Legende o Titaniku

Novi Titanik će isploviti 2012?!





O čuvenom brodu „Titanik“ snimljeno je mnogo filmova u kojima je ispričana priča o sudaru „nepotopivog“ broda sa ledenim bregom. Poslednji snimljen film „Titanik“ režisera Džejmsa Kamerona, zahvaljujući specijalnim efektima, najvernije prikazuje šta se zaista dogodilo te hladne aprilske noći 1912. godine. Ipak, da li je baš sve bilo onako kako smo u filmu videli, ili postoji još ponešto što nije prikazano? Istraživači ove čuvene nesreće došli su do zaključka da je potonuće Titanika, u stvari, savršen zločin i da je od samog početka ovaj brod bio predviđen samo za - jedno putovanje.

SABOTAŽA PRE ISPLOVLJAVANJA?
Jedno od pitanja koje se često postavlja je: zbog čega je toliko priče baš o Titaniku, kad je bilo i drugih velikih potonuća? Čuveni brod „Lusitanija“ je takođe potopljen pod izuzetno sumnjivim okolnostima. Nesreća se desila 1915. godine, a poginulo je 1.200 ljudi. Na ovom američkom trgovačkom brodu je tajno bilo utovareno oružje velikog kalibra i o tome, navodno, niko ništa nije znao, pa čak ni kapetan, sve dok brod nije bio torpedovan. Po rečima istoričara, brod su potopili Nemci, međutim, nema odgovora na pitanje kako su saznali za tajni tovar, kao i zbog čega je oružje uopšte stavljeno na civilni brod. Zaključak istraživača je da su potapanje izazvali Amerikanci, kao i da je tadašnji predsednik Vudro Vilson dobio podršku naroda kako bi ušao u Prvi svetski rat i bio na strani Velike Britanije. Tako je 1.200 ljudi bilo žrtvovano zbog politike, odnosno zbog novca. Neko je iz svega toga izvukao profit, a to je moćan finansijski bankarski lobi koji je finansirao sve zaraćene strane.
U poslednjih 400 godina, bilo je preko 65.000 brodoloma, ali je Titanik ipak medijski najviše bio propraćen. Postao je legenda pomorskih katastrofa. Zašto?
Istraživač i istoričar Dejvid Braun smatra da je brod potonuo zato što je pukao, a ne kako se mislilo - da je pukao zato što je tonuo. Smatralo se da je Titanik pretrpeo ogromno razaranje usred udara u ledeni breg, ali ako znamo da je brod bio zaustavljen i da je udario samo silom inercije u ledeni breg, onda je sumnjivo kako je brod imao tako katastrofalnu štetu. U filmu je baš tako i prikazano, a preživeli mornar sa Titanika, Fredrih Fit je pred istražnim senatom SAD rekao da su mašine bile zaustavljene i da su pokrenute unazad, kao i da je brod skrenuo ulevo, ali je sudar bio neizbežan. Možemo da zamislimo udar čelika u led - veoma je čudno da je pri takvoj inerciji bila izazvana nesreća tako velikih razmera. Ipak, mediji su podržali priču da je udar u ledeni breg izazvao ovu nesreću. Ako se podsetimo da je medije i tada, kao i danas, kontrolisao međunarodni bankarski lobi, jasno je da iza potapanja Titanika stoji upravo on.
Pominje se ogromno oštećenje brodskog korita u delu gde je bila kotlarnica i tu se, po mnogim činjenicama, i desila razorna eksplozija. Neki misle da je namerno napravljen propust pri konstrukciji broda kako bi se on što pre raspao.

SCENARIO KATASTROFE – U KNJIZI
Postoje pitanja na koje i danas nisu nađeni odgovori, a Neka od njih su: zbog čega je na brodu bilo manje čamaca nego što je za takav brod predviđeno? Zašto su čamci spuštani poluprazni? Bitno pitanje je i zašto brod nije bio opremljen crvenim raketama za pomoć, već samo belim signalnim raketama koje ne služe za to. Sve ukazuje na to da je neko baš želeo da Titanik bude potopljen.
Neizbežno je spomenuti knjigu Morgana Robertsona „Olupina Titana“ koja je izašla 1898. godine, tačno 14 godina pre potonuća Titanika. Robertson je u njoj opisao brod zapremine 70.000 tona (Titanik je imao zapreminu od 66.000 tona), dužine 800 stopa (Titanik - 882 stope) i oba broda su imala tri pogonska propelera koji su mogli da razviju brzinu od 24 čvora. Brod iz knjige je imao 40.000, a Titanik 45.000 konjskih snaga. Takođe, oba broda su imala manje čamaca za spasavanje nego što je bio potrebno, dakle - samo za deo putnika. I Titan i Titanik su imali kapacitet za 3.000 ljudi i smatrani su nepotopivim. U knjizi se opisuje hladna aprilska noć i udar broda u ogroman ledeni breg. Titanik je baš 12. aprila u 23:40 udario u ledeni breg – oba broda doživela su katastrofu u severnom Atlantiku. Brod iz knjige je putovao iz Njujorka, a Titanik je putovao u Njujork. U Robertsonovoj knjizi, brod tone 2 sata, baš kao i Titanik. Brod iz knjige se zove Titan, što je gotovo identično sa imenom stvarnog broda.
Scenario za katastrofu Titanika je napisan čitavih 14 godina pre nesreće, ali je trebalo da se i odigra. U stvari, trebalo je naći žrtve kako bi se ispunilo ono što je u knjizi bilo zapisano. Ali, treba imati na umu da se nijedan zločin, a naročito tako velika katastrofa, ne dešava bez ozbiljnog motiva. S obzirom na to da iza svega stoji moćan bankarski lobi, u pitanju je mogao da bude samo – novac.
Zato treba spomenuti i knjugu „Tajne federalnih rezervi“ Justasa Mjulinsa u kojoj se govori o tome da su se tokom 1910. godine sastali najuticajniji bankari Evrope i SAD sa ciljem osnivanja međunarodne bankarske organizacije koja će imati monopol nad finansijama u SAD i Evropi. Međutim, problem je bio u sledećem: američki predsednik Mekinli je 1900. godine zakonski uspostavio Zlatni bankarski standard, što znači da je svaka novčana vrednost morala da ima pokriće u zlatu. Na taj način se nije moglo manipulisati novcem bez pokrića, što je ometalo poslove velikim bankarima. Mekinli je ubijen samo godinu dana nakon donošenja ovog zakona, a na njegovo mesto je, bez izbora, došao Teodor Ruzvelt koji je postao najmlađi predsednik SAD. Da li je čudno što je Ruzvelt već bio na mestu potpredsednika SAD, godinu dana pre atentata na Mekinlija? Njegova pozicija predsednika bila je unapred pripremljena, kao i ukidanje Zakona o zlatnom standardu koji je Mekinli doneo.
Međunarodni bankarski lobi je želeo da uvede elastičnu finansijsku politiku u kojoj novac ne bi morao da ima zlatno pokriće, a to bi značilo da bi bankari davali kredite koji ne bi imali stvarnu vrednost, odnosno koji za pokriće ne bi morali da obezbeđuju zlato. Takav novac bi bio običan papir, bez ikakve stvarne vrednosti. Ovo je uspešno bilo sprovedeno u Engleskoj još u 17. veku i tada je nastala čuvena Bank of England.

NAJBOGATIJI LJUDI NA BRODU
Tri žrtve koje su bile na brodu, verovatno su uzrok čitave katastrofe. Prvi je bio tada najbogatiji čovek na svetu - Džon Džejkob Astor, čija se imovina procenjivala na 500 miliona dolara, što bi u današnjem vremenu predstavljalo cifru od oko 11 milijardi iste valute! Druga žrtva bio je Bendžamin Gugenhajm koji je bio naslednik rudnika zlata, srebra i bakra. Njegovo telo nikad nije pronađeno. Treća bitna osoba bio je Izador Štraus, izuzetno bogat trgovac i vlasnik lanaca robnih kuća Mecy`s.
Sva trojica su se oštro suprotstavljala ukidanju Zakona o zlatnom standardu, kao i formiranju federalnih rezervi, a kako tvrde neki istraživači, protivili bi se i učešću SAD u Prvom svetskom ratu. Rat je bio potreban kako bi glavna evropska bankarska dinastija Rotšild ekonomski oslabila Tursku, a Englezi imali kontrolu nad Palestinom. To je kasnije ukazalo na stvaranje privatne države Izrael u kojoj je nafta donosila ogromno bogatstvo i gde su najveći bankari uložili svoj kapital.
Dinastija Rotšild vekovima je bila glavni bankar katoličke crkve i najzaslužnija je za ogromno bogatstvo koje je katolička crkva stekla zahvaljujući berzanskim špekulacijama. Možemo da navedemo, samo kao primer, da bostonska nadbiskupija u obveznicama ima preko 635 miliona dolara. Bogatstvo koje katolička crkva poseduje je javnosti nepoznato, ali se sigurno radi o zapanjujuće velikim sumama.
Publicista Dag Jurči smatra da su u potapanju Titanika učestvovali jezuiti, red koji je još u 17. veku stvorila rimokatolička crkva. To je najmilitantnije krilo u okviru crkve koje se svim mogućim sredstvima borilo za interese pape i bogaćenja. Kroz istoriju su bili poznati kao akteri najsvirepijih događaja i atentata i to sve zarad interesa crkve. U svom tekstu „Kako je potopljen Titanik“, Jurči daje argumente za svoje tvrdnje. On kaže da je J. P. Morgan, vlasnik kompanije „White Star Line“, u dogovoru sa jezuitskim sveštenicima iz redova rimokatoličke crkve, počeo da gradi brod koji je bio gotovo identičan „junaku“ iz Robertsonove knjige „Olupina Titana“, ali i sa istim manama koje je brod imao i, što je najdrastičnije, sa njegovom sudbinom. Pisac Erik Džon Felps je u svojoj knjizi „Atentatori Vatikana“ naveo da je jezuitska organizacija „Crni papa“ u saradnji sa CIA-om i Mossad-om sprovela teroristički napad na Njujork 11. septembra 2001. godine. Ne treba zaboraviti da su ove dve zgrade bile simbol moći dinastije Rokfeler.

KAPETAN BRODA - JEZUITA
Belfast je mesto u kojem je počela izgradnja Titanika 1909. godine. Ovo je bio grad protestanata, koje su jezuiti istorijski dugo mrzeli, što otvara mogućnost da je brod od samog početka bio predodređen za žrtvovanje. Istraživači i danas pokušavaju da otkriju sve „propuste“ koji su, izgleda, namerno napravljeni na brodu. Jurči u svojoj knjizi pominje da je kapetan broda Titanik, Edvard Šmit, bio jezuita ili, kako se to kaže, sveštenik-vojnik u civilu. Nakon 45 godina plovidbe, putovanje Titanikom bilo mu je poslednje u životu.
Dokumentarni film „Tajne Titanika“, koje je snimljen 1986/87. godine za TV „ Nacionalna geografija (National Geographic)“, prikazuje da se u Sautemptonu ukrcao i Fransis Brauni, tada najmoćniji jezuita u celoj Irskoj. On je bio nadređeni kapetanu broda Edvardu Šmitu. Interesantno je da se Brauni iskrcao sa broda tri dana pre njegovog potonuća! Postoje dokazi da mu je rečeno da sa broda siđe u luci Kork u Kvinstaunu i da se ne vraća. Jedine fotografije koje su osvanule u novinama odmah nakon nesreće, bile su upravo one koje je Brauni slikao.
U knjizi „Atentatori Vatikana“ Džon Felps je napisao da se otac Brauni ukrcao na brod, fotografisao tada još uvek žive putnike, dao instrukcije kapetanu Šmitu i odmah sutradan se iskrcao sa broda.
Interesantno je i da je kapetan Šmit, po zvaničnoj verziji, dobio osam poruka da uspori brod, jer je plovio u opasnim vodama gde je bilo mnogo ledenih bregova. Kapetan je to i sam znao, s obzirom na njegovo iskustvo i plovidbe baš tim destinacijama. Njegovo telo nikad nije pronađeno, pa se mnogi s pravom pitaju: da li je kapetan Šmit preživeo potop? Nažalost, taj odgovor nikada nećemo dobiti. Na kraju, ipak ostaje da razmislimo: da li se Titanik raspao i potonuo zbog velike eksplozije koja se desila u kotlarnici, ili u zbog udara u ledeni breg?
Šta god da se desilo, katastrofa je bila velika, a, nastradalo je najviše nevinih, kao što uvek biva.
Misterija „Titanika“ je sveprisutna i dan-danas, pa nije ni čudo što je režiser Kameron snimio do tada najskuplji holivudski speltakl koji je koštao 200 miliona dolara. Imena koja su u filmu korišćena su stvarna imena putnika koji su bili na brodu. I sve ostalo, kao što je izgled broda, stolovi, tanjiri, svečane sale, zavese, escajg, svećnjaci... bilo je identično - kao na pravom Titaniku.

KO ĆE BITI PUTNICI?
Krajem 1913. godine, Zakon federalnih reformi je ipak izglasan. U julu naredne godine, jezuiti su dobili finansijsku potporu FED-a, a već 1917. godine, Amerika je ušla u Prvi svetski rat koji je bio finansiran preko federalnih rezervi. Naravno da je to bio onaj novac bez pokrića (bez vrednosti u zlatu), što je donelo velike dugove celoj naciji. Takozvana „elastična valuta“ je ipak uspela da se izbori za svoje mesto, a dve godine nakon potonuća Titanika, i Britanija je prešla na elastičnu finansijsku politiku.
Smatra se da je Američka centralna banka (FED) najmoćnija institucija na svetu. Njeno formiranje je stvorilo Novi svetski poredak i ona diktira sva dešavanja u svetu, čega smo svedoci. To znači da kompletnu svetsku ekonomiju drži grupa bankara koji se predstavljaju kao Jevreji, a vode poreklo iz nemačke.
Sve to objašnjava citat iz govora Luisa T. Mekfejdena sa Kongresa bankara u Pensilvaniji 1934. godine:
„... U zemlji imamo jednu od najkorumpiranijih institucija kakvu svet nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih rezervi i Banku Federalnih rezervi koje su prevarile vladu SAD, a narod lišile tolikih suma novca kojima je mogao da bude isplaćen ceo nacionalni dug. Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod SAD, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je naša vlada bankrotirala. Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali, nije. Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatstvo ovog naroda. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa. Kreirali su vladavinu terora u Rusiji našim novcem, jer su želeli da rat duže traje. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i u nju su uložili ogromnu količinu novca“.
Ovo je samo deo citata iz Mekfejdenovog govora na Kongresu bankara. Mekfejden je potom iznenada umro, a sumnja se i da je bio otrovan.
Priča o Titaniku je samo jedna od mnogih u kojima se, zarad novca i moći, žrtvuju ljudi.


Zastrašujuće je što se provlače šaputanja da će novi Titanik, identičan sa onim iz 1912. godine, isploviti sa istog mesta u isto vreme - tačno na stogodišnjicu ovog tragičnog događaja, i to sa dobrim razlogom. Pitanje je samo: ko će biti putnici na tom brodu?

POTONUĆE "TITANIKA" - POMORSKA NESREĆA ILI SAVRŠEN ZLOČIN?




Piše:
Ivona Živković

Jedno je danas sigurno - "Titanik" nije potonuo onako kako je to prikazao reditelj Džejms Kameron u svom filmu "Titanik", niti bilo koja druga od preko 500 televizijskih i bioskopskih ekranizacija i destine hiljada knjiga o potonuću ovog putničkog broda. Nova istraživanja, ponovne analize i otkrivanje nekih podataka koji uopšte nemaju veze sa pomorstvom, bacaju danas potpuno drugačiju sliku na ovaj događaj i otvaraju pitanje:da li je potonuće Titanika bio nesrećan slučaj ili namerna sabotaža?
Pođimo redom.


Zašto je toliko medijske pažnje posvećeno baš ovom brodolomu kada je bilo i većih pomorskih katastrofa?


Na brodu "Lusitanija" je maja 1915. godine poginulo 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca. Pažljivim istraživanjem podataka, koji su ostali potpuno zaobiđeni od zvanične istorije, ovaj brod je, takođe , potopljen pod čudnim okolnostima.
Danas znamo da je upravo njegovo potapanje izazvalo tako žestoku reakciju javnosti u SAD da su one bile prinuđene da 1917. i formalno da uđu u ratni sukob u Evropi, iako za to nisu imale nikakav interes. Da podsetimo "Lusitanija" je bila američki trgovački brod koji je "tajno" natovaren oružijem uključujući i veliki kalibar, a o čemu kapetan, navodno, nije ništa znao sve dok brod nije isplovio. Zvanična istorija tvrdi da su ga potopili Nemci, torpedom sa podmonice, kada su za to saznali, ali ne objašnjava kako su oni došli do tih podataka i zašto je uopšte oružije stavljeno na civilni brod. To je mnoge revizioniste nateralo da dođu do frapantnog zaključka da je ovaj incident orkestriran upravo sa ciljem da se iritira javnost u SAD i pruži podrška američkom predsedniku Vudro Vilsonu da se uključi u Prvi svetski rat na strani Velike Britanije koja je praktično već bila pred kapitulacijom. Putnici na brodu, oko 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca, koji su poginuli bili su samo kolateralna šteta, ali u funkciji interesa onoga ko je u ovo svetskom sukobu profitirao. A najveći profiter Prvog svetskog rata bio je moćni finansijsko bankarski međunarodni kartel koji je kreditirao sve zaraćene strane. Ovaj incidant i dalje zaokuplja pažnju istoričara.
Na putničkom brodu "Empress of Ireland" poginulo je 1000 ljudi, a po mornaričkim arhivima oko 65 000 brodoloma zabeleženo je u poslednjih 400 godina.
Ipak, samo je "Titanik" predstavljan kao simbol najveće pomorske katastrofe. Potonuće "Titanika" je legenda koja živi već skoro čitav vek, iako stvorena na sumnivim "činjenicama".


Na završnoj špici najskuplje holivudske ekranizacije (koja je koštala čak 200 miliona dolara) piše: "Likovi, mesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim dogadjajima ili ličnostima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna".
Dakle, ako je u filmu sve izmišljeno zašto je korišćen veristički rediteljski pristup i imena stvarnih putnika? Zašto je korišćen dokumentarni materijal koji uključuje i originalne snimke olupine "Titanika"? Zašto je toliko pažnje poklonjeno vernoj i skupoj rekonstrukciji čitavog broda, detaljima u enterijeru, u kostimu, pažljivo su kopirani stolnjaci, tanjiri, escajg, jelovnici sa stvarnog Titanika?


Zašto skupi specijalni efekti koji su imali za cilj da prikažu maksimalno veristički sam čin potapanja i dramu koju su putnici doživeli? Najzad, ne reče li sam reditelj Kameron da on i nije pravio film o katastrofi "Titanika", već ljubavni film o dvoje putnika, Kejt i Džeku? Naravno, oni se u stvarnosti verovatno nikada nisu sreli, jer su imena nasumice izabrana sa spiska putnika.


Lik kapetana Edvarda Smita veoma je bledo obrađen. Ako ste gledali film, primetili ste da on čak i nema glavnu ulogu, već se više pojavljuje kao "dekor". Nije li drama tog čoveka bila najveća, daleko veća od nepostojećeg zaljubljenog para Džeka i Kejt?
Najzad, u filmu koji je ipak fikcija, pojavljuju se i neki stvarni putnici koji su igrali izuzetnu ulogu u američkom društvu toga vremena. To su, pre svih, najbogatiji ljudi toga vremena: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Izador (Isa) Straus. Njihovi poslednji trenuci života na "Titaniku" dati su na osnovu podataka koji su preuzeti iz priče u medijima toga vremena, tj. izjava "svedoka", a koja se danas otkriva kao netačna. Zar njihove životne drame nisu bile dovoljno inspirativne da bi bile tretirane glavnim ulogama, već se i oni pojavljuju kao "dekor" u priči o nepostojećem zaljubljenom paru?


Zašto su tako izmešani izmišljeni likovi sa stvarnim, a čitava priča, ipak, bazirana na stvanom događaju?


TITANIK JE POTONUO VEOMA BRZO

Film je od snimanja pa do prikazivanja pratila ogromna medijska propaganda. Da li je toliki publicitet slučajno ili namerno skretanje pažnje sa istine?

Pogledajmo neke činjenice do kojih su došli istraživači olupine.
Ostaci "Titanika", koji je potonuo aprila 1912., prvi put su otkriveni 1985. godine kada se čuveni pomorski istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4000 metara i snimio ih. (Balard je prvi je istražio i olupinu "Lusitanije" i otkrio oštećenje od torpeda, ali je zaključio da je brod zapravo potnuo od razorne eksplozije koja se ne može baš povezati sa tim torpedom. I nemačka strana je takođe tvrdila da samo jedan ispaljen torpedo daje putnicima dovoljno vremena da se ukrcaju u čamce za spasavanje. "Lusitanija" je, međutim, potonula za samo 18 minuta, a neki od malobrojnih preživelih putnika su izjavili da je nakon torpedovanja odjeknula jedna još jača eksplozija. Dakle, zvanična verzija o potapanju ""Lusitanije" očigedno je problematična).

Mesto potonuća "Titanika" locirano je na oko 600 kilometara jugoistočno od Njufaundlenda. Ipak, veliki broj delova olupine, posebno delovi korita, nedostajali su, pa se verovalo da se korito prilikom pada na dno raspalo na veliki broj manjih parčadi koji su se razleteli dalje od glavne olupine.


Dugo se mislilo da je brod prepukao na dva dela pri čemu su se odvojili samo pramac i krma, kako je prikazano i u Kameronovom filmu, ali i na brojnim crtežima, navodno po sećanju preživelih.


Međutim, svi brodovi napravljeni u to vreme mogli su nakon havarije i eventualnog odvajanja krme od pramca ostati u delovima da plutaju na vodi dovoljno dugo dok im ne stigne pomoć. Tako su bili konstruisani. Znajući to, mnogi putnici sa "Titanika" su pohrlili ka krmi (jer je oštećenje bilo na pramcu), verujući da ona neće potonuti. U to ih je verovatno uveravao i sam konstruktor broda Tomas Endrijus, koji je bio na brodu. Tako je mislio i sam Džejkob Astor koji je, navodno sa gnušanjem, odbio da se ukrca u prvi čamac za spsavanje koji mu nuđen.


Ali, avgusta 2005. istraživači koje je finansirao "History Channel" otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca delove korita i to dva prilično dobro očuvana dela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Na delu korita u neposrednoj blizini kotlarnice uočljivo je bilo veliko oštećenje kao od ekspolozije. Tako je otkriveno da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je došlo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i oštećena krma bez korita mogla je plutati na vodi najviše pet minuta, a ne 15 do 20 kao što se ranije mislilo i kao što je u poslednjem filmu prikazano. Pošto je bila prepuna ljudi njihova agonija je trajala mnogo kraće. Čitav brod je nakon pucanja čeličnog korita potonuo možda samo za dvadeset minuta.


"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaže istoričar i istraživač olupine Dejvid Braun.
Izgleda da je "Titanik" pretrpeo nezamislivo jako razaranje što je moglo biti posledica direktnog udara u ledeni breg pri punoj brzini od 22 čvora. Ali, da se podsetimo još jednom - u filmu "Titanik" brod nije udario punom snagom u santu leda, koju dežurni oficiri nisu na vreme primetili jer navodno nisu imali durbin, već su uspeli da motore potpuno zaustave. Brod je udario u breg gonjen samo silom inercije. To je potvrdio i preživeli mornar, Frederik Flit, pred istražnim Senatom SAD:
"Bila je tamna noć bez mesečine... Osmatračnica nije imala durbin, jedini je ostao u Sautemptonu". Flit je bio taj koji je na osmatračnici prvi ugledao ledni breg. Po njegovom svedočenju mašine su zaustavljene i pokrenute unazad, a brod zaokrenut na levo. Ali sudar je bio neizbežan.


Dakle, da li je grdosija sa ojačanim čeličnim koritom uopšte mogla da pretrpi takvo oštećnje u sudaru sa ledom? Čelik protiv led! Mnogima ovo deluje nemoguće.
Flit je nekim čudom uspeo da se spasi i posvedoči o događanju na "Titaniku". Nastavio je i da plovi na drugim brodovima u kompaniji "White Star Line, ali su počele među putnicima da kruže glasine da je on "baksuz" pa je morao da pređe u drugu kompaniju. Kao mornar radio je sve do 1936. Zbog "porodičnih problema" obesio se 1965. godine.


DA LI JE TITANIK UOPŠTE UDARIO U LEDENI BREG?

Postoje i protivrečne izjave brodolomnika o tome kako je izgledao sudar sa ledenim bregom. Jedan putnik je izjavio da je u trenutku udara imao "osećaj da se kotrljaju preko milion kamenova", dok većina nije osetila ništa ili samo lako podrhtavanje.
Kako je moguće da tako skup i luksuzan brod nema durbina? Deluje li to glupo?
Sve ove nelogičnosti i kontradiktornosti nikada nisu bile zanimljive medijima. Zašto?
"Naprsnuće i potonuće Titanika, nikada nije bilo tačno oslikano", tvrdi Parks Stivenson, istoričar i istraživač.


Zato ekipa stručnjaka sada pokušava da po svakoj izjavi očevidaca napravi kompjutersku animaciju kako bi otkrili šta se stvarno dogodilo.

Tadašnje novine su već sutradan objavile snimak navodnog ledenog brega koji je načinjen sa tegljača "MacKay-Bennett" i koji je kompanija "White Star Line" poslala da pogleda ima li još preživeligh u vodi i da pokupi mrtve.. Na ledu su se, navodno, još videli crveni i crni tragovi farbe od broda(!), pa su oni pretpostavili da je to taj ledeni breg.


Ali, ko je tada kontrolisao američke medije? Upravo oni koji ih kontrolišu i danas. Moćni korporativni trustovi na čijem čelu je međunarodni bankarski kartel. Upravo oni na koje je danas pala sumnja da su izvršili potapanje "Titanika" zbog svojih interesa.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno oštećenje brodskog korita baš u delu gde se nalazila kotlarnica možda nastalo razornom eksplozijom u skladištu uglja. Drugi veruju da je u samoj izradi broda možda namerno napravljen konstrukcioni propust, kako bi se brod brže raspao, te da je "Titanik" od početka bio predodređen za samo jedno putovanje.


Nikada nije utvrđen tačan broj putnika koji su bili ukrcani na "Titanik", pa se uvek kaže da se "veruje da je bilo ukrcano 2.227 ljudi". Nikada fizički nije potvrđeno da je poginulo baš 1500 ljudi. Mnogi leševi nikada nisu pronađeni.


Zašto je na brodu bilo manje čamaca? Ako u svaki može da stane i do 70 ljudi i ako je brod tonuo čitava 2 sata, zašto su čamci spuštani poluprazni? Zašto se žurilo?
Kako to da je brod bio opremljen samo belim signalnim raketama, a ne i crvenim koje označavaju poziv za pomoć? Bele rakete to ne znače.


Najzad, da nije možda čitava priča izmišljena i umnožena stotinama puta u filmovima u desetinama hiljada knjiga i članaka kako bi se prikrio pravi razlog potonuća - možda namerna sbotaža?
No, pre nego što pogledamo kome je bilo u interesu potapanje ovog broda, dodajmo još jedan zanimljiv detalj.

SCENARIO ZA SAVRŠEN ZLOČIN?


Još 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih. Priču je nazvao "Uzaludnost"(Futility). Kasnije je preimenovana u "Olupina Titana"(The wreck of Titan).
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgrađen 14 godina kasnije u jednom britanskom brodogradilištu.

Robertsonov izmišljeni brod imao je 70 000 tona zapremine, a stvarno izgrađeni brod 66 000. Robertsonov je bio dug 800 stopa, a stvarni 882 stope. Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, odnosno 25 čvora. Izmišljeni brod je imao 40 000 konjskih snaga, a pravi 45 000. Oba broda su mogla da nose 3 000 ljudi i smatrana su za nepotopive. Oba broda imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov brod iz knjige je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14. aprila 1912. (u 23.40, udario u ledeni breg, takođe u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je 2 sata. I stvarni brod je nakon oštećenja tonuo 2 sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno izgleda mnogo brže.
Ali, ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao "Titan". Stvarni brod se zvao... Pogađate, zar ne?
Fiktivni "Titan" je putovao iz Njujorka za Liverpul, a pravi "Titanik" iz Sautemptona za Njujork.


Evo kako je Robertson opisao nepotopivi brod "Titan" u svojoj knjizi: "Sa mosta inženjerske sobe i sa mnoštva drugih mesta na palubi 92-oja vrata od 92 vodootporna odeljka mogla su biti zatvorena za samo pola minute okretanjem poluge. Vrata su se takođe automatski zatvarala u kontaktu sa vodom. Sa devet potopljenih odeljaka brod je mogao i dalje da plovi i kako nije postojala takva mogućnost da se oni toliko napune vodom, parobrod "Titan" smatran je praktično nepotopivim!"
"Titan" je imao 15 vodootpornih odeljaka, a "Titanik" samo 9.


Dakle, ideja za savršen zločin je već bila u formi scenarija. Trebalo je samo izgraditi dekor (veliki prekookenski parobrod), smestiti žrtve na brod i režirati predstavu koju će izvesti kontrolisani ljudi i kontrolisani mediji i koja će se odigrati u stvarnosti. Međunarodni bankarski kartel imao je sve to.


Ali, gde je motiv za zločin? Kada su u pitanju bankari motiv je uvek - NOVAC.




KOME JE SMETAO ZLATNI I SRBRNI DOLAR?


U svojoj knjizi "Tajne Federalnih Rezervi" (Secrets of the Federal Reserve) , Justas Mjulins (Eustace Mullins) piše da su se 1910. sedmorica uticajnih svetskih bankara iz Evrope i SAD sastala na Ostrvu Džekil pored obale Džordžije kako bi razradili tajni plan o osnivanju moćnog međunarodnog bankarskog kartela koji bi pokrivao i SAD.
Sastali su se senator Nelson Oldrič i Frank Vanderklip kao zastupnici poslovne imperije Rokfelera, Henri Dejvidson, Čarles Norton i Benjamin Strong - predstavljali su J.P. Morgana, a Paul Varburg je došao ispred evropske bankarske dinastije Rotšild.
Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na deponovano zlato ili srebro u SAD. Kada se sa takvom potvrdom vrši robna razmena one dobijaju funkciju novca. Ovim poslom bavile su se do tada mnoge privatne banke kao i državni trezor, a papirne dolarske novčanice iz tog vremena tako su se i zvale - zlatni ili srebrni dolari.


Izdavanje (emitovanje) ovih dolara bio je i za privatne bankare i za državni trezor unosan posao, a Zakon o zlatnom standardu iz 1900. (Gold standard act) obavezivao ih je da za svaku izdatu novčanicu moraju imati stvarno zlatno ili srerbno pokriće. Ovaj zakon postavio je 1900. predsednik Mekinli koji je ubijen 1901. kada je u njega pucao jedan poljski Jevrejin, inače internacionalistički (komunistički) aktivista. Na njegovo mesto, bez izbora je tada seo potpredsednik Teodor Ruzvelt (42), najmladji predsednik u istoriji SAD. Postavljenje Ruzvelta kao potpredsednika samo godinu dana pre atentata na Mekinlija bio je posledica uticaja moćnih bankara koji su ga Mekinliju prosto nametnuli, verovatno da bi mu za uzvrat finansirali predsedničku kampanju.

Upravo su Teodor Ruzvelt, koji potiče po majci iz bogate trgovačke i robovlasničke porodice Bjulok (prezime se pravilnije izgovara Rozevelt), kao i njegov rođak kasnije Frenklin Delano Ruzvelt, svojom politikom najviše ojačali privatne fondacije, korporacije i bankare. Teodor Ruzvelt je odmah izdejstvovao ukidanje Zakona o zlatnom standardu.


Do tada te su potvrde predstavljale pravi novac. Na primer "Two Dollar Silver Certificate", koji je izdala banka u Novoj Engleskoj značila je da Trezor SAD mora da isplati donosiocu dve unce srebra. Banknota "One Dollar Silver Note" je bio zamena za jednu uncu srebra. Ili "Ten Gold Dollars", zbačilo je pola unce zlata te 1912.
Mnogo ovakvih novčanica ostalo je potopljeno i na "Titaniku" pa za njih nikada nije isplaćeno zlato i srebro, već je zauvek ostalo u državnom trezoru ili kod privatnog bankara. Ovo je bio odličan argument pomenutoj grupi sa Ostrva Džekil da dve godine kasnije ukaže američkim kongresmenima kako je važno da se izdavanje novčanih sertifikata koncentriše samo na jednom mestu u Sistemu Federalnih Rezervi koje bi bile oficijelna američka centralna banka.


Kartel je želeo, ne samo da ima monopol u ovom poslu, već i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku", kako su oni to kongresmenima tumačili. To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće, odnosno novcem koji nema nikakvu vrednosnu podlogu i predstavlja čist papir. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem.


Međunarodni bankari su svoj pakleni naum već bili uspešno sproveli Engleskoj još u 17. veku osnivanjem prve privatne centralne banke u Londonu. Tako je nastala Bank of England 1694.
Kolonijalna osvajanja koja su Englezi vršili za račun ovog bankarskog kartela, koji je potpuno preuzeo kontrolu nad ekonomijom Ujedinjenog Kraljevstva, omugućila su im da u svim kolonijama osnivaju svoje privatne centralne banke i tako emituju novac bez pokrića. Ovim običnim papirom kupovali su sirovine i radnu snagu u kolonijama. Amerika je kao velika kolinija i ogromno tržište bila i veliki zalogaj za ove međunarodne bankare.


Američki predsednik Endriju Džekson dugo se i žestoko suprostvljao namerama ovog lihvarskog kartela odbijajući da im obnovi licencu za posao sa izdavanjem novčanih priznanica. Čuvene su njegove reči: "Vi ste jazbina guja i lopova. Moja je namera da vas isteram odavde, i tako mi boga, isteraću vas". Džekson je naprasno umro iz nepoznatih razloga.


TRI GLAVNE ŽRTVE?

Mnogi bogati biznismeni i robovlasnici koji su već bili stekli svoj kapital i pozicije u Americi nisu se dali opljačkati na ovaj perfidan način.
Tu su se najviše isticali trojica tada najbogatijih, ne samo u SAD, već i u svetu: Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su stradala u brodolomu "Titanika".
Džon Džejkob Astor je u to vreme bio najbogatiji čovek na svetu. Njegova imovina se procenjivala na oko 500 miliona dolara, sto bi danas iznosilo oko 11 milijardi dolara. Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima i Astori su bili nesporno najuticajnija dinastija u SAD. Sa svojim rođakom Vilijamom Valdorfom Astorom sagradio je i elitni hotel Valdorf-Astorija.


Iz špansko-američkog rata, 1898. Dž.Dž. Astor je poneo čin pukovnika. Obilato je finansirao američku vojsku dajući joj na raspolaganje i svoju privatnu jahtu na koju je instalirana artiljerija. Astor je važio za velikog američkog patriotu.
Kada se razveo od svoje prve žene i oženio devojkom od 18 godina, koja je bila mlađa od njegovog sina, bio je to prvorazredni skandal za tada hrišćansku i puritansku Ameriku koja se podelila u stavovima. Da bi izbegao takvu atmosferu, par je otputovao u Egipat, a zatim u Francusku. Za povratak u Ameriku kupili su karte prve klase na "Titaniku".


Medijska priča kaže da je Dž.Dž.Astor odbio da uđe u prvi čamac za spasavanje koji mu je ponuđen, verujući da je oštećenje na brodu malo i da je brod nepotopiv. Onda se, navodno, predomislio i prihvatio da se ukrca u čamac broj četiri. Ali, dežurni oficir mu je tada rekao da to nije moguće dok se ne ukrcaju sve žene i deca, jer je naređenje kapetana bilo da se spasavaju prvo žene i deca. Tako je Astor ukrcao samo svoju ženu. Priča još kaže da je uzalud pokušavao da ubedi oficira da mora da bude uz svoju ženu koja je u "delikatnom stanju". Ali, nije pomoglo i najbogatiji čovek na svetu je ostao na brodu koji tone. Za razliku od Astora, običan mornar koji je "prvi spazio ledeni breg" i o tome svedočio red Kongresom, Frederik Flit, spasao se.
Telo Astora pronađeno je u ponedeljak, 22. aprila u vodi. Pronašao ga je tegljač "McKay -Bennett", isti onaj koji je snimio ledeni breg.


Benjamin Gugenhajm je bio naslednik više rudnika zlata, srebra i bakra. Živeo je više u Parizu zbog poslova (ili ljubavnice kako je to tvrdila čaršija), dok mu je žena sa porodicom bila u Njujorku. Gugenhajm se na "Titanik" ukrcao sa tada popularnom francuskom pevačicom Leontin Ober.


Zvanična verzija kaže da je svoju partnerku stavio u čamac za spasavanje, a onda otišao do svoje kabine i obukao svečano odelo. Uz čašu viskija i u pratnji svog batlera odlučio da se suoči sa sudbinom rečima: "Obukli smo najbolje i spremni smo da odemo kao džentlmeni". Stjuardu je kasnije rekao: "Recite mojoj ženi da sam učino najbolje vršeći svoju dužnost". Njegovo telo nikada nije otkriveno.


Izador Straus je bio vlasnik robnih kuća Mecy's. On i njegova žena navodno nisu hteli da se odvoje i odlučili su da odu zajedno zagrljeni u krevetu u svojoj kabini.
Sve u svemu, po medijskoj priči, ispada da su se sva trojica olako odrekla svog bogatsva i života. Pukovnik Astor je čak ponizno molio oficira najnižeg ranga da ga pusti u čamac sa ženom. Bilo je to u 1:45, prema svedocima, dakle puna dva sata nakon udara u breg. Ali, šta ako je brod potonuo mnogo brže kao što sada tvrde istraživači? Da li to znači da su sve priče izmišljene iil su svedoci lagali?
"Svedok" poslednjih Gugenhajmovih reči je verovatno imao sreću da ostane živ i da o ovome posvedoči. I Štrausa i njegovu ženu su verovatno "svedoci" videli zagrljene u kabini.

Da li je baš tako bilo?

Ne samo što se ova trojka suprostavljala formiranju Federalnih Rezervi, već bi verovatno svojim uticajem sprečila ulazak SAD u Prvi svetski rat. Upravo politička filozofija Astora bila je u načelu tadašnjih američkih nacionalista: "America first". Zagovornici ove politike žestoko su se u Kongresu borili protiv odluke Vudro Vilsona da Ameriku 1917. uvede u evropski rat. Danas su istoričari revizionisti otkrili da je taj rat bio potreban upravo međunarodnim bankarima i glavnoj evropskoj bankarskoj dinastiji Rotšild, kako bi ekonomski oslabila Tursku, a Englezima obezbedila kontrolu nad Palestinom. Tu će kasnije stvoriti svoju privatnu državu Izrael koja će biti stateška vojna sila na područiju bogatom naftom pored Sueckog kanala, gde su bankari investirali svoj najveći kapital.

JEZUITI - PRAVI VLASNICI FED-a?

Revizionisti su otkrili i da su Rotšildi već vekovima glavni bankari katoličke crkve, te su najzaslužniji za ogromno bogatstvo koje je ova crkva akumulirala dobrim investicijama i berzanskim špekulacijama. Ogromne količine zlata upravo iz Amerike prebacivane su veštim radnjama ovog bankarskog kartela u trezore u Švajcarskoj.


Morganova finansijska firma smeštena u Londonu uspela je da se spasi finansijskog kraha 1857. zahvaljujući baš pomoći Bank of England i dinastije Rotšild koja je imala uticaj na tu banku. Od tada je Morgan postao Rotšildov finansijski agent za SAD. Tu se u početku sukobio sa interesima dinastije Rokfeler i ideja da zajednički formiraju FED bila je prilika da sarađuju i da objedine ogroman kapital sa obe strane Atlantika kojim su već raspolagali i naravno stave ga na uslugu katoličkoj crkvi.


Da napomenemo i da je čitava katolička crkva sa svojim ukupnim kapitalom danas jedna od najmoćnijih berzanskih igrača u svetu. Na primer, samo bostonska nadbiskupija samo u obveznicama, ima 635,891,004 US dolara. Ukupno bogatstvo čitave katoličke crkve u javnosti je nepoznato.


J.P.Morgan je bio vlasnik i kompanije "White Star Line" koja je 1909. u Belfastu, u Irskoj, počela gradnju "Titanika" (sa tehničkim osobinama koje je imao "Titan" iz knjige). U svom tekstu "Kako je potopljen Titanik" publicista i novinar, Dag Jurči, tvrdi da su Morganu ovo naložili upravo iz katoličke crkve. Zapravo glavni idejni pokrovitelji čitave ove zavereničke operacije i u formiranju FED-a i u potapanju "Titanika" bili su katolički sveštenici iz reda Jezuita (Isusovaca). Jurči iznosi i tvrdnje da su oni i direktni izvršioci ovog monstruoznog zločina.


Društvo jezuita osnovano je 1534. pod vođstvom Injasija Lojole kako bi se u okviru rimokatoličke crkve borili pritiv reformatorstva. Veoma brzo su se razvijali u okviru katoličke crkve. Njima su se ispovedali članovi najmoćnijih evropskih dinastija. Papa Klement XIV je ovaj red ukinuo 1773., ali ga je Pije VII 1814. ponovo uspostavio. Oni su branili papu i katolicizam u čitavom svetu. Čine to i danas sa ciljem da ponovo uspostave apsolutnu moć katoličke crkve na čijem čelu bi bio papa kao globalni poglavar. Cilj im je katolička Amerika. Oni funkcionišu kao vojska na čelu reda je sveštenik sa činom Generala. Veruje se da stotinama godina ova organizacija vrši razne atentate za interese crkve, te je mnogi upoređuju sa CIA ili Mosadom u svetu religije. U svojoj knjizi "Atentatori Vatikana"(Vatican Assasins), Eric Džon Felps tvrdi da je upravo njihova organizacija "Crni Papa" naložila i uz pomoć CIA i Mossada sprovela teroristički napad na Njujork 11.septembra 2001. Ove zgrade su bile simbol moći dinastije Rokfeler.


Nakon smrti Astora, Gugenhajma i Štrausa međunarodni bankari su imali čistiji put do svog cilja.



"BOŽIJA" ZAPOVEST KAPETANU SMITU


Glavnu ulogu u potapanju "Titanika", po analizi koju je napravio Dag Jurči, imao je sam kapetan broda Edvard Smit.


Belfast je bio većinom protestanstki grad i jezuiti su ih mrzeli, te je sasvim moguće da je brod građen sa namerom da bude žrtvovan. Da li je tada u konstrukciji napravljen nekakav propust, istraživači upravo pokušavaju da odgonetnu.
Nepotopivost broda je bila nadaleko poznata zahvaljujući medijskoj propagandi koja je pratila i gradnju i prvo putovanje "Titanika". Na njega je ukrcan veliki broj Iraca, Francuza i Italijana, pretežno protestanata. Među njima i elitna bogataška imena koja su, verovatno i medijskom pompom podstaknuta, da se u brod ukrcaju. Većina je preživela, uključujući i jednog od direktora "White Star Line-a", Lorda Ismeja, ali ne i konstruktor Tomas Endrijus i već pomenuta trojka najbogatijih kapitalista.


Jurči tvrdi da je kapetan Edvard Smit bio jezuita, odnosno "sveštenik" u civilu. To su ljudi koji sasvim obično žive radeći u svojoj profesiji, a da su u službi jezuita, predstavlja tajnu. Ovakav način rada jezuita, potpuno prikriven, najveća je nepoznanica jer pripadnik ovog reda praktično može biti svako. Jeziuti su danas, ne samo prisutni u svim crkvama (čak i na najvišim pozicijama), već i u mnogim drugim službama. Kapetanu Smitu je ovo bilo poslednje putovanje pred penziju, nakon 46 godina službe.
Dugo je bila najčuvanija tajna da se prilikom pristupanja jezuitskom redu, posebno višem rangu, polaže zakletva koja srdži i ove reči:
"Smatraću sebe mrtvim telom, bez volje i intelekta, kao malo raspeće koje se okreće bez opiranja po volji onoga ko ga drži, kao štap u ruci starca koji ga koristi po svojoj volji i kako mu najbolje odgovara" (R. W. Thompson, "The Footprints of the Jesuits").



Ko je u slučaju Edvarda Smita bio čovek čijoj volji i naredbi je on morao da se podredi i to čak plati životom?


U dokumentarcu "Tajne Titanika" ("The Secrets of the Titanic", koji je 1986. rađen za TV kanal "National Geografic" navodi se da je u trenutku isplovljavanja broda iz Sautemptona na njemu bio i otac Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u čitavoj Irskoj i da je on bio u njihovim redovima nadređeni Edvardu Smitu. On je odgovarao svom direktno nadređenom Generalu Francu Havijeru Verncu (koji je bio verovatno mozak čitave operacije).

Zvanična verzija o Braunijevom putovanju "Titanikom" kaže da je on studirao tada teologiju u Dablinu i da je dobio kartu za put "Titanikom" od Sautemptona do Kvinstauna od svog ujaka koji je bio bišop u Irskoj.
Na putu s Frensis Brauni sprijateljio sa bogatim američkim parom sa kojima je delio sto u sali za ručavanje prve klase. Brauni je planirao da se iskrca u Kvintaunu u Irskoj, 11.aprila. Bogati par ga je zamolio da produži sa njima putovanje do Njujorka, pri čemu bi mu oni platili putne troškove. Insistirali su da on od svog pretpostavljenog u Dablinu slanjem telegrama sa broda zatraži dozvolu za produžetak puta. Brauni je to, navodno, i učinio. Odgovor na njegov zahtev stigao je za vreme stajanja u luci Kork u Kvinstaunu. Bio je kratak:" Silazi sa tog broda - Provincial" (zvanje lokalnog starešine jezuita). Tako je Frensis Brauni u poslednjem trenutku napustio brod koji će samo tri dana kasnije doživeti katastrofu. Ali, pre nego što se iskrcao otac Brauni je napravio seriju odličnih fotografija na kojima se vide mnoga lica koja samo tri dana kasnije neće više biti među živima. Kakva koincidencija! Niko od tolikih imućnih putnika nije napravio snimke katastrofe. Niti jedne kamere filmske nije bilo na brodu.

Ili je istina malo drugačija?


Da li je tada kapetan Edvard Smit kao jezuitski službenik u civilu dobio naređenje od Braunija da potopi "Titanik", što je on i učinio?


Da li je Brauni tada kapetana Smita podsetio na zavetne reči jezuita da je General: "… bog društva i ništa osim njegovog električnog dodira ne može galvanisati njihova mrtva tela u život i akciju. Dok on ne progovori, oni su kao hladni serpenti u svojim ledenim grobnicama, beživotni i ukočeni; ali trenutak kada im on zapovedi, svaki član istog trena skače na noge, ostavljajući sve čime se do tada bavio, i spreman je za juriš i za napad gde god bude usmeren da udari" (R.W. Thompson, The "Footprints of the Jesuits").


Po filozofiji jezuita svaki cilj opravdava sredstvo, tako da masakr nedužnih civila nije predstavljao moralnu prepreku (posebno ako su većinu putnika činili protestanti).
"Pod komandom Boga (jezuitski General) ovlašćen je da ubije nevine, da hara, da počini svu blud, jer On (Papa) je Gospodar života i smrti i svih stvari. Da ispunimo Njegov nalog je naša dužnost" (W. C. Brownlee, Secret Instructions of the Jesuits).


Erik Džon Felps, u svojoj knjizi "Atentatori Vatikana" zapisao je i sledeće: "Dakle, evo kako izgleda jezuitska podmuklost. Jedan provincijski jezuitski sveštenik, otac Brauni, ukrcao se na "Titanik", fotografisao žrtve, verovatno dao instrukcije kapetanu u skladu sa jezuitskom zakletvom i sledećeg jutra se iskrcao sa broda…",


I u zvaničnoj verziji o "Titaniku" navodi se da je Edvard Smit dobio čak osam telegrama da uspori plovidbu i bude oprezan jer je u regionu punom ledenih bregova. Sve je ignoriso čovek koji je imao 46 godina iskustva kao kapetan ploveći upravo tim vodama i koji je prevezao toliko putnika da su ga u kompaniji zvali "kapetanom miliona". Bio je nauticajniji kapetan u "White Star Line" i najbolje plaćen.



Iako je u čitavoj svojoj karijeri opisivan kao hrabar, odlučan, požrtvovan, kapetan Smit je nakon udara u ledeni breg reagovao potpuno neprimereno. Ne samo da se uopšte više nije ponašao kao kapetan, već je bio senka od čoveka. Izolovao se na komandnom mostu i propustio da svojim starijim oficirima izda krucijalna naređenja o postupanju u takvim situacijama. Kada je počelo ukrcavanje putnika u čamce, kapetan se ni jednom više nije pojavio na palubi. Mnogi psiholozi su ovo ponašanje pokušavali da objasne njegovim trenutnim mentalnim rastrojstvom koje je bilo posledica upravo toga što je bio toliko iskusan i siguran u svom poslu, da je ovaj brodolom doživeo kao totalni šok. Teško je ipak prihvatiti takvo tumačenje, osim da se njime čitava slika o potonuću "Titanika" vešto medijski zamaskira.



EPILOG


Izjave očevidaca o smrti kapetana Smita su kontradiktorne. Jedan preživeli putnik je izjavio da ga je video kada je ušao na komandni most dok se ledena voda već prelivala preko njega. Drugi ga je video kada je uzeo pištolj i sebi ispalio metak u glavu. Treći ga je video kako pliva prema čamcu za spasvanje držeći u naručju jedno dete. Njegovo telo nikada nije pronađeno i on se zapravo vodi kao nestao. Da li je kapetan Edvard Smit zaista i poginuo?


Kako bi se sprečili okolni brodovi da priteknu u pomoć, signalne rakete utovarene na brod bile su bele boje i one u pomorskom jeziku nisu predstavljale signal za pomoć. Ovo se ne može tumačiti drugačije do sabotažom.


"Titanik" se raspao od udara u ledeni breg ili od ekspozije u kotlarnici 14. aprila, 1912. Istog datuma ubijen je Abraham Linkoln, takođe jedan od žestokih oponenata pomenutog bankarskog kartela. Da li je i to koincidencija?


Već decembra 1913. kroz američki kongres je zahvaljujući Vudro Vilsonu, koji je bio ucenjen zbog jedne sitne preljube, prošao zakon o formiranju banke Federalnih Rezervi. Osam meseci kasnije jezuiti su dobili dodatnu finansijsku potporu od FED-a, a 1917. Amerika je ušla u veliki rat u Evropi. Preko FED-a je vršeno njegovo finansiranje jednostavno štampanjem dolara bez zlatnog pokrića i ogromnim zaduživanjem američke države i naroda. To je značilo imati "elastičnu valutu" za razliku od prethodnog perioda gde je novac u dugom periodu imao stabilnu vrednost vezanu za zlato.
Nakon dve godine od potonuća "Titanika" i Britanija je promenila način emitovanja novca, prešavši na "elastičnu monetarnu politiku".


Od tada do 2000. godine britanska funta i američki dolar izgubili su oko 98% svoje vrednosti zbog inflacija. Danas je preko 95% dolara u opticaju spekulativno, a vrednost mu određuje potražnja na tržištu nafte, pre svega.


Američka centralna banka, Federalne Rezerve (FED), danas je svakako najmoćnija institucija u svetu. Datum njenog formiranja danas se smatra početkom Novog Svetskog Poretka. To znači da se globalni tokovi novca i svetske ekonomije diktiraju od jedne grupe privatnih bankara, poreklom iz Nemačke koji se predstavljaju kao Jevreji.

Evo šta je o ovom međunarodnom bankarskom kartelu kongresmen iz Pensilvanije, Luis T. Mekfejden 1934. govorio u Kongresu:
"Gospodine predsedniče, u zemlji imamo jednu od najkoruptivnijih institucija kakvu svet nikada nije video. To se odnosi na Upravni odbor Federalnih rezervi i Banke Federalnih rezervi koje ću skraćeno nazivati FED. FED je prevarila vladu Sjedinjenih država i narod lišila dovoljno novca da isplati čitav nacionalni dug. Pljačka i ogrešenje FED-a koštaju toliko novca da se vrednost nacionalnog duga može isplatiti nekoliko puta.


Ova đavolska institucija osiromašila je i uništila narod Sjedinjenih država, dovela mnoge do bankrotstva i praktično je i naša vlada bankrotirala. Učinjeno je to kroz rupe u zakonima po kojima FED funkcioniše, koristeći veoma lošu administraciju u sprovođenju zakona o FED-u i podmićivanjem gramzivih i lakomih pojedinaca koji su to morali da kontrolišu i spreče.


Neki ljudi misle da je FED institucija naše vlade. Ali nije. Oni su privatni monopolisti koji grabe bogatsvo ovog naroda zarad sebe i svojih klijenata u inostranstvu: domaćih i stranih špekulatana i prevaranata, bogatih i gramzivih lihvara. U ovoj mračnoj grupi finansijskih pirata su oni koji bi čoveku prerezali vrat kako bi mu iscedili dolar iz džepa; postoje i oni koji šalju novac u nažu zemlju kako bi kupili glasove (kongresmena) i uticali na zakonodavstvo; to su oni koji podstiču internacionalističku propagandu kako bi nas prevaom darivali novom svešću kako bi im dozvilili da prikriju svoja zla dela iz prošlosti I ponovo pokrenu svoj kriminalni voz.


Kreirali su vladavinu terora u Rusiji sa našim novcem u nameri da što duže potraje rat. Podstrekivali su separatni mir između Nemačke i Rusije, i tako zabijali klinove među saveznicima u Svetskom ratu. Finansirali su prolazak Trockog od Njujorka do Rusije kako bi mogao da im pomogne u razaranju ruske carevine. Raspirivali su i podstrekivali rusku revoluciju i uložili u nju ogromnu količinu američkih dolara na račun Trockog u jednoj od njihovih banaka u Švedskoj".

ZAŠTO JE ISTRAŽIVANJE OLUPINE OPASNO?


U arsenal medijskih manipulacija spada i priča o prokletstvu egipatske mumije koju je putnik sa Titanika Vilijam T. Sted ispričao veče uoči brodoloma. Za tu mumuju se vezuje veliki vbroj nesrečćnih slučajeva. Priča o mumiji je lansirana odmah nakon potapanja Titanika. I Stead je ostao zauvek na brodu sa mumijom.

Ipak, pokrov kovčega pomenute mumije je i danas nekim čudom u Britanskom Muzeju mada niko ne zna šta je zaista bilo sa mumijom i da li je zaista potopljena sa Titanikom.
Svejedno, hiljade turista nagrne svake godine u Britanski Muzej da vidi kovčeg mumije koja je "potopila" nesrećni Titanik. Mnogi istraživači su pod utiskom priče o "ukletoj mumiji" čak odustajali od daljeg pretraživanja olupine plašeći se prokletstva. O tom strahu istraživača od olupine Titanika pisao je baš ugledni Vašington Post 17.avgusta 1980.





[You must be registered and logged in to see this link.]

Poslednja tajna „Titanika”

Izvor: Politika | 14.10.2008.



„Titanik” je pre 97 godina potonuo u severnom Atlantiku. Otada, kako u šali kaže istoričar sa Harvarda Stiven Bil, „samo se o Isusu i građanskom ratu pisalo više”. U gotovo 200 knjiga, dokumentarnih filmova i dugometražnih filmova – i onom sa najvećom zaradom ostvarenom u filmskoj industriji – istoričari, naučnici i oni opsednuti „Titanikom” vodili su vatrene rasprave o tome šta je zaista dovelo do katastrofe najvećeg putničkog broda onog dana kada je potonuo samo dva sata i 40 minuta pošto je prethodno udario i ledenu santu i odveo u smrt 1.522 putnika.



Pokazalo se da nije trebalo toliko da se brinu. Kako Bred Matsen objašnjava u svojoj novoj knjizi „Poslednje tajne Titanika”, na ta pitanja davno su dati odgovori u okviru poverljive istrage koju su sproveli graditelji ovog broda. Do danas su stručnjaci nagomilali dovoljno dokaza da bi pokazali da se brod raspao na tri dela, a ne na dva – pre nego što je potonuo, a ne posle toga – i potonuo mnogo brže i pod mnogo manjim uglom nego što je to Džejms Kameron mogao ikada i da pretpostavi.Sve ovo dogodilo se zahvaljujući nedovoljnoj debljini zakivaka i tankom trupu. Međutim, pronađena dokumenta iz brodogradilišta „Harland i Volf” u Belfastu, u Irskoj, u kome su nastali „Titanik” i drugi brodovi – otkrivaju da problem nije bio samo u nesposobnosti i slaboj konstrukciji. Reč je o nemaru: brodograditelji su sumnjali da je trup broda bio suviše tanak, ali su zanemarili brigu svog inženjera da bi „Titanik” na vreme isplovio. Istraga sprovedena pošto je brod potonuo nije saopštena javnosti; šefovi „Harlanda i Volfa” odobrili su dve formalne istrage vlade da bi krivicu za nesreću svalili na kapetana broda. Tužbe tako velikog broja žrtava dovele bi do bankrota vlasnika „Titanika” – među njima i Džej Pi Morgana.

U vreme kada su stotine brodova preko Atlantika svake godine prevozile milione ljudi, brodolomi nisu bili neuobičajeni. Čak i onda kada se „Titanik” gradio, sudar u blizini Nantuketa u Masačusetsu između luksuznih brodova „Republika” i „Florida” bio je na naslovnim stranama svih novina u svetu. Oba broda pretrpela su mnogo veća oštećenja od onih koja su „nepotopljivog” ipak dovela do toga da potone. I pored svega, „Florida” je na sopstveni pogon uspela da stigne do Njujorka, dok je „Republika” ostala na vodi narednih 38 sati, pri čemu je svih 750 putnika bilo spaseno. Zašto je „Titanik” prošao toliko gore ostala je misterija. Tek 2005. ronioci koji rade za Matsena pronašli su dva velika dela donjeg dela broda – što je bilo dovoljno za forenzičare da ustanove da su tanak trup i nedovoljna debljina zakivaka, u stvari, krivi za sudbinu broda.

Međutim, sve do sada nije nam bilo poznato da su to znali i brodograditelji. Kada je Tom Meklaski, penzionisani arhivar „Harlanda i Volfa”, čuo za Matsenova otkrića, predao je detalje istrage kompanije iz 1912, koji su do tada bili sakriveni.
„Ono što smo otkrili na osnovu forenzičke analize delova trupa tačno se poklapa sa onim do čega je došao ’Harland i Volf’ na bazi svog detaljnog poznavanja konstrukcije broda”, kaže Matsen. „Meklaski kaže da je čekao da neko sastavi sve delove pre nego što preda sva dokumenta.”

I Matsenovi ronioci i naučnici i inženjeri „Harlanda i Volfa” zaključili su da su jači trup i zakivci mogli da održe brod na površini vode mnogo duže, što bi dramatično smanjilo broj žrtava. („Harland i Volf” su onda modifikovali trup starije „Titanikove” sestre dodatnim delovima čelika. Takođe su napravili „Britanik” – sestrinski brod koji je bio u izgradnji kada je „Titanik” potonuo – prema originalnim specifikacijama.)

„Titanik” je bio proizvod ogromnog rivaliteta koji je podstakao rast profita pomorskog prevoza u špansko-američkom ratu. Nadajući se da će preuzeti kontrolu nad severnim Atlantikom, Džej Pi Morgan kupio je većinski paket u jednoj grupi britanskih i američkih pomorskih kompanija. Federalna vlada pružala mu je podršku subvencijama i manjim porezima. Britanska vlada tada je subvencionisala „Kanard šiping”, jednu jedinu kompaniju koja se oduprla Morganovom preuzimanju. „Sav taj novac otišao je u industriju koja je faktički bila neregulisana”, kaže Matsen.

Oplata trupa tanja za 0,63 santimetra i zakivci za 0,317 santimetara tanji od originalnog dizajna predviđali su smanjenje težine broda za 2.500 tona, zahvaljujući čemu je kanal Lamanš mogao da pređe brže od konkurencije. Zbog toga što pravila brodogradnje nisu išla u korak sa stremljenjima ka izgradnji većih brodova, tanje specifikacije i dalje su ispunjavale važeće standarde. „Bilo je važno da se zadovolje mušterije”, kaže Matsen. „Ako je Džej Pi Morgan hteo da brod bude napravljen od krep-papira, napravili bi mu ga od krep-papira.” Srećom, to nije tražio.

S. Stijović „Politika“ 13/10/2008.

Tajna Titanika
POTONUĆE "TITANIKA" - POMORSKA NESREĆA ILI SAVRŠEN ZLOČIN?

Ali "Titanik" je predstavljan kao legenda. I to legenda stvorena na neistinitim činjenicama. Tako na završnoj špici posljednje holivudske ekranizacije piše: "Likovi , mjesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim događajima ili ličnostima , živim ili mrtvim, sasvim je slučajna". Dakle, ako je sve izmišljeno zašto je korišten redateljski pristup i imena stvarnih putnika?












Zašto je toliko pažnje poklonjeno vjernoj i skupoj konstrukciji čitavog broda, detaljima u interijeru, u kostimu, pažljivo su kopirani stolnjaci, tanjuri i jelovnici sa stvarnog Titanika?
Čemu skupi specijalni efekti koji su imali za cilj da prikažu potapanje i dramu koju su putnici doživjeli? Najzad, ne reče li sam redatelj Cameron da on i nije pravio film katastrofe, već ljubavni film o dvoje putnika, Rose i Jack-u? Naravno, oni se u stvarnosti vjerojatno nikada nisu sreli, jer su imena nasumice izabrana sa spiska putnika. Ili kako to da je lik kapetana Edvarda Smith-a veoma blijedo obrađen? Nije li drama tog čovjeka bila najveća?Uz sve to film je pratio i izuzetan globalni medijski publicitet, a koštao je čak 200 miliona dolara.
Najzad, u filmu koji je ipak fikcija, pojavljuju se i neki stvarni putnici, koji su igrali izuzetnu ulogu u američkom društvu toga vremena. To su prije svih najbogatiji ljudi toga vremena: John Jackob Astor, Benjamin Gugenhajm i Izador Straus i još neki. Njihovi posljednji trenuci života na Titaniku dati su na osnovu podataka koji su preuzeti iz priče u medijima, ali koja se danas ipak otkriva kao netočna.
Da li je onda toliki publicitet slučajno ili namjerno skretanje pažnje sa istine? Pogledajmo neke činjenice kojima su se pozabavili revizionisti.

TITANIK JE POTONUO VEOMA BRZO



Da podsjetimo, ostaci Titanika prvi put su otkriveni 1985. godine kada se istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4000 metara i snimio ih. Mjesto potonuća je locirano na oko 600 kilometara jugoistočno od Neufaundlenda. Ipak veliki broj dijelova broda posebno dijelovi korita nedostajali su pa se vjerovalo da se korito prilikom pada na dno raspalo na veliki broj manjih dijelova koji su se razletjeli dalje. Tada se vjerovalo da brod prepukao na dva dijela pri čemu su se odvojile samo pramac i krma. Inače, svi brodovi napravljeni u to vrijeme, mogli su nakon havarije i eventualnog odvajanja krme od pramca ostati u dijelovima da plutaju na vodi dovoljno dugo dok im ne stigne pomoć. Zato su mnogi putnici pohrlili ka krmi, vjerujući da ona neće potonuti. U to ih je vjerojatno uvjeravao i sam konstruktor broda Thomas Endrus, koji je bio na brodu. To je vjerovao i sam Astor koji je navodno odbio da se ukrca u prvi čamac koji mu nuđen. Ali, kolovoza 2005. istraživači koje je financirao History Channel otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca dijelove korita i to dva prilično dobro očuvana dijela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili cjelinu. Na dijelu korita u neposrednoj blizini kotlarnice uočljivo je oštećenje. Sada se ispostavlja da se brod raspao na tri konstrukcijske cjeline. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je došlo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i oštećena krma mogla je plutati na vodi najviše pet minuta, a ne 15 do 20 kao što se ranije mislilo i kao što je u posljednjem filmu prikazano. Pošto je bila prepuna ljudi njihova agonija je trajala mnogo kraće. Čitav brod je nakon pucanja korita potonuo možda samo za dvadeset minuta."Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaže historičar David Brown.
Izgleda da je "Titanik" pretrpio nezamislivo jako razaranje što je moglo biti posljedica direktnog udara u ledeni brijeg pri punoj brzini od 22 čvora. Ali, da se podsjetimo još jednom, u filmu "Titanik" brod nije udario punom snagom u santu leda, koju dežurni promatrači nisu na vrijeme primijetili jer navodno nisu imali durbin, već su uspeli da motore potpuno zaustave. Brod je udario u brijeg gonjen samo silom inercije."Bila je tamna noć bez mjesečine... Osmatračnica nije imala durbin, jedini je ostao u Sautemptonu" izjavio je Frederik Fleet pred istražnim Senatom SAD. Fleet je bio taj koji je na osmatračnici prvi ugledao ledeni brijeg. Po njegovom svjedočenju mašine su zaustavljene i pokrenute unazad, a brod zaokrenut na lijevo. Ali sudar je bio neizbježan.
Fleet se nekim čudom uspio spasiti i nastavio je ploviti na drugim brodovima kao mornar sve do 1936. Pred kraj života radio je kao prodavač novina u Sautemptonu. Zbog "porodičnih problema" objesio se 1965..
Kako je moguće da tako skup i luksuzan brod nema durbina? Djeluje li to glupo?
Da stvari nisu jasne pokazuju i druge izjave brodolomnika o tome kako je brod prepukao. Jedan putnik je izjavio da je u trenutku udara u santu "imao osjećaj da se kotrljaju preko milijun kamenova.", dok većina nije osjetila ništa ili samo lako podrhtavanje.
"Potonuće Titanika, nikada nije bilo točno oslikano", tvrdi Parks Stivenson, historičar i istraživač.
Zato ekipa stručnjaka sada pokušava da po svakoj izjavi očevidaca napravi kompjutersku animaciju kako bi otkrili šta se stvarno dogodilo.


DA LI JE TITANIK UOPĆE UDARIO OD SANTU?
Novine su objavile i snimak navodne sante leda koji je napravio tegljač MacKay-Bennett iznajmljen od kompanije White Star Line, kada je poslat da pogleda ima li još preživjelih u vodi. Na ledu su se navodno vidjeli crveni i crni tragovi boje, pa su oni pretpostavili da je to ta ledena santa.
Ali, ko je tada kontrolirao medije?
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno oštećenje brodskog korita baš u dijelu gdje se nalazila kotlarnica možda nastalo razornom eksplozijom u skladištu uglja. Neki vjeruju da je u samoj izradi broda namjerno napravljen konstruktivni propust, kako bi se brod brže raspao, te da je Titanik od početka bio predviđen za samo jedno putovanje.
Nikada nije utvrđen točan broj putnika koji su bili ukrcani na Titanik, pa se uvijek kaže da se "vjeruje da je bilo ukrcano 2.227 ljudi". Nikada fizički nije potvrđeno da je poginulo baš 1500 ljudi. Mnogi leševi nikada nisu pronađeni.
Da li je brod sa ojačanim čeličnim koritom, navodno građen da bude nepotopiv, mogao uopće da doživi takvo oštećenje osim ako nije baš punom brzinom udario brijeg koji se na slici pokazuje? Kako je iskusan kapetan to sebi mogao dozvoliti? Jer kapetan Edvard Smith je 40 godina plovio tim putem i vjerojatno napamet znao za svaku santu.
Zašto je na brodu bilo manje čamaca? Ako u svaki može stati i do 70 ljudi i ako je brod tonuo čitava 2 sata, zašto su spuštani poluprazni?



Najzad, kako to da je brod bio opremljen samo bijelim signalnim raketama, a ne i crvenim koje označavaju poziv za pomoć?
No, prije nego što pogledamo kome je bilo u interesu potapanje ovog broda, dodajmo još jedan zanimljiv detalj.


FIKTIVNI BROD POSTAJE STVARNOST
Još 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekooceanskom brodu većem od svih do tada napravljenih brodova. Priču je nazvao "Futility". Kasnije je preimenovana u "The wreck of Titan".




Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa Titanikom koji je zaista izgrađen u britanskom brodogradilištu 14 godina kasnije.
Robertsonov izmišljeni brod imao je 70 000 tona zapremine, a Titanik 66 000.Bio je dug 800 stopa, a stvarni 882 stope.
Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla su razviti brzinu od 24, 25 čvora. Izmišljeni brod je imao 40 000 konjskih snaga, Titanik 45 000.
Oba broda su mogla nositi 3000 ljudi. Oba broda su smatrana nepotopivima i imala su čamce za spašavanje samo za dio putnika.
Izmišljeni brod je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni brijeg u sjevernom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14 . aprila 1912. (u 23.40 ), po takozvanoj verziji, udario u ledeni brijeg, također u sjevernom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je 2 sata, i Titanik je nakon oštećenja tonuo 2 sata. Po zvanoj verziji, ali stvarno mnogo brže.Ali ni to nije sve. Robertson je svoj brod, vjerovali ili ne, nazvao Titan. Stvarni brod se zvao…… Titanik.
Titan je putovao iz New York-a za Liverpool, a Titanik iz Sautempona za New York.Evo kako je Robertson opisao nepotopivi brod Titan u svojoj knjizi:"Na palubi 92 vrata od 92 vodootporna odjeljka. Mogla su biti zatvorena za samo pola minute okretanjem poluge. Vrata su se također automatski zatvarala u kontaktu sa vodom. Sa devet potopljenih odjeljaka brod je mogao i ploviti. I kako nije postojala takva mogućnost da se oni toliko napune vodom, parobrod Titan smatran je nepotopivim!".Titan je imao 15 vodootpornih odjeljaka, a Titanik je imao samo 9.
Dakle, ideja za savršen zločin je već bila u formi scenarija, trebalo ga je samo režirati preko kontroliranih ljudi i kontroliranih medija. Ali, gdje je motiv za zločin?

STVARNI NOVAC POSTAJE FIKTIVAN
Američka centralna banka, Federalne rezerve (FED), danas je svakako najmoćnija institucija u svijetu. Datum njenog formiranja 1913. danas se smatra početkom Novog Svjetskog Poretka. To znači da se globalni tokovi novca i svjetske ekonomije diktiraju od jedne grupe privatnih bankara Jer, FED je, iako ga je osnovala država SAD i većina Amerikanaca misli o njima kao državnoj banci, zapravo privatna banka koja ima svoje dioničare. Pored dvije stotine malih banaka, glavni dioničari su nekoliko najmoćnijih porodica u svetu. Tolika količina bogatstva u rukama pojedinaca nije zabilježena u ljudskoj povijest.
U svojoj knjizi, "Secrets of the Federal Reserve", Eustace Mullins piše da su se 1910. sedmorica utjecajnih svjetskih bankara sastala na Ostrvu Jeckill pored obale Giorgi-e kako bi razradili plan o osnivanju moćnog bankarskog kartela.
Tako su se sastali senator Nelson Oldrič i Frank Vanderlip, kao zastupnici poslovne imperije Rokfeller-a, Henri Davidson, Charles Norton i Benjamin Strong predstavljali su J.P. Morgana, a Paul Varburg je došao ispred europske bankarske dinastije Rotshild.Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na zlato ili srebro. Ovim poslom bavile su se do tada mnoge privatne banke kao i državni trezor, a papirne dolarske novčanice iz tog vremena tako su se i zvale - zlatni ili srebrni dolari.
Izdavanje ovih dolara bio je i za privatne bankare i za državni trezor unosan posao, a Zakon o zlatnom standardu iz 1900. (Gold standard act) obavezivao ih je da za svaku izdatu novčanicu moraju imati stvarno zlatno ili srebrno pokriće. Ovaj zakon izgurao je 1900. predsjednik Mekinli koji je ubijen 1901. kada je u njega pucao komunistički aktivista. Na njegovo mjesto, bez izbora, sjeo je potpredsjednik Teodor Rusvelt, najmlađi predsjednik u povijesti SAD, koji je svojom politikom upravo najviše ojačao privatne fondacije i bankare, ukinuvši ovaj zakon.
Te su potvrde predstavljale pravi novac. Na primjer "Two Dollar Silver Certificate", koji je izdala banka u Novoj Engleskoj značila je da Trezor SAD-a mora isplatiti donosiocu dva snopa srebra. Banknot "One Dollar Silver Note" je bio zamjena za jedan snop srebra. Ili "Ten Gold Dollars", značilo je pola unce zlata te 1912.
Mnogo ovakvih novčanica ostalo je potopljeno i na Titaniku za njih nikada nije isplaćeno zlato i srebro. Dakle ono je zauvijek ostalo u državnom trezoru ili kod privatnog bankara. Ovo je bio odličan argument spomenutoj grupi sa Ostrva Jekill da dvije godine kasnije pokaže američkim kongresmenima kako je važno da se izdavanje novčanih certifikata koncentrira na jednom mjestu u Sistemu Federalnih Rezervi koje bi bile oficijelna američka centralna banka.
Kartel je želio, ne samo da ima monopol u ovom poslu, već i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku". To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem tj. izmišljenim. Tu su se najviše isticali trojica najbogatijih: John Jackob Astor, Izador Straus i Benjamin Gugenhajm.

TRI GLAVNE ŽRTVE?


John Jacob Astor je u to vrijeme bio najbogatiji čovjek na svijetu.


Njegova imovina se tada procjenjivala na oko 500 miliona dolara, sto bi danas iznosilo oko 11 milijardi dolara. Njegov pradjed se obogatio trgovinom krznima i Astori su bili nesporno najutjecajnija dinastija, ne samo u SAD već i u svijetu. Sa svojim rođakom Wiliamom Valdorfom Astorom sagradio je i elitni hotel Valdorf-Astorija. Iz Španjolsko- Američkog rata, 1898. Astor je ponio čin pukovnika. Obilato je financirao američku vojsku dajući joj na raspolaganje imovinu kao i svoju privatnu jahtu na koju je instalirana artiljerija. Astor je važio za velikog američkog patriotu. Kada se razveo od svoje prve žene i oženio djevojkom od 18 godina, koja je bila mlađa od njegovog sina, bio je to prvorazredni skandal za tada kršćansku i puritansku Ameriku koja se podijelila u stavovima. Da bi izbjegao takvu atmosferu, par je otputovao u Egipat, a zatim u Francusku. Za povratak u Ameriku kupili su karte prve klase na Titaniku.
John Jackob Astor
Priča kaže da je Astor odbio da uđe u prvi čamac za spašavanje koji mu je ponuđen, vjerujući da je oštećenje na brodu malo i da je brod nepotopiv. Ipak, predomislio se i prihvatio da se ukrca u čamac broj četiri. Ali, dežurni oficir mu je tada rekao da to nije moguće dok se ne ukrcaju sve žene i djeca. Tako je Astor ukrcao samo svoju ženu. Priča još kaže da je uzalud pokušavao uvjeriti oficira da mora biti uz svoju ženu koja je u trudna, ali, nije pomoglo i ostao je na brodu.Tijelo Astora pronađeno je u ponedjeljak, 22. travnja u vodi. Pronašao ga je tegljač "McKay -Bennett", isti onaj koji je snimio santu leda.
Benjamin Gugenhajm je bio nasljednik više rudnika zlata , srebra i bakra. Živio je više u Parizu, navodno zbog poslova (ili ljubavnice), dok mu je žena sa porodicom bila u New York-u. Gugenhajm se na Titanik ukrcao sa popularnom francuskom pjevačicom Leontin Ober.
Takozvana verzija kaže da je svoju jaknu stavio u čamac za spašavanje, a onda otišao do svoje kabine i obukao svečano odijelo. Uz čašu viskija i u pratnji svog batlera odlučio se suočiti sa sudbinom navodno riječima: "Obukli smo najbolje i spremni smo da odemo kao džentlmeni. " Stuartu je kasnije rekao : "Recite mojoj ženi da sam učinio najbolje vršeći svoju dužnost". Njegovo tijelo nikada nije otkriveno.Izador Straus bio vlasnik robnih kuća Mecy's. On i njegova žena navodno nisu htjeli da se odvoje i odlučili su da odu zajedno zagrljeni u krevetu u svojoj kabini. Sve u svemu, ispada da su se sva trojica olako odrekla svog bogatsva, imena i života. Pukovnik Astor je čak molio oficira najnižeg ranga da ga pusti u čamac sa ženom. Bilo je to u 1:45, prema svjedocima, dakle puna dva sata nakon udara u brijeg. Ali, što ako je brod potonuo mnogo brže? Svjedok posljednjih Gugenhajmovih riječi je vjerojatno imao sreću da ostane živ i da o ovome svjedoči. I Strausa i njegovu ženu su vjerojatno svjedoci vidjeli zagrljene u kabini.
Da li je baš tako bilo?

ZAPOVIJED KAPETANU SMITU

Većina je preživjela, uključujući i jednog od direktora White Star Line, Lorda Ismea. Ljudi se nisu uspjeli spasiti jer je naređenje kapetana Smita navodno bilo "prvo žene i djeca".


Yurchey posebno navodi ulogu kapetana Edvarda Smita, za koga tvrdi da je i sam bio jezuita. Pripadnici jezuitskog reda nisu svi svećenici, nego ima i onih koji službu obavljaju kao civili u svojoj profesiji. Bilo ko može biti jezuita, a da se to ne zna. Tako je Smit bio svećenik u civilu. Ovo mu je bilo posljednje putovanje pred penziju, nakon 40 godina službe.Prilikom pristupanja jezuitskom redu polaže se i zakletva koja sadrži i ove riječi:"Smatrati ću sebe mrtvim tijelom, bez volje i intelektualnosti, kao malo raspeće koje se okreće bez opiranja po volji onoga ko ga drži, kao štap u ruci starca koji ga koristi po svojoj volji i kako mu najbolje odgovara" (R. W. Thompson, The Footprints of the Jesuits).
Tko je u slučaju Edvarda Smitha bio čovjek po čijoj volji bi on podredio svoj život i svoju volju?U dokumentarcu "'The Secrets of the Titanic" , koji je 1986. rađen za National Geographic navodi se da je u trenutku isplovljavanja broda iz Sautemptona na njemu bio i Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u čitavoj Irskoj i da je on bio u njihovim redovima nadređeni Edvardu Smith-u. Brauni je odgovarao direktno centrali u Rimu.
Smita je možda podsjetio i na zavjetne riječi jezuita da je General: "… bog društva (jezuitskog) i ništa osim njegovog električnog dodira ne može njihova mrtva tijela vratiti u život i akciju. Dok on ne progovori, oni su kao hladni leševi u svojim ledenim grobnicama, beživotni i ukočeni; ali trenutak kada im on zapovjedi, svaki član istog trena skače na noge, ostavljajući sve čime se do tada bavio, i spreman je za juriš i za napad gdje god bude usmjeren da udari" (R.W. Thompson, The "Footprints of the Jesuits").
Da li je Edvard Smit dobio naređenje da potopi Titanik, što je on učinio? Po filozofiji jezuita svaki cilj opravdava sredstvo, tako da masakr civila nije predstavljao prepreku."Pod komandom Boga (jezuitski General) ovlašten je da ubije nevine, da hara, da počini svu blud, jer On (papa) je Gospodar života i smrti i svih stvari. Da ispunimo njegov nalog je naša dužnost" (W. C. Brownlee, Secret Instructions of the Jesuits)Otac Brauni iskrcao se u Kvinstautnu u Irskoj. Srećom, zar ne? "Dakle, evo kako izgleda jezuitska podmuklost. Jedan provincijski jezuitski Otac, Brauni, ukrcao se na Titanik, fotografirao žrtve, vjerojatno dao instrukcije kapetanu u skladu sa jezuitskom zakletvom i sljedećeg jutra se iskrcao sa broda….", piše Eric J. Phelps, u knjizi "Vatican Assassins" U nekim istraživanjima o potonuću broda navodi se i da je Edvard Smith dobio čak osam telegrama da uspori i bude oprezan jer je u dijelu punom ledenih brijegova.Kako bi se spriječili okolni brodovi da priteknu u pomoć, signalne rakete utovarene na brod bile su bijele boje i one u pomorskom jeziku nisu predstavljale signal za pomoć.


EPILOG
Titanik je "udario u ledeni brijeg" (ili je došlo do ekspozije u kotlarnici ) 14. travnja, istog datuma kada je ubijen Abraham Lincoln. Već prosinca 1913. kroz Kongres je zahvaljujući Teodoru Rusveltu prošao zakon o formiranju banke Federalnih rezervi. Osam mjeseci kasnije jezuiti su dobili dodatnu financijsku potporu od FED-a, a 1916. Amerika je ušla u veliki rat u Europi. Preko FED-a je vršeno njegovo financiranje jednostavno štampanjem dolara i ogromnim zaduživanjem američke države i naroda. To je značilo imati "elastičnu valutu", za razliku od prethodnog perioda gdje je novac u dugom periodu imao stabilnu vrijednost.Monetarna politika je tako došla u ruke nekoliko najbogatijih porodica, koje su praktično preuzele kontrolu nad čitavom ekonomijom SAD.Nakon dvije godine od potonuća Titanika i Engleska je promijenila način izgleda novca, prešavši na "elastičnu monetarnu politiku".Od tada do 2000. godine britanska funta i američki dolar izgubili su oko 98 % svoje vrijednosti zbog inflacije. Stvarne vrijednosti stvorene radom stotina miliona ljudi u svetu završile su kao vlasništvo bankara i njihovih privatnih korporacija. Tako danas živimo u svijetu Novog Svjetskog Poretka gdje je najveći broj ljudi siromašan, dok nekoliko najmoćnijih dinastija raspolaže nezamislivim bogatstvom.Danas je preko 95% dolara u opticaju spekulativno, u opticaju 95 % a vrijednost im određuje potražnja na tržištu. Zato SAD batinom čitav svijet mora primoravti da ga traže i kupuju. Zato je danas Amerika zemlja ratne, a ne stvarne ekonomije.U svojoj knjizi "'The Creature From Jekyll Island" G. Edward Griffin podrobno opisuje kako bankari mame i podmićuju političare širom sveta "lagodnim novcem" i kontroliraju preko njih državnu i monetarnu politiku većine zemalja.
U arsenal medijskih manipulacija spada i priča o prokletstvu egipatske mumije koju je putnik sa Titanika Wiliam T. Sted ispričao večer uoči brodoloma. Za tu mumiju se veže veliki broj nesretnih slučajeva. Priča o mumiji je lansirana odmah nakon potapanja Titanika. I Stead je ostao zauvijek na brodu sa mumijom.
Ipak, pokrov kovčega spomenute mumije je i danas nekim čudom u Britanskom Muzeju mada nitko ne zna šta je zaista bilo sa mumijom i da li je zaista potopljena sa Titanikom.Svejedno, tisuće turista nagrne svake godine u Britanski Muzej da vidi kovčeg mumije koja je "potopila" nesretni Titanik. Mnogi istraživači su pod utiskom priče o "ukletoj mumiji" čak odustajali od daljeg pretraživanja olupine plašeći se prokletstva. O tom strahu istraživača od olupine Titanika pisao je baš ugledni Washington Post 17.avgusta 1980.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Tajna Titanika (2.dio)



TITANIK



Titanik je putnički brod koji je 14. travnja 1912. g. nakon sudara s ledenjakom potonuo u Atlantskom oceanu.
U Londonu 1907. sastali su se J. B. Ismay; predsjednik White Star Linea i James Pirrie; predsjednik brodogradilišta Harland and Wolff. Odlučili su sagraditi tri prekooceanska broda do tada neviđene veličine. Već u srpnju 1908. potpisan je ugovor o izgradnji triju brodova, Olympic, Titanik i Gigantic (kasnije Britannic) koje će konstruirati Tomas Andrews.



Gradnja
Gradnja Titanika započela je 1909. godine. Brod je bio porinut u more 31. svibnja 1911. Bio je dugačak 269 a širok 28 metara, dok mu je nosivost bila oko 46.000 bruto registarskih tona. Dubina gaza bila mu je 10,5 metara, visina od kobilice do komandnog mosta 32 metra, dok je visina do vrha njegovih četiriju dimnjaka 56 metara. Maksimalna brzina Titanika bila je 25 čvorova .Imao je 30,000 KS s tri glave i bio je parobrod. Titanik se smatrao nepotopivim brodom. Imao je najnapredniju tehnologiju i bio je “najsigurniji brod”.
Kratko putovanje
Titanik je krenuo iz luke Southampton na svoje prvo prekooceansko putovanje 10. travnja 1912. U nastojanju da osvoji Plavu vrpcu Atlantika na svom prvom putovanju u New York kapetan je namjerno krenuo kraćim kursom, sjevernijim od propisanog, i time zanemario opasnost od sudara s ledenim bregovima. Samo četiri dana kasnije, 14. travnja 1912., u 23:40 Titanik se pri brzini od 22 čvora sudario sa santom leda, koja ga je i potopila u 2:20h. Titanik se prepolovio na dva dijela.

Broj žrtava
Titanik je nakon sudara poslao poziv u pomoć, a prvi brod koji je stigao u pomoć bio je Carpatia. Od 2.228 putnika i članova posade preživjelo je samo 705. Poginulo ili utopilo ih se 1.523, od toga 338 muškaraca i 316 žena, dok su ostalo bila djeca.
Titanik je pronađen 1985. Pronašli su ga Robert Ballard i Jean-Louis Michel.
Proročanstvo katastrofe
Katastrofu Titanika je 14 godina prije predvidio Morgan Robertson u svojem romanu "Futility, or the Wreck of Titan". Roman donosi priču o britanskom putničkom brodu Titan koji, budući da je bio na glasu kao nepotopiv, nije imao dovoljno čamaca za spašavanje. Na putu prema New Yorku jedne je travanjske večeri udario u santu leda i potonuo u sjevernom Atlantiku. Iako je nakon katastrofe pravog Titanika roman objavio ponovo s malim izmjenama, sličnosti su ostale zapanjujuće. Novi brod imao je 66.000 tona istisnine; Robertsonov je imao 70.000 tona istisnine. Stvarni je bio dugačak 882.5 stopa; fiktivni 800 stopa. Oba su imala 3 elise i brzinu od 24-25 čvorova. Oba su mogla nositi oko 3.000 ljudi i oba su imala čamce za spašavanje tek za jedan dio putnika. Ali nebitno, jer su oba dva bila oslovljena sa ''nepotopiva''.


TITANIK SE POLAKO RASPADA



Najpoznatija svjetska brodska olupina - Titanik mogla bi uskoro, za nekih dvadesetak godina, nepovratno nestati... Uzbunu su podigli podvodni istraživači koji su godinama redovno posjećivali ostatke čuvenog broda na dnu u kanadskim atlantskim vodama. Prilikom najnovije posjete, uočili su da se rđa proširila i zahvatila mnogo veći dio površine na metalnim dijelovima čuvenog putničkog parobroda potopljenog nakon udara u ledeni brijeg tokom prvog putovanja.
Neki od eksperata kažu da su višestruki pokušaji podizanja Titanika na površinu, kao i odobrene ali i ilegalne posjete turista i lovaca na potopljeno blago, mnogo doprinijele bržem korodiranju broda. Međutim, drugi tvrde da je uzrok ovako brzog rđanja u inače hladnim vodama - prije svega u pojačanom ribarenju iznad tog područja.
Smanjena količina ribe, kaže jedan od eksperata, znači i da je uništena prirodna regulacija količine mikro- organizama. Oni sada padaju na dno i biološkim putem pospješuju koroziju.
Tempo propadanja olupine je takav da, kako su naučnici izračunali, more i rđa dnevno pojedu oko 300 kilograma željeza sa Titanika. Paluba, oficirske kabine i jarbol već su se urušili i nestali pod pijeskom, a rđa je opasno zahvatila i pramac broda.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Poslednja tajna „Titanika”

Šta je zaista dovelo do katastrofe najvećeg putničkog broda onog dana kada je potonuo samo dva sata i 40 minuta pošto je prethodno udario u ledenu santu i odveo u smrt 1.522 putnika




„Titanik” je pre 97 godina potonuo u severnom Atlantiku. Otada, kako u šali kaže istoričar sa Harvarda Stiven Bil, „samo se o Isusu i građanskom ratu pisalo više”. U gotovo 200 knjiga, dokumentarnih filmova i dugometražnih filmova – i onom sa najvećom zaradom ostvarenom u filmskoj industriji – istoričari, naučnici i oni opsednuti „Titanikom” vodili su vatrene rasprave o tome šta je zaista dovelo do katastrofe najvećeg putničkog broda onog dana kada je potonuo samo dva sata i 40 minuta pošto je prethodno udario i ledenu santu i odveo u smrt 1.522 putnika.

Pokazalo se da nije trebalo toliko da se brinu. Kako Bred Matsen objašnjava u svojoj novoj knjizi „Poslednje tajne Titanika”, na ta pitanja davno su dati odgovori u okviru poverljive istrage koju su sproveli graditelji ovog broda. Do danas su stručnjaci nagomilali dovoljno dokaza da bi pokazali da se brod raspao na tri dela, a ne na dva – pre nego što je potonuo, a ne posle toga – i potonuo mnogo brže i pod mnogo manjim uglom nego što je to Džejms Kameron mogao ikada i da pretpostavi.Sve ovo dogodilo se zahvaljujući nedovoljnoj debljini zakivaka i tankom trupu. Međutim, pronađena dokumenta iz brodogradilišta „Harland i Volf” u Belfastu, u Irskoj, u kome su nastali „Titanik” i drugi brodovi – otkrivaju da problem nije bio samo u nesposobnosti i slaboj konstrukciji. Reč je o nemaru: brodograditelji su sumnjali da je trup broda bio suviše tanak, ali su zanemarili brigu svog inženjera da bi „Titanik” na vreme isplovio. Istraga sprovedena pošto je brod potonuo nije saopštena javnosti; šefovi „Harlanda i Volfa” odobrili su dve formalne istrage vlade da bi krivicu za nesreću svalili na kapetana broda. Tužbe tako velikog broja žrtava dovele bi do bankrota vlasnika „Titanika” – među njima i Džej Pi Morgana.

U vreme kada su stotine brodova preko Atlantika svake godine prevozile milione ljudi, brodolomi nisu bili neuobičajeni. Čak i onda kada se „Titanik” gradio, sudar u blizini Nantuketa u Masačusetsu između luksuznih brodova „Republika” i „Florida” bio je na naslovnim stranama svih novina u svetu. Oba broda pretrpela su mnogo veća oštećenja od onih koja su „nepotopljivog” ipak dovela do toga da potone. I pored svega, „Florida” je na sopstveni pogon uspela da stigne do Njujorka, dok je „Republika” ostala na vodi narednih 38 sati, pri čemu je svih 750 putnika bilo spaseno. Zašto je „Titanik” prošao toliko gore ostala je misterija. Tek 2005. ronioci koji rade za Matsena pronašli su dva velika dela donjeg dela broda – što je bilo dovoljno za forenzičare da ustanove da su tanak trup i nedovoljna debljina zakivaka, u stvari, krivi za sudbinu broda.



Međutim, sve do sada nije nam bilo poznato da su to znali i brodograditelji. Kada je Tom Meklaski, penzionisani arhivar „Harlanda i Volfa”, čuo za Matsenova otkrića, predao je detalje istrage kompanije iz 1912, koji su do tada bili sakriveni.


„Ono što smo otkrili na osnovu forenzičke analize delova trupa tačno se poklapa sa onim do čega je došao ’Harland i Volf’ na bazi svog detaljnog poznavanja konstrukcije broda”, kaže Matsen. „Meklaski kaže da je čekao da neko sastavi sve delove pre nego što preda sva dokumenta.”

I Matsenovi ronioci i naučnici i inženjeri „Harlanda i Volfa” zaključili su da su jači trup i zakivci mogli da održe brod na površini vode mnogo duže, što bi dramatično smanjilo broj žrtava. („Harland i Volf” su onda modifikovali trup starije „Titanikove” sestre dodatnim delovima čelika. Takođe su napravili „Britanik” – sestrinski brod koji je bio u izgradnji kada je „Titanik” potonuo – prema originalnim specifikacijama.)

„Titanik” je bio proizvod ogromnog rivaliteta koji je podstakao rast profita pomorskog prevoza u špansko-američkom ratu. Nadajući se da će preuzeti kontrolu nad severnim Atlantikom, Džej Pi Morgan kupio je većinski paket u jednoj grupi britanskih i američkih pomorskih kompanija. Federalna vlada pružala mu je podršku subvencijama i manjim porezima. Britanska vlada tada je subvencionisala „Kanard šiping”, jednu jedinu kompaniju koja se oduprla Morganovom preuzimanju. „Sav taj novac otišao je u industriju koja je faktički bila neregulisana”, kaže Matsen.

Oplata trupa tanja za 0,63 santimetra i zakivci za 0,317 santimetara tanji od originalnog dizajna predviđali su smanjenje težine broda za 2.500 tona, zahvaljujući čemu je kanal Lamanš mogao da pređe brže od konkurencije. Zbog toga što pravila brodogradnje nisu išla u korak sa stremljenjima ka izgradnji većih brodova, tanje specifikacije i dalje su ispunjavale važeće standarde. „Bilo je važno da se zadovolje mušterije”, kaže Matsen. „Ako je Džej Pi Morgan hteo da brod bude napravljen od krep-papira, napravili bi mu ga od krep-papira.” Srećom, to nije tražio.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Otkrivena tajna potonuća Titanika: Kormilar potopio brod jer je pogrešno skrenuo



24SI - Noć je bila bez mjeseca, bez daška vjetra, a time i valova koji bi se slomili o smrznute gromade i zazvonili na uzbunu. Posada Titanika plovila je prebrzo i kad je uočila santu leda, već je bilo prekasno. Bar se tako vjerovalo.


Ali legendarni “nepotopljivi” brod dotakao je dno okeana na prvom putovanju zbog pogreške kormilara, tvrdi unuka drugog oficira, najviše rangiranog od preživjelih. Lady Louise Patten (56), britanska poslovna žena, autorica jednog finansijskog trilera, u svojoj je drugoj knjizi odlučila pisati o porodičnoj tajni koju joj je prije 40 godina povjerila baka.

Titanik je te 1912. bio najluksuzniji i najmoćniji putnički brod u historiji. U noći 14. na 15. aprila, drugi oficir Charles Lightoller nije bio na dužnosti, ali nakon što je katastrofa počela, u kabini prvog oficira Williama Murdocha čuo je šta se dogodilo od kapetana i kolega.

Bilo je to vrijeme kad se prelazilo sa jedara na paru, a time i na drukčije značenje istih komandi. Umjesto da zaobiđe ledenjak sa lijeve strane, kormilar je u panici zaboravio da se radi o drugom sistemu i okrenuo brod udesno, ispravno u slučaju jedrenjaka. Greška je uočena i ispravljena, ali udar je bio neizbježan. Ali fatalna odluka, i to svjesna, bila je ona Bruca Ismayja, šefa vlasničke kompanije White Line Stara.

Da on nije naredio da Titanik nastavi “sporo naprijed”, vjerujući da je nepotopljiv, brod bi, procjenjivao je djed Louise Patten, plutao još nekoliko sati, koliko je trebalo da u pomoć stigne Carpathia. Niko nije trebao poginuti. Lightoller je lagao u dvije istrage o toj tragediji, a Patten tvrdi da je razlog bio taj što bi firma bila osuđena za nemar i propala, a hiljade njegovih kolega izgubile bi posao. Laž je priznao samo supruzi i kćerki koje su je čuvale kao tajnu da ne bi okaljale ugled čovjeka odlikovanog za hrabrost u ratovima koji su uslijedili.

(24sata.info)

Titanik - Istina ili laz?
Пошто је очигледно дошло до неких не споразума, а мислим да је тема занимљива, ево је опет...

Jedno je danas sigurno - "Titanik" nije potonuo onako kako je to prikazao reditelj Džejms Kameron u svom filmu "Titanik", niti bilo koja druga od preko 500 televizijskih i bioskopskih ekranizacija i destine hiljada knjiga o potonuću ovog putničkog broda. Nova istraživanja, ponovne analize i otkrivanje nekih podataka koji uopšte nemaju veze sa pomorstvom, bacaju danas potpuno drugačiju sliku na ovaj događaj i otvaraju pitanje:da li je potonuće Titanika bio nesrećan slučaj ili namerna sabotaža?
Pođimo redom.
Zašto je toliko medijske pažnje posvećeno baš ovom brodolomu kada je bilo i većih pomorskih katastrofa?
Na brodu "Lusitanija" je maja 1915. godine poginulo 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca. Pažljivim istraživanjem podataka, koji su ostali potpuno zaobiđeni od zvanične istorije, ovaj brod je, takođe , potopljen pod čudnim okolnostima.
Danas znamo da je upravo njegovo potapanje izazvalo tako žestoku reakciju javnosti u SAD da su one bile prinuđene da 1917. i formalno da uđu u ratni sukob u Evropi, iako za to nisu imale nikakav interes. Da podsetimo "Lusitanija" je bila američki trgovački brod koji je "tajno" natovaren oružijem uključujući i veliki kalibar, a o čemu kapetan, navodno, nije ništa znao sve dok brod nije isplovio. Zvanična istorija tvrdi da su ga potopili Nemci, torpedom sa podmonice, kada su za to saznali, ali ne objašnjava kako su oni došli do tih podataka i zašto je uopšte oružije stavljeno na civilni brod. To je mnoge revizioniste nateralo da dođu do frapantnog zaključka da je ovaj incident orkestriran upravo sa ciljem da se iritira javnost u SAD i pruži podrška američkom predsedniku Vudro Vilsonu da se uključi u Prvi svetski rat na strani Velike Britanije koja je praktično već bila pred kapitulacijom. Putnici na brodu, oko 1200 civila, od kojih preko 120 Amerikanaca, koji su poginuli bili su samo kolateralna šteta, ali u funkciji interesa onoga ko je u ovo svetskom sukobu profitirao. A najveći profiter Prvog svetskog rata bio je moćni finansijsko bankarski međunarodni kartel koji je kreditirao sve zaraćene strane. Ovaj incidant i dalje zaokuplja pažnju istoričara.
Na putničkom brodu "Empress of Ireland" poginulo je 1000 ljudi, a po mornaričkim arhivima oko 65 000 brodoloma zabeleženo je u poslednjih 400 godina.
Ipak, samo je "Titanik" predstavljan kao simbol najveće pomorske katastrofe. Potonuće "Titanika" je legenda koja živi već skoro čitav vek, iako stvorena na sumnivim "činjenicama".
Na završnoj špici najskuplje holivudske ekranizacije (koja je koštala čak 200 miliona dolara) piše: "Likovi, mesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim dogadjajima ili ličnostima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna".
Dakle, ako je u filmu sve izmišljeno zašto je korišćen veristički rediteljski pristup i imena stvarnih putnika? Zašto je korišćen dokumentarni materijal koji uključuje i originalne snimke olupine "Titanika"? Zašto je toliko pažnje poklonjeno vernoj i skupoj rekonstrukciji čitavog broda, detaljima u enterijeru, u kostimu, pažljivo su kopirani stolnjaci, tanjiri, escajg, jelovnici sa stvarnog Titanika?
Zašto skupi specijalni efekti koji su imali za cilj da prikažu maksimalno veristički sam čin potapanja i dramu koju su putnici doživeli? Najzad, ne reče li sam reditelj Kameron da on i nije pravio film o katastrofi "Titanika", već ljubavni film o dvoje putnika, Kejt i Džeku? Naravno, oni se u stvarnosti verovatno nikada nisu sreli, jer su imena nasumice izabrana sa spiska putnika.
Lik kapetana Edvarda Smita veoma je bledo obrađen. Ako ste gledali film, primetili ste da on čak i nema glavnu ulogu, već se više pojavljuje kao "dekor". Nije li drama tog čoveka bila najveća, daleko veća od nepostojećeg zaljubljenog para Džeka i Kejt?
Najzad, u filmu koji je ipak fikcija, pojavljuju se i neki stvarni putnici koji su igrali izuzetnu ulogu u američkom društvu toga vremena. To su, pre svih, najbogatiji ljudi toga vremena: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Izador (Isa) Straus. Njihovi poslednji trenuci života na "Titaniku" dati su na osnovu podataka koji su preuzeti iz priče u medijima toga vremena, tj. izjava "svedoka", a koja se danas otkriva kao netačna. Zar njihove životne drame nisu bile dovoljno inspirativne da bi bile tretirane glavnim ulogama, već se i oni pojavljuju kao "dekor" u priči o nepostojećem zaljubljenom paru?
Zašto su tako izmešani izmišljeni likovi sa stvarnim, a čitava priča, ipak, bazirana na stvanom događaju?

Titanik je potonuo veoma brzo...

Film je od snimanja pa do prikazivanja pratila ogromna medijska propaganda. Da li je toliki publicitet slučajno ili namerno skretanje pažnje sa istine?
Pogledajmo neke činjenice do kojih su došli istraživači olupine.
Ostaci "Titanika", koji je potonuo aprila 1912., prvi put su otkriveni 1985. godine kada se čuveni pomorski istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4000 metara i snimio ih. (Balard je prvi je istražio i olupinu "Lusitanije" i otkrio oštećenje od torpeda, ali je zaključio da je brod zapravo potnuo od razorne eksplozije koja se ne može baš povezati sa tim torpedom. I nemačka strana je takođe tvrdila da samo jedan ispaljen torpedo daje putnicima dovoljno vremena da se ukrcaju u čamce za spasavanje. "Lusitanija" je, međutim, potonula za samo 18 minuta, a neki od malobrojnih preživelih putnika su izjavili da je nakon torpedovanja odjeknula jedna još jača eksplozija. Dakle, zvanična verzija o potapanju ""Lusitanije" očigedno je problematična).
Mesto potonuća "Titanika" locirano je na oko 600 kilometara jugoistočno od Njufaundlenda. Ipak, veliki broj delova olupine, posebno delovi korita, nedostajali su, pa se verovalo da se korito prilikom pada na dno raspalo na veliki broj manjih parčadi koji su se razleteli dalje od glavne olupine.
Dugo se mislilo da je brod prepukao na dva dela pri čemu su se odvojili samo pramac i krma, kako je prikazano i u Kameronovom filmu, ali i na brojnim crtežima, navodno po sećanju preživelih.
Međutim, svi brodovi napravljeni u to vreme mogli su nakon havarije i eventualnog odvajanja krme od pramca ostati u delovima da plutaju na vodi dovoljno dugo dok im ne stigne pomoć. Tako su bili konstruisani. Znajući to, mnogi putnici sa "Titanika" su pohrlili ka krmi (jer je oštećenje bilo na pramcu), verujući da ona neće potonuti. U to ih je verovatno uveravao i sam konstruktor broda Tomas Endrijus, koji je bio na brodu. Tako je mislio i sam Džejkob Astor koji je, navodno sa gnušanjem, odbio da se ukrca u prvi čamac za spsavanje koji mu nuđen.
Ali, avgusta 2005. istraživači koje je finansirao "History Channel" otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca delove korita i to dva prilično dobro očuvana dela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Na delu korita u neposrednoj blizini kotlarnice uočljivo je bilo veliko oštećenje kao od ekspolozije. Tako je otkriveno da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je došlo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i oštećena krma bez korita mogla je plutati na vodi najviše pet minuta, a ne 15 do 20 kao što se ranije mislilo i kao što je u poslednjem filmu prikazano. Pošto je bila prepuna ljudi njihova agonija je trajala mnogo kraće. Čitav brod je nakon pucanja čeličnog korita potonuo možda samo za dvadeset minuta.
"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaže istoričar i istraživač olupine Dejvid Braun.
Izgleda da je "Titanik" pretrpeo nezamislivo jako razaranje što je moglo biti posledica direktnog udara u ledeni breg pri punoj brzini od 22 čvora. Ali, da se podsetimo još jednom - u filmu "Titanik" brod nije udario punom snagom u santu leda, koju dežurni oficiri nisu na vreme primetili jer navodno nisu imali durbin, već su uspeli da motore potpuno zaustave. Brod je udario u breg gonjen samo silom inercije. To je potvrdio i preživeli mornar, Frederik Flit, pred istražnim Senatom SAD:
"Bila je tamna noć bez mesečine... Osmatračnica nije imala durbin, jedini je ostao u Sautemptonu". Flit je bio taj koji je na osmatračnici prvi ugledao ledni breg. Po njegovom svedočenju mašine su zaustavljene i pokrenute unazad, a brod zaokrenut na levo. Ali sudar je bio neizbežan.
Dakle, da li je grdosija sa ojačanim čeličnim koritom uopšte mogla da pretrpi takvo oštećnje u sudaru sa ledom? Čelik protiv led! Mnogima ovo deluje nemoguće.
Flit je nekim čudom uspeo da se spasi i posvedoči o događanju na "Titaniku". Nastavio je i da plovi na drugim brodovima u kompaniji "White Star Line, ali su počele među putnicima da kruže glasine da je on "baksuz" pa je morao da pređe u drugu kompaniju. Kao mornar radio je sve do 1936. Zbog "porodičnih problema" obesio se 1965. godine.

Da li je Titanik uopste udario u ledeno breg?

Postoje i protivrečne izjave brodolomnika o tome kako je izgledao sudar sa ledenim bregom. Jedan putnik je izjavio da je u trenutku udara imao "osećaj da se kotrljaju preko milion kamenova", dok većina nije osetila ništa ili samo lako podrhtavanje.
Kako je moguće da tako skup i luksuzan brod nema durbina? Deluje li to glupo?
Sve ove nelogičnosti i kontradiktornosti nikada nisu bile zanimljive medijima. Zašto?
"Naprsnuće i potonuće Titanika, nikada nije bilo tačno oslikano", tvrdi Parks Stivenson, istoričar i istraživač.
Zato ekipa stručnjaka sada pokušava da po svakoj izjavi očevidaca napravi kompjutersku animaciju kako bi otkrili šta se stvarno dogodilo.
Tadašnje novine su već sutradan objavile snimak navodnog ledenog brega koji je načinjen sa tegljača "MacKay-Bennett" i koji je kompanija "White Star Line" poslala da pogleda ima li još preživeligh u vodi i da pokupi mrtve.. Na ledu su se, navodno, još videli crveni i crni tragovi farbe od broda(!), pa su oni pretpostavili da je to taj ledeni breg.
Ali, ko je tada kontrolisao američke medije? Upravo oni koji ih kontrolišu i danas. Moćni korporativni trustovi na čijem čelu je međunarodni bankarski kartel. Upravo oni na koje je danas pala sumnja da su izvršili potapanje "Titanika" zbog svojih interesa.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno oštećenje brodskog korita baš u delu gde se nalazila kotlarnica možda nastalo razornom eksplozijom u skladištu uglja. Drugi veruju da je u samoj izradi broda možda namerno napravljen konstrukcioni propust, kako bi se brod brže raspao, te da je "Titanik" od početka bio predodređen za samo jedno putovanje.
Nikada nije utvrđen tačan broj putnika koji su bili ukrcani na "Titanik", pa se uvek kaže da se "veruje da je bilo ukrcano 2.227 ljudi". Nikada fizički nije potvrđeno da je poginulo baš 1500 ljudi. Mnogi leševi nikada nisu pronađeni.
Zašto je na brodu bilo manje čamaca? Ako u svaki može da stane i do 70 ljudi i ako je brod tonuo čitava 2 sata, zašto su čamci spuštani poluprazni? Zašto se žurilo?
Kako to da je brod bio opremljen samo belim signalnim raketama, a ne i crvenim koje označavaju poziv za pomoć? Bele rakete to ne znače.
Najzad, da nije možda čitava priča izmišljena i umnožena stotinama puta u filmovima u desetinama hiljada knjiga i članaka kako bi se prikrio pravi razlog potonuća - možda namerna sbotaža?
No, pre nego što pogledamo kome je bilo u interesu potapanje ovog broda, dodajmo još jedan zanimljiv detalj.

Scenario za savrsen zlocin?

Još 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih. Priču je nazvao "Uzaludnost"(Futility). Kasnije je preimenovana u "Olupina Titana"(The wreck of Titan).
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgrađen 14 godina kasnije u jednom britanskom brodogradilištu.
Robertsonov izmišljeni brod imao je 70 000 tona zapremine, a stvarno izgrađeni brod 66 000. Robertsonov je bio dug 800 stopa, a stvarni 882 stope. Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, odnosno 25 čvora. Izmišljeni brod je imao 40 000 konjskih snaga, a pravi 45 000. Oba broda su mogla da nose 3 000 ljudi i smatrana su za nepotopive. Oba broda imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov brod iz knjige je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14. aprila 1912. (u 23.40, udario u ledeni breg, takođe u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je 2 sata. I stvarni brod je nakon oštećenja tonuo 2 sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno izgleda mnogo brže.
Ali, ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao "Titan". Stvarni brod se zvao... Pogađate, zar ne?
Fiktivni "Titan" je putovao iz Njujorka za Liverpul, a pravi "Titanik" iz Sautemptona za Njujork.
Evo kako je Robertson opisao nepotopivi brod "Titan" u svojoj knjizi: "Sa mosta inženjerske sobe i sa mnoštva drugih mesta na palubi 92-oja vrata od 92 vodootporna odeljka mogla su biti zatvorena za samo pola minute okretanjem poluge. Vrata su se takođe automatski zatvarala u kontaktu sa vodom. Sa devet potopljenih odeljaka brod je mogao i dalje da plovi i kako nije postojala takva mogućnost da se oni toliko napune vodom, parobrod "Titan" smatran je praktično nepotopivim!"
"Titan" je imao 15 vodootpornih odeljaka, a "Titanik" samo 9.
Dakle, ideja za savršen zločin je već bila u formi scenarija. Trebalo je samo izgraditi dekor (veliki prekookenski parobrod), smestiti žrtve na brod i režirati predstavu koju će izvesti kontrolisani ljudi i kontrolisani mediji i koja će se odigrati u stvarnosti. Međunarodni bankarski kartel imao je sve to.
Ali, gde je motiv za zločin? Kada su u pitanju bankari motiv je uvek - NOVAC.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Otvara se muzej posvećen Titaniku
Vlasti Severne Irske zvanično su odobrile javno finansiranje muzeja, čiji će budžet iznositi 100 miliona funti.

Muzej će se nalaziti u brodogradilištu u kojem je nastao prekookeanski brod i godišnje bi mogao da primi oko 400.000 posetilaca, dodaju zvaničnici.

Početak radova najavljen je za iduću godinu, a trebalo bi da bude dovršen 2012. kada će biti obeleženo sto godina od potonuća broda u kojem je stradalo 1.500 ljudi.

Brod, za koji se govorilo da ne može biti potopljen, potonuo je, na svojoj prvoj plovidbi, nakon udara u ledeni breg u Atlantskom okeanu.

Džejms Kameron snimio dokumentarac o "Titaniku"
Duhovi ambisa

NJUJORK (Beta-AP) - Reditelj Džejms Kameron, poznat po dugačkim filmovima, snimio je ovog puta dokumentarac koji traje samo sat vremena. Posle filma "Titanik" iz 1997. godine, koji traje više od tri sata, reditelj je snimio dokumentarac "Ghosts of the Abyss" (Duhovi ambisa)

Film predstavlja njegovo putovanje do olupine Titanika u leto 2001. godine. U "Titaniku" se, istina vidi olupina, ali 1997. nisu postojale kamere koje bi mogle da uđu duboko unutar broda.

Zbog toga je Kameron čekao nekoliko godina da se vrati do ostataka čuvenog broda. Kameron se zajedno sa Bilom Pakstonom, koji glumi u "Titaniku", spustio četiri kilometra ispod površine okeana, ovog puta noseći dve specijalne kamere na daljinski upravljač. Te pokretne kamere mogu da prođu kroz male otvore, tako da je Kameron mogao da snimi posebne detalje olupine.

U dokumentarcu ima jezivih trenutaka, ne zbog rediteljskih tehničkih egzibicija, već zbog same priče o brodolomu. Luksuzni Titanik je potonuo u aprilu 1912. godine pošto je udario u ledeni breg. U brodolomu je poginulo oko 1.500 ljudi. Čelična olupina, kako se saznaje u dokumentarcu, veoma brzo propada. Naučnici procenjuju da će ostaci broda nestati kroz 20 do 30 godina.

Film počinje tako što se Pakston priprema za ronjenje i kaže kako je proverio svoje životno osiguranje. Kako se kamera polako spušta do dna, tako se boja okeana iznenađujuće menja i postaje sve tamnija. Na dnu se najpre vide ostaci nekog porcelana u pesku, pa onda drugi delovi broda.

Na kraju se vidi cela olupina. "Znao sam da ćemo se približiti "Titaniku", ali nisam nikad mislio da ćemo mu prići baš toliko blizu", rekao je Pakston.

Svedočanstvo sa Titanika za 23.000E

Pisano svedočanstvo žene koja je preživela brodolom Titanika prodato je za 23.000 evra na aukciji u Engleskoj. Svedočanstvo je kupio anonimni kolekcionar iz istočne Evrope.


U potresnom dokumentu, Lora Frankateli, svojevremeno sekretarica britanskog barona Kozma Daf-Gordona, priseća se "krika i plača" stotina putnika na brodu koji tone.

"Voda je počela da raste. Jedan čovek mi je stavio prsluk za spasavanje, uveravajući me da to čini samo iz predostrožnosti i da ne treba da se brinem", navodi Britanka u izjavi u okviru britanske istrage o brodolomu 1912. godine.

"Kada smo došli na gornju palubu, spasilački čamci su spuštani. Shvatila sam da je nivo vode porastao i rekla sam sir Kosmu Daf-Gordonu: 'Tonemo', a on mi je odgovorio: 'Nikako'", prisetila se Lora Frankateli.

Posle nekog vremena više nije bilo spasilačkih čamaca, a sekretarica i njen poslodavac uspeli su da pronađu mesta u jednom od njih.

"Smestili su nas u čamac i rekli nam da veslamo kako bismo se udaljili od broda. Čula sam da ljudi kažu da će nas Titanik, ako potone, povući sa sobom. Bili smo daleko kada smo videli da se naginje unazad i tone. Začulo se hučanje, a potom krici i plač. Ne znam koliko je to trajalo. Ništa nismo govorili. Bili smo u mraku", napisala je.

Lora Frankateli, koja je umrla 1967, imala je 31 godinu kada je Titanik potonuo u Atlantiku i u smrt povukao 1.500 ljudi.

[You must be registered and logged in to see this link.]

„Titanik 2″ stiže u bioskope 2012. god.

Mislili ste da se sve završilo kada je Rouz bacila dijamantsku ogrlicu u okean? Prevarili ste se… Nedavno je najavljeno da će Džejms Kameron snimiti 3D verziju svog filmskog
hita iz 1997. godine, a sada je otkrivena i radnja nastavka.

Film „Titanik 2″ govori o novom brodu, replici legendarnog „nepotopivog“, koji će se otisuti na putovanje sa istog mesta, na isti dan kao i „original“.

Pojedini filmski kritičari su najavljenu radnju filma dočekali rečima da će novi Titanik verovatno udariti i u istu santu leda, ali kako bilo novi 3D spektakl bi u bioskope trebalo da stigne 2012. godine, na stogodišnjicu od potonuća broda.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Preminula i poslednja putnica sa "Titanika"


Devedesetsedam godina nakon što je preživela brodolom "Titanika", preminula Milvina Din. Poslednja od ukupno 706 preživelih brodolomnika, u trenutku nesreće imala dva meseca.


Devedesetsedmogodišnja Milvina Din, poslednja živa putnica od spasenih sa Titanika 1912. godine, preminula je u Velikoj Britaniji.

Din je bila beba od samo devet nedelja kada je, obmotana u vreću radi zaštite od hladne vode spuštena u čamac za spasavanje. Bila je najmlađa od ukupno 706 preživelih brodolomnika.

Njena majka i dvogodišnji brat su takođe preživeli brodolom, ali je otac bio među 1.517 utopljenika pošto je brod, za koji se mislilo da ne može da potone, udario u ledenu santu i izgubio se u dubinama Atlantskog okeana.

Njena porodica je prodala kafić koja je imala u Londonu da bi isplovila "Titanikom" u nameri da započne "novi život" u Vičiti, u američkoj državi Kanzas, gde je njen otac planirao da otvori prodavnicu duvana.

Din se nikada nije udavala i u sedamdesetim godinama postala je "Titanikova" slavna ličnost i posećivala konvencije, izložbe i učestvovala u dokumentarcima i drugim emisijama u vezi sa brodom "Titanik".

Ponovo je skrenula pažnju javnosti kada je nedavno na aukciji, da bi platila smeštaj u staračkom domu, prodala kofer s kojim je njena porodica pošla na put.

Posle toga su joj i zvezde filma "Titanik" Kejt Vinslet i Leonardo di Kaprio novčano pomogle, o čemu smo pisali 13. maja (Zvezde pomogle poslednjoj preživeloj osobi sa "Titanika").

[You must be registered and logged in to see this link.]

Fotografije sa Titanika

Srbi među žrtvama „Titanika”

Na današnji dan pre 97 godina – 14. aprila 1912. godine – u kasnim večernjim satima u to vreme najveći brod „Titanik” udario je u ledenu santu i nekoliko sati kasnije potonuo, pri čemu je poginulo oko 1.500 ljudi. Među stradalima u severnom Atlantiku je bilo i Srba, Hrvata, Slovenaca, muslimana...
Na spisku putnika i članova posade objavljenom na sajtu encyclopedia-titanica.org u trećoj klasi među 708 imena bilo je trideset i četvoro ljudi sa ovih prostora, od kojih je samo troje preživelo nesreću. Podaci kažu da su svi bili radnici ili poljoprivrednici, starosti od 17 do 42 godine.

Izuzev nastradalog Jozefa Draženovića iz Hrastelnice, za koga stoji da je kod sebe imao kutijicu za duvan, pasoš, komplet brojanica, 25 dolara i pet kruna, tela ostalih nikada nisu nađena ili identifikovana. Branko Dakić, Milan Karajić, Stefo Pavlović, Mile Smiljanić, Ivan Stanković, Janko Vovk samo su neki od njih.
Podaci o ljudima sa „Titanika”, koji se mogu pronaći na ovom sajtu, beleže odakle su putnici, gde su putovali i šta se sa njima dogodilo posle kraha broda. Uz imena naših sunarodnika i suseda piše da su došli iz Hrvatske, Bosne i Slovenije, iz Kule, Brežika, Kričine, Lipove Glavice, Hrastelnice, Štrekljevca, Široke Kule, Bratine. Iz nekih mesta bilo je više putnika, pa tako saznajemo da su Cerin Balkić, Ređo Delalić, Tido Rekić, Husein Šivić iz Batića u Bosni, Mara Banski, Milan Karajić, Stefo Pavlović iz Vagovine u Hrvatskoj, Nikola Lulić, Luka, Jelka i Marija Orešković iz Konjskog Brda u Lici. Odredišta su bila različita – šest putnika išlo je u Harisburg u Pensilvaniji, šestoro u Čikago, troje u Njujork...

Dva sata nakon što je „Titanik” počeo da tone, na mesto nesreće stigao je brod „Karpatija”, čija je posada spasavala preživele, koji su četiri dana kasnije stigli u Njujork. Na „Karpatiji” su bili i Mara Banski, rođena Osman, tada tridesetjednogodišnja žena iz Vagovine, dvadesetdevetogodišnji Ivan Jalševac iz Topolovca, koji je putovao u Njujork, i njegov saputnik Nikola Lulić, Ličanin iz sela Konjsko Brdo. Lulić je 1902. godine napustio austrougarsku vojsku i pobegao u Ameriku gde je radio kao rudar u Čizomu u Minesoti. U jesen 1911. godine došao je u Liku da poseti porodicu, ženu i dvoje dece. On se „Titanikom” vraćao „na pečalbu”, a zabeleženo je i da je bio nezvanični prevodilac i savetodavac sunarodnicima koji su, kao i on, išli trbuhom za kruhom u Ameriku. Posle Prvog svetskog rata Nikola Lulić se vratio u otadžbinu, gde je i umro 1962. godine u 79. godini.

Imena zaboravljenih pečalbara koji su preko okeana tražili bolju sreću ili pokušavali da zarade koji dinar za porodicu sasvim slučajno saznao je Žarko Dimić, istoričar iz Sremskih Karlovaca, koji je, proučavajući genealogiju svoje porodice, otkrio da je njegov predak, Jovan Dimić, jedan od stradalih na „Titaniku”.
– Mogao bih reći da sam „natrapao” na spisak putnika sa „Titanika” na Internetu i tu pronašao i Jovana Dimića, jednog od pradedine braće, za koga sam znao da je otišao u Ameriku, ali smo mislili da se tamo oženio i da se zato više nikada nikom nije javio. Još više me je iznenadilo da je on samo jedan od više desetina stradalih koji su poreklom sa naših prostora. Znam da su Ličani i Dalmatinci u to vreme odlazili u Ameriku, radili tamo četiri-pet godina i vraćali se sa ušteđevinom porodici koja ih je čekala ovde. Obično su obavljali najteže poslove, one koje niko drugi nije hteo da radi – priča Dimić.
U trećoj klasi putovanje je bilo vrlo mukotrpno. Karta za ta najjeftinija mesta koštala je sedam i osam funti, a, poređenja radi, putnici druge klase plaćali su svoje mesto na „Titaniku” od 10 do 73 funte.
– Postojeći spiskovi putnika su nepotpuni, nisu sačuvani u celini, pa pretpostavljam da je broj žrtava sa ovih prostora znatno veći – kaže Dimić.
J. Beoković

[Политика, 14/04/2009]

Titanic - Ličani

Na Titaniku, slavnom brodu koji je potonuo na svom prvom putovanju u noći sa 14. na 15. travnja 1912., povukavši sa sobom u dubine Atlantika 1523 putnika i člana posade, bilo je i 30 putnika iz Hrvatske, među kojima čak 16 Ličana. Utopili su se svi osim Nikole Lulića Draje iz Konjskog Brda, kome je to bilo treće putovanje preko Velike bare. Draja je bio u neku ruku plaćeni vodič putnicima iz Hrvatske jer su oni snosili troškove njegove karte, koja je stajala 170 švicarskih franaka.

Sudar sa santom leda zbio se 14. travnja u 23.04 sati, a Titanic je potonuo na današnji dan prije 95 godina, 15. travnja, u 2.20 sati.

Malo dokumenata
Malo je dokumenata o tome događaju, a sjećanja blijede i nestaju kako umiru potomci stradalnika s Titanica. Mlađi i ne znaju gdje su sve stradavali njihovi preci, a i ono malo sačuvanih dokumenata nestajalo je u vihorima ratova koji su protutnjali Likom u prošlom stoljeću.

Sjećam se da se za Draju, odnosno Dragića, govorilo da se spasio jer je do čamca za spašavanje doplivao s nečijim djetetom. U čamce su primali samo roditelje i djecu, a muškarcima koji su bili sami čak su ruke odsijecali kad bi se prihvatili za čamac bojeći se da će ga prevrnuti kazuje starina Franjo Pocrnić (87) iz Pocrnica kod Perušića.

Od Perušićana doznajemo da Lulići baš i nisu bili omiljeni. Nisu ih voljeli jer su u središtu Perušića imali veliku trgovinu. Stariji se ljudi sjećaju da su Draje dali zasaditi drvored koji je prije nekoliko godina uništen kad se uređivalo mjesto.

Loš znak
Moja je baba iz obitelji Ćulumovića, koji se utopio na Titanicu. O tome sam i prije rata govorio novinarima. Na brodu je bio Joso Ćulumović Jojina, babin stric. Sjećam se da je pričala kako ga je otac Ivan u kolima s bijelim konjima odvezao do luke u Senju. Kad je krenuo natrag, bilci su zanjiskali, a on je to protumačio kao loš znak. Poslije se obistinilo kaže Joso Jojo Hećimović iz sela Bukovac pored Perušića.

Još se prepričava taj događaj. Ćaliće ste promašili, oni su na početku ove ceste koja završava u šljunčari u Papuči kazao nam je Nikola Mihić iz Kuklica, jednog od brojnih medačkih zaselaka.

Ovdje su sve bili Ćalići, a sada sam ostao jedino ja. Koji od mojih susjeda dođe prozračiti kuću. Tamo na kraju je i kovačnica obitelji Jove Ćalića kaže Đuro Ćalić (77) te dodaje da s Jovom i Petrom Ćalićem, koji su se utopili na Titanicu, nije u rodu.
Starina Đuro kaže da su oni u Ameriku otišli kao i drugi iz Ćalića, za poslom. Kaže da ih je četvero već poodavno u Beogradu. Prva kuća u selu je kuća Petra Ćalića. Povremeno dođe njegova kći iz Zagreba. U medačkom zaselku Ćalići bile su samo četiri obitelji Ćalić, a ima ih i u obližnjoj Ploči.

Ma što on zna, svi su oni Ćalići rodbina. Jovo Ćalić je tada, vele, imao samo 17 godina. D akupi kartu, morao je raditi u Austriji. Imao je brata Danu, koji je bio kovač, i Petra, koji je bio šnajder. Moja snaja Boja kći je Petra Ćalića, Jovina brata zbori kao da čita iz knjige starica Anica Grubić kojo je, kako kaže, osamdeset godina.

Bilo nas je sedmero u kući. Ovdje je u Metku još brat Jovo, koji nosi stričevo ime. Ostali su se razišli po cijelom svijetu. Ima ih i u Australiji kaže Boja Grubić, rođena Ćalić.

Putnici iz Like

Prema pisanju Slobodana Novkovića iz Zagreba, autora knjige Titanic Hrvati u katastrofi stoljeća, na brodu su bili Ličani: Iz Široke Kule bilo je osam putnika. Grga Ćačić (rođen 1894.), sin Martina i Ane, put Amerike krenuo je sa sestrom Marijom Ćačić (rođenom 1882. ili 1. V. 1875.). Luka Ćačić (6. X. 1873.), sin Šime i Ane, supruga Ana, imao je devetero djece. Manda Čačić (24. V. 1891.), kći Jose i Mande, Jeka Orešković (21. IX. 1881.), kći Mate i Mande, odrasla kod Paje Nikšića. Luka Orešković (27. I. 1892.), majka Maća, supruga Jeka i kći, navodno radio u Švicarskoj, braća Tome, koji je živio u Americi, i Stipe, koji je poginuo u Prvom svjetskom ratu u Mađarskoj. Marija Orešković (24. VI. 1892), kći Blaža i Mande. Ivan Strilić (25. VIII. 1885.), navodno radio u Švicarskoj, sin Jure i Matije, supruga Marija, imao dvoje djece. Iz okolice Perušića bili su Joso Ćulumović Jojina (1895.) Prvanselo, sin Ivana i Kate, navodno radio u Švicarskoj. Mate Pocrnić (1895.), Bukovac 10, sin Milana i Mare. Tome Pocrnić (1888.), Bukovac 79, majka Jeka, brat Nikola, sestra Manda, supruga Mara i dvoje djece. Iz drugih ličkih sela na Titanicu su bili Jovo Ćalić (1895), iz Brezika u Metku, sin Rade i Soke i Petar Ćalić (1895.), Božičin. Mile Smiljanić (1874.) iz sela Pišać, radio na željeznici i kao rudar, supruga Soka, sin Nikola, u Americi mu živjela braća Stevo, Petar, Ilija i Nikola i sestra Dragojla. Jovan Dimić (1870.) bio je iz Ostrvice, supruga Stana, dvoje djece, sin mu bio u Americi. Jedini Ličanin koji je preživio katastrofu, Nikola Lulić Draja iz Konjskog Brda, sin Mile i Bare rođ. Sabljak, jedan je od troje Hrvata koji su preživjeli. Rođen je 24. II. 1883., a treći put putovao je u Ameriku. Na Titanicu je bio vođa puta za Hrvate jer je znao engleski.

Nikola Lulić, Ličanin koji je preživeo brodolom(24.02.1883 - 1962)

TITANIK: Medju nastradalima i 19 Srba!

Na trag nesvakidašnjeg otkrića naišao je ovih dana Žarko Dimić, istoričar iz Sremskih Karlovaca

Prikupljajući podatke o dalekim precima iz Like za porodični rodoslov, utvrdio je da je jedan od njih bio među putnicima koji su pre 87 godina nastradali u sudaru legendarnog broda i ledene sante.
Na dno severnog Atlantika, ispostavilo se, sa oko 1.500 nesrećnih putnika, otišlo je i 19 ljudi srpskog porekla. Među njima i Dimićev predak Jovan, poreklom iz Zrmanje. On se kao 25-godišnji mladić početkom 20. veka otisnuo u pečalbu, put Amerike. Među nekoliko stotina Dimića u porodičnom rodoslovu, donedavno je uz ime tog Jovana stajao upitnik.
- Tragajući za daljom rođakom, kongresmenkom Dimićevom, nabasao sam na spisak stradalih putnika „Titanika“, koji je zauvek ostao nepotpun. Ipak, i kao takav, objavljen je neposredno posle katastrofe, u „Los Anđeles tajmsu“. Na tom spisku, na 82. mestu
po abecednom redu, pronašao sam ime Jovana Dimića - otkriva naš sagovornik, istoričar Žarko Dimić.

Dalja traganja navela su na zaključak da se Jovan, zajedno sa nekim zemljakom Stojisavljevićem, 14. aprila našao s kartom treće klase u utrobi broda. Tačan broj žrtava ove katastrofe nikada neće biti utvrđen, pošto je kompletan spisak putnika izgubljen. Procenjuje se da se na brodu nalazilo između 1.502 i 1.523 putnika.
- Duže od 20 godina tragam za Jovanom, sve misleći da ću naići na neke njegove potomke u Americi. Ni slutio nisam da je životni put okončao na „Titaniku“ - kaže Dimić.

Uz priču o 19 nastradalih Srba na „Titaniku“, na još jedan kuriozitet podseća naš sagovornik:
- Poznati ovdašnji trgovac Petar Krstić izvozio je početkom prošlog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku. Pokušavao je da najbolje među njima, „bermet“, „progura“ i u Ameriku. Upravo je to vino, kao slastan napitak u vinskoj karti, „krenuo“ preko Atlantika na „Titaniku“.
Najglamurozniji brod toga vremena, nazivan neuništivim i nepotopljivim, kao i putnici i posada, imali su sve najluksuznije. Nedostajala im je samo - sreća...

Osta san o žutim čizmama

MEĐU 2.224 putnika na “Titaniku” onog crnog 14. aprila 1912,kada se tada najveći i “najnepotopiviji” brod sudario sa santom leda u severnom Atlantiku, bio je i Jovan Dimić. Ali, on nije predak Žarka Dimića, kako je ovaj istoričar iz Sremskih Karlovaca poverovao u traganju za svojim korenima. Ovaj stradalnik, kako se ovih dana ispostavilo, bio je deda novosadskog profesora Milana Dimića.
Posle pisanja “Večernjih novosti” o poginulim putnicima srpskog porekla, koji su plovili na “Titaniku”, profesor Dimić se javio istoričaru Dimiću. Nisu se do tada poznavali, a da li su im koreni isprepletani, utvrdiće narednih dana. Tek, priča o Jovanu Dimiću otkriva da su advokati i početkom 20. veka bili vrlo vešti, jer Jovanova udovica Stana, prabaka novosadskog Dimića, umesto očekivanog novčanog obeštećenja Osiguravajuće kuće Lojd (pominjalo se 14.000 forinti), umalo nije postala dužnik! I to advokatu iz Čikaga, kome je preko gospićkog zastupnika Živka Petričića, poslala punomoć da od Lojda za njenog Jovana izdejstvuje obeštećenje.
Kada je zemljoradnik Jovan Dimić (42) iz Ostrovice, kod Gospića, 1912. godine odlučio da krene na dalek put parobrodom “Titanik” u američku državu Montanu, na pečalbu u rudniku kod grada Bilingsa, svom mlađem šestogodišnjem sinu Janku obećao je kaubojske čizme.
Obećanje nije mogao da ispuni, jer se u dramatičnim trenucima potonuća broda našao među 1.517 putnika koji nisu uspeli da se spasu. A, Janko, kome su nedosanjane kaubojske čizme čitavog života bile najjača asocijacija na oca, gotovo osam decenija docnije, 23. decembra 1991. u Novom Sadu (gde je sa porodicom došao 1948. godine), u testamentu namenjenom sinu Milanu, uz rodnu kuću u Ostrovici, naveo je da mu ostavlja i “pismo o propasti Titanika”.
- Ako slučajno poznaš nekoga, raspitaj se o tome. Sećam se toga, otac je rekao: “Slušaj mamu i budi dobar đak, pa ću ti donjeti žute čizme sa pulama (kopče)” - doslovce je napisao Janko, pedantni blagajnik novosadske “Elektrotehne”, koji se u vojvođanskoj ravnici, stotinama kilometara daleko od rodne Ostrovice, upokojio u svojoj 95. godini.
U testamentu su tri gotovo ultimativna pisma koja je Jankovoj majci Stani, a Milanovoj baki, dve godine posle propasti “Titanika”, uputio gospićki advokat Živko Petričić. U njima, nesrećnu i nepismenu Stanu obaveštava da je honorar čikaškog advokata veći od nadoknade Lojda za njenog supruga, koga je “progutao” severni Atlantik!
Štaviše, udovica bi trebalo da advokatu u Čikagu prepusti nadoknadu i doplati razliku. No, on, imajući na umu njenu tragediju, spreman
je da odustane od nadoknade razlike u honoraru.

U SVOJOJ knjizi “Narodni običaji Like i Krbave”, beogradski geolog Jovan Pandžić, navodi i priču koju je meštanima Ostrovice ispričao Nikola Lulić iz okoline Perušića u Lici, koji je, za razliku od Jovana Dimića, uspeo da se spase sa potonulog “Titanika”. Lulić je jedan od trojice od ukupno 29 ljudi sa naših prostora (Bošnjaka, Hrvata i Srba) koji su preživeli brodolom. Svi su bili putnici treće klase, smešteni u trupu luksuznog broda. U odsudnim trenucima spasavanja, privilegiju da uđu u čamce imale su žene i deca, a muškarce, koji su u ledenoj vodi pokušavali da se domognu čamaca, udarcima vesla odvraćale su čamdžije, u strahu da se pretovareni čamci ne prevrnu.
Lulića je spasla jedna žena, u znak zahvalnosti što je uhvatio njeno dete koje je bilo upalo u vodu.
- Kada sam se, posle nekoliko sekundi, okrenuo, Dimića više nije bilo na površini - ispričao je početkom prošog veka Lulić meštanima Ostrovice.

U ENCIKLOPEDIJI “Titanika”, među putnicima treće klase na parobrodu “Titanik”, navedeno je i ime Jovana Dimića. U kratkoj biografiji piše: “Gospodin Jovan Dimić (42), oženjen, zemljoradnik iz Ostrovice, Hrvatska. Kartu broj 315.088 kupio za 170 švajcarskih franaka od agenta Johana Isidora Bulčela iz Ciriha. Ukrcao se na brod u Senthemptonu. Stradao u brodolomu, telo nije pronađeno.”

[You must be registered and logged in to see this link.]

Frank Browne's article in The Belviderian was illustrated with 12 of his own photographs and one picture courtesy of The Cork Examiner. The photograph below is the very last one which Frank Browne took of the departing Titanic shortly after 1:55p.m. on 11th April, 1912.

Preminula poslednja preživela sa "Titanika"

Autor: Blic online | Foto:AP, BBC, Reuters | 01.06.2009. - 10:56
Poslednja preživela sa "Titanika" preminula je u 97. godini. Elizabet Gledis Din, poznatija kao Milvina, imala je svega devet meseci kada je brod potonuo, što je čini i najmlađom putnicom, piše BBC.



Din, koja se ne seća katastrofalnog putovanja, preminula je juče u domu za stare ljude u Hempširu u kome je živela, saopštili su njeni prijatelji.
Njena porodica je krenula "Titanikom" za Ameriku sa kartama treće klase, nadajući se da će tamo započeti novi život i otvoriti prodavnicu duvana u Kanzasu. Milvinina majka Džordžeta Din i dvogodišnji brat Bert takođe su preživeli nesreću koja se dogodila u noći između 14. i 15. aprila 1912. godine, kada je brod udario u santu leda, na svom prvom putovanju.
Njen otac Bertram bio je među 1.517 osoba koje su stradale uglavnom zbog nedovoljnog broja čamaca za spasavanje.
Porodica se vratila u Sautempton, gde je Milvina provela veći deo svog života. Iako se ne seća katastrofalnog putovanja "Titanikom", ona kaže da je to zauvek obeležilo njen život, jer je trebalo da odraste u Americi, umesto da se vrati u Veliku Britaniju.



Milvina Din sa majkom nekoliko nedelja
pre katastrofe "Da brod nije potonuo, bila bih Amerikanka", volela je da kaže Milvina.
Kada je 1985. otkrivena lokacija olupine "Titanika" Milvina, koja je tada bila u svojim sedamdesetim godinama, odjednom se našla u centru pažnje sa obe strane Atlanskog okeana.
"Ponekad me gledaju kao da sam ja Titanik", rekla je nakon konvencije posvećene nesreći u Americi.
"Stvarno, neki ljudi su stvarno čudni po tom pitanju".
Ona, međutim, nikad nije bila umorna od pričanja svoje životne priče.
"Nimalo. Obožavam to (da radim), jer svi prave toliku frku oko mene! Obišla sam mnoga mesta zbog toga i srela mnogo ljudi. Nikad ne bih mogla da se umorim od toga. Nisam taj tip", rekla je Din.
Starica nije bila nimalo impresionirana kada su ronioci počeli da istražuju olupinu "Titanika", na 3.000 metara ispod površine Atlantika.
"Ne verujem da ljudi idu da je vide. Mislim da je to morbidno. Mislim da je to strašno", rekla je Din.
Ona je odbila da gleda film Džejmsa Kamerona o nesreći sa Kejt Vinslet i Leonardom Di Kapriom u glavnim ulogama, plašeći se da će je previše uznemiriti.
Poslednjih nekoliko godina života, međutim, zbog novčanih problema, dospela je u situaciju da možda izgubi svoju sobu u staračkom domu, gde se boravak mesečno plaća 3.000 funti.
Počela je da prodaje neke od svojih uspomena vezane za "Titanik" kako bi prikupila novac i u aprilu je torba njene porodice sa putovanja prodata na aukciji za 1.500 funti. Torbu je kupio neimenovani čovek iz Londona koji ju je odmah vratio starici.



Vinslet i Di Kaprio, koji su film "Titanik" snimili 1998, takođe su priložili sredstva za njene troškove, a isto je uradio i Kameron, uplaćujući novac u fond "Milvina" koji su osnovali njeni prijatelji.
Džon Vajt, direktor kompanije "Vajt Star Memoris" i organizator fonda "Milvina" rekao je da je Din uvek bila "puna podrške".
Ona je putovala po izložbama širom zemlje i davala autograme.
"Bila je divna dama, puna podrške i veoma blaga", rekao je Vajt.
Izgrađen u Belfastu, brod kompanije "Vajt Star Lajn" dospeo je na loš glas jer nije imao dovoljno čamaca za spasavanje.
Elizabet Gledis Din bila je najmlađi putnik na "Titaniku". Rođena je 2. februara 1912. godine. Još jedna beba na brodu, Barbara Džojs Vest, imala je 11 meseci kad se dogodila katastrofa. Ona je takođe preživela. Vest je preminula oktobra 2007, nakon čega je Milvina Din postala poslednja preživela sa "Titanika".



[You must be registered and logged in to see this link.]

Sedamdeset i tri godine pošto se "Titanik" sudario sa ledenim bregom i nestao u talasima, najveći i najluksuzniji prekookeanski brod koji je ikada sagrađen – konačno je nađen 1985. Leži na dnu Atlantika, 500 milja južno od Njufaundlenda, na oko 4000 metara dubine.
Izbliza ga je "osmotrila" kompjuterski dirigovana podmornica "Argo". Projektovana da bez vremenskog ograničenja pretražuje morsko dno do dubine od 6000 metara, "Argo" je, u stvari, neka vrsta kaveza dugačkog pet metara u koji su smešteni snopovi snažnih reflektora, sonarni uređaji i niz podvodnih kamera. Robot-podmornica vezana je za matični brod debelim čeličnim kablom.
Onoga trenutka kada signali sa sonara nagoveste da je "Argo" nabasao na nešto što bi moglo da bude značajno, video-kamerama se izdaje komanda da predmet snime izbliza. U 1:40 ujutro, 1. septembra 1985 na ekranu američkog broda "Knor" prvo su se pojavili snimci razbacanih kofera, uglja, sanduka vina. Onda su iz mraka izronili obrisi broda-grdosije, uspravno zarivenog u pesak, prepolovljenog na dva dela.
Istraživački brodovi američko-francuske ekspedicije "Knor" i "Suroa" obavili su svoju misiju. Njihove posade ujedno su i jedine koje znaju tajnu tačnog položaja podvodnog groba legendarnog "Titanika"

Gospodo, to ni sâm Bog ne bi uspeo

U salonu prve klase gospoda su igrala karte. U 11:40 uveče, osetili su trzaj, ne naročito snažan, i nekakvu škripu. Nekolicina je izašla na palubu da vidi šta se događa. Vratili su se dobro raspoloženi, sa kockicama leda u čašama. Pokupili su ih sa palube. Neko je rekao: "Naleteli smo na ledeni breg. To je sve". Partija je nastavljena, brod je mirno plovio dalje.
Niko se nije uznemirio. "Titanik" je bio zajamčeno nepotopiv. Imao je duplo dno i 16 komora koje ne propuštaju vodu. Ploveći hotel visok kao zgrada od osam spratova, dugačak 268, širok 28 metara, zapremine 46.328 tona. Motori ukupne snage od 55.000 konjskih snaga razvijali su brzinu od 25 čvorova.
Brod je imao poštu u kojoj se tokomk jednog putovanja računalo na pet tona pisama i razglednica, štampariju iz koje je svakodnevno, ravno na besprekorno postavljene stolove za ručak, dospevalo izdanje "Atlantskog dnevnog biltena" sa najnovijim vestima iz sveta. Imao je pekaru, štalu sa kravama koje su prvoj klasi obezbeđivale apsolutno sveže mleko. Tako luksuzan i tako veliki brod više nikada nije sagrađen.
Hiljadu radnika gradilo ga je više od dve godine, često u danonoćnim smenama. Kada je porinut u more, irski radnici koji su već kupili karte za Njujork, odbili su da se ukrcaju: ništa tako veliko nikada neće moći da se održi na površini.
Putnike u luksuznim apartmanima sa privatnim palubama za šetnju, koje je putovanje preko okeana koštalo 4350 dolara, takve bojazni nisu morile. Gospođa Alberta Koldvela ipak je osetila potrebu da lično od jednog člana posade dobije sud o izdržljivosti "Titanika".
- Gospođo, ni sâm Bog ne bi mogao da potopi ovaj brod. – glasio je odgovor.
Desetog aprila 1912. godine "Titanik" je krenuo na svoje prvo putovanje od Sauthemptona u Velikoj Britaniji do Njujorka. Na brodu su se nalazila 2253 putnika i člana posade. Čamaca za spasavanje je bilo za njih 1178.

Prvi SOS

Petog dana plovidbe radio-vezista "Titanika" primio je upozorenje o ledenim santama, ali se posada o njih oglušila. Ništa nije moglo da ugrozi brod sve dok voda ne prodre u četiri od pet nepropusnih komora. Ledeni breg probio je u trupu otvor širok 90 metara. Voda je preplavila i petu komoru. Kapetana Edvarda Smita pitali su da li je po njegovom mišljenju brod sada ozbiljno oštećen. "Bojim se da jeste" – glasio je odgovor.
U 00:02 kapetan je izdao naređenje da se putnici okupe na gornjoj palubi, u 00:25 radio-vezista uputio je prvi SOS signal, u 00:45 prvi od 20 čamaca za spasavanje spušten je u more.
Putnicima III klase nije pružena nikakva šansa. Cena njihovog putovanja iznosila je 25 funti. Gotovo sve žene iz prve klase uspele su da se spasu, polovina onih iz treće otišla je na dno sa "Titanikom".
U košmaru koji je usledio, spasilački čamac #1, za četrdesetoro ljudi, otplovio je sa samo 12 putnika. Neki su umirali herojski, neki kukavički spasavali glave. Jedan od najbogatijih ljudi Amerika toga doba, Džon Džejkob Astor, odbio je mesto u čamcu za spasavanje. Henri Sliper Haper spasao je ne samo sopstvenu, nego i glavicu voljenog pekinezera Sun-jat-sena i egipatskog tumača koga je po svaku cenu morao da prikaže društvu u Njujorku. Bendžamin Gugenhajm i njegov sobar presvukli su se u večernja odela . "Obučeni smo kako dolikuje prilici i spremni smo da kao gospoda odemo na dno".
Uskoro je svemu bio kraj. Do putnika u čamcima za spasavanje dopirali su krici onih koji su ostali na brodu. Uz strašan prasak eksplozije brodskog bojlera do koga je prodrla ledena voda, brod je prepukao na dva dela. Kroz vazduh su leteli koncertni klaviri, mašina za pravljenje leda, ogromne saksije sa palmama...
U 02:20 talasi su se sklopili nad poslednjim svetlima "Titanika". Tačan broj žrtava nikada nije ustanovljen. Najbolja procena: 1517. Tragediju je preživelo 706 putnika.

Neotuđivo pravo Džeka Grima iz Abilejna

Mada se verovalo da je "Titanik" potonio na 41° 46' severne i 50° 14' zapadne geografske širine, niko do sada nije uspeo da odredi tačne koordinate. Podaci koje je tada obelodanila američko-francuska ekspedicija odstupali su od samo jednog stepena što u pomorstvu predstavlja neizvesnost od mnogo kvadratnih milja. Ta neizvesnost je jedino što za sada štiti potonuli brod od lovaca na blago.
Po svemu sudeći, niko ne polaže pravo na bogatstvo koje je s "Titanikom" otišlo na dno Atlantika. Vlasnik broda "White star lines" stopio se još 1934. godine s pomorskom kompanijom "Canard lines". Prilikom udruživanja otpisana su i sva prava na potonuli brod. Londonsko osiguravajuće društvo "Komeršl junion" koje je svojevremeno osiguralo "Titanik" i zbog toga bankrotiralo moglo bi da bude vlasnik jednog dela bogatstva, pod uslovom da priloži dokaze o izmirenju određenog broja zahteva za odštetu. Kompanija takve dokaze još nije pružila.
Stvar je u rukama lovaca na blago. "Titanik" leži u međunarodnim vodama, a to otprilike znači da će plen pripasti onome ko ga se prvi dokopa.
Teksaški petrolejski magnat Džek Grim već je od 1980-1983. godine uložio dva miliona dolara u tri ekspedicije za pronalaženje "Titanika". Nasuprot nešto manje opipljivim predmetima njegovog istraživačkog žara kakvi su Nojeva barka. "Big fut" i čudovište iz Loh Nesa na koje je potrošio dosta novca i vremena, Grim sada tvrdi da je na pragu ostvarenja svog životnog sna.
Njegovi ljudi su, otprilike na mestu na kome je nađen "Titanik" još 1981. godine snimili propeler koji je po svojoj veličini mogao da pripada samo jednom brodu na svetu - "Titaniku". Dugotrajno nevreme sprečilo je njegovu ekipu da to dve godine kasnije i potvrde. Grim sada dokazuje da je američko-francuska ekspedicija samo ponovo našla ono što je on već ranije otkrio. Verovali mu ili ne, Džek Grim iz Abilejna zakleo se da će u leto ove godine sesti u mini-podmornicu sa šestočlanom posadom i pokupiti ono što mu pripada.

Kako izvući blago?

Ako je pitanje prava na potonulo blago sporno, u jednom se gotovo svi slažu: podizanje "Titanika" sa morskog dna tehnički je i finansijski neizvodljivo.
S ovim se opet ne slaže Englez Džon Pirs koji je prošle godine naduvavanjem vreća od čvrstog platna sa dna Oklandske luke na Novom Zelandu izvukao "Duginog ratnika" koji je potonuo od podmetnute bombe. Pirs predlaže da se i "Titanik" podigne na sličan način. Nevolja je što malo ko veruje da se spasavanje "Duginog ratnika" teškog 418 tona sa dna plitke luke i podizanje 46.328 "Titanikovih" tona sa 4000 metara dubine mogu porediti.
Konsultantska grupa inženjera iz Linkolnšira u Velikoj Britaniji ima drugačije rešenje: dušeci ispunjeni alkoholom i tečnim voskom. Stvar je po njima, ako ne jednostavna, onda sasvim sigurno izvodljiva. Za dno "Titanika" prvo bi se pričvrstili dušeci u koje bi se potom preko creva zagrevanih električnom energijom ubacilo 18 tona voska. Preostali dušeci ispunjeni alkoholom vršili bi ulogu stabilizatora prilikom podizanja broda. Kad ga podignu do dubine od 6 metara, operacija će praktično biti okončana: preostalo bi samo da se "Titanik" odšlepuje do dubine na kojoj bi posao preuzeli gnjurci.
To su planovi onih koji veruju da je s "Titanikom" na dno Atlantika otišlo basnoslovno bogatstvo. Razloga da se u to veruje svakako ima. Prvu klasu dupke su ispunili najbogatiji ljudi onog vremena. U tovarnu listu broda upisani su i dragulji koje je jedna holandska firma slala juvelirima u Njujork. Ali nepobitne su i sledeće činjenice: ukupan tovar "Titanika" osiguran je na nimalo zasenjujuću sumu – 420.000 dolara. U značajne stavke brodske robne deklaracije upisano je i 500 sanduka oraha u ljuskama, 860 rolni linoleuma i 6 sanduka orhideja.
Oni koji su "Titanik" otkrili ne polažu nikakva prava na bogatstvo koje dole možda leži. Vođa američke ekspedicije okeanograf Robert Balrad ima samo jednu želju. Da iz podmornice sopstvenim očima vidi džinovski brod. Pripreme za ovu novu operaciju će potrajati, ali nema razloga za žurbu. Na kraju krajeva, "Titanik" je čekao 73 godine...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Fotografije iz filma Titanik