voleli govorili su da je sin Portugalskog jevrejina po imenu Aymar, a oni koji su ga mrzeli, pokušavajući da ga potpuno diskredituju tvrdili su da je on ništa više nego sin Alzaškog Jevrejina po imenu Wolff. Postoje još i tvrdnje da je ustvari bio sin sakupljača poreza iz mesta Rotondo u Italiji ili čak sin Kralja Portugala. Sam grof nikada nije našao za shodno da rasvetli enigmu njegovog pravog porekla.

Geneaološko stablo koje je, zajedno sa grupom teozofa, kao ko-autor za knjigu The Comte De St.Germain: The Secret of Kings (Grof St.Germain:Tajna Kraljeva) sačinila Annie Besant [Eni Besan] navodi da mu je otac bio Franz-Leopold Rakoczy (negde još i Ragoczy ili Racoczi) II (1676-1735), Princ Transilvanije i da je rođen 1690. godine. Njegova deca odrastala su pod patronatom Austrijskog Cara, ali je jedan od njegovih sinova pod misterioznim okolnostima izgubio zaštitu Austrijskog dvora. Pričalo se tada da je jedan od grofovih sinova umro, ali je on ustvari bio predat poslednjem potomku čuvene familije Mediči i da je odrastao u Italiji. Navodno je ime Saint-Germain uzeo po imenu malenog gradića San Germano gde je proveo nekoliko godina u školi i gde je njegov otac posedovao imanja.
Isabel Cooper-Oakley, uz pomoć Madamme D'Adhémar, sačinila je listu različitih imena pod kojima je grof bio poznat između 1710. i 1822. godine; Marquis de Montferrat, Comte Bellamarre, Chevalier Schoening, Chevalier Weldon, Comte Soltikoff, Graf Tzarogy, Prinz Ragoczy i konačno Saint-Germain.

Međutim, svi se gotovo jednoglasno slažu sa podacima koji
govore da se Grof St.Germain uputio u tajne alhemije,
misteriozne «nauke» koja za cilj ima kontrolu elemenata.
Krajnji cilj alhemijskih istraživanja bilo bi otkriće
«filozofskog kamena», supstance koja bi, dodata nekom
od osnovnih metala, od njih stvarala čisto srebro ili zlato.
Štaviše, ovakva magična supstanca mogla bi se koristiti u
napitku koji bi lečio sve bolesti, štitio od svih bolesti
ubuduće i omogućio večni život onome ko ga ispije.
Veruje se da je Grof St.Germain uspeo da pronikne u tajne alhemije.

U aristokratskom društvu

Da bi bolje razumeli njegov život i legende koje ga prate, moramo barem malo da poznajemo vreme i okruženje kroz koje se kretao, a Grof Saint-Germain je stupio na međunarodnu scenu u vreme koje je bilo puno kontradiktornosti.

Racionalizam doba Prosvetljenja, predstavljen umovima kao što su Voltaire, Goethe, Rousseau, John Locke, Charles de Montesquieu i drugi, bio je suprotstavljen sentimentalnim i romantičnim, pa čak i reakcionarnim tendencijama. Grof Alessandro Cagliostro (1743-1795), slavna figura na dvorovima Evrope, bio je šarlatan koliko i njegovi protivnici. Cagliostro, čije pravo ime je bilo Giuseppe Balsamo, verovatno se sreo sa St.Germainom na Siciliji. Emanuel Swedenborg (1688-1772) impresionirao je Kraljicu Louisu Ulriku, sestru Frederika Velikog donoseći joj poruku od njenog mrtvog brata. François, Vojvoda od Lorene oženio je Mariju Tereziju Austrijsku i bio prvi evropski princ koji je javno objavio svoje masonske afinitete. Koje je uostalom gajio i Grof St.Germain. U Nemačkoj, figura čuvenog Barona Minhauzena bila je povod mnogim pričama. A publika je uvek volela fantastične i neobične priče.

Grof de Saint-Germain po prvi put se uspeo u aristokratsko društvo tadašnje Evrope 1742. godine kada se vratio sa petogodišnjeg odsustva koje je, navodno, proveo na dvoru persijskog Šaha gde je izučavao juvelirski zanat. Privukao je silnu pažnju na sebe pojavivši se obučen u crno. Moda tog vremena nalagala je nošenje živih boja, satena i čipke, raznih ornamenata i raznolikog dizajna, a grof se udostojio obući crno odelo i crni šešir, cipele na kopču i ukrasiti prste gomilom sjajnih dijamanata. Tako je privukao pažnju pomodnih grofova Zabor i Lobkowitz koji su ga predstavili Francuzu po imenu Marshal de Belle Isle. Marshal de Belle Isle bio je navodno veoma bolestan čovek kojeg je novi prijatelj Saint-Germain izlečio i zauzvrat, u znak zahvalnosti, dobio apartman i laboratoriju u Parizu. Drugi izvor navodi da je apartman u Chateau du Chambord u Parizu dobio lično od Luja XV.

Grofova pojava zabavljala je tadašnje aristokrate svojim
poznavanjem nauke i istorije, muzičkim talentima, svojim
šarmom, visprenošću i retorikom. Tečno je govorio mnogo
jezika, uključujući francuski, nemački, holandski, španski,
portugalski, ruski i engleski, a poznavao je i kineski,
latinski, arapski pa čak i stari grčki, aramejski i sanskrt.

Moguće je da je njegova neverovatna veština brzog učenja navodila ljude iz njegovog okruženja da uvide da je grof čovek izuzetnih osobina, ali je anegdota iz 1760. godine začela ideju da bi on mogao da bude besmrtan. U Parizu je te godine Grofica von Gergy čula da je Grof Saint-Germain došao na prijem kod Madame de Pompadour, ljubavnice francuskog Kralja Luja XV. Postarija grofica zainteresovala se za tu posetu jer je poznavala Grofa još od njihovog susreta, pedeset godina ranije, u Veneciji 1710. godine, pod imenom Marquis de Montferrat. Kada ga je ponovo susrela, zapanjila se činjenicom da Grof Saint-Germain nije nimalo ostareo, te ga je pitala nije li čovek kojeg je upoznala u Veneciji bio njegov otac. Grof joj je odgovorio da je on lično živeo u Veneciji na prelasku vekova i da je tada po prvi put imao čast da se nađe u njenom društvu. Iznenađena grofica izjavila je da je to nemoguće jer bi u tom slučaju Grof St.Germain morao imati barem stotinu godina jer je u vreme kada se prvi put susrela sa njim on izgledao upravo kao i sada, kao da ima 45. Grof je sa tajnovitim smeškom izjavio da to nije nemoguće i da je ustvari veoma star, a zatim nastavio da je ubeđuje da je on stvarno osoba koju je ona srela u Veneciji 50 godina ranije. Ona mu je tada poverovala i na sav glas, pred mnoštvom ljudi izjavila da je on vrlo neobičan čovek, ako ne i sam đavo! Na pomen đavola grof se strašno uvredio i demonstrativno napustio primanje.

Bio je to veoma dramatičan ulazak u parisko društvo toga vremena i ostaje misterija da li je to stvarno bio Grof Saint-Germain ili veoma vešt prevarant koji je namerno uzeo ime nekoga ko je veoma star ili već odavno mrtav i o kome podosta zna, te odlučio da započne novi život pod tuđim imenom koristeći laži i prevare. U svakom slučaju, ovaj susret je početak legende, a mnoge druge priče poput ove širile su se kao požar po Evropi toga vremena.

Oko 1760. godine, Engleski list po imenu „The London Mercury“ objavio je prilično ozbiljnu priču koja kaže: „Grof Saint-Germain je jednoj svojoj prijateljici, koja je bila zabrinuta vlastitim starenjem, poklonio flašicu svog čuvenog eliksira koji je omogućavao dug život. Ona je taj eliksir spremila u fioku. Jedna od njenih sluškinja, sredovečna dama, misleći da flašica sadrži bezopasan laksativ ispila je eliksir. Kada je gospođa sutradan sazvala sve svoje sluge i sluškinje, pred njom se, umesto sredovečne dame pojavila mlada devojka, gotovo dete. Bio je to efekat eliksira. Uopšte ne sumnjam da je kojim slučajem popila samo nekoliko kapi više, sluškinja bi se na poziv odazvala dečijim plačem.“

Navodi da je lično poznavao «Svetu Familiju» i da je bio pozvan na svadbu u Kani gde je mladi Hrist pretvorio vodu u vino, ili da je on lično predložio kanonizaciju na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine nisu potekli direktno od Grofa, već od Lorda Gower-a koji je bio šaljivdžija i često umeo dobro da imitira poznate ljude svoga vremena pa je tako jednom prilikom Lord Gower imitirao imaginarni razgovor Grofa St.Germaine-a i Isusa Hrista.

Grof St.Germain nikada nije poricao ovakve tvrdnje jer su mu sigurno pribavljale veliku pažnju. No, u slučaju Grofa St.Germaine-a nalazimo na problem: koje od silnih priča koje su o njemu kružile istina i koje su od tih priča stvarno o njemu?

Bertold Volz se, dvadesetih godina prošlog veka, posvetio istraživanju na ovu temu. Otkrio je da je Duc de Choiseul (1719-1785), klerik i njegov stari neprijatelj koji je bio neverovatno ljubomoran na grofa, unajmio čoveka koji je ličio na grofa St.Germaine-a sa zadatkom da putuje unaokolo, preteruje u svemu što radi i izigrava budalu ne bi li pomračio ugled koji je grof uživao gde god se kretao.

Ili je i ovo jedna od njegovih priča dizajnirana da potpomogne legendu?

Uvek prisutan, nikada star

Grof Saint-Germain sledećih je 40 godina proveo putujući kroz Evropu i za svo to vreme uopšte nije stario. Oni koji su ga sretali na njegovim putovanjima bivali su impresionirani njegovim brojnim veštinama i neobičnostima:

# Bio je virtuoz na violini i mnogi koji su ga čuli kako svira govorili su kako je ravan ili čak i bolji od najvećih majstora na violini toga doba. Navodi se da je uspeo da na delu pokaže i dokaže svoju izjavu da je dosegao apsolutni vrhunac koji se može postići u muzici
# Bio je vešt sa obe ruke i mogao je obema rukama da piše istovremeno. Franc Gräffer bio je prisutan kada je Grof de Saint-Germain prilično napisao dva ista pisma istovremeno, obema rukama, na dva različita lista papira. Kada su potom dva pisma upoređena, jedno preko drugog, na prozorskom staklu, jasno se videlo da su potpuno identična, kao da su otisnuta u štampariji.
# Čak i kada se obraćao najvišim državnim zvaničnicima, carevima i kraljevima, govorio je bez uvijanja i ceremonijalnih pravila i bio je veoma svestan svoje superiornosti
# Mogao je vešto da slika i bio priznat i poštovan slikar. Isticao se po veštini realističnog oslikavanja stenja i kamenja na slikarskom platnu. Iako se pričalo da je umeo da umeša sedef u slikarsku boju, grof nikada nije otkrio svoju tajnu i njegove boje nikada posle niko nije uspeo da proizvede.
# Gde god da je putovao, postavljao bi svoju laboratoriju, verovatno za svoje alhemičarske eksperimente
# Izgledalo je da je posedovao izuzetno bogatstvo ali nije bilo poznato da je igde imao bankovni račun (ako je i bio u mogućnosti da pretvara metal u zlato nikada to nije nikome pokazao). Jednom je prilikom uzeo srebrni novčić iz džepa Casanove i pretvorio ga u čisto zlato za manje od dva minuta. Kada je Casanova potom izrazio sumnju u ono što je malopre video, Grof da Saint-Germain je odgovorio: „Ljudi koji polažu sumnje u moju umetnost nisu vredni moje pažnje“ i nikada posle toga nije susreo Casanovu. Casanova je dva meseca kasnije dao novčić maršalu Keith-u u Berlinu.
# Često je prisustvovao večerama sa svojim prijateljima i uživao u njihovom društvu, ali nikada nije viđen da jede. Pričalo se da se pridržava stroge dijete koja se sastojala od zobene kaše.
# Prepisivao je recepte za uklanjanje bora sa lica i za bojenje kose.
# Obožavao je drago kamenje, i veliki deo njegove odeće, uključujući i cipele, bio je načičkan draguljima. Jednom je priznao da je umeo da gaji bisere veštačkim putem, a jednom je uklonio nepravilnost iz jednog od većih dijamanata u posedu kralja Luja XV.
# Usavršio je tehniku bojenja dragog kamenja
# U džepovima je nosio pregršt dijamanata koje je koristio umesto novca, njegov lični nakit bio je od neverovatne vrednosti, a samo nakit na njegovim cipelama vredeo je u to doba preko 200 hiljada franaka. Cak i pozivnice za česte bankete koje je organizovao bile su prožete dragim kamenjem. Imao je otvoren kredit u svakoj banci, ali nikada nikome nije bio dužan niti je iko uspeo da otkrije poreklo njegovog bogatstva.
# Tvrdio je da je u stanju da spoji nekoliko manjih dijamanata u jedan veći
# Imao je veze sa nekoliko najvećih tajnih udruženja kao što su Rozenkrojceri, Masoni, Vitezovi Svetla, Iluminati i Red Vitezova Templara
# Kroz ceo XVIII vek Grof Saint-Germain nastavlja da koristi svoje neograničeno znanje u svetu politike i socijalnih intriga evropske elite:
# 1740. godine postaje poverljivi diplomata na dvoru Francuskog Kralja Luja XV i za njega obavlja tajne misije po Engleskoj gde biva otkriven, i odakle, pod pretnjom da bude uhapšen mora da pobegne, prvo u Holandiju, a zatim u Rusiju.
# 1760. godine kralj Luj XV šalje ga u Hag kao ličnog izaslanika da ugovori pozajmicu od Austrije koja je trebalo da financira Sedmogodišnji rat protiv Engleske. Tamo susreće čuvenog ljubavnika po imenu Giacomo Girolamo Casanova koji je također bio na diplomatskoj funkciji. Kazanova je tada, bez uspeha, pokušao da ga javno diskredituje. Kasnije, uveren u ono što govori, izjavio da je St.Germain čovek koji ima 300 godina, koji poznaje tajne Univerzalne Medicine, da poseduje kontrolu nad prirodom i da može da topi dijamante i da je sve to grofu uopšte mnogo ne znači.
# 1762. godine putuje u Rusiju gde navodno uzima učešće u zaveri koja postavlja Katarinu Veliku na presto. Kasnije je služio kao savetnik komandantu ruske imperijalne vojske Grofu Alekseju Orlovu u ratu protiv Turske iz kojeg su Rusi izašli kao pobednici.
# 1774. godine vraća se u Francusku kada su Louis XVI i Marie Antoinette [Marija Antoaneta] okupirali presto. Navodno ih je upozorio na revoluciju koja će da se desi kojih petnaestak godina kasnije (1789.godine), događaj koji je ona dokumentovala u svom dnevniku navodeći kako žali što ga nije poslušala kada joj je pričao o revoluciji.
# 1779. godine odlazi u Hamburg u Nemačkoj gde postaje prijatelj još jednom princu. Prince Charles of Hesse-Cassel prima ga kao gosta u svoj zamak u Schleswig-u gde pod njegovim patronatom ostaje punih pet godina.


Grof je u to doba potrošio svoje bogatstvo, rasprodao svoje brojne neprocenjive dijamante, a ostao mu je samo reumatizam. Prema crkvenom registru Eckernföde-a tu i umire 27. Februara 1784. godine, premda niko nakon toga nije video njegovo telo
Bio je poznat pod imenom Comte de St Germain i Weldon, Welldown, Wethlone, Welldone ili Woeldone. Na njegovom nadgrobnom spomeniku u Eckenförde-u nalazi se tekst:

«Onaj koji je sebe nazivao Comte de St Germain i Welldone, o kome nema drugih informacija, sahranjen je u ovoj crkvi»

Povratak iz mrtvih

Za običnog smrtnika ovo bi bio kraj priče. Ali ne i za besmrtnog grofa. Nastavio je da se pojavljuje kroz ceo XIX i XX vek!

# 1785. godine viđen je u Nemačkoj sa Anton Mesmer-om, koji se pogrešno smatra ocem hipnoze (okriće hipnotičkog transa pripada ustvari jednom od Mesmerovih učenika po imenu Marquis de Puysgur)
# Prema zvaničnoj istoriji reda slobodnih zidara, Saint-Germain je pozvan i prisustvovao je Masonskom Kongresu u Parizu 1785. godine. Društvo su mu na kongresu pravili i Saint-Martin, Antoan Mesmer i Cagliostro, a isto ovo društvo bilo je prisutni i na ranijem kongresu masona u Wilhelmsbadu 16. Jula 1782. godine
# Nakon preuzimanja Bastilje tokom francuske revolucije 1789. godine, Grofica d'Adhémar izjavljuje da je imala poduži razgovor sa grofom. Saint-Germain joj je navodno pričao o njenoj budućnosti na način koji je pokazivao da on tačno zna šta će da se desi. Ona ga je viđala nekoliko puta tokom svog života i svaki put je izgledao kao da ima četrdesetak godina.

Nakon 1821. godine Grof Saint-Germain verovatno je uzeo drugi identitet. U svojim memoarima Albert Vandam piše o susretu sa čovekom koji je, ne samo svojim izgledom, neverovatno podsećao na grofa, ali se ovaj put zvao Major Fraser. Albert Vandam piše:

«Nazivao se Major Fraser, živeo je sam i nikada nije pominjao svoju familiju. Bio je više nego bogat iako je izvor njegovog bogatstva za svakoga ostajao misterija. Posedovao je neverovatno znanje o svakoj zemlji Evrope i svakom istorijskom momentu u istoriji evropskih država.Njegova memorija bila je apsolutno fantastična, i što je veoma neobično, često je onima koji su ga slušali davao do znanja da svoje znanje i mudrost nije stekao iz knjiga. Mnogo puta mi je, sa čudnim osmehom na licu, kazivao da je poznavao Nerona i razgovarao sa Danteom i tako dalje.»

Major Fraser nestao je bez traga.

Između 1880 i 1900, ime grofa Saint-Germain-a ponovo dospeva u javnost. U to vreme slavni mistik i medijum Helena Petrovna Blavatsky, jedan od osnivača Teozofskog Društva, zajedno sa još nekoliko članova tog udruženja tvrdi da je Grof Saint-Germain još uvek živ i da radi na «duhovnom razvoju Zapada» i da je postao jedan od «skrivenih majstora» kao što su Hrist, Buddha, Appollonius iz Tyane, Christian Rosencreutz, Francis Bacon i drugi.

Postoji navodno i originalna fotografija na kojoj su zajedno Madame Blavatsky i Saint-Germain.
A 1897. godine, čuvena francuska pevačica Emma Calve posvetila je svojim autogramom jedan od svojih portreta Grofu St.Germain-u.

Najskorije pojavljivanje čoveka koji je tvrdio da je Grof Saint-Germain bilo je 1972. godine u Parizu kada je čovek po imenu Richard Chanfray izjavio da je on lično legendarni grof. Pojavio se na francuskoj televiziji, i kako bi potvrdio svoje izjave, koristeći plinski rešo pred kamerama, navodno pretvorio olovo u zlato. Richard Chanfray je 1983. godine počinio samoubistvo.

Skeptici

Pa ko je onda bio Grof Saint-Germain? Da li je stvarno bio uspešan alhemičar koji je pronašao tajnu večnog života? Da li on možda bio putnik kroz vreme? Ili je samo bio visoko inteligentna osoba čija je reputacija prerasla u fantastičnu legendu?

Napoleon III oformio je komisiju sa ciljem da istraži život i aktivnosti Grofa Saint-Germain-a, ali su svi rezultati istraživanja izgoreli u požaru u Hotel de Ville u Parizu 1871. godine i mnogi smatraju da to nije bilo slučajno.

Francois Marie Arouet Voltaire (1694-1778), čuveni francuski pisac i filozof autor je rečenice koja se često koristi van konteksta u kojem je napisana. «Grof Saint-Germain je čovek koji nikada ne umire i koji sve zna.» Ovu čuvenu izjavu Voltaire je napisao 1758. godine u svom ironičnom pismu Frederiku od Prusije i ona nije izjava vere u besmrtnost Grofa St.Germaine-a. Voltaire kaže da mu nisu otkrivene nikakve tajne i da se rečenica odnosi na ulogu koju Grof St.Germain često igra u svojim veštim političkim manevrima. «Grof Saint-Germain je čovek koji nikada ne umire i koji sve zna i koji će verovatno imati čast da se susretne i sa Vašim Veličanstvom u slećih pedesetak godina.»

U kratkoj priči pod naslovom «Pikova Dama» koju je Aleksandar Puškin (1799-1837) objavio 1834. godine, tri godine pre njegove tragične smrti, mlada aristokratkinja, Grofica Ana Fedorovna traži pomoć Grofa St.Germaine-a nakon što je izgubila mnogo novca za kartaškim stolom. Grof joj otkriva tajnu karata koja joj pomaže da u potpunosti povrati izgubljeni novac. Ona čuva ovu tajnu sve dok, decenijama kasnije, mladi čovek ne postane opsednut tajnom i izazove njenu smrt. Ona se potom vraća kao duh i dobije svoju osvetu – mladić izgubi razum. Puškin nikada nije sreo enigmatičnog grofa ali je veoma dobro poznavao legende o njemu te je i sam pridodao još malo navodeći nas na pomisao da Grof Saint-Germain može da predvidi budućnost.

Grof Saint-Germain izuzetno je dobro poznavao dijamanate, drago kamenje i hemiju, a njegovo umeće bojanja bilo je uveliko poznato. Grof Karl Cobenzl piše u pismu 1763. godine kako je video da Grof St.Germain izvodi neke eksperimente od kojih je najvažniji transmutacija gvožđa u metal koji je nalik zlatu. Bez ikakve sumnje, fizički ciljevi alhemije – Eliksir Večnog Života i Filozofov Kamen Mudrosti duboko su fascinirali Grofa. Švajcarski psihijatar Carl Jung pisao je da alhemija može da se gleda kao psihologija. Ono što su alhemičari nazivali «Materija» ustvari je bilo «nesvesno Ja». Namerna mistifikacija tako, po Jungu, može da bude blef kako bi se iskoristila tuđa lakovernost ali i projekcija nerešenih unutrašnjih tenzija. St.Germain je bio tajnovit kada je u pitanju bila njegova prošlost, imao je nekoliko identiteta i možda je u svojim okultnim istraživanjima tražio istinu o sebi.

Epilog

Većina današnjih istoričara smatra da Grof nije bio ništa više nego slatkorečivi šarlatan. Ali, ipak iza njega ostaje toliko pitanja bez odgovora. Na koji je način stekao neverovatno bogatstvo - ostaje misterija. Kako da objasnimo njegov neobično dug životni vek? I odakle se upošte pojavio? Ako je i bio šarlatan i tvrdio da je neko drugi – kako to da ga niko nikada nije prepoznao ili raskrinkao?
Jedini sačuvan grofov rukopis pod nazivom: ”La Tres Sainte Trinosophie” nalazi se u biblioteci grada Troyes u Francuskoj, i do današnjeg dana nije u potpunosti dešifrovan i razjašnjen. Jedan deo njegovog rukopisa navodi:

“Kretali smo se kroz prostor
brzinom koja ne može da se poredi
ni sa čim do samom brzinom. U deliću
sekunde ravnice ispod nas nestale su iz
vidokruga i Zemlja je postala jedva vidljiva maglina.”

Kako da protumačimo ovaj njegov zapis? Da li je moguće da je Grof St.Germaine bio putnik kroz vreme i prostor? Odbegli otpadnik iz budućnosti koji je voleo da se poigrava sa prošlošću…
Možda je, onda, stvarno razgovarao sa Hristom i kraljevima starih, zaboravljenih vremena…


izvor: misterije.com

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Pet 8 Okt - 1:31:30



ГАБРИЈЕЛ Д’АНУНЦИО (1863-1938) НАПИСАО ЈЕ МОЖДА НАЈЛЕПШУ ПЕСМУ О СРБИЈИ КОЈА НИЈЕ НАСТАЛА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Ода народу српском
Велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. А знате ли: има ли Д’Анунцио споменик или улицу у Београду?

Пише: Бела Драганић


„Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!...”
Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије.
Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију...
На једном месту гневно пева:
„О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко...”
Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della seraобјавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда.
Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб.

ОД ХЕРОЈА ХЕРОЈИМА

Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети.
Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева: „Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела.... Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице...”
У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће:
„О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину...”
Ина овом злослутном стиху:
„Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!...”
Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева:
„Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи...”

ИЗБЕГАО НАЈГОРЕ: ПРОСЕЧНОСТ И ДОСАДУ

Прошао је безмало век од када је испевана Ода народу српском. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима.
Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир...
Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву!
Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је.
Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму.
Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом.
Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може. „И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде.

ПРИНЦИПИ РОМАНТИЧНОГ РОДОЉУБЉА

Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак.
Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом.
Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу.
Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра...Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије.
Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику.
Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац.
Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч.
Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима.

НЕЗАБОРАВНО ОСВАЈАЊЕ РИЈЕКЕ

Рат је завршен, али не и за песника.
Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику.
Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци...
Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет.
Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани.
Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила).
Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза.
Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија. У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму. Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке. И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили.
Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!” Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке.
Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године. Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа.
За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела. Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе.
Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла!
Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса: „Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.”


***

Преводи
Непотписан превод Оде народу српском објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића.
Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен.
Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се Ода народу српском чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.

***

Рођен за велика дела
Када га је 12. марта 1863. године у Пескари донела на свет, његова мајка као да је прозрела живот свог чеда. Узвикнула је: „Сине мој, рођен си у марту, у петак. Ко зна какве велике ствари ћеш урадити на овоме свету!”
Сви каснији дарови и особине били су са песником од најранијих дана. И добри и лоши, подједнако. Са њима, сањар је путовао кроз живот, поживео 75 година. И успео да „избегне најгоре”: просечност и досаду.

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Pet 8 Okt - 2:41:37



ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ (1369-1443), КЋИ КНЕЗА ЛАЗАРА, ВЛАДАРКА И ПЕСНИКИЊА, ГОСПОДАРИЦА ЗЕТЕ И ГОРЊЕ АЛБАНИЈЕ
У зрцалу одраз угледасмо
Рођена и васпитана на двору у Крушевцу, добила је врхунско образовање и духовни одгој, баш као и њен брат Стефан, будући славни деспот. Три године пре Косовског боја удата је за Ђурђа Другог Страцимировића Балшића. Црна Гора и Приморје препуни су њених богоугодних трагова. На Бешкој, живописном острвцету у Скадарском језеру, подигла је Цркву Свете Богородице у којој почива

Пише: Милица Краљ


У средњoвековним хроникама пише да је Јелена Балшић, госпођа Лена или Учена, била „висока стаса, танка струка, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, а поврх чела је носила дијадему са безброј брилијаната и сафира”.
Јелена је рођена 1369. године у Крушевцу и одрасла на двору свог оца, српског кнеза Лазара Хребељановића. Ту, на двору у Крушевцу, поред мајке кнегиње Милице и рођаке Јефимије, која се после Маричке битке посветила молитвама и књижевном раду, млада Јелена стиче знања из различитих области, а посебно из литературе. Због таквих интересовања савременици су је и звали Учена.
У периоду њеног раног девојаштва, њене старије сестре, кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице, већ су биле удате: Мара за Вука Бранковића, Теодора за угарског властелина Николу Горјанског, Драгана за Јована Александра, сина бугарског цара Шишмана, док је најмлађу Оливеру тек чекала удаја за Бајазита. На царском двору у Крушевцу остали су кнежевићи Стефан и Вук.
Јелена је 1386. удата за доста старијег Ђурђа Другог Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније.
Ђурђе Други Страцимировић, „Благовјерни и самдоржавни господин свој зетској и приморској земљи”, како је себе називао, женидбом са Јеленом учврстио је родбинске везе са најјачом међу српским владајућим породицама након смрти цара Душана Силног и распада Српског Царства.
Док се њен муж бави државним пословима, Jелена се на двору Страцимировића-Балшића посветила не само бризи о деци већ и подизању и обнављању православних цркава у зетској држави, посебно на подручју Бара и Улциња.
Косовско жртвено и херојско пострадање српске елите, погибија кнеза Лазара, ропство њеног мужа Ђурађа кога су заробили Турци, низ је трагичних догађаја који су снашли младу Јелу Балшићку. За откуп из турског ропства Ђурађ Други поред великог блага даје и градове Скадар и Љеш, које ће касније победама у биткама вратити, али ће их накнадно уступити Млетачкој републици за провизију од хиљаду дуката годишње.
Априла 1403. године Ђурађ умире.

ГОВОР ВЛАДАРСКЕ КРВИ

Можда је и Јелена помишљала да се замонаши након смрти свог мужа, као и што су то учиниле њена мајка Кнегиња Милица, рођака Јефимија и многе удовице након Косовског боја. Ипак, одлучује да помогне свом малолетном сину Балши III у управљању државом.
Почетком 1404. сазива земаљски сабор у Бару, на коме се окупљају најистакнутији зетски и арбанашки главари, православни и католички великодостојници. Истакавши владарску и материнску брижност и скрб, скупу се обратила овим речима: „Ја стављам на овај престо сина Балшу, јер он је наследник свог оца, наследник славног имена Балшића и први ваш и мој господар. Али до његовог пунољетства ја ћу му помагати у управљању државом.”
Предложила је и да се поништи уговор којим је Скадар уступљен Млетачкој републици, односно да се мирним путем или борбом поврати у састав Зете. Сабор јој је дао подршку.
Преговори са Млецима нису успели. Јелена није послушала ни савет свог брата Деспота Стефана да не креће у бој против Млечана, јер би могла да изгуби много више. После седмогодишње опсаде њена војска заузима Скадар. Већ следеће године, 1405, Млечани уз помоћ Мркојевића и Крајињана освајају Улцињ, Бар и Будву. Јелена се са сином повлачи у Горњу Зету.
Млечани позивају Балшу на преговоре, али им Јелена не верује и у лето 1409. она одлази у Млетке. Млеци се не придржавају договора и Јелена наново покушава да ратом поврати своје изгубљене територије.
Удајом за босанског војводу Сандаља Хранића, раније најопаснијег Балшиног противника, она омогућава сину не само да сачува постојеће територије већ да више не страхује од могућих напада Млечана. Уз помоћ моћног очуха, Балша 1413. године ратификује мировни уговор са Млечанима и враћа изгубљене територије.
Али мир не траје дуго, јер већ 1420. Млечани поново заузимају Будву и још неке делове Зете. Балша, већ болестан, одлази у Србију да тражи помоћ од ујака деспота Стефана Лазаревића. Свестан да ће убрзо умрети, он сва своја државничка права преноси на ујака. Балша умире 28. априла 1421. године у Београду, где је и сахрањен.
Млечани поново заузимају зетске градове, али се повлаче пред моћнијом деспотовом војском.
Деспот успева да помири млетачки сенат са сестром Јеленом.
У Будиму Јелена, као жена Сандаља Хранића, присуствује сабору владара и великаша.
По други пут остаје удовица 1435. године.

СНЕСЕНИ У САНАК ТАНКИ

Опосливши овоземаљске државничке послове, Јелена се свим срцем окреће духовном животу. У њој оживљавају нежне и сетне слике из детињства и ране младости у родном Крушевцу: зидари, тесари беловодског камена, мајстори Каменарци са виском и либелом док утврђују Донжон кулу изнад Лазарице, врч вина из жупског виногорја за вечером, преплетене срмене и златне нити на призренском атлас-платну, сирмин вез старијих сестара и рођака, понад свега притајена молитвена светлост – врховна тачка у коју се сабира Божја промисао.
А ту, пред њом: напуштене црквице на Скадарском језеру, међ густим шибљем купине и дивљег нара, дивље звериње, стрмоглави птичји лет над водом. То је предео у коме ће Јелена сазидати себи дворе за године које долазе.
На Скадарском језеру, на острвцету Бешка, Јелена подиже цркву где ће је сахранити када је буде походио час смртни.
На Бешкој, острвцету над језером, свијеном као колевка или бешек, успеће да након бројних државничких и земаљских брига, кроз потпуну преданост молитвеном бдењу Мајци Божјој, пронађе насладу и утеху чувственој души.
У манастирском комплексу је мања Црква Свете Богородице. Јелена је подиже 1440, три године пре своје смрти. Црквица је на самој обали, десетак метара над водом, с прекрасним погледом на језеро и забринутим погледом према Албанији. Настала је на темељима старије грађевине, по свој прилици тробродне базилике. Над њеним централним делом уздизало се Јеленино здање, складна једнобродна базилика са фино рађеним каменим фасадама. Унутрашњост цркве била је живописана. Највећу вредност представља аутентични текст на старословенском језику, над улазним порталом, који говори о ктиторки храма. На надвратнику западног портала уклесан је натпис који објашњава историју овог здања: „Изволением Оца и поспешением Сина и Духа Светога поспешением, сазда се храм си пресветије Богородице с трудом и откупом богочестивој госпожди Јеле, дштери светопочившаго кнеза Лазара и подружие Гјургија Страцимировића, в лето 6948 (1439).”
Жеђ за молитвеном утехом и смирајем налази у преписци са својим духовником и исповедником Никоном Јерусалимцем. Јеленина писма свом исповеднику и његови одговори су најлепше молитвене странице српског средњовековног песништва. Налазе се у Горичком зборнику који се данас чува у Архиву Српске академије наука и уметности.
„Отписаније богољубно”, како се назива преписка Јелене Балшић и Никона Јерусалимца, остварено је у епистоларном жанру, при крају бурног владарског живота, при крају многих историјских дешавања у којима је са својом најближом породицом суделовала.
У другом „отписанију богољубном” она пише:
„Свечаном оцу, учитељу Светог Јеванђеља, а нама у Господу духовном наставнику, смерна Јелена:
Да зна твоја светиња, откако удостојих се с Богом познати те порадовах се весељем духовним. Но замало и кратко би нам виђење, да би ко рекао у зрцалу одраз угледасмо, или у неки санак танак да сам била снесена. Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија ријечи духовне и оно што узмогосмо постигнути, и одсред моје душе љубазно и свесрдно, а шта више и највјерније примисмо, и тим божанственим речима, које слушасмо у тадашње време, крмањење духовно имасмо и до данас. (...) Јер жељење богатства и сујетна слава, а уједно и сласти не остављају нас, који су на таласима у мору овог сујетног живота, узвикнути к светлости чистог и нетелесног пребивања. Јер се помрачише душевне очи муком и метежом који је у свету. И ово сада као од сна некојег дубоког пробудивши се, усхтех твоју светлост видети.”
Увезујући бело манастирско појање и молитвено тиховање, отварајући копчицу на икони са ликом Владичице Богородице коју је на њену колевку у Крушевцу спустила слепица Касија, светица-ходалица царским друмовима, у оном времену кад народ коме припадаше сузама крвавим Бога зазиваше, у пурпурно повесмо трајања подиже Цркву Благовештења на Скадарском језеру, цркву колевку. Цркву молитвеницу у чијој је светлости искупљења, светлости исцељења и светлости озарења, сневала санак танак.
Или оно „бестелесно пребивање”, или оно сновидно плетиво, онај просјај кроз иглене ушице у чијем средишту сјакти крст, или оно „Отписаније богољубно”, оно сијање што се кроз сновиђење умножава чинећи извесним и наш спас и спас рода нашег у метежном и злехудом свету.


***

Тестамент
Јелена Лазаревић Балшић је у свом тестаменту, који се данас чува у Хисторијском архиву у Дубровнику, наложила:
„Ва имја Оца и Сина и Светаго Духа, у Светују Тројицу, амин!
Ми, госпођа Јелена, кћи всетопочившаго господина кнеза Лазара, даје ва свидење всакому кому се подоба и пред кога сеј писање изнесе огледати, како по милости Божјеј и сина ми господина војеводе Степана, сатвори ми милост и да ми своју реч кади се са мноју стаја у Горчане, штогоде бих куде одлучила од имања мојего, да ми је тврдо и непоколебљиво од њега и његове дечице.
Саде, ја, речена госпођа Јелена, чију реч за живота, мојеј добреј свести у моћи. (...) Да заклињем тебе, господина ми и сина без греха, војеводу Степана, ва Светују Тројицу јединосуштнују и неразделимују, и ва страшни суд второаго прешестевија Сина Божја, јегда придет ваздати комуждо по делом јего, такожде и моју унуку госпођу Јелу заклињем, како овој моје писање не потрти ниже паки ни мање принести, но все да вршите и испулните за живота нашега и по самрти нашој.
... И мојему грбу, где ми се прилучи лећи, да се да 200 дукат да ми се поју летурђије иностано и да се дијели милостиња. И цркве Светаго Георгија у Горице дадох олово, купив за 60 дукат, да се покрије црква, и јоште да им се да за мајсторе 30 дукат.
И овај чељад која је сада при мни, који би се прилучили на самрти моје, да се даст духовнику мојему, старцу Јерузолимскому Никанору, 50 дукат, и калуђеру Јовану 40 дукат, и Вокосаву Тамарићу 40 дукат, и попу Теодосију 20 дукат, и Дуце 20 дукат... „ (...)
Писа се сеј писање в лето 6950, Рождаства Христова 1442. лето, месеца ноемврија 25. дан, у Горчанех.”

***

Скадарска Света гора
Манастирска здања на Скадарском језеру – Бешка, Врањина, Врмош, Грможур, Жабљак Црнојевића, Ком, Лесендро, Морачник, Пречиста Крајинска, Страчева Горица – чине складну целину, Скадарску свету гору, чувајући видљив и поуздан знак утврђивања у православној вери, монашку смиреност и смерност, душевно стремљење молитвеним висинама, непојамну светлу лествицу која наткриљује трошно и пропадљиво а трајно велича божанску промисао.
Цркву Свете Богородице на Бешкој саградила је Јелена Балшић, богобојажљива, богочежњива и брижна владарка и песникиња, са жељом да у њој буде сахрањена.



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Pet 8 Okt - 3:22:46



Добротвори

НОВОСАДСКА ХРОНИКА МАРИЈЕ ТРАНДАФИЛ (1814-1883), НАЈВЕЋЕ СРПСКЕ ЗАДУЖБИНАРКЕ
Заборав једе оне који заборављају
Наследила је и великим трудом умногостручила огромно богатство. Поседовала „пола Новог Сада”. Само један дан у животу била је сиромашна и гладна. Никада не заборавивши тај дан, сав свој иметак пажљиво је завештала другима, онима за које је мислила да им је најпотребније. Помагала је градску сиротињу, децу, девојке без мираза, удовице, Цркву, националне установе, болнице... Почива у крипти Николајевске цркве, крај мужа и деце. Помене јој одавно нико не служи

Пише: Татјана Марковић


У самом срцу Новог Сада, у салону господског дома у Главној улици, седела је крај прозора госпођа Марија Трандафил и одсутним, мутним погледом гледала ретке пролазнике. Строга и усправна, механички је кретала игле за штрикање, које су некако саме од себе, волшебно, плеле чарапе и то одмах две – једну у другој. Када би неко могао да по новосадским салонима провери женске чарапе, тврдила је Марија Трандафил, показало би се да већина „ноблеса” има поцепане пете. Па када карте могу да буду у моди међу женскињем, онда ваљда могу и њене читаве чарапе.
Тако је то радила Марија Трандафил, највећа српска добротворка и задужбинарка свих времена.
Рођена је око 1814. године (у неким документима се наводи 1816), у породици Поповића у центру Новог Сада, у кући која је позната као „Kућа код иконе”. Наиме, на фасади куће, високо на спрату, била је, а и данас је, вешто израђена икона св. апостола Петра и Павла. Ови апостоли ће је, као знамење, пратити целог живота.
У новосадском листу Јавор из 1883, била је објављена Маријина кратка биографија у којој се наводи:
„Отац јој беше Ћира Поповић, занатом ћурчија, но се поглавито бавио трговањем храном. Једном приликом је истоварао у Ђуру кукуруз, те се прехладио и од тога умро у својој 27 години, где је и сахрањен. Отац јој се двапут женио. Прво је узео Тајчевићеву из Осека и то беше Маријина мати, а други пут из породице Критовчеве из Руме...”
Рано оставши без родитеља, постала је штићеница својих рођака, богате трговачке породице Хаџи Кире Николића из Осека. У то време је било уобичајено да се девојке из богатих кућа васпитавају по приватним „леровима”, где су се училе писмености из Библије, рачуну, ручним радовима, танцу, а помало и унтерхалтунгу. Поуздано се зна да је Марија била писмена и да се добро разумевала у трговачке трансакције, те да је „немецки читала са особитим разумевањем”.

НИСУ ЈЕ НИ ПИТАЛИ

По старом схватању, да је брак пре свега добар и уносан посао, њен старатељ Хаџи Кира ју је удао са непуних шеснаест година за много старијег свог деловођу Јована Трандафила, родом из Брашова.
Венчање је обављено у Осеку 31. јануара 1831, без много трошка и помпе, и то у православној цркви посвећеној апостолима Петру Павлу!
У Тридесетогодишњим угодним и неугодним успоменама 1854 – 1884. Лука Јоцић, потоњи управитељ целокупног имања Марије Трандафил, догађај је описао речима: „Нису је ни питали!”
Знатан капитал који је Марија унела у брак као мираз послужиће као основа за успешне трговачке послове које ће супруг Јован, уз помоћ Хаџи Кире Николића, предузимати наредних година. Већ 1832, Јован Трандафил је платио taxam concivlitatis и постао грађанин Новог Сада. Тако је добио могућност да ту тргује покровцима и ердељским сукном и стекне, врло брзо, богатство. Улагао га је у некретнине.
Но, новац и моћ нису донеле супружницима срећу. Једно за другим су им умирала деца, прво кћер Софија, па онда и син Коста. Од тада, несреће су надолазиле једна за другом, у таласима.
У почетку националног превирања у Угарској, и Буне 1848. под вођством Лајоша Кошута који је заговарао економску и територијалну независност Угарске из јединственог аустријског царства, као и искључиво признавање само Мађара као јединог народа, Нови Сад има значајну улогу.
Између Мађара и Срба, који су подржавали закониту монархију, отпочео је крвав рат на територији данашње Војводине. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска бомбардовала са Петроварадинске тврђаве и разорила. Град је изгубио већину становништва. Од преко 2.800 зграда и кућа остало је једва 800. И данас у центру града, у чувеној Дунавској улици, видљива су гвоздена ђулад заробљена у фасадама, као сведочанство о тим догађајима.
О томе где су се налазили Трандафилови у време Мађарске буне мало је познато. Зна се, пак, да су им у бомбардовању изгореле две куће на пијаци, те је Јован Трандафил 1851/52. дигао зајам од 30.000 форинти и употребио их као нов финансијски замајац у својој трговини.
Андра Гавриловић, у својој књизи Знаменити Срби XIX века, наводи следеће Маријине речи у вези са бомбардовањем Новог Сада:
„Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било када смо 1849. при пожару новосадском – бежали, те смо у Варадину граду при затвореним капијама морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Када се сетим тога дана, онда осетим шта су то глад и сиротиња – и зато чиним доброчинства и помажем сиротињу.”

ВОДИЛА СОПСТВЕНУ НАЦИОНАЛНУ ПОЛИТИКУ

Своје богатство Марија је доживљавала као тежак терет и искушење. После Јованове смрти 1862, морала је да води четири парнице, укључујући и спор са рођеним братом Марком Поповићем. Њени и Јованови сродници, незадовољни заједничким тестаментом брачног пара сачињеним 1860, сматрали су да она, као жена, није способна да управља сопственим добрима. Парнице су биле тешке и препуне „ниских удараца”, али је она успела да задржи контролу над целокупним капиталом.
Лука Јоцић је у својим Успоменама... забележио да је Марија често говорила:
„Камо среће да су ми жива моја деца, па ма крај њих живела у највећој сиротињи. Срећнија бих била и више радости бих имала, но што ми даје ово мртво благо, које ће и онако остати туђину.”
Утонувши у своју несрећу, спас је тражила у раду, те је двадесет година сама стицала и увећавала капитал и то на опште згражавање чаршије што се бави тако „неженским занимањем”, па још и успешније него њене мушке колеге.
Како је научила да мудро послује, тако је и делила свој капитал у добротворне сврхе: хранећи, негујући и школујући сиротињу, обезбеђујући тако физички опстанак Српчади у несигурним временима, те подижући значајна здања у која су доцније смештане институције од националног значаја, попут Матице српске.
Госпођа Марија Трандафил је водила своју сопствену националну политику, чија далековидост дуго није била схваћена од стране Срба, а изгледа ни данас! Велики део имовине, брачни пар Трандафил је завештао у добротворне сврхе још тестаментом писаним у Осеку, 24. јуна 1860. После смрти мужа, увећавши богатство неколико пута, Марија је формирала нова завештања, мењајући при том суштину заједничког тестамента, због чега су избиле додатне рођачке несугласице.
У тестаменту писаном у Новом Саду, 9. септембра 1878. по римском календару, као разлог за промену дотадашње воље наводи се:
„... Од доба када се заједнички тестамент иставио, па до данас, времена су се изменула – па су и потребе српског народа друге постале.”
Тестаментом је одређено да се од 476 јутара земље оснује Фонд за школовање сиромашних даровитих ученика и то под условом да „... деца морају бити православног восточног вероисповеданија, али без сваке разлике у народности”.
Дато је тридесет стипендија за ученике Српске велике гимназије у Новом Саду, данашње Гимназије „Јован Јовановић Змај”. Марија је дубоко била свесна потребе да се Српчад, школовањем, издигну из свог дотадашњег подређеног положаја у аустроугарском друштву и држави, те тако постану нова културна елита народа.
Даље у тестаменту дословно каже:
„Кућа на пијаци, у којој је сада трговина г. Вајса, оставља се саборној цркви новосадској. Једна кућа у Лебарској, где живи г. Јаснић, имаде се обратити на то, да се по две сироте православне вере из њеног прихода сваке године удају. Друга кућа у Лебарској улици, ‘код Сремца’, остављена је да се чисти приход у једнаким сумама на сироте немоћне удовице и три сиромаха немоћна трговца или мајстора подели. Приход од куће у Осеку иде на три болнице и то на Новосадску, Осечку и Сомборску у једнаким свотама...”

ЗА ПРАВОСЛАВНЕ СИРОТАНЕ

Њено највеће завештање је „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад” у Новом Саду. Матицу српску је овластила да у њено име подигне пространу и лепу зграду, у којој ће боравити сирота мушка деца. Према тестаменту, градња задужбине је требало да почне онда када капитал уложен у тај фонд нарасте на 300.000 форинти. Тек 1908. је изабран пројекат новосадског градитеља Момчила Тапавице. Пројекат је својим потписом оверио тадашњи председник Матице српске Антоније Хаџић. Трошкови за изградњу, са првобитних предрачуна од 397.000, попели су се на пола милиона форинти. Репрезентативна зграда, саграђена у псеудокласицистичком стилу, завршена је тек 1912. Никла је на углу Ханског плаца. Матица српска се сама уселила у ову зграду 1926, изменивши за своје потребе првобитни ентеријер зграде.
Да жеља Марије Трандафил не би била изневерена, одлучено је, уз сагласност градских власти, да се подигне нова зграда за потребе сиротишта. На задужбинском палцу од 30 јутара, на Сајлову, подигнут је комплекс зграда који су чинили: кућа за смештај деце, економска зграда и стан управитеља. Пројекат је потписао инжењер Миливој Матић, а првих дванаесторо деце је усељено 1930.
Деца из сиротишта су морала бити школована у такозваним индустријским школама, или су ишла на „немецке занате”, у то доба ретке међу Србима. Сваком питомцу је након завршене школе следовало по 500 форинти, да отпочне посао.
Према завештању, основан је и Фонд за материјалну помоћ Николајевске и Успенске цркве. Трећину чистог прихода од куће у Осеку добио је тадашњи „Убошки дом”, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе” у тадашњој Ћурчијској улици, данашња Пашићева 11, и 80 јутара првокласне земље. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, а деси ли се да, којим случајем, попадија остане удовица, имала је право на доживотно издржавање од 200 форинти годишње.
По Маријином налогу су обновљени велелепни иконостас Успенске цркве и мермерни крст који је дуго времена красио центар Новог Сада, а данас се налази у порти Саборне цркве.
За Николајевску цркву је била дубоко везана, јер су јој најближи почивали у крипти управо ове цркве. Пред крај живота је често, усамљена и очајна, вечито у црнини, сатима покушавала да у брујању звона распозна гласове своје деце. Једног дана је добила скандалозно писмо следећег садржаја:
„Српска православна црквена општина новосадска приметила је са негодовањем да Ви овомесном светом Николајевском црквом самовољно и без питања и дозволе ове општине управљате... Ова општина се услед тога налази побуђена изјавити Вам да то нити сме нити хоће даље трпети и тако да са данашњим даном кључ речене богомоље узима из ваших руку.”
Дубоко погођена поступком људи из одбора, међу којима је било и њених питомаца, Марија је вратила кључеве цркве. До краја живота није више крочила ни у црквену порту. Згрожене поступком људи из црквене општине, протестовале су угледне Новосађанке, православне Српкиње, мајке, које су упутиле оштру петицију са 100 потписа.
Након смрти Марије Трандафил, 14. октобра 1883, вредност њених завештања у непокретностима и баснословном породичном накиту је износила 700.000 форинти, што је чини највећом добротворком код Срба.
Марија Трандафил је сахрањена у крипти Николајевске цркве, поред своје деце и супруга.
Помене јој одавно нико у српском народу не служи.

***

Пола града
Данас ни многи Новосађани не знају да су куће у Змај Јовиној улици с бројевима 8, 16 и 17, Пашићевој 11, Дунавској 16 и Милетићевој 17 заправо биле власништво, а касније и задужбина Марије Трандафил. Мало је познато и каква је даља судбина ових добара, односно у чијем су власништву сада.

***

Сплетке
На весеље доконе чаршије, разљућени грамзиви рођаци ширили су приче о наводном постојању компромитујућих писама које је Марија писала извесном господину сумњиве репутације. Оваква врста трача је, касније, постала омиљени начин обрачуна новосадских малограђана са својим изузетним суграђанкама, те је тако, само двадесетак година касније, Миша Димитријевић смртно страдао од руке Јаше Томића због идентичне сплетке, коју је исплео око Милице Томић, рођене Милетићеве.

***

Спасење
За време велике глади, након Буне 1848, шест недеља је хранила сву новосадску сиротињу, без обзира на веру, што није било уобичајено у то доба, јер се свака национална или верска заједница одељено старала о својим сиромашним суграђанима. Радила је према сопственом убеђењу и дубокој потреби давања у славу Бога и за спас душе, своје и својих најмилијих.



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 10:26:11



МИРОСЛАВ АНТИЋ (1932-1986), ПЕСНИК КОЈИ НЕ ПРИЗНАЈЕ РАСТАНКЕ
Живео сам бар осам живота
Његов плави чуперак и гарави сокак, његова лета и љубави, реке и раскршћа, обележили су толике наше најраније младости и уткали се у нас као шифра, као дар. Оставио нам је Бесмртну и Неповратну песму, најбоље од свих научио нас оно о мравима и орловима, свуда около расуо чаробне слике из те „земље чардаша, чаша и беземљаша”. Тај незаборавни Банаћанин, чедни распусник, песник, сликар, новинар, морнар, причалица, „последњи војвода Војводине”, он који је умео све, на крају нам је поручио: „Ако ти јаве да сам умро, не веруј. То не умем”

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић


Веровао да је бесмртан. И то много пре но што је написао Бесмртну песму чији су се пророчки стихови преточили у песниково трајање. Знао је, и када оде у звездану вечност, остаће расут по Војводини, оној груди родној коју је волео „од штала до неба, од блата до пшенице, ту земљу чардаша, чаша и беземљаша”. Слутио је да ће његов Плави чуперак, промовисан 1965. у београдском „Атељеу 212”, постати химна првих младалачких симпатија и љубави, и да ће се, заједно са неким другим његовим лирикама, тајно настанити у песничким читанкама.
О Антићу кога нема говорило се само 24. јуна 1986, када је у 54. години, изгубивши битку са опаком болешћу, издахнуо. Он је отишао, али је остао онај други Антић, бесмртни, кога има у гаравим сокацима, у сетним акордима циганских балада извијених из тамбурашких гудала, у кафанском диму и пијанлуцима, на обалама Дунава, у ауторским филмовима Свети песак и Доручак са ђаволом. Има га и у објективу малог телескопа у који је, понекад, сатима био загледан у својој кући у Михаила Бабинке 1, у новосадском Авијатичарском насељу, чекајући да му, како је говорио, небо дође у госте.
Живео је брзо. Хтео је све, сад и одмах. Родио се у Мокрину, а живео у Кикинди, Панчеву, Београду и Новом Саду. Године су протицале брзином експресног воза, односећи школске и гимназијске дане, студије... Бавио се филмом, женио и разводио, сањарио, а између је писао песме и новинске записе. Болест га је снашла ненадано, трошећи га безнадежно. У одласку је поручио да нико не сме да му држи говор, само је Тугомир, с оркестром Јанике Балаша, по његовој жељи тужно свирао ромску баладу „Чороро”. Новосађани и оновремена Југославија опростили су се од војводе Војводине стиховима Бесмртне песме које је казивао глумац Миодраг Петровић.

ЗАТО ШТО САМ БИО НОВИНАР

Антићев свестрани дар оставио је неизбрисив траг у свему чега се дотакао. О филозофски озбиљним стварима писао је тако да буде јасно сваком читаоцу. Његове песме јесу лепа књижевност, али и бестселери који се читају на летовању и на школским часовима. Откуд та снага, магија, креативност, таленат за многе занате и умећа...? Одговор је, и не знајући, дао он сам:
„... Живео сам много живота. Бар осам. Први живот ми је новинарство. Други живот ми је поезија. Онда филм, телевизија, позориште. Мој живот су и скитања, лутања, жене. А у пост скриптуму додај: кафане, Цигани, такси-шофери. Све сам то могао зато што сам био новинар.”
Генерације новинара Дневника памте како, нагнут над писаћом машином, ритуално вади бележницу, подвуче неку реч или реченицу, провуче прсте кроз косу и почне да куца свој чланак. Писао је брзо, у даху. Касније би, не штедећи се, редакторски приљежно брусио свој рукопис.
Био је врстан репортер. Своје разговоре са читаоцима је објављивао фељтонски у Дневниковој рубрици „Обично петком”. Неукалупљен, паковао их у један потпуно нов новинарски жанр. Причао је о томе свом колеги и другу Љуби Вукмановићу:
„Обично петком је био мој покушај да са мало туге и осмеха имитирам Чехова. Ја сам друкчији темперамент и то није ни налик на њега, мада бих био поносан да јесте. Тако, било је то, у ствари, налик на мене. Запис је имао нешто своје и тога сам се држао. Мислим да сам у новинарству створио нешто између информације и књижевности, некакав хибрид који је потребан читаоцима, ми смо то звали фељтонистика.”
Новинарство је најпре само волео, а касније га је, фасциниран том професијом, и поштовао.
„Шлајфна се мора писати дуго, дуго” – говорио је, препоручујући свима да је напишу тако да остану искрени и према себи и према другима. „Једном сам за првомајски Дневник написао уводник. Био сам поносан на ту шлајфну-две. Питао сам мајку Меланију, док је то читала, како јој се свиђа. ‘Мико, то је дивно, али много лажеш!’ рекла је. Да не бих изневерио оне у које верујем, од тада више нисам лагао.”
Искрено је говорио и сликарским језиком, не претендујући да буде уметник.
„Сликам”, тврдио је, „да бих могао да дишем пуним плућима. Не сликам да бих био сликар, сликам да бих био човек... Слика је оно што ме спасава да не умрем. Умирући, ја мислим. Размишљање је најстрашнији начин умирања. А слика ми не да да мислим. Док сликам, ја гледам, мотрим у страшним својим самоћама.”

ОБИЧНО ПЕТКОМ И ОБИЧНО СРЕДОМ

Знао је, овај бајковити Банаћанин, да у свему и од свега начини чаролију обичног. У његовом обожавању кафана и биртија, у које је улазио као у своју кућу, огледала се боемска занесеност животом, пићем, женама, песмом... У једној репортажи у серијалу „Обично петком” војвођански Јесењин пише:
„Јавно изјављујем да обилазим многе кафане и да тако лепо умем да лумпујем, да је то просто чудо. Свирају ми Цигани, годинама, свирају ми без нота, из срца, и знам да сам добар део живота потрошио на њих и они на мене, и да сам због њих чак и научио цигански тако да нико боље од мене не уме да преведе, рецимо, све стихове Пира манђе коркоро, кај сем девла чороро...”
У том тексту Антић саосећа са својим пријатељем, музичарем, који после три и по деценије свирања на виолини, на прагу пензије, мора да учи ноте. На то га тера власт, он би хтео, труди се, али не зна да свира на ноте.
Волео је свирце, и они су волели њега. Било је довољно да се разбарушен и неуштогљен појави на вратима какве чарде, па да музика одмах стане и засвира неку његову песму. Мика би сео, наручио пиће, и после неколико испијених чашица рецитовао. Јаким гласом, заводљивом дикцијом и драмским наступом скретао је пажњу кафанских гостију. Многи Новосађани и данас памте те Антићеве поетске часове под чардом, његово неодољиво урањање у лирику коју је сатима казивао пред немом и очараном публиком.
Имао је непрестану потребу за дружењем. Ако би се којим чудом задесио сам у кафани, наручивао је за двоје. Остала је анегдота из Беочина, где је песник једно време долазио намеравајући да отвори атеље на тавану Старог дворца у тој сремској варошици. Иако је често тамо боравио, није урадио што је наумио, али је зато упознао тамошње кафане. Пријатељи су га затицали како седи сам за столом са две чашице вињака. Један га је зачуђено питао:
– Зашто наручујеш две чашице за себе?
– Једна је за мене, а друга за моје друго ја – рекао је песник. – Да имам с ким да се куцнем.
Велики Микин пријатељ Бата Пежо угостио је у својој кафани многе познате личности, од нобеловца Иве Андрића (на којем је у школи, пишући о њему, добио јединицу), те Милоша Црњанског, Борислава Михајловића Михиза, до (наравно) Мирослава Антића. С њим је Бата провео добар део свог живота, али се никада није усудио да оцени његов лик и дело, тврдећи да би за тај посао требало ангажовати тим од књижевника, сликара, музичара, лекара, свештеника, социолога...
Једном је Бата у кафани залепио паролу: „Пиће ником није добро донело”. Видевши то, Мика је затражио оловку, и дописао: „... али ни однело”.
Харизматични песник је у Батину кафану долазио петком, кад му је на ступцима Дневника излазило његово „Обично петком”. Те текстове, у којима су се многи читаоци препознавали, наглас је читао. Гости су аплаузом награђивали репортерски запис, а Мика би искористио добру атмосферу да сваког од њих приупита: „Је л’, буразеру, имаш ли два сома на зајам?” Дугове је уредно враћао, обично средом, кад добије хонорар, никада не заборављајући од кога се задужио.

О МОРНАРУ, ЏЕМПЕРУ И ЧАМЦУ

Служећи у ЈНА, Мика Антић је војни рок провео у морнарици, чиме се необично поносио. У души је заувек остао помало морнар. Једном, док је са својим другом Љубом шетао Дунавским кејом, приметио је на младим морнарима прелепе црне џемпере, са рол-крагном.
– Свиђају ми се ти џемпери! – понављао је, одушевљен и очито решен да се једнога некако докопа.
И, збиља, већ сутрадан се шепурио у црном морнарском џемперу. Добио га је тако што је отишао право код команданта речне флотиле, адмирала Петра Симурдића. Представивши се као песник и морнар Мирослав Антић, искрено му рекао да би жарко желео да има један морнарски џемпер. Командант речне морнарице је нашао начина да требује ролку за шармантног песника. Али, пријатељи су понекад збијали шале на рачун Мике морнара.
– Често смо се окупљали на Дунаву – сећа се Љуба Вукмановић. – Седимо, тако, с неким момцима из „Данубиуса”, причамо о мору и морнарима, и неко, слушајући с неверицом Микине догодовштине, пркосно примети: „Какав си ти то морнар, бре, кад немаш чамац?!”
– Ја имам чамац – побуни се он, и показа на дрвену барку привезану уз обалу.
– Ех, чудна ли чамца кад ни имена нема! – добаци Неповерљиви, чудећи се безименом чамцу.
На ту примедбу је Антић затражио од момака из „Данубиуса” да му донесу боје и четкице, а пријатеље је замолио да се окрену на другу страну. Када је завршио, позвао их је да приђу барци коју је управо крстио свеже исписаним именом: Чамац. То је био он, непредвидив, оригиналан, свој...
Вероватно је Антићева опседнутост морем и морнарењем потицала од његове раскошне маште, од те карте за многа путовања. Непрестано је био на точковима, у ваздуху или би пловио неким замишљеним рекама, морима и океанима. Казивао би, загледан некуд: „Ја нисам овде. Бадава ви то мени говорите. Нисам ја ту.” О тим својим чудним путовањима писао је и у рубрици „Обично петком”:
„Ко зна чија су наша тела. Душе су наше – то знамо. Ваљда смо зато и неуловљиви. Ваљда зато и нико није ту где мисли да јесте.” Питао се: „Ко зна где смо то ми?” И равнодушно одговарао: „Неко на вратима звони. Шта вреди и да отварам, кад нисам ту. Ко зна где сам ја.”
Већ тада је знао да је бесмртан, као што је и прорекао.


***

„Невеновци”
Постоји веза између Мирослава Антића и Јована Јовановића Змаја. Како једном рече Александар Тишма, Мика је био најпопуларнији писац Војводине после Другог светског рата, подједнако омиљен и код најмлађих и код старијих читалаца. Змај је, пак, словио за највећег српског дечјег песника XIX века. Везивала их је и уредничка посвећеност једном истом дечјем листу цветног имена, Невен, који је осмислио и покренуо Змај 1880. и уређивао га до смрти, 1904. Тачно 99 лета после првог издања Змајевог Невена, тог темеља српске литературе за децу, часопис је обновљен у у Новом Саду, а први уредник је био Мирослав Антић.

***

Букет за кнегињу
Могао је, удварајући се некој жени, да поједе букет цвећа заједно с дршком и да о томе пева: „Кнегињо, појешћу ово због тебе!”
Тешко је данас рећи колико је букета Мика тако појео, тек, жене су га волеле, онако боемски разузданог, с неизбежном цигаретом међу зубима. Женио се неколико пута, из два брака добио шесторо деце: Са Светланом – Игора, Сању, Жењу и Бориса, а са Љиљаном – Вука и Југа.



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 10:47:37



КНЕЗ МИЛОШ (1780-1860) И КНЕГИЊА ЉУБИЦА (1785-1843)
Лаку ноћ, Мала Госпођо
Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља? „Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао?...” „Тако?” Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада. „Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо: хоће ли слагати?” Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан. А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте

Пише: Милена З. Богавац


Претходне ноћи је сањала Кума. Дошао јој је у сан, носећи своју главу у рукама. Рекао је: „Поздрави мужа.” Пробудила се од сопственог вриска, пре свитања. Милошева страна постеље је празна. Додирује беле, везене плахте. Хладне су, господар није спавао овде. Устаје. Обува жуте папуче уредно сложене поред постеље. Уплиће косу у пунђу, умива лице млаком водом из бокала. А онда, чује кораке. Женски кикот, удах-издах, шапат, пред вратима. Ослушкује. Опрезно прилази. Судара се са својим мужем. Он стаје, препречи јој пут, и она остане тако, ту, испред њега. Не миче се. Крајичком ока, преко његовог рамена, угледа бело-плаву хаљину. Угледа босо женско стопало, како замиче у мрак.
Љубица стеже усне. Милош је гледа. Она ћути.
„Шта је?” пита је. „Зашто ћутиш?”
„Не ћутим”, промрмља себи у браду, крене напред, али он је задржи.
„Зашто ћутиш?”
„Ако проговорим, господару, ако сад проговорим...” помисли. Али не каже ништа. Оставља ту мисао недовршену, у глави. И док излази из собе, у којој њен муж није спавао, стиже је као прекор његово:
„Само ти ћути!”
Иза лошег сна, дан је почео горе. Покушава да скупи расуте мисли, покушава да мисли на обичне ствари, на платно у својим рукама, на пример, шије па пара, и тако у круг. Ништа јој не иде. А и не осећа се добро. Јутрос јој је, после оне сцене, припала мука. Мука јој је и сада.
По кући се мотају девојке, послују, причају, певуше, месе хлеб... Једна је примети како са платном у руци одсутно седи и гледа у небо: већ је подне. Девојка стаје пред њу уз наклон: „Треба ли помоћ, госпо?” Лице јој не види добро, јер је гледала у Сунце.
Зато је пита: „Која си ти?”
„Анка”, одговори девојка. Кнегиња посматра њену хаљину, белу, црвеним извезену... То није та. „Анка. А где је Петрија?”
„Петрија још није изашла, господарице”, девојка не скрива осмех. И пре него што стигне да нареди да је позову, иза својих леђа чује познати глас.
„Ево ме”, каже Петрија. Каже се: „Eво ме, господарице”, помисли, али не каже ништа. Ћути, а онда се пита колико још може да ћути.
„Петрија, иди на’рани свиње!”
Девојка шири своје плаве очи: „Ја?”
Љубица устаје: „А зашто не ти, Петрија?”
Ова се дрско насмеши. Покупи своју бело-плаву хаљину, климне главом уместо наклона, а затим оде у задње двориште. Кнегиња је испрати погледом... Како је само постала дрска, та мала. Зову је Мала Госпођа. Звони јој још у ушима оно њено зачуђено: „Ја?” Ти, наравно, у кога гледам! Ко да је она боља од других, Боже сачувај. Додуше, лепо пева... Па шта?! А и уме да чита и пише. Добро, за то јој свака част... Сећа се Љубица како је прошлог месеца причала с Караџићем, када је дошао да моли за новац, што му недостаје да доврши превод Светог Писма.
„Немам више и не могу ти дати. Народ нема шта да једе, Вуче!”
А Петрија? Мота се туда, служи, нити је ико гледа, нит’ је ко шта пита, стане одједном са стране, па каже:
„Вера је за душу народа ‘рана. Свето Писмо превести, значи душу гладном народу нар’анити...” Мудрица!
И шта је друго могла Љубица, после тога? Дала му је новац. На. Ево, узми. Кад је одлазио, видела је како љуби Петрију у руку. Слушкињу у руку, као владику, Боже опрости! О, чуда! И шта ће жени да чита букве? А њен муж, Књаз Милош, који се тој вештини Петријиној толико диви, ни сам је никад није изучио. Мисли на нешто друго, молим те мисли на нешто друго...

ПАПУЧЕ ЗА ДРУГИ СВЕТ

Јуче је овде била Круна, јетрва Љубичина, жена Јевремова, да каже како ниже Рудника има Циганка што сваку травку зна. Чудна је, кажу да је вештица. Неће са сваким да говори, али... „Кога је од ватре лечила, тога се ватра као од воде клони.” Дошла је да предложи Љубици да неког пошаљу по ту жену, не би ли малом Милану пронашла лек. Јадно дете! Тек што прездрави, опет се сручи у постељу... „Послаћу неког, још данас, Круно.” Тако је рекла. Док ју је испраћала до капије, Круна је стегла под руку: „Свашта се прича по народу, Љубо. Смири ту малу, ако Бога знаш. Син ти је нејак, болешљив, јединац, а муж ти од тебе чини спрдњу.” И чим се овога сети, опет јој буде мука. Није послала никог. Јетрви је рекла да сутра дође опет. Рудник није далеко. „Што не би ти и ја, Круно, пошле саме? Чекаћу те, кад падне Сунце.” А Сунце никако да падне.
Покушава да мисли на обичне ствари, на било шта, ништа, ни на шта, на нешто друго, било шта друго. На платно у својим рукама, на пример. Нешто није у реду? Ништа није у реду. Није њој, Љубици, муж ни раније био веран. Изашла је она на крај и са Радојком, и са Станом, и с којекаквим цурама што их је код ње слао, „да им нађе какав посао”, па „да јој помогну у кући док се работа на суду не сврши”. Све то она зна. Али, ово... Ово је нешто друго. „Мала Госпођа”. Да ти се смучи.
Врти јој се у глави... Ово, ово је нешто друго. Покушава да смисли шта није било у реду. Од прошле Вукове посете, до данас, нешто је изостало. Нешто, нешто, нешто... Нешто није у реду. Нешто је превидела. Како и не би када је сва... сва је расејана, све јој је, баш све, у глави мутно. Покушава да мисли на обичне ствари. На платно у својим рукама, на пример... Нешто је изостало... Убоде се на иглу и цикне... Ово је нешто друго. Погледа свој прст. Види крв. Остаје тако и гледа капљицу крви. Црвена флека на белом платну. Одједном, помисли да зна. Мисли, мисли, мисли, рачуна... То је!
Требало би да одмори. Отићи ће у своју собу, лећи и тамо сачекати Круну. И онда, одлази у своју собу. Леже у постељу, и поглед јој пада на пиштољ Милошев, окачен о клин.
Кад су се волели, последњи пут, рек’о је: „Љубице, роди ми сина.” Било је нешто чудно у њему, у том његовом: „Роди ми сина.” Било је нешто сабласно, и уплашила се, стварно јесте. „Мој син није мртав, Крњо.” Тако је рекла: Крњо. Баш намерно. Баш тако. Од тад је није ни пипнуо... Сада лежи исто, као и тада. Гледа у његов пиштољ, који виси о клину. Опет јој је зло... Мути јој се у глави, устаје и истрчава из куће.
Жуте папуче остају уредно сложене на поду.
Повраћа. Умива се. И опет повраћа. Опет се умива, а затим креће назад у собу. На вратима стаје, укопана. Петрија седи на рубу њене постеље. Завлачи своје стопало, у Љубичину папучу. Разгледа како јој папуча стоји, смешка се, па обува и другу.
„Шта то радиш, Петрија?”
Реченица пара тишину, као пуцањ, као гром. Из ведра неба.
„Опрости”, каже девојка. Брзо се изува, спушта поглед, сва румена у лицу. Каква мучна ситуација.
„Опрости”, понавља постиђено. „Не знам шта ми је било.”
Крене на врата, али Кнегиња стане испред ње.
„Чекај, девојко. У очи ме гледај. Тако.” Стоји пред њом. Очи у очи. Саме. Нигде сведока. Никад до сада нису се нашле овако близу, и Петрија наједном помисли како је нешто у Љубичиним очима подсећа на мајку. Глупа помисао. Зна да је глупа, па је склони са стране.
„Јесу ли ти таман, Петрија?” Девојка ћути.
„Јесу ли ти таман моје папуче, чујеш?” „Јесу”, прошапће.

ВРТЛОЗИ И КРИВИЦЕ

Крива је. Није крива што их је обула, крива је што су јој таман. Љубица се смеши, а онда, одједном, питање: „Какав је чо’ек био твој муж, Петрија?”
„Мој муж?” Хтела би да је слаже, толико би хтела да је слаже, али... нешто у Љубичином погледу, нешто строго, гордо, а опет топло, нешто што подсећа на њену мајку, мада то не уме да објасни, то нешто, шта и зашто... Хтела би, тако би хтела да слаже, па, ипак, изговара истину: „Никакав.” И већ се каје. Проба да ублажи: „Нејак. Ко дечак.” Пита се зашто је ово рекла. Могла је да каже било шта друго, могла је да ћути, тако је, Петрија, само ти ћути! И хоће. Ћутаће. То је одлучила.
„Као твој син. Болешљив. Мршав.” Умукни, Петрија! „Нисмо ни две године живели, кад се изврнуо. Јадничак.”
„Бог да му душу прости”, каже Љубица. „Ниси га волела.”
То није питање, то је закључак. Нико је, дакле, ништа не пита. Не мора ништа да одговори, па опет... Петрија до сада није примећивала ово код Кнегиње. Тон, начин на који гледа, дубоко, озбиљно, као икона. Жели да слаже, толико жели, и нема разлога да јој се правда. Жели да ћути, па ипак говори: „Моји су били сироти људи. Нико ме није ни питао. Нисам могла да бирам.” Љубица ово разуме.
Саосећа, мада њени нису били сироти људи, и мада ова девојка овде није њена пријатељица. „Змијо”, помисли. „Је л’ треба зато да те жалим? Да ти опростим што спаваш с мојом мужем, јер ниси могла да бираш.” Која уопште може да бира? То не постоји. Није могла ни она. На леђима има белег. Обележена турским пророчанством. Није јој било ни петнаест година, када су дошли да је одведу. Код паше. У харем. Да је удају, да је потурче. То тамно, као облак, та флека на њеним леђима, према некаквом предсказању значило је како ће једном знати за великог господара. Није могла да бира. У харем, или за Крња. Сумњив избор. Никакав избор. Пита се шта би одлучила Петрија. Шта би Петрија, на њеном месту?
Није се она, Љубица Вукосановић, од оца Радосава и мајке Маре, удала за Кнеза. Он је њен белег, крст на њеним леђима, њена срећа и њена несрећа. Није га бирала. Он јој је дошао, неизбежан. Као судбина. Како то објаснити овој девојци овде? Кад би се стварно потрудила, изабрала најтеже речи, саму би себе повредила много више него њу. Зато ћути. Загледа Петрију. Замишља руке свог мужа на њеним раменима и ту слику, зачудо, прихвата веома лако. Равнодушно. Муж јој ни раније није био веран, али ово, ово је нешто друго.
„Колико ти је година, Петрија?” „Двадесет. И једна”, каже. Љубица помисли: „Шта то радиш, дете? Бежи, сад, док можеш, шта ће ти то?”
„Млада си”, каже јој. „Лепа. Требало би уредити да се поново удаш. Не брини, ја ћу се за то заложити код Господара.” Ово је стварно превише. Чак и за Петрију. Зашто се прави да не зна? Па, цео град је зове Малом Госпођом. Чак је и у цркву одлазила са Кнезом. Уосталом, зар она није млађа и лепша и паметнија од ове жене овде, па нек’ му је и стопут венчана? И баш кад удахне ваздух да јој све то саспе у лице, улази Анка: „Господарице, дошла је ваша јетрва. Каже да вас позовем.”
Петрија с трема посматра Круну и Љубицу, како се пењу на кола. Љута је. Љута? Слаба реч... Чим скрену за прву кривину, она ће право код господара. Тако је! Иде право код Кнеза. Какве год послове има, нека их одложи, с овим се не може чекати. Све ће му рећи, све у лице, све, све, од речи до речи тако. У глави смишља говор, дорађује, труди се, бира најтеже речи. Све ће му рећи, па нек’ је отера. Нека је уда за другог, нека је убије – више неће да ћути. Неће друга да му буде, хоће све. СВЕ! Занима је, јако је занима израз на његовом лицу. Рећи ће: ради са мном шта ти је воља, ал’ њу да зовем „господарице” нећу! Није ти мушко родила здраво! Твој брат и она његова жена већ виде свог сина, у твојој столици. Жена ти све против тебе ради, отерај је, још данас, а ја се кунем да ћу њену децу пазити као своју! Није је брига шта ће с њом бити, она га воли. Во-ли. Да, тако ће рећи. Рећи ће: „Волим те, више од себе, никада ти се нисам противила, али овако даље не могу! Отерај је!” Виче. ... „Полако, Петрија. Успори. Тако. ‘Оди. Лепа си када се љутиш...”

ТО МАЛО СУДБИНЕ НА ДЛАНУ

Циганка узима Љубичин длан, Љубица извуче руку. Жена се гласно насмеје. Права вештица. Лепа је. Као грех. „Нисмо због тога дошле”, каже јој Круна, „него да питамо знаш ли како да излечимо дечака. Већ пола године има ватру. Колико тражиш? Само реци. Даћемо ти све!”
Циганка гледа у Љубицу, па у Круну. Пита: „Је л’ ти то син?”
„Није мој син”, одговори Круна. Љубица ћути. Лице је сакрила марамом, али је Циганка изгледа зна. „Твој син, госпођо”, каже, „биће велики. Богу сличан.” Љубица заборавља на своју мараму, погледа Циганку, откривши лице: „Хоће ли оздравити?” Циганка је добро погледа, а затим спусти поглед у прашину. Не говори ништа. „Хоће ли оздравити?!” Тренутак траје бескрајно дуго. „Ја ти не могу помоћи.”
Кнегиња остаје слеђена. Циганка узима њену руку, она стоји, немоћна, непомична, не покушава да се брани. На кратко погледа Љубичин длан, затим јој спусти руку на трбух. Гледају се у очи. „Твој син”, каже јој. Очи јој црне. Као поноћ. Чује се гром.
„Пробуди се!” Ништа. Круна је хвата за раме. „Љубо, буди се! Скоро смо тамо. Хајде, душо. Шта си то сањала?”
Отвара очи. Срце јој удара тако, да јој се чини како читава кола одскакују, у ритму њеног пулса. „Нећу да идем код те жене!” каже. „Нећу!” виче.
„Шта ти је, Љубо?”
Она зна шта јој је. Зна шта је било, и шта ће бити.
„Окрећи кола, идемо назад!” нареди.
„Не буди луда”, виче јој Круна.
„Нисам луда, идемо назад. Почеће олуја!”
Круна се загледа у небо. Каква олуја? „Бог с тобом, Љубице. Нема ни облачка. Погледај!” „Нећу. Окрећи. Назад!”
Никад је није видела овакву. За све ове године, никада није видела јетрву у овом стању. Брине је. Све је то брине. Кочијаш окреће кола... Љубица ћути. И Круна ћути. Свака у својим мислима... Напокон стижу. Кнегиња трчи до куће.
„Шта је то, Петрија?”пита улазећи у собу.
„Спремам постељу”, каже Мала Госпођа.
„За кога спремаш постељу?”
Господар све ово гледа са стране. Као да се не догађа стварно. Као у позоришту код Јоакима Вујића. Сцена набијена, да све пршти. Луде жене!
Петрија се не повлачи.
„За себе, и господара.”
„Где ћу ја спавати?”
Петрија слегне раменима: „Фала Богу, велика је кућа.”
Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља?
„Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао...”
„Тако?”Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада.
„Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо, хоће ли слагати?”
БУМ! Велико бум. Онда тишина.
„Лаку ноћ, Мала Госпођо.” (Прави наслов за драму код Јоакима.)
Трчи низ двориште, ка капији. Одједном - почиње киша.
Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Падало је, и падало, и то је добро, помислила је... Киша сакрива сузе. Патетично? О томе није размишљала. Ако и јесте, није ни знала ту реч.
„Знам шта сам урадила. Искрено се кајем. Но, ако би мојем господару у којем случају требала крв, хоћу је за њега добровољно дати. Несрећа је моја што сам женског рода и слабог расуђенија, па сам тако увредила свога господара.”
Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан.

А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 10:54:46



СУСРЕТ ГЛАВЕ ДРЖАВЕ И ШКОЛАРЦА РАСТКА ПЕТРОВИЋА У ГУДУРАМА АЛБАНИЈЕ
Сузе краља Петра
„Копам гроб, Ваше Величанство... За мене. Ако се ја ујутру и пробудим, гроб ће већ некоме да ваља”


Пише: Милован Витезовић


Нагорела српска застава часно скинута са куполе краљевског двора у Београду, коју је ставио преко ковчежића са Мирослављевим јеванђељем и преко Макрениних чарапа за Маринка Спасојевића, подсетила је краља Петра одакле тачно зна оног издуженог и мршавог, дугоглавог и крупнооког школарца који је и овде, на коначишту у месту Флети, поново започињао да копа нешто у до камена смрзлој земљи, колико невешто, толико упорно. Био је то онај исти школарац који му је прошле године, у исто време, само време славе, подастирао пред ноге аустријску царску заставу, скинуту са исте куполе, да преко ње уђе у свој двор. Што ли га онда бар није упитао за име?
Маршал двора пуковник Кнежевић је пратио краљев поглед.
„Ваше Величанство, то је онај дечак од јуче” — у гласу пуковника Кнежевића било је захвалности за младића који га је спасао од рапорта.
„Видим” — казао је краљ Петар. „Опет копа?”
„Шта копа?”
„He знам, ваљда да се загреје.”
„Да се загреје?” — краљ је подозриво погледао пуковника Кнежевића, уверен да школарац не ради ништа напамет и ништа без циља и то је копкало његову знатижељу.
„Морате узети кинин” — умешао се напрасно доктор Симоновић, што је и поред све лекарске бриге, по којој је добро знао доктора Симоновића, краљу Петру изгледало чудно и неочекивано.
„Да га питам шта копа?” — питао је пуковник Кнежевић.
„Морате узети кинин” — истрајавао је доктор Симоновић.
„Немојте, сам ћу га питати” — рекао је краљ Петар и запутио се ка школарцу, праћен брижним погледом доктора Симоновића.
„Помаже Бог, сине!”
„Бог Вам помогао, Ваше Величанство.”
„Шта то копаш, сине?”
„Ништа, Ваше Величанство.”
„He копа се ништа на више места” — краљ Петар је гледао у очи збуњеног школарца: „Шта копаш?”
„Гроб, Ваше Величанство” — рекао је школарац затечено. „Мало је плитак, али ће да послужи.”
„Гроб? За кога?” — згрануо се краљ Петар.
„За мене, Ваше Величанство” — признао је школарац.
„Како за тебе, сине?!”
„За мене, Ваше Величанство, ако се ујутру не пробудим.”
„Побогу, сине, немаш ни шеснаест година.”
„Ваше Величанство, и за ово година, доста сам се смрти нагледао ... Данима идемо поред тих наших несахрањених несрећника.”
„Ти не треба да умреш!” — викао је краљ Петар.
„Добро, Ваше Величанство” — школарац се и уплашио. „Ако се ја ујутру и пробудим, гроб ће некоме да ваља ...”
„Забога, сине” — краљу Петру су засузиле очи. „Теби не треба гроб!”
„He плачите, Ваше Величанство” — устукнуо је школарац. „Даће Бог да гроб никоме не устреба!”
„Је ли добро, Ваше Величанство? — питао је доктор Симоновић, а добро је знао да је кашичица кинина пала поврх све краљеве горчине ...
„Ђавола је добро” — рекао је краљ Петар. „Докторе, Ви сте знали шта младић копа?”
„Откуд Вам то, Ваше Величанство?”
„Исувише сте на кинину инсистирали, само да не почнем разговор са њим.”
„Ако Ви, Ваше Величанство, тако кажете.”
„Ви знате и ко је дечак?”
„Знам, Ваше Величанство, то је Растко Петровић, син Мите Петровића, шефа пореске управе и брат покојне сликарке Надежде Петровић.”
„Сам се повлачи?”
„Троје их је. Из истог су разреда гимназије. Растко, Ага, син Стевана Мокрањца и Ивана Иванић, кћерка професора Иванића ... Данас су за три чаја делили једну коцку шећера...”
„Дајте им наш шећер” — рекао је краљ Петар, не обзирући се на питање доктора Симоновића да ли ће шећера бити и за краљеве чајеве, а онда је после дуге ћутње рекао: „Упамтите, докторе, ако се ја не пробудим, хоћу у његов гроб.”

[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 10:57:02



ИЗНАД ЗАБОРАВА И ЋУТАЊА: РЕБЕКА ВЕСТ, СЛАВНИ ПИСАЦ КОЈА НАС ЈЕ ВОЛЕЛА
Љубавна афера са Србима
Њено ремек-дело „Црно јагње и сиви соко” „Њујоркер” је назвао „великом књигом духовне побуне против XX века”. „Њујорк тајмс” је њену љубав према Србији упоредио са Хемингвејевим заносом Шпанијом. А она сама је у епилогу те чувене књиге, у Лондону у пролеће 1941, гледајући како бомбе падају на њен град који гори, написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’”

Пише: Драгана Букумировић



Да од једне Ибзенове хероине није преузела свој славни псеудоним, ко зна да ли би светску славу стекла са њеним званичним именом и презименом: Сисили Изабел Феарфилд? Можда би јој оно донело славу глумице, на чему је једно време истрајавала, aли безуспешно. Мора се признати: Сисили звучи неубедљиво за великог писца. Госпођа Вест, Ребека Вест, то је већ нешто сасвим друкчије!
Ко је жена чије дело живи више од шездесет година и изазива пажњу као првог дана?
Ребека Вест (1892-1983) дошла је на свет као најмлађа од три ћерке у мешовитом браку Шкотланђанке Изабеле Мекензи и оца Чарлса Феарфилда, Енглеза ирског порекла, надареног новинара и говорника. Ћерка очев дар наследила.

РАНИ РАДОВИ

Литерарна авантура Ребеке Вест почиње у време њеног пунолетства. У својој деветнаестој је убеђени социјалиста и сифражеткиња, политички публициста и борац за права жена. Своје ране радове објављује у часописима Слободна жена и Нова слободна жена.
Али њено перо, немирно и спремно да „огребе”, обрушава се са жаром на значајне људе, никако оне у сенци, анонимне. Многима се замерила, највише себи наудила. Једна од жртви њених чланака био је и писац Х. Џ. Велс, који проповеда слободну љубав.
На њега се окомила пером: „Он је матора девојка међу романсијерима: сексуална опсесија која лежи у његовим делима, као охлађени бешамел сос, пука је уседеличка манија, реакција на путеност ума.”
Господин Велс је позвао безобразно биће на ручак, а све се завршило девет месеци касније порођајем. Његове проповеди о слободној љубави, на које се окомила, лично је искусила. Остала је у другом стању само неколико минута након што је Енглеска објавила рат Немачкој. Сину Ентону Велс је дао своје презиме, али дететову мајку није довео пред олтар. Тако јој се осветио.
Ова траума још више је заоштрила њено перо и усадила још дубљи пркос према свету. Посебно према срамном рату. У серији чланака под насловом Водимо тај рат, она велича младе жене упослене у фабрикама муниције.
Прву књигу, Повратак војника,објавила је у својој двадесет шестој години. Од тада не престаје да пише. Следе књиге, једна за другом: Судија, Трска која мисли, Фонтана која се пресипа, Птице падају... Пише и књижевне огледе, а 1933. угледала је светлост дана и њена запажена биографија светог Августина.
Други светски рат у Вестовој је учврстио нове хуманистичке погледе и схватања. После рата у Њујоркеру је написала серију текстова о Нирнбершком процесу. Завршили су међу корицама књиге под заједничким насловом Значајне издаје.

ПРОЗА БЕЗ СМЕШКА

Круна њене литерарне авантуре је обимни путопис о Југославији, Црно јагње и сиви соко. Излажење књиге пропраћено је коментаром у Њујоркеру да је то „велика књига духовне побуне против двадесетог века”. Њујорк Тајмс иде још даље: проглашава је љубавном афером са Југославијом, посебно Србима. Вестова очито пише мушки када је заслужила ласкаво поређење: дело има нешто од Хемингвејевог шмека и његовог заноса Шпанијом.
Иако о нама и за нас, у наше крајеве Црно јагње и сиви соко закаснили су скоро пола века. Првобитно издање из осамдесетих година било је убогаљено, жалосно скраћено, изостављена су многа поглавља те прворазредне „прозе без смешка”. Ребека се није заносила комунизмом, а њена књига протумачена је од неких као „брутални напад на братство и јединство” и на разне национално-идеолошке митове, што није било по вољи ондашњег режима. Зато је много времена протекло до излажења целовите верзије. Тек пре две године ово узбудљиво путописно-есејистичко штиво стигло је и до нашег читаоца у интегралном облику, а не раскупусано цензуром и избушено скраћењима. Књига је стигла до читаоца захваљујући издавачу „Моно & Манана прес” (у преводу Ане Селић).
Најзад, присетимо се да је велики Милош Црњански, одушевљен књигом Ребеке Вест, својевремено узалуд тражио у Лондону издавача. Налазили су много разлога да одложе издавање, које је окончано тек 1941.
Ова интригантна сага представља у ствари лични чин једне отресите ауторке вичне перу и запажањима. Тај креативни и зналачки извештај са шестонедељног путовања по нашим крајевима бујао је и разгранао се у двотомни, такорећи енциклопедијски опис Југославије, земље које више нема. И више од тога, Црно јагње и сиви соко је династичка сага о Хабзбурзима и Карађорђевићима, научни рад о византијској археологији, паганском фолклору и хришћанској и исламској философији. Уз све то, књига нуди и величанствену психоанализу немачког ума и порекла фашизма и тероризма у XX веку. Многи су дело оценили и као упозорење на опасност у коју је тоталитаризам довео Европу 1940. и у годинама које ће уследити.

МЕЛЕМ НА ДУШУ

Уз све речено, пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон.
Ребека Вест се дивила интензивном животу на овим просторима, јаком пићу, зачињеној храни, седељкама у ситне сате, лепим мушкарцима и народним ношњама. Словенима је приписала „безграничну способност за испитивање и разматрање”.
Толико нас је волела да је чак у својим коренима нашла трагове словенства.
Писац ове, по свему велике књиге, обасјала је наше крајеве својом сјајном интелигенцијом, оштрим умом, надареним писањем и опаким језиком. Походила нас је први пут 1936, а за водича је имала Станислава Винавера: књижевника и ерудиту немирна духа. Све је записала у књизи Црно јагње и сиви соко. И ову реченицу која говори колико је њено перо жестоко: „Мрзим лоше имитације, њихов смрад је гори од било чега.”
У прологу она се руга енглеским особама „хуманитарних и реформистичких склоности” које су отишле на Балкан и вратиле се „усадивши дубоко у срцу неки свој омиљени балкански народ као патнички и недужан, вечно мучен, а никада мучитељ”. Намера ауторке је јасна. Обрачунава се са западним предрасудама према Балкану. „Преко примера Јужних Словена она је желела да покаже чега се стидела, гадила и ужасавала у Европи оног доба...”
Многи су за књигу чули, мало их ју је прочитало. Том књигом неповратно се прославила ова „списатељица која воли Србе”.
Када је завршавала последње редове свог ремек-дела, дужег од Старог завета, Хитлер је већ био прегазио Европу. Поткрај рата књига Ребеке Вест дошла је као мелем на душу. После Османлија и Немаца, управо је почињала једна сасвим друкчија окупација.

БЛИСТАВИ ЛУК НАД ЖИВОТОМ

Лековит је и есеј Ребеке Вест о Грачаници у коме поред осталог пише: „Ништа на овој цркви није случајно. Њу није градила једноставност, већ крајња интелектуална истанчаност... То је она врста цркве какву су могли саградити архитекти двора у Хемптону да опсесија готиком није владала у том ћошку Европе. Било је то за мене узбудљиво сагласје, будући да је српски краљ Милутин, који је саградио Грачаницу неких седамдесет година пре Косовске битке, веома личио на нашег Хенрија VIII...”
Ова дуговека жена проживела је богат и буран живот. Прешла је дуги пут од Сесилије Изабел Феарфилд, неуспеле глумице и невенчане мајке сина јединца, да би дочекала дубоку старост и склопила очи у деведесет и првој години са витешком титулом Даме Британске Империје.
Многима се замерила, а себи највише наудила.
За Џојса изјавила: „Гура своју оловку звучно и бесциљно као да пере тепих.” За мушкарце: „Нема потребе за њиховим постојањем, осим при померању клавира.” У свом циничном стилу, материнству је приписала својство „тројанског коња”.
Блистави лук којим је наткрилила свој живот овековечен је на фотографији, непосредно пре него што ће напустити овај свет. То је лик жене-царице на трону; једна рука је на изрезбареном наслону фотеље, друга у крилу. Бела коса, на прстима скупоцено прстење. Ребека Вест најзад има све: новац, самоувереност, углед.
Све што је својим умом, даром и неисцрпном енергијом поштено заслужила.



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 11:07:22



Драма срца

УБИСТВО КОЈЕ ЈЕ УШЛО У АНТОЛОГИЈУ ПОЕЗИЈЕ
Све сам глед’о у тами за собом
После смртоносних револверских хитаца у груди своје лепе и вероломне жене, сатрвен болом и грижом савести, Војислав Ј. Илић Млађи написао је своје најбоље песме и узлетео у сам врх српске љубавне лирике

Пише: Петар Милатовић


Вест је прво поверавана полушапатом. Не због страха већ у неверици. Гости „Жмуркове кафане” и „Златне славине”, обе на београдским Теразијама, једна преко пута друге, с приметним нестрпљењем од сваког придошлице очекивали су потврду онога што су малопре само начули.
— Зар таква лепотица да страда? Како је могуће да један угледни државни чиновник, па још и поета, постане убица?
Питања која су престоном вароши лебдела без поузданог одговора сутрадан су, четвртог дана претоплог јула 1905, добила и званичну потврду у новинама. Сурово кратку:
„Јуче на ноћ је Војислав Ј. Илић, писар алексиначког првостепеног суда, убио своју жену у Кривом Виру у срезу бољевачком где је она била учитељица. Илић је, познат под псеудонимом Млађи, био песник и много његових песама штампано је по разним књижевним листовима. По извршеном делу, Илић је побегао у шуму, те је наређено трагање за њим.”
Потврда вести одјекнула је попут грома из ведрог неба, посебно у књижевним и свештеничким круговима. Међу првима јер су, особито песници, одувек сневали и величали лепоту жене а не потезали пиштоље на њих, а код других, код свештенства, јер су обоје, и убица и убијена, потицали из породица које су служиле Цркви...
Овај злочин, изазван љубавном драмом, сем у уобичајеној полицијској хроници, оставио је значајан траг и у историји српске књижевности. Наиме, дотад тек песник у доказивању свог дара, Војислав Илић Млађи, доцније покајнички ојађен, с неизмерном грижом савести због тренутка сопственог безумља, исписао је прелепе потресне стихове које је уважени критичар Богдан Поповић уврстио у своју чувену Антологију новије српске лирике. Чак три песме: „Звони...”, „Из једне шетње” и „Ноћна свирка”.

СУМЊЕ

Трагични јунак ове приче Војислав Ј. Илић Млађи угледао је свет 7. октобра 1877. године у селу Ореовци код Пожаревца. Основну школу изучио је у завичајном месту, шест гимназијских разреда у Крагујевцу, а Правни факултет на Великој школи у Београду, где му је отац Јован у то време био парох Цркве светог Марка на београдском Ташмајдану, касније и дворски прота.
Већ као студент почео је да објављује стихове, понајпре у Бранковом колу, а затим у Звезди, коју је уређивао Јанко Веселиновић. И док је већина сарадника Звезде гајила потајне симпатије према уредниковој кћерки Персиди-Пепи, неки јој чак и песме исписивали, дотле се студент права загледао у комшиницу Даринку, студенткињу Велике школе и усвојеницу попа Милоша Симоновића. Збило се то на размеђу столећа и венчали су се чим је Војислав дипломирао.
Двоје младих се потом, због његове службе, сељакало по српским варошима и стигло до Алексинца, где је судског писара почела да мучи грудобоља. По препоруци лекара, отишао је на јадранску обалу. Закратко, јер Даринка, која је остала у Београду, није одговорила ни на једно његово писмо и Војислав је брже-боље, нагризан црвом сумње, похитао натраг. Након препирки, заједно су се вратили у Алексинац, где им је рођена кћи Јулијана која је добила име по Војислављевој мајци.
Убрзо је државним указом од 24. фебруара 1905. године Даринка постављена за учитељицу у Кривом Виру, селу на путу од Параћина према Бољевцу, односно Зајечару. Војислав је остао у Алексинцу, далеко од жене и детета. И опет је сумња, али и жеља да породица буде на окупу, почела да га прогања јер је Даринка његова свакодневна писма и даље остављала без одговора. А онда му је стигао страшан глас — умрла је тромесечна Јулијана. Сахрањена је у Кривом Виру. Војислав је морао натраг у Алексинац, а Даринка је остала у селу.

МУЗИКАНТ

За Ускрс му се Даринка придружила у Алексинцу, али је та посета била под сенком трагедије која је поспешила брачне неспоразуме. Доцније ће једном свом пријатељу поверити да га је посебно погодило то што је „багателисала шешир који сам јој купио”. Месец-два касније Војислав стиже у Криви Вир и, мада већ слутећи, скамењен скуша Даринкино признање да га је као супруга изневерила.
Пређашње честе брачне несугласице, трагичан одлазак детета и дуге самотне ноћи у беспутном селу, те наочит учитељ музике, вешт пребирању жица на виолини, учинили су своје — покушала је Даринка да Војиславу образложи прељубу. С почетка је седео као одузет и онда муњевито зграбио кухињски нож решен да себи пресуди. Једва га је некако одговорила и до јутра је разговор попримио мирније тонове. Опхрван још неусахлом љубављу помешаном с опаком љубомором, Војислав се запутио у Београд уверен да ће међу пријатељима наћи какво-такво смирење, можда и добар савет шта му даље ваља чинити.
Повратак у Криви Вир, с чврстом намером да Даринки ипак опрости неверство, био је кобан, мада почетни разговор није наслућивао трагедију. Она је пристала да прода свилене бубе које је гајила и, пошто је већ почињао летњи распуст, одлучила да с њим оде из села. А онда се изненада предомислила. То је додатно избезумило Војислава и довело до несреће...

РЕВОЛВЕР

Десетак дана касније, он је то пред истражним органима овако објаснио:
„У зору 3. јула хтео сам бар да се науживам брачних сласти, јер сам се био решио да сам отпутујем. Она на то никако не пристајаше. Помисливши да са мном неће да иде на пут зато што се чува за другога, шчепам дрво у раздражењу, ударим је по глави, крв ме њена обли, она полете к мени, удари ме песницом испод ока, и ја, разјарен до врхунца као звер, дохватим револвер који ми бејаше на столу и окинем га на њу баш кад је хтела да изађе из собе. Погођена у груди она се стропошта... Ух! Тада сам легао на кревет да и себе убијем, али збуњен нисам могао окинути револвер...”
Прича дотекла до наших дана вели да је тада Војислав Ј. Илић Млађи безглаво истрчао из куће и појурио кроз шуму зауставивши се тек подно стене изнад кривовирског Тимока. Управо тамо где је за срећних дана с Даринком радо одлазио и то описао у песми „Из једне шетње”. У очајању је дограбио перорез и њиме засекао вене на левој руци.
Управо тада туда је случајно наишао неки сељак коме се човек у варошком оделу учинио сумњив јер је био без капе, што је у то време било права јерес. Уз то, био је необично згрчен и није се ни осврнуо на дошљака. Сељак је одјурио у Криви Вир право код пандура који су, извршивши увиђај убиства сеоске учитељице, одмах наслутили ко је у питању. Војислав је ухапшен и спроведен, боље рећи однесен, до сеоске канцеларије. Мало касније, на сеоском гробљу сахрањена је Даринка, јер се због претоплог времена то није смело одуговлачити.

ПРЕСУДА

У тим тренуцима, уз пратњу јецаја црквеног звона, пандур је на таљигама спроводио везаног Војислава према среском затвору у Бољевцу. Доцније је тај потресан тренутак убица описао у болној песми „Звони...”.
Судски претрес Војиславу Ј. Илићу Млађем, након подужих истражних радњи, одржан је пред Зајечарским првостепеним судом у августу 1906. године. Оптужница га је, позивајући се на члан 156 став 2 Кривичног законика Краљевине Србије, теретила за „дело хотимичног убојства без предумишљаја”, зато „што је ноћу између 2 и 3 јула 1905 убио револвером своју жену Даринку, учитељицу из Кривог Вира, у њеном стану...”
У образложењу пресуде изречене претпоследњег дана августа, а до чијег оригинала је овај новинар дошао захваљујући потомцима оптуженог, „утврђено је да је оптужени без своје кривице у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”. Бројни сведоци су недвосмислено потврдили да је убијена Даринка била неверна свом мужу и да је живела у недозвољеним односима са Живојином Стојиљковићем из Кривог Вира.
Суд, којим је председавао Мих. Дав. Гинић, даље је навео да је „ислеђивањем утврђено да писма као и савети њеног мужа нису имали никаквог утицаја на убијену Даринку и она се није вратила на пут врлине и поштења већ је продужила ранији неморални живот...” У својим исказима сведоци су рекли „да је убијена са учитељем Живојином Жиком често ишла у шетње и радо се с њим и код њега задржавала”. Њен станодавац испричао је „да је учитељ Живко редовно, и то кришом, долазио у стан убијене и с њом заједно пио кафу и јурио се, па чак, шта више, и да их је видео једном приликом кад су упалили свећу у соби Даринкиној и легли заједно у њен кревет...”
Судско веће је, на основу сведочења и изведених доказа, утврдило „да је оптужени волео своју жену и да је био јако узнемирен и забринут кад му она није писала...” те „да је оптужени подуже времена болестан и да пати од раздражености живаца у већем степену, да пати од нервозе...” Не чуди стога што је суд закључио да је „оптужени ово дело учинио без ранијег претходног мирног мишљења о истом делу, у узбуђеном душевном стању, изазван и доведен у то стање од стране убијене Даринке и то њеним неморалним животом, који је оптуженом био познат, иако не у овој мери колико је напред наведено...”
Војислав Ј. Илић Млађи осуђен је на шест месеци затвора „која ће му се урачунати од дана лишења слободе и да плати суду 20 динара и притворски трошак по рачуну...” Другог децембра исте године Апелациони суд потврдио је пресуду Зајечарског првостепеног суда...

НОВ ЖИВОТ

Песник који је своје понајбоље стихове изнедрио после трагичног догађаја у Кривом Виру након неколико година оженио се Јованком Првановић, домаћицом, и с њом изродио осморо деце. И у том браку прерано је изгубио троје деце. Данас је жива једино Катарина, настањена у Мостару.
Иначе, Војислав Ј. Илић Млађи писац је четрдесетак књига поезије, приповедака, антологија, есеја, књижевне критике и превода. Био је угледан песник свог времена о чему, поред осталог, сведочи и податак да му је 1936. године пробирљиви Геца Кон објавио збирку песама на 940 страница у тиражу од 3065 примерака, у време кад је било уобичајено да се песме не штампају у тиражу већем од 500 примерака и не дуже од 100 страница.
Неколико његових песама, посебно оне надахнуте несрећом у Кривом Виру, биле су обавезно штиво у читанкама, а није се могла замислити ниједна свечаност на двору без његових „декламација”. Уосталом, припала му је тада не мала част да одржи говор над одрима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића.
Умро је 22. маја 1944. године и сахрањен је у породичној гробници на београдском Новом горбљу.
Након Другог светског рата његово песничко име готово је преконоћ ишчезло, да би тек недавно стидљиво почело да се враћа. У Жабарима је Центар за културу понео његово име, а установљена и књижевна награда „Војислав Ј. Илић Млађи”, првенствено за дечју поезију коју је сам песник често и радо писао.


***

Илићи песници
Почесто се у нас веровало да су Војислав Ј. Илић и Војислав Ј. Илић Млађи у сродству. Ништа од тога. Једноставно, имајући исто име и презиме, чак и средње слово, јунак ове наше приче је, да би се разликовао од свог славног претходника који је живео од 1860. до 1894, себи додао придевак — Млађи. Занимљиво је да су обе породице живеле у комшилуку, на београдској Палилули.


Стихови на Зејтинлику
Стихове уклесане на источној капији ратничког гробља на Зејтинлику код Солуна необавештени су често приписивали Војиславу Ј. Илићу, без оног придевка Млађи, испуштајући из вида да је претходник умро двадесет година пре почетка Првог светског рата.
Стихови су, дакле, Војислава Ј. Илића Млађег и то одабрани након државног (строго анонимног) конкурса, а по одлуци жирија у коме су били Богдан Поповић, Александар Белић и Станоје Станојевић...


Звони...
Журећи стазом из кобнога села
Кроз житна поља, као злато жута,
Ја и мој чувар, лица невесела,
Уморни, најзад, седосмо крај пута...

... Сумње и молбе, гнев, немирну радост,
Све сам глед’о у тами за собом,
И једну бујну, вероломну младост,
Почету песмом, завршену гробом...

Где су сад дани и часови мили,
Кад би у шетњи, у шумицу зашли,
И једно друго, тобож, изгубили,
Па би се опет уз клицање нашли?

... И гле! Мој чувар скиде капу с главе!
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате?” упитах, пун страве,
А он ми рече „Звони... сад је носе...”...

Па, напред!... Возар лудо узмахује
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте... Ах, да л’ се то чује
Како однекуд звони... звони... звони?



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 11:23:57





Историја и легенда

СРПСКИ ДЕСПОТ ВУК ГРГУРЕВИЋ БРАНКОВИЋ, СИН ГРГРУРА СЛЕПОГ И УНУК ЂУРЂА БРАНКОВИЋА
Мач Огњеног Змаја
Био је деспот без деспотовине, јунак без мане и страха, узданица без наследника. Величанствени и трагични последњи сев српског златног средњовековља. С њим се нико није могао равнати од зидина Беча до подно Крушевца, од Темишвара до иза Сарајева и Јајца. Поштовали су га у Бечу, Пешти и Стамболу, а дипломатски језик између тих моћних дворова у то време био је српски. Почива у сремском Купинову, где је и био његов двор

Пише: Јово Бајић



Предање и народна песма зову га Змај Огњени Вук. Имао је две упоредне биографије. Митску и стварну. У митској биографији, он је натприродно антропоморфно биће, рођено са чудесним обележјима: „Није чедо чеда каквано су: вучја шапа и орлово крило и змајево коло под пазухом, из уста му модар пламен бије, матери се не да задојити.” А када се рањен враћао из љутих бојева, „змије њему биље донесоше, а виле му биље превијаше, а вук Вуку лиже ране љуте”.
Стварна биографија српског деспота Вука Гргуревића Бранковића, сина деспота Гргура Слепог и унука Ђурђа Бранковића, давала је основу за митску биографију. За двадесетак година, колико је био присутан на историјској сцени, углавном ратујући у војсци мађарског краља Матије Корвина, деспот Вук Гргуревић учествовао је са српским четама у десетак великих ратова. Показивао је нечувену храброст и ратничку вештину. Битке у којима је побеђивао углавном су биле у српским земљама које су освојили Турци. Његово јунаштво је код српског народа који је био у турском ропству будило наду да српска држава није баш сасвим пропала и да ће доћи време када ће Турци бити побеђени и протерани.
Како сматра Иларион Руварац, Вук Гргуревић рођен је пре 1439. као ванбрачни син Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. Гргур, кога су Турци и ослепели, кратко је носио деспотско звање и при том се ослањао на Турке. Вук се први пут помиње 1458, када је са оцем и великом турском војском боравио у Крушевцу. Са турском војском залетео се у Срем, где их је потукла угарска војска Матије Корвина. Сматра се да је деспотску титулу, уз сагласност Турака, Вук преузео после очеве смрти октобра 1459. Под још неразјашњеним околностима, прешао је 1464. године у Угарску, прихвативши службу код краља Матије Корвина.

СРПСКЕ УДАРНЕ СНАГЕ

Мудри угарски краљ Матија Корвин схватио је да ће Турци, после заузећа Босне, напасти и његову државу. Није имао снаге да директно крене против Турака и сасвим их победи, него је против њих водио борбе на крајиштима, граничним просторима између двеју држава. Храбре и веште ратнике, који су му за такве борбе били неопходни, у значајној мери налазио је међу Србима. Због тога је позвао Вука Гргуревића Бранковића и 1471. године потврдио му деспотско достојанство, доделивши му велике поседе: Ириг и Сланкамен у Срему и Белу Стену у Западној Славонији. Двор му је био у сремском селу Купинову.
Деспот без деспотовине, Вук Гргуревић покушавао је на својим поседима, колико су му прилике дозвољавале, да као и његови преци гради задужбине. Предање каже да је његова задужбина Црква светог Николе у Сланкамену, али и фрушкогорски манастир Гргетег, који је, сматра се, име и добио по његовом оцу Гргуру.
У Срему, Банату и Бачкој било је у то време много српских насеља и доста Срба, па је Матија Корвин од њих формирао посебне српске јединице које су биле ударна песница угарске војске. Поред Вука Гргуревић, у угарској војсци били су још српски племићи Стеван и Дмитар Јакшић, синови војводе Јакше, који су од мађарског краља добили поседе око Мориша, где су се населили. У мађарској војсци као командант се истицао и Владислав Херцеговић, син Стефана Вукчића Косаче. Имао је поседе у Славонији и Срему, а његов је био и град Моровић. Уз раме са њима је био и војвода Милош Беломужевић, који је имао поседе у Бачкој.
У почетку, од 1468. до 1474, српска војска предвођена Вуком Гргуревићем Бранковићем и осталим српским војводама ратовала је са мађарском војском против Чеха и Пољака, а онда је краљ Матија српску војску усмерио да ратује против Турака и турског султана Мехмеда Другог. Прво се краљ Матија устремио на Заслон, на десној обали Саве, на подручју данашњег Шапца. Подигли су га Турци 1471. Краљ Матија опседао га је тридесет три дана, а Заслон је пао 15. фебруара 1476.
После заузећа Шапца, деспот Вук је кренуо у Босну са 150 коњаника преобучених у турска одела, упао на пазарни дан у Сребреницу, која је била у саставу српске деспотовине. У Сребреници су српски ратници тада побили око пет стотина Турака, дошли до плена и спалили град. Затим је Вук заузео и опустошио Кучлат, онда, иако рањен у ногу, упао у Зворник. „Са огромним пленом вратио се Вук у краљев табор под Шапцем. Из Босне је довео велику множину српских становника и све их населио по српским местима.” Забележено је и то да је турског султана Мехмеда Другог заболео пораз у Шапцу који се као жаока забио у његово срце. Заузеће Шапца, као и остале походе деспота Вука, опевала је српска десетерачка песма.
ПОХОДИ И ПЕСМЕ

После пораза у Шапцу Турци су брзо припремили одговор, изненада су упали у Банат и продрли све до Темишвара. Према Турцима се устремила војска деспота Вука и Дмитра Јакшића. Пресрели су турску војску коју је водио господар смедеревског санџаката Алибег Михалбеговић и до ногу је потукли. Тада је Вук заробио око триста Турака и појавио се са њима у табору краља Матије код сремског села Беркасова. Крајем исте године Вук је покушао да од Турака заузме Смедерево, престоницу његових предака, али у томе није успео.
Ратни походи Матије Корвина усмерили су се после тога према западу. Од 1477. до 1479. ратовао је против римско-немачког цара Фридриха Хабзбуршког. Војска се приближила Бечу, под чијим зидинама је краљ Матија разапео шатор. Српске чете предвођене деспотом Вуком удариле су на Доњу Аустрију, рушећи све препреке пред собом. Народ из доње Аустрије обраћао се краљу Матији молећи га да повуче своју војску, а за узврат ће они признати његову власт.
Српска војска деспота Вука затим се поново окреће против Турака. У одсудном тренутку битке на Хлебном пољу, коју је против Турака водио ердељски војвода Стефан Батори, када је хришћанска војска била пред поразом, умешали су се деспот Вук и Дмитар Јакшић. Турска победа тада је била преокренута у тешки пораз.
Новембра 1480. краљ Матија је упутио своју војску у Босну. Она се окупила под зидинама Јајца, у којем је тада била угарска посада. Одатле, испод зидина Јајца, војска — у њој и српске чете Вука Гргуревића — муњевито је кренула у централну Босну. Упали су у Сарајево, где су остали три дана. У извештају упућеном краљу Матији Корвину каже се: „Град дадосмо спалити, а благо пашино и што је у граду било, све узесмо и сву околину попалисмо.” При повратку Вук је поразио турску војску код Травника. И сто година после овога догађаја сарајевски Турци још увек су помињали Вуково име уз клетву.
Боравак деспота Вука у Босни и његове победе над Турцима биле су пропраћене одушевљењем код хришћанске раје која је на све одговорила песмом. Јавио се већи број десетерачких песама и легенди о деспоту Вуку и његовим јунаштвима. Неке песме су га суочавале са Ђерзелез Алијом, где су њих двојица одмеравали снаге. И ове песме су преживеле све до XIX века, а забележене су и неке где се деспот Вук јавља под именом Вук Јајчанин.
ЋИРИЛИЧНА ДИПЛОМАТИЈА
У јесен 1481. угарска и турска војска сукобиле су се на Дунаву. Битка се заметнула на шајкама, испод града Храма. Српске чете у угарској војсци, предвођене деспотом Вуком Гргуревићем, прешле Дунав и наносећи Турцима поразе и низу доспеле на југ чак до Крушевца, где су остале дванаест дана. Одатле се деспот Вук вратио назад и прешао Дунав, водећи са собом више од 50 хиљада Срба који су се населили у Банату и Бачкој. И овај догађај опеван је у народној песми.
Као по правилу, одмах после тога уследила је одмазда. Турци су изненада 1482. прешли Дунав и кренули према Темишвару, палећи и пустошећи простор између Тисе и Мориша. Пресрео их је деспот Вук са другим војводама, а већина турских војника била је усмрћена у борби.
Наредне године, 1483, опет у јесен, Змај Огњени Вук је поново био у Босни, на реци Уни, где је са својом војском пресрео Турке на повратку из похода у Крањску и Корушку, одакле су се враћали са богатим пленом и робљем. Заметнула се тешка дводневна битка. Вук је извојевао победу, а на хиљаде Турака остало је на бојишту.
И код Угара и код Турака Вук Гргуревић уживао је изузетно велики углед. Повераване су му чак изузетно осетљиве дипломатске мисије и у посредовању о миру између турског султана Бајазита Другог и угарског краља Матије Корвина. Сачувано је пет писама која сведоче о дипломатској делатности деспота Вука. Та писма потврђују да су се званични контакти између угарског краљевства и турске царевине одвијали на српском језику и да су две стране једна другој писале писма ћирилицом. И на султановом и на угарском двору постојале су српске канцеларије. Та писма сведоче да је, ступивши на престо 1481. године и заменивши Мехмеда Другога, Бајазит Други настојао да за себе придобије деспота Вука. Како каже Никола Радојчић, „нудио је Вуку једну област између турског царства и угарског краљевства у којој би он онако био потчињен Турској како су и раније били његови преци”.
Деспот Вук Гргуревић Бранковић је умро 16. априла 1485. године. Не зна се је ли погинуо у боју, или је издахнуо због рана или неке болести. Сахрањен је у Купинову у Срему. Био је ожењен Барбаром Франкопан са којом није имао деце.



[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 11:26:41



ПЕСНИКИЊА МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА (1830–1878), „ПОНОСНА КЋИ СРЕМА”
Нежна вила фрушкогорска
Из далека долазише да виде њене „надземаљске очи”. Посећују је Јован Суботић и Иван Мажуранић, Јохан Сајдл јој посвећује песму, својим стиховима величају је Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић, Вук је зове својим „чедом Фрушке”, кнез Михаило себе сматра њеним пријатељем и заштитником, митрополит Михаило је лично позива у Београд, а Његош за њу вели: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.” Како је могло доћи до тога да сконча у беди и самоћи, преживљавајући од даћа и задушница на београдским гробљима? Шта се то десило са њом, шта се то десило са нама?

Пише: Марина Матић



Срем. Света Фрушка Гора. Буковац и Врдник. Тачке у којима почиње пут славне Српкиње, Милице Стојадиновић. Није случајно Милица потекла из овог драгуља српског, посутог светим манастирима и испресецаног боготражитељским путевима, из те земље светионика и прибежишта, земље с вишевековним „погледом на Србију”. Овај предео, са много слојева, историје, мита, витештва и молитве, одредио је умногоме живот, снове, идеале и поезију Милице Стојадиновић.
Милица српска Песмотворка, Милица „Врдничка вила”, Милица Јованка Орлеанка, Милица патница српска. Сва ова лица у нежној личности врле Српкиње, те Милице, које се, авај, са великим закашњењем опет присећамо. Да ли имамо право да наше велике не препознамо на време, или да себе (не њих!) једноставно препустимо таквом забораву кад нам се усхте?
Некада је била веома поштована, вољена и слављена. Њена поезија трепери од родољубља и чистог, готово наивног узбуђења и заноса. Припада старијем песничком нараштају, оном који је певао четрдесетих година XIX века, али је њена узвишена осећајност за српски род тесно повезује и са наступајућим романтичарима. Ипак, Милица не отвара своје женско срце, не открива своје девојачке снове, своје тајне чулности. И вели:

Кад се небо мути, не каже зашто,
Нит росна киша рад кога пада,
А срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?
Ја зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим?

Из далека су познати долазили у Врдник да је посете и да виде њене „надземаљске очи”. Била је Вукова млада ученица, његова „кћи из Фрушке”, и вредно је сакупљала народне умотворине, жарко желећи да „свет види ко су Срби”. Била је пријатељица Лудвига Аугуста Франкла, Јохан Сајдл јој је посветио песму, Иван Мажуранић и Јован Суботић јој долазе у посете, Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић је величају својим стиховима. Свуда се знало за Милицу, песникињу српску. Велики Његош је говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.” Кнез Михаило Обреновић ју је сматрао својом пријатељицом и словила је као његова дворска песникиња.

ИЗМЕЂУ АРКАДИЈЕ И ТАМЕ

Шта се то десило, те Милица остаде сама и заборављена?
Постоје два кључна, судбоносна прелома која су трајно обележила Миличину судбину, њен живот и њену смрт. Два раскршћа на трагичном путу између Аркадије и Таме. Један моменат је свакако изненадна смрт кнеза Михаила, а други је њен коначни одлазак из Врдника у Београд, неколико година пред смрт.
Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу већ и за многе друге великане тог времена и за саму Србију. Као да млада, тек запупела слобода и култура Србије бивају, смрћу кнеза Михаила, пресечене. Милица више никад није скинула црнину. Анастас Јовановић се повукао из јавног живота и до своје смрти се није више јавно ангажовао, иако га је краљ Милан свесрдно наговарао да остане при двору. Тих година умире и низ великих Срба. Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити.
Смрћу кнеза Михаила Милица губи великог пријатеља, али и покровитеља. Кнез Михаило ју је веома ценио као песникињу и помогао је штампање њених првих збирки песама. Милица се често присећала њихових дугих разговора, вођених док је била на двору. Никада се није опоравила од тог губитка, али остаје усправна и висока у својој патњи. Све више ју је освајало осећање удаљавања; њиме је пригушивала истину да се у њој зачео и расте ненадокнадив губитак. Од тада је лебдела у времену ишчекивања да се догоди што се мора догодити.
Други моменат, њен коначни одлазак из Врдника, опет је изнуђен. Била је принуђена да оде, јер све оно што је волела и што је било њено сада су „газиле туђе ноге”. Те 1875. њен брат продао је и њен последњи виноград, и већи део њихове родитељске куће. Није то могла да гледа, да поднесе. Напушта своју Аркадију, како ју је често називала. Бол због свега што ју је снашло можда најбоље илуструју њене речи: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва.” Или: „Ево рај остављам, без кривње и греха.”
Често предели и душе стварају једно друго, а сада све оно што је волела, постаје само сенка и мисао.

ГДЕ СЕ ДЕНУ ТО СРДАШЦЕ НАШЕ

Живела је још само за своју идеју да је потребна свом народу, својим Србима, да их бодри својом песмом и да им превија ране својим рукама. С том идејом, на позив митрополита Михаила, хита у Београд. Много касније, с тугом се сећала зидина Београда које је долазећи угледала са пароброда „Диана”, а тај поглед романескно је овековечила њена имењакиња Милица Мићић Димовска у свом роману Последњи заноси МСС: „Осећала се као поново рођена, као враћена самој себи након дугог изгнанства. Пред њом је била нова домаја. Домаја древне постојбине, мислила је сузних очију.”
Више није било кнеза Михаила, њеног покровитеља, али се надала разумевању добростојећих, родољубивих српских градских породица које би могле бити заштитнице таквог песника и уметника. Није било тако!
То су били они исти људи који су својом равнодушношћу и погледима с неосноване висине, „са врха празнине”, отерали и Катарину Ивановић, када се млада сликарка, надахнута родољубљем, половином XIX века обрела у Београду. Била је тражена само да слика портрете београдских малограђанских каћиперки у богатим, златом извезеним, помодним градским ношњама. До које мере је ишло њихово потцењивање младе сликарке показује једна епизода забележена током њеног боравка у Београду. Једном приликом, сликајући једну од српских госпођица у пејзажу, поче киша. Надмена госпођица се брзо укрцала у свој фијакер, оставивши Катарину Ивановић да се по киши и блатњавим улицама враћа пешке до куће. Њу, Катарину, ту нежну, суптилну душу која је дрхтала од љубави према својој младој отаџбини. Катарину која је сањала да слика херојску историју свога рода, као што је Милица певала о томе.
Шта су те „врле госпође” знале о томе? Да ли се неко тада обазирао на Катаринин или Миличин бол? Ко је уопште мислио о њима? Умео је тај Београд, о којем се увек сневало и за којим се у даљинама чезнуло, да буде тако неправедан, тако окрутан према својима. Тај Београд који није прихватио Милицу Српкињу! Тај Београд који је хрлио да овацијама поздрави такозвану „српску Јованку Орлеанку” у лику Жане Меркус, а да истовремено није осећао своју Милицу, своју херојску песникињу!
Болело ју је. Удаљавала се. Она која је посветила читав свој живот српству, певала о „славенским липама” као дрвећу слободе, о Карађорђу, о Книћанину и његовим добровољцима, војводи Стевану Шупљикцу, о давним српским краљевима и јунацима, о Лазару, Обилићу, Душану. Та, таква, наша Милица, српска хероина, умире напуштена, заборављена. Задње месеце проводила је по гробљима, ходајући полако између крстача и живећи од задушница и даћи.

БЕСЕДЕ И ДАЋЕ

Потресну епизоду овог Миличиног периода наводи и Димовска:
„Никад је нико не би упитао да ли је позвана на парастос и ко ју је позвао. Пропуштали су је са страхопоштовањем, избегавајући физички додир с њом, као да је губава. Могла је да напуни торбу храном, чак је то била и обавеза њена. У руку би јој тутнули парче хлеба и поховано месо. Она је, не срамећи се, узимала флашу с ракијом и свечано обављала цео ритуал, не враћајући више флашу на сто. Док им је беседила, глас јој је треперио, као да ће заплакати, али уместо ње зајецале су жене које су служиле окупљене.”
Милица умире на начин како умиру они што су много патили и изгубили све, те у чудном обрту смисла постају слободни и мирни, готово нерањиви. Ма шта урадили, ништа недостојно их не дотиче.
Није Милицу убила немаштина, материјална беда. Ко добро познаје жену, зна да она „живи само у заносу, у оку мушкарца, у течној љубави вина”. Милица је живела у заносу за своју младу Србију, за њену херојску историју и њене јунаке, у заносу који се пружао са њеног прозора ка врдничким виноградима од чијих је плодова сама справљала врхунски бермет и шилер. У заносу при погледу на стабло високе мареле на брежуљку, ка плавим бреговима, ка прашњавим врдничким друмовима који јој прљаше ивице хаљине.
Заувек одлазећи из свог врдничког раја, желела је да свој занос преда Београду, младим устаницима, рањеницима, да је препознају као своју Јованку Орлеанку, вечну љубавницу српства, своју Милицу Српкињу. Мислила је да ће својим беседничким даром покренути из душевног мртвила родољубе окупљене око Цркве и Друштва „Црвеног крста”, она, сиромашна материјално а богата духовно. Требало је да то буде коначни смисао њеног пута, круна и остварење идеала из њене поезије.
Тај занос остао је без одговора. Београд је није разумео или није она њега. Нико више није желео да је препозна. Где ишчезну она љубазна господа која писаше о њеним „надземаљским очима”?
Убио ју је заборав. Милица је морала да буде опчињена да би живела. Без заноса и опчињености остајала је празна, бескрвна, апстрактна, бесмислена. Прогутала ју је горчина и она остаје заувек згрчена у својој суровој самоћи, ишчупана из свог фрушкогорског раја. Сећала се још само, понекад, траве пуне њој тако омиљеног НЕЗАБОРАВКА.





[You must be registered and logged in to see this link.]

vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od vivijen taj Sub 9 Okt - 11:29:05



Визионари

НЕОБИЧНИ ПИСАЦ ЛАЗАР КОМАРЧИЋ (1839–1909), „ЗАБОРАВЉЕНИ ПРОМЕТЕЈ СРПСКЕ КУЛТУРЕ”
Једна поново упаљена звезда
Увек је ишао испред свог времена и савременика, неиспитаним стазама, плаћајући цену која се за то мора платити. Увек превисоку, понекад страшну. Написао је први српски научнофантастични роман. Међу првима у Србији, по узору на Артура Конана Дојла и Вилкија Колинса, писао је детективске романе. Као уредник, дао је велики допринос модернизацији српске штампе и први увео правунаучну рубрику. Пред стогодишњицу његове смрти, крајње је време да овај јединствени стваралац добије место које објективно заслужује у српској култури

Пише: Марко Танасковић


Крај XIX и почетак XX века представља нарочито узбудљиво време за српску државу и културу. Док се млада српска држава суочавала са бројним изазовима, како споља, тако и изнутра, а српско друштво убрзано приближавало европским грађанским стандардима, српска култура пролази кроз један од својих „златних периода”: долази до ослобађања велике стваралачке енергије у свим уметничким дисциплинама, књижевна сцена нарочито буја, пишу се велика дела и стасавају неки од највећих писаца и песника савремене српске књижевности.
Међу њима посебно место заузима Лазар Комарчић — писац, новинар и уредник, занатлија, учитељ и угоститељ, једна од оних свестраних, прометејских фигура каквом би се подичиле и много богатије и веће културе од наше. У своје време незаслужено оспораван и ниподаштаван, Комарчић је данас у Србији практично сасвим заборављен, а његово дело избрисано је из историјских и књижевних читанки. Чини се да је коначно, скоро читав век након његове смрти, дошао тренутак за превредновање његовог комплетног књижевног дела и препознавање његовог заслуженог места у историји српске културе.
Лазар Комарчић је увек ишао испред свог времена и утабавао нове стваралачке стазе, због чега је често плаћао цену неразумевања која је резервисана за истинске иноваторе и пионире. Међу првима у Србији писао је детективске романе по узору на Конана Дојла и Вилкија Колинса, а у историју је ушао и као аутор Једне угашене звезде, првог српског научнофантастичног романа. Осим тога, као уредник у Виделу и бројним другим часописима, дао је велики допринос модернизацији српске штампе: запошљавао је стране дописнике и стручне сараднике, промовисао истраживачко новинарство и, нарочито, научно-популарне чланке и студије.
Као и у случају многих великих уметника и бројних сународника, Комарчићев животни пут није био посут ружама. Рођен је 9. јануара 1839, у селу Глогу, у прибојској општини која се још увек налазила под турском влашћу. Стицајем околности, принуђен је да побегне са породицом у Србију, у Ваљево, где учи терзијски занат. Након тога се сели у Београд, где ради као занатлија и у слободно време похађа гимназију. Жеља за образовањем и знањем била је код младог Комарчића толико јака да он често гладује када нема посла, само да би наставио школовање.
Нажалост, за време турског бомбардовања Београда 1862, он бива рањен и остаје без прстију на десној руци (сем палца и малог прста), тако да је принуђен да напусти занат. Успева да научи да пише левом руком и полаже учитељски испит, након чега једно време ради у просвети.
Жеља за динамичнијим животом и сестрина молба доводе га у Шабац, где преузима вођење градске кафане. Кафана, то свето место где су се деценијама кројиле српска политика и књижевност, постаће његова инспирација за писање и стварање, јер ће га изложити свом богатству различитости људских нарави и судбина. Он ће касније то искуство назвати „својим универзитетом”, јер му је омогућило да из прве руке сагледа „све што је болесно и здраво у животу једног народа”. Иако инвалид, као добровољац учествује у оба рата Србије и Турске 1876-77.

КОСМИЧКА СОЦИЈАЛНА ПРАВДА

Након тога улази у новинарство и ради у неколико часописа пре него што постаје главни уредник Видела (1882–1896), листа тада владајуће партије и једног од најзначајнијих часописа тог доба. Иако се у младости залагао за социјалистичке и либералне идеје, доласком на уредничко место Комарчић прави велики заокрет и прилази напредњацима Милутина Гарашанина (његовом оцу Илији посветио је свој роман Једна угашена звезда).
У својим текстовима, он неуморно агитује за национално јединство и залаже се за то да се чује глас обичног човека из народа — сељака, занатлије, калфе, паланчанина. Због тога стиче велике симпатије у чаршији, а кретање у кругу учених људи и политичара користи за непрекидно усавршавање и стицање образовања (научио је руски и француски језик, како би могао читати велике романе тог доба). Такође, у српску штампу први уводи научну рубрику, Из науке, коју сам пише и у којој на приступачан и разумљив начин објашњава најновија научна достигнућа.
У књижевност закорачује крими романом Драгоцена огрлица, написаним по узору на стране детективске приче које су излазиле у тзв. свескама за грош, и то као већ формиран и зрео аутор (имао је 41 годину када је писао ово дело). Иако смештен у Француску, овај обимни роман је очигледно био инспирисан скандалом око поништења тестамента великог донатора Илије Коларца. У овом, као и другим крими романима — Два аманета (1983), Просиоци (1905) — уочљива је способност аутора да изађе из ограничавајућих оквира жанра, пре свега вештином писања и композицијом, али и социјалном тематиком, филозофским мислима и научним подацима.
Такође, већ тада се могло закључити да је за Комарчића један од главних циљева писања да забави читаоца — нешто што је српска академска и књижевна елита одувек сматрала кардиналним грехом. Други циљ Комарчићеве прозе био је скретање пажње на проблеме социјалне правде, односно покушај да се кроз критику унапреди раслојено друштво, да укаже и опише муку сељака и лицемерје богаташа. То се најбоље види у Комарчићевом другом роману Бездушници, који је био амбициозно замишљен као српски пандан Игоових Јадника, али никада није завршен.
Највећи успех Комарчић постиже романом Разорени ум (1893), за који чак добија награду Српске академије и који је накнадно уврштен у списак 100 најбољих српских романа у историји. Ово најамбициозније и најсложеније Комарчићево дело говори о Вањи, студенту филозофије, великом проучаваоцу Канта, који машта о нечему што је и Комарчићева страст — о васиони. Бежећи од љубавне патње, он размишља о постанку космоса, али то двоје, „девојка и васиона, узнемиравају његову душу и мало по мало помућују његов ум”. Овде се већ назире заметак идеја и поступака који ће до краја развити у Угашеној звезди.

ПРЕДОСЕЋАЊЕ НОВОГ ДОБА

Ако су му и склоност ка петпарачким жанровима, попут крими романа, још и могли опростити, високи академски кругови никако нису били спремни да пређу преко онога што је дошло после. Појава научнофантастичног илустрованог романа Једна угашена звезда (1902), који је Комарчић написао у позним годинама, доживљен је као прворазредни инцидент и недопустива ексцентричност. У то време у свету, његови савременици Жил Верн и Херберт Џорџ Велс стварају оно што ће касније бити препознато као научна фантастика, док у домаћој литератури и даље царује романтичарски реализам. Ипак, мора се рећи и да Комарчић није био баш сасвим усамљен — Драгутин Илић, брат српског песника Војислава Илића, још је 1889. написао научнофантастичну драму После милион година.
Комарчић је, као и многи интелектуалци, предосетио долазак новог доба. Данас нам то изгледа наивно и далеко, али једна од омиљених тема за разговор у образованим круговима с краја XIX века је и Дарвинова теорија еволуције. Ако се све мења и усавршава — да ли то важи и за свемир?
Главни протагониста Једне угашене звезде је један београдски љубитељ астрономије који ће на починак поћи под утиском популарног предавања из ове научне дисциплине, одржаног у Грађанској касини. Успут, болно је свестан незнања и површности већине слушалаца које је тамо видео — трговци, чиновници, људи окренути сопственим малим проблемима. У сну му се изненада укаже дух славног научника Лапласа који његово астрално тело води у праву свемирску одисеју, откривајући и објашњавајући му успут велике астрономске тајне и чудеса.
Ово пионирско дело, написано под јаким утицајем француског астронома Камија Фламаријона, имало је пре свега просветитељски и едукативни задатак, приближавајући малтене све најновије космолошке теорије и податке просечном читаоцу, а онда их ради забављачког ефекта надограђујући у фантастичну причу. Роман обилује егзактним подацима — удаљеностима, величинама и запреминама планета, сунаца и сазвежђа, трајањима обданица и година, описима периода еволуције, хемијских и физичких процеса, поткрепљених графикама небеских тела, праисторијске флоре и фауне. Иако аутор не успева у потпуности да „оживи” научне чињенице и да их повеже у течну и узбудљиву причу, те самим тим роман може бити помало тежак и досадан савременом читаоцу, ово ванредно храбро дело „остаје споменик мислима и сањарењима једне душе која је, измучена на Земљи, тражила утеху међу звездама”.
У време писања Једне угашене звезде и непосредно након тога Комарчић је живео на рубу егзистенције. Престанак излажења Видела гурнуо га је у сиромаштво и немаштину, а династичка смена даље доприноси његовој изолацији јер је у јавности био означен као присталица куће Обреновића.
Комарчић је и пре тога прошао кроз велике трагедије; као врло млад остао је сироче, а доживео је и да сахрани двоје своје деце. Уништен тешким радом и сталном бедом, умро је 9. јануара 1909, тачно на свој седамдесети рођендан. Заједно са њим умрла је и српска научна фантастика, која је васкрснула тек крајем седамдесетих година прошлог века.
Године 1981. групица заљубљеника у SF оснива Друштво љубитеља научне фантастике у Београду и даје му име по Лазару Комарчићу. Све то се дешава након што су аутори попут Артура Кларка, Роберта Хајнлајна и Исака Асимова учинили научну фантастику изузетно популарним и признатим књижевним жанром; у своје време Комарчићеви покушаји да својим сународницима отвори нове хоризонте нису наишли на одјек, али су нас, свесно или не, заувек повезали са светским током. Због тог оствареног континуитета, али и због других великих достигнућа у књижевности и новинарству, овај оригинални и непретенциозни стваралац заслужује да пред стогодишњицу његове смрти буде враћен на почасно место које му припада.




vivijen
Moderator Foruma
Moderator Foruma

Zlatni Pehar Za Više Od 10.000 Poruka
Srbija

Grad : Zvezdan
Browser : Opera
Broj Postova : 13509
Broj Poena : 59069
Reputacija : 971
Datum upisa : 29.01.2010
Datum rođenja : 03.08.1953
Godine Starosti : 63
Pol : Ženski Zodijak : Lav Zmija

Zanimanje : slikanje, pisanje,primenjena umetnost
Raspoloženje : smireno
Uzrečica : ah
Knjiga/Pisac : orkanski visovi

Nazad na vrh Ići dole

Normalna Re: Zanimljivosti i biografije poznatih licnosti

Počalji od Sponsored content Danas u 21:50:40


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 9 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu